Početak i kraj kreacije

Odakle i kuda?

Sve dok ljudski um ne počne direktno da doživljava konačnu Stvarnost onakvu kakva ona jeste, on će, pri svakom pokušaju da objasni izvor i smisao kreacije, ostajati pometen. Činiće mu se da je drevna prošlost obavijena velom neobjašnjive misterije, a budućnost nalik na čvrsto zapečaćenu knjigu. Budući zarobljen u čaroliji Maje, čovekov um u najboljem slučaju može da iznosi briljantne pretpostavke o prošlosti ili budućnosti univerzuma. On niti može da postigne konačno znanje o svim stvarima, niti ga može zadovoljiti sopstveno neznanje. ˝Odakle?˝ i ˝Kuda?˝ su dva večito prisutna bolna pitanja koja ljudskom umu donose božanski nemir.
Početak i kraj

Čovekov um se u svom traganju za uzrokom nastanka sveta ne može pomiriti ni sa beskonačnim vraćanjem na isto, ni sa neprestanom promenom bez smisla i cilja. Evolucija je besmislena ako nema uzroka i lišena je svakog značenja i smisla ukoliko ne vodi nekom ishodištu. U osnovi pitanja ˝Odakle?˝ i ˝Kuda?˝ leži pretpostavka da evolutivna kreacija ima početak i kraj. Početak evolucije je početak vremena a kraj evolucije je kraj vremena. Evolucija ima svoj početak i kraj kao što i vreme ima svoj početak i kraj.

Mahapralaja

Između početka i kraja ovog sveta podložnog promenama, odvijaju se mnogi ciklusi; ali istovremeno je prisutan, u ciklusima i kroz njih, kontinuitet kosmičke evolucije. Stvarni svršetak evolutivnog procesa naziva se Mahapralaja (Mahapralaya), ili veliko poništenje sveta, koje nastupa onda kada svet postane ono sto je na početku bio, naime Ništa. Mahapralaja sveta može se uporediti sa snom. Kao što za usnulu osobu raznovrsni svet iskustava prestaje da postoji, tako se i po nastupanju Mahapralaje čitav objektivni univerzum koji je bio tvorevina Maje gubi u ništavilu. Kao da nikada nije ni postojao.
Stvarnost je bezvremena i apsolutna

Čak i za vreme trajanja evolutivnog procesa, univerzum po sebi nije ništa drugo do uobrazilja. Uistinu postoji samo jedna nedeljiva i večna Stvarnost, bez početka i bez kraja. Ona je izvan vremena. S tačke gledišta bezvremene Stvarnosti, čitav proces odvijanja vremena je puki privid. I bilioni godina koji su protekli i bilioni godina koji tek treba da nastupe ne znače ništa. Kao da ih nikada nije ni bilo.

Tako se za mnogostruki evoluirajući univerzum ne može reći da je stvarni ishod jedine Stvarnosti. Jer da je ishod jedine Stvarnosti, Stvarnost bi u tom slučaju bila ili nestalna u trajanju ili sastavljena iz različitih činilaca, što ona nije. Jedina Stvarnost je apsolutna.
Stvarnost i Ništa

Jedina Stvarnost obuhvata sve što postoji. Ona je Sve, ali je njena senka Ništa. Suština ideje o sveobuhvatnom postojanju je postojanje bez ostatka. Kada analizirate postojanje, vaša se analiza neminovno završava idejom o nepostojanju. Ideja o nepostojanju ili o Ništa, pomaže vam da jasno definišete svoju predstavu o postojanju. Tako Nepostojanje ili Ništa i Postojanje postaju komplementarni činioci. Ništa ne može postojati zasebno i nezavisno. Ono je, po sebi, ništa. Ništa samo po sebi ne može biti uzrok bilo čemu. Mnogostruki evoluirajući univerzum ne može biti ishod Ničega, a takođe, videli smo, ne može predstavljati ni ishod jedine Stvarnosti. Iz čega je onda proizašao ovaj mnogostruki i evoluirajući univerzum?

