Napori i Milost – Darvi Šo

Napori & Milost
Razotkrivene Istine u Meher Babinim Besedama
od Darvina Šoa
1
Božanski Voljeni
Večiti izvor neprolazne slatkoće je unutar svakoga.
–Meher Baba
Vrata ka Beskonačnosti se nalaze unutar nas –imamo priliku za beskonačnim istraživanjem iznutra. Duhovni put je široko otvoren za one koji su spremni da tragaju za Duhovnim vrednostima. Moramo se usuditi da uronimo u okean Bića Božjeg.
Zapanjujuće je otkriti duhovni potencijal u kome možemo uživati. Moguće je da nam se to desi. Sada je najpovoljnije vreme, od neprocenjive vrednosti, usled snažnog Avatarskog uticaja Meher Babinog adventa (dolaska).

Dragoceno onostran reči
Avatar Mehe Baba je nazvan Buditelj. On je kazao, „Ja sam došao ali ne da bih podučavao već da bih probudio.“ Doživljavam ga kao Božanskog Voljenog koji je došao kao Spasilac, Mesija, Hrist da bi nas probudio iz sna kreacije. On nas budi za duhovnu potragu i uklanja barijere daljnjem napretku u traganju za realnošću.
Čudesnost toga ko Meher Baba, Božasnki Voljen, zbilja jeste, i slatkoća njegove ljubavi prema nama, dragocena je onostran reči. Čista slatkoća i nebeska lepota našeg Voljenog nikada ne može biti opisana rečima na odgovarajući način, stoga što nema reči koje na odgovarajući način mogu obznaniti veličanstvenu ljubav koja on zbilja jeste. On je izvor božanske ljubavi koja se neprestano izliva u sveukupnu kreaciju. Meher Babina božanska ljubav je beskrajno moćna a ipak nezamislivo slatka, nežna i lična. Božanska ljubav je prodiruća, čista i predivna. Ona je takođe svetla, razdragana i beskrajno slobodna. Ona je probuđujuća, transformišuća i oslobađajuća.
Božanska ljubav prenosi iluminaciju, prožimajuće spoznavanje. Kada je neko izložen ovoj ljubavi, doživljava ogromnu ekspanziju svesnosti, u stranu biva gurnuta sanskarička naslaga impresija koja nas obično drži u ropstvu. Pojedinac se oseća oslobođenim i nalazi svoje sebstvo kako pliva u Okeanu svetlosti, ljubavi i lepote.
Božanska ljubav otvara srčani centar koji postaje glavno sredstvo komunikacije sa Voljenim, oslobađajući duh i uzdižući intenzivnu ljubav prema njemu. Kada njegovom milošću neki od velova padnu, osoba ga posmatra očima srca. Neopisiva lepota njegove ljubavi neodoljivo priziva dušu ka obožavanju i sjedinjavanju. U duhu sjedinjuje pojedinca sa njime, Božanskim Voljenim.
Božanska Ljubav je totalni značaj. Ona je totalni značaj stoga što utelovljuje realnost, istinu. Božanska ljubav je sveukupni značaj kreacije. Božanska ljubav je svrha života, značenje života i ona je naša sudbina.

2
Meher Babin radni projekat
Svi mi imamo istu budućnost: da realizujemo našu vlastitu božanskost, naše vlastito Božestvo i da budemo oslobođeni ega. Problem je u tome da se uzdigne svesnost i da se u isto vreme poništi ego – Darvin Šo.
Verujem da se svesno težeći uz učiteljevu pomoć možemo približiti cilju života. Sva objašnjenja koja je Meher Baba dao kroz Besede i druge knjige, imaju za cilja da nas odvedu do božanske ljubavi, prema stvarnom stapanju sa Bogom. Mi smo Babin „radni projekat“ i to je njegov rad sa nama.
Meher Baba je isticao da su u istini svi Bog, ali da smo mi nesvesni svoga Božestva. Istina je latentna unutar nas. Ona mora biti probuđena; moramo je postati svesni. Da bismo svesno realizovali ono što već nesvesno jesmo, moramo se osloboditi lažnog sopstva, ega, verujem da se ovo ostvaruje našim vlastitim naporima i intervencijom Učiteljeve božanske milosti.
Meher Baba je radio kako bi podigao našu svesnost iz carstva dualnosti, što znači da nam on otvara vrata za narastajuću unutrašnju slobodu. On preusmerava našu svesnost prema istini i podstiče nas da zauzmemo svoj stav prema istini unutar nas i da sami radimo na njenom dostizanju, namesto nepotrebno dugog zadržavanja u snu iluzije. On radi u našu korist kako bi uništio velove koji našu svesnost (kao oblak) zaklanjaju od istine, i to nam donosi spasenje duha, slobodu koja biva doživljena na nivou duha.
On je došao da bi nas odveo onostran oprečnosti i pomogao nam da ih se oslobodimo kako prolazimo kroz život. On je došao da bi nas izbavio iz okova vremenom-okovane iluzije. Tada više nismo podređeni svetu i njegovim oprečnostima. Nalazimo trajnu unutrašnju slobodu i istinsku sreću unutar nas, daleko onostran carstva dualnosti. Baba je na to mislio kada je ukazivao na unutrašnju sreću Bogo-realizacije.
Osećam da se Meher Babin rad na našem oslobađanju od lažnoga sopstva i iluzorne kreacije još uvek odvija i nastaviće se kao deo rada Avatara. Verujem da znajući ili neznajući svi mi participiramo u božanskom dizajnu koji se razvija u smeru našeg duhovnog potencijalu, ka našoj vlastitoj Božeskosti – a malenkost je od nas zatražiti da pomognemo u našem oslobođenju.

Slojevi kolača
Meher Baba je ukazao na postepeno uklanjanje lažnoga sopstva kao na „progresivno svesnostino osvajanje nesvesnosti.“ Jednostavno rečeno, ovo znači da je cilj života da učini naš nesvesni um svesnim. Ipak, između nesvesnosti i svesnosti prebiva podsvesnost – i upravo tu leži naš glavni problem, nesvesni, podsvesni i svesni slojevi svesnosti, slojevi su jednog istoga kolača.
Prepreka sa kojom se moramo takmičiti je ostatak sanskara – depozit impresija akomuliranih iz prethodnih iskustava – koje su uglavnom ugrađene u naš podsvesni um. Ove sanskare stvaraju veo preko naše svesnosti, blokirajući nas od očitovanja ko mi zbilja jesmo. Svako od nas je usled naših vlastitih osobitih iskustava nagomilao jedinstveni set sanskara.
U Besedama je Meher Baba veoma detaljno objasnio evoluciju svesnosti. Ovde ću samo reći da je njena sveukupna svrha – tokom koje svesnost biva isklesana, iskovana i dovedena u postojanje kroz patnju, zadovoljstvo i sve suprotnosti – bila da bi se razvila svesnost. Jednom kada smo kao ljudska bića dosegli kreacija-svest, naša svesnost je potpuna i mi smo opremljeni za doživljavanje nesvesne-Nadduše-svesno.
Ipak zbog našega sanskaričkog vela, jedino smo svesni kreacije i sebe kao ograničenih. Imamo način da budemo s-vesni ko zbilja jesmo, ali nastavljamo da koristimo našu u potpunosti razvijenu svesnost da bismo doživeli iluzornu kreaciju, grubi svet, koji je zapravo samo sredstvo za ( dosezanje) kraja, kada je kraj – potpuna svesnost – već ostvarena! To je neprilika u kojoj se nalazimo: postali smo zavisni od kreacije.
Ovekovečujemo svoje vlastite okove neprestanim prihvatanjem onoga što nas naše sansakre nagone da mislimo, osećamo i činimo. Sanskare podstiču lažno mišljenje, koje zauzvrat stvara prolazne iluzorne drame za koje smatramo da su „realnost“, što uzrokuje da ostajemo ignorantni jedne realnosti, našeg istinskog identiteta. To je razlog zašto je Meher Baba kazao, „Zato je ekstremno važan problem raz-uslovljavanje uma uklanjanjem sanskara.“
Umesto da koristimo našu svesnost da bismo ispoljili naše sanskare polučivanjem još više zadovoljstava, uzbuđenja i iskustava u grubome svetu, Baba kaže da bismo trebali da okrenemo svoju svesnost unutra ka realnosti i počnemo da istražujemo u tom smeru.

Logika Iskustava
Razdobljima smo već zavisnici od iluzije ali to nismo spoznali, u zatvoru smo ali to ne znamo. Boravimo u polu-tami kada, uz mali napor možemo boraviti u svetlosti.
Srećom, postoje mehanizmi koji su ugrađeni u ovaj sveukupnom procesu stvaranje koji će nas najposle nagnati da zaključimo da je jedini važan cilj spoznavanje istine i da je sve drugo halucinogena noćna mora. Ovaj mehanizam uključuje periodična otkrovenja, ili buđenja, koja nam bivaju data od strane Učitelja. Ali primarni mehanizam je prirodni proces sazrevanja – naši mnogobrojni životi doživljavanja pri čemu smo se prirodno okrenuli duhovnom putu – i ovaj proces uključuje razbijanje iluzija.
Mi smo nalik mazgi o čijoj kupovini neko pregovara. „Da li je poslušna?“ kupac pita vlasnika. „Naravno“, odgovara vlasnik. „Pokaži mi“, zahteva kupac. Vlasnik potom uzima veliki štap i počinje da bije mazgu po glavi. „Hej, šta to radiš?“ uzviknu kupac. „Rekao si da je ova mazga poslušna!“ „Jeste“, kaže vlasnik. „Ali prvo moraš da privučeš njenu pažnju!“
Meher Baba nam kazuje da logika iskustava stečenih kroz mnoge živote pre ili kasnije svakoga odvodi na duhovni put. (Zapravo, je rekao „nekoliko života“, ali ja mislim da je za veliku većinu nas za to bilo potrebno mnogo života.) Ova unutrašnja logika odvodi svakoga na duhovni put stoga što smo nakon nekog vremena naučili da nastavljajući svo vreme da budemo u carstvu želja, grubih misli i grubih dela, samima sebi stvaramo okolnosti koje će dovesti do toga da se reinkarniramo iznova i iznova.

San unutar sna unutar sna
Naši životu mogu izgledati kao da su dugački i smisleni, ali je zapravo život veoma kratak. Svi mi moramo jednog dana da odbacimo naše fizičko telo. Šta se potom zbiva? Tada prolazimo kroz tranzicioni period i nakon nekog vremena vraćamo se u drugo telo i stalno uvek iznova činimo jednu istu stvar.
Meher Baba nam je puno puta kazao da smo zavisnici pukih snova unutar snova unutar snova. Prepirali smo se oko toga jer nam se život činio jako stvarnim. Tada nam je objasnio da kada spavamo i sanjamo, imamo taj isti osećaj stvarnosti, ali kada se probudimo, shvatamo da je to nakon svega bio san i da su naša osećanja u snu bila samo prolazna i bez ikakvih posledica. To jeste način na koji naši životi jesu.
Nakon era i era, san o iluziji eventualno za dušu postaje noćna mora. Napokon doživljavamo tako veliko razbijanje iluzije da bivamo zasićeni ropstvom na grubom nivou i za nas sve te prolazne stvari nisu više mamac, privlačnost.
Tada se okrećemo nebesima, okrećemo se unutra, okrećemo se ka Bogu, okrećemo se ka Voljenom i jaučemo, „Šta ja radim ovde? Imali nečeg višeg? Čemu sve ovo? Šta je stvarno?
Eventualno nakon brojnih inkarnacija, postajemo dovoljno zreli da bismo mogli da počenemo da povlačimo našu svest od njenih privučenosti svetu i započnemo involucijski put ka unutrašnjoj slobodi. Ovo je duhovni put prema realnosti, prema Bogu. To je proces koji se razvija, prirodni proces rasta, zrelosti, usavršavanja. Drugim rečima, odrastamo.

Zdrava patnja
Meher Baba ne vrši pritisak na ljude da odrastu, dozvoljava im da odrastu njihovom vlastitom brzinom. Ipak, dopušta razbijanje iluzija kao dela doživljaja rasta, jer to vodi do odeljivanja a da pri tome ne postajemo neosetljivi i bezosećajni. Stoga imamo bol odrastanja koji vodi do oslobađanja od iluzija, što uključuje izvesnu količinu zdrave patnje.
Isprva, napredujemo ne pobijajući tak sanskaričkih predisponiranosti unutar nas. Kako sve više počinjemo da pobijamo ovaj tok sa našim mislima, osećanjima i delima, utoliko više možemo da doživimo ovu borbu. Upućujemo se prema istini, zauzimajući svoj unutrašnji stav ka istini.
Iskustvo koje sam imao sa Babom pomoglo mi je da shvatim i dobro se upoznam sa prisiljavjućim silma kao što su bes, pohota, i pohlepa, i onda kada bih bio suočen sa njima, otkrio bih protivotrov (koji je različit za svaku osobu), koji bi mi se javio u svesti, mogao bih da aktiviram to oruđe i momentalno ih transformišem.
Ne želimo da čekamo dok se ove sile ne uzdignu i postanu toliko prisiljavajuće da smo bespomoćni da ih kontrolišemo. Unapred nam je potreban plan. Pre nego što nas ove sile zgrabe ili iskoriste ili nas nadvladaju, moramo da razmislimo o njihovim krajnjim rezultatima i odlučimo se da to nije put kojim želimo ići.
Moramo da razmotrimo načine da delamo nasuprot ovim prisiljavajućim silama. Jedan od načina je njihovo preusmeravanje u manje sputavajuće kanale. Kao duhovni aspiranti ovim situacijama isto tako moramo da očuvamo u osećaj Babinog prisustva. Moja tajna strategija je da postanem s-vestan samoga Babe – njegovog prisustva – u svim okolnostima. On je majstor svake situacije.

Velika usluga je razbijanje iluzije
Želimo da imamo unutrašnju slobodu više nego ijednu iluzornu stvar. Ali imamo posla sa našon najsnažnijom zavisnošću, našom zavisnošću od kreacije. Po mom vlastitom razumevanju ne ostvarujemo duhovni napredak ako nastojimo da kreiramo i održavamo sretne okolnosti u dualnosti dok još uvek održavamo nesvesna ob(a)vezivanja kao što su želje. Svrha koja leži u osnovi života umogućava nam postepeni rast ka realnosti, ali ako istrajemo u nastojanju da održimo grube situacije, to se protivi ovoj svrsi. U tom trenutku biva aktiviran mehaniza za razbijanje iluzije.
Razbijanje iluzija – u našem individualnom slučaju bi se odnosilo na stvari za koje smo posebno vezani i koje nas sputavaju – može biti velika usluga za nas. Tragedije, kao što su veliki gubici i užasan bol, daju nam privremeno odeljivanje. Ako bi se neko čvrsto držao stene vere, privremeno odeljivanje postepeno postaje stalno unutarnje odeljivanje – koje je utemeljeno na razumevanju – kombinovanom sa intenzivnom težnjom za Bogom. Tada ćemo tragati za realnošću, i počinjemo da stupamu na duhovni put i da unutra radimo ka istini. Pouzdavamo se u Učitelja u nama zarad sigurnosti i podrške.
Dok prolazimo kroz različite stadijume, naš stav se menja. Na primer, u početku procesa razbijanja iluzija, dok smo još uvek manje sazreli, osećamo se osujećeno i frustrirano. Ako više sazrevamo, učimo se kako da sve više na harmonične načine budemo odeljeni. Događaje u našem životu više ne vidimo kao „dosudu“ već kao blagoslov.
Drugim rečima, kako napredujemo, nemamo uvek istu reakciju. Što smo zreliji, zrelija će biti i naša reakcija. Eventualno, bićemo sposobni da doživimo ničim ne uzrokovanu sreću; unutrašnje stanje bivstvovanja koje uopšte ne zavisi od grubog nivoa.

Problem uskraćivanja
Baba nam je dao indicuije o duhvnom putu. Naprimer kao što je fraza „povlačenje svesnosti“ u njegovoj besedi „Dosezanje Poznanja-Sopstva“ data je značajna indicija, stoga što celokupni proces duhovnog puta uključuje povlačenje svesti od privlačnosti atrakcija u grubome svetu i započinjanje sa radom unutar sebe.
Unutarnje povlačenje je ubrzano razbijanjem iluzija, zapravo običnim praktičnim zdravim razumom. Dosežemo tačku na kojoj svesno povlačimo svoju pažnju iz vanjskoga sveta i počinjemo da je više fokusiramo unutra, na unutrašnjim nivoima. Drugim rečima, kada se umorimo od osećanja ropstva koji obično doživljavamo nakon brojnih razbijanja iluzija i poprilične mere duševnih napora, okrećemo se od gruboga a prema Bogu i realnosti unutra.
U suštini, unutarnji rad je proces korišćenja naše svesnosti da bismo razdvojili lažno od realnog – zato što realno ne može biti dodato lažnome. Lažno mora otići. Ono što moramo da radimo je da delujemo nasuprot našoj vlastitoj ignorantnosti. Prisećam se da je Baba jednom prilikom kazao da istina (realnost) ne može biti (spo)znana sve dok ignorantnost (lažno) ne bude (spo)znana kao ignorantnost. Sve ovo je deo osvajanja nesvesnosti o kojem je Baba diskutovao.

Individualni putevi
I pored perioda u kojima se čini da nigde ne dospevamo, Meher Baba je kazao da mi neprekidno rastemo i ostvarujemo napredak. Putovanje podrazumeva i sporadični rast i prividne uspone i padove sve dok na putu ne dosegnemo tu srećnu nepovratnost.
Svako od nas mora da radi sa sanskarama, ograničenjima, i sa iluzijom vlastitog okruženja, vlastitog bića. Usled našeg različitog sanskaričkog zaleđa onoliko je persepktiva koliko i individua te stoga nismo identični u tome kako obavljamo ovaj unutarnji rad. Moramo da zaboravimo svoje vlastite načine rada i da sledimo vlastiti unutarnji put. Prolazimo takođe i kroz faze te se tako menjaju i načini na koje radimo. To nije pitanje doktrine, Meher Baba je namerno izbegavao da uspostavi sistem ili doktrinu. Ne sledimo „Babine sledbenike“. Mi sledimo samoga Učitelja unutar našeg vlastitog bića.

Pomoć Našeg Učitelja s Ljubavlju
Idealno bi bilo da spoznamo da možemo du dovoljnoj meri dauklonimo naše vlastito lažno sopstvo sa scene kako bi Meher Baba mogao da Radi.
Postajemo gledaoci koji posmatraju ono što se događa, drugim rečima ne trudimo se da usmerimo Babu već mu se sklanjamo sa puta i dozvoljavamo da radi za nas, – Darvin Šou

Čišćenje Augijevih štala podsvesnog uma traži našu neposrednu pažnju i ozbiljne napore. To nije nešto što se lako može obaviti jer smo zaključani u našim pogrešnim shvatanjima i zarobljeni našom percepcijom toga ko mi jesmo, šta jesmo i šta je to kreacija. Moramo otključati sve ove stvari koje nas održavaju okovanim za osećaj bespomoćnosti, ograničenosti i neuviđanja.
Zbilja je to Herkulovski zadatak, u mnog većoj meri od onoga čime možemo samostalno rukovati. Potrebna nam je Učiteljeva intervencija. Meher Baba, Avatar, koji ima univerzalu svest i prisutan je u svakom individualnom umu, je s-vestan da svako pojedinačno od nas zbilja jeste Bog ali da smo zakriljeni iluzornim impresijama.
Stoga, Baba nije odvojen od pojedinca. On je ovaploćenje ljubavi Božje, njegova ljubav je za svakoga od nas. To nije samo zasenjujući pokrivač od ljubavi za mase ljudi. To je veoma lična i intimna ljubav sa svakog pojedinca kao pojedinca. On zna sve o nama – sve naše slabosti i snage, a takođe zna i naše potencijale. On nas bezuslovno voli. Jako nežno nas drži u svome srce, i uvlači nas u svoje biće. Osećam da je to najveći blagoslov iz našeg odnosa sa njime.

Individualno cvetanje
Kao što se čeka da neki cvet procveta, Meher Baba čeka na svakoga od nas da bi nas izvukao iz iluzije. On je uvek smotren prema onima koji su se zasitili i spremni su da se okrenu od grubog nivoa ka nečemu prefinjenijim. Ego, žudeći da očuva lažno sopstvo, oslanja se na želje za onim stvarima koje održavaju našu čažnju prikovanom za stvari grubog sveta. Nije baš lako odvući nam pažnju od svih želja i stvari ovoga sveta. Ali pre ili kasnije to se mora učiniti, a Baba zna kada smo spremni da obavimo tu vrstu rada.
Učiteljev rad u svemu tome jeste da rastopi našu površnu vanjsku ljušturu, da probudi našu uspavanu duhovnu svesnost, i da uzdigne našu svest izvan nivoa dualnosti, koji se sastoji od oprečnosti: dobitka i gubitka, početka i kraja, zadovoljstva i bola, drugim rečima lišava nas iluzorne hrane „Edenskog Vrta“ i daje nam hranu istine. Odbija nas od lažnoga i raspršuje energiju naših sanskara na taj način da one više nemaju moć nad nama, te ih najposle briše.
Ali njegov glavni zadatak je da okrene našu pažnju ka Bogu, ka realnosti, produbljujući i proširujući našu ljubav, tako da ćemo žudeti za Bogom, žudeti za realnošću, za svetlošću ili istinom, pa čak i po cenu da u potpunosti poreknemo sami sebe.
Kao Učitelj iznutra, pomera se sa svoga puta da bi sve nas pogurao sve bliže i bliže ka našoj vlastitoj unutarnjoj slobodi sve dok napokon ne budemo spremni da u potpunosti napustimo telo-svesnost i živimo život duha. On tačno zna šta je potrebno svakoj osobi, namesto da uopšteno radi sa ljudima on radi sa svakim od nas na jedinstveni način koji je osmišljen kako bi oslobodio našu svesnost od sputanost na najefikasniji način. On razume svu našu karmu i naše sanskaričke akomulacije, i on zna šta može da bude učinjeno kako bi nam u vezi toga pomogao. Stoga je činjenica da mi ovaj rad ne obavljamo samostalno napinjući se u mraku.
Neke od naših sanskara su žilave, i potrebne su godine da bi se iscrpile i dokučile kako bismo zapravo mogli da budemo slobodni, iznutra slobodni od svih sputavanja. Moramo verovati u Babinu sposobnost da radi sa nama na iznalaženju rešenja za postajanjem sve više nesebičnim i na puštanju velova koji više nisu potrebni.

Odustajanje od igre dualnosti
Najposle, Meher Baba nam pomaže da „vaspostavimo“ naše sebstvo „u svetlosti najviše Istine“. Kako se pitanja ili stvari koje zahtevaju ponovno uspostavljanje pojavljuju u našem životu, on nam pomaže da ih dokučimo i postepeno shvatimo naše sebstvo.
Ova iskustva nas nagone da budemo fleksibilni i da se ne identifikujemo sa personinim sopstvom, lažnim sopstvom. Postepeno učimo da budemo odeljeni i kažemo „O, to je ono što se sada dešava“. Moramo se neprestano prilagođavati unutrašnjoj i spoljašnjoj situaciji. One su u svakom slučaju Mayine konstrukcije (iluzija). Ustanovio sam da Baba povećava našu sposobnost da se nosimo sa bilo čime što se dogodi. Osećam da se neprekidno odvija ovaj rad na vaspostavljanju, i da on radi sa svakime od nas, shvatali mi to ili ne.
Avatar je u potpunosti neograničen i sve-moćan. Njegov rad unutar nas je neograničen, i sve barijere mogu biti uklonjene njegovom beskonačnom moći, ona je jedan od atributa realnosti. Njegova moć je moć istine, mač istine koji seče lažnost koja nas čini žrtvama okovanima na subjektivnim nivoima za materijalne stvari. Zapravo, veći deo njegovog rada sa nama jeste na subjektivnom nivou, stoga što, kako je to Meher Baba kazao, „Sve konačne kukuljice i ograničenja su subjektivne i samo-stvorene“. Jedina ograničenja koja imamo su ona koje smo nametnuli svome sebstvu.
Razdobljima smo uzimali dualnost za svoju realnost, i Učitelj se trudi da nas uzdigne van tog nivoa. Dozvolili smo svim vrstama sopstvom-stvorenih okolnosti da nas učine sretnim ili nesretnim. Onda kada naš jedini „prihod“ dolazi od Učitelja mi više ne participiramo u igri dualnosti. On nam daje – i mi smo sposobni da primimo – kontinualno svetlo, kontinualnu slobodu, kontinualnu realnost. Njegova ljubav nas podržava i postaje primarna sila koja deluje kroz nas.

Učiteljeva neprestana prisutnost
Jedan od glavnih unutarnjih stavova koje moramo usvojiti je da dozvolimo ljubavi da teče a da pri tome ne budemo uhvaćeni u naš trenutni scenario. Sve je to prolazna predstava; ljubav je jedina realna stvar koja se dešava. Naša „konstanta“ postaje veza sa Učiteljem u centru našega bića. Potom, na nižim nivoima, iluzorni svet prolazi kraj nas. Osećam da moramo učiniti napor da sve više i više povučemo svoju pažnju od svih iluzornih zbivanja tako da možemo ostati nepokolebljivo u kontinualnom odnosu sa Učiteljem unutra.
Kada je bio u svojoj fizičkoj formi, Baba nas je uveravao da će sa svojom beskonačnom svesnošću uvek biti sa nama gde god da se nalazimo, šta god da radimo, tako da naše akcije neće imati sputavajući efekat na nas. Naravno da nećemo namerno činiti stvari koje bi mogle biti pogrešne. Ovo jemstvo je dato stoga da bi nam dao unutrašnji osećaj odvezanosti od iluzije, zamenjujući ga svojom ljubavlju i prisutnošću.
Živuća prisutnost voljenog Babe je nešto što možemo imati sa sobom svo vreme, misleći na njega, fokusirajući se s ljubavlju na njega, i nastojeći da ga volimo sve više i više. Najposle, to ćemo u svakom slučaju i činiti. Bićemo upućeni ka toj poziciji gde ćemo u potpunosti voleti Boga svim svojim srcem, i što pre možemo doći do te tačke, pre ćemo biti oslobođeni nepotrebne patnje usled svih oprečnosti.

Integritet svrhe
Ali Meher Baba ne očekuje da ćemo se iznenada odreći svega. To je pitanje rasta. Baba ne govori o diletantskom učeništvu, već o stopostotno posvećenom učeništvu i potpunoj gorljivosti.
Ono što je važno jeste integritet namere. Ovo znači biti veran idealu koji pokušavamo da dosegnemo. Drugim rečima, nemati integritet namere bi značilo da smo voljni da odbacimo svoje ideale da bismo ganjali manje vredne stvari. Jednom kada spoznamo ideal koji je Baba postavio za nas, to postaje naš ideal, i mi se trudimo da mu budemo verni. Otkrivamo gde možemo biti ispravniji u sleđenju naših ideala jer nam Baba pokazuje kako bi to trebalo da učinimo.
Ova stopostotna posvećenost ne dolazi putem jednostavnog odlučivanja da ćemo sutra ili svakog utorka raditi na tome da steknemo Bogo-realizaciju. Ona se dešava kada smo sazreli u svesnosti do takvoga nivoa da bavljenje idealima našeg voljenog za nas postaje neminovnost.

Sloboda pomoću Ljubavi i Ljubav pomoću Slobode
Ljubav je medijum razmene između Učitelja i poklonika, stoga moramo da razvijemo našu ljubav; ljubav prema Bogu Inkarniranome, ljubav prema Hristu. Dok se trudimo da ga volimo, on nam pomaže na svoj vlastiti način, na načine koje ne možemo ni zamisliti. Njegova ljubav – reka istine, moći, svetlosti, snage –daleko moćnije nas preplavljuje od bilo koje iluzije i ona urušava naše posvećenje kreaciji. Moramo da razvijemo jedno-usmereni fokus na njega kroz ljubav i samo-predavanje.
Što više volimo Učitelja i više volimo Boga, otvara se unutar nas latentan osećaj, i vlastitom intuicijom i uvidom možemo sagledati da ne moramo biti ograničeni. Meher Baba kaže da mi nismo ograničeni ego, konačna mala stvorenja koja mislimo da jesmo. U realnosti mi smo duša – mi smo duh. Duša je uvek slobodna, uvek večna. Ono što nam Baba govori jeste da smo mi bezvremeni i da sada i ovde možemo da doživimo tu činjenicu našeg bivanja duh-om. Ne moramo da čekamo dok odbacimo telo.
Kao duh. mi smo iznad reinkarnacije i personalnosti, dobitka i gubitka, dobra i zla. Mi smo predodređeni da to sada otkrijemo – da živimo na nivou duha, a ne na nivou tela, koje je puka fasada radnje za ( obavljanje) našeg biznis i insturument da bismo bili svesni na grubom nivou.
Mi smo deo Boga – svako od nas! A Učitelji nas vode upravo prema ovoj svesnosti tako da se možemo osloboditi točka reinkarnacije. Učitelj želi da podeli svoju svesnost sa nama; to je njegov dar nama. Meher Baba nam je kazao 1956-te, „Volite Babu svim svojim srcem“. Mi ga možemo voleti svim svojim srcem kad smo oslobođeni bivanja pod dominacijom i šamaranja od strane naših sanskara.

4
Naša velo-tkalačka mašina
Ograničenja ulaze u postojanje zahvaljujući egocentričnim željama i samovolji. Posesivnost u svim njenim formama vodi do života ( koji se sastoji od) ograničenja. – Meher Baba
Okruženi smo luminoznim Morem svetlosti, ljubavi i blaženstva. Jedinstvo koje leži ispod svih personalnosti i svih stvari u univerzumu jeste Bog. Bog je u svemu, i sve je Bog.
Bez obzira šta mislimo da tražimo. ili šta nas naše sanskare – naše uslovljene impresije – nagone da tražimo, mi zbilja nastojimo da se stopimo sa ovim luminoznim, sve prožimajućim morem Boga i da doživimo večno, postojano ispunjenje, drugim rečima, ono što zbilja tražimo jeste sreća sjedinjenja sa Bogom.

Totalni gubitak je dobitak
Naš iluzorni život je isprazni san, i Meher Baba je objasnio da privlačenje sve bliže Bogu jeste jedino stremljenje koje ima istinsku vrednost. Opšti konsenzus, je pak, da sreća leži u ispunjavanju naših želja i u naglašavanju sopstva posedovanjima i postignućima, bez obzira na činjenicu da to samo stvara još više želja, više zaplitanja, više robovanja.
Na involutivnom putu, duhovnom putu, prolazimo kroz profinjavanje, probuđujući proces u kome odbacujemo elemente sopstva i sublimišemo svu našu energiju tako da može biti korišćena da snabde gorivom našu ljubav prema Bogu i nagna sopstvo ka Njemu. Stoga, duhovno napredovanje nije daljnji razvoj svesnosti, proces sticanja nečega, ili pak neko postignuće za ego. Duhovno napredovanje je oslobođenje od robovanja sanskarama; ono uključuje ispetljavanje sebstva od lažnosti i, veoma važno, pozivanje realnog u naše biće – otvaranje ka istini unutra. Ovo je suprotno od psihološkog rada koji je nastojanje da se oslobodimo naših bolnih sanskaričkih obrazaca s ciljem da stvorimo prijatnu egzistenciju u iluziji – drugim rečima, najverovatnije pokušavajući da nas i neznajući to harmonizuju sa našim sanskarama.
Verujem da bi kao duhovni aspiranti trebali da budemo usredsređeni na voljenje Boga i stapanje sa Njime, a preovlađujući proces u kome smo angažovani ne bi trebalo da bude sopstvova-realizacija već potpuno sopstvovo-brisanje, to je totalno poništavanje i kompletno slivanje ličnostinog sopstva u Boga.

