Čovek-Bog

(Čovek-Bog takođe se zove Savršeni Učitelj, Sadgimi, Qutub, ili Salik-e-Mukatnil, a u Besedama najčešće ga zovemo jednostavno ˝Učitelj˝- Ur.)

Odeljak I Poklonici i Bogoostvarena Bića

Radost Bogoopijenosti

l pre Bogospoznaje napredni poklonici prolaze kroz stanja svesti koja su na neki način bliska stanju Bogospoznaje.

Na primer, masti i napredne duše viših nivoa dospevaju u stanje bez želja, uronjeni u radost Bogoopijenosti. Zaokupljeni jedino Bogom, oni upijaju jedinstveno blaženstvo karakteristično za stanje Boga. U njima ne plamti nikakva druga ljubav izuzev za Boga i žude samo za Njim. Za njih Bog nije samo jedini Voljeni već i jedina Stvarnost koja ima značaja. Oni se ne vezuju ni za šta drugo do za Boga, pa na njih ne utiču ni radosti ni boli kojima podležu svetovne osobe. Srećni su jer su uvek u dodiru sa Bogom koji je okean blaženstva.
Moći naprednih poklonika

Napredni poklonici ne samo da uživaju izvesne privilegije Božanskog stanja, već takođe i vladaju velikim okultnim i mističnim moćima (siddhijima). Postoji više tipova poklonika koje razvrstavamo prema tome kojim moćima su ovladali. Primerice, čak i na prvom nivou poklonik počinje da uočava svetla i boje, da oseća razne mirise i čuje muziku suptilnog sveta. Oni napredniji mogu da vide i čuju na bilo koju udaljenost. Neki poklonici, pak, doživljavaju grubi svet kao fatamorganu. A drugi opet mogu da preuzmu novo telo neposredno nakon svoje smrti. Neki posrednici Savršenih Učitelja poseduju takvu kontrolu nad grubim svetom da su u stanju da po volji zamene svoje telo za neko drugo. U tradiciji Sufija nazivaju se abdali. Svi ovi podvizi naprednih poklonika tiču se pojavnog sveta. Delokrug njihovih moči je u području dualnosti, a činjenica da oni ostvaruju čuda ne dokazuje da su oni zbog toga bliži stanju Boga.
Razna stanja tragalaca

Sa stanovišta svesti poklonike možemo razvrstati prema oblasti u kojoj se razvijaju, kao i prema tome koliko su se približili stanju Boga. Neki su, opijeni svojim neobičnim moćima, pali u iskušenje da ih primene, pa su prinuđeni da naprave dugu stanku u svom putovanju ka Bogu. Oni će se zaglibiti u ćorsokaku na nekom od međunivoa svesti. Neki se zbune, zalude, postanu žrtve samoobmane. Drugi, pak, padnu u komu. Neki uz velike teškoće, neprekidnim ponavljanjem određenih fizičkih pokreta ili reci, pokušavaju da se prizemlje. A ima i onih koji su u svojoj Bogoopijenosti sasvim zanemarili život u grubom svetu, pa njihovo ispoljavanje liči na ponašanje luđaka. Na kraju, postoje i oni koji slede svoju duhovnu stazu baveći se svojim svetovnim obavezama.
Stanje unmate

Određeni napredni poklonici, zahvaljujući svojoj egzaltiranoj svesti, doista zavređuju obožavanje; ali se oni, ni po duhovnoj lepoti, ni po savršenosti unutrašnjeg stanja svesti, ni po moćima, ne mogu meriti sa Bogoostvarenim bićima. Svi poklonici su, sve do šestog nivoa, sputani ograničenom svešću i još uvek borave u području dualnosti ili iluzije. Neosporno je da su oni uglavnom srećni zahvaljujući svom opštenju sa Bogom. Neki. snažno poneseni radošću svog unutrašnjeg druženja sa Bogom, počinju da se ponašaju neuravnoteženo. Kao posledica njihove neobuzdane Bogoopijenosti, oni počinju da napadaju druge, bacaju kamenje na njih, i uopšte, ponašaju se kao pomahnitali. Njihovo stanje obično se opisuje kao unmata (unmatta). Zahvaljujući neumerenom i nekontrolisanom izlivu radosti u unutrašnjem kontaktu s božanskim Voljenim, oni su krajnje nemarni u pogledu važećih standarda i vrednosti. Neustrašivost koju ispoljavaju, kod njih se javlja kao posledica potpunog nevezivanja, Što ljudi pogrešno tumače u smislu da su ćudljivost i goropadnost osnovne crte njihovog karaktera.

