Život Meher Babe

Život Meher Babe: čovek i učitelj

Preuzeto iz knjige „Savršenstvo Svesti“ Alana Koena

Proniknuti u srž vascelog postojanja i značenja, i odisati divotom tog unutrašnjeg postignuća  radi vođenja i pomaganja drugima, izražavajući, u svetu obličja, istinu, ljubav, čistotu i lepotu – to je jedina igra koja ima istinsku i apsolutnu vrednost.

Sva druga dešavanja, događaji i postignuća po sebi ne mogu da imaju trajnu važnost.

— MEHER BABA, Besede

Detinjstvo i mladost Mervana Iranija

Meher Baba je rođen kao Mervan Šerijar Irani, 25. februara 1894. godine, u Puni, u Indiji. Njegovi roditelji bili su Persijanci zoroastrijanske vere koji su se doselili u Indiju. Njegov otac, Šerijar M. Irani, posvetio je svoju mladost traganju za Bogom kao hodočasnik. Međutim, jednom prilikom on začu unutrašnji glas kako mu govori da odustane od askeze, da se oženi i dobije decu. Glas mu obznani da će jedno od njegove dece biti veliki duhovni vođa. Ubrzo potom, on se oženi a njegova žena Širinmai donese na svet osmoro dece.

Mervan, drugo dete, bejaše zdrav i veseo dečak, malčice nestašan ali nežan i blagorodan. Baba se priseća svog detinjstva: Dok sam bio dečak ništa nisam znao. Nisam imao nikakve veze sa duhovnošću. Moj otac, koji beše derviš, prošao je čitavu Persiju i Indiju uzduž i popreko proseći i misleći na Boga. Učio me je nekim pesmama Hafiza i drugih pesnika, ali mene to uopšte nije doticalo. Više sam voleoda se igram, i uglavnom sam u tim igrama bio u ulozi vođe.1

Kako je stasavao u mladića, Mervanova lična interesovanja su se širila. U školi mu je išlo dobro, bio je vrstan igrač kriketa i hokeja na travi, postao je predsednik razreda, omiljen i među školskim drugarima i među učiteljima njegove rimokatoličke škole, valjda najbolje škole u Puni. Počeo je da uživa u literaturi Zapada i Istoka, od Šekspira i Vordsvorta do velikog persijskog mistika i pesnika Hafiza. Pisao je uz to poeme na raznim indijskim narečjima, na persijskom i engleskom, od kojih su mnoge bile objavljene u novinama i časopisima. U svojoj petnaestoj godini postao je veliki ljubitelj fantastike, i nekako u to vreme napisao je priču koja je kasnije bila objavljivana širom zemlje. Iz škole Svetog Vinsenta Mervan je uz sve pohvale sa sedamnaest godina došao na punski Dekanski koledž. Početak njegove karijere u koledžu još jednom je pokazao isti uspeh i svi studenti ga prirodno prihvatiše kao vođu.

Ali, Mervan Irani nikada nije dovršio školovanje. Sve do svoje osamnaeste godine njegov život, iako vredan hvale, teško da je bio po nečemu izuzetan. Ubrzo, jednog vrelog dana 1913. godine, njegovo uobičajeno postojanje naglo se okončalo.

Otkrovenje

Nepredvidljivi sled događaja koji je zadesio našeg studenta druge godine Dekanskog koledža prkosi ustaljenim naučnim objašnjenjima. Na početku je u središtu tih čudnih zbivanja bila jedna zapanjujuća žena, stara stotinu i sedam leta, po imenu Hazrat Babađan. Ta žena se uvek nalazila ispod određenog drveta u centru Pune i ljudi su je duboko poštovali kao jednog od velikih svetaca i Učitelja tog vremena. Na desetine hiljada ljudi je dolazilo da poseti tog univerzalnog gurua, da sedne u njenom uzvišenom prisustvu i počuje par beseda.

