Odeljak II

Pogrešna uverenja

Okovi Maje

Lanci koji okivaju dušu sačinjeni su od niza lažnih vrednosti ili krivih procena. Neke laži u vidu pogrešnih verovanja i mišljenja, imaju velikog udela u okivanju duše. Usled pogrešnih verovanja nastaju lažne vrednosti, a koje zauzvrat opet daju snagu pogrešnim uverenjima, iz čega duša ne može da se iskobelja. Sva pogrešna uverenja su isto toliko tvorevine Maje koliko i lažne vrednosti, i Maja se njima služi da bi držala dušu u okovima neznanja.

Intelekt, u kandžama Maje

Maja nadmoćno zaposeda samo uporište znanja, ljudski intelekt. Maju je teško nadvladati jer ona, uzimajući ljudski intelekt pod svoje, stvara barijere, podržava pogrešna verovanja i iluzije. Ona stalno pokušava da održi i opravda pogrešna uverenja i tako oteža put do realizacije Istine. Intelekt koji funkcioniše nesputano utire put Istini, ali to ne važi i za intelekt čijim delovanjem upravlja Maja stvarajući smetnje istinskom razumevanju.

Pogrešna uverenja mogu izgledati ispravna

Pogrešna ubeđenja koje je stvorila Maja imaju tako čvrste i neprobojne korene da ljudima izgledaju očigledna.  Umotana su u formu nepobitnih činjenica i kao takva se bezuslovno prihvataju. Na primer, mnogi ljudi žive u ubeđenju da su fizičko telo i nikada im ne padne na pamet da su nešto drugo do fizičko telo. Instinktivno se poistovećuju sa fizičkim telom i ostaju pri svom uverenju zato što za to nisu potrebni racionalni dokazi.

Poistovećenje sa flzičkim telom

Život jedinke vrti se oko fizičkog tela i njegovih želja. Poistovećenje sa fizičkim telom stvorilo je fizičke želje i vezanosti. Raspoistovećenje sa fizičkim telom povlači za sobom odbacivanje želja i lažnih vrednosti vezanih za telo.  Stoga je raspoistovećenje sa fizičkim telom naizgled neprirodno, jer je u suprotnosti sa prethodno opisanim procesom vezivanja i stvaranja želja. Verovanje neke jedinke da je fizičko telo deluje posve prirodno. To uverenje se lako prima, a teško iskorenjuje. S druge strane, verovanje jedinke da je nešto drugo a ne fizičko telo, traži da bude potkrepljeno mnoštvom uverljivih dokaza. Bolje rečeno – teško se prima, a lako odbacuje. Međutim, kada se čovek rastereti fizičkih želja i vezanosti, on svoje prethodno uverenje da je fizičko telo vidi kao lažno, a uverenje da je nešto drugo osim fizičkog tela, prihvata kao istinito.

Poistovećenje sa suptilnim telom

Čak i ako osoba uspe da se reši pogrešnog verovanja da je fizičko telo, ona ostaje žrtva pogrešnog verovanja da je suptilno telo. Njen život se tada vrti oko suptilnog tela i njegovih želja. Kako bi odbacila verovanje da je suptilno telo, ona mora odbaciti sve želje koje se odnose na suptilno telo, i lažne vrednosti koje zbog njih nastaju. Zato čovekovo verovanje daje suptilno telo dolazi prirodno, dok verovanje kako je nešto drugo a ne suptilno telo iziskuje uverljiv dokaz. Međutim, kada se um rastereti svih želja i vezanosti koje se odnose na suptilno telo, čovek napušta lažno verovanje da je suptilno telo isto onako brzo kao što je odbacio pogrešno verovanje da je fizičko telo.

Poistovećenje sa mentalnim telom

Međutim, ovo nije kraj pogrešnih verovanja. Čak i nakon napuštanja pogrešnog verovanja da je suptilno telo, čovek nastavlja da gaji pogrešno verovanje da je mentalno telo. A gaji ga zbog toga što mu ta ideja godi. Tokom svog dugog trajanja u ulozi upojedinjene duše, čovek je čvrsto prianjao za lažnu ideju o svom zasebnom postojanju. Sve njegove misli, osećanja i aktivnosti su se uvek iznova reflektovale u jednoj zamisli, naime, zamisli o zasebnom ,ja˝.

