Odeljak II

Osnovni tipovi meditacije i njihova relativna vrednost

Razvrstavanje tipova meditacija na osnovu tri principa

Postoje različiti tipovi meditacije. Oni se mogu razvrstati na osnovu tri˝principa: 1) prema ulozi koju meditacija vrši u duhovnom razvoju, 2) prema delu ličnosti koji najviše učestvuje u procesu meditacije, 3) prema predmetu iskustva koji se nastoji razumeti. Klasifikacija različitih tipova meditacije može se izvesti prema bilo kojem od ova tri principa. Poslednji princip će biti pomenut kada se budu davala detaljna objašnjenja u vezi sa različitim oblicima meditacije. U ovom Odeljku biće reći o prva dva principa, jer oni mogu u mnogome pomoći pri pojašnjavanju relativnih vrednosti oblika meditacije.

Asocijativna i disocijativna meditacija

Prema prvom principu, meditacija služi ujedinjenju svesti sa večnom Istinom i odvajanju svesti od lažnih i nebitnih stvari pojavnog sveta. U tom pogledu, pojavljuju se dva tipa meditacije: asocijativna meditacija, koja prevashodno obuhvata rad uma na sintezi – anvaija (anwaya), i disocijativna meditacija, koja prevashodno obuhvata rad uma na analizi – viatireka (vyatireka). Asocijativna meditacija može se ilustrovati formulom ˝Ja sam beskonačan˝, a disocijativna meditacija formulom ˝Ja nisam moje želje˝. Asocijativnom meditacijom učenik pokušava da se ujedini sa zamišljenim duhovnim idealom. Disocijativnom meditacijom učenik nastoji da se odvoji od uslova, prilika i stanja koji nemaju duhovnu vrednost. Asocijativna meditacija je proces upijanja suštine duhovnog života, a disocijativna meditacija proces eliminacije onih faktora koji ometaju duhovni život.

Disocijativna meditacija utire put asocijativnoj meditaciji

Asocijativna meditacija se bavi stvarima koje, reklo bi se, potiču iz carstva svetlosti, a disocijativna meditacija predmetima koje pripadaju svetu senki. Svet iluzija, kao svet senki, ima zavodljivu čar. Da bi neko uspeo da umakne iz sveta iluzija i došao do Istine, on prevashodno mora razviti otpornost na njegove čari, upornim prepoznavanjem bezvrednosti sveta iluzija – baš kao što čovek mora postati nezadovoljan svetom senki da bi izašao na svetlost.  Prema tome, disocijativna meditacija prethodi asocijativnoj meditaciji. Ona je prva po redu i ima samostalnu vrednost, ali je njena osnovna funkcija da utre put asocijativnoj meditaciji.

Asocijativna meditacija je najplodonosnija

I asocijativna i disocijativna meditacija su, svaka na svoj način, neophodne, ali je iskustvo pokazalo da je asocijativna meditacija mnogo plodonosnija i značajnija od disocijativne meditacije. Čoveku koga saleću senke ne pomaže mnogo da se upusti u borbu sa njima. Ako se isključivo usmeri na borbu sa senkama, njegovim brigama neće biti kraja. Međutim, ukoliko on, umesto da očajava i besni u zagrljaju senki, postavi sebi važniji zadatak – a to je da dopre do sunčeve svetlosti, tada će otkriti da su senke same od sebe iščezle.  Ono što je zaista bitno nije čovekovo beskrajno nezadovoljstvo postojećim ograničenjima, već činjenje neposrednih napora u cilju dostizanja zacrtanog ideala. Sve dotle dok je čovek okrenut suncu, pokušavajući da kroči u svetlost, senke koje ga okružuju ne mogu predstavljati ozbiljne prepreke njegovom izbavljenju. Isto tako, učenik ne treba previše da se brine zbog svojih neuspeha sve dok je u srcu čvrsto odlučan da se ujedini sa svojim duhovnim idealom.  Jer, kada se njegovo hodočašće završi, svi njegovi neuspesi zauvek će nestati u ništavilu.