Vozeći se biciklom kući prašnjavim putevima, Mervan je jednom prošao pokraj Babađan. Nakon toga je, još uvek uredno pohađajući nastavu, sve više vremena provodio pokraj ove izuzetne žene: Privlačila me je kao što magnet privlači čelik.2 Jednoga dana, maja 1913. godine, Babađan poljubi Mervana u čelo, što je simbolizovalo istovremeno unutrašnje punjenje: Samo jednim poljupcem u čelo, tačno između obrva, Babađan učini da doživim… drhtaje neopisivog blaženstva koje je trajalo nekih devet meseci.3 Neprestano doživljavajući nalete duhovnog zanosa, Mervan je svaku noć provodio kraj Babađaninih stopala. Jedne večeri, kada je bila naročito raspoložena za razgovor, on osta sa njom nešto duže nego obično. Priča se da je ona tada pokazala prstom na njega, rekavši: «Ovo moje čedo će silno uzbuditi svet i učiniti neizmerno dobro čovečanstvu.»4 Pomno ga je posmatrala, i on pođe kući. Ubrzo potom, doživeo je neopisivo i apsolutno stanje svesti, koje mu je do kraja raznelo sposobnost poimanja običnog sveta. Decenijama kasnije, Baba je objasnio kako je Babađan te noći učinila da u jednom jedinom blesku beskonačnog blaženstva ostvari samospoznaju (Bogospoznaju).5

Otkrovenje te spoznaje imalo je i ozbiljne prateće posledice. Mervana je majka zatekla kako leži u krevetu, potpuno nesvestan svojeokoline. Pomislila je da se ozbiljno razboleo. Ostao je nepomičan tri dana, nakon čega je počeo da hoda unaokolo poput robota. Baba je pričao o ovim događajima četrdesetak godina kasnije: …devet meseci, sam Bog zna, bio sam u takvom stanju kroz koje zaista veoma mali broj ljudi prolazi. Nisam bio svestan svog tela niti bilo čega drugog. Tumarah okolo ne osećajući potrebu čak ni za hranom. Moja majka je pomislila da sam sišao s uma, i pozvala je lekara. Otac je sve shvatao, ali nije proslovio ni reči. Lekari nisu mogli ništa daučine. Nisam ni spavao…6

Moje besane, ukočene i bezizražajne oči najviše su brinule majku. Verovala je i drugima govorila da sam poludeo. U svome jadu nije mogla da odoli a da jednom ne ode do Babađan i upita je šta mi je to uradila… Babađan joj je ukazala da sam ja predodređen da uzdrmam i razbudim svet, ali ucveljenoj Širinmai to nije značilo ama baš ništa. (7)

Naravno, može se razumeti njen bol. Mervan niti je spavao niti je jeo čitavih devet meseci. Započeo je potpuni medicinski tretmanuključujući i injekcije morfijuma koje su trebale da ga uspavaju, ali sve to nije dalo rezultata. A onda, jednoga dana 1914. godine, nenadano započe druga faza: Od tog trenutka, umesto Božanskog Blaženstva u kome sam bio, devet sledećih meseci me spopadošetakve muke da to niko na svetu ne bi mogao da pojmi. Udarao sam glavu da bih nekako olakšao bolove. Udarao sam glavom o pod i zidove. Ne mogoh nigde da nađem mira. Imao sam utisak da mi se čitav univerzum obrušava na glavu. (8)

Poslali su ga njegovom bratu u Bombaj, gde se osećao nešto mirnije u svetu svakodnevice. Nešto kasnije (aprila 1915.) stadoh da prevaljujem velike razdaljine peške ili nekim prevoznim sredstvom. … Najzad (decembra 1915.), osetih poriv da posetim Sai Babu,Savršenog Učitelja među Učiteljima*… Uprkos svetini što ga opkoljavaše, probio sam se kroz gužvu i pao ničice na put pred njim. Kada sam ustao, pogledao me je pravo u oči i uzviknuo “Parvardigar” (Bog-Svemogući -Podržavalac).*

Posle toga osetih poriv da odšetam do hrama u Kandobi u kome je Maharadž (Šri Upasni Maharadž) provodio vreme u osami. On ježiveo pod Sai Babinim ličnim nadzorom preko tri godine… Kad sam mu se dovoljno približio, Maharadž me pozdravi, da tako kažem, kamenom koji svom snagom baci na mene. Pogodi me u čelo, tačno u ono mesto gde me je Babađan poljubila, tolikom silinom da mi je krv smesta potekla. I danas ožiljak od te povrede stoji na mom čelu. Ali, taj udarac Maharadža beše udar đnane (božanskog znanja).9

