Priroda ega i njegovo uklanjanje

Odeljak I Ego kao poprište konflikta

Poreklo ega

Na predljudskom stadijumu svest ima iskustva, ali veza između iskustava i središnjeg ˝ja˝ još nije jasno uspostavljena. Na primer, pas se može razdražiti, ali svoju razdraženost neće doživeti u smislu ˝Ja sam razdražen˝. U ovom slučaju nalazimo da pas uči na osnovu iskustava, ponašajući se na osnovu ranijih iskustava, ali su njegove radnje, iako povezane, zapravo polumehaničke, i nastaju kao posledica privlačenja srodnih utisaka, ili sanskara. A to se bitno razlikuje od razumnog povezivanja iskustava kakvog je omogućio razvoj ˝Ja˝ svesti. U počecima razvoja razumske kontrole nad delovanjem pojedinačnih impresija došlo je do njihovog povezivanja sa centrom svesti, i tako se javio ograničeni ego. Konsolidaciju ego – svesti najbolje bismo mogli objasniti polazeći od početaka razvoja ljudske svesti.
Formiranje ega

Ljudska svest ne bi bila ništa drugo do skladište prikupljenih utisaka i iskustava da u isto vreme ne sadrži princip integracije u ego-središtu, koji joj služi da sve te utiske i doživljaje organizuje i shvati. Da bi se neko iskustvo shvatilo potrebna je prvo sposobnost da se obuhvate svi njegovi delovi, a potom i sposobnost da se, otkrivanjem njihovih uzajamnih veza, ti delovi procene. Integracija oprečnih utisaka i iskustava je uslov oslobađanja svesti od robovanja svakojakim prijatnim i neprijatnim stvarima koje bi da njome ovladaju bez obzira što nemaju nikakvu vrednost. Početni korak ka integraciji je formiranje ega kao središta i osnovice svesti.
Ego se pojavljuje da bi udovoljio željama

Ego je neskriveno i neumitno prisutan u svim zbivanjima u duševnom životu, a njegova uloga je zadovoljavanje određenih potreba. Uloga koju ego igra u ljudskom životu može se uporediti sa ulogom tereta na brodu. Brodski teret osigurava brod protiv prevelikog ljuljanja. Bez njega bi brod bio previše lagan i nestabilan, u opasnosti da se prevrne usred raspomamljenih vetrova i talasa. Isto tako bi se i snaga uma, u nedostatku privremenog jezgra, besciljno rasipala i trošila u zapletima oprečnih iskustava. Uopšteno rečeno, ego igra ulogu procenjivača životnih iskustava i posrednika aktivnih težnji relativno nezavisnih i nepovezanih instikata nasleđenih iz perioda životinjske svesti. Tvorevina koju nazivamo ego služi da se uspostavi određena stabilnost svesnih procesa, a ujedno i da se obezbedi njihovo skladno i uravnoteženo delovanje, što je osnov planskog i organizovanog života.
Nužno zlo

Bilo bi, dakle, pogrešno misliti da je pojava ega nesvrsishodna. Mada se pojavljuje samo da bi na kraju nestao, on privremeno zaista zadovoljava potrebu koja se, na dugom putovanju duše, ne može zanemariti. Ego se ne srne shvatiti kao trajna prepreka, jer se on može prevazići i nadrasti naprezanjem svih duhovnih snaga. Fazu formiranja ega treba shvatiti kao privremeno i nužno zlo.
Ego unosi razdor i stvara podvojenost

Ego je nezaobilazna stepenica u daljem napretku svesti. Međutim, pošto ego prianja za pogrešnu zamisao da je čovek telo, on je izvor velike zablude, koja izobličava iskustvo. Ego deluje tako što, upoređujući sebe sa ostalim oblicima života, sam sebe otuđuje od njih. I tako, mada iznutra pokušava da upotpuni i integriše lično iskustvo, ego, pri samom pokušaju da oseli i zaštiti sopstveno postojanje, unosi razdor između spoljašnjeg i unutrašnjeg života. To cepanje celovitosti života nadvoje ne može a da se ne odrazi na unutrašnji život ličnosti kojom dominira ego.

Ego kao izvor Konflikata

Premda neprestano teži da ostvari jedinstvo i celovitost iskustva, ego nikada ne uspeva u tome. Njemu, doduše, polazi za rukom da uspostavi neku vrstu ravnoteže, ali je ona površna i privremena. A da je svako ego-postignuće nesavršeno dokazuje i činjenica da je svako iskustvo, posmatrano sa stanovišta ega, neizostavno praćeno unutrašnjim konfliktom. Svakog trenutka ljudski um prolazi kroz seriju konflikata. Umovi velikih i proslavljenih ljudi, isto kao i umovi običnih ljudi, uvek su zbunjeni protivurečnim željama i sklonostima. Ponekad je konflikt sa kojim se um suočava tako oštar da osoba popusti pod njegovim pritiskom, pa onda imamo ili delimičnu ili potpunu umnu poremećenost. Normalne i takozvane poremećene osobe suštinski se ne razlikuju. I jedni i drugi se suočavaju sa istim problemima; samo što su ovi prvi u stanju da sa manje ili više uspeha rešavaju svoje probleme, a ovi drugi ne mogu da ih rese.
Pogrešne procene

