Obrazovanje sanskara i njihova funkcija

Analiza ljudskog iskustva

Postoje dva aspekta ljudskog iskustva – subjektivni i objektivni. S jedne strane imamo misaone procese kao suštinske sastojke ljudskog iskustva, a sa druge, stvari i objekte na koje se oni odnose. Misaoni procesi delom zavise od neposredno date objektivne situacije, a delom od delovanja nataloženih sanskara, odnosno impresija. Tako se ljudski um nalazi u rascepu između mora sanskara iz prošlosti s jedne, i čitavog prostranstva objektivnog sveta s druge strane.
Sanskare vode poreklo iz iskustva

Sve čovekove akcije se zasnivaju na delovanju prošlih impresija uskladištenih u umu. Svaka misao, emocija ili delo vodi poreklo od grupe impresija koje su, na ovaj ili onaj način, modifikovale um. Impresije, taloži pređašnjih iskustava, vremenom postaju najvažniji faktori u određivanju toka sadašnjih i budućih iskustava. Prikupljajući nova iskustva, um neprekidno stvara i prikuplja nove impresije.

Kada je zaokupljen fizičkim objektima ovog sveta (kao što su telo, priroda i drugo) um je okrenut ka vani i on tada proizvodi grube impresije. A u trenucima zaokupljenosti sopstvenim subjektivnim misaonim procesima, koji su odraz već postojećih sanskara, on proizvodi suptilne i mentalne impresije. Pitanje šta je prvo nastalo, sanskare ili iskustvo, liči na pitanje da li je prvo nastala kokoš ili jaje. Oni su međusobno zavisni i razvijaju se paralelno. Prema tome, problem razumevanja ljudskog iskustva svodi se na problem razumevanja procesa obrazovanja i delovanja sanskara.
Prirodne i neprirodne sanskare

Prema načinu postanka razlikujemo dva tipa sanskara – prirodne i neprirodne. Sanskare koje duša gomila u toku organske evolucije su prirodne. Ove sanskare nastaju u procesu u kome duša postupno preuzima i odbacuje razne podljudske forme, prolazeći kroz prividno nežive stupnjeve (kao što su kamen ili metal) i dospevajući do stupnja čoveka, gde svest dostiže pun razvoj. Sve sanskare koje duša razvije pre nego što poprimi ljudsko obličje su produkti prirodne evolucije i nazivamo ih prirodnim sanskarama. Njih moramo pažljivo razlučiti od sanskara koje duša razvije nakon što poprimi ljudsko obličje.

Sanskare koje se vezuju za dušu na ljudskom stupnju razvijaju se uz punu moralnu slobodu svesti, koju prati odgovornost izbora između dobra i zla, vrline i poroka. Njih zovemo neprirodnim sanskarama. Mada ove post-ljudske sanskare direktno zavise od prirodnih, one se obrazuju u suštinski drukčijim uslovima života i po poreklu su, u odnosu na prirodne sanskare, znatno mlađe. Razlika u dužini perioda u kom se obrazuju, kao i razlika u uslovima pod kojima se prirodne i neprirodne sanskare obrazuju, uslovijava stepen postojanosti njihove vezanosti za dušu. Neprirodne sanskare nije toliko teško iskoreniti kao prirodne, čije je naslede mnogo starije a koren mnogo čvršći. Brisanje prirodnih sanskara je za iskušenika praktično nemoguće osim posredstvom Sadgurua, ili Savršenog Učitelja.
Pojavni život se javio kao posledica poriva Apsoluta da postane svestan sebe

Neprirodne sanskare se nadovezuju na prirodne, a prirodne sanskare su rezultat evolucije. Sledeće pitanje na koje bi bilo važno dati odgovor glasi: ˝Zašto bi se manifestovani život na različitim stupnjevima evolucije uopšte pojavljivao izvan apsolutne Stvarnosti koja je beskonačna?˝ Manifestovani život se javlja kao posledica poriva Apsoluta da postane svestan sebe. Evolutivna progresivna manifestacija života vodi poreklo od volje-da-se-bude-svestan, koja je neotuđivi deo Beskonačnog. Da bi se kreacija mogla razumeti, treba uočiti postojanje volje da se bude svestan u Apsolutu, kao jednog latentnog stanja pre samog čina stvaranja.