Oblačno vreme iznutra
Sve dok se ne probudi u nama s-vesnost da moramo da učinimo izvesni napor da bismo se oslobodili naših sanskaričkih (oba)vezivanja, ostajemo stalno jako zauzeti praveći velove preko naše svesnosti, pa se onda čudimo odakle su došli oblaci koje doživljavamo i zašto nemamo uvid.
Sanskarički velovi su prepreke na putu našeg duhovnog razotkrivanja. Oni zaklanjaju našu svesnost tako da nismo sposobni da jasno vidimo unutrašnje nivoe i oni nas sprečavaju da doživimo Boga unutra.
Naravno da o sanskaričkim velovima možemo samo neodređeno generalizovati. Za svakog pojedinca će se razlikovati po detaljima i biće čudni za nečiju već poremećenu, neuviđajuću unutrašnju svesnost. Većina velova, ili impresija, koje smo apsorbovali i utkali u sanskaričke obrasce stvorene su od „željuće mašine“ naše željo-prirode, koja se uglavnom ispoljava u formi požude, pohlepe, besa, sebičnosti, ljubomore i osećanja držanja po strani, ponosa i egoizma u bilo kojoj formi. Drugi velovi su stvoreni od naših mnogih pogrešnih shvatanja i lažnog osećaja ograničenosti.
Izgovori
Rasterivanje velova nad našom svesnošću je subjektivni rad, što kako sam shvatio Meher Babu znači da je put za svakoga od nas položen kroz naše vlastite sanskaričke velove i zahteva lični napor. Držati se verovanja da će se uklanjanje ovih velova vremenom desiti samo od sebe, bez da mi ulažemo napore, znači odložiti našu slobodu.
Nalazimo sve vrste izgovora za očuvanje vlastite male željo-prirode i ega. Većina ljudi žele da se igraju u iluziji a da imaju takođe i svoju unutrašnju slobodu. Želimo osećaj duhovne zaštite i vođstva, ali razvijamo filozofiju života koja uključuje i prilagođava naše slabosti. Nadalje, mi ne shvatamo da su to slabosti; mislimo da su one samo atributi grube svesnosti. Stoga kada dođe do odricanja od ovih velova, ljudi naginju racionaliziji. Je li za nas sada zbilja vreme da to učinimo? Je li to zbilja neophodno? Da li Baba misli da svi mi to treba da učinimo, ili samo njegovi najbliži istočni poklonici?
Želje
Više od bilo čega drugoga, naši velovi nastaju iz naše privučenosti objektima i senzacijama na spoljnim i unutarnjim nivoima koji zarobljavaju i preokupiraju našu svesnost. Takva zaokupljenost se računa kao gubljenje naših životnih vekova. Meher Baba kaže da smo mi u našem stanju neuviđanja „neprekidno u kandžama željenja“. Željenje postaje navika, i mi tražimo razloge da bi očuvali njegovo funkcionisanje.
Naš ego je sačinjen od debelog vlakna želja koje se sastoji od psihičkih pipaka koji neprekidno posežu vani za stvarima i nevoljan je da da svoj život. On je veoma mudar u obmanjivanju naših umova kako bi zadržao svoje postojanje, čak nalazeći načine da proširi svoj opseg.
Mi smo nalik mršavom, gladnome zecu koji nailazi na ograđenu baštu nekog farmera. Nakon što nađe način da se provuče ispod ograde, zec jede i uživa. Potom odlučuje da krene kući, ali ne može da se vrati nazad (provlačeći se) ispod ograde jer je previše debeo! Mi se ugojimo u Edenskom Vrtu, iluzornoj kreaciji, i potom se jednog dana probudimo sa shvatanjem da smo zarobljeni. Počinjemo žudeti za slobodom. Spoznajemo da se moramo okanuti posezanja za svime što naiđe. Uviđamo da moramo oslabiti tako što ćemo se ratosiljati ovih sanskaričkih velova – naših želja i prijanjanja na grubom nivou.
U osnovi, želje su ne priznavanje naše urođene potpunosti. Ovo otkrivamo kada napravimo napor i uspemo da čak i na kratko vreme zaustavimo željuću mašinu, tada do izvesnog stepena možemo doživeti našu nerazdejivu potpunost.

Ograničenja
Jednom prilikom 1954-te, kada se nas osamnest muškaraca sa zapada okupilo u velikoj sobi u Boravišnoj zgradi u Meherabadu kao tronedeljni Babini gosti, Baba je kazao, „Kada izađemo iz ove sobe vidimo bregove, itd. Zašto? Zato što smo ih projektovali van iz nas. Sve to smo mi. Bivajući u Bogu, mi jesmo isključivi režiseri svih pojava, i bivamo upleteni u njih. Jako je teško izaći iz ovih uplitanja.“ Ovo znači da pravimo velove smatrajući da su realne one okolnosti koje smo na prvom mestu mi sami stvorili. Mi sami namećemo restrikcije našoj vlastitoj svesnosti.
Samozadovoljstvom iako toga nismo svesni nastojimo da prihvatimo duhovna ograničenja. Razmišljamo u terminima razdvajanja, mnogostrukosti i eventualnosti. Duhovna ograničenja uključuju i sputavanje vremenom za koje je Baba kazao da je izum Maye (iluzije). Naš osećaj vremena mora da prođe kroz promene; dozvolili smo mu da uslovljava naše razmišljanje. Odričemo se „budućnosti“. Na primer, Baba nam je kazao koliko je života potrebno pre nego što dosegnemo cilj Bogo-realizacije ili oslobođenja. Mnogi ljudi su osetili obeshrabrenje i mislili da će biti potrebni vekovi pre no što dosegnu cilj. Ipak ja sam zauzeo stav da je većina ovih života već za nama.
Duhovna ograničenja su duboko ukorenjena unutar naše svesnosti. Komforno nam je sa njima, izgleda nam čudno da možemo biti neograničeni. Ali prihvatanjem neposrednosti Učiteljeve ljubavi i milosti lako možemo doživeti veliku duhovnu slobodu i oslobođenje. Da bismo to učinili moramo da prestanemo da ograničavamo BOGA! Ponekad sudimo o Njegovoj svemoći i zamišljamo Ga kao da je nema dovoljano. Tvrdimo da je svemoćan, da može da učini bilo šta, ali se osećamo i ponašamo suprotno tome.
Možemo otkriti da postavljamo ograničenja Učitelju. Imamo tendenciju da nesvesno oformimo verovanje koje nas održava vezanim za ograničenja i zapravo nas sprečava da se približimo Učitelju, Babi. Razmišljanjem da moramo pročistiti sebstvo pre predavanja njemu je jedan primer ograničenja utemeljenih na ovom pogrešnom shvatanju da je njegova ljubav prema nama uslovljena našom takozvanom dobrotom ili vrednošću. Tako razmišljajući, ograničavamo mogućnosti doživljavanja njegove neograničene, bezuslovne ljubavi. Ili možemo razmišljati o Babi kao o prošlosti i verovati da više nije moguća bliskost sa njime. Ovo pogrešno verovanje je rezultat razmišljanja o njemu kao njegovom fizičkom telu. Zapravo, Baba pripada sadašnjosti i raspoloživiji je nego ikada.
Davanje utočišta duhovnim ograničenjima ima efekte na ograničavanja unutar opsega mogućnosti našeg uma i srca. Baba kaže da je ono što treba da uradimo da obrnemo proces kreacije i percepcije „bez brisanja svesnosti“. Postajući s-vesnima da je naše programiranje vlastitih ograničenja jedan od aspekata osvajanja nesvesnosti na koji je Baba ukazivao.

Pogrešna verovanja
Verovatno većina naših života kao duhovnih tragaoca biva svesno ili nesvesno potrošena u nastojanjima da ispravimo latentna pogrešna verovanja koja nas ugnjetavaju sa podsvesnog nivoa naših umova. Kada svaki od naših vlastitih osobenih pogrešnih verovanja istražimo do samog njegovog temelja, otkrivamo da smo se većinu naših života borili sa pogrešnim odgovorima. Prihvatili smo kao činjenicu stvari koje naprosto nisu istinite.
Vaspitani smo sa fundamentalno pogrešnim verovanjima da je kreacija realna i da smo mi individualna, ograničena stvorenja. Odmah od samoga početka smo sve to uzimali za istinu. Postoje mnoga pogrešna verovanja koja uzimamo kao da su deo naših svakodnevnih života, ne shvatajući da su to pogrešna verovanja i da izobličuju našu unutarnju s-vesnost. Kao tragaoci za istinom, moramo da dokučimo pogrešna verovanja i ono što ona uzrokuju, i da sve to zamenimo sa onim najbližim istini do čega sami možemo doći, ne možemo dodati istinu pogrešnim verovanjima.
Pogrešna verovanja mogu da uključe tendenciju da zamišljamo stvari i da sledimo vozove misli. Ponekad, čak i pre nego što se dignemo iz kreveta, izvestan voz misli je već napustio stanicu, a mi nismo čak ni svesni da se to desilo. Isprva kada se probudimo ujutru, um se aktivira, i mi mu poklonimo voz misli, koji vodi do drugih vozova misli, i oni stvaraju ono što postaje sadržaj našeg dana. Tako bivamo upleteni u sleđenje ovih vozova misli umesto da preuzmemo kontrolu i pokrenemo mudro izabrani voz misli.
Pogrešna verovanja mogu takođe uključivati nisko samo-poštovanje utemeljeno na pogrešnoj proceni ko i šta mi jesmo. „Kako čovek misli u svome srcu takav je on“ je veoma mudra i filozofski važna konstatacija. Naše svakodnevno razmišljanje, naša verovanja, i ograničenja koja prihvatamo su u celosti deo stega koje doživljavamo. Počinje sa zaključkom iz naše podsvesti i naših opažanja, zatim tragamo za znakovima koji potvrđuju naše zaključke, koji zauzvrat učvršćuju taj zaključak
Pogrešne projekcije
Održavanje pogrešnih pretpostavki se ne odnosi samo na nas same. Interesantno je uočiti da mi možda nasvesno naglašavamo stvari koje smo uočili u drugim ljudima, umesto da iznutra naglašavamo i afirmišemo istinu o njihovom biću. Pravimo grešku ako šablonizujemo ljude. Ako smo angažovani u tome da im projektujemo nazad njihovu materijalnu stranu, ona će imati tendenciju da raste u njima.
Ova vrsta projekcije prigrliće ograničavajuću ideju da smo svi mi izdvojene individue, umesto mnogo obuhvatnije istine da smo na nivou duše svi mi jedno, kako to Baba kaže. Tako, ako tražimo dušu, idealno sopstvo u drugima, to će u njima biti naglašavano. Isticanje duševnog kvaliteta drugih može postati deo našeg unutrašnjeg rada.
Na praktičnom nivou, uzimamo u obzir iluzrni sanskarički aspekt ljudi, ali u isto vreme se odnosimo prema njima u svetlu njihovog istinskog, idelanog sopstva – ističući ga umesto bilo koje druge njihove strane. Tako čineći pomažemo im da uklone velove. Ovo znači da na ljude gledamo, u krajnjoj analizi, kao na duhovna bića koja istinski traže Boga. Da bismo stekli ovu precepciju, afirmišimo „Baba čini sve“, „Baba je činitelj“.
Znam da većina nas čini napore da projektuje bazičnu istinu o ljudima, ali ako bismo mogli razviti ovaj fleksibilniji stav, to ne bi bilo korisno samo za njihovu svesnost već i za našu vlastitu, jer ono što mi vizualizujemo utiče na naše vlastito biće. Ako vizualizujemo slabosti u drugima, to odražava našu vlastitu svesnost. Ako vizualizujemo idealno sopstvo drugih, mi probuđujemo isto u nama samima, istinu u našem vlastitom biću. Nije uvek lako videti višu stranu ljudi, ali vredi pokušati da se to čini.
U Babinoj blizini smo na vrlo moćan način doživljavali ovu vrstu projekcije s njegove strane. Zračenje Babinog prisustva je imalo efekat potpunog omotavanja nečije niže prirode i probuđivanja njegovog višeg sopstva. To nije isto kao kada mislite da je on u zatvorenoj kutiji i da ste vi u zatvorenoj kutiji, i da vi zapravo ne utičete jedno na drugo. On je istina i realnost, i on izračuje istinu i realnost i svetlost i božansku ljubav, a vi izračujete lagarije i iluziju. Nešto se mora dati! Stoga kada iluzija počne da se urušava, svetlost počinje da sviće, i osoba počinje da doživljava duboku unutarnju integraciju i duhovno uzdizanje.

Bojenje naših misli
Naučio sam od Meher Babe da se moramo nositi sa vlastitim sanskarama na svim nivoima. Mi smo svesniji sanskara u našoj površinskoj svesti, dok ih u podsvesti možemo biti svesni jedino kao osećanja ili nagonskih sila. Međuodnos između svesnih i podsvesnih sanskara sastoji se u tome da zbog naših podsvesnih sanskara postoji izvesno „bojenje“ naših svesnih misli.
Drugim rečima, kada dozvolimo sanskarama na podsvesnom nivou da nas nateraju na delovanje ili nas prinude da izvučemo zaključak o stvarima, posledice takvog činjenja koje doživljavamo idu ka tome da potvrde i učvrste naša pogrešna verovanja u podsvesnom umu. Na primer, sanskare izađu u svesni um u formi izvesnih želja, koje su već bile formirana u našoj podsvesti putem nekih pogrešnih verovanja. Kada sprovedemo te želje u delo, doživljavamo izvesne efekte koje su iste prirode, i u saglasanosti su sa originalnim pogrešnim verovanjima, na taj način dovodeći do „potvrđivanja“ tih pogrešnih verovanja.
Možda nećemo biti sposobni da shvatimo odakle su došle sve ove prisiljavajuće sile i osećanja i šta one povlače za sobom, ali kako vreme prolazi, možemo postati svesniji njihovog mehanizma već kao osećanja ili prisiljavajućih sila. Tada možemo nad njima imati izvesnu inteligentnu kontrolu, na njih nećemo reagovati, što je bolje nego da budemo nagnani da ih provdemo u delo. To je slično dezaktiviranju bombe uz pomoć razumevanja i inteligentnog regulisanja njenog mehanizma.

Dokučivanje pogrešnih verovanja
Ovo je prilično ezoterično i teško za komuniciranje na nivou razuma. Kako se uzdižemo iz carstvom dualnsti a ka nivou intuicije i uvida, o tome stičemo sve više i više mentalne jasnoće i unutrašnje s-vesnosti. Sve je to deo nečijeg individualnog iskustva.
Moja najbolja iskustva u radu sa podsvešću su bila pod Babinim vođstvom, pri čemu bih se našao uronjenim u podsvesnost a sposobnim da radim na tom nivou. Pri tome sam bio sposoban da očistim kuću, tako reći, i da uklonim roj sanskaričkih komaraca, umesto da me oni izujedaju. Možemo naučiti kako da ih oteramo van nas ili van naše svesnosti tako da više uopšte ne utiču na naš svesni život.
Sve ovo je razlog zašto je važno da procenjujemo naše misli, naše želje, naša osećanja – sve ono čemu smo izloženi. Malo pomalo duž duhovnog puta radimo na tome da korigujemo pogrešna uverenja u našoj podsvesti i da zaustavimo celokupni šablon sanskaričkog obrasca formiranja. Učimo različite činjenice, utemeljene na istini, da bismo parirali našim pogrešnim verovanjima. Mi ćemo ih dokučiti i shvatiti gde ona vode. Tada moramo napraviti izbor, hoćemo li da nastavimo sa tkanjem sanskaričkog vela ili ćemo ići u jasnijem pravcu.
Moj vlastiti utisak je da mnogi od nas sebi dopuštaju da postanu inertni u životnim navikama. Verujemo u sumnje, verujemo u vlastita ograničenja, verujemo u sve vrste stvari za koje se čini da i svi ostali takođe veruju dok zapravo one nisu ono što se čini da jesu. Ostajemo na nivou na kome su i sumnje i strahovi i anksioznost i oprečnosti i druge stvari iste vrste, umesto da se usredsredimo na Boga ili Babu i uložimo svoje živote na njega.

Suptilni velovi
Koristoljublje i tajne želje koje se gnezde u podsvesti često imaju potajan način da zakrile našu svest. Operišući na veom suptilnom nivou, ove želje izranjaju u našoj svesnosti i žele da budu ispunjene. Puz za to nalaze čak i u našu pobožnost i ljubavi prema Bogu. Ovi suptilni velovi menjaju boju naše unutrašnje vizije, a to uzrokuje da u našem uma nastanu sumnje u učitelja što dovodi do toga da nemamo potpunu veru.
Mada je delovanje ovih suptilnih velova nešto čega možda uopšte nismo s-vesni, možemo da učinimo jako puno na iznalaženju naše najdublje vere. Ovo je važno jer je Baba kazao, „Vera doseže svoj prirodni klimaks i cilj kada dođe da se odmori kod njegovog vlastitog Učitelja“.
Unutrašnja transformacija putem vere u Učitelja je nužnost na duhovnom putu, sve može u potpunosti biti transformisano ukoliko ga volimo i verujemo mu. Kada se to desi, obznanjuje nam se nova otkrovenja. Ako imamo poverenje u njega i verujemo da on jeste onaj ko zbilja jeste, tada ćemo imati ovu vrstu vere. Srce se otvara i mi postajemo snažni i hrabri. Usuđujemo se da se pokrenemo napred u nepoznato duhovnih vrednosti, i usuđujemo se da otpustimo lažno i da potvrdimo istinu iznutra.
I zbog naše vere, verujemo u to što on radi sa nama u našim životima, čak i ako ne volimo ono što se zbiva. On nam uvek daje puno ljubavi, nepopustljivo nas podržavajući bez obzira na to kroz šta prolazimo.

5
Rastakanje naših velova
U uzrok (svih) uzroka kroz koji će prodreti, i uzdignuti se, jedan za drugime, svaki veo iluzije, te će napokon doseći najunutarnjije crce Bića – James Allen
Kada postanemo istinski tragaoci i usmerimo naš fokus na Učitelja unutra, postajemo sve više s-vesni svih velova – u formi sanskaričkih misaonih-šablona – koji zatamnjuju našu s-vesnost o realnosti. Otkrivamo da održavamo ove velove i spoznajemo da ih moramo porušiti da bismo videli dublje unutra. Pod ovim mislim na odbacivanje lažnoga sopstva – svih želja, pogrešnih verovanja, i ograničenja koja nas zadržavaju i drže nas čvrsto vezanim za lažne ideje ko mi jesmo.
Istupanje izvan lažnog sopstva zahteva napore, a oslobađanje od naših velova je naš posao. Poput uzdizanja u korpi balona, moramo da otpustimo konopac i izbacimo vreće sa peskom da bismo se uzdigli. Stoga moramo da izbacimo naše velove, da ih odbacimo. Ovo znači otpuštanje ograničenja i konačnosti, sumnji i strahova, naših pogrešnih verovanja i prijanjanja uz emocionlna i fizička iskustva – svih ovih subjektivnih stvari – te spoznavanjei sve više i više, uz pomoć Učiteljeve milosti, ko mi zbilja jesmo.

Prirodni proces
Pod „naporima“ ne mislim da nametnem umu nategnutu, veštačku disciplinu motivisanu negativnim samo-prosuđivanjem. Umesto toga mislim na prirodni odgovor utemeljen na shvatanju koje nas inspiriše da očistimo ove lažne velove, razmenjajući ih za nešto mngo istinitije kako se budimo ka narastajućoj s-vesnosti beskrajnih mogućnosti koje se otvaraju za nas. Ovo narastajuće razumevanje je utemeljeno na ljubavi prema Bogu umesto na razumu, na intuiciji pre nego na intelektu.
Ovo je uglavnom pitanje zrelosti, koja se razvija putem „logike iskustava“ koju je Meher Baba opisao, dovodeći do spremnosti za izrastanje izvan grubog carstva. Drugim rečima, postepena se prilagođavamo duhovnoj realnosti i postepeno radimo na harmoničan i prirodni način idući ka našim idealima, a što je suprotno prisiljavanju uma. Inače, ako bismo pokušali da prisilimo nepripremljeni um izlažili bismo se opasnosti da se upustimo u represiju i stvorimo komplekse.
Moje vlastito iskustvo je da privlačimo Učiteljevu pažnju svojom iskrenošću i integritetom svrhe. Čini se da on budi nečiji uvid tako da taj počinje bolje da sagledava gde su problemi i kako može da im pristupi i da ih poništi putem pravilnog razumevanja, umesto kroz prinudu. Otkrio sam da je izuzetno korisno znati da je on sila iza našeg buđenja.

Rasterivanje Velova
Način na koji održavamo velove je usidravanje naših vlastitih misli, osećanja i želja te razmišljanje da one nikoga ne povređuju jer su nešto što držimo samo za sebe – a to nas povređuje iznutra. Stoga moramo da radimo na našim lažnim sopstvima i unutrašnjim nivoima i da očistimo bilo šta što održava ili stvara velove. Rasterivanje velova sa sobom nosi menjanje našeg razmišljanja i osećanja u korist istine. Ovo je deo našega zauzimanja stava prema istini, kako se Baba za to zalaže.
Ako nismo sigurni kako da obavimo rasterivanje velova, možemo da sledimo jednostavne kriterijume koje nam je Baba dao za rad. To je otprilike ovako, „Uradi sve ono što se ne bi ustručavao da radiš pred Babom. Kaži bilo šta što se ne bi ustručavao da kažeš pred Babom i misli sve ono što se ne bi ustručavao da misliš pred Babom.“
Osećam da moramo pokušati da radimo u smeru čistoće i otvorenosti srca, a isto tako prema takvim kvalitetima kao što su samopouzdanje i samopoštovanje.
To je pitanje izbora, i mi pravimo izbore svakoga minuta naših života. Naravno, ovo se odnosi na iskrene dohovne tragaoce koji su voljni i koji shvataju da moraju da učine napor da bi postigli duhovno prosvetljenje. Neki od ovih izbora su prividno nevažni, ali su oni najverovatnije zbilja kritični stoga što tanka sanskarička nit može postati struna a potom konopac, i pre nego što i budemo znali, njime ćemo poput svinje biti čvrsto vezani! Eventualno ćemo naučiti kako da sprečimo sputavajuće misli i osećanja i na najfinije, naj suptilnije naznake, čak i pre nego što postanu niti.
Kako radimo na rušenju velova, počinjemo da uživamo duhovni život iznutra, zato što se srce oslobađa turbulencija i tame i mi postajemo sve više s-vesni božanske prisutnosti. Eventualno, doćićemo do konačnog prestanka rada velo-tkačke mašine, stoga što ćemo shvatiti da smo već potpuni. Sa tom potpunošću dolazi ispunjenje i blaženstvo. Ovo se ostvaruje putem postepenog povlačenja svesnosti sa grubog nivoa dualnosti.

Svetlost Milosti
Veliki broj faktora iz okoline je uključen u povlačenje svesti iz carstva dualnosti, i bilo bi nemoguće sve ih pomenuti. Ipak, jedan od najvažnijih faktora je milost Učitelja. Božanska milost je moć ili sila svetlosti koja može da razveje pa čak i da potpunosti eliminiše neuviđanje ili lažnost. Ona može da rasloži tamu, pogrešne misli i komplekse unutar nečije svesti.
Ponekad moramo da usmerimo svetlost milosti u razna područja unutar naših vlastitih srca – drugim rečima, na subjektivnom nivou. Pod time mislim da umesto da pretpostavljamo da će se milost pobrinuti za sve, mi treba aktivno da prihvatamo intervenciju božanske milosti kao snažne svetlosti koja će razvejati tamu unutar nas.
Ako je neko svestan srčanog centra, tada, nadamo se, ima dovoljno unutrašnje vizije da spozna za šta mu je potrebna pomoć. Može u izvesnoj mari da nadgleda delovanje ove milosti u pomaganju svome vlastitom srčanom centru sa isijavanjem svetlost istine na njega. To je nalik usmeravanju istine na određeno tamno mesto, što ga potom čini svetlim.
Ipak, teško je to generalizovati, jer kao pojedinci mi imamo svoja vlastita individualna tamna i svetla mesta, i ona nisu ista. Učitelj nam otkriva kao pojedincima gde možemo da očistimo naše Augieve štale, malo ovde malo onde. Na ovaj način, nam otkriva gde su nas naše pogrešne analize i prosuđivanja vodila do pogrešnog zaključka. U najmanju ruku je to bilo moje iskustvo. Otkrio sam da onda kada osećam pulsirajuću silu – energiju božanske milosti – da sam sposoban da je usmerim gde je ona najpotrebnija. To je nalik kontinualnom daru, ali mu je potreban smer da bi mogao da suzbije specifična ograničenja i (oba)vezivanja.

Ljubav uz pomoć Milosti
Učiteljev neprocenjivo veliki dar milosti je ono, kada smo toga s-vesni, što sve više i više inspiriše našu vlastitu ljubav prema njemu. Ovo budi još više uvida, intuicije i s-vesnosti o unutrašnjim nivoima – čak nas i budi i za perspektivu stvarnog postepenog stapanja sa njegovom svesnošću. Ali naša ljubav prema njemu bi trebalo da bude bez željenja i bez cenkanja. Mi ga volimo naprosto zato što je on najdostojniji ljubavi.
Njegova sila milosti puna ljubavi je suštinski deo naše unutrašnje s-vesnosti, i mi bivamo podržavani milošću. Ka pojedinci mi ćemo naći spasenje kroz milost – ne kroz našu suštinu – i stoga, i kada očistimo naše velove, možemo se odmoriti u dubokom unutrašnjem stanju mira i harmonije, stoga što ćemo uvideti da u Učiteljevoj ljubavi i milosti već imamo sigurnost i utočište. Naravno da smo mu zbog toga zahvalni.

Zaustavljanje velo tkačke mašine
U Meher Babinoj svemoći i brizi za čovečanstvo, njegova svrha je da uzdigne svesnost svakoga i svačega u kreaciji, a posebice kod onih koji ga vole. Stoga moramo biti spremni da rastemo unutar njegove ljubavi.
Ima jedna biblijska izreka koja grubo prepričana kaže, „Kome je više dato od njega se više i traži“. Ako želimo da se primaknemo bliže Bogu, moramo biti spremni za daljnje brisanje i pročišćavanje srca – pražnjenje srca od svih sanskaričkih velova. To može biti jako ekstenzivno, stoga što to osporava opštu paradigmu koju su svi prihvatili; fundamentalno pogrešno verovanje da je iluzorna kreacije utemeljena na duhovnim ograničenjima koja smo sa sobom doneli.
Stoga, zaustavljanje velo-tkačke mašine nije pitanje foteljskog teoretisanja, na nama je da obavimo taj rad. Kako ostvarujemo svoj put prema Bogu u to su uključeni i narastajući bolovi, ali kada se najzad zasitimo čestog trčanja oko reinkarnacijskog-točka, ubrzaćemo proces. S druge strane, ako samo čekamo da se automatski desi oslobađanje od neminovnosti reinkarniranja, to bi moglo potrajati vekovima. Čak iako i nadalje želimo da se vratimo i služimo Avatara, ipak želimo da budemo sposobni da osiguramo čistu svesnost kako bi je on koristio. Moramo da prestanemo da ograničavamo sebe. Moramo da prestanemo da mislimo, „O ovo se ne može desiti, neću imati oslobođenje tokom mnogih, mnogih života“.
Sa Bogom su sve stvari moguće. On zapravo ne čini ništa. Meher Baba kao Avatar je inkarnacija božanske ljubavi, i on je iznad svih zakona. Ništa ne može omeđiti ili ograničiti božansku ljubav, niti jedan zakona, niti jedan uspostavljeni obrazac ili presedan ga ne može ograničiti. On je naš najbolji prijatelj – i ne samo naš najbolji prijatelj već i naš saveznik, pojedinačno radi sa svakime od nas. Ima besprekorno razumevanje i uvid u sanskare svakoga pojedinca, i zaista obavlja rad unutar nas da bi ubrzao oslobađanje naše svesnosti. Osećam da se sada kada je odbacio svoje fizičko telo ovo odvija u punoj snazi.
Dok radimo na tome da razmrsimo sve ove sanskaričke predisponiranosti koje nas teraju da se reinkarniramo i otvaramo se ka Učiteljevoj milosti, on je baš ovde sa nama, „potrvrđujući i utvrđujući“ našu „prethodno stečenu intuiciju i percepciju“ i „ubrzavajući“ našu svesnost ka višim i slobodnim nivoima.
Ovi nivoi su slojevi svesnosti koja se otvorila propisanim napredovanjem u sedam stadijuma; od instikta do razuma, potom do inspiracije, intuicije, uvida, prosvetljenja (iluminacije) i napokon realizacije Boga. Drugim rečima, ovi nivoi obuhvataju korake kroz koje nas Baba provodi dok „potvrđuje i utvrđuje“ plodove našeg napora.
Meher Baba namerava da nas oslobodi, hajde da ne sprečavamo njegov rad govoreći „To sada ne mogu da učinim. Sputan sam svim ovim stvarima, i biće mi potrebni vekovi da izađem iz njih.“ Hajde da ne čekamo na još narednih hiljadu godina. to se može desiti bilo kada. Verujem da moramo da prihvatimo i verujemo i u najvišu mogućnost u ovoj inkarnaciji. Ne bismo trebali da odugovlačimo, da ostavljamo za drugu inkarnaciju.
6
Pročišćavanje srca
Blagosloveni su oni čista srca, jer oni će videti Boga. – Matt. 5:8
Procesom pročišćavanja smo svi oblikovani u hram na zemlji, i ovaj proces počinje sa identifikovanjem sebstva kao bezvremenog duha i spoznavanjem da istina o ovome može da se manifestuje u našim životima.
Unutrašnji put se sastoji od kamenova-na-koje-se-staje ( na putu) ka istini, i mi se pomeramo na nivou duha. Pomeramo se ka Bogu, prema Meher Babi, prema realnosti iznutra kroz odbacivanje lažnoga, jer moramo da napustimo lažno da bismo doživeli istinu. Što se više pomeramo u duhu to više svetlosti ulazi unutra, doživljavamo uzdizanje, bezvremenost i blaženstvo. Umesto da se borimo sa negativnim stvarima, mi akomuliramo pozitivne, sve više i više ljubavi prema Bogu, i čeznemo za čistom ljubavlju, čistom istinom.
Staza takođe uključuje nastojanje da nađemo Boga unutra, nastojanje da osećamo prisutnost Boga, da osećamo iznutra božansku ljubav, božansku milost i leputu. Put je otvorena za svakoga od nas, i eventualno svako od nas, Baba kaže, će se otisnuti na taj put.