Ego pokušava da resi svoje unutrašnje konflikte netačnim procenama i pogrešnim izborima. Za ego je karakteristično da nebitne stvari smatra bitnim, a bitne nebitnim. Premda su moć, slava, bogatstvo, sposobnosti i ostala svetovna postignuća zaista nebitne stvari, ego uživa u posedovanju istih, i vezuje se za njih u smislu ˝ovo je moje˝. S druge strane, duhovnost, koja je za duševni život od najvećeg značaja, ego smatra nebitnom. Na primer, kada osoba oseti neku telesnu ili misaonu neprijatnost dok obavlja nešto od duhovnog značaja, njen ego uskače da bi otklonio tu nevažnu neprijatnost, bez obzira što će time osoba odustati od onog što je za nju najhitnije – a to je duhovni rad. Telesna i mentalna prijatnost, kao i sva ostala svetovna postignuća i priznanja, nisu nepotrebna, ali nisu ni značajna. Postoji ogromna razlika između potrebe i suštine.
Konflikti se rešavaju samo pravilnom procenom

Ego mnoge nebitne stvari tretira kao neophodne. Duhovnost, međutim, koja se egu čini nebitnom, je od suštinske važnosti za dušu. U egu prebiva najdublji i najosnovniji princip neznanja koji se ogleda u davanju prednosti nebitnom nad bitnim.
Potreba za inteligentnim i čvrstim izborom

Um retko funkcioniše skladno jer je uglavnom usmeravan i voden nadmoćnim silama nesvesnog. Malo ljudi je spremno da se upusti u teškoće ovladavanja tajnim silama koje usmeravaju tok duhovnog života. Koflikt u umu je moguće otkloniti samo svesnom kontrolom snaga nesvesnog. A trajnu svesnu kontrolu je moguće uspostaviti jedino kada se svaka pojava koflikta u umu postavi na svoje pravo mesto.
Poverenje u ispravnost izbora

Da bi se um oslobodio od konflikata valja činiti pravilne izbore i davati prednost onome stoje istinski vredno nad onim što je nevredno. Uvek kada postoji manje ili više izražen konflikt, donesene odluke treba da su razborite i postojane. Izbor mora biti razborit, jer jedino se prianjanjem za prave i postojane vrednosti može ostvariti ravnoteža i pokrenuti vitalni, kreativni tokovi duševnog života. Jedan nepokolebljiv ali nerazborit izbor može privremeno nadvladati konflikt; ali će on, zauzvrat, u jednom dugom periodu uskratiti životu zamah i polet, i zaustaviti razvoj celovite ličnosti. Staviše, takav nerazborito rešen problem zasigurno će se ponovo pojaviti u nekom drugom obliku. S druge strane, za razboritu odluku je potrebna sposobnost opažanja pravih vrednosti i njihovog razlučivanja od tobožnjih vrednosti. Iz ovoga sledi da je problem sukobljenih želja u stvari problem sukobljenih vrednosti, a da bi se sukob resio, valja preduzeti temeljnu potragu za pravim smislom života. Um se jedino mudrošću može osloboditi od svakog konflikta.
Prave vrednosti

Donevši jednom za svagda pravu odluku, čovek nikada ne treba da odstupi od nje. Mada se neke sukobljene težnje u umu umire kada se odlučno krene zacrtanim putem, neke druge nastavljaju da se upliću, ometajući sprovođenje odluke u delo. Ponekad je moguće da se, zbog pojačanog sukoba u nesvesnom, javi kolebanje u vezi sa odlukom. Da bi izbegao poraz, um se mora čvrsto držati onih vrednosti do kojih je došao. Ovakvo rešavanje konflikta u umu ne iziskuje samo opažanje pravih vrednosti već i nepokolebljivu privrženost njima.
Skriveni konflikti

Sposobnost donošenja razborite i čvrste odluke se može uvežbavati na svim stvarima, kako malim tako i velikim. Obične životne brige nisu ništa manje značajne od ozbiljnih problema sa kojima se um suočava u kriznim periodima. Koreni konflikta u umu ne mogu se zatrti bez neprekidnih napora da se načini inteligentan i postojan izbor. Razvoj istinskih vrednosti javiće se spontano tek kada um stekne trajnu naviku da uvek donosi odluke u korist pravih vrednosti. Svakodnevne, obične stvari čine tri četvrtine čovekovog života; i mada unutrašnji konflikt u vezi običnih stvari ne može znatno uznemiriti um, on će ipak ostaviti za sobom izvesnu nelagodnost, osećaj da nešto nije u redu. Unutrašnji konflikti po pitanju svakodnevnih situacija najčešće i ne isplivavaju na površinu svesti. Ali zato iza pozornice bacaju senku na život. Zato konflikt treba izneti na površinu svesti i otvoreno se suočiti s njim da bi se pronašlo odgovarajuće rešenje.
Čežnja za idealom kao luč vodilja

