Odeljak II

Pakao i Raj

Subjektivnost posmrtnog života

Posle smrti prosečna duša više ne poseduje svest o grubom svetu, jer je svest o tome uslovljena postojanjem fizičkog tela. Premda dolazi do gubitka svesti o grubom svetu, utisci o iskustvima grubog sveta ostaju u mentalnom telu i nastavljaju da se ispoljavaju u polusuptilnom svetu. U intervalu između smrti i naredne inkarnacije, svest duše usmerena je na ove impresije, što ishoduje u ponovnom oživljavanju i buđenju zemaljskih impresija i njima odgovarajućih doživljaja. Duša, međutim, nije svesna svoje suptilne sredine; ona je uronjena u totalnu subjektivnost i obuzeta je proživljavanjem zemaljskih impresija.

Stanje pakla i stanje raja

U životu nakon smrti, zadovoljstvo i bol doživljavaju se mnogo intenzivnije nego za zemaljskog života. Ovakva subjektivna stanja pojačanog zadovoljstva, odnosno patnje, zovemo raj i pakao. Pakao i raj su stanja uma, a ne stvarna mesta. I mada, subjektivno, imaju veliki značaj za upojedinjenu dušu, pakao i raj su samo iluzije u okviru šire Iluzije.

Želje i iskustva se u posmrtnom stanju intenziviraju

I u stanju pakla i u stanju raja želje postaju mnogo intenzivnije obzirom da im vise nije potrebno da se ispolje posredstvom grubog tela. Uporedo sa željama intenziviraju se i doživljaji vezani za njihovo ispunjenje ili neispunjenje. Za vreme zemaljskog života se želje, kao i prateća zadovoljstva i patnje, doživljavaju kroz medijum grubog tela. Iako duša istovremeno koristi i svoja viša tela, njena svest je, u toku života na zemlji, ponajviše zaokupljena grubim telom. Tako procesi svesti bivaju zatomljeni ovim dodatnim grubim velom, što umanjuje njihovu snagu, životnost i intenzitet – baš kao kad svetlost, propuštena kroz zatamnjeno staklo, postane prigušena.  Dok čovek boravi u fizičkom telu, njegove želje i doživljaji izgube na intenzitetu; a kada napusti fizičko telo, njihov intenzitet se srazmerno poveća.

Ispunjenje želja putem misli

U stanju koje zovemo raj, ispunjenje Želje ne zavisi, kao u gruboj sferi, od posedovanja predmeta želje. Želja se ispunjava samim razmišljanjem o željenom predmetu. Na primer, ako duša poželi da čuje veličanstvenu muziku, ona će moći to zadovoljstvo sebi da priušti jednostavno razmišljajući o njoj. Zamišljanje zanosne muzike je zamena za vibracije fizičkih zvukova u gruboj sferi. Zadovoljstvo koje proističe iz razmišljanja o muzici mnogo je snažnije od zadovoljstva koje osoba oseća dok u zemaljskom životu sluša fizičke zvukove. U rajskom stanju se ništa ne preprečava između želja i njihovog ispunjenja; ispunjenje putem misli ili osećanja uvek je na dohvat ruke.

Raj na zemlji

Čak i u zemaljskoj sferi postojanja, neke osobe razviju sposobnost da zadovolje želje bez posredovanja grubog tela.  Betoven je, na primer, bio sasvim gluv; no ipak je bio u stanju da, uz pomoć imaginacije, intenzivno uživa u svojim sopstvenim kompozicijama. On je, figurativno rečeno, još na zemlji uživao u raju. Isto tako će osoba koja s ljubavlju meditira o Voljenom, doživeti sreću razmišljajući o Njemu, bez obzira da li je On fizički prisutan ili ne. Posle smrti, u stanju raja, postoje sa svesti podignut spoljnji sloj koprene grubog tela, ovakva imaginativna ispunjenost je neuporedivo veća.

Grube želje daju stanje pakla

Neke želje neposredno se tiču posedovanja i asimiliranja grubih stvari kroz grubo telo. Grublje žeije kao što su požuda, proždrljivost ili žudnja za alkoholom i drogama, spadaju u ovaj tip želja. Radi se o tipično zemaljskim željama, posesivnim i prianjanjajućim za fizičke stvari. U takvim željama prevagu imaju Čulne senzacije i telesne reakcije. Takve grublje želje proizvode stanje pakla.