Ravnoteža i blaženstvo Bogoostvarenog

Tek kada postigne Bogoostvarenje na sedmom nivou, duša može u potpunosti da kontroliše svoju radost. Budući da je Čovek sada trajno utemeljen u ravnoteži bez oprečnosti, bezgranična sreća koja je sada večno njegova ne može poljuljati njegovu ravnotežu. Mahnita razuzdanost je daleko za njim. Nema više ni povremenih izliva ekstremne radosti koji su se javljali zbog sve teŠnje bliskosti sa Bogom – on je već nerazdvojno sjedinjen sa Njim. Izgubio se u božanskom Voljenom i stopio sa Njim, koji je okean bezgranične sreće. Sreća Bogoostvarene osobe je ničim uslovljena i sama sebi dovoljna, stoga i postojana, nepodložna plimama i osekama. Duša je dospela u stanje nenarušive staloženosti i potpune ravnoteže.

Sreća jednog bogotražitelja rada se iz sve tešnje bliskosti i intimnosti sa božanskim Voljenim – koji mu, još uvek, kao Drugi, ˝dolazi˝ spolja. Nasuprot tome, sreća Bogoostvarenog je nedeljivi aspekt stanja Boga u kome nema dualnosti. Sreća bogotražitelja je uslovljena, dok je sreća Bogoostvarenog Samo u temeljena. Sreća koju doživljavaju bogotražitelji je reakcija na sve obilniji izliv božanske milosti, dok sreća koju doživljava Bogoostvareni jednostavno JESTE.
Različitosti samo u odnosu na univerzum

Nakon Bogoostvarenja čovek stiče beskonačnu moć, znanje i blaženstvo. Unutrašnja Realizacija, premda nijansira na prema tipu Bogoostvarenog bića, suštinski je uvek ista. Jer razlike među Bogoostvarenima su isključivo spoljašnje prirode i postoje samo u odnosu na univerzum. Te razlike nisu razlike koje određuju duhovni položaj među Bogoostvarenim, obzirom da su svi Bogoostvareni jedno sa sveukupnim životom i postojanjem. Sa stanovišta kreacije, međutim, razlike medu Bogoostvarenima su jasno uočljive i zavređuju da budu pomenute. Nakon Bogospoznaje najveći broj duša odbaci telo i uroni u Bogosvest zauvek. Za njih je Bog jedina Stvarnost, dok je čitav univerzum sveden na nulu. Te duše se tako savršeno poistovete sa bezličnim aspektom Istine da nemaju nikakvu neposrednu vezu sa svetom formi.
Mađzubi-e-Kamili

Neke Bogoostvarene duše zadržavaju svoje grubo, suptilno i mentalno telo; ali apsorbovane u Bogosvesti, one nisu svesne postojanja svojih tela. Ostali ljudi i dalje vide njihova tela i odnose se prema njima kao prema inkarniranim bićima, ali njihova tela postoje samo sa stanovišta onih koji posmatraju. Ovi Bogoostvareni se u terminologiji Sufija nazivaju Mađzubi-e-Kamil. Mađzubi se ne služe svojim telima svesno, jer im je svest potpuno okrenuta Bogu, a ne prema telima ili univerzumu. Za njih njihova tela i pojavni svet ne postoje, te tako nema ni govora o tome da oni koriste tela u uobičajenom smislu reci. Međutim, njihova tela su sasvim sigurno centri zračenja beskonačnog blaženstva, znanja i ljubavi, tako da njihovi poštovaoci mogu iz tog spontanog božanskog zračenja izvući veliku duhovnu korist.
Neke Bogoostvarene duše nisu zainteresovane za kreaciju

Neki Bogoostvareni, povrh toga što poseduju Bogosvest, opažaju i postojanje zarobljenih duša. Svesni su da su sve zarobljene duše oblici Paramatme (Najvišeg Sopstva), te daje njihova sudbina da jednoga dana postignu Oslobođenje-a neke i Bogoostvarenje. Poznajući njihovu sudbinu unapred, ne haju za njihov privremeni usud. Bogoostvareni znaju da će, baš kao što su i oni sami postigli Bogoostvarenje, i sve ostale duše jednom postići to isto. Oni nisu zainteresovani da ubrzaju Bogospoznaju zarobljenih duša i posve su ravnodušni prema vremenskom procesu u kome se odvija kreacija.

Čovek-Bog (Sadguru)

Retke Bogoostvarene duše ne samo da poseduju svest o Bogu već su takođe svesne svojih tela i kreacije. Živo zainteresovane za duše koje se još uvek nalaze u sužanjstvu, one svesno koriste svoja tela da bi delovale u kreaciji i pomogle tim dušama u njihovom putovanju ka Bogu. Takvu Bogoostvarenu dušu zovemo Čovek-Bog, Savršeni Učitelj, Sadguru, Kutub (Qutub) ili Salik-e-Mukamil (Salik-e-Mukammil). Čovek-Bog doživljava da je središte čitavog univerzuma; i svako, bilo uzvišen ili podao, dobar ili rđav – podjednako je udaljen od njega. U tradiciji Sufija ovo središte se zove Kulub; Kutub kontroliše čitav univerzum preko svojih posrednika.