Postupak izvođenja konflikata na površinu svesti ne srne se izroditi u izmišljanje problema tamo gde ih nema. Siguran znak pravog unutrašnjeg konflikta jeste kada čovek ne oseća da učestvuje punim srcem u mislima ili akcijama koje dominiraju trenutkom. Postoji i nejasan osećaj da se život suzio ili čak, radikalno ograničio. U takvim slučajevima treba pokušati sa analizom duševnog stanja kroz duboko unutrašnje sagledavanje sopstvenih misli i osećanja, pošto upravo takva analiza dovodi do osvetljavanja korena sukoba.
Dezintegracija ega

Protivrečnosti koje na ovaj način isplivaju na površinu moguće je resiti donošenjem razborite i čvrste odluke. Da bi se konflikt resio na zadovoljavajući način, najvažnije je da postoji snažan podstrek ili nadahnuće, a on se javlja samo kao posledica gorljive čežnje za dostizanjem nekog uzvišenog i sveobuhvatnog ideala. Cista analiza može pomoći u donošenju odluke, ali će ta odluka biti jalova i neefikasna ukoliko nije osnažena privrženošću nekom idealu koji seže u najdublje i najsuštinskije slojeve ljudske ličnosti. Moderna psihologija je dosta postigla u razotkrivanju uzroka unutrašnjih konflikata, ali tek treba da otkrije metode koji će pobuđivati inspiraciju i nadahnjivati um onim što život zaista čini vrednim življenja. To je istinski kreativni izazov za spasioce čovečanstva. Istinski ideal je osnovni kriterij um valjanog procenjivanja. A dobra procena slama ego konstrukciju izgrađenu na temeljima lažnih vrednosti. Svako delo u kome se odražavaju prave životne vrednosti doprineće dezintegraciji ega, koji eonima deluje u neznanju. Život ne može ostati trajno zatočen u kavezu ega. Jednog trenutka on se mora probiti ka Istini. Na vrhuncu evolucije čovek dolazi do otkrića da se život, sve dok se nemoćno vrti oko stožera ega, ne može shvatiti i proživeti u svoj punoći. Voden logikom tog otkrića, čovek započinje potragu za pravim središtem svojih iskustava i preuređuje svoj život u skladu sa Istinom. Da bi bio uspešan u tome, neophodno je da na mesto ega ustoliči svest o Istini. Spoznajom Istine ego biva potpuno uništen. Da bi se život mogao valjano integrisati i ispuniti, najpre mora da nestane to varljivo i veštačko jezgro satkano od sanskara.

Odeljak II – Ego kao potvrda otuđenosti

Ego kao prepreka duhovnoj emancipaciji

Ego je potvrda čovekove otuđenosti. On poprima razne oblike. Može se javiti u obliku kontinuiranog sebe-svesnog pamćenja kroz prisećanja kao što su: ˝Učinio sam ovo ili ono˝; ˝Osećao sam ovo ili ono˝; ˝Razmišljao sam o ovome ili o onome˝. Može poprimiti oblik sebičnih nadanja u vezi budućnosti i planiranja: ˝Uradiću ovo ili ono˝; ˝Osećaću ovo ili ono˝; ˝Razmisliću o ovome ili o onome˝. Ili pak, u sadašnjem vremenu, ego se, ističući svoju različitost i odeljenost od svih ostalih centara svesti, ispoljava kao snažan osećaj da je čovek zasebna jedinka. I mada privremeno igra korisnu ulogu centra svesti, ego, kao potvrda otuđenosti, predstavlja glavnu prepreku duhovnom izbavljenju i prosvetljenju.
Ego se hrani na osećaju otuđenosti

Svoju odeljenost ego potvrđuje kroz požudu, mržnju, ljutnju, strah ili ljubomoru. Osoba koja žudi za društvom i prisustvom drugih ljudi, zapravo je bolno svesna svoje otuđenosti i snažno doživljava svoje zasebno postojanje. Osećaj otuđenosti najoštriji je u slučaju velike i neutažive požude. Izražen je i u mržnji i u ljutnji, gde druga osoba biva odbačena i smatrana ne samo tuđincem, već i neprijateljem sopstvenog nabujalog ega. Strah je takođe prikriveni oblik otuđenosti i javlja se u vidu snažnog osećaja odvojenosti. Strah se spušta kao gusta koprena između ˝mene˝ i ˝tebe˝. Strah ne samo što potpiruje i produbljuje nepoverenje u drugog, već neizbežno vodi do sužavanja i povlačenja svesti, sve dok se drugo ljudsko biće u potpunosti ne istisne iz životnog konteksta. Stoga treba voleti bez straha, i to ne samo druge duše, već i samog Boga. Kroz strepnju od Boga ili Njegovih ispoljenja jača osećaj otuđenosti, dok kroz ljubav prema Bogu i Njegovim ispoljenjima osećaj otuđenosti postepeno nestaje.
Ljubomora jača ego

Osećaj otuđenosti najizrazitiji je u ljubomori. Najdublji imperativ duše jeste da voli i da bude istovetna sa drugim dušama. Tu svoju potrebu duša ne može da ispuni ako je potresaju požuda ili mržnja, ljutnja ili strah. U ljubomori, pored toga što ova duboka i imperativna potreba za poistovećivanjem sa drugim bićem ostaje nezadovoljena, kod osobe jača i uverenje da se neka druga duša uspešno sjedinila sa osobom za kojom je ova čeznula. U njoj se zatim rada dubok i beskompromisan otpor prema te dve osobe i prema njihovom odnosu koga je ljubomorna osoba nastojala da rezerviše samo za sebe. Sva isključiva osećanja kao što su požuda, mržnja, strah ili ljubomora čine život skučenim i doprinose ograničavanju i sužavanju svesti. Ona direktno postaju instrumentom potvrđivanja otuđenosti ega.
Slabljenje ega putem ljubavi