Razlika između grubih i finih želja

Za razliku od finijih želja, grube želje su usmerene na čulne doživljaje, ne osvrćući se na razumsku i moralnu opravdanost čulne opsednutosti. Naravno, i kod finih želja (kao što je želja za slušanjem muzike) postoji element želje za čulnim kontaktom sa fizičkim zvucima. Međutim, ovde zvuči nisu bitni zbog njih samih, već zbog njihovog svojstva da Izraze lepotu. Čovek, na primer, ne uživa u dobroj besedi zbog čulnog doživljaja zvuka, već da bi upio njenu intelektualnu dubinu i emotivnu snagu.

Telesne senzacije grnbih želja

U finijim željama, konkretni čulni oseti igraju sporednu ulogu. Kod grubljih želja je najvažnije da doživljaj prisvajanja fizičkih objekata bude stvaran, konkretan, i da ga prati telesna reakcija. Organske senzacije fizičkog tela igraju presudnu ulogu u iskustvima vezanim za grublje želje. Kroz njih upojedinjena duša svoje postojanje u grubom telu oseća življe nego kroz iskustva finijih želja.

Patnja pakla i blaženstvo raja

Skoro čitav smisao iskustava vezanih za ispunjenje, odnosno neispunjenje grubljih želja, iscrpljuje se u telesnim senzacijama. Zato one ne donose osećaj ispunjenosti nalik onome koji je prisutan kod finijih želja, čije se ispunjenje postiže posredstvom razmišljanja i imaginacije. Za grube želje je karakteristično prisvajanje i asimilacija grubih objekata. Svako zamišljanje grubih objekata služi da se naglasi potreba za njihovim posedovanjem. Pošto grubi objekti grubih želja nisu dostupni u polusuptilnom svetu, njihovo zamišljanje može jedino da ishoduje u intenziviranom doživljaju patnje. Kao što u grubom svetu grube želje donose više patnje no radosti, tako i u životu posle smrti, ponovno oživljena iskustva vezana za grublje želje čine da patnja prevagne nad radošću. Tako čovek dospeva u stanje pakla. Ali kada u zagrobnom životu, oživljavanjem iskustava vezanih za finije želje, preovlada radost, tada čovek dospeva u stanje raja.

Vreme u polusuptilnom svetu

Oba stanja su, međutim, stanja vezanosti, podložna ograničenjima oprečnosti bola i zadovoljstva. Koliko će ona trajati, o tome odlučuje priroda, količina i intenzitet nagomilanih impresija. Vreme u polusuptilnom svetu, zahvaljujući pojačanoj subjektivnosti stanja svesti, ne protiče na isti način kao što protiče u grubom svetu. Mada vreme polusuptilnog sveta nije isto što i vreme grubog sveta, njega strogo određuju impresije prikupljene za vreme boravka u grubom svetu. Međutim, važno je napomenuti da su stanje raja i stanje pakla daleko od toga da budu trajna; kada ispune svoju namenu u životu upojedinjene duše – ona prestaju.

Oživljavanje impresija

Grublje čulne želje, kao što su požuda i njeni emocionalni nusprodukti – mržnja i ljutnja, samo uvećavaju obmanu i patnju koja preovlađuje u stanju pakla. Finije želje, kao što su idealističke aspiracije, afinitet za umetnost i nauku, dobrostivost prema bližnjima i sve emocije koje to prate, kao i ljubav i osećanje bliskosti sa drugima – oprinose životu prosvećenosti i radosti koja preovlađuje u stanju raja. U tom stanju većina duša ponovno doživljava iskustva stečena tokom zemaljskog života, proživljavajući impresije koje su ostavile za sobom. Njihovo trajanje zavisi od trajanja i prirode iskustava duše za njenog života u fizičkom telu.

