Sanskare i...

Sanskare i Ljudski Doživljaj

U ljudskoj formi, Beskonačna Inteligencija doživljava bilo grubi univerzum kroz grubo telo bilo suptilni univerzum kroz suptilno telo ili Sopstvo (a kroz ni  jedno telo). Na điv-ovom putovanju do ljudske forme, sanskare koje su sakupljene tokom sticanja naprednije forme su nazvane „prirodne sanskare“. Mada je čovek sposoban za realizovanje Sopstva, sanskare ga sprečavaju da to učini. Pošto njegovi(to) doživljaji univerzuma produciraju sanskare koje bivaju impresirane (utisnute) na umu u svome finom stanju; kada nečije (jedno) grubo telo otpadne, ove sanskare oblikuju naredno grubo telo i čine da um misli-i-realizuje univerzum kroz novu formu. Sanskare su stoga ograničenje (limit) ili veo između điva i Šiva; između čoveka i Boga; one održavaju um u stanju sputanosti ili khudi ili mi-pana.

GENERALNO, napredak obične ljudske forme od grube svesti do Supersvesti uključuje (involvira) povezivanje[1] sa jednom sferom doživljaja u jednom momentu. Stoga um kod doživljavanja grubog univerzuma kroz grubo telo ne doživljava suptilni univerzum; i kod doživljavanja suptilnog univerzuma kroz suptilno telo,ne doživljava grubi univerzum. Napokon, kod realizovanja Sopstva ili Beskonačne Inteligencije, um ne doživljava niti jedan od dva univerzuma. Drugim rečima, ista Beskonačna Inteligencija kod mislenja grube imaginacije za to ima grubo telo pa tada za Nju(To) ne egzistira suptilno telo. Isto tako, ista ova Beskonačna Inteligencija kod mislenja suptilne imaginacije za to ima suptilno telo pa tada za Nju(To) ne egzistira grubo telo. I opet iznova,kada ova Beskonačna Inteligencija misli-i-realizuje Sebe(To), tada (ni)je mislenje niti suptilno niti grubo, nema niti suptilno niti grubo telo.[2]

Da još jednom ponovimo: to je ista jedna Beskonačna Inteligencija koja igra ove različite uloge,u različitim stadijumima u napredovanju Svoga(To) mislenja. Kod mislenja grubo, kod mislenja grube imaginacije, ima (svest o) grubom telu; kod mislenja suptilno, kod mislenje suptilne imaginacije, ima ( svest o) suptilnom telu; i kod mislenje Sebe(To), nema (svest) uopšte niti o jednom telu. Pošto su grubo i suptilno telo rezultirali iz Beskonačno Inteligencijinog mislenja grube i suptilne imaginacije, ova tela su imaginarna, nisu realno egzistirajuća. Pošto je to tako, kada On(To) prestane da misli ovu imaginaciju, ovo jedno-i-isto Sopstvo postaje bez-telesni Realni Um i realizuje Sebe(To). Ovo je isto Sopstvo ili Dušu koje je pre toga postala lažni um a koje je kroz Svoje(To) suptilno i grubo telo ili mislenje, realizovala suptilnu i grubu imaginaciju.

U običnom budnom stanju ljudskog bića, isto individualno Beskonačno Sopstvo doživljava grubi univerzum kroz Svoje(To) grubo telo i dok tako čini ne realizuje suptilni univerzum. Tada opet, isto Beskonačno Sopstvo u Svome(To) san stanju doživljava suptilni univerzum kroz Svoje(To) suptilno telo, mada ovaj doživlja jeste samo o nižem delu i odeljku astrala (suptilnog); stoga tokom sanjanja On(To) (ne) uzima uopšte doživljaj grubog univerzuma. Napokon, ovo isto Beskonačno Sopstvo kao Zaratrustra realizuje Sebe(To). Sada On(To) ne doživljava suptilni i grubi univerzum u odsutnosti suptilnog i grubog tela,.

U običnom budnom stanju pran i akaš su manifestovani grubo; u san stanju su manifestovani suptilno (delimično udahnuti u, delimično involuirani); i u besano spava(jućem) stanju, pran i akaš su otišli nazad (i u (pot)punosti su involuiirali) do svoga finog, originalnog nemanifestovanog stanja. Sve zajedno,

pran = (univezalna) energija;

akaš = (umiverzalna) materija.