Stvarnost i univerzum

Mnogostruki evoluirajući univerzum je proistekao iz mešavine jedine Stvarnosti i Ništa. On je izronio iz Ništa koje je odraz jedine Stvarnosti. Ali, ne sme se shvatiti da je univerzum nastao kao delimična posledica jedine Stvarnosti ili da predstavlja neki element Stvarnosti. On je usledio iz Ništavila i ništa je. Samo naizgled postoji. No ipak, on svoje prividno postojanje duguje jedinoj Stvarnosti koja je oduvek bila izvan Ništavila. Tako, kada se jedinoj Stvarnosti pridoda Ništa, rezultat je mnogostruki i evoluirajući univerzum. Jedina Stvarnost, beskonačna i apsolutna, time ne trpi nikakve promene. Ona je apsolutna i ništa joj se ne može dodati niti oduzeti. Jedina Stvarnost ostaje uvek ono što jeste, celovita i apsolutna u sebi samoj, ravnodušna i nevezana za prizor tvorevine proistekle iz Ništa. To Ništa se može porediti sa matematičkom vrednošću nule, koja po sebi nema pozitivnu vrednost, ali kada se pridoda drugom broju, čini da nastane veći broj. Na isti način se mnogostruki i evoluirajući univerzum rađa iz Ništa kada se ono združi sa jedinom Stvarnošću.
Imaginarna podeljenost na sopstvo i okruženje

Čitav evolutivni proces se odvija u uobrazilji. Kada se u uobrazilji jedinstveni okean Stvarnosti prividno uznemiri, nastaje mnogostruki svet sačinjen od izolovanih centara svesti. To čini osnovnu podeljenost života na sopstvo i nesopstvo, odnosno na ˝ja˝ i njegovu okolinu. Obzirom da je ograničeno ˝ja˝ (koje je samo umišljeni deo u stvarnosti nedeljive sveukupnosti) varljivo i nepotpuno, svest se ne zadovoljava poistovećivanjem sa njime. Tako svest, ulovljena u zamku neprestanog nespokoja, pokušava da se na silu poistoveti sa nesopstvom. Onaj deo ne-sopstva, odnosno onaj delić okoline sa kojim svest uspeva da se poistoveti, udružuje se sa sopstvom u obliku ˝moje˝. A onaj deo ne-sopstva sa kojim svest ne uspeva da se poistoveti, tvori neprihvatljivu sredinu koja je ograničava i koja joj se suprotstavlja.

Tako svest nikada ne stiže do tačke prestanka svog ograničavajućeg podvajanja, nego samo do njegovog preoblikovanja. Dokle god je u žarištu delovanja izvitoperene uobrazilje, svest ne može staviti tačku na dvojnost. Svi pokušaji svesti da izvrši asimilaciju ne-sopstva (ili okoline) rezultuju u pukoj zameni početne dvojnosti drugim, nebrojenim novim oblicima iste dvojnosti. Prihvatanje, odnosno odbijanje određenih vidova spoljašnjosti ispoljavaju se kao ˝željenje˝ i ˝neželjenje˝, iz čega opet proishode oprečnosti-prijatnost i bol, dobro i zlo itd. Ali ni prihvatanje ni odbijanje ne mogu osloboditi svest od dvojnosti, što dovodi do njenog neprekidnog oscilovanja od jedne ka drugoj oprečnosti. Oscilovanje od jedne ka drugoj oprečnosti karakteriše celokupni proces evolucije jedinke.
Potpuna uslovljenost sanskarama