Svaka misao, osećanje i delo poteklo iz zamisli o nekakvom ekskluzivnom i zasebnom postojanju, sputava čoveka. Sva iskustva, bilo značajna ili beznačajna, i sva nastojanja, bilo dobra ili loša, opterećuju ga impresijama i produbljuju otuđenost njegovog ˝ja˝. Jedino iskustvo koje egu oduzima moć je iskustvo ljubavi, i jedino htenje koje ublažava osećaj otuđenosti je htenje da se bude jedno sa Voljenim. Požuda, mržnja, ljutnja, strah i ljubomora, sve su to oblici isključivosti koji produbljuju jaz između ˝mene˝ i ostatka života. Jedino sveobuhvatajuća ljubav može da premosti ovaj veštački stvoreni jaz i probije kroz barijeru varljive imaginacije. U istinskoj ljubavi ljubavnik isto tako čezne, ali on čezne da se sjedini s Voljenim. U doživljaju jedinstva sa Voljenim, odnosno kroz težnju da se ono postigne, slabi osećaj otuđenosti čovekovog ˝ja˝. Voleći, ˝ja˝ ne razmišlja o tome da zaštiti sebe, baš kao što se ni noćni leptir ne plaši da sagori u plamenu svece. Ego je potvrda otuđenosti od drugih, dok je ljubav potvrda jedinstva sa drugima. Otuda se ego može rastočiti samo istinskom ljubavlju.

Ego sačinjen od želja

Ego je natovaren raznovrsnim željama. Neuspeh u zadovoljenju želja ego doživljava kao neuspeh. Uspeh u prisvajanju željenog, ego doživljava kao uspeh. Nit ega je prisutna u ispunjenim i u neispunjenim željama. Ego će pred navalom želja navući masku ravnodušnosti i tobožnjim neželjenjem opet potvrditi svoju zasebnost. Međutim, kada dođe do prestanka želja, prestaje i težnja za zasebnošću. Prema tome, oslobođenje od svih želja utire put uklanjanju ega. Ego sačinjavaju raznorazne želje, a uništenje tih želja ravno je uništenju ega.
Koreni ega nalaze se u podsvesnom umu

Brisanje ega iz svesti je vrlo složen zadatak, pošto se koreni ega nalaze u podsvesnom umu, u obliku prikrivenih težnji koje nisu uvek prihvatljive eksplicitnoj svesti. Ograničeni ego eksplicitne svesti je mali deo celokupnog ega. Ego je kao santa leda u okeanu. Približno sedmina sante je iznad vodene površine pristupačna oku posmatrača, ali njen veći deo ostaje nevidljiv pod vodom. Isto tako se samo delić postojećeg ega manifestuje u svesti u obliku eksplicitnog ˝ja˝, a znatan deo ostaje da boravi u mračnim i maglovitim oblastima podsvesnog uma.
Heterogena struktura ega

Onaj deo ega koji se ispoljava u svesti – eksplicitni ego – nipošto nije skladan; on jedino može biti, i to doista i jeste, poprište bezbrojnih sukoba među oprečnim težnjama. Međutim, njegova moć propuštanja sukobljenih težnji je ograničena. Dve osobe moraju najpre da počnu da razgovaraju da bi se mogle upustiti u verbalnu prepirku. Ako ne razgovaraju, ne mogu se prepirati jer nemaju zajedničkog povoda. Na isti način, da bi se dve težnje svesno sukobile, one moraju imati makar nešto zajedničko. Ako su suviše različite i neskladne, one se neće – čak ni kao suprotstavljene težnje – pojaviti na poprištu svesti, već će ostati potopljene u nesvesnom umu sve dok se ne preoblikuju uz pomoć energije koju proizvode razne aktivnosti svesnog uma.
Eksplicitni i implicitni ego

Mada je ego sastavljen od raznoraznih elemenata, eksplicitni svesni ego je u manjoj meri heterogen od implicitnog ega podsvesnog uma. U poređenju sa izolovanim i nepovezanim težnjama podsvesnog uma koje teže da prodru u svest, eksplicitni ego deluje kao zaokružena celina. Organizovani eksplicitni ego sprečava određenim činiocima implicitnog ega prodor u svest. Svi problemi ega mogu se resiti samo svesnim i razboritim delovanjem. Stoga će potpuno uništenje ega postati moguće samo onda kada svi elementi ega sagore u vatri razborite svesti.
Jaki sukobi na poprištu svesti vode harmoniji i ravnoteži