Bogočovek (Avatar)

Kada čovek postane Bog, a zadrži svest o kreaciji, njega zovemo Čovek-Bog; a kada Bog postane čovek, Njega zovemo Bogočovek ili Avatar. Bogočovek je prvi Sadguru, onaj koji je prvi dovršio proces evolucije i involucije;i On, periodično se spuštajući na zemlju, pomaže svim zarobljenim dušama. Međutim, sa stanovišta osnovnih karakteristika Njegove svesti i prirode Njegovog dela u kreaciji, Bogočovek je isto što i Čovek-Bog. Bogočovek i Čovek-Bog, premda su angažovani u različitim vrstama aktivnosti koje se tiču same kreacije, nikada, ni na tren, ne gube svoju Bogosvest. Ni jedan ni drugi nemaju konačan ili ograničen um; i Bogočovek i Čovek-Bog, kada žele da pomognu drugim dušama, deluju kao univerzalni um.

Odeljak II Stanje Čoveka-Boga

Od svih predmeta ljudskog proučavanja, Bog je najznačajniji. Ali čisto teorijsko znanje o Bogu neće odvesti poklonika daleko u njegovoj potrazi za smislom ljudskog postojanja, premda je bolje i intelektualno proučavati Boga Postajanje Bogom nego ostati u potpunom bogomračju. Tragati za Bogom, makar samo intelektualno, beskonačno je bolje od pukog skepticizma i ateizma. Bez sumnje je bolje osećati Boga nego tragati za Njim intelektualnim putem, iako je i takvo osećanje manje bitno od stvarnog iskustva Boga. Međutim, čak ni iskustvo Boga ne predočava Njegovu pravu prirodu, jer i u tom slučaju Bog, kao objekat iskustva, ostaje različit od samog poklonika bivajući nešto što je izvan njega. Pravu prirodu Boga poklonik spoznaje tek kada postigne jedinstvo s Njim, potpuno nestajući u Njegovom Biću. Prema tome, još uvek je bolje proučavati Boga nego ne znati ništa o Njemu; bolje je osetiti Boga nego proučavati Ga; bolje je doživeti iskustvo Boga nego osetiti Boga; a najbolje od svega je – postati Bog.
Konačno i čvrsto uverenje

Stanje Bogoostvarenja lišeno je sumnji koje razdiru umove zarobljenih. Zarobljeni se neprekidno kolebaju u pogledu pitanja ˝odakle˝ i ˝kuda˝. Bogoostvareni se, međutim, nalazi u samom srcu kreacije čiji izvor i svrhu vrlo dobro poznaje. Bogoostvarena duša zna da je Bog, isto tako pouzdano kao što običan čovek zna daje ljudsko biće a ne životinja. Za Bogoostvarenog to nije stvar sumnje, slepog verovanja, na gađanja, niti je posredi samoobmana. To je konačno i čvrsto uverenje zasnovano na kontinuiranoj Samospoznaji, uverenje kome nisu potrebni nikakvi spoljašnji dokazi i koga ne mogu poljuljati nikakva osporavanja. Niko i ništa ne može dovesti u pitanje njegovo spiritualno uverenje. Jer, ostvarena duša o sebi ne može misliti nikako drugačije osim kao o Bogu, baš kao što ni prosečna osoba ne može misliti o sebi nikako drugačije osim kao o ljudskom biću. Ali prosečna osoba misli da je ono što zapravo nije, a Bogoostvarena duša je spoznala sebe onakvu kakva jeste.
Slava Bogoostvarenja

Bogospoznaja je sam cilj celokupne kreacije. Sva zemaljska zadovoljstva, ma kako snažna, samo su blede senke beskonačnog blaženstva Bogoostvarenja. Sva svetovna znanja, koliko god sadržajna, samo su iskrivljeni odraz apsolutne Istine Bogoostvarenja. Sve ljudske mogućnosti, ma kako impozantne, čine samo jedan delić beskonačne moći Bogoostvarenja. Sve lepo, plemenito, divno, veličanstveno, dobro i inspiralivno u univerzumu, samo je beskrajno mali delić neprolazne i neizrecive slave Bogoostvarenja.
Cena Bogoostvarenja

Za večno blaženstvo, beskonačnu moć, neprolaznu slavu i apsolutnu Istinu Bogoostvarenja, plaća se ne mala cena. Upojedinjena duša mora da prođe kroz sve porođajne muke, bolove, i grčeve evolucije, reinkarnacije i involucije, pre nego što nasledi ovo bogatstvo skriveno u samom srcu kreacije. Cena koju mora da plati da bi stekla ovo bogatstvo jeste gubljenje zasebnog ega. Da bi se uplovilo u neograničeno prostranstvo Božestva, ograničena individualnost mora da nestane.