Božanska igra šaha
Potrebno je neko vreme da shvatimo koliko smo blizu duhovnom putu i koliko nam je zaista lako da se otisnemo na ovaj unutrašnji put. Osećam da to nije pitanje sleđenja doktrine ili pukog prihvatanja verovanja, već je to pre pitanje delanja kroz naš vlastiti specijalni oblak sanskaričkog vela koji se sastoji od misli, osećanja i želja. Drugim rečima, to nije bavljenje sa nečime „tamo vani“, već delanje iznutra kako bi smo raspetljali našu svesnost. To uključuje i s-vesnost o tome gde je naša pažnja locirana, ili gde je naša čežnja.
Na sreću ne moramo da idemo u Koloseum sa lavovima kao što su to činili rani hrišćani. Ipak, mi se sučavamo sa nečime mnogo gorim – našom vlastitom željo-prirodom! Smanjivanje na najmanju meru željom-obuzetog ega zahteva da obratimo pažnju na bezbrojne trivijalnosti, ukazivanje pažnje malim naporima koje stalno možemo da činimo.
Volim da razmišljam u terminima božanske igre šaha. Ovo nije doktrina ili sistem, već pre ideja za smišljanje načina da se suprotstavimo lažnim zahtevima ega. Ova božanska igra šaha je „igra našeg vlastitog sopstva“ i predmet igre je je šah-matirati naše lažno sopstvo. Ovo podrazumeva nastojanje da promenimo naše sanskaričke impresije i da ih eventualno u potpunosti eliminišemo.
Kao što se figure pomeraju po šahovskoj tabli da bi se suprotstavile prepredenom protivniku, mi povlačimo poteze da se suprotstavimo sanskaričkim tendencijama koje su nas zadržavale svo vreme tokom puta. Prilagođavanjem sebstva svakoj novoj unutarnjoj situaciji koja se pojavi, moramo da pripremimo taktiku i planiramo po nekoliko poteza unapred. Pored toga, središnjica bitke nije dobro vreme da bi se počelo sa planiranjem strategije!
Svako od nas uči da predvidi šta aktivira snažnu reakciju u nama samima i da razvija strategije koje se najbolje suprotstavljaju energiji uvezanoj u našim sanskarama. Moramo uvek biti budni kako bismo znali šta treba uraditi u svakoj situaciji. Na primer, „željenje“ ovaploćuje mnogo energije, i mi možemo preusmeriti ili sublimirati, energiju koja je uvezana u našim željama-sanskarama preokrećući ih u duhovnu čežnju, naprimer tako što ćemo čitati nešto inspirativno. To bi bio jedan primer poteza u šahu. Drugi parirajući šahovski potez koji možemo da povučemo je da držimo na umu činjenicu da je svet puka iluzija. Još jedan način je razmišljanje o samo-brisanju kao nečemu pozitivnome. Naizgled mali unutrašnji potezi poput ovih se nagomilavaju, i nakon nekog vremena rezultiraju u dramatičnom preusmeravanju naših unutrašnjih snaga. Sve ovo je jednako vredno kao i čišćenje ili pročišćavanje srčanog centra.

Lokacija srca
Iz srca zapravo dolazi sve ono dobro i svo zlo. Isus je govorio o zlu koje dolazi iz srca, i govorio je o čistom srcu. A 1954-te u Indiji, jedan od zapadnjaka koji je bio Meher Babin gost je zatražio od Baba da nam kaže bar nešto o tome šta je Isus mislio kada je kazao, „Blagosloveni su oni čisti u srcu, jer će oni videti Boga.“ Jednog popodneva Baba nam je dao predivnu besedu o pročišćavanju srca. Baba je objasnio šta je to srce, gde je locirano i o njegovoj vezi sa mislećom funckijom naših umova. Ovo su Babine reči kako sam ih u to vreme zapisao u svom notesu:
Um ima dvojnu funkciju. Impresije koje leže uspavane moraju da budu odrađene, tako da se one pojavljuju kao misli. Ova misleća funkcija uma je kod vedantista znana kao Man (izgovara se „mun“). Druga funkcija uma sastoji se od osećanja, emocija. To se naziva Antah Karana. To znači srce. Dakle ono što je znano kao srce je u stvari ova druga funkcija samoga uma.
Impresije koje su nazvane „sanskare“ bivaju potrošene kroz mišljenje i oseećanje. Prvom funkcionisanju uma pripadaju samo misli. Bilo koja vrsta misli. Drugom funkcionisanju uma – srcu – pripadaju osećanja i želje. Sva osećanja radosti, bola, razočarenja, sreće, šoka, itd., pripadaju ovoj Antah Karan-i. Ono što se događa je da u spavanju-bez-snova – kada spavate – impresije leže u uspavanom stanju…
Sada, šta vas budi iz spavanja-bez-snova? Impresije. One vas bude. Impresije učinjenih dela. A impresije prvo bivaju potrošene mislima, potom željama, a zatim akcijama. Krišna je na jednom mestu u svojoj Giti kazao, „Neka impresije budu potrošene jedino putem misli.“ Tada nove impresije uopšte neće biti formirane. Ako to ne možete da uradite, neka impresije budu potrošene kroz želje, čežnje, osećanja – ali ne putem delanja. Tada će biti formirane nove impresije ali neće biti tako duboke.
Ali ako impresije sprovedete u delo, tada impresije moraju da se formiraju. Ovo znači da prva funkcija uma nije važna. Ona je prirodna. Ali druga funckija uma (tj. srce) je važno, jer je ono sedište želja, i sve dok se srce – za koje sam upravo objasnio da jeste drugo funkcionisanje uma – i sve dok srce nije lišeno svih želja – a to znači sve dok srce nije čisto i golo, dotle Bog, koji je najunutarnjije Sopstvo, ne može da obelodani Sebe.
Dakle srce je osećajni nivo našeg uma, i oba i misaoni i osećajni nivo naše svesnosti, su delovi našeg uma – um koji egzistira čak i onda kada nismo inkarnirani. Naše sanskare, koje leže uspavane u našoj podsvesti kao neispoljene tendencije, prvo same potvrđuju sebe kao misli, potom (ako nisu suzbijene) kao osećanja (u srcu), i potom (ako nisu suzbijene) najposle kao delanje. Baba je objasnio da smo podsticani sanskarama svih vrsta i istakao je razliku u proističućim sanskarama.
Baba je kazao da ne brinemo o osećanjima i mislima o preduzimanju akcija. Oni izazivaju sanskare, ali će one biti minimalne ako se to uporedi sa njihovim ispoljavanjem na fizičkom nivou. Stoga, kada smo opsednuti željama ili snažnim emocijama, trebali bismo da ih odsečemo na unutrašnjim nivoima oseećanja i da im ne dopustimo fizičko ispoljenje. Ali ako ih ispoljimo fizički, mi činimo najgoru stvar koju možemo da učinimo jer mi samo sejemo seme za još više sanskara istovetne prirode.

Otvaranje srčanog centra
Meher Baba je kazao da knjiga koju će nam dati da je čitamo jeste knjiga srca, koja drži ključ misterije života. Tolika je važnost srčanog centra. Stoga većina našeg rada mora da bude usredsređena na oslobađanje srca od sanskaričkih impulsa. Mi obavljamo ovaj rad, kroz ono što ja nazivam srčani centar. a to je osećajni centar povezan sa našim subjektivnim, podsvesnim nivoom, koji oponira rasuđujućoj funkciji intelekta. Upravo kroz sposobnosti srčanog centra možemo da postanemo s-vesni dohovnog nivoa našega bića.
Baba je posebno naglasio važnost držanja otvorenim srčanog centra. Na tom mestu na svestan nači počinje duhovni put, stoga što upravo kroz srce postajemo svesni sanskara na nivou osećanja i želja. I na tom nivou možemo da doživimo punoću božanske ljubavi, lepote, slobode i blaženstva, a to je skopčano sa samo-brisanjem koje se odnosi na napuštanje ideja o odvojenom sopstvu.
Baba kaže, „Ego je afirmacija bivanja odvojenim od drugih, dok je ljubav afirmacija bivanja jedno sa drugima. Stoga ego jedino može da bude istopljen kroz realnu ljubav.“ Zato moramo da naučimo kako da našoj svesnosti održimo tok ljubavi koji nije kontaminiran sa „ja“. To uključuje pročišćavanje srca i održavanje (pro)toka ljubavi kroz srčani centar. Kako ljubav teče kroz pročišćeno srce mi isijavamo božanske kvalitete istine, ljubavi, lepote i čistote same po sebi. To je naš cilj.
Dopuštajući ljubavi da teče, umesto da mislimo o sebičnim stvarima, pomažemo da se uklone velovi u našoj svesnosti rastakajući sebičnost koja je utemeljena na pogrešnim verovanjima a što je Baba nazvao neuviđanje istine. To nije pitanje svojevoljnog prisiljavanja uma ili osećanja na određeni smer, ali iziskuje da postanemo dovoljno suptiln da bismo bili s-vesni kako su naše sebične misli formirane iz želja, gde su ove želje ponikle, i čemu sve to vodi.
Kako radimo iznutra, primećujemo da se naša svesnost smešta sve više na subjektivni nivo i naš odgovor na svet proističe iz tog nivoa. Naše vrednosti su jasnije definisane. Vidimo kroz šta prolazi sanskarički impuls i možemo da napravimo inteligentni izbor kako da mu se suprotstavimo.
Naš realni rad nije razvijanje samo intelektualne prakse koja vodi ka specijalnom znanju, već učenje kako da održimo srčani centar otvorenim, što znači uzdizanje iznad nivoa sanskaričkih impulsa i dozvoljavanje ljubavi da slobodno teče.

Božija čistota
U svojim poslednjim momentima koje je Meher Baba 1958-me sa nama proveo u Americi, komunicirao je a nama, „Ja sam u svima vama. U vaše srce mogu da uđem tek onda kada ste isterali sve drugo.“ Dodao je, „Ja sam Bog, Ja sam u svima vama. Ali sam stidljiv; Ja ne ulazim u vaše srce ako tu otkrijem i najslabiju nečistoću.“ Nije nam prenosio ideju da treba da idemo od bivanja „lošim“ u „dobro“, već umesto toga da naš um mora biti očišćen od nečistoća, a to znači od misli i želja.
Čistoća srca znači Božija čistota. Jednom kada imamo ljubav i unutrašnju slobodu, čistota srca usleđuje kao uzgredni proizvod. Stoga se ne fokusiramo na čistotu po sebi jer bi to lako moglo da vodi do egoizma.
Vitez i devojka
Predivno je otkriti da imamo ogroman rezervar ljubavi unutar nas koji se može izliti jednom kad naučimo kako da otvorimo srčani centar. Mnogi od nas uz Meher Babu bismo bili s-vesni otvaranja srčanog centra i kako ljubav počinje da teče. Njegova ljubav je bila poput sifona koji je iznosio na videlo našu ljubav prema njemu. Nismo mogli ništa drugo do voleti ga. Rezultat je bio taj da je naša percepcija bila znatno intenzivirana, i našli bismo sami sebe na mnogo dubljem nivou svesnosti. Bili smo sposobni da mnogo jasnije raspoznamo vrednosti na unutrašnjem nivou nego ikada pre toga.
Našli bismo se podržani novom snagom, stoga što je nova energija bila otpuštena, i zajedno sa energijom i uvidom, otkrivali smo da unutar nas imamo veću kontrolu nad našim mislima i željama i osećanjima. Naš svet je postajao, ali ne kao nešto što nam je bilo nametnuto, nešto što mi možemo sve više i više da kontrolišemo. I to je funkcija srca, stoga je veoma važno srce održati otvorenim i nežnim.
U bajkama, vitez u sjajnom oklopu brani, čuva i štiti divnu devojku. Ovo je alegorija o umu i srcu. Um pojedinca može biti od velike pomoći u branjenju mirnoće duše svoga srčanog centra, koji je najbliži duhovnom carstvu i trebao bi da bude nadmoćan. Vitez (um) pomaže održavanje (pro)toka ljubavi kroz srčani centar u isto vreme obezbeđujući suštinsku kontrolu nad sanskaričkim impulsima koji bi mogli pokušati da se provuku.
Ono što mi tražimo je mir uma, a to zapravo jeste mir srca. Ovo znači više harmonije, uznošenja, više svetlosti iznutra, dublje i sve dublje vrednosti. Moramo se zapitati šta najviše vrednujemo. Ako vrednujemo mir uma, mir srca, uložićemo napor da odbranimo srce kroz koje smo sposobni da vidimo Boga. Eventualno, doživljavamo visoki stepen integracije srca i uma. Tada, kako je to Meher Baba kazao, „lažno postaje ljubavnik istinskog sopstva“.

Sanskaričko ulegnuće
Delikatan je poduhvat steći kontrolu nad vlastitim mislima i osećanjima apsolutno bez ikakve prinude – napor, da, ali ne prinuda. To postaje pitanje dokučivanja sanskaričkih sklopova, koji su utemeljeni na pogrešnom znanju, verovanjima i ograničenjima, budući da su oni dovoljno snalažljivi da preduzmu izbegavajuće akcije. Sve to je u vezi sa nečijim vlastitim specifičnim sanskarama.
To je slično odlasku u šetnju poznatom rutom. Poznata su nam vlažna, klizava područja, ulegnuća, i gde ruta vodi. Prvih nekolik puta, mogli bismo napraviti grešku i pasti u ulegnuće, ali ubrzo stičemo dovoljno zdravog razuma da otšetamo na drugu stranu puta ili izaberemo drugo mesto na koje ćemo stati.
Kada smo iz iskustva naučili kuda naše sanskare vode, spoznajemo da moramo rano da ih preusmerimo. Nakon nekog vremena, možemo videti početak sanskaričkog pritiska i počećemo da mu se suprotstavljamo pri njegovom najranijem manifestovanju. To je nalik radniku na železničkoj pruzi koji posmatra kako voz brekćući mirno prolazi. Iznenada primećuje kako vragolasti voz tutnji istim kolosekom iz suprotnog pravca. Brzo prebacuje skretnicu kako bi skrenuo vragolasti voz na sporedni kolosek. Potom se osmehuje dok prvi voz, sada van opasnosti, protutnji kraj njega. Prvi voz predstavlja istinu, a vragolasti voz predstavlja neuviđanje usled naših sanskara. Možemo naučiti kako da preduzmemo izbegavajuće akcije ispod praga svesti; da prebacimo naš „voz“ misli i osećanja na prvi znak pretstojeće nevolje.
Moramo naučiti kako da manevrišemo sa umom tako da možemo imati veću kontrolu – to nije nemarna represija, već preusmeravanje naše energije tako da doživljavamo više unutrašnje slobode. Eventualno, misaoni sklopovi više nisu sposobni da nas kontrolišu; umesto toga, oni dolaze pod našu kontrolu. Ovo nije slepa kontrola, zato što je podupreta razumevanjem i podložnošću samoj istini. Postepeno postajemo s-vesni da je sve zbilja iluzija, i mi postajemo kanal ljubavi, reka ljubavi, okean ljubavi.

7
Menjanje naših vrednosti
Čak i ako napravimo samo jedan korak – a svi znamo da jedan korak možemo upravo sada napraviti – počinjemo da doživljavamo malo svetlosti i malo više realnosti. Nakon što napravimo dva ili tri koraka, a potom još više koraka, vidimo sve više i više svetlosti, i počinujemo da spoznajemo da smo sve vreme bili u snu. – Darvin Šo
Potrebno je puno dubokog unutrašnjeg rada da bi se iskorenile želje, odbacila naša pogrešna verovanja i prevazišao lažni osećaj ograničenosti – da bismo iščeprkali sve ove stvari i smelo i odvažno ih odstranili iz naše svesnosti. Ipak, ne odbacujemo mi baš sve ove prepreke a da ne dobijemo ništa zauzvrat. Ne stvara se stalna praznina pri otpuštanju. Umesto toga, uspostavlja se proces razmene, ili bi trebao da se uspostavi. Meher Baba je govorio kroz celu knjigu Besede i na drugim mestima o puštanju ograničenja našega ego života u korist Učiteljeve neograničenosti. To ne znači da samo pustimo ograničenja već da primamo i u potpunosti prihvatamo neograničenost istine.
Stoga, poznajemo da ono što doživljavamo nije osećaj gubitka, već osećaj dobitka izvesne mere unutrašnje slobode i ispunjenja. Meher Baba je voljan – čak i čežnjiv – da podeli svoj neograničeni život sa nama. Kada smo bili sa njime telesno, ovo je bila jedna od najveličanstvenijih stvari koju smo doživeli, sudelovanje u njegovoj beskonačnoj lepoti i slatkoći i neopisivoj slobodi.

Proces razmene
Puštanje ograničenja zahteva ne samo da obraćamo pažnju na naše misli i osećanja i na sve iluzorne snage kojima smo dopustili da nas pokolebaju. To takođe zahteva i ispitaivanje naših vrednosti, naročito na subjektivnom nivou, i razmenu relativnih ili lažnih vrednosti za realnije vrednosti. Sa pozicije neuviđanja i lažnosti radimo u pravcu istini, stoga to postaje pitanje postepene razmene – razmenjivanje jednog malog aspekta lažnosti za neki aspekt istine.
Na svakom koraku duž puta se smanjuje igra imaginacije. Razmenjujemo nešto što je grubo neuviđajuće za nešto što je manje neuviđajuće i malo više realno – i ponekad, sa Babinom milošću, možda možemo čak i da uhvatimo odbljesak same realnosti.
Moramo da prolazimo kroz ovaj proces jer su naše vrednosti izmešane sa našim željama, a ove želje kreiraju neku vrstu obmanjivog prebojavanja naših vrednosti, što ih izobličuje. Drugim rečima, imamo tendenciju da pokušamo da dodamo istinu našoj željo-prirodi i da na taj način očuvamo naše lažno sopstvo. Zbog toga moramo probrati istinu, ili istinske vrednosti, od izobličenih vrednosti željo-prirode.
Želje, naravno, moraju biti prerašćene ili odbačene – ali nikako suzbijene. Umesto da suzbijmo želje, njihovu energiju možemo na dobar način da iskoristimo transformišući i sublimirajući je u čežnju prema Bogu, čežnju za realnošću. Za aspiranta, ovo je prirodni i najpoželjniji način postupanja, sublimacija energije želja za koje smo videli da vode jedino u iluziju i ropstvo, dušino ropstvo.
Stoga, malo pomalo, naša mentalna svest prolazi kroz promene. Ovo je postepeni proces „preoblikovnja“ na koji je Meher Baba ukazivao u Besedama. Stoga, Baba nam kaže da je sveukupnaa konačnost i ograničenost subjektivna i samo-stvorena, u našim vlastitim rukama je da radimo na subjektivnom nivou, a posebno na nivou srca, da bismo korigovali ono što je lažno i zamenili ga realnim.
Unutrašnji barometar
Pojedinac mora da utvrdi šta to oformljuje ili ojačava velove preko njegove ili njene vlastite svesnosti. Bar znamo iz Babinih objašnjenja šta jeste cilj. Mi možemo da učinimo jako puno na pomaganju našem duhovnom razvitku, jer znamo pravac našeg kretanja i šta moramo da učinimo i ne učinimo kako bismo napredovali.
Mi smo svesni onoga što se u nama odvija– ili možemo biti. Svi mi imamo unutrašnji barometar koji nam govori šta zatamnjuje ili osvetljava naše srce i podiže ili rastapa velove, a mi možemo da proverimo barometar kada se stvari dešavaju u nama. Šta god da radimo ukoliko nam to daje osećaj svetlosti da možemo videti dublje unutra i imati duhovniji uvid, znaćemo da smo na pravom putu. Ali ako nam misli, reči ili dela čine stvari maglovitijim, nejasnijim i ograničenijim, možemo uvideti da nešto pokušava da nas održava prikovani za grubi nivo svesnosti, a to nam nije od duhovne pomoći.
To nije pitanje čitanja knjiga i vladanje po nekom spoljašnjem moralu ili formulama, već ono što stvarno doživljavamo unutar našeg vlastitog sopstva, naše vlastite svesnosti, drugim rečima, možemo da čitamo naša vlastita iskustva. Mi smo ti koji pravimo izbore kao što je taj šta ćemo misliti, reći, učiniti. Vodi nas naš uvid koji smo stekli putem dobrih ili loših posledica ovih izbora. Mi možemo da otkrijemo pravi kurs koji ćemo sve vreme uzimati.
Moramo da vrednujemo uvid i unutrašnju snagu koja nam dolazi kroz uklanjanje velova. Meher Baba kaže da će nam više unutrašnje vizije biti razotkriveno u skladu sa našom vernošću uvidu koji već imamo. Drugim rečima, poštujući taj ma kakav da je uvid koji mi imamo i po kome živimo, prevodeći ga u praksu umesto da ga ignorišemo zarad zadovoljstva ili bilo čega drugoga što bi moglo preokupirati našu svesnost, stećićemo još više uvida.
Ali ako neprestano pravimo loše izbore, učinićemo mnogo težim da nam bude otkriven viši uvid. Za svakoga pojedinca sve ovo varira, i mi moramo da eksperimentišemo sa konceptima koje imamo.

Opipavajući ići ka Svetlosti
Radeći kroz naše jedinstvene sanskara da bismo rastočili veo i zamenili ga istinskim vrednostima zahteva jedno-usmereni fokus. Radeći iznutra i usredsredivši više naš fokus na Boga ili Babu unutra, mi privlačimo dodatnu asistenciju Učiteljeve božanske ljubavi i milosti da bi nam pomogla da uvidimo razliku među vrednostima na unutrašnjem nivou.
Znajući sve naše slabosti, našu karmu i naše sanskare, Baba nas vodi kroz iskustva koja će nam pomoći da shvatimo i dokučimo stvari koje nas mame i hvataju u zamku daljnjih majavičkih aktivnosti. Stoga, umesto da reagujemo na mayu, sposobni smo da putem razumevanja otpustimo mayu. Pravimo naše izbore, i kroz doživljaje svetlosti iznutra – a uporedivši to sa tamom koju inače doživljavamo – nije teško napraviti ove izbore.
Srećom, ne tapkamo u tami, već opipavajući idemo ka svetlosti. Teško je probiti sanskaričku barijeru i videti božansko svetlo koje neprestano teče iznutra. Godinama smo istrajavali na veri i čini se da nismo nigde dospeli. Tada iznenada, poput nekoga ko kopa dugačak tunel, počinjemo da se probijamo do svetlosti.
Moramo naučiti da živimo u svetlosti i moramo se smesta navići na to. Moramo da želimo da izmenimo naše unutrašnje okruženje u ono u kome više ne moramo da uzmimamo inkarnaciju. Ovo znači manje prijanjanja uz tamu a više uz svetlost. Sada moramo da namestimo nameštaj u sobi u kojoj želimo da živimo u budućnosti.
Kako rastemo u snazi i počinjemo da doživljavamo više od istine nego od lažnosti, postajemo sve odvažniji da nastavimo prema svetlosti. Potom, kako nastavljamo sa radom, raskidajući velove, čisteći prljavštinu, naša svesnost može biti sve više i više opažati realnosti – ne samo da je vidimo u daljini već realizujemo sebstvo kao tu realnost.

Borci za slobodu
Svi mi želimo da budemo slobodni, i jednom kad smo okusili izvesnu meru slobode, postajemo buntovnici i više ne želimo da se podredimo tiraniji ispraznih snova, iluzija i lažne imaginacije. Postajemo voljni da radimo u cilju veće slobode i da se borimo da bismo ostali slobodni. To je ono što radimo u svojim svakodnevnim životima. Radimo da bismo osetili i zadržali to iskustvo slobode.
Moramo da upražnjavamo kontrolu a ne da budemo nepredvidljiva i opasna osoba. Lako možemo imati kontrolu nad našim mislima učvršćivanjem ljubavi, čiste ljubavi u srcu. Čineći to se čisti naša unutrašnja vizija. Ali moramo želeti da to učinimo, moramo biti voljni da to učinimo. Glavni cilj je promeniti vrstu muzike koju srce svira, materijalističko zujanje ili muziku duha.
Kada nauičimo da upražnjavamo kontrolu, a pogotovo kako počinemo da živimo naše živote u kontekstu istine namesto kroz svoje sanskare, nekorišćeni centri, kao što je srčani centar, počinju se aktiviraati u nama. Kada srčani centar bude aktiviran, ljubav počinje da teče sve više i više, i mi smo sposobni da afirmišemo slobodu, slobodu duha.

8
Menjanje našeg fokusa
Normalna svesnost je nalik hipnotičkom spavanju. Jednom kad imate odbljesak realnosti koja je iza scene, budite se, nikada više se ne zadovoljavate običnim životom. – Darvin Šo
Meher Baba se naprezao i patio da bi nam pomogao da dosegnemo nivo duha. Moramo voditi bitke sa našim zavisnostimo, održavajući naš fokus na njemu. Ova nam daje fokus koji nam je potreban kako bi želje mogle otpasti. Možda nismo sigurni da je ono što radimo ispravno, ali ako imamo dobre namere, integritet namere, Baba će doći da bi nam pomogao iznutra i da bi radio sa nama. On nas podržava i hoda sa nama, a kada padnemo podiže nas i pomaže nam da nastavimo da idemo. Zapanjujuće je da Baba radi sa nama na najbeznačajnijim stvarima. Zapravo je više zainteresovan za naš napredak od nas samih.
Baba naj nedvosmislenije radi sa svima koji od njega žele da to učini. Ovo je glavni deo našeg odnosa sa njime, on konstantno radi sa nama. Nije to kao da pomalo radi sa nama s vremena na vreme, već osećam da je voljan da radi sa nama neprestano, sve dok smo mi voljni da budemo istinski posvećeni duhovnom putu.
Ovo je njegov rad: pomaže nam da uvidimo šta možemo učiniti. On kaže da iako moramo da radimo – da sami radimo duž puta – njegov udeo u tome (kako je to pomenuto ranije) jeste da potvrdi i učvrsti našu najvišu intuiciju i percepciju i da ubrzano pogura našu svesnost na sledeći nivo svesnosti.
Ali mi moramo raditi. Moramo ulagati napore. I kao dodatak našem stopostotnom naporu, moramo da prihvatimo stopostotnu milost. Ovo izgleda kao paradoks, ali je Meher Baba kazao u svojoj Univerzalnoj Poruci da je on došao da otpusti božansku milost. Njegov rad sa nama je naše spasenje.

Prvo dođi Učitelju
Neko je jednom pitao Babu, „Da li neko prvo treba da se oslobodi želja a potom ode Učitelju?“ Drugim rečima, trebamo li pročistiti srce a potom uložiti našu energiju u nastojanje da volimo Učitelja? Baba je kazao. „Ne, prvo dođite meni,“ Kada uložimo svu svoju energiju u nastojanje da volimo Učitelja, samo po sebi to će nam pomoći da prevaziđemo svoje slabosti i pročistimo srce. Tako čineći stvaramo centrifugalne sile, izbacujući lažno i sprečavajući da još više lažnoga uđe. Naše vibracije se izuzetno puno pojačavaju ; naša unutrašnja vizija se uvećava, i mi se usuđujemo da glavačke zagnjurimo.
Mislim da nažalost većina ljudi sama stvara svoje slabosti i prepreke. To je jedna od velikih zamki. Oni kažu, “ Ja ne zaslužujem Babinu ljubav.“ Osećajući se nedostojnima, prave barijeru između sebe i Učitelja. Ali ne možete čekati dok ne postanete čistoga srca i dok više nemate slabosti. Baba nas je upozoravao da ne pravimo tu grešku. U svojoj besedi „Istinsko Učeništvo“, Baba kaže da učenik treba da „voli i pored svih slabosti i ne odugovlači sve dok ne bude sposoban da pročisti svoje vlastito srce“. Drugim rečima, nemojte da kočite svoju ljubav zbog promašaja ili slabosti. On zna sve naše slabosti i sve greške, i njegova ljubav prema nama je bezuslovna. Nesputan pravovernošću ili bilo kojim ograničenjima, on nas prihvata bez prosuđivanja.
U Meher Babi nalazimo utočište, sigurnost i bezbednost. Pokušajte da opažate njegovu ljubav prema vama kao pojedincu. Njegova naklonost prema nama je tako nenadmašno slatka, brižnost neprestano puna ljubavi. Njegova priroda nije podložna besu i osvetoljubivosti. Prividni ciklus odgurni-privuci koji doživljavamo sa njime dok utiče na naše sanskare je neophodan. Pokušajte da mu svaki put priđete sve bliže.

Vrata-i-put u Beskonačnost
Volite Babu na bilo koji načina na koji možete. On je vrata-i-put u beskonačnost. Baba kaže, „Ako me volite na svome nivou, ja ću vas odvesti na moj ( nivo)“. Ovo je celokupna istina. Voleći ga personalno, počinjemo da ga volimo u neograničenom smislu.
Mislim da svako ko se duhovno približi Babi doživljava ga takođe u najličnijem smislu s poštovanjem prema njegovoj fizičkoj formi. Njegova forma po sebi postaje vrata-i-put u beskonačno. ali uzgred, na putu, doživljavamo lepotu njegove forme stoga što je on, nakon svega, personalizovani Božanski Voljeni, taj koga možemo zbilja voleti, zbilja obožavati.
Stoga ga samo volite. Osećajte da je on deo vaše svesnosti. Učinite ga svojom duhovnom stazom, svojom disciplinom ili putem, umesto nekih mehaničkih vežbi ili programa. Meher Baba je kazao o sebi, „Ja znam put i njegove lavirinte, jer ja jesam Put. Ja jesam Cilj“. Stoga smo sposobni da uživamo u društvu Božanskog Voljenog i ukoliko se uskladimo sa njime s’ ljubavlju tada do izvesnog stepena delimo cilj sa njime.
Kada bismo bili sa Babaom, privremeno bi se to ponekad stvarno dešavalo sa nama. Njegova svesnost je bila toliko dominantna, kako u prisutnosti pojedinca tako i sred gomila ljudi, da bi smo povremeno bili odneseni u njegovo stanje svesnosti i doživljavli bi nešto od neograničene slobode i lepote i slatkoće Božje.

Gajiti drugarstvo
Iznutra, moramo verovatu u najviše mogućnosti. Negativne misli znače da smo bili obmanuti mayom. Svodi se na to da iznutra radimo sa Babom, razvijajući osećaj drugarstva i približavajući mu se sve više i više. Ovo menja tendencije nečijega uma i srca.
Približavanje Babi na nivou srca, buđenjem unutrašnjeg osećanja prema njemu, svrha je svog ovog napora. Možemo učiniti mnoge stvari kako bismo pospešili razvoj drugarstva sa njime. Što više saznajemo kako je živeo svoj telesni život, koji je uključivao skoro konstantnu patnju za čovečanstvo, i kako je platio cenu, tako da kažemo, za naše duhovno oslobođenje, možda će se razviti više osećanja prema njemu i načinu kako da ga volimo. Možemo takođe postupiti u skladu sa njegovim instrukcijama iznutra, uskladiti se sa njegovom prisutnošću, i pokušati da kontrolišemo ono što mislimo i verujemo kao načinima za približavanje njemu.
Čak i ako mu pišemo pisma koja nikada neće fizički primiti to može biti od pomoći. Prisećam se da sam jednom primio od Babe odgovor na pismo koje sam mu napisao. U svom odgovoru je napisao, „Tvoja pisma su te dovela bliže meni“. Pišući mu mi izlivamo svoja srca.
Mislimo na njega, pokušavamo da ga dosegnemo iznutra, pokušavamo da napravimo taj kontakt iznutra, i pokušavamo da proniknemo njegov značaj.
U ovom procesu moramo koristiti naše misli. To zvuči kao nemoguća stvar, iskustvo mi je da ako više mislimo na njega možemo biti s-vesni njega, možemo naučiti da osećamo njegovu prisutnost. Kada sam bio na poslu, morao sam da pokušavam i održim moje srce, održim osećanja, moj srčani centar, budnim i aktivnim, osećajući Babinu prisutnost, iako je moj um morao da bude zaokupljen na nekom drugom mestu.
Naravno da nisam uvek bio uspešan u prisećanju Babe kroz srčani centar, ali to nije nešto zbog čega ćete kriviti sebe ako to ne možete učiniti. Samo radite na tome. Kada se laćate bilo koje vrste sporta ili veštine, nije baš verovatno da ćete od početka biti vrhunskog ranga – morate na tome da radite. Ako počnete da osećate Babinu prisutnost, otkrićete da to nije bolan i nesrećan rad; to je prijatno, radosno i blaženo iskustvo, Zapravo, sreću možete doživljavati svo vreme obavljajući njegov rad.