Lahar unutar Apsoluta sličan je talasu usred okeana

Mada se u svrhu jednog intelektualnog tumačenja postanka kreacije, poriv Apsoluta da postane svestan mora posmatrati kao volja-da-se-bude-svestan, ipak, govoriti o njemu kao o nekoj vrsti prirođene želje značilo bi ogrešiti se o njegovu istinsku prirodu. Bilo bi bolje opisati ga kao lahar ili impuls, u toj meri neobjašnjiv, spontan i neočekivan, da bi nazivati ga ovako ili onako značilo patvorenje njegove suštine. Budući da intelektualne kategorije nisu prikladne za poimanje misterije kreacije, primeren pristup je opisan, a ne intelektualan. Kao što talas koji se valja površinom mirnog okeana pobuđuje divlje komešanje bezbrojnih mehurova, tako i lahar stvara mirijade individualnih duša iz nedeljive beskonačnosti Nad-duše. Ali svedržitelj Apsolut i dalje ostaje esencija svih individualnih duša. Individualne duše su delo jednog iznenadnog i spontanog impulsa i, kao takve, teško da mogu da predvide svoju sudbinu u neprekidnom komešanju egzistencije kroz cikluse koji se završavaju konačnim povlačenjem prvobitnog talasa. U neizdiferenciranom biću Apsoluta pojavljuje se misteriozna tačka (tačka Om) iz koje izvire i umnožava se šaroliko stvaranje. A beskrajni okean, koji je delić sekunde ranije bio ledeno miran, biva uskovitlan životom bezbrojnih penušavih jedinki koje, u uspenušanoj površini okeana, štite i obezbeđuju svoju odeljenost, oblik i veličinu putem samoograničavanja.
Bhas manifestacije ne utiče na Apsolut

Ovo je bila samo jedna analogija. Pogrešno je zamišljati da se neka stvarna promena dešava u Apsolutu u trenutku kada se lahar latentne volje-da-se-bude-svestan pokrene da stvori pojavni svet. Nema nikakve involucije ili evolucije u biću Apsoluta, ništa se stvarno ne može izroditi iz Apsoluta, a svaka realna promena predstavlja negaciju Apsoluta. Promena na koju mislimo kada imamo u vidu kreaciju ili pojavni svet nije ontološka – to jest, ne predstavlja promenu u samom biću apsolutne Stvarnosti. To je samo prividna promena. Na čin stvaranja treba gledati kao na vrstu ekspanzije neograničivog bića Apsoluta, odnosno, kao da Beskonačno, koje je bez svesti, kroz jedan takav čin hoće da zadobije sopstvenu svest. Pošto ekspanzija Stvarnosti ima za posledicu samoograničavanje u svim oblicima života, sam čin stvaranja može se jednako prikladno nazvati procesom bezvremene kontrakcije. Bilo da u činu stvaranja vidimo neku vrstu ekspanzije Stvarnosti ili njenu bezvremenu kontrakciju, ono što mu prethodi jeste početni poriv ili pokret, koji bi se mogao (u granicama misli) shvatiti kao prirođena i latentna želja da se bude svestan.
Praizvorni bhas

Raznolikost kreacije, kao i odeljenost pojedinačnih duša, postoje samo u uobrazilji. Postojanje kreacije ili manifestovanog sveta zasnovano je na bhasu, ili iluziji, tako da, uprkos nastanku bezbrojnih individualnih duša, Nad-duša ostaje večno ista i nepromenjena i ne trpi nikakvu stvarnu ekspanziju ili kontrakciju, rast ili opadanje. Mada Nad-duša ne podleže promenama koja pripadaju bhasu, ili iluziji, upojedinjavanjem dolazi do njene prividne diferencijacije u mnoštvo pojedinačnih duša.

Praizvorni bhas ili iluzija koja je prva privukla Nad-dušu, poklapa se sa prvom impresijom. Time se začelo obrazovanje sanskara. Obrazovanje sanskara začelo se u najkonačnijem centru koji je prvobitno žarište nastanka individualne duše. U gruboj sferi to žarište predstavlja trodimenzionalni, inertni kamen, koji poseduje najrudimentarniju i najnepotpuniju svest. Ovo maglovito i nerazvijeno stanje svesti je jedva sposobno da osvetli svoj sopstveni oblik i vrstu i ne može ostvariti svrhu kreacije, a to je da Nad-duša spozna samu sebe.
Progresivna evolucija svesti i formi

I te najmanje mogućnosti prosvetljenja svesti u fazi kamena vode poreklo iz Nad-duše a ne iz tela kamena. Svest, međutim, nije u stanju da se proširi nezavisno od tela kamena, jer se Nad-duša prvo poistovećuje sa svešću a zatim, kroz nju, i sa formom kamena. Obzirom da je stupanj svesti kamena ograničen nepomičnim telom kamena, evolucija u više forme ili nosače vremenom postaje neizbežna. Razvoj svesti mora se odvijati naporedo sa evolucijom tela koja ga uslovljavaju. Volja da se bude svestan, nedeljiva od bezmerja Nad-duše, traži da nosač njenog ispoljenja progresivno evoluira u skladu sa božanskim planom.