Svetovnom osobom vlada njena ograničena individualnost, i ona, pošto se poistovećuje se sa svojim ograničenim oblikom i imenom, sama sebi spušta veo neznanja koji prekriva unutrašnjeg Boga. Da bi neznanje iščezlo, ograničena individua mora da preda svoje ograničeno bivstvo. A kada ono side sa scene, ponevši sa sobom sve oznake ograničenog života, ono što preostaje jeste Bog. Predaja ograničenog bivstva je nestanak čvrsto ukorenjene zablude o zasebnom postojanju. To nije predaja nečeg stvarnog; to je kapitulacija lažnog pred nadmoćnom Istinom.
Dva aspekta Čoveka-Boga

Kada osoba prolazi kroz unutrašnje nivoe koji vode Bogospoznaji, ona sukcesivno prestaje da biva svesna grubih, suptilnih i mentalnih svetova, kao i svog grubog, suptilnog i mentalnog tela. Mali broj duša nakon Bogoostvarenja ponovo silazi, odnosno spušta se, i postaje svestan celokupne kreacije – kao i svojih grubih, suptilnih i mentalnih tela – a da pritom njihova Bogosvest nije ni na koji način ugrožena. Samo petoro njih deluju kao Savršeni Učitelji. Bog kao Bog po sebi nije svesno čovek, a čovek kao čovek po sebi nije svesno Bog. Čovek-Bog je svesno Bog i svesno čovek. Čak i onda kada povrati svest o kreaciji, Čovek-Bog ne doživljava ni najmanje narušavanje svog duhovnog položaja.
Čovek-Bog nije uhvaćen u zamku kreacije

Ono što je duhovno opasno za dušu koja se još uvek nalazi u okovima nije njena svest o kreaciji, već činjenica da je njena svest upala u zamku kreacije zahvaljujući sanskarama. Tako svest biva obavijena velom neznanja, koji je sprečava da uvidi svoju unutrašnju božanstvenost. Čoveka ne ugrožava njegova svest o telima, nego činjenica da se on, zahvaljujući sanskarama, poistovetio sa njima. Sanskare koče ostvarenje beskonačne Duše, koja je vrhunska Stvarnost i osnov svekolike kreacije. Samo u tom pravcu valja tragati za krajnjom svrhom čitave kreacije. Okovana duša je lancem sanskara vezana za svet oblika i to joj stvara iluziju istovetnosti sa telima. Nesklad u svesti i poremećaj u izražavanju božanske volje javlja se zbog sanskaričkog poistovećivanja sa telima, a ne zbog same svesti o njima. Pošto je Čovek-Bog oslobođen svih sanskara, on ostaje zanavek svestan svoje neistovetnosti s telima, i koristi ih samo kao instrumente izražavanja božanske volje u svoj njenoj čistoti. Ono što je Čoveku-Bogu telo, to je ćelavom perika. Ćelavi danju, kada odlazi na posao, stavlja na glavu periku, a skida je noću, kada odlazi na počinak – Tako i Čovek-Bog koristi svoja tela kada su mu ova potrebna za njegovo delo; a, kada mu postanu suvišna, on ih se lako oslobađa, obzirom da ih vidi kao nešto što se suštinski razlikuje od njegovog istinskog bića, koje je Bog.
Promenljiva senka Boga ne pomućuje Bogosvest

Čovek-Bog zna daje beskonačno biće iznad svih oblika, i u stanju je da, uz apsolutno neprianjanje, ostane svestan kreacije ne padajući u njene zamke. Lažnost pojavnog sveta proizilazi iz pogrešnih shvatanja, iz ne moći da se uvidi da se radi o iluzornom ispoljavanju beskonačnog Duha. Neznanje se ogleda u tumačenju forme kao same po sebi potpune, nevezane za Beskonačni duh, iako je ona samo jedan od njegovih izraza. Čovek-Bog zna Istinu. On je svestan istinske prirode Boga kao i istinske prirode kreacije. I pored svega toga, njegova svest ostaje neokrnjena dualnošću, jer jeza njega celokupna kreacija samo jedna od promenljivih senki Boga – koji je jedino, večno i stvarno Postojanje, i koji se nalazi u samom srcu kreacije. Shodno tome, Čovek-Bog može da bude svestan kreacije uz neumanjenu svest o Bogu; i da nastavi da deluje u pojavnom svetu da bi ubrzao prvobitnu svrhu kreacije, a to je dostizanje pune Samospoznaje ili Bogoostvarenje svih duša.
Čovek-Bog deluje kroz univerzalni um