Učiteljeva pomoć
Meher Baba nas želi i želi da nas podrži i podeli svoju svesnost sa nama. On želi da deli kraljvstvo Božije sa nama. Ono je uvek otvoreno. On želi da bude naš stalni saputnik, i hoće, ako mu to dozvolimo. Osećam da je sada još pristupačniji kada je bez svog fizičkog tela. Što više možemo iznutra ostati u njegovom društvu to smo više izloženi toj božanskoj čistoj svesnosti i utoliko ćemo biti slobodniji od privlačnosti koje su zapravo naše slabosti.
Da bi se suprotstavio našoj zavisnosti od maje, Učitelj podaruje istinu – i razlaže lažno – on razotkriva sebe iznutra. Njegova istina nadomešćuje sve druge vrednosti kojih se držimo. Kako ulažemo unutrašnji napor da ga volimo, on nam pomaže na svoj vlastiti način.
Rastuće prihvatanje Učiteljeve intervencije vodi do sve veće intimnosti sa njime, i osećamo se potaknutima da želimo da očistimo, da raščistimo srce. Ovom intimnošću sa Učiteljem u izvesnoj meri postajemo deo njegove svesnost. Drugim rečima, on nas odvodi na svoj nivo kada identifikujemo sebstvo sa beskonačnim, sa duša-nivoom našeg bića, koji Učitelj predstavlja. To nije nešto što možemo zamislit. Učiteljeva ljubav, koja je data slobodno iznutra, razlaže sve sanskare i neutralizuje našu ovisnost o maji.
Stoga, moramo naučiti da se ne identifikujemo sa svojim nižim sopstvom. Moramo održati stav i vizuelizaciju cilja, realnosti, kao da je već dosegnuta. Moramo ostati utemeljeni u slobodi i pozitivnom stavu realizovane istine.

Vrata srca
Namenjeno nam je da vidimo očima srca i znamo očima neše svesnosti. Viđenje očima srca je mističko uviđanje putem koga primamo unutrašnju stazu, unutrašnju ljubav Boga. Vidimo sa sjajem ljubavi na srčanom nivou. Voleći Učitelja moramo potvrditi nadmoćnost ovog sjaja ljubavi, voleći Babu.
Ljubav nije plačljiva sentimentalnost, privrženost, ili emocija, već nešto mnogo prefinjenije i čistije. To je osećaj jednosti, iluminacije, neograničene slobode i znanja – spoznavajuća mudrost i uvid. To je zrak realnosti, istine. Ljubav je ralnost, Realnost je verovatno najbolja reč, zato što ljubav prouzrokuje da velovi lažnosti, nerealnosti, nestanu.
Meher Baba kaže da kada naš fukus stavimo na njega, on otvara vrata srca i otpušta sjaj ljubavi, koja menja našu svesnost na misaonom nivou. Kada potvrdimo sjaj ljubavi u našem srcu, svetlost biva razotkrivena. Srce tada više ne prihvata takva pogrešna verovanja kao kompleks niže vrednosti. Ne pokušavamo da volimo ljude po sebi, već umesto toga činimo napor da dosegnemo sjaj ljubavi u srcu. Ovaj sjaj rezultira u isijavanju ljubavi i vodi do prirodnog iskazivanja ljubavi.

Duhovno ispunjenje
Meher Babine besede pružaju nam objašnjenja o ljubavi i tome kako mi smanjujemo našu svesnost onda kada bi smo zapravo trebali da uradimo suprotno, da proširimo našu svesnost prema ovoj vrsti ljubavi. Ovo nam donosi novo razumevanje šta je to ispunjenje. Istinsko ispunjenje je duhovno ispunjenje, koje leži u duhovnom ispoljavanju, a ne u pribavljanu objekta ili u ličnom postignuću. Ovo je jedna od lekcija koju, manje ili više, naučimo na teži način stoga što mi zbilja volimo da stičemo stvari.
Zapravo u davanju – u dozvoljavanju ljubavi da teče – a ne u sticanju mi zbilja doživljavamo ispunjenja. Kada volimo, nije nam potrebno da nam ljubav bude uzvraćena, jer mi već doživljavamo ispunjenje. Ljubav jeste svoje vlastito ispunjenje, i dati jeste biti ispunjen. To u krajnjoj liniji postaje ono, što Baba naziva, božanska ljubav, u kojoj uopšte nema misli o sopstvu. Mi iznutra doživljavamo potpunu zavisnost o milosti Boga.

9
Davanje svega što je naše
Celokupna kreacije je igra misli: proistekla iz uma. Vaš um je taj koji vas okiva, um je takođe i sredstvo za vašu slobodu. Vi ste večno slobodni. Vi uopšte niste sputani. – Meher Baba
Duša nije nikada kontaminirana, ona je večita, suverena, slobodna, čista, neuhvaćena-u-mrežu i neizgubljenog-sjaja – i mi jesmo ta duša. To je naša velika uteha: da smo mi duša. Mi smo slobodni – stoga hajde da budemo slobodni! Dajte sve Učitelju i budite slobodni. Uživajte slobodu srca, slobodu svesnosti. Velika je privilegija sada biti inkarniran. Postanite slobodni tokom ovog života!
Krajnja realnost nije neki objekat neovisan o nama, neovisan od svega. Ona je sveobuhvatna, bezvremena, i već ovde među nama. Isus je kazao da je kraljevstvo Božje unutar vas. Ono je unutar svakoga od nas. To nije nešto što je negde u spoljašnjem svemiru, niti je u budućnosti imalo više nego što je u prošlosti. To nije neki objekat u budućnosti, već je uvek u sadašnjosti, i one je uvek ovde sa nama. Ovoga tu i tamo postaje s-vesna samo po jedna osoba osoba, ali pre ili kasnije je u svačijoj sudbini da realizuje krajnju realnost i bude slobodan.
Isus nam je svojim rečima dao ključ za spoznavanje istine, „Ostavite sve i sledite me.“ Ostavite sve vaše privrženosti i impresije, one nebrojane stvari koje vas vezuju tako čvrsto za vaše ograničeno sopstvo, i sledite Savršenog Učitelja ili Avatara, koji je, Baba kaže, jedino to jedno „onostran stega sanskara“. On nas vodi do našeg beskonačnog sopstva, onoga što je uvek unutra.
Prihvati Učiteljevo beskonačno Biće kao deo svoje prirode. Prihvati i budi podržan njegovom milošću. Milost nije nešto što ostvarujemo već nešto što primamo. To nije nešto što dodajemo na ono što jesmo, već je to ono što se dešava kada naučimo da pustimo naš zaostale zalihe tereta. Ona dolazi kao čisti dar i izraz je Učiteljeve ljubavi prema nama.

Pipci
Kao duša mi smo onostran maye i ništa nas ne može sputati. Ipak, moramo da povučemo našu svesnost iz carstva ego želja i razvijemo ljubav prema Bogu, ljubav prema Učitelju. Upoređujem povlačenje svesnosti iz grubog carstva sa povlačenjem nevidljivih pipaka. Poput onih morskih bića čiji pipci neprekidno plutaju pecajući hranu, mi ispružamo nevidljive pipke u grubi svet, tražeći iskustva.
Ispružanje naši pipaka samo nas još više oslepljuje. Drugim rečima, ispoljiti naše želje znači umnožiti ih. Zašto bismo posezali vani za stvarima u svetu? Tražimo odvraćanje pažnje. Osećamo da nešto nedostaje, da bismo bili sretniji da imamo ovo ili ono. Zapravo tražimo istinu. Ali bivamo pometeni mayom a potom se čini da zaboravljamo da je Bog ono što zbilja želimo.
Baba kaže, „Većina čovekove patnje je samostvorena sa njegovim neobuzdanim željama i nemogućim zahtevima. Sve ovo je nepotrbno za sopstvovo-ispunjenje, ako čovek postane beželjan i zadovoljan, oslobodiće se od samom sebi nametnute patnje. Imaginacija mu više neće biti neprestano uznemiravana grozničavim posezanjem za stvarima koje zbilja nisu važne te će biti utemeljen u nepokolebljivom miru.“
Srećom, mi neprestano učimo, i jednoga dana ćemo naučiti da usmerimo našu snagu unutra. Istinski duhovni progres će najpre ostvariti zrela osoba, onaj ko je spreman da okrene glavu od grubog kraljevstva. Kao što sam reako ranije, osećam da je deo Meher Babine Manifestacije da odvede svakoga do duhovnog života. No čak i kada ljudi slede duhovnu stazu, mnogi nisu s-vesni da još uvek imaju pipke kojima ispipavajući traže stvari u grubom i suptilnom svetu.
Tako u početku, moramo da naučimo kako da povučemo ove pipke i da ih usmerimo unutra, što ne znači da ćemo postati introvertni, ali iznutra postajemo istraživači. Hoćemo da istražimo ko mi jesmo i šta imamo unutar nas, kakve su naše sanskare. Moramo postati s-vesni da već imamo neograničenost i unutrašnju slobodu, da bismo ih potom iskoristili u našoj svesnosti.

Rasipni sinovi
Mislimo o Avataru ili Mesiji kao o nekome ko ima božanske moći i autoritet da ukloni celokupno naše breme i podari nam spasenje samo pokretom svojih trepavica. Pa, Maher Baba bi to mogao učiniti, i on bi nam tu i tamo dao kratka iskustva nečega takvoga. Ali je on takođe istakao, pogotovo u svojim besedama, da dokle god je on svo vreme sa nama, pomažući nam, njegova milost je uvek sa nama, a da mi trebamo obaviti određeni posao u Augijevim štalama naše podsvesti, gde naše sanskare sede i čekaju ispoljenje.
U Babinoj blizini bi momentalno bila ukazana pažnja problemu ophođenja prema sanskarama. Srčani centar bi se skoro neprimetno otvorio, bez ikakvog spoljašnjeg znaka. Baba bi uklonio celokupno mnoštvo unutrašnjih barijera. Talasi ljubavi koji su svo vreme dolazili od Babe bi srušili ego, istopili srce, i rastočili masivnu količinu nečijeg sanskaričkog đubreta.
Babin dragoceni i ljubavi puni letimični pogledi, koji su neizbrisivo ostali urezani u mojoj svest, preneli bi nam lepotu i slatkoću Božanskog Voljenog. Ubrzo bih našao sebe kako plivam u okeanu svetlosti i lljubavi. Doživeo bih trenutno podizanje velova tako da sam mogao mnogo jasnije videti unutra. Unutrašnje carstvo njegovoga Bića bi bilo razotkriveno mojoj svesti, i ja bih imao iskustvo viđenja Boga posvuda.
Ova iskustva su bila sredstvo koje je Baba koristio da bi me inspirisao da nastavim da činim napore da bih „razuslovio“ svoj um od sanskara, kao što nam je to Baba kazao da moramo činiti. To je značilo da sam morao otkriti šta sam mislio, oseećao i činio kako bih mogao da prekinem sa time, i koje druge misli, osećanja i akcije ću morati da posvojim.
Stoga moramo nastaviti da radimo kako bismo zadržali unutrašnju slobodu, moramo da otkrijemo šta moramo činiti. To je proces prečišćavanja. Na ovaj način smo postepeno sticali duhovno razumevanje sa kojime bismo podržavali ovo osećanje unutrašnje slobode. Kako je to Isus kazao, „Ako produžiš u moj svet, tada si ti doista moj pristalica, i ti ćeš znati istinu i istina će te osloboditi.“ Potvrđivanjem istine izgonimo lažno. Naš ideal – ono čemu stremimo – postaje činjenica.
Sve ovo biva obavljeno ne samo putem samo-naprezanja već takođe i pridobijanjem pomoći samog Učitelja, tako da moramo da prihvatimo njegovu milost i unutrašnju pomoć. Kao naš prijatelj, on neprestano radi za naše oslobođenje. I zbog njegovoga poverenja u nas, mi možemo imati poverenje u sebe, ali bez egoizma. Ako nemamo dovoljno poverenja u sebe u opasnosti smo da dozvolimo slabostima da nam blokiraju odnos davanja-i-uzimanja sa njime.
Neprestano podržavanje ovih iskustava unutrašnje slobode znači neprestani unutrašnji rad: Držanjem po strani od nivoa iluzornih okolnosti (koja smo mi sami konstantno kreirali) i ostajući fokusiran na Učitelja – sa potpunim poverenjem i radošću. Njegova miliost je uvek tu, i on je mnogo gorljiviji od nas da napravimo ovaj prelazak od lažnog do realnog sopstva. Za njega smo mi rasipni sinovi koji su se vratili kući.

“Daj sve Babi”
Mnogi su načini raz-uslovaljavanja svesnosti gde je smeštena većina naših impresija, i različiti metodi su efikasni za različite ljude ili u različitim periodima naših života. Nema te formule ili doktrine koja će reći, “ Uradi ovo i stićićeš tamo“. U raspravi o putevima Učitelja, generalizacija čini da objašnjenja budu daleko prihvatljivija, ali deo Učiteljeve uloge jeste da napustimo generalizaciju. U isto vreme, on nam je doista dao mnoge napomene o stvarima koje možemo učiniti da bismo sarađivali sa njegovom pomoći.
Ovo me podseća na vreme u gradu Njujorku 1956-te u Delmoniko Hotelu. Bilo je puno ljudi, i Babi su dolazili razni ljudi – porodice, grupe i pojedinci – dolazili su u njegov stan da bi proveli vreme u tišini i ponekad čuli poruke ili objašnjenja.
Jednom takvom prilikom, Baba je kazao mojoj porodici i meni (tema koju je ponovio nekoliko puto tokom boravka u Americi), „Pojedinac mora dati sve Babi ako ga zaista voli. Dajte sve Babi i budite slobodni. Dajte svoje celokupno sopstvo Babi. Vaš bol i zadovoljstvo jesu Babino zadovoljstvo. Sve to dajte Babi. Ono što vi osećate, Baba oseća. Baba je onaj u vama koji deluje kroz vas i oseća u vama. Baba je celokupni univerzum. Volite Babu svim svojim srcem.“ Prisećam se zapravo da je Baba potom dodao, „To će ugoditi Babi.“ Za mene, to je bio šlag na torti!
Stoga nakon mnogih godina razmišljanja o tome i sprovođenjem u delo, otkrio sam da je ova Babina poruka zapravo jako praktična. Zaključio sam da je Baba zaista mislio sve: naša raspoloženja, probleme i komplekse, naše sindrome brige, naš osećaj gubitka i dobitka – a naravno, pre svega ego. Otkrio sam da mu zaista možemo dati sve i iznutra biti slobodni.

Znajte šta je to što dajete
Ne možemo svesno dati sve Babi pre nego što po prvi put postanemo svesni toga šta to pokušavamo da mu damo. Možemo dati samo do stepena do koga smo s-vesni – stoga moramo postati duboko s-vesni ovih specifičnih, naročitih sanskaričkih čvorova smeštenih u našim podsvesnim umovima.
Mnogi od nas su zatvoreni za ono što se odvija na podsvesnom nivou i stoga su ne-s-vesni sanskara koje su tu smeštene. Stoga je ono što se od nas traži izvestan rad koji će prvenstveno biti obavljen kroz srčani centar, gde mi postajemo s-vesni sanskara kao želja i impulsa. Ovaj rad koji se sastoji od postajanja s-vesnim naših sanskara i njihovog davanja Babi jeste delovanje srca, a ne uma.
Ponekad pomaže da vizualizujete i specifikujete stvari koje ćete mu dati. Ovo menja naše raspoloženje i preusmerava tok energije. Moramo da nastavimo da mu dajemo sve ove stvari i da postanemo intimni sa njime, u smislu da stalno budemo njegovi saputnici. Kada sve počnemo da dajemo Babi sa iskrenošću i integritetom namere, postepeno postajemo sve više i više svesniji šta je to što mu dajemo.
Obično nemamo problema da postanemo s-vesni naših pozitivnih sanskara i da ih damo Babi, ali obično težimo tome da se anesteziramo za s-vesnost o negativnim sanskarama koje su ukorenjene u našoj podsvesti koja nas održava vezanim za iluziju. Ove sanskare uključuju negativne tendencije, slabosti, blokove, komplekse i greške, one uzimaju takvu formu kao što je osuđivanje, bes, pohlepa i pohota.
Ne želim da kažem da uvek moramo da znamo precizno ime svake sanskare koju dajemo Babi. Na primer, neki unutrašnji blok koji naprosto ne možemo razumeti može izaći na površinu i mogli bismo ga doživeti kao neodređenu, uznemiravajuću energiju. U ovom slučaju, svesno primamo k’ znanju energiju neimenovanoga bloka i potom je dajemo Babi, izražavajući svoju voljnost da ona bude uklonjena. Kada osetimo da je Babina milost premestila ovaj blok, moramo ga pustiti da ode i bude u potpunosti izbrisan. Što će on i učiniti – to je deo njegovog rada sa nama.

Vrednost pročišćavanja
Kada sanskare izađu na površinu, ako ih damo ih Babi umesto da ih doživljavamo nastaje proces pročišćavanja. Postajemo svesno s-vesni istihi te ih potom spoznajemo. Za dušu je prirodna stvar da želi da se pročisti, da iščisti unutrašnjost lažnoga sopstva. Tako postajemo slobodni.
Kako postajemo svesni tendencija sa kojima se radije ne bismo suočili ili dozvolili našem Voljenom da ih vidi, možda će biti od pomoći da shvatimo da su za Babu sva naša iskustva u domenu vremena i deo maje te da stoga zbilja ne postoje. Maher Baba je kazao, „Ništa nije nikada bilo zapisano na vama – već na vašem umu. Vi, duša, ostajete neumrljani. Dobro i loše, sve je zapisano na vašem umu. Kada odu impresije, tada je sve izbrisano.“ Iako bi ovaj rad mogao uključivati i patnju, kada sanskaričke blokade izađu i kada radimo na tome da ih rastočimo, ovog puta je to prijatna patnja, jer zajedno sa njome dolazi unutrašnja sloboda.
Praktikovanje davanja svega Babi istiskuje razmišljanje. Glavni funkcionalni centar nije rasuđujući centar već srčani centar. Doživljavamo duboko pročišćavanje i uvećavanje srčanog centra. Srco-bol koji bi mogao biti doživljen tokom ovoga pročišćavajućeg proceca biva transformisan u srco-težnju. Pročišćavanje oslobađa energiju iz podsvesti, i ova želja-energija postaje raketno gorivo za čežnju – čežnju za Bogom, umesto želje za grubim objektima ili postignućima.

Vrednost pokajanja
Maher Baba nam je dao Molitvu Pokajanja kao važan alat za naš proces pročišćavanja i profinjavanja. Možemo je recitovati kao deo našeg svakonoćnog introspektivnog sagledavanja i time očistiti svoju prošlost. Ovo uključuje i prisećanja naših slabosti, pokajanje i ispravljanje istih, potom njihovo puštanje da nestanu. Ali jednom kada se iskreno pokajemo, moramo da dopustimo da greške, ili psihološki kompleksi koji leže ispod njih, budu izbrisani, a ne da ih „ponovo-kreiramo“ zadržavajući se na njima.
Mogli bismo otkriti da se iza određenih tendencija nalazi više slojeva te iste tendencije. Mislim da je to jedan od razloga zašto je Baba istakao da bi Molitva Pokajanja trebala da bude ponavljana dan za danom. Upetljani smo u proces kontradelovanja koji je u toku, i recitovanje molitve opet i opet iznova je nalik čišćenju tvrdom četkom iznova i opet iznova sve dok mrlja napokon ne nestane. Ako ne možemo da iskopamo svaku sanskaričku tendenciju iz njenoga korena i predamo celu stvar Babi, naprosto moramo nastaviti sa doživljavanjem i davanjem njemu svakoga sloja sve dok napokon ne nestane.
Duboko i iskreno pokajanje je predivan način davanja Babi svega onoga što nalazimo da ne možemo samo tek tako otpustiti. Ako smo zbilja pogruženi – znači da ne koristimo Molitvu Pokajanja kao puku formulu – eventualno možemo prihvatiti Babin oproštaj, milost i poništavanje u celosti uznemiravajućeg kompleksa sa kojime se rvemo.
Babino opraštanje je njegova intervencija milošću, i prihvatiti njegov oproštaj znači prihvatiti njegovu intervenciju za brisanje mrlja na našem srcu. Njegova milost nije bedž vrednosti koji smo zaslužili, već dar bez ikakvih obaveza. Kroz ovaj dar njegove milosti, oslobađamo se svog bremena i doživljavamo osobođenje.
Maher Baba je kapija ka beskonačnome, pokajnički duh je ključ koji široko otvara vrata oproštaja. Pokajnički duh je stoga vitalni deo ove dinamike. Ne možemo prihvatiti oproštaj bez pokajanja. Ono je rupa u inače kao gvožđem čvrsto zakovanom zakonu Karme, ako se iskreno pokajemo, prihvatimo oproštaj kroz milost, nek uspešno naši sanskaričkim kompleksima odu, i oni su već otišli! To je u isto vreme i naša i pobeda Voljenoga.

10
Doživljavanje našega sopstva
U Suštini, moramo svemu dozvoliti da prođe i moramo postati zadovoljni time da obitavamu u milosti Učiteljevoj i da budemo podržani i održavani njegovom ljubavlju i milošću. Ovo je mnogo bolje od održavanja ega. – Darvin Šo
Nemerljivo je ono što možemo postići davajući sve Maher Babi. Ali moramo se suprotstaviti tendencijama da se iznutra držimo stvari. Baba je kazao da mu damo sve, stoga dajte mu sve. Nemojte se držati ničega. Ovo je deo ljubavne razmene – dati mu ali ne samo ruže (našu ljubav), već takođe i trnove (naše slabosti).
Ovo je veličanstveno otrkovenje. Baba želi da mu sve „prenesemo“ . Kada to učinimo naše srce oslobađamo od onih stvari koje mu dajemo. Umesto da skladištimo sve te stvari ili da pokušavamo da ih pokopamo, mi ih dajemo njemu te ih se na taj način oslobađamo. Davanje svega njemu kreira usisnicu za srce te na taj način čini mogućim (pro)tok naše vlastite srco ljubavi-energije ka njemu. Počinjemo da učimo novi način doživljavanja našeg vlastitog sopstva.

Rad Prihvatanja
Neprestano dajte sve svoje impresije Učitelju tako da se ne nagomilavaju zaostaci. Ali to nije dovoljno. Vi takođe morate primiti i doživeti njegovu podržavajuću, transformišuću milost kao konstantnu atnosveru koja prožima vaše unutarnje biće – i budete slobodni! Prihvatite slobodu koja dolazi od ove ljubavi-razmene. Neka vas Učitelj spiralno izvede iz oubičajenih vrteški iluzije i ubrzano vas odvede u slobodnije carstvo.
Učiteljeva ljubav-milost ispunjava prazninu koju su ostavile sanskare koje smo mu dali. Doživljavamo duboko prepoznavanje da nas voli i prihvata onakvima kavi jesmo. Ništa uopšte nema nikakvu snagu upoređeno sa njegovom ljubavlju. Ona je vrhovna i nepobediva i ništa joj nemože odoleti. I on ima tu ljubav za svakoga od nas. Naš deo je da prihvatimo tu ljubav, da znamo da smo bezbedni i sigurni u toj ljubavi, da znamo da je on naš najbolji prijatelj i saveznik i da on radi sa nama.
Dajući sve Učitelju, učimo se da mu verujemo. Tako otkrivamo da je on naša sigurnost. Naše davanje bi trebalo da bude učinjeno sa razumevanjem punim ljubavi, sa poniznošču i zahvalnošću pošto nas njegova lubav, milosrđe i milost oslobađaju i to ne samo bremena i samog greha, već od svih sputavajućih impresija. To je njegov dar nama najispunjeniji ljubavlju.
Ali moramo pustiti da ode sve što smo mu dali i da ne hranimo ego tako što ćemo nešto zadržati da bismo se ulemali ako smo učinili nešto pogrešno – jer čak i krivica hrani ego – ili da bismo veličali sebe ako smo učinili nešto važno.
Postajanje pukim svedokom svega pomoći će nam da zaustavimo akomuliranje i pružanje utočišta sanskarama. Maher Baba je kazao, „Baba je taj koji sve čini kroz vas.“ Kada naš ego uporno traži svoje, mi gubimo svest o ovoj činjenici. Pokušajte da se uzdignete iznad nivoa okolnosti i da postanete s-vesni Babinog isijavanja. Tada će izbledeti sve što je lažno, uključujući i dobro i loše.

Otarasiti se ostataka
Osećam da je ova praksa „davanja svega Babi“ jedan od naših najvrednijih aktiva. Razvijamo naviku brzog davanja svega njemu i prihvatanja njegove milosti. To nas se uopšte ne tiče a ipak nas se u isto vreme veoma tiče. Pod time da nas se to veoma tiče mislim na opažanje prvih naznaka tanušnih vlakana sanskaričkog vela koje smo neznajući prihvatili i davanje istih Babi.
Naše davanje može postati prilično suptilno. Kada otkrijemo da mučimo sebe time što smo počinili neki prestup to samomučenje možemo dati Babi. Ako otkrijemo da pokušavamo da opravdamo svoje ponašanje, možemo to dati Babi. Babi čak možemo dati i svoje odupiranje da mu damo naše sanskaričke šablone! Ako čak Babi damo i samo davanje, to postaje čin pun ljubavi slatkog prepuštanja svog celokunog sopstva Voljenome, i zauzvrat osoba doživljava infuziju Babine ljubavi.
Veoma je od pomoći ako pokušamo da otvorimo svoja osećanja Babi. Na taj način, bez obzira kakve nam misli ili osećanja dođu, možemo prebaciti na njega odgovornost za sankaričke ostatke od tih misli i osećanja i prihvatiti dar njegovog čišćenja. Otvorio je za nas vrata-i-put ka slobodi. On je već platio cenu kroz svoju zastupničku patnju zarad nas. Prihvatamo njegovu žrtvu onda kada sve neprestano dajemo njemu i prihvatamo njegovu milost. Tada doživljavamo spasenje od meteža i konfliktnih emocija.
Moramo spoznati da je Učitelj zbilja svemoćan, sveprisutan i sveznajući. Zavisimo od njegove ljubavi koja teče kroz nas da bi nas oslobodila od lažnoga. Uvlači nas na svoj nivo, koji jeste univerzalan i potpun. Razotkriva nam našu celovitost. Spašava nas od nas samih. Doživljavamo skidanje tereta sa srca. Uviđamo da možemo pustiti naše strahove. Postajemo slobodni od briga.

Put ljubavi
Ideja je u tome da počnemo da se fokusiramo na Maher Babu – naše istinsko sopstvo, Boga, ili realnost – umesto na iluzorne stvari, a davanje svega Babi je način da se to učini. Zapravo, voljenje Učitelja je najdirektniji i najefikasniji put rastakanja naših sanskara. Čudno kako to može izgledati, fokusirajući se isključivo na njega, koncentrišući se samo na čisto voljenje njega, druge stvari sa kojima se borimo počinju da se troše usled zanemarivanja. Umesto da se rvemo sa našim sanskaričkim kompleksima, možemo iskoristiti svoje napore i energiju da unutra pronađemo Voljenoga i da ga volimo svim našim srcima.
Nasuprot putu pročišćavanja, na kome ćemo najverovatnije osećati da nas Učitelj bolno lišava od elemenata za koje smatramo da su „ko mi jesmo“ ili „šta mi jesmo“, profinjavajući put ljubavi prema Bogu uključuje voljno davanje Njemu svega onoga što moramo ponuditi stoga što ( više) vrednujemo Njegovu istinu i ljubav, a ne iluzorne stvari.
Dajte sve Babi. Neka sve želje i impulsi budu otpušteni. Ne preduzimajte nikakvu akciju. Fokusirajte se u srcu na Babu, a ne na želje i impulse. Ako ignorišemo ili sublimiramo naše sanskaričke impulse, oni otpadaju. Pokušajte da ih otpustite umesto da hi angažujete u borbi; neka postepeno iščeznu usled zanemarivanja. Borba sa ovim impulsima naprosto intenzivira „ja“. Čak i tokom samo nekoliko trenutaka ili sati vi patite stoga što one još uvek nastoje da se prilepe uz vas, nastojte da održite stanovište puštanja.
Privremena praznina biva stvorena kada nešto prepustimo Učitelju i uvidimo da je to jedan lagani korak kako bismo počeli da okrećemo „baterijsku lampu svesnosti“ od neke stvari ka realnoj stvari. Kada ostavimo sve druge stvari, blaženstvo je tu. Prepoznajemo ono što nikada ranije nismo spoznali: da nemoramo da idemo nigde da bismo to našli.
Stoga se s ljubavlju fokusirajte na Učitelja, dajte mu sve, i skoncentrišite se na prihvatanje njegovog blaženstva. Ovo dovodi do – premda sporo – transformacije unutar sveukupne svesnosti i omogućava nam da participiramo u njegovoj svesnosti – da se slijemo-u-jedno sa njime – u početku na ograničeni način, ali kako vreme prolazi sve više i više.

Nenaporni napor
Sa sticanjem dubljeg razumevanja toga kako smo kreirali sanskaričke velove, i kako delovanje Babine ljubavi-milosti radi unutar nas, uzdižemo se do sukcesivno viših i slobodnijih nivoa svesnosti i saobrazno tome se možemo jedno-usmereno sve više i više fokusirati na Učitelja ili Boga. Stalno jedno-usmereno unutrašnje fokusiranje ili „meditacija“ eventualno postaje nenaporna. Ovo nije meditacija koja je „ulepšavanje pogreški“, već je to iskorenjujuća vrsta delovanja.
Ali da bismo dosegli „nenaporni napor“ moramo biti sposobni da kontrolišemo sanskarama-pokretane misli i osećanja koja nas uplivišu da se fokusirama na i da vrednujemo manje značajne stvari. Ne petom nivou svesnosti stičemo potpunu kontrolu misli, a na šestom nivou možemo u potpunosti da kontrolišemo osećanja. Ali moramo pokušati da steknemo kontrolu naših misli i osećanja na nivou na kome smo sada. Način na koji stičemo tu višu kontrolu je radom na našim mislima i osećanjima tamo gde se sada nalazimo.
Polažući našu potunu pažnju na Babu ili Boga iznutra, održavamo unutrašnja vrata otvorenima i kreiramo „levak“ koji sužava naš fokus sa goleme mnoštvenosti grubih objekata na Jednost koja jeste realnost. A ovo otvara našu svesnost za Prisutnost Boga – Božanskog Spokoja.

11
Menjanje naše pardigme

Zašto nastojati da postanemo nešto u dualnom carstvu kada morate pustiti celokupnu realnost da ode? – Darvin Šo
Mi smo toliko mnogo više od naše dvojne prirode. Maher Baba je došao da bi oslobodio našu svesnost od carstva dualnosti i da bi nas odveo na mnogo viši nivo. Ali se moramo osmeliti da za sobom ostavimo paradigmu personalnosti: da zabrazdimo kroz šumu sopstva, da se rastanemo od šikare, i da prihvatimo blaženstvo, svetlost i istinu koja jeste naš identitet. Moramo se drznuti da prkosimo svemu zarad Boga. Kroz veru prema Njemu bivamo osposobljeni i ohrabreni da to učinimo.

Dualno carstvo
Šta je to carstvo dualnosti koje transcendiramo? To je nivo svih oprečnosti: dobitak i gubitak, počatak i završetak, prošlost i budućnost, prijatno i neprijatno, sreća i jad. Oprečnosti su uvezane egom i osećajem za lično, kao u: ja sam sretan, ja sam nesretan, patim zbog gubitka, ostvario sam veliki dobitak, učinio sam nešto veličanstveno, učinio sam nešto užasno. Ovo „ja“ je preovlađujuće kroz sva ova kolebanja između oprečnosti i ono vlada našim raspoloženjima i našim osećajem ko mi jesmo.
U dualnom carstvu smo takođe po skoro ceo dan upetljani u želje, čak i jednostavne želje: Šta ću jesti? Šta da obučem? Šta sada da radim? Šta da radim potom? Hoće li kola krenuti? Naša svesnost je zaglavljena na tom nivou, a Baba želi da nas ispetlja iz svega toga i pokaže nam da mi uopšte nismo personalnostino sopstvo, da smo mi duša, mi smo duh, većiti suveren, i da smo slobodni od svih iluzornih zavisnosti dualnog carstva.