U finom univerzumu, pran (sadržan u Beskonačnom Mislenju), ostaje kombinovana sa akašom (koji je u naj-konačnijem stanju). Suptilni i grubi univerzum rezultirali su iz pran-ovog delovanja na akaš i kroz ovaj proces oni za sebe produciraju suptilnu i grubu formu. Kombinovani pran i akaš su ekvivalenti za finu imaginaciju i oni su inherentni (nerazdeljivo povezani) u originalnom nemanifestovanom mislenju. Kad mislenje stvarno počne, kada se svest pokrene,[3] fina imaginacija ili fini univerzum biva uskomešan i manifestovan u suptilnoj i gruboj formi. Kada se ovo dogodi, akaš je manifestovan kao beskonačna suptilna ili gruba materija ili imaginacija, i pran je manifestovan kao beskonačna suptilna i gruba energija. Snaga i moć, koja je producirana sa mislenjem, je pran. Pran po sebi(to) nije ista (s)tvar kao i mislenje, umesto toga on(to) egzistira u mislenju i produkcija je i atribut mislenja. Da sumiramo, suptilni i grubi univerzum je rezultat interakcije univerzlane energije (prana) i univerzalne materije (akaša).

U ljudskoj formi, čaitanja ili điv je dostigla svoje(to) najviše stanje: ljudski điv je najviši điv, najviša čaitanja. U evoluciji od kamena pa do čoveka (nikakve) ne-prirodne sanskare nisu bile formirane, zato što naj-konačnija čaitanja u kamen formi mora prirodno da se kroz prirodni proces uzdigne i evoluira do beskonačne čaitanje u ljudskoj formi. A shodno tome su i impresije koje napredujući điv (čaitanja, mislenje) doista stiče u svakoj formi u evolucionoj seriji nazvane prirodne sanskare. Prirodne sanskare su stečene da bi napredujući điv na svakom stadijumu mogao da primi sledeću više razvijenu formu u prirodnom nasleđivanju (sukcesijama) napredujućih formi koje su kreirane od ovih impresija. Nasuprot tome, ove impresije koje ljudski điv (čaitanja, um) stiče iz svoga doživljaja univerzuma u svakoj ljudskoj formi, a koje su doživljene saglasno sa impresijama u toj formi, nazvane su ne-prirodne sanskare.[4]

Tako u svim podljudskim formama, Sopstvo, (Beskonačna Inteligencija), ne može da bude realizovano zato što mislenje u ovim formama njie beskonačno: zato što Sopstvo, budući[5] beskonačno, iziskuje beskonačno mislenje da bi bilo realizovano ili (pro)mišljeno. Čovek je jedina forma gde je mislenje dostiglo svoj(to) najviši nivo u ljudskoj formi. Ali sada, u ljudskoj formi um (čaitanja, điv) misli imaginaciju i tako uzima doživljaje o(d)[6] suptilnom i grubom univerzumu; a ovi suptilni i grubi doživljaji produciraju sanskare. Drugim rečima, suptilni i grubi doživljaji koje um ima o univerzumu kroz svoja tela i koji su stečeni kroz (raz)mišljanje, govor, i akcije, bivaju impresirani (utisnuti) u finom stanju na um a tokom njegovoga(to) imaginiranja ili doživljavanja univerzuma. Termin „impresije“ ili „sanskare“ ukazuju na ove impresirane (utisnute) doživljaje.[7]

Kada telo otpadne, kada čovek umre, totalna suma njegovih(to) impresija oformljuje suptilno telo (od) njegovog uma a u skladu sa time je stečeno naredno grubo telo. (Dok suptilno telo prolazi kroz doživljaj[8] a u skladu sa impresijama u umu, suptilno telo ne otpada tako brzo kao što to biva sa grubim telom, mada napokon i ono biva rastvoreno.[9]) Na ovaj način je promenjeno telo za telom a svaki put u saglasnosti sa totalnom sumom impresija prethodnih formi; a u skladu sa suptilnim pa stoga i sa grubim telom koji um stiče, on(to) stiče odgovarajuće daljnje doživljaje (upabhog) suptilnog i grubog univerzuma. Nema kraja ovom procesu sve dok sanskare ne iščeznu. Kada sanskare doista iščeznu, suptilno i grubo telo, koja rezultiraju iz, i formirana su saglasno sa sanskarama, takođe iščezavaju. (Suptilno telo je usled sanskara, a grubo telo je nakon toga usled suptilnog tela).

Dok um jeste mislenje-i-realizovanje – to jest, uzimanje doživljaja o(d) imaginaciji ili univerzumu – imaginarne impresije su utisnute na njega(to) u saglasnosti sa njegovim(to) doživljajem univerzuma. Ove imaginarne fine impresije redom je čine da misli-i-realizuje, u potonjem ili budućem vremenu, suptilnu i grubu imaginaciju ili univerzum, na načina koji je u skladu sa impresijama, suptilnim ili grubim, koje je ona primila. Jednom kada su ove imaginarne impresije uklonjene, Um uopšte ne imaginira niti misli niti realizuje imaginaciju,već umesto toga misli-i-realizuje Sebe(To).