Tako vremenom Nad-duša sebi pribavlja nov nosač ispoljenja u formi metala u kome je svest blago pojačana. I na ovom stupnju je svest veoma nerazvijena i postepeno mora da se prenese u više forme vegetacije i drveća, u kojima je, zbog održavanja vitalnih funkcija rasta, zrenja i reprodukcije, prisutan viši nivo svesti. Pojava još razvijenijih oblika svesti postaje moguća onda kada Nad-duša teži da se ispolji kroz instinktivni život insekata, ptica i životinja, koje su u potpunosti svesne svojih tela i sredine u kojoj borave, i koje, u nastojanju da ovladaju svojom okolinom, razvijaju dodatni instinkt samozaštite.
Ljudska svest

Kod viših životinja je u izvesnoj meri prisutna moć rasuđivanja ili intelekt, ali je njegov opseg, usled zaokupljenosti instinktom samoodržanja i instinktom odgajanja i čuvanja podmlatka, usko ograničen. Stoga ni nepotpuno razvijena životinjska svest ne može da posluži prvobitnoj svrsi Nad-duše da doživi prosvetljenje Sopstva.
Namotavanje sanskara

Konačno, Nad-duša preuzima ljudsku formu gde svest dostiže svoj puni razvoj, a jedinka postaje potpuno svesna sebe i svoje okoline. Na ovom stupnju moć rasuđivanja dostiže svoj vrhunac i najveći domet. Međutim, budući da se Nad-duša poistovetila sa grubim telom, takva svest ne može da posluži svrsi prosvetljenja prirode Nad-duše. No i pored toga, svest je ipak ostvarila svoj najpotpuniji razvoj u ljudskoj formi, te je u njoj posejano seme Samoostvarenja. A volja-da-se-bude-svestan, sa kojom je evolucija i započela, sazreva u Sadgumu ili Čoveku-Bogu, najlepšem cvetu čovečanstva.

Nad-duša ne može postići Samospoznaju kroz običnu ljudsku svest jer je ova zatrpana mnoštvom sanskani ili impresija. Kako svest prolazi kroz različite stupnjeve, od prividno neživih stanja metala ili kamena, preko vegetativnog života drveća, instinktivnog stupnja insekata, ptica i životinja, pa sve do potpune svesti na stupnju čoveka, ona neprekidno proizvodi nove sanskare koje je sve gušće obmotavaju. Nakon dospeća na stupanj čoveka, prirodne sanskare bivaju dodatno opterećene daljnjim nizanjem neprirodnih sanskara koje nastaju kao plod mnogobrojnih iskustava i aktivnosti.
Primeri o snazi impresija

Tako se sanskare neprestano obrazuju, kako tokom evolucije, tako i kasnije, putem čovekovih aktivnosti. Obrazovanje sanskara može se uporediti sa namotavanjem žice oko Štapa – gde žica predstavlja sanskare, a štap um pojedinačne duše. Namotavanje kreće od početka stvaranja i traje kroz sve evolutivne stupnjeve do stupnja čoveka; a namotana žica predstavlja sve sanskare, kako prirodne tako i neprirodne.
Impresije praznoverja

Sanskare se uvek iznova obrazuju u ljudskom životu zahvaljujući mnogobrojnim objektima i idejama sa kojima svest stupa u dodir. Sanskare izazivaju značajne promene u svesti. Impresije koje pobuđuju lepi objekti poseduju moć da probude u svesti dar za uzvišeno razumevanje i uživanje u lepoti. Kada neko sluša dobru muziku ili uživa u prekrasnom pejzažu, impresije izazvane tim objektima donose osećaj egzaltiranosti. Isto tako, stupajući u kontakt sa nekim značajnim misliocem, čovek se može zainteresovati za nove puteve misli i nadahnuti entuzijazmom koji je ranije njegovoj svesti bio sasvim stran. Kao i impresije o objektima i ljudima, tako i impresije vezane za različite sujeverne i praznoverne ideje igraju značajnu ulogu u preobražaju svesti. Moć impresija praznoverja nad čovekom ilustrovaćemo jednom pričom o duhovima. Nijedno područje ljudske misli nije u toj meri ispunjeno praznovericama kao ono koje se odnosi na duhove, za koje se prema narodnom verovanju kaže da kinje i zlostavljaju svoje žrtve na mnoge čudnovate načine. Nekada davno, dok su Indijom vladali Moguli, jedan vrlo učen čovek, skeptičan prema naklapanjima o duhovima, naumio je da te priče proveri ličnim iskustvom. Upozoravali su ga da ne pohodi određeno groblje u toku noći amavasje (najtamnije noći u mesecu), jer, kolale su priče da je to stanište užasnog duha koji se pojavljuje kadgod neko zabije ekser u grobljansku zemlju.
Iskustvo postaje skladno kada je oslobođeno sanskara