Običajna paradigma
Celokupna konstrukcija onoga što smatramo činjeničnošću jeste iluzija – uopšte nije realno – ali smo se mi privikli na nju i prilagodili smo joj se jer se ona povinuje rasuđivanju. Stoga, na početku, kao duhovni aspiranti moramo je pustiti iz uma i uzdići se do nivoa duha. Drugim rečima, moramo svesno da počnemo sa otpuštanjem uobičajenu paradigmu koja čvrsto našu svesnost drži zaključanu razumom.
Ova uobičajena paradigma je prototip ili osnovni šablon razmišljanja koji imamo a koji se sastoji od ograničenja koja naizgled konstituišu realnost stoga što su ova ograničenja potkrepljivana od strane razuma. To je celokupni sistem koji je svako do nas razvio u svesnosti, čak ni neznamo da imamo ovaj sistem. To je sistem u kome radimo na nivou uslovljenja i uglavnom se sastoji od ograničenja i zavisnosti od neočekivanih događaja. Uzimamo kao postulat da izvesne okolnosti ne mogu nastati ako nisu tu i neke druge okolnosti, a mi smatramo da je jednoj okolnosti suprotstavljena druga okolnost, za koju verujemo da zavisi od određenih nepredviđenih događaja. Ovo je nivo okolnosti. Zapravo je ovo nivo konfuzije.
Naš život je spiralni proces ( uzdizanja) u pravcu istine. Menjanje paradigme toga ko mislimo da mi jesmo i šta je to što vrednujemo jeste deo spiralnog procesa u kojem nas svesnsot nagoni sa jednog nivoa na viši nivo. Moramo da preuzmemo kontrolu umesto da dozvoljavamo našoj svesnosti i našem životu da se odvijaju nasumično.
Pak, otpuštanje uma i podizanje na nivo duha ne znači da nemamo intelekt i da ne možemo misliti, već da se centar našega identiteta pomerio sa umnog na duhovni nivo. Intelakt nam je i nadalje na raspolaganju ali od njega više ne pravimo svoje glavno sedište.

Vera i smeonost
Menjanje naše paradigme se svodi na polaganje vere i poverenja u nešto drugo mimo uma. A to bi bio Bog ili Učitelj. Vera i poverenje u Boga ili Učitelja idu onostran kontrole razuma i očekivanja utemeljenih na rasuđivanju. Na nivou uma, na logičkom nivou, nastojimo misliti da su problemi rešivi samo oslanjanjem ne izvesne nepredviđene događaje. Ali mesto da razmišljamo kako moramo sve da shvatimo na intelektualnoj osnovi onda kada se borimo sa sumnjama, strahovima i zebnjama, moramo da izgradimo svoju veru tako da naš centar verovanja bude Bog ili Učitelj.
Ali vera je ta, mislim na duhovnu veru, koja može da postane transcendentna i triumfalna vera, gde su sve sumnje razvejane, pređašnje prepreke nestale a mi iznutra imamo jasnost kroz oči srca. Takva vera zahteva hrabrost, jer je to pitanje uklanjanja svih sumnji, svih strahova i usuđivanje da verujemo Bogu. Ako Mu verujemo potpuno i implicitno, usuđujemo sa da izađemo na nogama ili na veri, iako ne možemo videti gde to vodi.
Maher Baba kaže da u potunosti verujemo Bogu i da Njemu sve ostavimo – neka se On postara za sve naše probleme. Moje je iskustvo da On to doista i čini. Ali moramo imati veru da je on sposoban da to učini i moramo biti snažni u svome uverenju, moramo iskoreniti sve sumnje i rezervisanosti koje zadržavamo u svojoj svesti
Uvećavanje vere u krajnjoj liniji uključuje rastuću intimnost sa Učiteljem i rastuće prihvatanje njegove intervencije. To nije proces u glavi, već je to proces srca, u kome se neko usuđuje da u potpunosti otvori srce Učitelju i prihvati njegovu ispunjenu ljubavlju, pročišćavajuću, podržavajuću milost. Njegovu milost doživljavamo u proporciji s našim poverenjem u njega, stoga moramo da izađemo na nogama potpune vere. Tada stvari zaista počinju da se dešavaju.

Usuditi se zauzeti stav
Menjanje naše paradigme znači zauzimanje našeg stava na istini iznutra – najvišoj istini koju spoznajemu unutar nas samih – kako nas je to Baba nagovarao da učinimo. Moramo da iskažemo našu beskonačnu prirodu, našu višu prirodu, a što znači da se identifikujemo i sarađujemo sa duhovnim nivoom našega bića. To iziskuje veliku srčanost.
Umesto zauzimanja našega stava na migoljivom pesku sanskara, zauzimamo naš stav na istini iznutra. To činimo afirmisanjem istine iznutra i poricanjem lažnoga a to je veština ispravnog razmišljanja. Moramo se usuditi da sudelujemo u ispravnom mišljenju kako bismo se probili prema istini, umesto da se nadamo da će istina jednoga dana na magičan način pasti na nas.To znači da umesto da afirmišemo lažne vrednosti za koje smo imali naviku da ih održavamo tokom svih naših života, moramo biti hrabri i afirmisati istinu unutar naše svesnosti – a posebno u našim srcima, a to je mesto gde doživljavamo iluzorne restrikcije i uslovljenja, te da obavimo rad na njihovom zamenjivanju sa višim vrednostima.
To je pročišćavajući proces kome se podvrgamamo. Radeći sa raznovrsnim sredstvima i metodima kojih smo svesni, gledamo gde god možemo da u našim srcima zamenimo slabost sa snagom i iluziju sa sve više i više istine.
Povlačimo naše pipke od sanskaričkih ispunjenja i umesto toga radimo na „dekreiranju“ sanskaričkih velova i ego-definicija. Istina unutra može da postane naš kriterijum za sortiranje i menjanje vrednosti. Procenjujemo ove vrednosti u odnosu na istinu i usput pravimo izbore. Tako da je oslanjanje na istinu unutra prečica za rastakanje naših „subjektivnih i samo-stvorenih“ lažnih svetova.
Postajemo istinski tragaoci. Uviđamo lažnost lažnoga i razrešavamo ga se. Prijanjamo uz istinu i kada je primenimo u praksi, još više istine će nam biti otkriveno. Ako zaustavimo ovaj napredak, padamo nazad u originalnu paradigmu.
Sve ovo je deo unutrašnjeg učeništva: otkrivanje sve više i više onoga što može biti ostvareno putem vere i odvažnosti. To znači još šire otvaranje srca– a čak i čin potvrđivanja vere otvara srce. Usuđujemo se da na unutrašnjim nivoima izađemo u nepoznato, usuđujemo se da se iznutra približimo Babi, i usuđujemo se da se odaljimo od ograničenog sopstva. Kroz veru i odvažnost otvaramo srčani centar i oslanjamo se na istinu unutra, što nas izvodi van iz carstva dvojnosti u unutrašnji put ljubavi.
Maher Baba kaže, „Naučite veštinu oslanjanja na Istinu unutra. Kada živite u ovoj istini, rezultat je fuzija uma i srca i kraj svih strahova i jada. To nije suho postignuće puke moći intelektualnog znanja. Ljubav koja je prosvetljena intuitivnom mudrošću duha će blagosloviti vaš život večno-obnavljajućim ispunjenjem i nikada-ne-okončivom slatkoćom.“
Kao i uvek, to nije posao koji obavljamo samostalno, obavljamo ga pod vođstvom i unutrašnjom pomoći Maher Babe, Božanskog Voljenog. On nas konstantno podržava i pomaže nam. Kroz njega i njegovu božansku ljubav-milost, sve postaje moguće.

Kombinovanje oprečnosti
Duhovni put je posut paradoksima, a sama po sebi istina kombinuje oprečnosti. Na primer, ona je jednostavna pa ipak kompleksna, fluidna pa ipak stabilna. Da bismo nadišli oprečnosti, Maher Baba je isticao kombinovanje izvesnih oprečnosti, kao što su dva pola baterija.
Kombinovanje oprečnosti je pre stav nego delovanje. Na primer, poniznost i hrabrost; samo-brisanje dok održavamo samo-poštovanje; totalno odvajanje a ipak ljubav prema svemu; beskonačno strpljenje i beskonačna čežnja. Krajnji paradoks je naše bivanje sve i u isto vreme ništa.
Naravno da ne pokušavamo da kombinujemo sve oprečnosti, već samo one koje su neophodne za brisanje „ja“. Sa kombinovanjem izvesnih oprečnosti, mi radimo na integraciji naših snaga – i takođe, paradoksalno, nastojim da se odreknemo svega.
Kombinacija stvara balans oprečnosti; tenzija paradoksa kreira tok, oslobađajući zaključanu energiju, stvarajući momentum, i uravnotežavajući obe oprečnosti. Efekat je taj da združujemo dve sile, pozitivnu i negativnu, koje pale i stvaraju energiju, i, zajedno sa samoodricanjem koje jeste deo duhovnog puta, naglo ubrzavaju svesnost ka višem nivou, a ako se upravljate samo prema jednoj od njih, tok biva rasut.

Strpljenje i čežnja
U Besedama, Maher Baba je dao primer intenzivne čežnje plus savršeno strpljenje. Baba kaže da nakon što otkrijemo lažnost kreacije, moramo imati tako intenzivnu čežnju za istinom koja će savladati i spaliti sve ove bazične želje i sklonosti. Ali u isto vreme moramo imati beskrajno strpljenje. Naša intenzivna čežnja jeste da vidimo Boga, da žudimo za prisutnošću voljenoga, ali u drugu ruku, moramo u potpunosti biti odvezani i moramo biti toliko strpljivi da bismo mogli da se u tišini povučemo i čekamo milion godina. Veoma je teško zamisliti da u našoj svesnosti u isto vreme imamo ova dva elementa, ali je to ono što nam je Baba govorio. Kombinovanje ovih oprečnosti kreira pozitivnu i negativnu dinamiku u svesnosti, a to izaziva pojavljivanje energije. Ovo menja našu voltažu, podižući našu svesnost iz inertnosti gruboga nivoa na suptilno carstvo, koje jeste carstvo energije.
To je kao da sa sobom imamo helikopter, ali prvo moramo pokrenuti motor. Mi već u sebi imamo sredstva da se uzdignemo iz grube svesnosti, ali se moramo usuditi da upalimo mašinu. Kombinovanje oprečnosti aktivira paljenje; spajajući pozitivno i negativno nastaje energija i mi se uzdižemo.
.To je prirodan rast, a ne nešto što nekome može veštački biti nametnuto, i u to je uključen golema količina milosti. Maher Baba kaže, “ Samo onda kada postoji balans između beskonačne čežnje i beskonačnog strpljenja se aspirant doista može uopšte nadati da se probije kroz veo ograničenoga uma, i ova kombinacija ekstrema može uspeti jedino putem milosti Savršenog Učitelja.“
Na višem nivou, voljni smo da se odreknemo svojih života i budemo „ponovno rođeni“ na nivou duha, odnosno, da budemo rođeni u našem suptilnom i mentalnom duhovnom telu. Otkrivamo činjenicu da nismo grubo telo, već da smo duh, a kao duh mi već jesmo beskonačni.
Kada se ovo desi, srce i duh postaju slobodni, i mi počinjemo da vidimo svetlost i doživljavamo ekspanziju svesnosti i spoznajemo da smo bezvremeni, da smo besmrtni. Kada se sve ovo razvije unutra, počinjemo da učestvujemo u svesnosti Voljenoga i realizujemo da smo deo njegovoga Bića.

12
Održavanje našega duhovnoga toka
Učinite napor i Ja ću vam dati pobedu. To je božanska borba u čijoj pozadini stoji svrha – Maher Baba
Uklanjanje velova i pomeranje na viši nivo svesnosti jeste duhovni put, i to ja lagani proces koji zahteva britku pažnju. Maher Baba je to uporedio sa hodanjem „po britkoj oštrici sablje“. Za nas je zaista prirodna tendencija da se ustalimo u stanju inertnosti, no kada to učinimo, bivamo kristalisani u tome stanju. Kao duhovni aspiranti, moramo ispuzati iz toga stanja i održati zamah unutrašnjeg rada i duhovne čežnje.

Održavanje zamaha
Maher Baba neprestano radi sa svakim pojedincem i sa našim sanskarama da bi nas oslobodio od naše lažnosti unutra, da bi oslobodio našu svesnost, da bi nas probudio za dobro. Za nas, to znači da nema ni trenutka za opuštanje u kojima možemo pasti sa oštrice mača.
Baba bi nas držao na vrhovima naših duhovnih prstiju kako bi održao naš zamah davajući nam obećanja da će prekinuti svoju ćutnju, dajući nam postove, ili nam govoreći da će doći da nas poseti. Ovo bi povećalo naš entuzijazam, pojačalo nam vibraciju i kreiralo duhovnu čežnju a sve to bi stvorilo viši napon u nama. Ponekad bi čak rekao i stvari kao što je, „Umreću kroz nekoliko meseci“. Baba ja nastojao da produbi naša osećanja i približi nas, nastojeći da nas učini jedno-usmerenima u našem usredsređivanju na njega. Nije mario da li će se te stvari zbiti, jer je već ostvario svoju namisao, a ona je da nas održi budnima da ne bismo ponovo pali u san o iluziji.
Baba kaže da kada reka teče velikom brzinom ona nosi blato. Drugim rečima, kada održavamo pozitivni zamah, naše sanskare bivaju održavana u stanju privremene neaktivnosti. Kada zamah popusti, sanskare nas napadaju. Kada je naš duhovni zamah spao na niske grane, sanskare nam postaju prepreka, i izlažemo se opasnosti od „duhovnih virusa“. Ali ako je naš duhovni zamah nepokolebljiv, i onda kada naše sanskare budu uporno tražile svoje, lakše ćemo ih moći neutralizovati ne provodeći ih u delo.
Moramo se usuditi da živimo na višem nivou svesnosti i da održimo zamah rada na sebi da bismo doživeli ove više nivoe. Moramo raditi na unutrašnjim nivoima da bismo oslabili egoizam a da u isto vreme budemo s-vesni toga da Bog radi sa nama.
Kao i u šahu, učimo koja figura parira blokirajućoj figuri. Možemo čak i da koristimo željo-prirodu da bismo bili inspirisani. Želja za srećom mogla bi biti dovoljna da bismo porenuli stvari. Čak i ako smo već siti toga da se osećamo negativno ili „zakočeno“ može nam dati zamah koji nam je potreban da bismo se zaputili na put, da iznutra počnemo da se pokrećemo.
Poput voženja kola, moramo nastaviti da pritiskamo nogom pedalu da bismo održali kretanje naše duhovne energije i moramo se usuditi da se pomerimo sa prve brzine i prebacimo u drugu, a da potom nastavimo dalje sa višim brzinama. U početku, skloni smo tome da padnemo i izgubimo iskustvo. Eventualno, naučimo šta su protuotrovi za sve ono što nas saleće i povlači nazad na niže nivou svesnosti.
Čak i nakon što proniknemo sanskaričke velove, postoji jedan period u kome a usled zamaha navike sankare još uvek prave buku. Menjamo našu uobičajenu paradigmu, što zahteva neprestano obnavljanje naših misli i osećanja, konstantno potvrđivanje istine, duboko odricanje, i lakoću duha na nivou srca.

Nešto se zbiva
Neophodna je snažna koncentracija da bi smo otpustili svoju paradigmu, da bismo odbacili našu uobičajenu ego-definiciju i probili naš sanskarički veo. Puštanjem, ova snažna vezivanja bivaju olabavljena na srčanom nivou, i moćne energije bivaju oslobođene. Probijamo se do nivoa energije (suptilno carstvo), to stvara unutrašnju viziju. Opažamo istinske vrednosti i svetlost.
Što se više energije uliva u našu svesnost, unutra bivaju uspostavljene centrifugalne sile koje odbijaju invaziju neželjenih sanskara i starog šablona navika i naglo odvode našu svesnost u carstvo energije. Održavamo taj viši napon, višu vibraciju i brzinu svesnosti i doživljavamo uzgon i izvesnu meru unutrašnje slobode. Ovo treba da bude permanentno a to će se postepeno desiti nakon što iskorenimo uobičajenu paradigmu. Takođe doživljavamo s-vest o potrebi za „kontrolisanim napretkom“, drugim rečima, neophodnost da stavimo sebe pod vođstvo Učitelja, koji nas bezbedno može provesti da prođemo kraj zamki viših carstava.
Održimo stoga kretanje duhovnog toka, slično kao kad tokom zime voda teče kroz slavine da se one ne bi zamrzle. Stavite vanjsko na automatiku, neka se brine samo o sebi. Iznutra, ne smemo se opustiti na veslima i početi da besciljno plutamo. Nepokretno stajati znači vratiti se. Uopšte nema mesta za odmor.
Maher Baba kaže, „Bez da li to svesno zna, aspirant postepeno dospeva do Sopstvo-(spo)znanja prelaženjem unutrašnjeg puta – kroz svoje radopsti i tuge, svoje sreće i patnje, svoje uspehe i neuspehe, svoje napore i odmore, i kroz svoje trenutke čiste percepcije i harmonizovanje volje a isto tako i kroz trenutake konfuzije i konflikata.“ Dakle čak i ako ne mislimo da ostvarujemo napredak usred doživljavanja svih ovih oprečnosti, nešto se dešava. Pomeramo se unapred.

Duhovna obilaznica
Na izvesnoj tački, ako imamo dovoljno duhovne zrelosti, spoznajemo da je uslovljavajući nivo nastao zbog imaginacije te da stoga nije onoliko supstancijalan kako se to prividno čini. Postajemo s-vesni da možemo da zaobiđemo ceo taj nivo – s-vesni svih naših prethodnih metodi za razuslovljavanje naših umova – i počinjemo da progorevamo velove spirale a što nas gura unapred ka istini umesto da i dalje nastavljamo da idemo okolo putem dužih procesa. To zovem duhovnom zaobilaznicom.
Krećući se ovom zaobilaznicom, idemo direktno do prevashodnog uzroka, Apsoluta, Istine po sebi, koja biva doživljena na nivou ne-svesnosti. To je glavni korak u osvajanju ne-svesnosti kako je to Maher Baba opisao. Ovo je ono što delovanje milosti jeste, to je ono što direktan napor jeste.
Ali mi sami još nismo dosegli apsoluitnu istinu, učinili smo jedan napor u tome pravcu. To je najbliže koliko se možemo približiti istini svojim kontinualnim procesom prečišćavanja. To je kao da spavamo i imamo san u kome smo veoma zadubljeni, a potom se delimično budimo i spoznajemo, „Ne moram da prolazim kroz sve ovo, mogu se probuditi!“ Buđenje sve razvrgava.
Srce biva očišćeno, pročišćeno, tako da kroz srčani centar može da teče čisto svetlo, i čista istina može biti potvrđena. Tada pojedinac u potpunosti ulazi u carstvo-ljubavi . Na ovome nivou je osoba svesna dušinog voljenja Babe, i daje mu sve kao što bi neko dao buket cveća svojoj voljenoj. Da bismo se poslužili ovim izvanrednim bajpasima neophodna je strahovita samo-s-vesnost, što može biti ovajrad, napor.
Mi još uvek egzistiramo u vremenom-okovanoj iluziji, stoga možda nećemo biti svo vreme spsobni da obitavamo na ovome nivou, ali se mi još uvek možemo vratiti na naš izabrani metod bavljenja sanskarama. Kao s vašim kolima, prvo ste prebacili iz niže u drugu brzinu, pa potom u višu brzinu, nećete tek tako krenuti iz više brzine. Idite duhovno polako sve dok ne postanete s-vesni da možete ići duhovnim bajpasom i otići direktno Bogu ili istini.

Nova paradigma
Kada krenemo duhovnim bajpasom mi se oslanjamo na istinu unutra. Stvarama novu paradigmu o „Ko ja jesam“, paradigmu baziranu na vlastitom idealu, na Voljenom, i odlučni smo da ga se držimo preko svih zapreka. Odlučni smo da se suprotstavimo inerciji lažnoga i odbijemo da postanemo žrtvom naših starih, ogranićavajućih paradigmi o tome ko smo mi mislili da jesmo.
Živimo u nekoj vrsti dvojnog života. Dok svesno boravimo u nesvesnom, moramo da budemo racionalni i normalno funkcionišemo u svetu. Moramo da živimo i ustvrđujemo istinu a da u isto vreme živimo u svetu u ispravnom usaglašavanju sa njime. Sami Baba je tu kako bi nam pomogao da to učinimo. Kazao je 1936-te zapadnjacima koje je pozvao u Indiju, „Naučiću vas kako da se krećete po svetu, a da ipak svo vreme budete u unutrašnjoj komunikaciji samnom kao Beskonačnim Bićem.“ Osećam da se ovo može primeniti na svakoga od nas saobrazno našoj sposobnosti i interesovanju da krenemo duhovnom zaobilaznicom.
Možemo naučiti da živimo svo vreme na unutrašnjim nivoima. To je umirujuće – kao što je i otići onostran uzburkanih talasa u duboko, mirno more. Obitavajući sveno u nesvesnome, doživljavamo mirnoću, mir, i ispunjenje. Ali glavna stvar koju doživljavamo je božanska ljubav. Neprekidni okean čiste ljubavi teče kroz naše srce. Ostavljamo „ja“ daleko iza.
Ipak moramo ostati na oprezu i biti s-vesni prikrivenih sanskara koje upadaju iz svih pravaca. Ako provale, uvedite ih u mirnoću, gde će se one rastopiti do ništavnosti, kao što se so rastvara u vodi.
Ako napravimo ove napore, Učiteljovom milošću, naš ideal će se manifestovati i postati naša realnost. Jednoga dana, kada završimo sa svime ovime, otkrićemo da smo sve vreme prebivali u Kraljestvu Božjem.

13
Poništavanje naše lažnosti

Put moga delovanja je put poništavanja, koji je put snage a ne slabosti, i putem njega vi sazrevate u mojoj ljubavi – Maher Baba.
Maher Baba je zbilja sve-moćan, poput božanskog Mađioničara. Može učiniti bilo šta, ako mu se u potpunosti otvorimo i ne ograničavamo ga držeći se ograničavajućih verovanja. Nesmemo da ograničimo sebe a takođe ne bismo trebali ni da optužujemo sami sebe. Baba radi na našem samopoštovanju – našem osećanju samovrednosti i samopuzdanja – nisko samopoštovanje gura našu svest u pogrešnom pravcu, prema negativizmu. Neophodno nam je visoko samopoštovanje, ali bez egoizma.
Samopoštovanje se izjednačava sa uzdizanjem sopstvenog duha, a ne sa dizanjem lažnog sopstva. Neophodno je sačuvati samopoštovanje duha namesto ega. Samopoštovanje je više nalik osećanju ucelinjenja, skupljanju raspršenog sopstva – to nije nalik tome da se čovek popenje na konja i „odjaše u svim pravcima!“ Kada je neko na putu, samo-sjedinjavanje se odvija s time kako se lažno sopstvo postepeno otpušta.

Put samo- brisanja
Naša iluzorna egzistencija se manifestovala sa našim verovanjima da smo mi telo ili personalnost, ali u realnosti smo mi ništa. Maher Baba je jednom prilikom dao besedu nazvanu „Biti Ništa“ u kojoj je kazao, “ Biti ništa znači Istina. Kada vaše „bivstvovanje“ nije, vi jeste Bog.“ Ali ego još uvek uporno traži svoje, i stoga je važno samo-brisanje . Kombijujemo oprečnosti samo-brisanje i samo-poštovanje kako bismo se pomakli ka ništavnosti. Čini se paradoksalnim, i na neki način i jeste. Neko je „ništa“, pa ipak onostran ove oprečnosti to jedno jeste „Sve“.
Previše ljudi misli o brisanju kao nečemu negativnome. Činjenica da smo mi ništa je pozitivna snažna činjenica, a samo-brisanje bi trebalo da bude praktikovano u pozitivnoj svetlosti: držeći sopstvo van naših misli i dozvoljavajući Babinom duhu da se ovuče. Naravno, kao duhovni aspiranti moramo početi sa integritetom svrhe a ovo iziskuje prihvatanje različitog puta od onogo kojima putuju svetovne osobe.
Sleđenje puta brisanja dok održavamo samo-poštovanje povlači sa sobom puno rada. Tokom susreta Istoka i Zapada 1962-ge godine u Indiji, Maher Baba je tražio da čitam njegovu poruku nazvanu, „Moji dragi radnici“, u kojoj je kazao, „Način moga rada je metod brisanja a koji je put snage, a ne put slabosti, i kroz njega sazrevate u mojoj ljubavi. Stoga ovaj put uključuje razvijanje nesebičnijeg stava“.
Obeležje duhovnog napretka dolazi pre kroz samo-brisanje nego kroz dostojnost. Sa našom s-vesnošću da smo mi zbilja ništa nastupa spoznaja da mi ne moramo više nikada da se trudimo da budemo bilo šta. Napokon odlučujemo da napustimo uzalodne potrage u pokušajima da postanemo nešto.

Situacije koja se javlja u našim životima daju nam idealnu priliku da bismo videli gde mi to još uvek polažemo pravo na nešto. Kako se odričemo ovih zahteva dajući sve Babi i pustimo ih, počinjemo da vidimo sve kao mayavičko i stoga ne više kao nešto ozbiljno. Drugim rečima, spoznajemo da sami život po sebi ne treba uzimati za ozbiljno, on više ne biva doživljen kao realnost. Isklučujemo željuću mašinu i iznutra ostajemo smireni i neuznemireni. Dakle ovo je deo puta samo-brisanja.
Put samo-brisanja takođe uključuje samo-poricanje. Samo-poricanjene znači odgurivanje u stranu drugog parčeta pite. To znači zauzimanje stava na istini iznutra i poricanje ego-sopstva. Ovaj stepen samo-poricanja je više subjektivan nego objektivan – i zasigurno to nije nešto što može biti izloženo niti u vezi čega može biti ikakvog „merenja“.
Put samo-brisanja vodi do dubljeg misticizma i dublje vere u Boga, u istinu, u realnost. Ovaj put uključuje zavirivanje u kraljevstvo Božje dok smo ovde na zemlji, a naročito znači doživljavanje nešto malo blaženstva i uvida koji dolaze sa time.

Poništen pa ipak podržan
Ego je taj koga Maher Baba želi da minimizira. Kada Baba govori o postepenom poništavanju ega, mnogi ljudi na to negativno reaguju, jedni su skloni tome da postanu negatrivni kada osećaju da njihov ego biva umanjivan. Ipak prilično je neobično da tokom ego-poništavajućeg procesa taj neko još uvek može imati vrhunsko samo-pouzdanje..
Naše samo-pouzdanje dolazi iz spoznavanja da smo potvrđeni od strane Babe, osnaženi od Babe i voljeni od strane Babe. Baba ni na koji način ne prosuđuju, niti upotrebljava naše slabosti protiv nas. Umesto toga tera nas da ga volimo, da volimo Boga, da volimo istinu i da radimo u pravcu istine.
Kako sazrevamo i razvijamo instikt bićemo sposobni da prepoznamo kada sanskare kradomice potkopavaju našu duhovnu energiju. Tada ćemo imati nešto opipljivo na čemu ćemo raditi. Možemo procesuirati prošla negativna programiranja koja su stvorila nisko samo-poštovanje, nedostatak samo-pouzdanje i druge sanskaričke komplekse. Bićemo sposobni da vidimo da su oni iluzorni i da ne moraju više da utiču na nas. Stepen i tip sanskaričkih aktivnosti variraju kod svakog pojedinca. Neke stvari su minorne, nake su značajne, neke stvari nam uzimaju godine da ih odradimo i oslobodimo ih se. I dok radimo u tom pravcu naše slabosti će otpasti.
Nismo stručnjaci već od samoga početka, učimo dok napredujemo. Kao što učimo da igramo tenis, ne zaustavljamo se kad padnemo po prvi put, nastavljamo da pokušavamo. Naravno da je sve ovo deo personalnog misticizma, a nije bazirano na doktrini ili dogmi. Kombinujemo duboki duhovni misticizam sa praktičnom psihologijom da bismo stvorili višenamenski metod koji možemo koristiti za naše unutrašnje napore. Naši napori su sve više i više bazirani na našem željenju da zauzmemo svoj stav na istini iznutra i sve više i više na voljenju i verovanju u Boga. Naši napori takođe uključuju i samo-zaboravnost, a voljenje Učitelja je najbolji način da zaboravite sebstvo.
Kada je ego oslabljen, doživljavamo više unutrašnje slobode i postojanosti. Možemo postati donekle svesni stapanja sa realnošću, stapanje sa Bogom. Stapanjem sa Božanskim Voljenim, počinjemo da doživljavamo sami sebe kao ništa, i takođe postajemo s-vesni, do izvesnog stepena, Svega, jer doživljavamo bljeskove neograničenog i bezvremenog.
Ovo bi se zbivalo u izvesnoj meri u Babinoj blizini tako što bi nas on uvukao u svoje vlastito Biće. A čak i sada, iako Baba nije u svome fizičkom telu, moglo bi i trebalo bi se desiti da sa slijemo-u-jedno u Boga, slijemo-u- jedno u Učitelja. On nam dupušta da delimo nešto od njegove vlastite svesnosti tako da ćemo identifikovati sebe, ma koliko ponizno, sa tome svesnošću i ispetljati se iz ograničenog „ja“ i svih drugih ograničenja.
Samo-brisanje se ravna sa samo-predavanjem do najvišeg stepena, i ono nam dozvoljava, kroz milost, da se napokon sjedinimo sa Voljenim. Sjedinjavanje sa njime nije nešto što neko dodaje svome sopsvu, ono postaje moguće samo onda kada je neko u potpunosti prebrisan.

Skala dobro-loše
Utemeljili smo naše vrednosti, naše osećanje sebe, na skali dobroga i lošega, ali moramo se odreći te skale kako se uzdižemo nad nivoom dvojnosti. Odbacivanje skale dobro-loše ne znači da se odričemo odgovornosti ili vrednosti dobrog i lošeg u našim delima. Moramo prvo da razvijemo dobro pre nego što se otgnemo od njega. Stoga, dok napredujemo u duhovnom smislu, nastavljamo da pokušavamo da činimo dobro dok u isto vreme stavljamo u stranu breme skale dobro-loše.
Kako god bilo, dobrota ne treba da bude sama po sebi cilj. Baba kaže, „Dobrota je sredstvo putem koga duša poništava vlastitu ignorantnost“. Ono je sporedni produkt podizanja svesnosti i nužan je korak ka nesebičnosti. Pošto je to tako ne trebamo biti fokusirani na dobrotu, već bismo je manje ili više trebali ignorisati.
Stavljanje u stranu skale dobro-loše je postepeni proces. Možemo početi sa osećanjima „Ovo sam učinio“ ili „Bio sam dobar“ ili „Bio sam loš“ ali najposle ćemo reći „Učinio sam najbolje što sam mogao“. Nikade ne tražimo priznanje niti ćemo zbog bilo čega sami sebe ulemati. Počivamo u znanju da Baba ima takvu sliku o nama u kojoj smo oslobođeni grubog nivoa.
Otkivamo da smo sretniji kada se latimo ovoga kursa stavljanja u stranu skale dobro-loše i kada se identifikujemo sa Babinom slikom o nama. Doživljavamo uzdizanje duha (a ne ega) i postepeno smo sve više u slobodnijim nivoima svesnosti. Drugim rečima, proširujemo našu svesnost i u isto vreme se trudimo da ne proširimo „ja“. To postaje pitanje ličnog razvitka.