Evolucija ograničene jedinke je u potpunosti određena sanskarama koje je ona eonima sakupljala i taložila; iako evolucija pripada uobrazilji, njeno odvijanje je automatsko, a njena predodredenost neumitna. Svaka akcija i doživljaj, ma kako beznačajan, ostavlja utisak u mentalnom telu. Taj utisak objektivno modifikuje mentalno telo, a budući da čovek ne menja mentalno telo, utisci koje je akumulirao mogu istrajavati i kroz nekoliko života. Kada tako akumulirane sanskare počnu da se ispoljavaju (prethodno su bile prisutne u mentalnom telu u latentnom slanju) čovek ih doživljava kao želje, odnosno, subjektivno. Objektivno i subjektivno su dva stadijuma sanskara: prvi je njihovo pasivno, latentno stanje, a drugi – aktivno stanje ispoljavanja. U aktivnoj fazi, akumulirane sanskare uslovljavaju sva iskustva i akcije ograničenog ˝ja˝. Kao što je potrebno odmotati nekoliko metara filma da bi se prikazala kratkotrajna akcija na bioskopskom platnu, tako i veliki broj sanskara uslovljava jednu jedinu akciju ograničenog ˝ja˝. Ispoljavajući se i ostvarujući se kroz iskustvo, sanskare se troše. Slabe sanskare se troše mentalno; jače sanskare se troše kroz suptilno telo prazneći se u vidu želja i doživljaja u mašti; a one sanskare koje su izuzetno jake troše se fizički, kroz telesnu akciju.

Uravnotežavanje kroz oprečnosti

Iako se trošenje sanskara odvija neprekidno, ono ne dovodi do njihovog nestanka, jer se nove neizbežno stvaraju i to ne samo kroz nove akcije, već i kroz sam proces trošenja. Tako sanskarički naboj stalno raste, ostavljajući pojedinca nemoćnim pred pitanjem kako da se oslobodi tog bremena.

Sanskare akumulirane kroz pojedine akcije i iskustva čine um prijemčivim za njima odgovarajuće akcije i iskustva. Na određenom stupnju ta tendencija prestaje, neutralisana prirodnom reakcijom koja se sastoji preokretanju situacije u njenu suprotnost, što ostavlja slobodan prostor za delovanje suprotnih sanskara. Najčešće su dve oprečnosti zapravo karike istog lanca imaginacije. Neka će osoba, na primer, prvo iskusiti slavu pisca-bogatstvo, popularnost, porodicu i sve stvari koje čine život prijatnima kasnije će u istom životu doživeti gubitak bogatstva, porodice i svih ugodnosti. Dve oprečnosti jednog lanca imaginacije se ne moraju uvek ispoljiti u jednom životu. Na primer, neki čovek će čitav svoj život proživeti kao veliki vojskovođa koji iz svake bitke izlazi kao pobednik. U tom slučaju on će morati da uravnoteži ovo iskustvo doživljavanjem poraza ili njemu sličnih iskustava, proživljavajući još jedan život da bi upotpunio svoj lanac imaginacije. Tako čista psihološka prisila svojstvena sanskarama postaje predmet dublje duševne potrebe – potrebe duše da spozna Sebe.
Primer ubijanja

Pretpostavimo da je izvesna osoba u ovom životu izvršila ubistvo. Time su u njeno mentalno telo položene sanskare ubijanja. Da je njena svest isključivo uslovljena težnjom ovakvih sanskara, ona bi nastavila da ubija u nedogled, svaki put prikupljajući novu snagu za naredna istovetna dela. Da sama zakonitost po kojoj se iskustvo odvija ne stavlja tačku na sve, ne bi bilo izlaza iz neprekidnog ponavljanja istog. Osoba će, međutim, ubrzo shvatiti nepotpunost iskustva samo jedne krajnosti i, idući u drugu krajnost, učiniti nesvesni pokušaj da povrati izgubljenu ravnotežu.

Tako će osoba sa iskustvom ubice razviti psihološku potrebu da bude ubijena i postati prijemčiva na ulogu žrtve. Ubijanjem drugog ljudskog bića ona je upoznala samo jednu stranu celokupne situacije, naime, ulogu ubice. Druga dopunjujuća strana kompletne situacije (uloga žrtve) ostala je za nju nespoznata i neshvaćena, premda uključena u njeno iskustvo. Tako se javlja potreba za upotpunjavanjem iskustva privlačenjem suprotnosti onoga Što je čovek lično proživeo, a svest pokušava da udovolji toj novoj, neodložnoj potrebi. Osoba koja je ubijala ubrzo će osetiti želju da bude ubijena, da bi ličnim iskustvom obuhvatila čitavu situaciju.
Prevazići oprečnosti posredstvom oprečnosti