Kada se Sadguru iz bezličnog aspekta Boga spusti u svet oblika, on se tada ispoljava kroz univerzalni um; on zna, oseća i dela posredstvom univerzalnog uma. Za njega više ne postoji ogranični život ograničenog uma; za njega više ne postoje radosti i patnje sveta dualnosti; za njega više nema oholosti šupljeg otuđenog ega – on je svestan svog jedinstva sa celokupnim životom. Posredstvom univerzalnog uma on ne samo da doživljava radosti svih umova već i njihove patnje. Pošto kod većine umova, usled neznanja, preovlađuje patnja, i patnja Čoveka-Boga je beskonačno veća od radosti koju doživljava. Velika je patnja Čoveka-Boga, ali mu beskonačno blaženstvo stanja Boga, u kome neprekidno i bez napora boravi, pomaže da izdrži, mirno i bez bure, svu tu patnju.
Po završetku svoje misije Čovek-Bog odbacuje i univerzalni um

Upojedinjena duša, zahvaljujući svom neznalačkom poistovećenju sa ograničenim umom, nema pristup stanju beskonačnog blaženstva Boga, pa nju duboko diraju i pokreću sanskaričke radosti i patnje. Čovek-Bog se ne poistovećuje čak ni sa univerzalnim umom, kroz koji deluje kada se radi ljudi spusti na zemlju. On se služi univerzalnim umom samo zarad svoje zemaljske misije. A pošto se služi univerzalnim umom ne poistovećujući se s njim, do njega ne dopiru radosti i patnje koje univerzalni um posreduje. Kada završi svoje delo on i njega odbacuje. Sve vreme dok deluje na zemlji posredstvom univerzalnog uma, on zna da je večan i da je Bog, a ne univerzalni um.

Patnja Čoveka-Boga i Bogočoveka

Jedinstvo Čoveka-Boga sa Bogom je savršeno. Čak i kada se, u cilju izvršenja svog univerzalnog dela, on spusti u područje dualnosti, to ga ni za trenutak ne razdvaja od Boga. U običnom stanju čoveka on mora da se izjednači sa drugima, pa jede i pije i pati kao i svi obični ljudi. Međutim, čak i kada radi sve ove stvari, on ne gubi svoju božanstvenost, neprekidno doživljavajući mir, blaženstvo i moć. Ali kada Bog postane čovek, On kao Bogočovek doslovno pati kao i svaki drugi čovek. Isus Hrist kao Avatar doista je patio na Krstu. Međutim, Znanje o Njegovom Božanskom Poreklu Mu je omogućilo da istovremeno zna kako je sve u svetu dualnosti samo iluzija. Održavalo Ga je, jednom rečju, Njegovo Znanje o Njegovom Bogostanju.

Raspeće

Bogočovek svaku dušu doživljava kao Sebe. On u svemu doživljava Sebe, a Njegov univerzalni um obuhvata sve umove. Bogočovek zna da je jedno sa svim zarobljenim dušama. Iako doživljava svoju istovetnost sa Bogom i večnu slobodu, On takođe doživljava da je jedno sa zarobljenim dušama, bivajući time i sam zarobljen. Mada je On svestan večnog blaženstva svog božanskog stanja, On takođe, zbog zarobljenosti drugih ja koje spoznaje kao sopstvene oblike, doživljava i bezgraničnu patnju. To je smisao Kristovog Raspeća. Bogočovek je takoreći neprestano razapet i stalno se iznova rada. U Bogočoveku je u potpunosti ostvarena svrha kreacije. On na zemlji više nema šta da postigne za Sebe, pa ipak On zadržava Svoje telo i koristi se njime da bi pomogao oslobađanju drugih duša iz okova kako bi i one postigle Bogosvest.
Nedualnost u srcu dualnosti

Čak i dok deluje u svetu dualnosti Bogočovek nije ni na koji način ograničen dualnošću. U Njegovom Bogostanju, oprečnosti ˝ja˝ i ˝ti˝ rastopile su se u sveprožimajučoj božanskoj ljubavi. Stanje Savršenstva u kome boravi Bogočovek je iznad svih oblika dvojnosti i suprotnosti. To je stanje neograničene slobode i nenarušive savršenosti, besmrtne svežine i večne blaženosti, čiste božanstvenosti i nesputane kreativnosti. Bogočovek je nerazdvojno sjedinjen sa Bogom zauvek, pa tako i u središtu dualnosti prebiva u stanju nedualnosti. On ne samo da zna da je jedno sa svime već takođe zna daje On Jedini. On svesno silazi iz stanja Boga da bi dospeo u slanje u kome doživljava Boga u svemu. Iz ovih razloga, Njegov boravak u svetu dualnosti ne samo da Ga ne vezuje, nego odslikava iskonsku slavu jedine Realnosti, koja je Bog, i doprinosi oslobađanju ljudi iz ropstva.