Delovanje razborite svesti na Činioce eksplicitnog ega je važno, ali nedovoljno za postizanje željenih rezultata. Elemente implicitnog ega podsvesnog uma treba na neki način izvesti na površinu svesti da postanu deo eksplicitnog ega, a onda ih podvrgnuti dejstvu razborite svesti. Da bi se to postiglo, eksplicitni ego treba toliko da oslabi da omogući svim željama i težnjama koje do tada nisu imale pristup u arenu svesti, da dopru do nje. Oslobađanje sputavanih težnji prirodno produbljuje zbunjenost i sukob u eksplicitnom egu. Stoga je proces razaranja ega, umesto da ga prati stišavanje sukoba, često praćen još jačim sukobima svesnog uma. Ipak, na kraju te beskompromisne i oštre borbe dospeva se do stanja istinske ravnoteže i nepobitne harmonije, što je posledica otopljenja Čitavog ledenog brega ega.
Ego živi kroz oprečnosti

Iskopavanje zatrpanih delova ega iz dubokih slojeva podsvesnog i njihovo iznošenje na svetlost svesti je važna faza u odstranjivanju ega. Sledeća važna faza, razborito upravljanje željama, nastupa nakon što su želje dospele u arenu svesti. Baratanje s činiocima eksplicitne svesti nije jednostavan i lagan posao, jer eksplicitni ego ima tendenciju da istrajava kroz sva oprečna iskustva. Ako se eksplicitni ego, intenzivnim delovanjem razborite svesti, istisne iz jedne oprečnosti, on se vešto prebacuje u drugu oprečnost i tako opstaje. Na ovaj način, u nastojanju da produži svoj vek, premeštanjem čas u jednu čas u drugu oprečnost nekog iskustva, ego, ovekovečujući sebe, izmiče uticaju razborite svesti.
Ego – hidra sa bezbroj pipaka

Ego je kao hidra sa bezbroj pipaka. On nalazi bezbroj načina da se ispolji. Hrani se svakim oblikom neznanja. Ponos je, na primer, specifično osećanje kroz koje se ego ispoljava. Čovek može biti ponosan na bilo koju nevažnu i besmislenu stvar. Poznati su slučajevi ljudi koji puštaju da im nokti izrastu do enormne dužine, negujući ih bez obzira na teškoće koje im pričinjavaju, samo da bi istakli svoju različitost od drugih ljudi. Da bi živeo, ego svoja postignuća uveličava do grotesknih razmera. Razmetanje u društvu je jedna od uobičajnijih manifestacija ega; a ako pravila ponašanja to ne dopuštaju, ego će nastojati da dođe do istih rezultata klevetanjem drugih. Klevetanje drugih nije ništa drugo do pokušaj uzdizanja sebe kroz sugestivno poređenje – poređenje koje bi ego najradije izrazio direktno da ga u tome ne sprečavaju društvene norme.
Ego-trikovi

Ego sam sebe hrani i izgrađuje. On živi i raste pod svim okolnostima i koristi sva raspoloživa sredstva. Kada se suoči sa zabranama na jednoj strani, on ih nadomesti na drugoj. Ugrožen duhovnim težnjama i delima, on nastavlja da se napaja na izvoru upravo onih snaga čija je prvobitna svrha bila da ga uklone. Ukoliko čovek počne da neguje skromnost da bi se oslobodio monstruoznog tereta ega, i to mu pode za rukom, ego će se iznenađujuće okretno ubaciti u osobinu skromnosti. On se može hraniti uverenjima tipa ˝Ja sam produhovljen˝, baš kao što se na početnim stupnjevima hranio tvrdnjama ˝Ja nisam zainteresovan za duhovno˝. Tako nastaje ono što bi se moglo nazvati duhovnim egom, ili egom koji svoju zasebnost potvrđuje postignućima koja se smatraju dobrim i visoko duhovnim. Sa stanovišta prave duhovnosti, ovaj vid ega nije ništa manje ograničavajući od prvobitnog grubog ega koji nije pokazivao duhovne sklonosti.
Gerilski rat

Na višim stupnjevima na stazi ego se više ne služi otvorenim metodama, već se zaklanja iza mera koje su prvobitno služile svrsi njegovog uklanjanja. Te taktike ega veoma liče na taktike gerilskog ratovanja; teško ih je otkriti i nadmudriti. Odbacivanje ega iz svesti je izuzetno zamršen proces i ne može mu se prići jednostrano. Složenoj prirodi ega potreban je složen pristup. Pošto je egu na raspolaganju bezbroj mogućnosti da osigura svoj opstanak i nastavi sa samoobmanama, poklonik vremenom počinje da shvata da ne može više sam da se bori sa njegovim bezbrojnim izdancima. Poklonik se može nadati delotvornom obračunu sa obmanama i trikovima ega tek kada dobije pomoć i milost Savršenog Učitelja.
Učitelj kao poslednje utočište

U većini slučajeva poklonik će se okrenuti Učitelju tek kada shvati svu jalovost svojih pokušaja: On neće biti u stanju sam da se probije do cilja za kojim čezne i koji nejasno nazire. Razdražen tvrdokornošću svog ega, uviđajući svoju bespomoćnost, on će se predati Učitelju kao poslednjem i jedinom utočištu. Samopredaja znači otvoreno priznanje poklonika da je izgubio sve nade u samostalno rešavanje problema, i da se od sada u potpunosti oslanja na Učitelja. To je isto kao kada bi rekao: ˝Nisam u stanju da dokrajčim bedno postojanje ega. Zato tražim od tebe da intervenišeš i dokrajčiš ga.˝ Ovaj poslednji korak je plodonosniji od svih drugih mera koje su preduzimane u cilju slabljenja i razaranja ega. Kada se, naposletku, milošću Učitelja, rasprši magla neznanja čiji je glavni nosilac bio ego, Istina – koja je jedini cilj čitave kreacije – izbiće na videlo.