Pitanje koje se ovde nameće glasi: ˝Ko će se pojaviti u narednom životu da je ubije?˝ To bi mogla da bude ona ista osoba koju je ova ubila u prethodnom životu ili, pak, neka druga osoba sa sličnim sanskarama. Kao rezultat odnosa među pojedincima stvaraju se sanskarički lanci ili veze; kada osoba preuzme novo fizičko telo, ona se povezuje ili sa osobama sa kojima je imala prethodne sanskaričke veze ili sa osobama koje poseduju slične sanskare. Životna ravnoteža omogućava slobodnu igru evoluirajuće dvojnosti.

Poput čunka na tkačevom razboju, tako se i ljudski um seta između ekstrema, i tka šare na ćilimu života. Duhovni život se najbolje može prikazati ne kao prava, već kao cikcak linija. Porazmislite kakvu ulogu imaju obale reke. Da nije obala, voda iz reke bi se razlila, a reka ne bi stigla do svog ušća. Isto tako bi se životne snage raspršile u bezbrojnim pravcima da ih ne obuzdavaju suprotni polovi.
Nivoi postojanja svesti

Obale reke života najbolje bi se mogle opisati ne kao dve paralelne, već kao dve konvergentne linije koje se susreću u tački Oslobođenja. Kako se pojedinac približava cilju, broj oscilacija postepeno se smanjuje, a kada ga ostvari, oscilacije potpuno zamru. To je kao kretanje lutke koja za centar ravnoteže ima oblu osnovu, pa se ljulja da bi se na kraju postepeno učvrstila u stabilnom položaju. Kada je zaklatite, svaki njen naredni pokret ima manje odstupanje, sve dok se lutka na kraju ne umiri. U kosmičkoj evoluciji umirivanje naizmeničnog kretanja između suprotnosti predstavlja Mahapralaju, a u spiritualnoj evoluciji individue, Oslobođenje.

Korak od dvojnosti ka ne-dvojnosti nije samo korak od jednog ka drugom stanju svesti. Pošto su navedene oprečnosti kvalitativno različite, razlika medu njima je beskrajna. Prvo stanje je stanje ne-Boga a drugo je stanje Boga. Ova beskrajna razlika čini bezdan između šestog i sedmog nivoa svesti. Šest nižih nivoa involucije svesti* takođe su odeljeni nekom vrstom doline, odnosno rastojanja. Ali, mada i među njima postoji ogromna razlika, oni nisu beskonačno različiti jer su podjednako predmet dvopolnosti ograničenog iskustva koje se kreće od jedne ka drugoj suprotnosti.

* Vidi Glosar

Napredovanje kroz unutrašnje nivoe

Razlika između prvog i drugog nivoa, drugog i trećeg, pa sve do šestog nivoa, ogromna je, ali ne i beskrajna. Iz toga sledi da se ni za jedan od ovih šest nivoa dualnosti ne može reći da je bliži sedmom nivou od bilo kog drugog. Razlika između svakog od ovih šest nivoa i sedmog nivoa je beskrajna, kao što je i razlika između šestog i sedmog nivoa beskrajna. Napredovanje kroz šest nivoa je napredovanje u imaginaciji, dok je postignuće sedmog nivoa prestanak imaginacije i predstavlja, prema tome, buđenje jedinke u Istini-svesti. Imaginarno napredovanje na unutrašnjim nivoima ipak se ne može izbeći. Imaginacija mora sasvim da se iscrpi pre nego što ličnost spozna Istinu. Dok ga podučava Savršeni Učitelj, učenik mora da prođe svih šest nivoa. Učitelj može voditi svog učenika kroz unutrašnje nivoe otvorenih očiju ili očiju prekrivenih velom. Ukoliko ga vodi prekrivenih očiju, dakle nesvesnog nivoa kroz koje prolazi, onda njegove želje istrajavaju sve do sedmog nivoa; a ako ga vodi otvorenih očiju, svesnog nivoa kroz koje prolazi, nijedna želja neće preostati već od petog nivoa. Ako se Učitelj odluči da izvede to delo, on će se najčešće odlučiti da vodi učenike prekrivenih očiju, jer su mu oni kao takvi korisniji za njegov rad nego kada su im oči otvorene.