“Ja nisam dobar”
Klatno se njiše napred nazad između „ja sam dobar“ i „ja sam loš“ sve dok ne vidimo da nismo ni dobri ni loši. Baba je raspravljao o problemima koje često imamo u spoznavanju da je naša dobrota ograničenje. Ne radi se o tome da uklonimo naše „dobro“ već da uklonimo naše „mesto stanovanja identifikacije“ sa dobrim opažajući da je to još samo jedno ograničenje koje moramo odbaciti. Naš identitet je problem. Pre nego što realizujemo istinu mi nismo ni dobri ni loši, mi mislimo da moramo biti jedno ili drugo.
Težimo k’ tome da oformimo dobar ege umesto da dozvolimo egu da se istopi. Psihološka je tajna da ako smo voljni da napustimo tvrdnje o „dobru“ možemo odbaciti „loše“. Na primer, ako ste učinili nešto što vas čini da osećate, „ja sam loš“, ne možete samo reći, „odričem se lošeg“, jer to sa sobom povlači da to dolazi namesto „ja sam loš“ ; način za poptuno zaustavljanje klatna jeste putem poricanja ego stava „ja sam dobar“. Samo kada je klatno zaustavljeno možemo se uzdići nad dualnim nivoom.
Primenjujući analogiju sa partijom šaha, koristimo svoj rezonojući um da napravimo određene poteze da bismo parirali potezima ograničenoga ega. Da bismo napravili ovaj prilično iznenađujući šahovski potez od „ja sam loš“ u „ja nisam dobar“, moramo biti voljni da napustimo ideju „ja sam dobar“. Na taj način mi potiremo oba ova samo-prosuđivanja i otvaramo put za istinu, koja je onostran dobra i zla. Ovo je veliki udarac ograničenom egu. Sve je to deo šahovske igre onoga što je Baba nazvao, „osvajanje nesvesnosti.“

Podržani Milošću
Kada spoznamao da ego prijanja uz određeni stav, možemo povući ovu vrstu kontra šahovskog poteza. Na primer, umesto da pokušavamo da zaštitimo i održimo svoj ego stav, možemo ustvrditi, „ja sam ništa“. Ako nismo spremni da preduzmemo smeo korak ustvrđivanja naše ništavnosti, možemo reći, „Podržavan sam Babinom milošću, i stoga (kao ego-sopstvo) sam ništa.“
I zapravo, mi smo podržavani ali ne ni našom dobrotom ili nevaljalstvom već Učiteljevom milošću. Milost se bavi „grehovima“ (slabostima) na taj način što nam podiže svesnost i razgoni naše pretpostvavke da smo podređeni uzrocima takozvanih grehova, jer milost unutar svoga konteksta ima svemoć, i milost je sinonim sa istinom i božanskom ljubavlju. Moramo napokon prestati da utemeljujemo svoj osećaj ko mi jesmo na iluzornim vrednostima dobrog i lošeg, i da prihvatimo da smo podržani milošću.
Samo-oproštaj
Samo-brisanje ne znači samo-proganjanje. Ako nas Bog voli – što On i čini – tada i mi možemo voleti sebe. Ali takođe moramo i oprostiti sebi. Veoma je važno da to učinimo, stoga što mi nismo krivi! Mi nismo telo ili personalnost već smo naumrljana duša. Ako moramo imati neki ego-stav, zašto se ne bismo poistovetili sa tvrdnjom „ja sam čistota“ umesto „ja sam kriv“?
Pristupamo Voljenome kao ništa: nemamo nikakvu pozicije, nemamo nikakvu zasluga i nemamo nikakav stava. Za njega smo otvorena knjiga, napravili smo bezbrojne greške, ali on je Gospodar Milosti koji nam neprestano oprašta prestupe naših lažnih sopstava. On nas ne procenjuje. Mi smo bezgranične duše, on nas takvima i vidi. Naše sklonište je u njegovoj ljubavi prema nama.

14
Reprogramiranje naših iskustava

Ja sam sve ono što bilo ko smatra da jesam. —Meher Baba
Božanska milost nadomešćuje sve zakone. Nije uslovljena niti zavisna od bilo kog presedana. To je ono što Maher Baba zbilja jeste: božanska milost. Imamo naviku da gradimo ograničenja i konačnost u našoj svesnosti. Nesvesnim programiranjem – pretrpavamo našu podsvest ograničavajućim verovanjima – iškolovali smo naše umove u ograničenjima, i naši umovi su postali nasilnički.
Zbog toga smo uslovili Babinu sposobnost da dovede do promena unutar nas, i takođe smo postavili ograničenja vlastitoj sposobnosti. Sva ova ograničenja za koja verujemo da su stvarna su u potpunosti samo-programirana. Bilo bi dobro da imamo na umu Babine reči, „Sva konačnost i sva ograničenja su subjektivna i samo-stvorena.“
Svo vreme sudelujemo u toj vrsti programiranja ali smo najvećim delom toga nesvesni. Umesto postajanja žrtvom svega onoga što se pojavi, moramo početi da shvatamo da mi programiramo u svome vlastitom umu, u svojoj vlastitoj svesti, i moramo otkriti gde možemo iskoristiti ovu dragocenu primenu vere i pouzdanosti. Kao što je Isus kazao, „A sve stvari, šta god vi to zatražili s verom u molitvi, ćete primiti“. Maher Baba je u u suštini kazao istu stvar u brojnim prilikama, u osnovi da o čemu god da neko duboko razmišlja, to i postaje. Istakao je da ako želite da budete slobodni, vi ćete postati slobodni – i ako zbilja želite Boga, vi ćete postati Bogo-realizovani.
Stoga je važno biti s-vestan toga kako programiramo stvari, kako namećemo ograničavajuće paradigme našoj svesnosti. Maher Baba kaže, „Nova linija u božanskoj slici biva skicirana samo onda kada neki pojedinac snažno uzme život u svoje ruke, slomi stare sheme, i insistira na kreiranju nečega novoga svojom vlastitom unutrašnjom vizijom.“
Kao duhovni aspiranti, nove paradigme koje trebamo da kreiramo uključuju vrhovne kvalitete čistote, samo-brisanja i ljubavi. Da bismo parirali starim paradigmama, moramo iskazati ove kvalitete kao našeg prauzora da bi mogla nastati ova nova paradigma.

Programirana patnja
Na izvestan način, mi smo naši vlastiti najgori neprijatelji. Imamo tendenciju da nesvesno programiramo negativne sugestije te na taj način raspršujemo naše snage umesto da ih realizujemo. Posledica toga je da patimo. Maher Baba kaže da je devedeset-devet procenata ljudske patnje nepotrebno. Još je kazao, „Kroz tvrdoglavo neuviđanje ljudi zadaju patnju samima sebi i svojim bližnjima, a potom se začuđeni pituju. „Zašto patimo?“ Verujem da je onaj jedan procenat „neophodne patnje“ žestoka patnja usled operacije koja je neminovna da bismo postali slobodni, da bismo otpustili ograničenja.
Naša samo-nametnuta patnja istrajava jer mi ne verujemo Bogu i ne okrećemo sve ka Njemu. U Maher Babinoj „Mojoj Volji“, gde Baba kaže, „Kada patite, mislite: Baba želi da patim.“ Mislim da nam kazuje da se okrenemo od našeg samo-programiranja i da budemo otvoreni u odnosu na Božiji plan za nas – za Njegovo programiranje. To ne znači da Baba želi da patimo, već da on želi da usmerimo svoj fokus na njega a što je način za zaustavljanje ciklusa nesvesnog programiranja.

Progaramiranje u Neuviđenom
Mi neprekidno radimo sa uzrocima i programiranjima na arhetipskom nivou. U Neuviđenom kreiramo prototip utemeljen na verovanjima i mislima. Potom se to manifestuje, i rezultat koji doživljavamo pojačava naše izvorno verovanje ili misao i održava ga živim.
U terminima psihologije, naša podsvesnost je otvorena za „sugestije“ i odgovoriće na njih. U arhetipskom programiranju, odgovor je taj da Univerzalni Um, delujući kroz našu podsvest, istupa i manifestuje sugestije, kao da su to komande. On to čini bez preispitivanja da li je to ispravno, ili mudro, i da li to može ili ne biti učinjeno.
Univerzalni Um i naša podsvest nisu uslovljeni ili sputani presedanima ili grubim preprekama. Naravno, to može raditi u našu korist. Istina je da smo mi neograničeni duh i da smo jedno sa Bogom, stoga ako zauzmemo svoje stanovište na istini, to će se manifestofati i postati naše iskustvo.
Univerzalni Um je konstruktivan, on nije destruktivan. On nema diskriminativne sposobnosti, na sugestije odgovara-i-uzvraća automatski. On nema personalnost, nema mišljenje, nema te sekire koju bi trebalo naoštriti. Pa ipak, kao jedan od aspekata Boga, ima osećaj za lično i u potpunosti je dobroćudan, to je razlog što možemo osetiti personalnu prisutnost Boga, ili beskonačnosti, i zašto možemo s Njime biti prijatelji i osećati Njegovo vođstvo.

“Ja sam…”
Maher Baba je kazao da je Bogo-Čovek, Avatar, moćniji nego Bog Beskonačno . Bivajući svesno jedno sa Univerzalnim Umom, on to može i to i čini, da odgovara-i-uzvraća ljudima sa svim nepogrešivim, nepobedivim, apsolutno pouzdanim atributima Univerzalnog Uma – ali sa punom ličnom svešću o nama i o kreaciji.
Njegova nakana sa nama i za nas jeste da nas učini sretnima, ali takođe i da nas oslobodi iluzija i obmana kreacije. Ipak, mi ga ograničavamo. Te 1954-te, tokom daršan programa kada su na hiljade ljudi iz svih klasa prolazili ispred Babe da bi primili njegov daršan, on se okrenuo nama zapadnjacima i kazao, „Sve ih volim, velikog i malog, visokog i niskog, bogatog i siromašnog – sva. Ja sam sve ono što neko smatra da jesam.“ Kad je to kazao, osećao sam da govori iz stanja beskonačnog Bića s one strane njegove forme, kao Univerzalni Um, ili Bog Beskonačno.
U mnogim drugim okolnostima je kazao sličnu stvar, kao što je, „Svakome ponaosob se pojavljujem kao da jesam ono što on misli da jesam,“ i „Ja sam u vama, i Univerzalni Um može dati bilo šta bilo kada. Samo sledite ove instrukcije: Volite me, ne obmanjujte, nemojte počiniti nedela. Ja ću biti sa vama.“ Ova izjava ima kolosalne implikacije. Ako čak i samo počnemo da shvatamo, mi spoznajemo koliko je važan naš odnos sa Učiteljem.
Promišljajući o Babi kao o Bogu (Beskonačnosti ili Univerzalnom Umu), mi uranjamo u obe kako personalnu tako i impersonalnu aveniju moći, energije, istine i realnosti. Ovo je ono što Avatar i Savršeni Učitelj jesu. Bivajući svesni nas i naših sanskaričkih dilema, oni su „transformatori“ koji su sposobni da transformišu na našem ličnom nivou.
Kao svesni Univerzalni Um, Baba odgovara-i-uzvraća na svaki naš hir. Takođe odgovara-i-uzvraća i na ono što mislimo ili osećamo o njemu. To je stoga što je on odraz naše slike o njemu. Ako na njega projektujemo ograničeno gledište, onda ga mi ograničavamo u načinu na koji može radiiiti sa nama.
Na primer, ako o njemu mislimo kao o sudiji, tada će naše subjektivno, samo-stvoreno iskustvo biti da nam on sudi. Drugim rečima, ako ga uzimamo za sudiju on to postaje za nas. Ako ga uzimamo za svoga Učitelja i prijatelja, to je ono ko on jeste za nas. Naš odnos sa njime će biti saobrazan sa bilo čime što smo pripisali njemu i kako god da se odnosimo prema njemu.
Šta god da programiramo a što se tiče Boga – Maher Babine Beskonačnosti, proizlazi na isto. Ali osećam da postoji definitivna prednost ako idemo kroz Babu. Mislim da nam to pomaže da više doživimo personalni aspekt Boga, a pogotovo stoga što je upravo to razlog zašto se Baba inkarnirao.
Prvi uzrok
Od nas samih zavisi šta je to što Učitelj može i što će učiniti za nas. Stoga bi bilo mudro da preuzmemo odgovornost za naše programiranje i premestimo naš fokus sa nivoa vanjskih stanja na samoga Učitelja, uzrok svega. Toliko smo ludo zaljubljeni u našu samo-stvorenu okolinu i trošimo puno vremena reagujući na nju, ne shvatajući da je svet – pa čak i svet misli i osećanja – samo jedan efekat, a ne „Prvi Uzrok“.

Uhvaćeni u lančanu reakciju
Maher Baba kaže da smo mi režiseri-i-proizvođači svih fenomena; mi smo projektovali sve van iz nas. Ono što nam Baba govori jeste da mi sami kreiramo svoj vlastiti svet – naš emocionalni svet isto tako kao i fizički svet kao i naš mentalni svet – i da možemo da ga dizajniramo i napravimo na bilo koji način na koji bismo to želeli. u Indiji, 1954-te, Baba je citirao jednog od svojih sledbenika, Baidula, kazavši, „Proizvodimo-i-režiramo sve i, poput budala, postajemo robovi onoga čega smo majstori.“
Ako gledamo na iluzorni svet – umesto na Boga ili Učitelja – kao na Prvi Uzrok i zasnivamo naše reakcije na lažnim pretpostavkama, tada smo stvorili drugi stepen lažnosti. Bivamo uhvaćeni u kontinualnoj lančanoj reakciji, gde jedan događaj („uzrok“) rezultira jednom reakcijom („posledicom“), koja postaje uzrok sledeće rakcije – i tako dalje. Kako se ovaj lanac uzroka i posledica nastavlja, mi idemo sve dalje i dalje u lažnost. Nalazimo da se neprekidno svo vreme bavimo neočekivanim događajima; mi konstantno postuliramo da izvesne okolnosti ne mogu da se ostvare sve dok se ne steknu neke druge okolnosti.

Božije programiranje
Ali sa Bogom nema slučajnosti. Umesto da se borimo sa okolnostima, moramo da se povučemo i idemo pravo do Prvog Uzroka Božanskog Voljenog, svemogućemu jednome koji je naš prijatelj, naš Voljeni, koji za nas želi više našu slobodu nego što to mi sami želimo. Ovo znači da se mi usmeravamao na Učitelja ili Boga kao Prvog Uzroka – uzroka svega što nam se događa. Potom odgovaramo-i-uzvraćamo na posledice njegovog programiranja u svojstvu Prvog Uzroka, što znači na efekat koji proishodi iz svih kvaliteta koje on jeste: njegovu svemoć, njegovo sveznanje i njegovu sveprisutnost. Čineći ovo menjamo naše vlastite misli, našu svesnost, našu podsvesnost – i našu okolinu.
Morate shvatiti da je kao Prvi Uzrok, Maher Baba, Bogo-čovek, u potpunosti neograničen i „nedefinisan“ u smislu da ga niko ne može opisati. Pošto on nije ograničen nikakvim slučajnostima, za njega sve su naizgled čvrste barijere ništa. Moramo uložiti našu punu pažnju na Babu i ne trebamo se mučiti sa okolnostima – sa svim manje važnim stvarima. Živeći na nivou uzroka i posledice, na nivou uslovljenja, mi smo podložni brigama i svim vrstama iliuzija, i mi doživljavamo sumnje i strahove. Ne bakćite se tim nivoom. Idite Babi ili Bogu kao Prvom Uzroku.

Odmorite se u Prvom Uzroku
Moramo prozreti ilzuije čiji smo bili plen. Ovo se lako postiže sa uzdizanjem sa nivoa uslova do Prvog Uzroka i realizujući da su sva ova uslovljenja naprosto mahinacije uma. Ostajući na nivou Prvog Uzroka, spoznajemo da su ove iluzije samo kreacije imaginacije. I dok obitavamo na nivou Prvog Uzroka, mogli bismo doživljavati jasnoću svesnosti, mir uma pa čak i blaženstvo.
Stoga moramo naučiti da se odmaramo u Učitelju ili Bogu kao Prvom Uzroku, odmoriti se u toj tački posmatranja. Odmaranje u Prvom Uzroku ja najpraktičnija stvar kuju možemo učiniti. Prizovite samoga Babu umesto da zavisite od malih slučajnosti. On je rešenje za sve naše probleme. Zbilja uzmite u obzir da on to jeste.
Odmaranje u Prvom Uzroku zahteva potpunu veru, a vera nadomešćuje intelekt. Vera veličine semena slačice može proizvesti čuda. Zbilja je to tačno. Pošto su sve okolnosti našega života imaginarne, one su podložne brzim promenama. Otkrivamo da ništa nije iskristalisano, sve se može momentalno promeniti, bez obzira na okružujuće okolnosti. Dakle, situacija koja izgleda kao da je zacementirana može se momentalno promeniti.

Vrednost Znanja
Pravljenje od našega nesvesnog programiranja svesno uključuje korišćenje novonastajući poredak univerzuma, to nisu čuda, već naprosto različiti – viši – set zakona. Operisanjesa ovih viših zakona ne znači izvođenje magije, na način na koji se ovaj termin uobičajeno shvata, već je to korišćenje naše inteligencije da bismo udovoljili prisiljavajućoj sili univerzuma, koja je u potpunosti dobrotvorna i želi blagostanje svakome i svemu.
Verovatno je najveća vrednost spoznavanje svega ovoga otkrovenje kako nepogrešivo možemo zavisiti od Boga, Babe, Univerzalnog Uma. Naša vera može biti transformisana u ubeđenje. A kada sagledate istinitost ovoga, tada se odmorite uvereni da se zbilja možete osloniti na Boga u svakoj situaciji. Tada možete raditi sa toga stanovišta – raditi u pravcu verovanja Bogu sve više i više, verovanju da istina nadomešćuje mayu. Tada znate da ne morate da se borite sa ovom ili onom brigom, ili ovim ili onim problemom.
Moramo svu našu veru i poverenje položiti na Učitelja ili Boga. Moramo znati da on može učiniti bilo šta. Kada verujemo u Učiteljevo vođstvo, on može i doista nas i vodi. Ovo je ono našta se misli pod odricanjem od naše volje zarad Volje Božje. Ovo znači da smo voljni da ostavimo u stranu vlastite izbore zarad Volje Božje. Ovo ne znači da ignorišemo životne okolnosti. Ipak, ne brinemo se i verujemo Bogu najbolje što možemo. Kada u potpunosti verujemo u Njega, tada polažemo odgovornost na Njega. On se može pobrinuti za sve probleme. Odmaranje u Prvom Uzroku je zbilja davanje svega Babi i bivanje slobodnim.

15
Iskorenjivanje naših briga
Ljubav će kontrolisati budućnost, stoga zašto brinuti? Nemojte razmišljati, osećajte moju ljubav. – Maher Baba

Može biti pomalo dezorijentirajuće kada smo suočeni sa svim onim stvarima koje moramo da pustimo – svim našim samo-stvorenim ograničenjima i slabostima. No razveselite se! Šta um može da učini, on može i da raščini. Dok neprestano ostvarujemo napredak na duhovnom putu, takođe možemo znatno da poboljšamo našu situaciju u spoljašnosti, ma kakva da je ona trenutno, i možemo promeniti naš sveukupni pogled na život.
Budući da je naša podsvest podložna hipnotičkim sugestijama, ona prihvata i pribavlja nam bilo koje okolnosti koje programiramo kroz Univerzalni Um koji je sposoban da odgovori na sve naše želje i htenja – kako na one dobre isto tako i na one loše. Stoga, umesto da nam da dugu i komplikovanu lekciju o programiranju, Maher Baba nam je dao, u veoma, veoma jednostavnim terminima, formulu, „Učinite najbolje što možete, a potom nemoljte brinuti, budite sretni u mojoj ljubavi.“ Programirajte ovo i sve vaše okolnosti će se promeniti.

Velika prepreka
Baba je kazao da je briga jedna od velikih prepreka na duhovnom putu. Ona označava strah, anskioznost i manjak vere. Ona nas grize u srcu i remeti naš direktni link prema Bogu. Briga je oblik straha. Ona stvara turbulenciju u svesnosti koja sprečava mirnoću i blaženstvo. Samo onda kada jezero svesnosti postane smireno ono reflektuje slavu ( gloriju) realnosti, Boga.
Maher Baba kaže, „Briga je proizvod grozničavog imaginacijinog funkcionisanja pod stimulansima želja. Zapravo se ovo življenje kroz patnju poglavito sastoji od nečije vlastite kreacije. Briga nikada nikom nije donela ništa dobro, ona je mnogo gora od pukog rasipanja energije, jer ona suštinski saseca radost i punoću života.“
Kada je Baba kazao, „Ne brini,“ on nam je ukazivao na to da je moguće ne brinuti. On kaže da kroz herkulovske napore možemo prevazići brigu i osloboditi je se – da naša srca mogu postati slobodna i da ćemo postati hrabriji u našim duhovnim nastojanjima. To je bitka celim tokom duhovnog puta. To je glavni projekat i veliko je postignuće kada prevaziđemo brigu.

Protivotrov za sindrom brige
Moramo održati vlastite umove čistima što se tiče onoga šta programiramo. Naš podsvesni um je nalik džiniju, svemoćnom zlom duh koji udovoljava našem opštem misaonom obrascu. Ako brinemo, zao duh kaže, „Da gospodaru,“ i kao magijom će nam stvoriti nešto o čemu ćemo brinuti. Stoga mislimo, „Moja briga je opravdana jer se ovo zbog čega sam zabrinut dogodilo,“ on stvara sindrome, nastavljamo li da brinemo već će se pojaviti nešto što je vredno brige.
Protivotrov za brigu je poverenje i vera u Boga. Stoga, kako bismo prevazišli brige moramo prizvati više vere, više poverenja, naša srca moraju postati snažnija u veri namesto drhtanja u brigama i strahu. Suprotstavljanje brigama građenjem naše vere i poverenja otvara neizmerno novo područje mogućnosti za samo-popravljanje iznutra, a takođe i u našim životima u spoljašnosti. Ali to uglavnom otvara put za duhovni razvitak, za zbližavanje sa Bogom, realnošću.
Maher Baba kaže, „Živite sve više i više u Sadašnjosti koja je večito lepa i proteže se onostran granica prošlosti i budućnosti. Ako uopšte morate da brinete, neka to bude kako da me se konstantno prisećate. To je briga vredna utrošenog vremena jer će ona dovesti do kraja briga. Mislite o meni sve više i više, i sve vaše brige će nestati u ničemu što one ( ništa) zbilja i jesu. Moja volja će isposlovati da ovoga postanete svesni.“
Ako zbilja verujemo da je Baba naš najdraži prijatelj, da je svemoćan, i da je na našoj strani i radi za nas, prestaćemo da brinemo i verovaćemo mu. Kao što nam je kazao 1962-ge, „Šta je to ovde o čemu biste brinuli? Ništa. Stoga, nemojte brinuti. Neka Baba bude taj koji će brinuti. On uživa u tome da rešava stvari. Nema potrebe da oboje, i vi i Baba, brinete. Ako ćete brinuti, onda Baba neće brinuti. Stoga prestanite da brinete i ostavite Babi da se o svemu pobrine. Kada vi ne brinete, to postaje Babina odgovornost.“ Polažući našu punu veru u Babu, stavljamo u potpunosti svoje živote u njegove ruke i usuđujemo se da ne brinemo. Ovo je nešto što možemo naučiti da činimo. Ovo može biti deo našeg rada na programiranju.

“Budite raspoložen…”
Maher Baba kaže, „Među mnogim stvarima koje aspirant mora da neguje, samo je nekoliko onih koje su isto toliko važne kao što su veselost, entuzijazam i uravnoteženost. “ Takođe kada se brinemo o sebi time osiguravamo zabrinjavajuće i nesretne okolnosti, dok onda kada smo veseli i ne izaberemo da brinemo, za sebe programiramo stvari kojima ćemo se veseliti. Kada programiramo da budemo raspoloženi, za ovo će nam biti isporučen uzrok. To menja našu unutrašnju i vanjsku životnu sredinu, stoga što uzdiže našu svesnost i ne dozvoljava brigi, a ona jeste strah, da uđe u našu svest.
Isus je kazao, „U svetu bismo trebali biti izloženi stradanju, i pri tome biti raspoloženi; ja sam nadvladao svet.“ Ovo znači da ako smo raspoloženi, i mi ćemo takođe nadvladati svet. Budite raspoloženi, i vi ćete nadvladati sve. Ljudi ne uzimaju ovo doslovno – oni uzimaju svoje brige doslovno!
Biti raspoložen je magična stvar, stoga što možemo momentalno zaobići sve prepreke. Baba unutar nas nam pomaže u našim naporima da se ispetljamo iz sveta, i mi moramo prihvatiti božanski magični efekat njegovog nadvladavanja sveta u nama, koji zapravo jeste njegova milost.

“Održite svoj duh na visini”
Izvorno smo se zaglibili u brigama. Moramo nastojati da budemo veseli. Započnite sa radosnim licem, lakoćom u srcu. Na nama je da napravimo izbor da budemo radosni. Dozvoljavanjem ciničnim i negativnim mislima da prodru u našu svest unižavamo naš duh i doprinosimo slabom samopoštovanju, a upetljavanje u beznačajne stvari života vodi ka depresiji. U izvesnom smislu moramo u životu ignorisati beznačajne stvari kojima smo neprekidno obasuti. Činimo ono što moramo kao što je izvršavanje svojih dužnosti i nastavljamo da plaćamo svoj karmički dug, ali dok to činimo biramo da imamo stav radosti.
Formula „Ne brini, budi sretan“ je ključ sreće. Drugim rečima, verujete Učitelju da će sve obezbediti. Sleđenjem ovako jednostavne formule uspostavljaju se ogromne promene. To nas postavlja na ( uzlaznu) spiralu ka višim nivoima slobode. Samim time što ćete ostajati veseli stvara se centrifugalna sila koja odbija negativne sile. To pomera naš fokus od uslovljenog nivoa svih oprečnosti i svega onoga što je zavisno od jedne ili druge okolnosti – i mi postajemo slobodni, oslobođeni briga.
Prisećam se da sam 1952-ge bio svedokom Babinog rastanka od Kiti Dejvi, jedne od bliskih zapadnih poklonica, kada ju je iznenada obavestio da želi da ona ostane u novo osnovanom Maher Duhovnom Centru i da u njenom upravitelju pomogne Elizabet Peterson umesto da se sa njime vrati u Indiju. Napravio je jednostavan gest šakom, spojenih prstiju, šaku i ruku pomerajući pravo nagore, što znači, „Održi svoj duh na visini.“
Moramo učiniti sve što možemo da održimo svoj duh uzdignutim, naše samopoštovanje visokim, i dozvolimo Babi da radi kroz nas. Zato naglašavajte ono pozitivno, bez obzira na sve. Odbijte da dozvolite brigi da dominira vašim mislima i osećanjima, umesto toga, dozvolite radosti da nadvlada tako da vi programirate sreću.

Bezrazložna veselost
Stremite bezrazložnoj veselosti, koja je blaženstvo. To je naše realno stanje, i to je naša suđaja! Baba kaže da blaženstvo egzistira svugde, sve je blaženstvo. Ako želite bezrazložnu veselost, dozvolite joj da nadvlada unutar vas samih uzdizanjem vašega duha i tako što ćete biti radosni. To je korak u ispravnom pravcu.
Znao sam sredovečnog čoveka koji je imao skroman posao u supermarketu. Često bi govorio, „Ja sam radostan, čak i onda kada sam nesretan!“ Distanciranje kakvo je ovaj čovek imao je bitan deo dosezanja bezrazložne veselosti, ali to je nešto što se automatski zbiva i mi se ne bismo trebali usredsrediti na isto. Umesto toga, pripojite se uz realno blaženstvo.
Održavanjem svoga duh na visini – bića ili raspoloženja – uzdiže našu svesnost. To menja iluzorno okruženje naših umova. Uzdiže naš duh do našeg srca i p(r)osvetljuje srčani centar. Ako se ozbiljno praktikuje, dovodi nas u Carstvo Božje. Počinjemo misliti u terminima bezvremenosti, namesto egzistiranja na vremenskoj skali. Doživljavamo oset ispunjenosti i ucelinjenosti. Spoznajemo da smo mi duh.

16
Oblačenje naše duše
Maher Baba je Nerazrušiva Slatkoća božanske ljubavi. Okruženi smo nesamerljivom slatkoćom njegovoga Bića božanske ljubavi, koje je istinska priroda cele vaseljene koji nas u potpunosti prožima, skroz na skroz, koje je zaista naša vlastita istinska priroda i biće. – Darvin Šo.
Kako malo po malo izrastamo u duhu, nalazimo da više uopšte ne možemo da tolerišemo izvesna dela, misli i osećanja u nama samima. Takođe postajemo svesniji dela, misli i osećanja koja su kompatibilna sa našim unutrašnjim bićem. Sve više i više želimo mir uma, znači sve više harmonije, uzdizanja, sve više svetlosti iznutra, i sve dublje i dublje vrednosti. Uviđamo da to nije u toj meri prihvatanje doktrine koliko je iskorenjivanje stvari za koje nismo ni znali da utiču na nas.
Radimo u smeru božanskosti – božanske realnosti, božanske ljubavi, božanske istine – i ovo je iznad svih zakona, ne može biti bilo čime nadvladano niti nadomešćeno. Ovo je ono što Baba jeste i što daje, i to je ono što ga podržava. Onda kada mu dođemo, takođe nas podržava njegova božanskost. On nas podiže izvan nižih zakona koji vladaju nižim nivoima svesnosti i dovodi nas pod zakon božanske ljubavi, „zakon bez zakona“, a što znači da ćemo biti potpuno slobodni. Naravno, imamo integritet svrhe i to ne koristimo kao izgovor da se odamo onim stvarima koje su pogrešne, naprotiv to nas izdiže iz-i-van želje da učinimo bilo šta što nije najčistije.
Voljenje, verovanje i osećanje bliskost sa Učiteljem postepeno uzdiže našu svesnost i kreira otvoreni kanal. To će se sporo dešavati, ali je to istinski rad koji će uzdići našu svesnost. To je razlog zašto provodimo svoje živote čineći napore da raz-uslovimo našu podsvest. Na taj način možemo prestati da ograničavamo Učitelja ili Boga našim lažnim idejama o njemu i o samima sebi. On nam pomaže da dokučimo ove lažne predodžbe. Ovo znanje se produbljuje u uvid. Možemo videti kako nas naše impresije hvataju u zamku i kako su naši sanskarički obrasci postali smetnja našoj svesnosti.
Bilo da smo toga svesni ili ne, jednom kada smo se okrenuli Učitelju, od njega primamo pomoć. Uz njegovu pomoć, impresije se rastaču, srčani centar se otvara i ljubav teče. Krunski dragulj je priliv božanske ljubavi. Svako bi se trebao osećati podjednako bliskim njemu, niko se ne bi trebao osećati ostavljenime. Odnos sa njime je svakome podjenako raspoloživ. On nema miljenike, određenje svih je da budu bliski sa Bogom.

