Odeljak I

Lažne vrednosti

Važnost razumevanja Maje

Svako želi da spozna i ostvari Istinu, ali se Istina ne može spoznati i ostvariti kao Istina sve dok se neznanje ne spozna i ne shvati kao neznanje. Zato valja razumeti Maju, odnosno princip Neznanja. Ljudi dosta slušaju i čitaju o Maji, ali malo njih je zaista razume. Nije dovoljno steći površno razumevanje Maje; neophodno je da Maja doista bude shvaćena onakva kakva zapravo jeste. Shvatiti Maju odnosno princip Neznanja, znači spoznati pola Istine o univerzumu. Da bi se duša učvrstila u stanju Samospoznaje, svi oblici neznanja moraju prethodno da budu odstranjeni.

Suštinska priroda laži

Zato čovečanstvo na svaki način mora da otkrije šta je laž, da zna da je to laž i da je se, kao laži, oslobodi. Kakva je suštinska priroda laži? Ukoliko se istinito spozna kao istinito ili ako se lažno spozna kao lažno, preostaće samo jedan vid spoznaje u kome laži više nema. Laž nastaje onda kada se za istinu tvrdi daje laž, a za laž tvrdi daje istina, to jest kada se nešto smatra za ono što u stvarnosti nije. Laž je omaška u proceni prirode stvari.

Dve vrste znanja

Uopšteno govoreći, postoje dve vrste znanja: prvo, donošenje čisto intelektualnih zaključaka o postojećim činjenicama; i drugo, donošenje vrednosnih sudova što podrazumeva da se svakoj stvari mora utvrditi vrednost i odrediti važnost. Čisto intelektualni zaključci i mišljenja postaju važni jedino pošto se oslone na odgovarajuće vrednosti. Uzeti nezavisno, oni imaju veoma mali značaj. Na primer, nikoga ne zanima koliko listova ima na nekom drvetu, mada, gledano sa čisto teoretskog stanovišta, jedna takva informacija predstavlja određeni vid znanja. Takva informacija ili saznanje smatra se nevažnim jer se ne dovodi u vezu i odnos sa drugim vrednostima. Intelektualno znanje postaje važno onda kada omogući čoveku da ostvari određene vrednosti, dajući mu kontrolu nad sredstvima njihovog ostvarenja. Ili kada to znanje samo postane faktor vrednovanja menjajući ili drugačije utičući na prihvaćene vrednosti.

Greške u vrednovanju

Kao što postoje dve vrste pravilnog prosuđivanja, postoje i dve vrste krivog prosuđivanja: prvo, prihvatanje za činjenice onih stvari koje nisu činjenice, i drugo, pogrešno vrednovanje. Greške u vrednovanju mogu se načiniti: (1) uvažavanjem nečega što je nevažno, (2) neuvažavanjem nečega što je važno, ili (3) držanjem da je jedna stvar važna zbog nečega, dok je ona zapravo važna zbog nečeg sasvim drugog. Sve ove neistine su tvorevine Maje. Mada sa duhovnog stanovišta Maja obuhvata sve što je lažno, u praksi postoje neistine koje imaju izvesnu važnost i one koje uopšte nemaju. Ako neki čovek zauzme viši položaj samo da bi se osećao moćnijim no što jeste, onda je to laž, ali jedna od onih laži koje ne znače mnogo. Međutim, ako čovek smatra zauzimanje visokog položaja svrhom svog života, onda je to takođe laž, ali jedna od onih laži koje suštinski utiču na tok i smisao njegovog življenja. U celini gledano, daleko su krupnije one greške u vrednovanju prilikom kojih dolazi do iskrivljavanja, ograničavanja i pogrešnog sagledavanja života od onih grešaka koje nastaju pri čisto intelektualnom donošenju sudova u vezi određenih postojećih činjenica.

Greške u proceni vrednosti nastaju zbog uticaja subjektivnih želja i prohteva. Istinske vrednosti uvek postoje same po sebi. One su urođene: i zbog toga što su urođene, one su apsolutne i stalne, i ne menjaju se od jedne do druge prilike ili od jedne do druge osobe. A lažne vrednosti imaju izvorište u željama ili prohtevima. One zavise od subjektivnih činilaca; i pošto zavise od subjektivnih činilaca, one su relativne i nepostojane, menjaju se od jedne do druge prilike i od jedne do druge osobe.

Primeri relativnih vrednosti

Na primer, osoba koja umire od žeđi u pustinji kao što je Sahara, misli kako ništa na svetu nije dragocenije od vode; dok, istovremeno, neko ko nije žedan i kome je voda na dohvat ruke, ne pridaje vodi isti značaj. Isto tako, osoba koja je gladna smatra da je hrana veoma važna, a osoba koja je potpuno sita, ni ne po mišija na hranu sve dok ponovo ne ogladni. Isti princip može se primeniti i na sve ostale strasti i žudnje. Po tom principu, stvarima koje mogu zadovoljiti čovekove strasti i žudnje pridaje se prividan i relativan značaj.

