Prvi deo

Prekid stvaranja, slabljenje i odmotavanje sanskara

Sanskare sprečavaju prosvetljenje Sopstva

Ljudska bića ne doživljavaju prosvetljenje Sopstva jer im je svest zastrta sanskarama, ili utiscima nagomilanim kroz ranija iskustava. Volja-da-se-bude-svestan, kojom je evolucija započela, uspela je, u formi čoveka, da stvori punu svest. Svest, međutim, ne dospeva do spoznaje Nad-duše jer ona pojedinačnoj duši služi za iživljavanje sanskara, umesto da joj posluži da doživi sopstvenu istinsku prirodu, Nad-dušu. Proživljavanje sanskara drži čoveka u iluziji da je smrtno telo koje pokušava da se prilagodi svetu stvari i ljudi.

Problem pouzdanog oslobađanja od sanskara

Individualne duše su poput kapljica u okeanu. I kao što je svaka kap u osnovi isto što i okean, duša-upojedinjena zahvaljujući Bhasu ili iluziji-uvek je Nad-duša i nikada se istinski ne odvaja od Nad-duše. Međutim, sanskare kojima je svest obavijena sprečavaju kap-dušu da doživi prosvetljenje Sopstva, zadržavajući je u području dualnosti. Da bi duša svesno ostvarila svoju istovetnost sa Nad-dušom, neophodno je da se, uz punu svest, do kraja uklone sve sanskare. Sanskare koje su doprinele evoluciji svesti postaju same po sebi prepreka uspešnom osvetljavanju prirode Nad-duše. Zbog toga osnovni problem sa kojim se suočava volja-da-se-bude-svestan nije daljnji razvoj svesti, već oslobađanje svesti od sanskara.

Pet načina sigurnog oslobađanja od sanskara

Oslobađanje od sanskara se odvija na sledećih pet načina:

1. Prestanak staranja novih sanskara.
Sastoji se u prekidu aktivnosti stvaranja novih sanskara. Ako se formiranje sanskara poredi sa namotavanjem žice oko štapa, ovaj korak podrazumeva prestanak daljnjeg namotavanja žice.

2. Slabljenje starih sanskara
Sprečavanje da se sanskare ispolje u akcijama i iskustvima vodi do njihovog postepenog slabljenja. U primeru sa žicom ovaj proces se može uporediti sa istanjivanjem žice na određenom mestu.

3. Odmotavanje prošlih sanskara
Postupak se ogleda u poništavanju prošlih sanskara ponovnim umnim proživljavanjem procesa koji je doveo do njihovog formiranja. Nastavljajući sa našim primerom, to je kao da se žica odvija.

4. Raspršivanje i iscrpljivanje određenih sanskara
Ako se energija uma koja je vezana za sanskare sublimira i uputi u druge kanale, sanskare se iscrpljuju, raspršuju i lagano teže iščezavanju.

5. Brisanje sanskara
Sastoji se u potpunom uništenju sanskara. Može se uporediti sa presecanjem žice uz pomoć makaza. Konačno uništenje sanskara se može postići jedino milošću Savršenog Učitelja. Treba zapaziti da mnogi od konkretnih metoda uklanjanja sanskara imaju višestruke efekte, pa se na osnovu pet gore pomenutih načina ne može izvršiti njihova stroga klasifikacija. Oni, pre svega, odslikavaju principe koji su karakteristični za duhovne procese koji se odvijaju paralelno sa odstranjivanjem sanskara.

U ovom Odeljku pozabavićemo se samo onim metodima koji prevashodno obuhvataju prva tri principa (a to su, prekid stvaranja novih sanskara, slabljenje i odmotavanje starih sanskara). Metodi koji ilustruju poslednja dva principa (raspršivanje i iscrpljivanje sanskara kroz sublimaciju, kao i brisanje sanskara) biće razjašnjeni u Odeljcima II i III.