Analogija sa hranom

Ono Što je hrana za telo, to je asocijativna meditacija za duh. Pravilnim izborom hrane telo može ispraviti svoje nedostatke. Na sličan način i um može održati dobro zdravlje upijanjem duhovnih istina kroz meditaciju. Mada svaki oblik asocijativne meditacije ima svojih prednosti, neophodno je uspostaviti ravnotežu medu njima, kao što je neophodno držati uravnoteženu dijetu, čak i kada je hranljiva vrednost određenih sastojaka u ishrani sasvim zadovoljavajuća. Neskladan razvoj uma dovodi do unutrašnjih lomova što koči duhovno napredovanje; dok, sa druge strane, skladna kombinacija različitih oblika meditacije ubrzava duhovni napredak, jer je umu na taj način osigurano uravnoteženo i harmonično delovanje. Prava kombinacija je ona koja unosi sklad i ravnotežu. Tu je naglasak upravo na onim vidovima Istine koji utiču da se prepreke sa kojima se učenik u datom momentu suočava uspešno uklone.

Nastavak analogije sa hranom

Analogija sa dijetom može se proširiti i na drugi tip, disocijativnu meditaciju, u kojoj se teži otklanjanju i eliminisanju neduhovnih stvari. Kao što pogrešna dijeta može poremetiti zdravlje organizma, tako i pogrešna meditacija može dovesti do poremećaja u radu uma. Kao što će pogrešna ishrana ozbiljno narušiti zdravstveno stanje, tako i jedna nagonska meditacija o predmetu žudnje još čvršće okiva um, umesto da te okove razlabavljuje.  Jednako je važno izbegavati lošu hranu kao i loše vrste meditacije. Za telesno zdravlje je nužno stalno odstranjivati otpadne i otrovne produkte, a za duhovno zdravlje eliminisati nepoželjne misli i emocije.

Drugi princip

Do sada smo se bavili pojašnjavanjem dva različita tipa meditacije na osnovu prvog principa, to jest, na osnovu uloge meditacije u duhovnom razvoju. Jednako prosvetljujuće je i razumevanje principa po kome se meditativni procesi razvrstavaju saobrazno prirodi onog dela ličnosti koji najviše učestvuje u procesu meditacije. Na osnovu drugog principa imamo tri različita tipa meditacije.

Diskriminativna meditacija, meditacije srca i meditacija akcije

U prvom tipu meditacije najviše učestvuje intelekt; možemo to nazvati diskriminativnom meditacijom. U drugom tipu najvažnije je učešće srca; to je meditacija srca. U trećem tipu meditacije glavnu reč vodi aktivna čovekova priroda; to se zove meditacija akcije. Diskriminativna meditacija vodena je kakvom intelektualnom tvrdnjom ili formulom kao stoje, na primer ˝Ja nisam moje telo već Beskonačnost˝. Meditaciju srca odlikuje postojani i ničim ometeni tok ljubavi od učenika ka božanskom Voljenom. Akcenat u meditaciji akcije stavljen je na bezrezervno posvećivanje života nesebičnom služenju Savršenom Učitelju ili čovečanstvu. Od ova tri tipa, meditacija srca je najuzvišenija i najznačajnija; ali i preostala dva tipa meditacije imaju svoju vrednost i ne mogu se zanemariti bez ozbiljnijih gubitaka po duhovni razvoj učenika.

Meditacije se međusobno nadopunjuju

Pogrešno je smatrati da različiti tipovi meditacija potpuno isključuju jedan drugog. Oni se mogu javiti u mnogim kombinacijama. Često jedan tip meditacije vodi ka drugom, a napredak u jednoj vrsti meditacije uslovljava odgovarajući napredak u drugoj. Svi tipovi meditacija su značajni za siguran duhovni rast učenika, jer se uvek međusobno dopunjuju, te tako nadoknađuju svoje pojedinačne nedostatke.

Jedan tip meditacije se može preplitati sa drugim

Meditacija koja se upražnjava u neodgovarajućem trenutku može ozbiljno ugroziti napredak u drugoj vrsti meditacije. U svim vrstama meditacije misli se usmeravaju na neki aspekt života i svi ti aspekti su podjednako važni; ali u zavisnosti od duševnog stanja pojedinca, ponekad je preče asimilovati jednu životnu istinu od druge.  Zato, Učitelj nikada ne prepisuje svima istu meditaciju, nego daje posebna uputstva svakom učeniku, u skladu sa njegovim individualnim potrebama.