Odeljak III Oblici ega i njihovo razaranje

Ego živi kroz ideju ˝ovo je moje˝

Ego opstaje zahvaljujući svetovnim posedima kao što su moć, slava, bogatstvo, sposobnosti, postignuća i priznanja. Da bi utvrdio šta je ˝moje˝ on proglašava i uspostavlja granicu između ˝mojeg˝ i ˝tvojeg˝. Međutim, i pored svih svetovnih stvari koje svojata, ego se svejednako oseća ispraznim i nepotpunim. A da bi umirio svoj duboki nespokoj, baca se gorljivo na dalja prikupljanja. On svom posedu meri veličinu uporedujući ga sa posedom onih koji imaju manje, i zaključuje da su ovi, makar po toj jednoj stavci, manje kvalitetni od njega. Ego često traci svoje bogatstvo u raskalašnom življenju i nepotrebnom razmetanju, najčešće na tuđu štetu. Međutim, ostaje nezadovoljan bez obzira na sve svoje svetovne uspehe; i umesto da neguje neprijanjanje, zadovoljstvo nalazi u još naglašenijem svojatanju, u još većem isticanju razlike između sebe i drugih. Ego kao potvrda otuđenosti živi kroz ideju ˝moje˝.
Oblici ega

Ego, u želji da se oseća posebnim i jedinstvenim, sebe pronalazi ili u ulozi nekoga ko je bolji od ostalih, ili u ulozi nekoga ko je gori od ostalih. Sve dok postoji ego, u njegovoj pozadini je dvojnost; a sve dok postoji dvojnost, um ne prestaje da upoređuje i uočava razlike. Prema tome, čak i kada je osoba uverena u svoju jednakost sa drugima, to uverenje još uvek ne stoji na pouzdanim osnovama. To uverenje pre obeležava prelaz između dva stanja ega nego uvod u trajno poništenje granice između ˝ja˝ i ˝ti˝.
Ideja jednakosti

Ovaj prividni osećaj jednakosti može se formulisati na sledeći način: ˝Ja nisam inferiorniji ni superiorniji od ostalih˝. Možemo odmah uočiti da je ovo slučaj odričnog potvrđivanja ega. Krhku ravnotežu između ˝ja˝ i ˝ti˝ neprestano narušava preovladavanje kompleksa superiornosti ili kompleksa inferiorenosti. A ideja jednakosti se javlja da bi se ponovo uspostavila narušena ravnoteža. Odrično potvrđivanje ega kakvo se javlja u ideji o jednakosti je, međutim, posve različito od osećaja jedinstva kao glavne odlike duhovno slobodnog života. I premda je ideja o jednakosti u osnovi mnogih društvenih i političkih ideala, stvarni uslov za ravnopravan zajednički život je da se ta isprazna ideja o jednakosti nadomesti spoznajom o jedinstvu svekolikog života.
Dva kompleksa

Osećanja superiornosti i inferiornosti su reakcije jednog na drugo, a veštački stvoreno uverenje o jednakosti nastaje kao reakcija na oba osećanja. U sva tri načina ego nastavlja da potvrđuje, svoju otuđenost. Kompleksi inferiornosti i superiornosti najčešće se ne ispoljavaju istovremeno. Oni se, služeći se odgovarajućim objektima, ispoljavaju zasebno i naizmenično, što možemo uočiti na primeru osobe koja se ponaša nadmoćno prema podređenima, a udvorički prema nadređenima. Ali izbor bilo koje od dve mogućnosti ispoljavanja kompleksa kroz oprečno ponašanje samo još više pojačava ove oprečne komplekse umesto da ih rastvori do potpunog iščeznuća.
Kompleks superiornosti

Kompleks superiornosti javlja se u trenutku kada osoba sretne nekoga ko je u nekom pogledu slabiji od nje u smislu svetovnog poseda. Međutim, i pored toga što poseduje više, ego te osobe je neprestano suočen sa prizorom unutrašnje praznine. Ona se teši zabludom o svojoj vrednosti, razmećući se pred drugima veličinom svog imetka. Isticanje različitosti obično se ne zadržava na nivou teoretskog poređenja, već se proširuje na realni sukob sa drugima. Tako se, kao prirodna posledica potrebe da se nadoknadi ispraznost ego-života, javlja agresija.