Odeljak lll Delo Čoveka-Boga

Slobodno i nevezujuće davanje i uzimanje

Bogoostvarenje je beskrajni kraj kreacije i bezvremeno dozrevanje i dokončavanje inteligentne i nevezujuće karme. Duše koje nisu spoznale Boga još uvek se nalaze u području dualnosti i uzajamnim razmenama, koje su njihove stalne preokupacije u svim područjima života, pletu karmičke lance dugova iz kojih nema izlaza. Svest Čoveka-Boga, međutim, boravi u jedinstvu; ono što On radi, ne samo da ga ne zadužuje, već i doprinosi oslobađanju duša koje još uvek žive u neznanju. Za Čoveka-Boga ne postoji niko ko bi bio izopšten iz njegovog bića. On vidi sebe u svakome, pa pošto sve što radi izvire iz njegove svesti o nedualnosti, on može slobodno da daje i slobodno da uzima ne vezujući time ni sebe ni druge.
Kontakt sa Čovekom-Bogom je blagotvoran za sve

Kada je čovek bezrezervno otvoren na izlive ljubavi Čoveka-Boga, on tada započinje vezu sa Čovekom-Bogom koja će opstati sve dok ne postigne Oslobođenje i Bogoostvarenje. A kada se čovek stavi u službu Čoveka-Boga, žrtvujući za Njega čitav svoj život i sve svoje posede, tada on, pošto je tako pridobio milost i pomoć Čoveka-Boga, stupa s njim u vezu koja će znatno ubrzati njegov spiritualni napredak. U stvari, čak i kada se čovek suprotstavi delovanju Čoveka-Boga, on zapravo začinje jednu razvojnu liniju koja će ga kad – tad neosetno odvesti Bogu, jer dokle god postoji otpor prema Čoveku-Bogu dotle se neminovno javlja i razmišljanje o Njegovom Radu što opet učvršćuje vezu i kontakt sa njim. Svi koji se voljno ili nevoljno prepuste vrtlogu njegovih aktivnosti postaju, na neki način, primaoci njegovih duhovnih podsticaja.
Neponovljivost i nesputanost Savršenih Učitelja

Rad Savršenih Učitelja u univerzumu fundamentalno se razlikuje od onoga čemu teži većina sveštenika ili crkvenodostojnika ustanovljenih religija. Većina njih pridaje preveliki značaj spoljašnjim formama, ritualima i pravilima. Pošto nisu oslobođeni sebičnosti, uskogrudosti ili neznanja, oni iskorišćavaju slabe i lakoverne tako što ih drže u strahu od pakla ili im podgrevaju nadu u nebo. S druge strane imamo Savršene Učitelje koji su zauvek uplovili u večan život ljubavi, čistote i univerzalnog razumevanja. Oni su dakle usmereni na ono što je stvarno bitno a što može doprineti unutrašnjem otkrivanju duha u svakom kome pružaju pomoć. Ljudi koji su i sami obavijeni maglom neznanja mogu, usled samozavaravanja ili iz promišljene sebičnosti, upotrebljavati isti jezik kao i Učitelji i pokušavati da ih imitiraju u raznim spoljašnjim stvarima koje prate život Učitelja. Ali ne mogu, zbog prirode svoje duhovne ograničenosti, imitirati Čoveka-Boga u njegovom savršenom razumevanju, u njegovom doživljavanju beskonačnog blaženstva i rukovanju bezgraničnim moćima. Ovi atributi, vrlinom njegovog postignuća sjedinjenja sa Bogom, pripadaju isključivo Čoveku – Bogu.
Samoobmana i pretvorstvo

Onima koji borave u neznanju nedostaju osnovne crte Učitelja. Čak i kada, zavaravajući sebe ili pretvarajući se, pokušavaju da glume Čoveka-Boga, to samozavaravanje i licemerje će kad – tad izaći na videlo. Kada osoba posveti život samoobmani, to je onda velika nesreća. Ona veruje da je nešto što nije i misli da zna ono sto zapravo ne zna. Ako je, pak, iskrena u onome što misli i radi, ne treba je kriviti, premda je to donekle opasno po druge. Licemer je, međutim, svestan svog neznanja i pretvara se da je ono što nije iz sebičnih razloga. Čineći tako, licemerna osoba stvara sebi ogromne karmičke dugove. Mada je izvor znatne opasnosti za slabe i povodljive ljude, ona ne može obmanjivati u beskraj, jer će se, posle izvesnog vremena, nemoćna da dokaže neku svoju tvrdnju, sama odati.