Potreba za uputstvima Učitelja

Učenik retko kada može sam da odredi koji mu tip meditacije odgovara u konkretnoj situaciji. On će ponekad toliko preterati u radu sa isključivo jednom vrstom meditacije, da će naići na nepremostive prepreke kada pokuša da izađe iz kanala koji se, na taj način, urezao u njegov um. Neće uspeti da sagleda vrednost nekog drugog tipa meditacije niti će ga takva promena privlačiti. Naravno da će učenik vremenom shvatiti da mu nešto nedostaje. Ali kao što su za bolesnika mnogi lekovi neprijatni, tako i tipovi meditacije koji su stvarno delotvorni u određenoj situaciji ne zadovoljavaju učenikov ukus – pa će se on ustručavati da ih koristi. U takvim trenucima su pomoć i savet Učitelja neophodni. Uvid koji Učitelj ima u stvarne duhovne potrebe učenika beskonačno je dublji i obuhvatniji od učenikovog. Posebna Učiteljeva uputstva ispraviće određene zanemarene aspekte učenikove ličnosti.

Istinska vrednost meditacije se uočava jedino kroz praksu

Mada poklonik na početku oseća odbojnost prema izvesnom tipu meditacije, on postaje zainteresovan za nju čim uvidi njenu vrednost i svrhu. Tek nakon što se okuša u određenoj vrsti meditacije, on će shvatiti njen pravi značaj i smisao. Pukim teoretisanjem i umovanjem ne mogu se otkriti vrednosti i mogućnosti nijednog tipa meditacije. Cisto teoretsko nagađanje može dati neke površne rezultate, ali neće uspeti da dokuči stvarnu jedinstvenost meditacije.  Kao i za sve druge stvari od duhovnog značaja, i za meditaciju važi da se njena bit može sagledati samo iznutra a nikako spolja.

Za uspeh u meditaciji neophodna je rešenost

Da bi postigao uspeh u ma kojoj vrsti meditacije, učenik mora da se upusti u nju sa tvrdom rešenošću da ispita sve njene mogućnosti. On ne srne krenuti u meditaciju sa rezervom i mora biti spreman na to da će se susresti sa neobičnim stanjima svesti. Treba da dopusti da ga vodi nit meditacije odbacujući pritom kruta shvatanja zasnovana na unapred stvorenim očekivanjima. Suština meditacije i jeste usredsređenost na jednu tačku uz isključivanje svega drugog, čak i kada je to drugo veoma zavodljivo.

Učiteljevo nadgledanje je važno

Ako učenik izabere neki tip meditacije na svoju ruku, a da ga pritom ne vodi i ne nadgleda Učitelj, on može otići toliko daleko da izgubi svaku perspektivu i sposobnost da se sam povrati. Tada za njega više nije moguće da se prebaci na neku drugu meditaciju, čak i kada to postane apsolutno neophodno. Ova opasnost se, međutim, da izbeći ukoliko učenik krene određenom linijom meditacije po preporuci svog Učitelja. Kada je učenik pod vodstvom Učitelja, Učitelj ne samo da će ga blagovremeno posavetovati kada da se zaustavi, već će mu pomoći da se izbavi iz gliba u kome je zastao u prethodnoj meditaciji.

Ilustrativna pričica

Ima jedna veoma ilustrativna priča o tome kako je jedan veoma pametan čovek poželeo da ličnim iskustvom sazna kako izgleda gušiti se na vešalima. Njemu nije bilo dovoljno da zamišlja kako bi to izgledalo, već je hteo to i lično da doživi, pa je zamolio prijatelja da zajedno obave eksperiment. Rekao je da će se obesiti o uže i da će mu signalizirati u trenutku kada gušenje dostigne kritičnu tačku. Zamolio je takođe da ga ne skida sa vešala sve dok ne ugleda dogovoreni znak.

Njegov prijatelj se složio, a čovek se, vezavši omču oko vrata, obesio. Međutim, izgubivši vazduh, izgubio je i svest, te više nije bio u stanju da prijatelju da dogovoreni znak. Međutim, njegov mudri prijatelj, videvši da je gušenje stiglo do kritične tačke, prekrši dogovor i oslobodi ga baš na vreme da mu spasi život. Čovek tako ne bese spašen zbog svoje pameti i predostrožnosti, već zahvaljujući mudroj i pravovremenoj odluci prijatelja. Isto tako je za učenika bezbednije da se osloni na svog Učitelja negoli na sopstvene zamisli.