Odenite svoju dušu
U Indiji 1954-te, Maher Baba je danima napominjao da će nam dati specijalnu praksu koja će omogućiti da svo vreme doživljavamo njegovu prisutnost sa nama: dok obavljamo poso, u dokolici ili šta god bilo da radimo. Tu praksu je nazvao sahaj dnyan. Kad je to kazao, pomislio sam, „Vau to mora da je neka izuzetno dubokoumna istočna praksa, nešto jako mistično.“
Tako je došao i dan kada je neko pokrenuo to pitanje, „Kakav je to metod o kome si želeo da nam govoriš?“ Sahaj dnyan, kazao je, znači „prirodna meditacija“. Prva stvar koju trebate uraditi kada se ujutru probudite je „odenite svoju dušu Babom“. A potom u podne, iznova učinite istu stvar: Odenite svoju dušu Babom. A potom u 5 popodne ili tu negde, iznova učinite istu stvar. I napokon, pre nego što uveče pođete na počinak, odenite svoju dušu Babom. Za to je potrebno samo nekoliko sekundi, kazao je Baba, kao i za doterivanje vaše kravate. Posvećivanje ovih par sekundi njemu nekoliko puta na dan ima potencijal za primetno podizanja svesnosti onih koji to čine.
Obično će neka osoba nakon buđenja, a posebno ona koja radi, morati da skonta kakav je tog dana program, ali ipak možete odvojiti par sekundi, kao što je to Baba kazao, da odenete svoju dušu Babom. Ovo će dati obeležje danu i pripremiti vas da se pozabavite mayom. Potom, kad se približi sredina dana, počinjete da gledate na svoj sat, „Nije još podne“ . Ali mislite na Babu u 11:30, 11:45, sve dok napokon nije podne.
Činite isto i dok se primiče 5:00 popodne tako da nakon nekog vremena, razvijate naviku razmišljanja o Babi većinu vremena.
Ali to vas takođe dovodi i do problema u nastojanju da pojmite šta je Baba mislio pod, „odenite svoju dušu Babom“. Gde je vaša duša, i ko je Baba? Dakle, to uključuje i vaša osećanja i vaš identitet. To uključuje sve, stoga vas to zbilja okreće Babi.
Mislim da je Baba želeo da razmišljamo o tome šta je on mislio sa „odenite vašu dušu Babom“. On je već božanski slobodan, stoga umesto padanja u telesne navike i paradigme personalnosti, mi odevamo našu dušu Babinom svesnošću umesto našom nižom svesnošću. To sprečava od ulaska druge vozove misli koji galame, i ostavlja ih negde na sporednom koloseku.
Za mene, „Odenite svoju dušu Babom“, znači ustvrđivanje istinskog identiteta vaše duše. Odevanjem naše duše Babom, mi prihvatamo Gospodara Milosti i sve ono što je on kao naša realnost. To uključuje i večno spasenje, sigurnost, kontinualnu milost, božansku ljubav, čistotu, istinu, i lepotu. To je prisutnost koja preplavljuje nečije srce, nečije unutrašnje biće, umesto lude zaljubljenosti u sve vrste sanksaričkih zainteresovanosti samo da bi se um održao zaposlenim.
Drugim rečima, preuzimamo svoju ulogu i pravimo vlastite izbore, namesto da postanemo žrtva i budemo besciljno nešeni onime što nam sanskare prezentuju. Na nama je, kako duhovno rastemo, da pravimo sve bolje i bolje izbore. Izabiremo da kontrolišemo svoju sposobnost reagovanja i održavamo svoj fokus jedno-usmerenim na Bogu ili Učitelju unutra, kako bismo momentalno odenuli svoju dušu Babom. Oslanjamo se na njega, prihvatajući sve ono što on želi da nam isporuči.

Budite fluidni
Kako odevamo svoju dušu Babom, napuštajući ograničenja, kao što je personalnost, pomeramo se ka višem nivou svesnosti. Kada dosegnemo i kušamo visoko stanje svesnosti, imamo nesvesnu tendenciju prema nastojanju da se držimo iskustava i da ih kristalizujemo. Bilo kako bilo, i pored naših nastojanja, ona će nam se izmigoljiti i mi ćemo se tada pitati šta moramo učiniti da bismo ponovo vratili to iskustvo.
Jedna od tajni u duhovnom životu je da treba biti fluidan na održivim osnovama. Učimo kako da se suprotstavimo svojoj težnji prema želji da se držimo duhovnog iskustva. Više nećemo pokušavati da nagomilamo ostatke ovih iskustava. Postajući fluidni, uspostavljamo novi ritam, svemu dopuštamo da teče.
Kada imamo poverenje u Učitelja, tada polažemo svo svoje poverenje u njega tako da ne moramo da se držimo nekog objekta, pa čak i ako bi to bilo duhovno iskustvo. Dozvoljavamo privremenim iskustvima da dođu i da odu, znajući da će još toga uslediti. Ali istinska stvar, istinska i postojana sreća će postati deo stalnog toka. Ovo uzdiže novi ritam ljubavi – novi ritam onoga što ćemo učiniti sa svojim mislima, osećanjima, željama i ostacima naših iskustava, sa našim sanskarama.
Namenjeno nam je da budemo fluidični. Imamo tekuću struju energije, koja je u duhovnoj literaturi ponekada predstavljena brojkom 8. Obično je to (pro)tok ka nama da bismo usavršili svoj ego, da bi nam dao više posedovanja, veću vrednost, sve vrste stvari koje su sebične. Mi pogrešno pretpostavljamo kako to moramo činiti da bismo doživeli sreću. Ali Maher Baba je ukazao na to da je ovo pogrešno verovanje. Zapravo sve funkcioniše potpuno drugačije. Kao što je Baba kazao, „Istinska sreća leži u činjenju drugih sretnima“.
Baba dolazi kako bi preusmerio tok prema duhovnome, kao dela osvajanja nesvesnosti. Kada povežemo našu svesnost sa njegovom, naš tok se kreće ka njemu, biva opran, i teče nazad u nas, gde može biti ispoljen u svetu formi kao „davajuća“ energija. Dakle, moramo sarađivati sa njime radeći na tome da promenimo smer našeg toka i održimo ga da teče, a pogotova onda kada bi naša reakcija uzrokovala da se uspori ili stane. Deo ovoga je i učenje kako da damo sve Babi, dopuštajkući svemu da ode, i kako da sve to neprestano činimo.

Želja da imamo čežnju
Maher Baba je isticao važnost čežnje za istinom, čežnje za Bogom kao načinom za preusmeravanje naše energije i preobraženje naših nižih želja u višu svrhu. Mi usporavamo željuću mašinu i isključujemo motor okretanjem imaginacije ka konsturktivnijim ciljevima. Ovo je sublimacija.
Energija koja je uvezana u željama ne biva naprosto odbačena. Umesto što pokušavamo da blokiramo ili potisnemo želje, mi preusmeravamo energiju želja u nešto uzvišenije. Drugačije čineći samo bismo raspaljivali požar. Sa duhovne tačke gledišta, mi želje sublimišemo u čežnju za Bogom, ljubavlju ili oslobođenjem. To nije lako, to je pitanje rasta. Svako od nas mora za sebe da otkrije jednostavan način kojim će se služiti.
Verujem da je sublimacija novi misticizam. U sublimaciji, idemo Božanskome Voljenome ili Bogu i Bekonačnome kao Prvom Uzroku sa ljubavlju i čežnjom i napuštamo sva uslovljenja.
Imamo tendeciju da se nesvesno identifikujemo sa stvarima sa kojima to zbilja ne želimo ali je naša željo-priroda ta koja uzrokuje da ih se (čvrsto) držimo. To je razlog zašto su one još uvek ovde, ne dopuštamo im da odu. Jednoga dana, u svakom slučaju, moramo otići Prvome Uzroku kako bi rastočio sveukupnu iluziju. Ovo je savršena sublimacija.

Dar čežnje
Čežnja je od suštinske važnosti na duhovnom putu. Ona iscrpljuje željenje niskih želja. Kada sam po prvi put video Maher Babu tokom tri dana u Njujorku 1934-te, ispunio me je sa toliko puno ljubavi i sa nesamerljivom čežnjom za duhovnim životom. Što sam sve više postajao zasićeniji Babinom ljubavlju, osećao sam veću čežnju. U to vreme, nisam shvatao da je to bio veliki dar – da mi je on nametnuo ovu čežnju, i da je to ono što nam je svima potrebno.
Čežnja za Bogom je nalik benzinu za automobile. Snabdeva gorivom duh, snabdeva nas energijom koja seže ka realnosti. Energija čežnje je nalik bušilici koja se teško probija kroz mnoge prepreke na unutrašnjem nivou, sagorevajući sanskare koje nas okivaju. Naročito se suprotstavlja našoj željo-prirodi i preusmerava našu energiju u smeru otkrivanja istine iznutra.
Počeo sam da shvatam da je izuzetno važno da učinimo sve što je moguće kako bismo pothranili i ohrabrili ovu čežnju. Na primer, možemo čitati dela svetaca i ono što je Baba pisao, a pogotovo one delove koji inspirišu ljubav. Mislim da ćemo onda kada jednom budemo imali odbljesak unutrašnjeg života spoznati da je to ono što zbilja hoćemo, i da još uvek ne želimo da budemo skrenuti na sporedni kolosek, iako ćemo uvek iznova biti skretani na sporedni kolosek. Kada se to dogodi, naprosto ćemo pokušavati da se vratimo nazad na kolosek i nastojaćemo da dosegnemo istinski cilj. Kada sazremo mi ćemo se sasvim prirodno okrenuti ka Bogu sa čežnjom za našim istisnkim domom u Bogu.

17
Menjanje naše adrese
Bog je jedini izvor postojane radosti, pa ipak smo se zaljubljeno prilepili za koncepte svoje vlastite razdvojenosti. Zaista poslednja žudnja koje se moramo odreći je želja za odvojenom egzistencijom. – Darvin Šo
Moramo proći kroz mnogo različitih života, i na kraju svakoga životnog doba, moramo sve napustiti – sve što izgleda da smo stekli i sve što izgleda da posedujemo. Moramo dopustiti da sve te stvari odu i početi iznova – sve dok nakon nekog vremena ne budemo te sreće da sretnemo Savršenog Učitelja ili Avatara, koji nam pomaže da predamo lažno sopstvo i budemo rođeni od duha. Tada posle svega otkrivamo da nismo ( nikada ni) bili fizičko telo, svo vreme smo bili duh.
Kada sam telesno sreo Maher Babu 1934-te, jedna od stvari koja mi je bila objavljena bilo je, „oduvek sam ti pomagao“. I on bi to kazao svakome od nas, stoga što, bilo da mi to spoznajemo ili ne, on je onaj koji nam pomaže iznutra. Stoga kada mu se prepustimo, mi nismo brod bez kormilara. Mi smo Učitelju dali rudo kormila da bi upravljao nama.

Radni stav
Maher Baba zna da predavanje nije nešto što je lako za nas. On kaže, „Potpuno samo-predavanje je najteže ostvariti, pa ipak najsuštinskiji uslov duhovnog napredovanja jeste umanjivanje egoizma do njegovog minimuma“. To je izuzetno snažna tvrdnja. Na izvestan način, dok neprestano umanjujemo naš egoizam, moramo da hodamo po britkoj oštrici mača „nedelovanja s jedne strane i ponosa delovanjem s druge strane.“ Kakva dilema!
Baba nam ipak pruža jednostavan, praktičan način da se pozabavimo ovom dilemom: stvaranje novog ega nazvanog „provizorni ego“ koji će preuzeti mesto ega koga mi razvijamo i slepo volimo. Ovaj novi ego, Baba kaže, postaje izvor našeg „pouzdanja, osećanja, entuzijazma i ‘poleta’ a koje istinsko delovanje mora ospoljiti.“
Ovaj provizorni ego dopušta „radnome stavu“ svesnosti da bude u potpunosti podređen Učitelju. Svesrdna odanost Učitelju je od vitalne važnosti. To znači da ništa ne zadržavamo niti da u vlastitom stilu održavamo tajni život koji se odvija po strani.
Funkcionisanjem iz provizornog ega, premeštamo naš fokus od razmišljanja o tome da smo mi ti koji nešto činimo do razmišljanja da je Učitelj taj koji sve čini kroz nas. Ovde opet imamo taj paradoks. To je pitanje preuzimanja odgovornosti za naša akcije i osećanja, zaobilaženje ega i pripisivanje svega Učitelju, njegovom delovanju. Naša namisao je da minimiziramo osećaj da mi bilo šta činimo.
Ovaj provizorni ego, predat-i-pokoren Učitelju, pomaže nam na putu ka oslobođenju. Možemo ga koristiti celim tokom našeg putovanja na duhovnome putu. Potom, kao što je Maher Baba kazao, „Kada dođe vreme, on može biti odbačen poput odeće“.
Provizorni ego je sredstvo za privlačenje bliže Učitelju unutra. Imanje provizornog ega je nalik tome da imamo bliskog prijatelja koji, tako se to slučilo, jeste Učitelj, koji je tako blizak da možete znati ili imati inspiraciju o tome šta on voli ili ne voli. To je pretpostavka za stav učenja koji nas vodi ka Volji Božjoj. To je pitanje motiva, što znači: Da li smo zainteresovani za sanskarička zadovoljenja želja ili za Volju Božju? Nakon što umremo za lažno sopstvo, naši motivi postaju služenje Božijoj volji. Odustajemo od interesovanja za lažno sopstvo.

Napustite sobu u kojoj se nalazite
Jedan od glavnih rekvizita duhovnog puta je taj da smo kao duhovni aspiranti voljni da predamo naše živote Učitelju, jer je Bog, Maher Baba kazao, „Biti voljan da umreš za sreću voljenoga jeste istinska ljubav“. Umreti pre nego što umreš – umreti za sopstvo, umreti za Voljenoga – ovo može biti sredstvo za snažno ubrzavanje naše svesnosti ka slobodnijim nivoima egzistencije. Umiranje za sopstvo nije privremeno napuštanje imaginacije, već voljnost da se odreknemo egoističkog život i budemo rođeni od strane duha.
Umiranje za sebe i bivanje rođenim u duhu je nalik izlaženje iz sobe u kojoj se nalazimo u susednu sobu u kojoj je potpuno drugačiji nameštaj. Ovo svi razumemo i to nam je jasno. Moramo napustiti ovu sobu da bismo otišli u tu sobu. Ne možemo sa sobom poneti ovu sobu.
Naša svesnost je prevozno sredstvo smešteno u sobi u kojoj se trenutno nalazimo. Kada je naša svesnost u ovoj sobi a želimo da bude u onoj sobi, moramo biti voljni da napustimo sobu u kojoj se nalazimo. To je upravo toliko jednostavno, mada nam je naizgled teško da to učinimo.

Istinski napor
Moramo raditi na predavanju. Nastojimo da se predamo a potom je tu i pomoć Učitelja. Maher Baba kaže, „Učitelj pomaže aspirantu na svoje nesavladive načine, koji nemaju paralele u uobičajenim postupcima. Ako bi aspirant hteo da bude primaoc ove pomoći, mora napraviti istinski napor da bi predao sebe božanskoj volji Učitelja“. Ovo bi trebalo napisati masnim slovima: istinski napor!
Predaja lažnoga sopstva nije nešto što se odjednom može učiniti, to se čini opetovano, iznova i opet iznova. I kako se predajemo, pomeramo se u duhu, doživljavajući sve više i više neograničene svesnosti Učitelja, ili Boga. Ovo je ono na šta se misli pod biti rođen od strane duha. Predajemo lažno sopstvo Učitelju i živimo kroz provizorni ego koji je podređen Učitelju, našem višem sopstvu, ili Bogu.
Kako počinjemo da se predajemo Učitelju, polažući naše sanskare, naše breme, pred Učiteljevim stopama, u potpunosti polažući našu veru u njega i prihvatajući njegovu milost, mi preduzimamo značajan korak kako bismo bili slobodni, jer smo se zasitili svih reinkarnacija, jedne za drugom, i svih komplikacija koje idu sa njima. Ali to je zapravo duhovni napredak. Mi smo se pomerili u duhu. Preduzeli smo korak kojim se udaljavamo iz iluzornog sveta i ograničenog sopstva, napravili smo korak prema Božjoj realnosti i neograničenoj Božjoj svesnosti.
Biti rođen od strane duha je predivno iskustvo, ali to nije dovoljno. Mi još uvek treba da radimo i oslobodimo se unutrašnjih subjektivnih stvari koje stvaraju velove preko naše svesnosti te ne opažamo istinu kakva ona zbilja jeste. Moramo nastaviti da predajemo svoju samovolju zarad Volje Božje, što znači da stavljamo u stranu želje i ono niže vrednosti zarad realnih vrednosti.

Volja Božja
Kada se predamo Učitelju, Bogu, postajemo intuitivniji. Kulminacija slušanja intuicije koja dolazi sa samo-brisanjem i potpunom predajom izjednačuje se sa šestim nivoom svesnosti. Ljubav ispoljava sebe na šestom nivou kao potpunu i radosnu predaju Volji Voljenoga, pojedinac je u potpunosti usklađen sa Voljom Božjom. Sve sebične želje, uključujući i čežnju za prisutnošću Voljenoga su nestale. Na tom stadijumu, pojedinac je iznutra svestan (pro)toka Božanske Volje. A Kraljevstvo Nebesko se otvara za nas dok smo još uvek ovde na zemlji.
Čak i dete može doživeti Božiju volju, verovatno i više nego odrasla osoba koja ima monstruozni um, i još veći ego. To je razlog zašto je Isus govorio o postajanju nalik detetu – ne detinjastim, već detetu nalik. Učimo se da možemo verovati Bogu, da je Bog vredan poverenja i nezavistan mnogo više nego što smo to mi. Ali usuditi se da dan za danom u svim okolnostima izlazimo van na nogama potpune vere u Boga i zavisimo od njegove Volje, u vezi nas, zahteva istinski napor, istinsku odvažnost, što se toga tiče imao sma neka iskustva. Čak i iz mog ranog života dok sam radio na Zapadu, na ranču gde se uzgajala stoka, bio sam svestan da sam činio stvari pod Voljom Božjom. Osećao sam da me je Bog vodio.
Ovo je nešto sa čime vredi eksperimentisati, pokušavati da uvidimo kako ćemo izaći na kraj sa predajom u potpunosti sebstva Božjoj Volji a da pri tome uopšte namamo sporedna pitanja o stvarima koje možemo izvući kako bismo udovoljili samima sebi. A kada Njegova volja ide nasuprot onoga što želimo da učinimo, ako smo voljni da izvršimo Njegovu Volju umesto da nastavimo po svojoj volji, napravićemo napredak ka doživljavanju Njegove neograničenosti, a naročito ako to budemo činili u duhu ljubavi.
Osećanje Božije volje koja se pojavljuje može postati postojan, suštinski i pouzdan tok. Čak šta više, to baš i nije u toj meri neka poruka koja bi nam stigla telegramom – to je pristup prisutnosti Boga. To nije nešto pored Boga – to je jedan pristup Bogu. I upravo ovde naša svesnost počinje da se sliva-u-jedno sa Bogom.
“Tu više ne živim”
Maher Baba kaže, „Napredak od nečijeg predavanja do većeg predavanja je napredak od beznačajne pobede do one značajne“. Dakle, ovo stavljanje jedno uz drugo „predaje“ i „pobeda“ me je uvek uveseljavalo i zapanjivalo, zato što obično razmišljamo o predaji kao o negativnoj stvari, kao odustajanju, popuštanju. O tome obično ne razmišljamo kao o pobedi. Ali je Baba ovo dvoje spojio. Predavanje lažnoga sopstva Učitelju je prvi deo u glavnoj pobedi nad egom. To nije gubitak već trijumf!
Sve ovo je deo rada koji i jeste duhovni put. A millost je od najviše važnosti. Osećam da moja najveća snaga dolazi od prekidanja borbe sa stvarima u iluzornom kraljevstvu i predavanje Učitelju, izjednačujući se sa njegovom Voljom i prihvatajući njegovu pomoć, njegovu milost. To čineći, doživljavam sigurnost i stabilnost – i sada imam barem jednu nogu u vratima. Njegova božanska ljubav i milost rastaču bilo koji preostali veo.
Kroz ono što je Maher Baba nazvao „postepeni stadijumi ego-transformacije“ naš stari egoizam „biva zamenjen poniznošću“ – koja je utemeljena na znanju da učitelj zbilja čini sve – naše „snažno kolebajuće želje bivaju zamenjene postojano narastajućim zadovoljstvom, a sebičnost biva zamenjena nesebičnom ljubavlju“.
Kada smo naposletku spremni da se okrenemo prema domu, prema našem istinskom domu, možemo imati snažan uzdah olakšanja kad predamo sopstvo Učitelju. Umiremo za lažno i bivamo rođeni od strane duha. Spoznajemo da smo bezvemeni i da nikada zbilja nismo ničime bili zarobljeni. Menjamo svoju adresu. Kažemo, „Tu više ne živim“. U ovome se ima stvarni osećaj olakšanja koji uz to ide, duhovna sigurnost i utočište, sve je to usled milosti Božje.

18
Naš realni rad
Ako se ispravno susretnete sa životom, prihvatajući njegove oprečnosti sa ravnodušnošću dok obavljate svoje dužnosti u duhu nesebične ljubavi i služenja, vi ne samo da ćete se uskladiti sa Beskonačnim, već ćete vi sami postati Beskonačno za kojim tragate. – Maher Baba
Maher Baba je kazao, „Sa duhovne tačke gledišta, jedina važna stvar je realizovati božanski Život i pomoći drugima da ga realizuju putem njegovog manifestovanja u svakodnevnim zbivanjima. Da bi se prodrlo u suštinu svih bića i značenja i da biste otpustili miomiris tog unutrašnjeg postignuća zarad vođenja i dobrobiti drugih – sa doživljavanjem, u svetu formi, istine, ljubavi, čistote i lepote – to je jedina igra koja ima suštinsku i apsolutnu vrednost. Sva druga dešavanja, incidenti i postignuća sama po sebi nemogu imati nikakvu trajnu važnost“.
Smatram da ova izjava – koja je postala znana kao „Igra“ – kao Babina instrukcija da se usredsredimo na božanske kvalitete istine, ljubavi, čistote i lepote i da ih ispoljimo – da ih isijavamo – u mayi, namesto da doživljavamo iz naših egoističkih sanskaričkih šablona. Činjenje ovoga nam pomaže da održimo naš fokus jedno-usmerenim i održimo tok naša duhovna struje.
U elektricitetu, struja teče a žica je samo propratna. Slično tome, mi smo cevovodi. Ipak, težimo tome da ispoljimo sanskare iz podsvesti koja-stvara-velove. ali mi smo određeni da budemo medijumi istine. Zašto ne bismo napustili ruševine u umu i postali ništa drugo do žica za božansku struju kako bi kroz nju mogli teći božanski kvaliteti? Tada isijavamo ove kvalitete umesto mayavičkih misli. Ovo je naš istinski rad.
Baba je hotimice koristio termin „prodreti“ u „Igri“. Ovo sugeriše napor, onaj napor „istraživanja iskapanjem“ . Kako sve dublje prodiremo u duhovnu realnost, počinjemo da doživljavamo unutrašnji život koji nas dovodi bliže istini a takođe uklanja i velove sa unutrašnjih stanja svesnosti. Kada se ovo desi možemo opažati dublje vrednosti unutra i doživeti ispunjenje na nivou duha, umesto na materijalnom nivou. Najposle, moramo naći potpuno ispunjenje na nivou duha.

Privlačenje božanskih kvlaiteta
Božanski kvlaiteti istine, ljubavi, čistote i lepote su naš vlastiti duhovni potencijal. Sposobni smo da postanemo cevovodi ovih kvaliteta, i mi možemo i trebali bismo pokušati da ih neprekidno budemo s-vesni. Da bismo to učinili moramo pročistiti naša srca, stoga što je srce instrument za naše sondiranje, ili prodiranje.
Kako pročišćavamo srce, stvaramo vakum koji privlači božanske kvalitete. Oni se već nalaze ovde, borave u srcu. Ali oni ne protiču automatski, pojedinac mora za njih da raščisti put. A, čak što je još važnije, ovo čineći stvaramo uslove koji ugođuju Bogu i On nas poziva da se slijemo-u-jedno sa Njime.
Ako je ono što najviše cenimo da prodremo u realnost, tada ćemo tragati za efikasnim načinima da se pozabavimo velovima koji nas sprečavaju da to učinimo. Istražićemo zašto imamo izvesne misli, koncepte, pogrešna shvatanje i neistražene zaključke. To je pitanje zaostajanja za mislima da bismo videli na čemu su utemeljene, dokučivši ih, na taj način se oslobađamo prisiljavanja u samome korenu.
Otvaramo se Učitelju unutra i pozivamo njegove božanske impresije da se profiltriraju kroz srčani centar. Ako ovo činimo to će potpomagati stanje čist(ota)-u-srcu. Ovo moramo učiniti ako želimo da dokončamo prisiljavajuće sile koja čini da se uvek iznova inkarniramo. To je razlog zašto nas Učitelj ohrabruje da usmeravamo energiju na voljenje njega, voljenje Boga. To ima pročišćavajući efekat na srce, na našu svesnost.

Maher Babino božansko izlivanje
U Maher Babinoj prisutnosti ste uvek mogli osećati kako iz njega isijava strahovita dinamička moć Beskonačnosti. Maher Babin rad uključuje i izlivanje ovog božanskog zračenja, koje je automat za pomaganje svakome u kreaciji. To je tok božanske milosti, i kako ona teče, to rešava sve naše probleme.
Kada smo mi zapadnjaci otišli u Indiju 1954-te, isprva sam misli da će nam Maher Baba dati predivne besede, što je i učinio. Ali ne tako davno sam otkrio da je najznačajnije zapravo bilo samo biti u njegovoj prisutnosti. Babino zapanjujuće zračenje ljubavi je bez ikakvog napora delovalo na svakoga, dirajući nas iznutra na mnoge načine – dirajući naša osećanja, naše misli, našu bezbrižnost, i naš uvid. Pogotovo je njegova božanska ljubav napravila neuporedivi uticaj jer božanska ljubav budi srce i dopušta ljubavi da teče.
Kroz intuiciju i uvid, možemo opažati Babinu milost kao veoma moćno zračeću svetlost koja razgoni naše velove ignorantnosti i zamenjuje ih istinom. U njegovom beskonačnom zračenju okeansko božanske-ljubavi gubimo tragove malih tokova naših sanskaričkih struja. Namesto njih doživljavamo postojani, neprekidni tok istine, ljubavi, čistote i lepote. Predodređeni smo da doživimo ono što dolazi iz naše nutrine, ne na sporedan ili prolazni način, već neprestano.

“Žetva je teška…”
Krećemo se u pravcu života u služenju, i na duhovnom putu, svaka osoba ima dužnosti koje treba da izvrši. Svakome ko je došao Maher Babi je dodeljen posao. Isto je bilo i sa Isusom, koji je kazao, „Žnjeti je teško ali je radnika malo“.
Možda ne znamo kako da služimo Učitelju. Možemo se pitati, „Kako da to učinim?“ „Kako ću znati šta da uradim?“ Mislim da je početna tačka da imamo stav voljnosti da se okupimo oko njegovih ciljeva i služimo mu – što jeste uzrok-i-svrha (postojanja) čovečanstva, spasenje celokupnog čovečanstva. Potom će nas Učitelj voditi po putevima i načinima kako da mu služimo.
U mnogim slučajevima bi Baba koristio psihološke smicalice kako bi izvukao voljnost poklonika ili onih koji su želeli da mu dođu. Od njih bi čak zatražio da učine tako čudne i neobične stvari kao što je da skinu odeću i prošetaju centrom grada. Mnogi od njih bi kazali, „O, to ne mogu da učinim!“ i pali bi na testu. Drugi bi započeli da skidaju odeću, a Baba bi im kazao, „U redu je. Nemorate to učiniti“. Vidite, oni su bili voljni da učine ono što je zatražio. To je voljnost koja jeste ključ.

Donošenje njegove atmosvere
Doćiće i vaše zlatne prilike za služenje Maher Babi. Pa čak i samo voljenje Babe je velika služba, stoga što ta ljubav ističe delujući na okolinu i suprotstavljajući se u najmanju ruku nekim od negativnih sila koje se nalaze tamo vani. Neki mogu služiti na taj način što će pričati o Babi.
Isijavanje Babine atnosvere može biti deo nečijeg rada za Babinu stvar. Baba bi često uz sebe imao ljude koji su bili korisno oruđe – avenije ili kanali – za rad. Nije bilo nužno da znaju šta se događa, oni su samo bilo ono što jesu.
Prisećam se, u Indiji 1954-te, privatnog razgovora sa Babom u Gornjem Meherabadu, gde smo sa njime proveli veći deo od naše tri nedelje. Ovo je bilo neposredno pre dvodnevnog mitinga za oko hiljadu istočnjaka u Donjem Meherabadu. Kazao mi je, „Probaj da dole preneseš atnosveru ovoga mesta“. Pa sad, ne mogu je odneti na svojim rukama, šta je on time mislio? Shvatio sam da je želeo da nastavim da se držim osećanje njegove atnosvere u Gornjem Meherabadu, jer je on znao kako će se to raširiti među masama na mitingu.
Drugim rečima, doneti njegovu atnosveru znači održati u sebi pročišćeno osećanje njegove unutrašnje atnosvere. Ne znam da li je Baba i drugima kazao istu stvar, ali znam da je meni to iziričito kazao, i to mi je bila potvrda da sam sposoban da imam kontrolu. Od vitalnoga je značaja znati da naše misli i osećanja utiču na druge, pa čak i ako nisu izvana ispoljene.

Radost služenja
Maher Baba kaže, „služenje Učitelju je radost za poklonika, pa čak i onda kado to znači teško iskušenje koje iskušava njegovo telo ili um. Služenje pruženo u neudobnim ili nelagodnim uslovima je test poklonikove posvećenosti. Što ovo služenje postaje mučnije, utoliko je ono dobrodošlije za poklonika. A kada on dobrovoljno prihvati fizičku i mentalnu patnju u svome posvećenom služenju Učitelju, on doživljava blaženstvo duhovnog ispunjenja.“ Upravo je ovo način za brisanje sopstva, odstranjivanje sopstva. Služenjem Učitelju zaboravljamo vlastito sebstvo.
Poteškoće koje su povezane sa ovakvim služenjem nisu patnja već su radost zbog naše ljubavi prema Učitelju. U istinskoj ljubavi funkcionišemo na nivou duha. A na nivou duha doživljavamo samo ispunjenje, stoga što je ljubav davanje, a ispunjenje dolazi iz ovog davanja. Putem ljubavi i služenja, prodiremo do nivoa duha. Tvrda ljuska ega počinje da popušta i božanski kvaliteti koje Učitelj predstavlja počinju da protiču.

19
Plodovi našeg napora
U ne-dualnosti se nalazi sloboda od ograničenja a isto tako i znanje i razumevanje stvari onakvih kakve one jesu. – Meher Baba
Kada se možemo povući i videti život kao paket igara grubog-nivoa odlučićemo da se uzdignemo iznad njih u „stanje percepcije“, umesto da nastavimo da igramo ove igre. Spoznajemo da možemo ostati slobodni umesto zastajkivanja na igrama grubog-nivoa.
Opozovite svoje potrebe za unosima maye i usredsredite se u potpunosti na Meher Babu. On je mnogo gorljiviji što se ovoga tiče od nas samih. Predajte ograničeno u korist neograničenoga, kako je to Baba kazao. Prenesite mu lažno i nadogradite se istinom. Intenzivirajte vašu veru i ubeđenje. Posejte seme oslobođenja.

Preduslov za trajnu sreću
Nada i razočarenje su dve strane istoga novčića. Baba je naglašavao važnost odeljivanja utemeljenog na razumevanju namesto nepripajanja koje je naprosto reakcija na doživljavanje oprečnosti. Kazao je, „Postojanost i ravnodušnost koja ostaje neuplivisna bilo kojom od oprečnosti je moguća putem potpunog odeljivanja, koje je suštinski uslov postojane i istinske sreće. Individua koja ima potpunu odeljenost nije u milosti oprečnih iskustava, i budući da je oslobođen robovanja svim željama, više ne stvara svoju vlastitu patnju“.
Ovo znači da je postojano unutrašnje odeljivanje preduslov za postojanu sreću. Vaša svesnost može postati slobodna kako bi se okrenula od grubog nivoa i okrenula prema duhovnome, prema realnosti iznutra. Postanite izdvojeni svedok, nemojte od ego-sopstvo praviti prepreku.