Čovek-Bog se može ponašati i kao sledbenik

U izvršavanju svog univerzalnog dela Čovek-Bog je beskonačno prilagodljiv. On se ne vezuje ni za jedan metod u pružanju pomoći, niti sledi unapred stvorena pravila i zakone: on je sam sebi jedini zakon. Može se pojaviti pod bilo kakvim okolnostima i odigrati ulogu koju okolnosti nalažu ne vezujući se. Jednom je sledbenik upitao Učitelja zašto posti. Učitelj je odgovorio, ˝Ne postim da bih postigao Savršenstvo, jer budući da sam ga već postigao, više nisam sledbenik. Ja postim zbog svih vas koji to još niste postigli.˝ Duhovni sledbenik se ne može ponašati kao neko ko je postigao savršenstvo, jer se Savršeni ne da imitirati; dok se Savršeni može, u svrhu vođenja i unapređenja duša, ponašati kao sledbenik.

Čovek koji poseduje najviši stepen fakultetskog obrazovanja može bez ikakvog napora učiti decu abecedi, ali deca sama to ne umeju. Da bi pokazao put do božanskog, Čovek-Bog će, na primer, odigrati ulogu bhakte (obožavaoca) Boga premda je on već postigao jedinstvo sa Njim. Iako je Bogoostvaren, on će odigrati tu ulogu da bi ostalima osvetlio put. Čovek-Bog se ne vezuje za određenu ulogu i on prilagođava svoju tehniku pružanja pomoći potrebama onih koji traže njegov savet. Sve što uradi je za dobrobit sviju. On vise nema šta da postane jer je postao Sve.
Čovek-Bog koristi Maju da bi je poništio

Ne samo da Čovek-Bog nije vezan za određenu tehniku pružanja pomoći, on isto tako nije vezan ni za kakav konvencionalni kriterijum vrline. On je izvan dobra i zla. Premda njegovo ponašanje može izgledati beskrupulozno u očima sveta, sve što on radi, radi za krajnju dobrobit sviju. On primenjuje različite metode za različite osobe. Nema nikakvih ličnih motiva, uvek je nadahnut samilošću koja želi blagostanje za sve. Zato ostaje nevezan u onome što radi.
Spašavanje davljenika

Služeći se Majom da bi svoje učenike izbavio iz Ma je, on u svom spiritualnom zadatku koristi bezbrojne metode. Njegovi metodi razlikuju se od osobe do osobe, od okolnosti do okolnosti. Povremeno dozvoljava sebi da učini nešto što će druge šokirati, nešto suprotno svemu što se od njega uobičajeno očekuje. Međutim, njegova namera je uvek duhovne prirode. Kratak i šokantan san ima za cilj da probudi spavača iz njegovog dugog slatkog sna. Kao i taj potresni san, šokovi koje Čovek-Bog u tajnosti smišlja i namerno priređuje su, premda u prvom trenutku neprijatni, u suštini blagotvorni.

Ponekad izgleda daje Sadguru previše grub prema nekima, ali posmatrači nemaju uvida u situaciju iznutra i zato ne mogu pravilno da shvate opravdanost njegove prividne okrutnosti. U stvari, njegova strogost je izazvana duhovnim zahtevima situacije i za najveće je dobro onih prema kojima se on tobože grubo ophodi. Uporedimo to sa situacijom u kojoj vrstan plivač pokušava da spase davljenika.

Dobro je poznato da se davljenik grčevito hvata za bilo šta što mu dođe pod ruku. U svom očajničkom grču on je toliko zaslepljen da grabi i onoga koji mu je pritekao u pomoć, i tako ne samo da onemogućava svoje spašavanje, već povlači za sobom i svog spasioca. Stručnjak u veštini spašavanja zna da nekada mora prvo da onesvesti davljenika. Ovim prividno surovim činom on uklanja opasnost koju donosi očajnička borba davljenika i tako osigurava uspeh svojoj operaciji. Na isti način, prividna strogost Čoveka-Boga osigurava spiritualno blagostanje drugih.
Lažna svest

Duša koja je u okovima zapala je u klopku univerzuma, a univerzum nije ništa drugo do puka imaginacija. Pošto imaginaciji nema kraja, osoba besciljno luta lavirintom iskrivljene svesnosti. Otkrivajući Istinu, Čovek-Bog joj može pomoći da izađe, skraćujući put koji bi ona inače morala da prevali kroz različite faze iskrivljene svesnosti. Kada ne opaža Istinu, um umišlja razne stvari – naprimer, da je kralj ili prosjak, muškarac ili žena itd. Otuda duša, posredstvom uma, nastavlja da gomila iskustva mnogobrojnih oprečnosti.