Sa čekićem u jednoj i ekserom u drugoj ruci, čovek je u noći amavasje ušetao pravo u groblje i potražio mesto na kojem je trava bila razgrnuta da bi tu zabio ekser. Zemlja je bila tamna poput njegove dugačke halje. Seo je na zemlju i dok je zabijao ekser nehotice je poduhvatio rub svoje halje. Završivši posao, osetio je zadovoljstvo što, nakon izvedenog eksperimenta, nije susreo duha. Ali kad je pokušao da ustane, nešto ga je snažno povuklo prema zemlji i njega je obuzeo paničan strah. Zahvaljujući dejstvu pređašnjih impresija, on nije bio kadar da misli o ma čemu drugom sem o duhu, koji ga je, kako je u tom trenutku uobrazio, konačno i ščepao. Sok je bio toliko jak daje siroti čovek izdahnuo od srčanog udara. Ova priča govori o strahovitoj snazi koju ponekad poseduju sujeverne impresije.
Vrste sanskara i stanja svesti

Snaga i dejstvo impresija teško da se mogu preceniti. Impresija predstavlja jednu stamenu snagu, stabilnu i trajnu. Ona može biti toliko snažno urezana u čovekov um da će, uprkos svim njegovim iskrenim željama i nastojanjima da je iskoreni, sama izabrati vreme i način svog posrednog ili neposrednog ispoljavanja. Um sadrži mnoge raznorodne sanskare, koje se, dok se ispoljavaju u svesti, često međusobno sudaraju. Sudar sanskara svest doživljava kao misaoni konflikt. Sve ovo za svest predstavlja jedno haotično i nerazumljivo iskustvo, praćeno oscilovanjima iz jedne u drugu krajnost, a složeni čvor postaje sve zamršeniji – sve do tačke kada se svest oslobodi svih sanskara, kako dobrih tako i loših. Iskustvo može postati istinski celovito i uravnoteženo tek kada se svest u potpunosti rastereti od bremena impresija.
Samoosvešćene duše oslobođene su sanskara

Sanskare se mogu klasifikovati i prema suštinskim kvalitativnim razlikama medu sferama kojima pripadaju. Prema različitim sferama postojanja razlikujemo tri vrste sanskara: (1) grube sanskare, koje dočaravaju grubi svet kroz grubi medijum i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa grubim telom; (2) suptilne sanskare, koje dočaravaju suptilni svet putem suptilnog medijuma i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa suptilnim telom; (3) mentalne sanskare. koje dočaravaju mentalni svet kroz mentalni medijum i prisiljavaju dušu da se poistoveti sa mentalnim telom. Razlike u stanjima pojedinih duša u celini se mogu pripisati razlikama među sanskarama kojima su duše opterećene. Tako grubo-svesne duše doživljavaju grubi svet, suptilno-svesne duše imaju iskustvo isključivo suptilnog sveta, a mentalno-svesne duše doživljavaju samo mentalni svet. Kvalitativna razlika između ova tri tipa duša je uslovljena razlikom u prirodi njihovih sanskara.

Samoosvešćene duše radikalno odskaču od ostalih duša jer doživljavaju Nad-dušu kroz Sopstvo, dok ostale duše doživljavaju samo svoja tela i njima odgovarajuće svetove. Ovu drastičnu razliku između svesti duša svesnih svog Sopstva i onih drugih, potvrđuje i činjenica da je svest Samoosvešćenih potpuno oslobođena sanskara, dok je svest ostalih uvek opterećena nekom vrstom sanskara. Samo kroz čistu i neuslovljenu svest dolazi do konačnog, pravog sazrevanja prvobitne volje-da-se-bude-svestan, i svesnog ostvarenja beskrajnog i neraskidivog jedinstva sa Apsolutom. Zbog toga je problem razrešavanja uma od uslovljenosti sanskarama, kao i problem njihovog uklanjanja, od najveće važnosti.