Prolazak kroz nivoe praćen je odmotavanjem sanskara. Proces odmotavanja treba pažljivo razlučiti od procesa trošenja. U procesu trošenja sanskare postaju dinamične i oslobađaju se u akciji ili iskustvu. To ne vodi konačnom oslobađanju od sanskara, jer neprekidno taloženje novih sanskara zamenjuje one već potrošene; a trošenje samo po sebi uzrokuje nastanak novih sanskara. U procesu odmotavanja, međutim, sanskare se iscrpljuju i bivaju uništene u plamenu čežnje za Beskonačnim.
Spokoj Ostvarenja

Čežnja za Beskonačnim može da bude uzrok velike duhovne patnje. Nema poređenja između akutnog običnog bola i oštrine duhovnog bola koji se oseća za vreme prolaska kroz nivoe. Prvi je rezultat delovanja sanskara a drugi rezultat njihovog odmotavanja. Kada fizička patnja dostigne vrhunac čovek se onesvesti, a takvo trenutno olakšanje nije moguće kada je posredi duhovna patnja. Duhovna patnja, s druge strane, ne iscrpljuje čoveka koliko fizička, jer je protkana nekom vrstom zadovoljstva.

Čežnja za Beskonačnim je vrlo izražena i jaka sve dok ne dostigne vrhunac, a onda počinje njeno postepeno ublažavanje. U procesu ublažavanja svest ne odbacuje čežnju za Beskonačnim, već nastavlja da teži svom cilju ostvarenja. Ovakvo stanje ublažene ali prisutne čežnje prethodi ostvarenju Beskonačnog. Čežnja na ovom stupnju postaje oruđem uništenja svih drugih želja i spremna je da bude utažena u nedokučivom miru Beskonačnog. Pre nego što se čežnja za Beskonačnim zadovolji kroz postignuće Beskonačnog, svest mora da zakorači sa šestog na sedmi nivo. Mora da prede iz dvojnosti u ne-dvojnost, Umesto da nastavi da bludi u imaginaciji, mora da stigne do tačke gde imaginacija prestaje.

Učitelj vidi jedinstvenu Stvarnost kao jedinu Stvarnost, a Ništa samo kao njenu senku. Za njega, večnost je progutala vreme. Budući da je ostvario bezvremeni aspekt Stvarnosti, on je sada iznad vremena i u njegovom biću su sadržani i početak i kraj vremena. Njega više ne dodiruju prolazni svetovni tokovi satkani od postupaka i međusobnih odnosa ljudi. Obična osoba ne vidi ni početak ni kraj kreaciji. Na nju se obrušava bujica događaja kojima ne može da upravlja jer njoj, zarobljenoj u vremenu, nedostaje pravi ˝ugao posmatranja˝. Ona sve procenjuje iz ugla mogućeg ispunjenja ili neispunjenja njenih sanskara. Takođe je duboko diraju svetovni događaji. Pričinjava joj se da je čitav objektivni univerzum jedno nepoželjno ograničenje koje ili treba nadvladati ili, pak, otrpeti.

S druge strane, Učitelj je oslobođen dvojnosti i njoj svojstvenih sanskara. Slobodan je od svih ograničenja. Oluje i potresi univerzuma ne utiču na njegovo biće. Za njega je užurbani svet sa svim njegovim stvaralačkim i rušiteljskim tokovima prestao da igra bilo kakvu ulogu. Stupio je u svetilište Istine, stanište večitog smisla, čiji se odraz može samo delimično i maglovito naslutiti u prolaznim vrednostima večno promenljive kreacije. On čitavim bićem poima suštinu postojanja i gleda na čitavo stvaranje kao na puku igrariju.