Seme Bogoostvarenja

Gde god je dualnost, postoji i težnja da se, idući u krajnosti, povrati izgubljena ravnoteža. Ako, na primer, osoba ima iskustvo ubice, ona to mora da uravnoteži prolazeći kroz iskustvo ubijenog. Ili, ako je neko bio kralj u jednom životu, on mora da uspostavi ravnotežu tako što će u sledećem životu biti prosjak. Na ovaj način osoba će ad infinitum lutati od jedne do druge suprotnosti, nemoćna da stavi tačku na delovanje iskrivljene svesnosti. Čovek-Bog ima moć da na trenutak prekine dejstvo varljive imaginacije koja bi se, u suprotnom, beskonačno odvijala, da bi zalutaloj duši predočio Istinu i pomogao joj da se približi Istini. Čovek-Bog u zatočenu dušu sadi seme Bogoostvarenja, ali je do samog Ostvarenja potrebno da prođe određeno vreme. Svaki proces rasta u univerzumu zahteva vreme.
Pomoć Čoveka-Boga

Pomoć Čoveka-Boga je međutim, daleko plodotvornija od pomoći koju bi mogao da pruži neki napredniji poklonik. Kada poklonik pruža pomoć svome manje iskusnom bratu, on ga može dovesti samo do stupnja koji je i sam postigao. Povrh toga, njegova ograničena pomoć daje rezultate postepeno, što dovodi do toga da osoba koja se uspinje mora dugo vremena da se zadrži na prvom nivou, isto tako i na drugom itd. A kada Čovek-Bog odluči da pruži pomoć, on može, milošću svojom, za tren da uzdigne tragaoca čak do sedmog nivoa. U tom trenu tragalac će proći kroz sve nivoe involucije svesti.

Uzdižući tragaoca na sedmi nivo, Čovek-Bog će ga učiniti jednakim sebi. Poklonik koji na ovaj način postigne najviši spiritualni status, takođe postaje Savršeni Učitelj. Ovakav prenos duhovnog znanja sa Čoveka-Boga na učenika izgleda kao paljenje baklje već upaljenom bakljom. Kao i prva, i ta druga baklja može da zapali ostale baklje. One se sada ne razlikuju ni po značaju ni po upotrebljivosti.
Analogija sa drvetom

Čovek-Bog može se uporediti sa drvetom banijan. Drvo banijan raste do ogromnih razmera i u širinu i u visinu, baca veliku senku i služi kao sklonište za putnike, štiti ih od kiše, sunca i oluje. Kada dostigne maksimalnu visinu, drvo pušta svoje korenje duboko u plodnu zemlju da bi, kada za to dođe vreme, iz njega izraslo i razgranalo se još jedno drvo banijan. Ono zatim takođe izraste u širinu i u visinu do ogromnih razmera, baca veliku senku i služi kao sklonište putnicima Štiteći ih od kiše, sunca i oluje, stiče, dakle, isti potencijal da stvori istovetno drvo. Ovo podjednako važi i za Čoveka-Boga, jer on budi još neprobuđenu božanstvenost drugih duša. Zato je kontinuirano nastavljanje loze Savršenih Učitelja na zemlji neiskazivi blagoslov za Čovečanstvo. I veliki podstrek u njegovoj borbi da se iz mraka probije ka Istini.
Bogočovek, Gospod i sluga u jednome

Za Bogočoveka (Avatara) može se, pak, reći daje istovremeno i Gospodar i sluga univerzuma. Kao Onaj koji neizmerno obilno izliva Svoj duhovni blagoslov na svet, on je Gospodar univerzuma. Kao Onaj koji bez prekida nosi breme svih ljudi i pomaže im da prebrode bezbrojne duhovne teškoće, On je sluga univerzuma. Upravo kao što je Gospodar i sluga u jednome, Bogočovek je takođe uzvišeni Ljubavnik i Voljeni bez premca. Ljubav koju On pruža ili dobija ima za cilj da oslobodi duše iz okova neznanja. Pružajući ljubav, On je pruža samom Sebi koji jeste u raznolikim formama; a primajući ljubav On prima nazad sve ono što bese probudio u drugima milošću svojom, koja se neprestano i bez razlike izliva na sve. Milost Bogočoveka je poput kiše koja u potocima zaliva čitavu zemlju, i jalovu i plodnu, ali oplođuje samo onu zemlju koja je, strpljivim i mukotrpnim radom, učinjena plodnom.