Mervan je zatim proveo nekoliko godina u društvu ovih još i danas poštovanih Učitelja koji su mu poklanjali punu pažnju. Postajao je sve više svestan svoje okoline, a uporedo sa tim doživljavao je blaženstvo ostvarenja i duboku patnju u vezi sa svetom iluzije (vidi drugo poglavlje). Konačni prelazak od Mervana Iranija u Meher Babu, vrhunski objedinjenog duhovnog Učitelja, odigrao se 1921. godine. Pošto sam povratio skoro tri četvrtine normalne svesti, pri čemu se stanje nadsvesti potpuno zadržalo, otišao sam u Sakori i ostao tu šest meseci (juli-decembar 1921.) uz Maharadža. Na kraju ovog razdoblja Maharadž je učinio da u potpunosti spoznam ko sam ja, baš kao što me je Babađan dovela do toga da u jednom jedinom bljesku doživim isto. Za vreme ovih šest meseci Maharadž i ja smo skoro svake noći sedeli jedan naspram drugog u kolibi iza zatvorenih vrata. U jednoj od tih prilika, Maharadž je sklopio ruke preda mnom i rekao: “Mervane, ti si Avatar i ja te pozdravljam.”10

Mladi duhovni učitelj

[singlepic=10,320,240,,]Tako je u dvadeset i osmoj godini Mervan Š. Irani počeo da deluje kao samostalni duhovni učitelj. Otprilike četiri meseca posle ovoga(januar – maj 1922.) boravio sam u maloj đopdi (koliba sa slamnatim krovom). Ona je bila privremeno podignuta za moje potrebe na obodu nekih polja u veoma slabo nastanjenom kraju … Pune. I tako počeh da živim samostalno, okružen Ijudima koji su oko mene obrazovali jezgro mandalija. Jedan od njih je prvi počeo da me zove “Baba” (“Meher Baba ” doslovno znači “Milosrdni Otac”).

Neki ljudi bili su intuitivno privučeni meni znatno pre nego što su stekli bilo kakvu jasnu ideju o mom unutrašnjem stanju. Drugi pak behu privučeni na Maharadžov ili Babađanin mig. A ostale sam ja lično privukao ka sebi. U to vreme i Babađan i Maharadž počeše da pričaju raznim osobama u vezi sa mnom:

* Postoji pet Savršenih Učitelja, potpuno ostvarenih bića koja upravljaju duhovnom hijerarhijom. Videti sedmo poglavlje.

“Dete je sada u stanju da pokrene čitav svet jednim pokretom svog prsta.” Jednom prilikom (maja 1922), Maharadž se obratio velikom skupu mandalija rekavši: «Slušajte me sada krajnje pažljivo. Svoj ključ (duhovni naboj) sada predajem Mervanu, i odsada svi treba da se držite njega i da činite kako vam on kaže.» … Od nekih drugih je Maharadž pojedinačno zatražio da mi se pridruže.11

Godine 1922. Baba je osnovao svoj prvi ašram u jednoj kući u Bombaju, gde je preko četrdeset duša različitih vera boravilo tokom mnogih meseci pod njegovim strogim duhovnim vođstvom. Naredni koliko-toliko stalni centar nalazio se u jednom starom napuštenom vojnom logoru iz Prvog svetskog rata, blizu malog sela Arangaon, nekih devedeset milja severno od Pune. Ta naseobina, gde se sada nalazi Babin grob, poznata je kao Meherabad (”abad” znači “cvetanje”). Međutim, sve do januara 1925. godine Baba i njegovi mandaliji bili su stalno u pokretu, putujući širom Indije i podnoseći izuzetne teškoće, dok bi Baba skoro sve vreme sprovodio neki post povezan sa određenim unutarnjim radom.