Tako su sanskare ograničenje za neograničeni um; one obuhvataju-i-čine oblak (od)prašine, zavesu, veo (gubar, pardah, hijab) između čoveka i Boga, između điva i Šiva. Upravo zbog ovih impresija ljudski um sebe(to) realizuje kao ograničenog, kao banda ili roba; i kada su sve impresije uklonjene samo tada ljudski um zaista realizuje sebe(to) kao beskonačnog i neograničenog. Pošto impresije čine da um nastavlja sa imaginiranjem, kako impresije nastavljaju da ga održavaju u stanju lažnog uma ili lažnog mislenja ili lažnog Ja, savim prirodno je da su one uzrok lažnog egoizma ili lažnog „Ja-stva“, khudi ili mi-pana.


[1] involves engagement with one sphere of experience at a time  – …zaručivanje sa; ulaženje ili upuštanje u odnos sa, angažuje se u…

[2] ovo ne znači da je bestelesna već da nije svesna suptilnog i grubog tela kao svojih sopstvenih tela i kao sebe, te stoga ono što ona ima, poseduje, jeste, nije niti suptilno niti grubo telo, sebe doživljava samo kao Sopstvo.

[3] when consciousness take motion – kada svest (pred) uzme (tj, zadobije) pokretanje, kada usled Hira stekne pokretanje.

[4] Sve do ljudske forme bilo je neophodno formiranje sanskara, koje samo kroz ova sredstva duša može u evoluciji da poprimi više i više formeneophodne kao prikladni medijum za njenu ekspandirajuću svest. Jednom kada je savršena forma čoveka ostvarena, dakle, nema više dalje potrebe za formiranje sanskara. U stvari, sanskare postaju prepreka, smetnja, zapreka koja sprečava svest, sada beskonačnu, od realizovanja svoje osobne beskonačnosti. Kako sanskare sakupljene u ljudskoj formi mogu da budu nazvane „ne-prirodne“, jer one još uvek ne služe primarnom objektu i svrsi sanskara, koja je za omogućavanje evolucije forme i svesti. Termin „ne-prirodne sanskare,“ drugim rečima, naprosto naglašava fakt da ove sanskare više ne igraju ulogu u prirodnom procesu evolucije; ne bi ga rtrebalo protumačiti pežorativno da znači „perverzne“. Radi daljeg razmatranja vidi „Formiranje i Funkcionisanje Sanskara“ u Besedama str 32-39 i pogotovo str33. (U toj besedi Baba koristi termin „nisu-rodne“ (nonatural) umesto „ne-prirodne“ (unnatural)). Takođe pogledaj još i diskusije o ne-prirodnim sanskarama strana 148-49-

[5] being – bivanje, biće, bit, bitisanje, bivstvovanje, bivstvo

[6] take experiance of – doživljava u smislu da stiče sanskare aktivno stičući i sakupljajući sanskare uplitanjem u suptilno i grubo., i to svesno i namerno te je stoga to uzimanje doživljaja, kao kad bi rekli „uzima čašu“ vi uzmete čašu sa stola da popijete vodu, znači učinjena je akcija uzimanja čaše, ili još bolje „take the wother“ uzeti vodu, zapravo znači uneti svesno i namerno vodu u sebe da bi smo ugasili žeđ i podrazumeva uzimanje čaše sa vodom i pijenje same vode i njeno unošenje u sebe i razlikuje se od „piti vodu“, u prvom je naglasak na procesu a u drugom na vodi, jer Sadguru „pije vodu“ a da ne uzima sanskare jer on sve čini kroz ne-činjenje.

[7] Ovaj paragraf pruža prvi put objašnjenje unutar ovog teksta kako se doživljaji prevode u impresije u finom stanju. Tako vidimo onu-koja-je-u-toku međupovezanost između finog stanja i stanja budnog doživljaja.

[8] while th subtle body undergoes experience –  undergoe – podvrgava se, izdržava, iskušava, doživljavati,

[9] Tekst na ovom mestu nije objasnio ovo rastvaranje suptilnog tela koje se dešava. Reč „napokon“ (finalno) može da označi vreme Bogo-realizacije. U svojim kasnijim tekstovima Meher Baba je naznačio da suptilno telo doista istrajava sve dok duša ne doživi jedinstrvo sa Bogom.