Odricanje
Da bi um bio oslobođen ropstva stalnog gomilanja sanskara, neophodno je staviti tačku na stvaranje novih. Novo umnožavanje sanskara može se zaustaviti spoljašnjim i unutrašnjim odricanjem. Spoljašnje ili fizičko odricanje sastoji se u napuštanju svega onoga za šta um inače prianja-kuće, roditelja, braka, dece, prijatelja, bogatstva, udobnosti i grubih uživanja. Unutrašnje ili mentalno odricanje sastoji se u ukidanju svake žudnje, a naročito žudnje za čulnim objektima.
Mada spoljašnje odricanje samo po sebi nije bezuslovno praćeno unutrašnjim odricanjem, ono mu ipak utire put.
Duhovna sloboda se sastoji u unutrašnjem, a ne u spoljašnjem odricanju, ali spoljašnje odricanje u velikoj meri pomaže da se postigne unutrašnje odricanje. Osoba koja se odriče svog poseda istovremeno se iznutra odvezuje od svega što je imala ili ima. Stvari kojih se odrekla više ne predstavljaju izvorište novih sanskara. Tako ona zaustavljanjem procesa formiranja novih sanskara preduzima bitan korak ka oslobođenju. I to nije sve što se može postići putem spoljašnjeg odricanja. Odricanjem od svega odbacuju se sve stare vezanosti. Stare sanskare vezane za posed odvajaju se od uma, i budući da im nije dozvoljeno da se ispolje, iscrpljuju se.
Kod većine ljudi spoljašnje odricanje stvara povoljnu klimu za uspešno slabljenje sanskara. Neko ko poseduje moć i bogatstvo izlaže se opasnosti da se prepusti ekstravagantnom životu. Same prilike u kojima živi pogoduju takvom iskušenju. Čovek je uglavnom onakav kakvog ga okolina, poput vajara, kleše i oblikuje. Da li će uspeti da nadvlada uticaj sredine zavisi od snage njegovog karaktera. Ako ostane čvrst, ostaće slobodan u mislima i delima i neće zavisiti od akcija i reakcija svog okruženja. Ukoliko je slab, podleći će njihovom uticaju. Čak se i jakome može desiti da ga ponese moćni talas kolektivnog načina života i razmišljanja. Teško je odupreti se duhu vremena i izbeći upadanje u zamku okolnosti. Čoveka će, ma koliko se trudio da odoli, najverovatnije zahvatiti neki nadmoćni talas kolektivne strasti ili savladati određeni oblik mišljenja. Uglavnom je teško odoleti i nadvladati uticaj okruženja; lakše je umaći mu. Mnogi bi živeli čistijim i ispravnijim životom da nisu okruženi luksuzom i iskušenjima.

Odricanje od suvišnih stvari podstiče slabljenje sanskara i tako doprinosi slobodnijem životu.

Osama i post
Dva važna oblika spoljašnjeg odricanja koja poseduju izraženu duhovnu vrednost su: osama i post. Povlačenje iz bura i stresova užurbanog sveta – i povremeni samotnički život – predstavljaju efikasan metod slabljenja onih sanskara koje su u vezi sa grupnim instinktom. A!i to se ne treba smatrati za cilj.
Kao i osama, tako i post ima veliku duhovnu vrednost. Jelo je zadovoljstvo, a post-poricanje. U fizičkom smislu post je ne uzimanje hrane uprkos jakoj želji za uživanjem u njoj; post u mentalnom smislu je uzimanje hrane ne da bi se u njoj uživalo ili zbog vezanosti za nju, već samo radi održavanja tela. Spoljašnji post se sastoji u izbegavanju direktnog dodira sa hranom, a u cilju postizanja mentalnog posta.
Hrana je nasušna životna potreba, pa često ne uzimanje hrane neumitno vodi ka narušavanju zdravlja. Zato spoljašnji post treba da se izvodi periodično i isključivo nakratko. Ali ga treba upražnjavati sve dotle dok se ne postigne konačna pobeda nad žudnjom za hranom. Stavljanjem u pogon vitalnih snaga koje odolevaju žudnji za hranom, moguće je osloboditi um od prianjanja za nju. Spoljašnji post nema duhovnu vrednost ukoliko se izvodi samo u cilju očuvanja telesnog zdravlja ili zbog želje za isticanjem. Njega ne treba koristiti kao sredstvo samodokazivanja. Isto tako, ne sme da vodi u krajnost – u iznurivanje tela do krajnjih granica. Samoumrtvljavanje kakvo nastupa u toku produženog posta ne pomaže uvek da se čovek oslobodi žudnje za hranom. Upravo suprotno, ima za posledicu kasnije preterano prepuštanje jelu. Međutim, umereni spoljašnji post čiji je cilj duhovno napredovanje, pomoći će čoveku da postigne unutrašnji post. Kada se spoljašnji i unutrašnji post izvode punim srcem i sa iskrenim pobudama, oni povoljno deluju na odmotavanje sanskara vezanih za žudnju za hranom.