Pogleda sa Nivoa Duha
Beskorisno je nastojati da shvatimo duh unutar uma, jer je on previše fin. Ali ako neko ima dovoljno unutrašnje odeljenosti od sveta, može postati s-vestan duha i postati s-vestan da živi na nivou duha.
Dok smo bili sa njime Maher Baba je omogućavao da budemo svesni različitih nivoa duha. Na primer, kada sam svakodnevno bio sa Babom 1952-ge u Skardejlu, Njujork, doveo me je u stanje unutrašnje odeljene percepcije. Otkrio sam da slobodno plutam, na neki način odeljen od fizičkog i neometen bilo čime grubim, ali još uvek svestan svega što se odvijalo i bio sam sposoban da adekvatno funkcionišem i budem koristian.
Doživljavao sam osećaj potpune unutrašnje odeljenosti. Bilo je to kao da je iz mehanizma bio odstranjen jedan instrument koji je bio nepotreban. Ovo je jedan od problema sa našim duhovnim razvitkom. Mislimo da nam je potreban um. Mislimo da su nam potrebne želje. Mislimo da su nam potrebne sve ove stvari. Kako ih postepeno otpuštamo, otkrivamo pročišćenje koje se uspostavlja u našoj svesnosti, i možemo otići na nivo odeljene percepcije. Srčani kvalitet sprečava da to postane mentalni transcendentalizam.
Stepen s-vesnosti duha kada smo bili sa Babom bi povremeno varirao. U više navrata kada sam bio sa Babom se činilo kao da su svi oko njega kao magijom transportovani u različito kraljevstvo. Našli bismo se kako plivamo u moru ljubavi, svetlosti i neopisive lepote. I do izvesnog stepena bismo doživljavali ono što je Maher Baba nazivao „bez-objektna s-vesnost“.
Očevidno, iz onoga što je Baba kazao, mi smo tako pripojeni za objekte da identifikujemo sebstvo sa tim objektima. Ultimativna realizacija je onda kada se oslobodima objekata i doživljavamo bez-objektnu s-vesnost. Ovaj prividni gubitak svega što smo prethodno uzimali za značajno biva konpenzovan božanskim blaženstvom.

Poricanje naše potpunosti
Postali smo duboko naviknuti na željenje stvari u oba, i u vanjskom i u unutrašnjem svetu, zbog dubokog unutrašnjeg osećaja nepotpunosti. Željenje je nesvesna tvrdnja koja govori, „Ja želim zato što ja nemam“. Kako to ispade, ovo je poricanje istine našeg vlastitog večnog bitka.
Mi smo zapravo već potpuni, ali nismo s-vesni ove svevažeće činjenice. Putem svoje milosti, Maher Baba vaspostavlja našu celovitost. To čini uklanjajući naš obmanjujući osećaj nepotpunosti povremenim dizanjem višeslojnog vela iznutra, tako da možemo doživeti našu vlastitu potpunost. Kako bi iznutra pojačao ovo dizanje vela, zatražio je od nas da prestanemo sa željenjem, znajući da kada svesno zaustavimo željenje, postaje nam moguće da razaznamo ono što već imamo.
Ponekad, iz samilosti prema nama u našim naprezanjima, samo zbog svoje slatke milosti, razotkriva nam da je on, zapravo, naš božanski Pastir, da se o nama u potunosti stara na način najpuniji ljubavi, da smo zauvek sigurni unutar bezvremene sigurnosti njegovog večitog Bitka. Jednom prilikom mi je Baba podario iskustvo o ovome.

„Celovitost“ priča
Ovo se desilo onda kada sam bio jedan od osamnest sretnika, muškaraca, koji su bili tri nedelje Maher Babini gosti u Indiji. Ovo je kasnije bilo opisano kao „Tri neverovatne nedelje“. Babu sam sledio već od 1932-ge a sreo sam ga 1934-te i 1952-ge. Sa njim sam proveo dobar deo vremena u Americi i bio sam mu privučen iznutra. Stoga je ovaj put u Indiju bio ispunjenje jednog skoro nemogućeg sna – da budem u prisnim odnosima sa Božanskim Voljenim u srcu njegove zemlje.
Oduvek sam ga doživljavao kao Hrista, i ponekad, pogotovo u Indiji, sagledavanje njega kao Hrista je bilo u toj meri iznenađujuće i zapanjujuće da uopšte nisam nalazio reči koliko je to bilo kolosalno. Jednoga dana, stajao sam na Meherabadskom Bregu razmišljajući o tome koliko je predivno što se tako slučilo da budem jedan od nekolicine muškaraca koji su ovde kao Babini gosti. Znao sam da ih mora biti na hiljade širom sveta koji su zasluživali da budu ovde više od mene, ali sam odlučio da odgovorim-i-uzvratim čineći ono što mogu kako bih iznutra radio sa Babom i sa svime onime što je on činio unutar mene.
Našao sam se zagnjurenim u mnogo dublji nivo svesnosti – mnogo subjektivniji nivo – i našao sam da sam sposoban da radim iznutra i svesno odaberem razne sanskaričke obrasce i komplekse koji su ometali moj duhovni napredak, poput krhotina koje su iznutra nabacane po putu. Pošeo sam da ih sve više i više shvatam i tako sam postajao sposoban da ih u potpunosti odbacim.
Bilo je to nalik hodanju kroz šumu i guranju u stranu šiblja. Mogao sam videti gde sam pogrešno procenio neke stvari i izvukao pogrešne zaključke o drugim stvarima – sve ove stvari su stvarale osećaj zarobljenosti u svesnosti. Bio sam sposoban da radim sa njima, da ih prozrem, da ih odbacim, i da iznutra radim ka Babi, bliže božanskoj ljubavi i prema istini.
I bio sam sposoban da prilično dobro radim. Kroz čišćenje sanskara je moja svesnost bila sposobna da unutra stupi u ekspanzivnije, slobodnije nivoe viđenja i bivstvovanja. Začudo, nisam shavato da je Baba staložio ovo celokupno iskustvo unutar mene, što je on i učinio bez ikakve ceremonije ili vanjskog znaka, samo putem unutrašnjeg rada. (Nije bio fizički sa mnom, bio je u Meherazadu).
Ovo se produžili tokom dva ili tri dana, i ono što sam ostvario je po mom mišljenju bio dobar napredak, a tada sam zapao u neusiljeni zastoj. Sukobio sam se iznutra sa suptilnom blokadom – na fizičkom nivou sam je doživljavao u području solarnog pleksusa – i sa time ništa nisam mogao da učinim. Bio sam nesposoban da produžim dalje. Ali sam pomislio, „Dobro, sretan sam što sam dospeo i ovoliko daleko. Već i ovo je po sebi blagoslov.“ Nije mi padalo napamet da će Baba učiniti nešto povodom toga.
Potom jednog dana dok sam hodao sa Babom po Meherabadskom Bregu, zajedno sa još nekolicinom drugih ljudi – Baba je bio udaljen 3 do 5 metara od mene – kada je iznenada ogroman talas božanske vatre, moći, svetlosti, milosti, lepote i ljubavi od Baba protutnjao pravo kroz mene. Počistio je blokadu – i uz to još puno toga! Sve se to desilo munjevito – munja iz večnoga. I ovo nije bilo nešto što je izvan Babe, već je bilo unutar aure njegovog bića ljubavi. Bilo je to toliko moćno da sam se zapanjio. Shvatio sam da ništa ne može da stane na put Babinoj neodoljivoj moći kad je on otpusti.
Stajao sam par sekundi razmišljajući, „Šta se to desilo?“ Ponekad kad bi se nešto zapanjujuće desilo u Babinoj blizini, reči iz biblije bi mi se pojavile u umu, a ono što mi se ovog puta javilo u umu je bio odlomak iz 23-ćeg Psalma: „On je obnovio moju dušu“. To je ono što sam osećao. Postao sam svestan svoje duše, i doživeo sam osećaj ispunjenja i osećaj potpunog bivanja unutar Babinog voljenog bića!
Osećao sam da sam trenutno bio ponovno vraćen u celovitost, u potpunost. doživljavao sam potpuno blaženstvo, potpunu slobodu, neograničenost, bezvremenost. Bio sam totalno blaženstven i krajnje slobodan – ništa ne bi moglo biti dodano. Nisam imao potrebu za bilo čime drugim, uopšte nisam imao želja bilo koje vrste. Ovo je zaista bilo otkrovenje. To ne znači da me je Baba učinio potpunim. On je samo podigao neke velove i razotkrio mi činjenicu da ne samo da sam ja potpun, već da smo svi mi već potpuni! Jednostavno bivajući sa njime, u njegovome zračenju, u njegovoj atnosveri duhovne slobode, mi smo podržavani njegovom milošću i doživljavamo svoju potpunost.
Nakon nekoliko trenutaka, Baba i grupa su počeli da hodaju naniže ka Nižem Meherabadu, gde je Baba imao nameru da zapali duni vatru. Nastavio sam da govorim sebi, „Baba je duni vatra – vatra božanske ljubavi!“ Ovo je jedno od najuzvišenijih iskustava koje sam ikada imao sa Babom, i ono još uvek funkcioniše iznutra.

Neprestano funkcioniranje Milosti
Ovo je bio samo mali odbljesak Meher Babine svemoći i toga kako njegava milost nekad deluje. Nikada nije bilo ni jednoga spoljašnjeg znaka među nama, ali je on znao da ja znam šta se zbiva, i ja sam znao da je sve to on učinio. Prepoznao sam da iako je sada van fizičkog tela, još uvek na svoj misteriozni način radi kako bi počistio naše sanskare i dao nam osećaj slivanja-u-jedno sa njime u totalnom blaženstvu. Stoga znam da se ove stvari još uvek mogu desiti.
Nema potrebe da održavamo u pokretu „željuću mašinu“ . Sve dok se željuća mašina kreće ne možemo doživeti našu potpunost. Samo onda kada zaustavimo željuću mašinu mi prestajemo sa poricanjem činjenice da smo mi već potpuni. Toga dana mi je bila razotkrivena potpunost, zajedno sa spoznajom da ništa ne može biti dodato jer pojedinac doživljava totalno blaženstvo. Stoga nema potreba za željom da se bude bilo šta ili ima išta. Nije ostao nikakav prostor da bi se razmišljalo o sebi samome kao nekome ko je napredan, ili nije napredan, ili bilo šta te vrste, jer je svako potpun.
“Duhovno napredovanje”
Kao rezultat Meher Babinog dara-ljubavi ponovnog ucelinjenja moje duše, bio sam njegovom božanskom milošću blaženstveno rasterećen tereta željenja i imanja prohteva za baš bilo čime, jer sam u njegovoj ljubavi imao sve, spoznao sam da je koncept „duhovnog napredovanja“ zapravo pogrešan naziv koji održava nečiju svest upletenom u iluziju egoističkih sticanja, ma kako ona bila oplemenjena.
Ovaj koncept je zasnovan na i podržavan našim osećanjem nepotpunosti koje pothranjuje našu sklonost tome da stičemo ili postižemo nešto za šta mislimo da ga već sada nemamo. To vezuje našu svesnost za osećaj budućeg ispunjenja, na taj način čineći nas zavisnim od vremena, koje je samo po sebi tvorevina maye. Postoji razlika između „duhovnog napredovanja“ i mayavičke iluzije koja nas vezuje za željenje ili prohtevanja, pa čak i od željenja i zahtevanja duhovnih stanja svesnosti da bismo doživeli potpunost.
Naposletku moraćemo da se suočimo sa i budemo blaženo zadovoljni našom potpunošću. Ako možemo da zaustavimo željuću mašinu i radimo u šumi naših sanskara – obasjavajući ih svetlošću istine i pokušavajući da ih shvatimo i potom ih se ratosiljamo – uz Babinu pomoć ćemo dobiti zamah i pomeriti se bliže Bogu, prema Babi unutra, prema istini. Počećemo da doživljavamo našu vlastitu potpunost.
20
Produhovljavanje naših života

Moramo doživljavati u srcu naših srca da je samo Bog realan. On jedini egzistira. On je u svemu. On isključivo treba biti voljen, Bog i Bog isključivo. – Meher Baba
Meher Baba je produhovljavao svet, i kako vreme prolazi, sve više i više ljudi će „pevati melodiju“ produhovljenog života. Babin rad, ne samo sa njegovim poklonicima već sa celokupnim čovečanstvom, jeste da uzdigne našu svesnost iz jarma materijalnog područja, u kome smo uhvaćeni u konfliktu oprečnosti, i da promeni naš fokus od vanjske kreacije ka njemu, ka Bogu, tako da umesto da budemo pod diktatom oprečnosti, naši inpulsi budu pod njegovim diktatom. Novi zadatak za čovečanstvo jeste da nauči kako da započne sa otpuštanjem lažnoga sopstva.

Hram na Zemlji
Meher Baba je podrobno objasnio život duha, ne samo u besedama pod tim nazivom već i u raznim drugim besedama. On kaže, „Život duha je ospoljenje Beskonačnosti i kao takvo, ne poznaje nikakva veštačka ograničenja.“ On takođe kaže, „Jednom li se obezbedi istinsko usaglašavanje između duha i materije, više nema te faze života koja se ne može koristiti za ospoljenje božanskosti“.
Duh je naš istinski identitet. Mi smo zbilja duh koji ima fizička iskustva, dok mnogi ljudi u zabuni veruju da smo mi telo a da bismo mogli imati duh. Duh je taj deo nas koji se nastavlja nakon što odbacimo fizičko telo, i to je naš realni život. Ali kada je vezan umom i egom i pogrešnim shvatanjima o vrednostima, može razviti žudnje i identifikovati se sa ovim žudnjama.
Ipak, Baba je razjasnio da je fizičko telo važno u duhovnom životu, ono igra vitalnu ulogu u dinamici duhovnog razvitka . Zapravo, realizacija – slivanje-u-jedno sa božanskim Voljenim – mora se odigrati dok smo u fizičkom telu.
Ono što Baba kaže o telu zbilja se mora uzeti doslovno, „Ako se telo pokori zahtevima duha, kako bi i trebalo biti, ono je instrument u spuštanju kraljevstva nebeskog na zemlju. Ono postaje sprovodnik oslobađanja božanskog života, i kada ono obnaša ovu svrhu, ono s pravom može biti nazvano hramom Božjim na zemlji.“

Žitelj Dubine
Život je sve-obuhvatan. Meher Baba je objasnio da u pravom odnosu prema životu i duhovnosti unosimo „izvesni prosvetljeni stav“ prema svemu u životu. Drugim rečima, možemo se baviti svakim aspektom života sa duhovnim uvidom umesto da mislimo o svemu jedino kao o materijalnom.
Većina nas živimo na površini okeana, onda kada smo zaprav žitelji dubine. Imamo dublju unutarnju prirodu u kojoj su sortirane istinske vrednosti, a ovoga možemo postati s-vesni – namenjeno nam je da ovoga postanemo s-vesni.
Naš pristup skoro svim situacijama mora pretrpeti promenu. Naša željo-priroda – naša željuća mašina – nagrđuje naše vrednosti. Celim tokom naših života tražili smo uzbuđenje, iskustva avantura, sve vrste raznovrsnih iskustava. Naginjali smo mišljenju, „Šta ću dobiti iz toga? Koje ću zadovoljstvo ja imati iz toga?“ Stoga je radikalna promena da činimo nešto a da nemamo ni jednu misao o dobijanju ičega iz toga za nas same. Kada to napokon učinimo otkrivamo da smo iz toga dobili istinsku vrednost, istinsko ispunjenje.
Prolazimo kroz promene u našem psihološkom razumevanju i u našem procesu prevazilaženja naših slabosti. Sve je ovo deo našeg putovanja kroz život. Istina je da možemo dobiti veliku pomoći od Boga ili Učitelja putem božanske ljubavi i milosti, ali u isto vreme moramo naučiti pravedno vrednovanje. Moramo naučiti da prozremo mnoge stvari koje privlače i čak porobljuju naš um i našu željo-prirodu tako da će nam srce – naš duh – biti slobodno i uvid će nam biti jasan.
Potrebno je puno vremena da bismo se zaputili kroz proces eliminacije prema realnim vrednostima, da bismo postali budni za život unutra. Ovo je za svakoga mogućno. Najposle, svetovne stvari više nas ne privlače i mi se oslobađamo ovih zaplitanja.

Rad u svetu
Meher Baine besede nam pokazuju kako da umanjimo ego-svest i razvijemo odeljenost. Ove veštine nam omogućavaju da budemo zaposleni i efikasni spolja, pa ipak slobodni iznutra, zadržavajući našu duhovnu svesnost i identitet.
Možemo biti jako aktivni izvana i u isto vreme veoma aktivni iznutra. Ulažemo svoju misaonu ravan u naš rad u svetu a ipak se iznutra držimo svojih osećanja prema Bogu. Otkrio sam, a posebno u godinama provedenim u firmi da mogu održati um na poslu, ali mi srce još uvek može biti slobodno, i još uvek mogu biti unutra u kontaktu sa Babom; mogu mu se osećati bliskim kroz srčani centar. Stoga bih mislio o njemu osećajući ga.
Kao što naučima da žongliramo sa tri pomarandže, isto tako možemo naučiti da održimo srce otvorenim dok ulažemo um u svo rad. To je nalik zaljubljenosti u nekoga: Dok radimo u svetu, srce nam ostaje fokusirano na našeg voljenog.

Praktikovanje meditacije
Pre susreta sa Meher Babom, obično bih jako puno meditirao, naročito kroz unutrašnje traganje i umiranje iznutra za moje sopstvo. Mnogi ljudi pristupaju meditaciji kao sredstvu za postizanje nečega. Za druge meditacija sama po sebi vodi ka stanjima blaženstva– ali ne i ka jedinstvu sa Bogom, a to je zato što oni prazne um od svega, pa čak i od s-vesnosti o Bogu. Kada umirimo um, dobijamo blaženmstvo ali ne i Boga. Stoga bismo tebali da održavamo svoje umove samo toliko aktivnima koliko je dovoljno da zadržimo svoje umove na Bogu.
Jedna od meditacija koju je Meher Baba predlagao bila je da pokušamo da unutra probudimo Babu i učinimo ga svesnim ko on jeste i šta on jeste u nama. Začudo puko razmišljanje o njemu i okretanje k’ njemu donosi veliku svetlost u nečiju unutrašnju svesnost i sa ovime dolazi osećaj unutrašnje sigurnosti.
Nastojte da spoznate važnost Babine svemoći, sveprisutnosti i sveznanja. Ako on zbilja ima sve ove kvalitete kakvog to ima značaja za naš duhovni razvitak?
Kontemplacija o ovome može otvoriti veliko područje unutar svakoga od nas, jer ako je on sve ovo onda je sposoban da unutar nas učini čudesne stvari.

“Povedi me sa sobom”
Meher Baba kaže, „Stvari koje su realne su date i primljene u tišini“. Važno je ići unutra i ostati u društvu sa Bogom. Njegova ljubav-moć razlaže sve sanskare.
Jednom prilikom 1956-te kad smo bili sa Babom u Meher Planini, u Ođaiju, Kalifornija, Baba nam je kazao da treba da izađemo, hodamo unaokolo, gledamo predele i pokušamo da volimo Babu kroz prirodu. Kazao je, „Sve je ovo usled moje ljubavi – ova celokupna kreacija, ova priroda, sva lepota koju vidite, sve je došl iz mene“. Potom je dok smo odlazili dodao, „I povedite me sa sobom“. „Povedite me sa sobom“ ne znači samo misliti o Babi, već voleti ga i osećati da je on deo naše svesnosti. To možemo učiniti čak i ako smo usred svojih svetovnih dužnosti.

Meditacija na srce
U ovom materijalističkom svetu modernog doba, ljudi retko odvajaju vreme da bi sedeli u tišini i povukli svoju pažnju iz sveta i sa velikim strpljenjem i unutrašnjim blaženstvom pokušali da vole Boga i dožive svoju potpunost. Isus je kazao, „Strepljenjem svojim zaposednite svoje duše“. To je strpljivost otpuštanja lažnoga kako bismo doživeli realno, koje je unutar svih nas.
Samo kada prestanemo željenje, počnemo da se povlačimo i doživimo zadovoljstvo mi počinjemo da doživljavamo ispunjenje. Stoga moramo početi sa kontemplacijom. Ako se fokusiramo na doživljavanje zadovoljenosti, tada gasimo motor željenja. Kako ćemo ikada doživeti nepokolebljivi unutarnji mir i blaženstvo ako s vremena na vreme ne zaustavimo željući motor makar na po par trenutaka? Da biste se pripremili za to, budite zadovoljeni sa onime što imate i što jeste. Osećajte mir unutra. Sedite u tišini par minuta i osećajte društvo voljenog. Budite zadovoljeni njegovim društvom.
Naravno da ovo lako može da pređe u duhovnu opijenost, koja je suptilna – nije uzrokovana telom ili emocijama. Smirivanje uma i emocija je suštinsko za doživljavanje Babine slatke ljubavi, koja je suptilna. Za one koji vole Babu, meditacija kao praksa nije neophodna; meditacija o srcu postaje mu slatki napor.

Život bez napora
Mnogo smo sretniji kada ne jurimo htenja. Predajom naših želja, fantazija, neobuzdane mašte i ambicije mi doživljavamo realno ispunjenje i zadovoljstvo. Meher Baba kaže, „Kada je individua na taj način zadovoljna, nisu mu potrebna nikakva rešenja za problema, jer su iščezli problemi sa kojima su suočava svetovna osoba. On uopšte nema probleme, jer ne mora da brine o njihovom rešavanju. Za njega kompleksnost života ne egzistira stoga što mu je život postao posve jednostavan u stanju neželjenja“.
Dišemo ceo dan, udišući i izdišući, ali ne moramo sebi reći, „Sada je vreme da udahnem, sada je vreme da izdahnem“. Disanje se odvija automatski, ne moramo misliti o tome. Najzad, život po sebi postaje nalik tome. Ne moramo svesno odlučivati da ovo ili ono činimo. Život se naprosto automatski razvija.
Svesnost tada biva oslobođena. Ona ne mora da bude sasečena na nivou vanjskog života i stešnjena na tom nivou. Oslobodite se oprečnosti. Ne idite vani da biste ispunili želje. Radite u smeru ostvarivanja postojanog stanja smirenosti u vašem harmoničnom i usklađenom odnosu sa Babom. On nas podržava i doživljavajući ovo kroz unutrašnje stanje drugarstva sa njime mi doživljavamo ponešto od njegove svesnosti.
Kada se svesnost uzdigne do nivoa duha, izlazi u udaljene krajeve univerzuma i mi živimo u i kroz svakoga i sve. Živimo, pokrećemo se i vlastito biće nam je u božijem biću, dok takođe održavamo u umu da je to sve deo Božije imaginarne kreacije. Ono što leži u osnovi kreacije je Jednost, svi su jedno u duhu. Za sve se nesebičnost sliva-u-jedno u Sopstvost.

21
Blago u našim rukama
Donosim najveće blago koje je čoveku mugućno da primi – blago koje uključuje sva druga blaga, koje će zauvek potrajati, koje se uvećava kada se deli sa drugima. Budite spremni da ga primite. – Meher Baba
Meher Baba kao Mesija ili Avatar je božanski katalizator koji postaje kapija ka cilju, Bogu. Kada ljudi žele da znaju šta je specijalno svojstvo Boga koji se pojavljuje kao Mesija, kao Hrist, kao Meher Baba, moram da kažem da je to mnogo više od prelepih objašnjenje koja je Baba dao. Istinska vrednost od uspostavljanja kontakta sa njime je vizija koja čini bleženim, ako je neko blagosloven da je primi. To je pitanje stepena u kome neko shvata ko on zbilja jeste. Jednog dana 1954-te, nenadano sam opazio Babino veoma moćno bivstvovanje Hristom. Tada me je prostrelio najprodornijim pogledom koji sam, po mom mišljenju, ikada od njega primio. Bilo je to kao da je bio iznenađen što je neko tako duboko proniknuo iza njegove „maskarade“.
Meher Baba je mogao, i ponekad bi, s najvećom ljubavlju podigao neki od svojih velova, davajući nam odbljesak njegove neizmerne, luminozne ljubavi i dozvoljavajući nam da se u duhu slijemo-u-jedno sa njime. Pokazao nam je mnogo efektnije nego što bi to bilo koje učenje ikada moglo da prenese da božanska ljubav rastapa razdvojenost i ujedinjuje, da je božanska ljubav zapravo put za sjedinjavanje sa našim Božanskim Voljenim.
Stoga najveće učenje koje nam je Meher Baba ikada dao zapravo uopšte nije bilo učenje. Najveće učenje koje nam je dao bilo je u ovim specijalnim prilikama kada bi nam, svojom velikom ljubavi prema nama, dozvolio da dokučimo samu suštinu njegovog Bića i zapravo nas uvukao u božansku slatkoću i dušo-oživotvorujuću lepotu koja on jeste.

Napori i Milost
Avatar Meher Baba nije došao da bi nas samo malo pomerio – on je došao da bi nas u potpunosti pomakao ka oslobođenju! Stoga je za nas nužna njegovu intervencija i milost, i njegov unutrašnji rad i manipulacija sa nama na unutrašnjim nivoima, kako bismo ono što je pokopano u podsvesti izneli na površinu gde se sa svojim svesnim umom time možemo pozabaviti i inteligentno ratosiljati ili rastočiti.
Babina volja za nas je da budemo slobodni, da više ne budemo učinjeni žrtvom od strane oprečnosti u dualnom području. Došao je u zatvor, otvorio je vrata, i traži od nas da izađemo. Kroz delovanje njegove milosti velovi bivaju iskidani i svetlost se razotkriva. Ono što on prouzrokuje ne zavisi od bilo kojih okolnosti, stoga je važno da verujemo u njega i u ono što može učiniti za nas. Ako smo iskreni pregaoci on će nam u svemu pomoći.
Ovo je jedan od najvažnijih poslova Meher Babe sa nama kao individuama. To nije naprosto stvar akomuliranja više vrlina na površini, već u iskopavanju svih korenova problema neuviđanja koji u pojedincu stvaraju požudu, pohlepu, bes i sebičnost. Naš cilj je da živimo oslobođeni ego-svesnosti. Moramo na tome da radimo.
Važno je razumeti da su naši napori sa svrhom kako bismo postali podređeni i podržavani Babinom uvek-pritičućom ljubavi-milosti, umesto da budemo podređeni i podržani od naših vlastitih sanskara (našeg uslovljavanja).

Marljivi student
Uvek je to jedan napor-i-nastojanje da se profiltrira iluzija i da se uskladimo sa ( talasnom dužinom) Babine ljubavi i unutrašnje pomoći. Ipak, moje iskustvo je takvo da nas uvek sami Baba s ljubavlju inspiriše da napravimo ovaj napor da bismo radili iznutra. Težimo odugovlačenju, misleći da ćemo doseći cilj a da ništa ne radimo, ali moramo ulagati napore. Moramo se dići i pobuniti protiv svega onoga što nas održava samozadovoljnim. Moramo izrasti u zrelije stanje svesnosti i uzdići se do nivoa realnog. Svi smo mi sposobni za herojske napore.
Ulažući ove napore, privlačimo više Meher Babine milosti, baš kao što i marljivi student koji je voljan da se posveti (učenju) privlače više pažnje i pomoći od strane profesora od onih nezainteresovanih samozadovoljnih studenata. Možemo probuditi i prizvati više Babine pažnje i pomoći saglašavajući se sa onime što on pokušava da učini sa nama. On neprestano radi sa nama, ako imamo integritet svrhe i ako smo voljni da iznesemo na površinu sve ono sa čime se treba pozabaviti.
Meher Baba konstantno nudi svoju milost, ali je mi moramo prihvatiti. Privlačenjem njegove intervencije otvaramo svoju psihu za unutrašnje promene, za oslobađanje od sanskaričkih blokada. Prihvatanjem njegove milosti takođe mu sve dajemo, puštamo se svog držanja za sanksare i dopuštamo im da odu. Donosimo odluku da umremo za grubi nivo. Ovo iziskuje duboku psihičku revoluciju.
Počinjemo shvatati svoje sanskare i našu zavisnost od njih. Sagledavamo da neprekidno kreiramo velove preko naše svesnosti. Kada vlastitim unutrašnjim naporom i Babinom milošću sanskarički velovi postanu transparentni, neće nas više tiranisati.

Unutrašnji put
Prokopavajući golim rukama svoj put , korak-po-korak, što idemo dalje stičemo sve više svetlosti, više inspiracije i više uvida. Velovi otpadaju, i naša unutrašnja vizija postaje sve jasnija i jasnija. Naša vera se pretvara u ubeđenje, unutrašnji uvid postaje iluminacija. Doživljavamo veličanstvenu ekspanziju svesnosti. Postajemo svesni činjenice da smo mi zapravo duh. Ovo je unutrašnji put.
Kao što možemo videti, unutrašnji rad je u priličnoj meri naš posao a samo delimično Učiteljev. Njegov deo je da ukloni naše velove iluzije tako da smo sve više i više s-vesni istine, a naš deo je da sarađejumo sa njegovom pomoći i da obustavimo sa stvaranjem dodatnih velova koji nas okivaju za iluziju i sprečavaju nas od uviđenja istine o našem vlastitom biću.
Ali u konačnoj analizi, brisanje naših unutrašnjih zapreka jeste čin Učiteljeve milosti. Čak i naši vlastiti napori bivaju pospešeni s njegove strane. Zapravo, on sve to radi sam po sebi. Mislimo da smo mi delaoci, ali je on zbilja delaoc. On po sebi je onaj koji budi samoga sebe u nama.

Božansko Blago
Pesnik i Savršeni Učitelj Rumi je kazao, „Na duhovnom putu, napor je potreban. Ali je milost hiljadama puta veća od napora. Kada se sunce uzdigne, sveća samopregnuća može biti ugašena“. Naš napor je da intenzivno volimo Meher Babu ali suštinski to je njegov dar. Ovo za sobom povlači potpuno prihvatanje realnosti njegove božanske lične ljubavi prema nama, i to uključuje njegovu božansku milost.
Meher Babina božanska ljubav prema nama je intimno lična i kontinualna. Ona je božanski dragocena i beskrajno podržavajuća. Njegova ljubav uključuje i razotkriva blago božanske milosti, što jeste njegov dar nama. Babina božanska ljubav-milost je beskonačna. Ne može biti premerena. Njegova ljubav-milost nije nešto što se samo nakratko daje. Ona je večita. Njegova ljubav-milost veoma lako nadomešćuje inače rigidne zakone uzročnosti koji obično određuju stanje naše svesnosti. Kroz kontinualni i nikada-ne-umanljivi dar njegove ljubavi-milosti bivamo oslobođeni od mayinih okova i učinjeni s-vesnim naše vlastite potpunosti.
Bivajući osposobljeni putem milosti pune ljubavi Voljenog Babe da prepoznamo našu vlastitu potpunost, čak i sada, znači biti momentalno oslobođen zavisnosti od bilo kog osećaja pomanjkanja, potrebe ili htenja. Ništa ne može biti dodato u potpunost. Priroda naše duše je da bude potpuna. Atributi realizovanja ovoga su osećaj blaženosti oslobođenja i trajnog ispunjenja u slatkoj realnosti Meher Babine slobodno i kontinualno date božanske ljubavi-milosti.

Nadmoćnost Ljubavi
Meher Baba bi nam obično govorio, „Vi mi pripadate“. Mi svi pripadamo njemu. On je naš prijatelj, bez obzira na sve, i on nam na srebrnom poslužavniku nudi Kraljevstvo Nebesko! Zlato i srebrno su puko zrno peska upoređeno sa onime što on želi da podeli sa nama.
Stoga tražite u srcu Voljenog Babu i fokusirajte se na njega, umesto na želje i na sve druge manje značajne stvari. Božja ljubav može nadomestiti tok želja i promeniti naš fokus ka toku ljubavi u srcu. Ovo nas stavlja u različito kraljevstvo, u kraljevstvo transcendentalne svesnosti. Ego počinje da se smanjuje, oči srca se otvaraju, i srce postaje sve čistije i čistije. To je nalik začetku svitanja, to je naše duhovno buđenje.

KRAJ