Konačno, grupa se ustalila u Meherabadu. Gotovo dve godine (do novembra 1926.) to je bilo nešto nalik na minijaturni gradić. U njemu je živelo oko pet hiljada duša, radeći u bolnici, dispanzeru i školama. Bili su tu još i ašrami za dečake, muškarce i žene, kao i skioništa za siromašne i leprozne, pošto je sve to bilo potrebno za moje delovanje.12 Dok su se delatnosti u Meherabadu odvijale u nesebičnom služenju siromašnih i nemoćnih, Baba je svoje učenike stavljao pred iskušenja duhovnog treninga.

Sasvim nenametljivo, Baba je započeo da se pridržava ćutanja 10. jula 1925. Uprkos ćutanju… nastavio sam sa svojim uo-bičajenimaktivnostima. U to vreme saobraćao sam putem pisanja na ploči od škriljca, i više od godinu dana svakodnevno po nekoliko časova pisao delo koje do dana današnjeg nije viđeno niti objavljeno.13 Do sada nije poznato da je iko pročitao rukopis koji je Baba tada napisao. Kada je dovršio knjigu, stavio ju je pod ključ i izričito zabranio mandalijima da je vide. Tek s vremena na vreme, Baba bi je spomenuo kao svoju “Bibliju”, nagoveštavajući da ona sadrži do sada neotkrivene tajne, priču o njegovim iskustvima u nadsvesnom stanju i nove revolucionarne podatke vezane za nauku. Govorio je kako knjiga treba da bude objavljena kada za to dođe vreme. Sve do sada, do sredine 1977. godine, pitanje gde se nalazi knjiga još uvek je obavijeno velom tajne.

Januara 1927. godine Baba je prestao da piše, izuzev kada bi trebalo da se negde potpiše sa “M.Š. Irani”. Počeo je da se služialfabetskom tablom na engleskom; njegovi učenici toliko su se navikli na čitanje Babinih hitrih pokreta prstiju da su sa lakoćom mogli da se vode tečni i plodonosni razgovori. Godine 1954. Baba je odbacio i tu tablu i počeo da se služi gestovima ruku, koje su njegovi učenici isto kao i ranije tečno prevodili u reči. U bilo kom opisu Babinog života ili aktivnosti počev od 1927. godine, kada se kaže “Baba je rekao…”, podrazumeva se da se radi ili o alfabetskoj tabli ili, pak, o fizičkim gestovima.

Pošto je prekinuo delatnosti zajednice u Meherabadu, Baba je osnovao jedinstvenu školu za dečake nazvanu Meher Ašram, otvorenu za dečake svih kasti, rasa i nacionalnosti.14 Nakon što su dečaci naučili engleski jezik, Baba se usredsredio na njihovo opšte blagostanje i duhovno uzdizanje. Marta 1928. internat je bio podeljen. U novom delu škole, Prem (”Ljubav”) ašramu, “smestili su se dečaci koji su bili najprobuđeniji za ljubav.”

Putujući Učitelj

Period od 1929. do 1939. godine bio je obeležen mnogim putovanjima. Baba je poveo svoje bliske učenike na nekoliko putovanja po Indiji i desetak poseta Evropi i Zapadu. Za to vreme Babini indijski “ljubavnici” (on je više voleo ovaj izraz od “sledbenici” ili “poklonici”) ostajali su u Indiji, u kojoj je Baba delovao u pauzama između putovanja. Prilikom tih putovanja na Zapad, Baba je davao intervjue odabranim zapadnjacima zainteresovanim za njega, a uz to je svoje učenike odvodio na mesta sa duhovnim zračenjem, obitavališta velikih svetaca iz prošlosti. Nije mu odgovarao veliki publicitet, premda je s vremena na vreme bio voljan da da poneki intervju za novine.