Kompleks inferiornosti

Kompleks inferiornosti javlja se onda kada osoba sretne nekoga ko je na neki način znatno vredniji od nje u pogledu svetovnog poseda. Ali pokornost koju iskazuje pred njim vodi poreklo iz straha ili sebičnosti. Takva osoba nikada ne može biti iskrena i spontana zato što u njoj tinja skrivena ljubomora, pa čak i mržnja prema čoveku koji poseduje ono što bi ona radije imala za sebe. Sva ta usiljena spoljašnja pokornost samo je posledica kompleksa inferiornosti koji će naduvati ego do neverovatnih razmera. Ego će svoj osećaj ispraznosti pripisivati tobože manje vrednim posedima, koje smatra ˝svojim˝, umesto duboko ukorenjenom poroku da traži ispunjenje kroz ono što poseduje. Saznanje da je inferioran u materijalnom smislu će mu pružiti dodatni podsticaj da čini očajničke napore u pravcu sve većeg sticanja, pri tom ne birajući sredstva. I tako, produbljujući unutrašnje duševno siromaštvo, kompleks inferiornosti, kao i kompleks superiornosti, postaju značajni činioci rasprostiranja sebičnosti i haosa u društvu, kao i svih vidova neznanja karakterističnih za ego.
Predaja nije isto što i kompleks inferiornosti

Učenik će, stupajući u kontakt sa Savršenim Učiteljem u njemu prepoznati stanje Savršenosti lišeno ega, i dragovoljno mu se prepustiti. Učenik je primetio da je ego nepresušni izvor neznanja, uznemirenosti i sukoba; takođe je uvideo svoju nemoć da ga ukloni. Predanost učenika Učitelju valja razlučiti od kompleksa inferiornosti. Jer, predanost prati svest o tome da Učitelj predstavlja ideal i da je, kao takav, u osnovi identičan sa učenikovim uzvišenim Sopstvom. Predanost nije nedostatak samopouzdanja. Naprotiv, činom predanosti učenik iskazuje poverenje da će, uz Učiteljevu pomoć, konačno nadvladati sve prepreke. Priznavanje božanstvenosti Učitelja je način na koji uzvišeno Sopstvo učenika iskazuje svoje dostojanstvo.

Intervencija

Da bi ubrzao njihovo rastvaranje, Učitelj će namerno izazivati naizmenično ispoljavanje ova Učitelja dva kompleksa kod učenika. Ako se učenik nalazi na granici da izgubi srčanost i napusti traganje, probudiće u njemu duboko samopouzdanje. Ako je učenik dospeo do ivice da njime ovlada egoizam, Učitelj će ukloniti tu smetnju tako što će ga dovesti u situaciju da prizna i prihvati sopstvenu nemoć i ništavnost. Tako Učitelj koristi svoj uticaj da bi ubrzao učenikovo napredovanje kroz nivoe, odnosno, da bi ubrzao rastvaranje ega do potpunog iščeznuća.
Prilagođavanje Učitelju dovodi do rastakanja kompleksa

Kompleksi superiornosti i inferiornosti moraju se vešto dovesti u vezu, da bi se tako sučeljeni međusobno poništili. Potrebno je dopustiti im da se istovremeno ispolje bez potiskivanju jednog kompleksa na račun drugoga. Kada duša stupi u živ i dinamičan odnos sa Učiteljem, oba kompleksa vezana za osećanje superiornosti i inferiornosti uvode se u igru. Učitelj ih zatim tako vešto uskladi da oni ponište jedan drugog. Tada učenik uviđa da je ništa, ali da uz pomoć Učitelja može doživeti preporod i postati Sve.

Pri svakom pokušaju učenika da se prilagodi Učitelju, između ta dva kompleksa javlja se tenzija, a zatim se oni jednim udarcem poništavaju. Poništavanjem oprečnih kompleksa ego gubi svoju zasebnost. Preko porušenih brana izliva se reka božanske ljubavi. Izlivanjem božanske ljubavi, otuđeno ˝ja˝, razdvojeno i različito od ˝ti˝, nestaje u doživljaju jedinstva.
Analogija sa vozačem

Da bi se kola kretala u određenom pravcu, potreban je vozač. Međutim, ako je vozač podložan jakim privlačnim uticajima okolnih stvari, on ne samo da će se neodređeno dugo zadržavati na usputnim svratištima, već će se najverovatnije izgubiti na sporednim putevima, zanimajući se za ono što ima samo privremenu draž. Njegova vožnja zaobilaznim putevima samo će ga udaljiti od cilja. Nešto slično se događa kada ego preuzme vlast nad ljudskom svešću. Ego se može uporediti sa vozačem koji je sposoban da upravlja vozilom, ali kome je potpuno nejasno kuda se zaputio.

Jer, da bi vozilo stiglo do odredišta, nije dovoljan samo neko ko je u stanju da upravlja njime. Podjednako je važno da vozač bude sposoban da usmeri vozilo ka cilju. Sve dok je kretanje svesti u potpunoj i isključivoj vlasti ega, duhovni napredak osobe ugrožen je prirodnom težnjom ega da učvrsti svoju zasebnost, što je plod njegovih lažnih predstava. Zbog svojevoljnih aktivnosti ega svest je opkoljena zidom sopstvene izrade, i kreće se isključivo u okvirima tog zatvora sazdanog od iluzije.