Pokajanje
Pokajanje vodi do odmotavanja mnogih sanskara. Pokajanje znači osećati i pokazivati izraženo kajanje nakon što čovek uvidi da je učinio neko loše delo. Metod se sastoji u ponovnom misaonom proživljavanju loših postupaka uz strogi samoprekor. Iskrenom pokajanju pomaže hrabro suočavanje sa okolnostima i situacijama koje su probudile osećaj kajanja, zatim, otvorenost prema jakim emocijama koje ga prate, i, na kraju, namerno oživljavanje počinjenih dela u svesti, praćeno iskrenim žaljenjem u srcu i snažnim neodobravanjem. Takvo pokajanje odmotava sanskare
koje su uzrokovale loše postupke. Pokora, u sprezi s duboko proživljenim osećanjima, može poništiti sanskare ljutnje, pohlepe i požude. Pretpostavimo da je neka osoba učinila nepopravljivo zlo drugoj osobi kroz nekontrolisanu pohlepu, ljutnju ili požudu. Ona će kad-tad reagovati razornim kajanjem i grižom savesti. Ako tada jasno uvidi zlo za koje je odgovorna, snaga emocionalnog razumevanja sagoreće zle težnje zbog kojih se kaje.
Pokajanje se ponekad ispoljava kroz razne oblike samokažnjavanja. Neki tragaoci idu dotle da u stanju pokajanja sebi nanose telesne povrede, ali se takve drastične mere generalno ne preporučuju. Neki Hindu tragaoci, na primer, padaju pred stopala svakog prolaznika, pokušavajući tako da kod sebe razviju skromnost i poniznost. Onima jake volje i stabilnog karaktera pokajanje će doneti željene dobre rezultate upravo kroz poniznost, jer ona razvezuje i iskorenjuje različite sanskare vezane za dobra i loša dela. Drugi, pak, slabije volje takođe mogu imati koristi od
pokajanja usmerenog, naravno, ka milosrđu i ljubavi. Iskreno praktikovanje pokajanja neizbežno vodi do ukidanja neželjenih modela razmišljanja i ponašanja, čineći da čovek bude spremniji da živi život u čistoti i služenju.
Međutim, treba uvek biti na oprezu, jer kod pokajanja postoji opasnost da se um predugo zadrži na lošim delima i tako razvije morbidnu naviku jadikovanja i oplakivanja beznačajnih stvari. Preterana, gotovo nastrana
sentimentalnost je jalovo traćenje energije i ni na koji način ne može bili od pomoći u slabljenju i odvezivanju sanskara. Pokora se ne sme pretvoriti u svakodnevno kajanje koje je pouzdano znak slabosti. Ona se ne sme razviti u mučnu ˝čistunsku˝ naviku neumerenog, sumornog razmišljanja o sopstvenim neuspesima. Iskrena pokora se ne sastoji u večitom žaljenju zbog loših postupaka nego u rešenosti da se postupci koji izazivaju žaljenje ubuduće izbegavaju. Ukoliko se usled pokore javi nedostatak samopoštovanja i poverenja u sebe, onda nije ostvarena njena prava svrha, a to je da se izbegne ponavljanje određenih postupaka.