Kao i uvek, i u odnosu prema novim zapadnjačkim učenicima bio je nerazmetljiv i sasvim čovečan; veoma retko je pridavao naročiti značaj ezoteričnim vežbama, meditaciji, ishrani i drugim tehnikama, svemu onome što se obično vezuje za rasprostranjenu predstavu o istočnjačkim učiteljima. Pa ipak, u Babinom prisustvu dogodilo se na hiljade stvari prepunih značenja, koje su prouzrokovale duboke promene u osobama koje su dolazile u dodir sa njim. Babini prijatelji veoma retko su imali priliku da prisustvuju događajima koji jednom svetovnjačkom umu deluju duhovno uzbudljivo: “Nakon što je odseo u Parizu tri i u Londonu šest dana, otputovao je za Cirih. Jedan dan, od ukupno deset koliko je tu boravio, proveo je osamljen na planinskom vrhu, dok ga je njegova grupa posmatrala saobližnjeg uzvišenja. Iznenada, nad njih se nadvi žestoka oluja, i pokvasi ih do gole kože. A kada su uprli pogled prema planini gde je Baba sedeo, bili su ne malo iznenađeni videvši ga okruženog zlatnom svetlošću. Na njega nije pala ni kap kiše.»I5

U Indiji

I Meher Babina putovanja četrdesetih godina su bila opsežna, ali su se odvijala uglavnom unutar Indije. Tokom tog perioda Baba je preduzeo niz značajnih koraka da bi došao u dodir sa siromašnima, slepima i bolesnima, naročito leproznima, koje je nazivao ”predivnim pticama u ružnim kavezima”.

Često bi ih kupao, prislanjao čelo na njihova stopala i darivao im male poklone. Vodeći brigu i o umno poremećenima, jednom je nadgledao svoje učenike da li pokazuju dovoljno saosećajnosti i pažnje prema emocionalno poremećenima u ašramu predviđenom za to.

Ali, najvažniji cilj Babinih stremljenja u odnosu na čovečanstvo četrdesetih godina bili su duhovni podvižnici. Uglavnom u tajnosti, Baba je prevalio 75000 milja diljem indijskog potkontinenta da bi došao u dodir sa takvim dušama. Neki od njih behu prosti sadui, osobe koje su se u potrazi za duhovnim putem odrekle svetovnog života. Babin jedinstveni rad, međutim, odnosi se na one napredne duše koje, budući toliko zaljubljene u Boga i opijene iskustvima viših nivoa svesti, kao da nisu ograničene ni osnovnim zakonima prirode. U Indiji se ovakve osobe nazivaju masti i uprkos svojim nastranostima uživaju veliko poštovanje među svim duhovno budnim Indijcima.

Iako mast često deluje poput običnog ludaka, njegovo unutrašnje ludilo je duhovne prirode: Um običnog ludaka ne uspeva da se prilagodi zahtevima materijalnog sveta, trajno izgubljen u područjima uobrazilje da bi se izvukao iz nepodnošljive situacije u materijalnom svetu. Ali bogoopijeni čovek, iako je izgubio ravnotežu uma, kao i uvid u svoje neobično stanje, nije dospeo u takvo stanje usled toga što nije uspeo da ukloni svoje svetovne poteškoće, već je izgubio razum neprestano misleći na Boga. (16) Masti su oni što su postali delimično ili sasvim nesvesni svojih fizičkih tela, svojih postupaka i svoje okoline, usled obuzetosti snažnom Ijubavlju i čežnjom prema Bogu.17

Mada njegovi susreti sa mastima spolja nisu predstavljali naročitu atrakciju, Baba je davao određene nagoveštaje u vezi sa njihovim unutrašnjim značenjem: Samo masti znaju koliko me vole, kao što samo ja znam koliko volim njih. Ja radim za maste, a i oni, znajući to ili ne, rade za mene.18 U drugim prilikama Baba je objašnjavao kako on učestvuje sa mastima u njihovom duhovnom radu bilo gde u svetu da se nalaze.