Relativnost lažnih vrednosti

Relativna vrednost čulnih objekata može biti velika ili mala u zavisnosti od intenziteta i nametljivosti žudnje. Kada se strast i žudnja razbukte, objekat dobija na značaju. A kada se njihov intenzitet smanji, tada i objekat istovremeno gubi na značaju. Kod strasti i žudnje koje se javljaju periodično, objekat ima prikriveni značaj sve dok su te strasti i žudnje prikrivene, a dobija na značaju tek onda kada se one manifestuju. Ovo sve su lažne vrednosti jer u biti nisu u vezi sa samim objektima. Kada u svetlosti istinskog znanja ove strasti i žudnje sasvim iščeznu, tada i objekti kojima je, zbog njihovog delovanja, pridavan lažni značaj, odmah gube svu svoju pozajmljenu vrednost i postaju beznačajni.

Ispraznost čulnih objekata

Kao što novčić koji je izbačen iz upotrebe i proglašen nevažećim na neki način postoji i dalje, tako i objekti žudnje i strasti, i nakon što se uvidi njihova ispraznost, ostaju i dalje prepoznatljivi. Mada postoje i mogu se opipati i videti, oni više nemaju raniji značaj. Za raspaljenu maštu, izvitoperenu strastima i žudnjom, oni obećavaju varljivo ispunjenje. Za staloženu i spokojnu dušu, koja se ne vezuje za njih, izgledaju beznačajno.

Kada se nebitno smatra bitnim

Kada voljeni umre, javlja se tuga i usamljenost. Međutim, osećaj gubitka vuče koren od vezivanja za oblik, neovisno od duše. Ono stoje nestalo jeste oblik, a ne duša. Duša nije mrtva; u svojoj istinskoj prirodi ona nikuda ne odlazi; ona se nalazi posvuda. Prema tome, prianjanjem za telo, oblik dobija na važnosti. Ljudske čežnje, želje, osećanja i misli usredsređeni su na oblike; i kada nakon smrti oblik nestane, nastaje vakuum, koji se ogleda u čežnji za nestalim oblikom.

Kada se obliku ne bi neopravdano pridavala tolika važnost tada ne bi bilo ni tuge i žala za umrlim. Osećaj napuštenosti, sećanje na voljenog, želja da se bude s njim, suze zbog rastanka, uzdasi zbog razdvojenosti – sve to je zbog pogrešnog vrednovanja, stoje odlika delovanja Maje. Kada se nekoj nevažnoj stvari pripisuje važnost, može se sa sigurnošću reći da je na snazi osnovni zakon delovanja Maje. Sa duhovnog stanovišta radi se o jednom obliku neznanja.

Kada se bitno smatra nebitnim

S druge strane, delovanje Maje čini da bitne stvari izgledaju nebitne. U suštini, jedina bitna stvar je Bog; ali malo je onih koji su za Boga istinski, radi Boga samog, zainteresovani. Ako se svetovna osoba okrene Bogu, to je uglavnom zbog sebičnih i svetovnih ciljeva. Ona se nada da će kroz Boga ispuniti svoje želje i nade, pa čak i da će, pomoću božanske intervencije, naplatiti sve nepravde koje su joj učinjene. Ona ne traži Boga kao Istinu. Žudi za svačim osim za jedinom Istinom, koju smatra nebitnom. Ovde se ponovo radi o zaslepljenosti koju donosi Maja. Ljudi traže sreću u svemu samo ne u Bogu, a On je jedini i neiscrpan izvor trajne radosti.

Pridavanje značaja nekoj beznačajnoj stvari

Delovanje Maje takođe se da uočiti u navici uma da pridaje nekoj stvari drugojačiji značaj no što ova u stvari ima.

To se događa onda kada se rituali, ceremonije i druge spoljašnje religijske prakse počnu tretirati kao cilj, a ne kao sredstvo. Rituali i ceremonije imaju svoju vrednost kao sredstva koja vode cilju, kao nosači života i medijumi njegovog ispoljavanja. Proglašavajući ih za Istinu, čovek im pridaje preveliki značaj koji im svakako ne pripada. U trenutku kada rituali i ceremonije postanu važni sami po sebi, oni počinju da sputavaju život umesto da predstavljaju izraz životnosti. Kada se nebitnom, kome je prethodno pripisan preveliki značaj, dopusti da vlada nad onim što je bitno, onda dobijamo treći osnovni vid neznanja koji se tiče vrednovanja. A on opet nastaje dugujući delovanju Maje.