Odbacivanje želja
Slabljenje i odmotavanje sanskara takođe se uspešno ostvaruje onda kada čovek prestane da iskazuje i ispunjava svoje želje. Ljudi se razlikuju po sposobnosti i spremnosti da se odreknu svojih želja. Oni u kojima se želje javljaju impulsivno, velikom brzinom, koji nisu u mogućnosti da ih zauzdaju na njihovom izvoru, mogu se makar uzdržati od toga da ih ostvaruju u delima. Čak i lišeni kontrole pred navalom želja, takvi ljudi mogu da preduprede njihovo sprovođenje u delo. Odbacivanje želja kroz kontrolisane akcije isključuje mogućnost zasejavanja semena budućih želja.
Sprovođenjem pojedinih želja u delo osoba će istrošiti i iscrpeti izvesne impresije. Ali, time će stvoriti nove impresije i zasejati seme budućih želja, koje će zatim nastaviti da je pritiskaju zahtevajući da se ispolje. Proces trošenja ili pražnjenja impresija putem njihovog ispoljavanja i ispunjavanja ni najmanje ne doprinosi pouzdanom oslobađanju od sanskara.
Kada se želja javi, a čovek joj ne dopusti slobodu ispoljavanja, on sebi otvara mogućnost da na miru o njoj porazmisli. Razmišljanje o želji rezultira slabljenjem njoj odgovarajućih sanskara. Međutim, valja skrenuti pažnju na činjenicu da takvo spontano razmišljanje ne donosi željene rezultate ukoliko poprimi formu prepuštanja želji u mislima. Svesno pružanje utočišta željama u umu ne samo da nema duhovne vrednosti, već je i uzrok formiranju suptilnih sanskara. Razmišljanje ne srne da bude praćeno svesnim odobravanjem želje, niti treba činiti napore da se sačuva sećanje na nju. Kada se željama ne dozvoli ispoljavanje i ispunjavanje u stvarnosti, već se one propuste kroz intenzivnu vatru promišljene svesti koja ih ne odobrava, njihovo seme se zatire. Odbacivanje želja i zaustavljanje njihovog ispoijavanja u fizičkom svetu dovodi do automatskog, prirodnog brisanja starih sanskara.

Neželjenje
Odbacivanje želja je priprema za neželjenje ili stanje bez želja, koje je uslov istinske slobode. Svaka želja, bilo ispunjena ili neispunjena, obavezno podrazumeva vezanost. Kada je ispunjena, vodi do rađanja novih želja i tako produžava zarobljenost duha. Neispunjena želja, pak, donosi razočaranje i patnju, što, kroz sanskare razočaranja i patnje, opet sputava slobodu duha.


Postojana ravnoteža neželjenja i princip neti neti

Nema kraja željenju jer je um usled spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa neprekidno omamljen, u stanju željenja ili odbijanja (koje je samo drugi vid željenja nečega). Spoljašnji stimulansi su čula vida, sluha, mirisa, ukusa i dodira.
Unutrašnji stimulansi su oni koji se javljaju u ljudskom umu kao secanja iz sadašnjeg života i kao sve sanskare koje je svest prikupila tokom evolutivnog perioda i kroz ljudske živote. Kada se um uvežba da ostane miran i staložen u prisustvu svih spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa, on dospeva u stanje neželjenja. A kada se ne želi ništa (sem apsolutne Stvarnosti koja je izvan svih oprečnih stimulansa) postaje moguće odmotati sanskare želja.
Željenje je slanje poremećene ravnoteže uma, a nežeijenje stanje postojane ravnoteže. Mir neželjenja je ostvariv samo ukoliko se čovek stalno oslobađa lošeg uticaja koji na njega vrše spoljni stimulansi – bilo da su prijatni ili bolni, zabavni ili ne. Da bi ostao netaknut radostima i patnjama ovog sveta, um se mora potpuno izdvojiti od spoljašnjih i unutrašnjih stimulansa. Premda um sam sebe neprekidno štiti i učvršćuje sopstvenim konstruktivnim sugestijama, uvek postoji mogućnost da odbrambene straže uma budu savladane udarom nekog neočekivanog i iznenadnog talasa iz okeana prirodnog i mentalnog okruženja. Kada se to dogodi čovek će se neko vreme osećati izgubljen; ali stav nevezivanja povratiće mu stabilnost.