Neverovatne fizičke teškoće njegovih putovanja nikada nisu umanjile Babino saosećanje prema onima koji pate. Iako je putovao tajno, brzo bi se po selima raščulo kako Učitelj ipak neće odbiti da vidi bilo koga ko je bolestan, siromašan ili očajan, i nebrojene osobe pohrlile bi Babi da prime njegov blagoslov. Bilo je tu puno neočekivanih događaja, kao ovaj kome je lično prisustvovala Džejn Adrijel:

«Kada smo prispeli na vrh planine, jedno mršavo olinjalo kuče se pomoli iz žbunja i hramajući krenu prema nama. Glava mu beše skoro sasvim izjedena nekom bolešću. Jednim okom kojim je još moglo da vidi dirljivo je gledalo prema nama, tužno cvileći. Par mladih žena je histerično ciknulo i nehotično uzmaklo. Baba je odmah prišao i, sagnuvši se, nežno položio ruku na otvorene rane. Pas se osloni na zadnje šape i okrete glavu ka Babi, vidno zahvalan na lekovitom melemu koji se izlivao na njega. Njegovo cviljenje preobrazi se u duboki uzdah olakšanja pošto je ruka Bogočoveka otklonila nepodnošljivi bol.”19

Period od oktobra 1949. do februara 1952. doneo je sa sobom jednu novu i simbolično važnu fazu Babinih aktivnosti, koju je on nazvao “Novi Život”. Za vreme ovog perioda,

«Baba je živeo životom koji je nazvao potpunim spoljašnjim odricanjem… Čitava priča o teškoćama i kriznim situacijama ovog života samostvorene bespomoćnosti ostaće poznata samo njegovim saputnicima koje je poveo sa sobom u pustolovinu Novog Života. To je bila šačica odabranih muškaraca i žena kojima beše dopušteno da učestvuju u tom opasnom poduhvatu. Oni su putovali zajedno sa njim, iz mesta u mesto, u različite delove Indije, najčešce pešice, pod najtežim okolnostima, bez skloništa i novca, i bez zaliha hrane na koje bi se mogli osloniti.»20

Baba je rekao svojim učenicima da će postati “bespomoćan i bez nade”, i da i oni treba da budu takvi, odbacujući sve osim predavanja Bogu i Njegovoj milosti. U ovom periodu Baba je odbacio svoju ulogu duhovnog Učitelja da bi postao samo jedan od “učesnika”, iako su se njegov nadzor i upravljanje grupom u potpunosti osećali.

Poslednje decenije

Pošto je 1952. godine objavio da je došao kraj njegovom žestokom Novom Životu, Baba je započeo deceniju opštenja sa javnošću, kako na istoku tako i na zapadu. S proleća 1952. godine upriličio je veliku posetu Sjedinjenim Državama, koja je obuhvatila i delatnosti u duhovnom centru posvećenom njegovom radu u Mirtl Biču, u Južnoj Karolini. Nekoliko nedelja kasnije, prilikom jedne vožnje, automobil u kome se Baba nalazio direktno se sudario sa drugim automobilom nadomak gradića Prag, u Oklahomi. Baba je zadobio prelom ruke i noge, no ipak je te teške povrede podneo krajnje spokojno, i čak je zračio zadovoljstvom. Godinama pre toga Baba je predvideo ovaj udes da bi kasnije rekao: Bilo je neophodno da se to dogodi u Americi. Bog je hteo tako.21 Ovaj i još jedan ozbiljan udes u Indiji 1956. godine, u kome mu je stradao kuk, prouzrokovali su mu mučne fizičke bolove tokom pedesetih i šezdesetih godina XX veka.

No, uprkos bolovima, Baba se opet bacio na posao u Indiji. Pedesetih godina priredio je mnoštvo masovnih daršan programa, gde suhiljade ljudi pohrlile da prime blagoslov (”daršan”) Učitelja i provedu neko vreme u njegovom prisustvu. Mnoge Babine važne knjige i besede objavljene su upravo u ovom razdoblju.* Vrativši se na zapad 1956. godine, Baba je napravio svoje do tada najvećeputešestvije po Sjedinjenim Državama. Vratio se ponovo 1958. da pruži sahavas (druženje sa učiteljem) svojim zaljubljenicima u centru u Mirtl Biču.

U Indiji je Baba uglavnom živeo u Meherazadu, ašramu u seoskom kraju nedaleko od Meherabada i grada Ahmednagara. Ponekad bi primio nekog posetioca, ali se češće povlačio u osamu. Od 1962. do 1968. godine Baba se još više povlači iz javnosti, a njegovo fizičko stanje dodatno se pogoršava. Isticao je veliku važnost svog “univerzalnog dela” u to vreme. Nekoliko masovnih daršana bilo jeodržano u ranim šezdesetim godinama, ali sa sve manjim brojem posetilaca.