Okončanje stanja pakla i stanja raja

Baš kao što zvuk zabeležen na gramofonskoj ploči utihne nakon što igla prođe sve brazde, tako i stanje pakla i stanje raja prestaju onda kada svest prođe sve utiske koje je ponela sa sobom iz života na zemlji. Isto kao što je melodija koja se čuje sa gramofonske ploče onakva kakva je prvobitno utisnuta na ploči, tako je i kvalitet intenziviranih, uveličanih doživljaja koje duša ponovo prolazi u posmrtnom životu, strogo određen načinom života koji je bio vođen na zemlji u fizičkom telu. Sa tog stanovišta pakao i raj ? zagrobnog života su senka čovekovog zemaljskog života.

Retrospektivno istraživanje zemaljskog života

Međutim, ukoliko bi se posmrtni život pojedinačne duše sastojao samo od pukog misaonog ponavljanja zemaljske prošlosti, stanja raja i pakla ne bi imala nikakav naročit smisao. Bilo bi to prosto ponavljanje onoga što se već jednom dogodilo. Svesti se u posmrtnim stanjima pruža prilika da na miru, do kraja pregleda zapis o svom zemaljskom životu. Kada se iskustva intenziviraju, čovek lakše i uspešnije sagledava njihovu prirodu. Na zemlji je svest većine ljudi, pod pritiskom neistrošenih sanskara, okrenuta spolja i u budućnost. Ona je zaokupljena mogućnošću da u sadašnjosti ili budućnosti ispuni i zadovolji svoje sanskare. U zagrobnom životu se svest ljudi nalazi u subjektivnom i retrospektivnom stanju. Sa nestankom onih sanskara koje čoveka teraju napred, svest je, kao što je slučaj sa svim prisećanjima, u najvećoj meri zaokupljena ponovnim pregledanjem i procenjivanjem vrednosti i značaja prošlih iskustava.

Analogija sa filmskim zapisom

U životu posle smrti, grozničava užurbanost zemaljskog života, kao neposredna reakcija na životne situacije koje se menjaju iz časa u čas, biva zamenjena jednim opuštenijim raspoloženjem, oslobođenim žurbe i potrebe za hitrom akcijom. Sećanja na životni zemaljski put i kroz njega stečena iskustva, javljaju se mnogo živopisnije nego za vreme zemaljskog života. Zemaljski život je već ulovljen na filmskoj traci uma; ostaje samo da se pristupi podrobnom proučavanju uz pomoć filma koji će se projektovati na ekranu subjektivne svesti.

Asimilacija zemaljskih iskustava

Prema tome, stanje raja i stanje pakla su sredstva koja pomažu da se asimiluju iskustva stečena u razdoblju zemaljskog života, a upojedinjena duša će tako započeti svoju narednu inkarnaciju u fizičkom telu obogaćena prethodnim naravoučenijima. Lekcije naučene kroz svojevrsnu refleksiju i popis iskustava u mentalnom telu proživljavaju se kroz patnju ili sreću pojačanog intenziteta. A u narednoj inkarnaciji one će postati integralni deo intuitivne prirode aktivne svesti, koja pritom neće imati nikakvih sećanja na događaje iz prethodne inkarnacije.  Istine koje je um apsorbovao u posmrtnom životu u sledećoj inkarnaciji postaju sastavni deo urođene mudrosti.  Razvijena intuicija je sređeno zgusnuto znanje, prethodno pročišćeno kroz raznorazna iskustva sakupljena tokom prošlih života.

Raj i pakao i oslobađanje intuitivne mudrosti

Razne duše započinju svoju zemaljsku karijeru s različitim stepenom intuitivne mudrosti, koja je njihov početni kapital u zemaljskim poduhvatima i istraživanjima. Intuicija je rezultat prošlih iskustava, nešto kao dodatak na opremu psihe; preciznije rečeno, ona je otkrivanje nečega što je u prikrivenom stanju već bilo u posedstvu duše. U jednom dubljem smislu sva iskustva zemaljskog života – zajedno sa procesima pregledanja i sređivanja istih iskustava u zagrobnom životu – su samo instrumenti postepenog razvoja intuitivne mudrosti koju je duša oduvek, još od samog početka stvaranja, posedovala u latentnom obliku. A ono što važi za zemaljski život i iskustva tokom života na zemlji, važi i za stanja pakla i raja u posmrtnom životu: oni su sastavni deo putovanja upojedinjene duše, kojoj je na kraju suđeno da dopre do Izvora svih stvari.