Element negiranja u svim vidovima asketizma

Takav stav podrazumeva primenu principa neti neti (ni ovo, ni ono). Potrebno je neprekidno ulagati napore ne bi li se zadržao čvrsti oslonac neprianjanja za varljive suprotnosti ograničenog iskustva. Nedopustivo je odbacivati neprijatne stimuluse a iznutra ostajati vezan za prijatne. Um neće postati imun na napade protivurečnosti ako nastavi da prianja za prijatne nadražaje, ostajući pod njihovim uplivom. Ravnoteža se ogleda u suočavanju sa obe mogućnosti bez vezivanja za njih.
˝Da, da˝ – poruka pozitivnih sanskara – jedino se može poništiti negativnim odgovorom ˝ne, ne˝. Element negiranja prisutan je u svim vidovima asketizma, u odricanju, osami, postu, pokajanju, uzdržavanju od ispunjavanja želja i neželjenju. Uravnoteženo kombinovanje ovih metoda i oblika ponašanja daće zdrav oblik asketizma u kome neće biti bolnih naprezanja. Ali, da bi takav postao moguć, negiranje mora da se javi prirodno, bez preterivanja i suvišnih ograničavanja.
Beskorisno je primoravati um na asketski život. Svako prisilno prilagođavanje asketskom životu najverovatnije će onemogućiti razvoj nekih pozitivnih osobina. Kada se zdravim osobinama u ljudskoj prirodi omogući prirodan i postepen razvoj, saznanje o prolaznim vrednostima javiće se samo po sebi, otvarajući put ka spontanom asketskom životu. Svaki pokušaj prisiljavanja i požurivanja uma da se prikloni asketskom životu samo će izazvati njegov otpor.
Proces oslobađanja od vezanosti najčešće je praćen pojavom novih. Oni najgrublji oblici vezivanja usmereni su ka svetu objekata; a kada se um oslobodi vezivanja za svet objekata, on će težiti da uđe u neka finija vezivanja subjektivne vrste. Kada um postigne određeni stepen nevezanosti, on će najverovatnije početi da razvija suptilan oblik egoizma koji će se izraziti kao osećanje izdvojenosti i superiornosti. Nevezivanje ne srne da bude osnov za stvaranje novog jezgra za koji bi se ego mogao učvrstiti; istovremeno, ne srne da postane izgovor za čovekovo izbegavanje da se suoči sa burama i problemima sve tovnog života.

Negativne sanskara takođe moraju da iščeznu pre prosvetljenja Stvari koje ograničavaju čisto i beskonačno biće treba odbaciti neizmernom snagom koja izranja iz čistote i prosvetljenja, a ne zbog osećanja bespomoćnosti pred iskušenjima i nedaćama. Dalje, nevezivanje ne bi smelo da predstavlja bukvalno sprovođenje principa neti neti u delo, jer bi to preraslo u opsesiju lišenu najdublje čežnje za prosvetljenjem. Takvo usko shvatanje principa negiranja vodilo bi u unutrašnju zaokupljenost iskušenjima. Nevezivanje postaje celovito i suštinsko tek kada postane neraskidivi deo čovekove prirode.
Negativni odgovor ˝ne, ne˝ je jedini način da se odmotaju pozitivne sanskare koje su se stekle tokom evolucije i života u ljudskom obličju. Međutim, iako ovaj proces vodi iskorenjavanju pozitivnih sanskara, kroz njega se obrazuju nove negativne sanskare, koje opet na svoj način modifikuju um donoseći nove komplikacije. Odgovor ˝ne, ne˝ treba da je dovoljno snažan da izazove nestanak svih fizičkih, suptilnih i mentalnih sanskara, a nakon što odigra tu ulogu, čovek ga mora definitivno odbaciti. Celovito duhovno iskustvo ne može se zasnivati na pukom negiranju.
Podvesti ga pod princip negacije znači ograničiti ga i svesti ga na čisto intelektualnu kategoriju. Formula negacije služi da oslobodi um od ograničenja, ali da bi se dospelo do krajnjeg cilja života, ona se mora u određenom trenutku odbaciti.

Misao treba da služi kao sredstvo pomoću koga se prevazilaze ona ograničenja nastala samom njenom aktivnošću; ali kada je cilj postignut, misao valja odbaciti. To se zove proces nadilaženja uma, koji postaje moguć onda kada se čovek raspoistoveti od uma i njegovih želja. Objektivno sagledati telo, kao i sve misli i niže porive, znači dospeti u blaženo stanje nevezivanja i poništenja svih sanskara. To je oslobođenje duše od samonametnutih iluzija kao što su ˝Ja sam telo˝ ili ˝Ja sam um˝, ili ˝Ja sam želja˝ i postavljanje temelja za prosvetljeno stanje ˝Ja sam Bog˝ (˝Anal Haqq˝, ili ˝Aham Brahmasmi˝).