1966. i 1967. godine, Baba se povukao u skoro potpunu osamu. Zamolio je da ga oslobode čitanja pisama njegovih zaljubljenika, koja su redovno i obilato pristizala, i jedva da je dopuštao poneku posetu. Uprkos tome, bio je vrlo dobro upoznat sa trenutnim dešavanjima u svetu. Krajem 1965. uputio je stroge zamerke na račun zloupotrebe psihodeličnih droga, dajući upute svojim zaljubljenicima kako da se bore protiv nemedicinske upotrebe hemijskih sredstava. Uz to, počeo je da ohrabruje širenje obaveštenja u vezi sa njegovim životom i njegovom “porukom Ljubavi i Istine.”

Poslednji meseci

Kakva god da je bila priroda Babinog unutrašnjeg rada, njegovo zdravlje lagano se pogoršavalo, iako je bilo trenutaka kada je izgledao čudesno oporavljen. Septembra 1968. godine je obznanio da se okončala ta faza njegovog izdvajanja: Moje delo je dovršeno. Dovršeno je na moje stopostotno zadovoljstvo. Plodovi ovoga rada biće jednako savršeni. (22) Odgovarajući na želje njegovih zaljubljenika da ga vide, a mnogima od njih bi to bilo po prvi put, Baba je rekao: I ja sam, isto tako, veoma nestrpljiv da im pružim priliku da me vide. Alijoš nije vreme za to, tako da i moji zaljubljenici i ja moramo još malo da pričekamo.23

Napokon, 13. oktobra, Meher Baba je najavio da će prekinuti svoju osamu od 10. aprila do 10. juna 1969, i pružiti svojim zaljubljenicima daršan. Iako su Babini zaljubljenici primili ovu vest sa ogromnim oduševljenjem, mandaliji su osećali da je Babino telo suviše onemoćalo da podnese takav napor. Tokom jeseni 1968, Babino zdravlje se pogoršavalo, iako je on sam uveravao svoje mandalije kako će sve biti u redu. Lekari iz Bombaja ili Pune, koji su dolazili u vizite, bili su zaprepašćeni fizičkim simptomima koje je pokazivao. Analize krvi su davale takve rezultate da bi se svaka druga osoba na njegovom mestu našla u komi ili potpunoj mentalnoj poremećenosti. Međutim, kod Babe nije bilo prekida svesnosti, i on je od sveg srca terao šegu sa zapanjenim lekarima.

Krajem januara 1969. godine mandaliji su primetili još izraženije propadanje njegovog fizičkog tela, što je imalo za posledicu daljepojačanje bolova, ali je Baba odbio da ode u Punu na dijagnostičke preglede. Rekao im je kako njegovo stanje nema nikakvih medicinskih osnova, da je ono takvo usled napora njegovog duhovnog rada. Sve vreme je nagoveštavao nešto važno što je neizostavno moralo da se desi.

Poslednjih dana januara, Babino telo se našlo na udaru snažnih mišićnih grčeva, koji su mu zadavali užasne bolove. Mandaliji su govorili kako ga nikada do tada nisu videli da toliko pati, čak ni posle teških automobilskih udesa i njihovih razornih posledica. A ipak, Baba ni u jednom trenutku nije gubio prisebnost i smisao za humor, pa su mandaliji ostali zaprepašćeni kada je njegovo telo, pogođeno strahovitim grčem, prestalo da funkcioniše petnaest minuta po podnevu, 31. januara 1969. godine. U skladu sa prethodno utvrđenim nalozima, preneli su Babino telo u grobnicu u Meherabadu i postavili ga u nepokrivenu kriptu, gde je ležalo sedam dana, odolevajućiraspadanju. Na hiljade duša došlo je da poslednji put vidi Učiteljev “ogrtač”, da bi, oko podneva 7. februara, bilo obavljeno jednostavno sahranjivanje posmrtnih ostataka.

Back to top