Napuštanje pogrešnog uverenja da je mentalno telo, to jest ego-um, značilo bi poricanje svega onog što je činilo osnov njegovog postojanja.

Čišćenje poslednjih tragova laži

Napuštajući pogrešno verovanje da je fizičko, odnosno suptilno telo, neophodno je da čovek napusti mnogo brojne želje i vezanosti. Radi se o odbacivanju nečega što je dugo vremena bilo prisutno. No, odbacujući pogrešno uverenje da je ego-um, čovek odbacuje i samu srž onoga što je mislio da jeste. Čišćenje poslednjih tragova laži je najteže.  Ipak, ova poslednja laž nije ništa tvrdokornija od prethodnih. I ona ima svoj kraj, i nestaje onda kada se duša definitivno odrekne žudnje za zasebnim postojanjem.

Duša je iznad razmišljanja, željenja i delanja

Kada duša spozna da nije grubo, suptilno i mentalno telo, ona zna da je beskonačna. Kao beskonačna Duša ona ne čini ništa, ona jednostavno JESTE. Kada se upojedinjenoj duši pridoda um, duša naizgled počinje da misli. Kada se duši pripoji suptilno telo zajedno sa umom, duša naizgled počinje da želi. Kada se na sve ovo nadoveže i grubo telo, duša naizgled počinje da vrši akcije. Pogrešno je ubeđenje da duša nešto čini. Na primer, neka osoba je ubeđena da ona sedi na stolici, a zapravo telo sedi na stolici. Uverenje da duša sedi na stolici javlja se zbog identifikacije sa fizičkim telom. Na isti način, osoba veruje da ona razmišlja dok je u stvari um taj koji misli. Ubeđenje da duša misli javlja se zbog identifikacije sa umom. Um je taj koji misli dok telo sedi na stolici. Duša ne učestvuje ni u razmišljanju ni u fizičkim akcijama.

Iluzija daje duša posrednik

Dakako da se sam um i samo telo ne bave razmišljanjem ili fizičkim akcijama, jer um i telo ne postoje sami za sebe.  Oni postoje kao iluzija upojedinjene duše. Razmišljanje ili delovanje se javljaju onda kada se duša pogrešno poistoveti sa njima. Duša, u sklopu sa mentalnim, suptilnim i grubim telom predstavlja činioca akcije, to jest, ograničeno ˝ja˝. U svojoj suštini ona nije odgovorna za razmišljanje, željenje ili akciju. Iluziju da je duša um ili telo, kao i iluziju da je duša činilac razmišljanja, željenja ili delovanja, stvorila je Maja – koja je Iluzija, i princip Neznanja.

Uverenje daje duša podređena dnalnim iskustvima

Podjednako je netačno i verovanje da duša doživljava zadovoljstvo i bol, te da prolazi kroz oprečna životna iskustava. Duša je iznad oprečnosti – mada ona sebe ne zna kao takvu. Ona samo naizgled proživljava oprečna iskustva, jer se poistovećuje sa umom, suptilnim i grubim telom. Jedino kada je u sprezi sa mentalnim i ostalim telima duša može da bude primalac boli i zadovoljstva. Prema tome, sva zadovoljstva i boli potiču iz neznanja.  Kada čovek za sebe misli daje najnesrećniji na svetu, on je žrtva iluzije, koja nastaje usled Neznanja ili Maje. U stvarnosti on nije nesrećan ali umišlja da je nesrećan jer se poistovećuje sa umom i telima. Naravno da ni um ni tela sami po sebi ne mogu imati iskustva oprečnosti. Samo kada su u sprezi, duša, um i tela podložni su dualnom iskustvu. Duša je, po svojoj istinskoj prirodi, iznad oprečnih iskustava.

Oduhovljenje uma i tela

Prema tome, tela i um zajedno su činilac aktivnosti i subjekt dualnih iskustava. Međutim, oni ovu dvostruku ulogu ne izvode na svoju ruku, već samo kada je u to uključena i duša. Um i tela u sprezi sa dušom kao celina postaju Činilac aktivnosti i subjekt dualnih iskustava. Ovaj proces utelovljenja duše zasnovan je na neznanju, pošto je duša u svojoj istinskoj prirodi bez svojstava, bezgranična, bezoblična. Ona naizgled poprima svojstva i izgleda uobličena i ograničena usled Neznanja i delovanja Maje.