Da bi se svest oslobodila svojih ograničenja i osposobila za služenje svojoj prvobitnoj svrsi, zbog koje je i postala, ona svoju pokretačku snagu mora crpsti ne iz ega, već iz nekog drugog izvora. Drugim recima, onaj vozač koji ne zna kuda vozi mora biti zamenjen drugim vozačem koji nije podložan čarima usputnih stvari, te ne usmerava svoju pažnju na usputne stanice ili prolazne privlačnosti, nego samo na istinski cilj, nedualnost. Trenutak kada se pažnja preusmeri sa nebitnih na istinski vredne stvari liči na smenjivanje lošeg vozača dobrim vozačem koji poznaje put. Uporedo sa postepenim preusmeravanjem pažnje, nastavlja se postupno rastvaranje ega i napredovanje ka Istini.
Ego pokušava da integriše iskustvo, ali oko lažne ideje

Kada ego ne bi bio ništa drugo do sredstvo objedinjavanja ljudskog iskustva, bilo bi moguće postići krajnju Istinu ne prekidajući njegovu aktivnost. Međutim, iako se egu može pripisati specifična uloga u razvoju svesti, on je ujedno i aktivni princip neznanja koji koči dalji duhovni napredak. Ego nastoji da objedini iskustvo, ali to čini oko lažne ideje o zasebnosti. Tako, budući daje građevina ega sazdana na temelju laži, ego može samo da nadzidava jednu laž na drugu. Aktivnosti ega predstavljaju prepreke, a ne pomoć u dolaženju do Istine. Proces dolaženja do Istine urodiće plodom tek onda kada se proces objedinjavanja iskustva, kojim upravlja ego, više ne bude temeljio na osnovnoj zabludi o zasebnosti.
Učitelj postaje novo jezgro integracije

Sve dok se ljudsko iskustvo bude odvijalo u području dualnosti, objedinjavanje iskustva ostaće uslov racionalnog i smislenog života. Ali se ego, kao jezgro objedinjavanja iskustva, vremenom mora ukloniti zbog njegovog neizbežnog saveza sa silama neznanja. Zbog toga je imperativno uspostaviti novo središte objedinjavanja iskustva koje će raspršiti osnovnu zabludu o zasebnosti i prisajediniti one vrednosti koje prethodno nisu bile dokučive ego-središtu. To novo središte biće Učitelj, koji ne samo da predstavlja prave vrednosti, već je i sušto oličenje apsolutne Istine. Predanost i odanost Učitelju, tom novom jezgru objedinjavanja iskustva, olakšaće učeniku da preusmeri pažnju sa nebitnih na bitne stvari.
Jedinstvo sa Učiteljem i realizacija Istine

Pravilno shvaćen odnos učenika sa Učiteljem predstavlja čvrstu potvrdu jedinstva svekolikog života. Odanost Učitelju odvojiće učenika od ego-središta koje mu je do tada neprekidno stvaralo lažni utisak otuđenosti. Nakon tog prelomnog trenutka, sva misaona aktivnost nastaviće da se odvija u tom novom pravcu. Težiće, jednom rečju, da osvetli novonastali odnos sa Učiteljem koji je manifestacija beskonačne Istine, a ne dotadašnji odnos sa ego-središtem kao ograničenim ˝ja˝. Učenik će zapaziti da njegova dela više ne izviru iz ograničenog ˝ja˝, već su nadahnuta Istinom koja izvire iz Učitelja. Više ga neće zanimati dobrobit ograničenog ˝ja˝ već samo dobrobit Učitelja kao Onog koji odslikava univerzalni i nepodeljeni život. Sva svoja iskustva i želje će predati Učitelju, ne ostavljajući ograničenom ˝ja˝ ni dobro ni zlo, i lišavajući ego svakog sadržaja.
Spoznaja Istinskog Sopstva

Progresivno rastvaranje ega neće oslabiti proces objedinjavanja iskustva, jer je sada funkciju jezgra objedinjavanja iskustva preuzeo Učitelj. Kada se egu oduzme snaga i živost, tada se Učitelj, oličenje Istine, učvršćuje u svesti kao anđeo vodič i kao vrhunsko nadahnuće. To je ujedno čin sjedinjenja sa Učiteljem i čin ostvarenja beskonačne Istine. Kako se postepeno usklađuje sa duhovnim zahtevima života – negovanjem čovečnosti, nesebičnosti i ljubavi, kao i svesrdnom predajom i davanjem sebe Učitelju kao Istini – učenikov ego počinje drastično da slabi. Ne samo da se sve manje i manje opire duhovnom razvoju, već doživljava i korenitu promenu. Najzad ta promena postaje tako duboka da ego, kao potvrda otuđenosti, sasvim nestaje i ustupa mesto Istini, u kojoj nema podela.

Koraci u procesu slabljenja ega i omekšavanja njegove strukture mogu se uporediti sa obrezivanjem i potkresivanjem razgranatog i nekultivisanog drveta, a odsudni korak u uništavanju ega – sa čupanjem drveta iz korena. Kada ego potpuno iščezne, dolazi do buđenja istinskog Sopstva. Da ukratko ponovimo: dugo putovanje duše začinje se razvojem eksplicitne samosvesti kao ograničenog ˝ja – iz životinjske svesti, a okončava se prevazilaženjem stanja ograničenog ˝ja˝ ljudske svesti posredstvom Učitelja. Na tom nivou duša biva inicirana u svest najvišeg istinskog Sopstva kao večnog i beskonačnog ˝Ja jesam˝ – u kome nema podvojenosti i koje obuhvata Čitavo postojanje.