Analogija sa...

Analogija sa Džamšedovim Okom

Kada je Džamšedovo oko (reprezentujući Beskonačni Um (od) Beskonačne Inteligencije) zatvoreno, imaginacija je u bes-formnom, naj-konačnijem finom stanju; i kada on otvori svoje oko, projektuje svoju senku u manifestovanu formu kroz zenicu svoga oka (signifikujući Om Tačku). Otvaranje, držanje otvorenim i zatvaranje oka reprezentuju produkciju, održavanje i rastvaranje beskonačne sakar senke od Beskonačne inteligencije kao Brame, Višnua i Maheša, respektivno.

Kako je oko bes-formno a senka je forme-puna, oko ne može da vidi senku bez forme-punog medijuma – simbolizovanog sa ogledalom („ogledalo„).[1]Prvo takvo ogledalo (reprezentujući atom formu) je naj konačnije i dozvoljava oku da vidi samo naj-beskonačnije-mali deo, koji može da bude poistovećen sa vrškom kose na Džamšedovoj glavi. Postepeno ogledalo postaju manje i manje konačna, sve dok naposletku, u beskonačnom ogledalu ljudske forme, Džamšed može da vidi svoju sveukupnu sakar senku – što signifikuje (označava) sveukupni univerzum (ili beskonačnu imagainaciju) – od glave do stopala.

Da bi sebe video direktno, Džamšed mora da zaustavi viđenje svoje senke u ogledalu, i ovo podrazumeva da moraju da nestanu sanskare koje kreiraju ogledalo i postavljaju ga pred njegovim očima. Problem je u tome da Džamšedov akt viđenja senke u ogledalu kreira sanskare koje se pripajaju za njegove oči; (sanskare) zauzvrat kreiraju nova ogledala. I pored svega, sve ove promene koje uključuju različita ogledala (reprezentujući različite suptilne i grube forme) javljaju se u pogledu (tiču se) ogledala a ne Džamšeda. Džamšed i njegovo oko su realni, jedno, i večni; senka i ogledalo su uništivi i lažni.

NE-MISLEĆA, NE-SVESNA BESKONAČNA INTELIGENCIJA u Svome(To) odnosu prema mislenju, svesna Beskonačna Inteligencija bi nadalje mogla da bude pojašnjena kroz analogiju Džamšedovog oka.[2] U ovoj slici:

Džašed = Beskonačna Inteligencija;

Džamšedovo oko = Beskonačno Miislenje ili Beskonači Um;

zenica njegovog oka = Ahur Bindu = Omkhar Bindu = Mahešvar Tačka = Kreator Tačka;

njegova senka (pratibimb) = beskonačna suptilna i gruba imaginacija = beskonačni suptilni i grubi univerzum;

ogledalo[3] (ili arsi) pred njegovim očima = (suptilno i grubo) telo (od) mislenja = manifestovana forma (od) Uma.

Različita stanja očiju reprezentuju različita stanja mislenja.

oko zatvoreno = mislenje zaustavljeno = ne-svest

oko-vo otvaranje = počinjanje mislenja – mislenje u produktivnom stanju

oko-vo zatvaranje = zaustavljenje mislenja = mislenje u rastavarajućem stanju

oko je otvoreno = misleće stanje = mislenje u održavajućem stanju[4]

oko-vo viđenje = mislenje u realizujućem stanju = realizovanje bilo senke ili Džamšeda

Kada je Džamšedovo oko zatvoreno, to jest, kada je Beskonačna Inteligencija ne-misleća i ne-svesna kao u besanom spava(nju), njegova senka, koja reprezentuje Beskonačno Inteligencijinu imaginaciju, tada egzistira u naj-konačnijem finom stanju unutar oka – to jest, unutar Njenog(To) Beskonačnog Mislenja, što je u ovom ne-svesnom stanju isto kao da se kaže da je unutar Beskonačne Inteligencije po Sebi(To). Prikaz Džamšedovog zatvorenog oka simbolijzje Mislenje u ne-radećem stanju, stanju u kome je Beskonačna Inteligencija ne-svesna. Otvaranje Džamšedovog oka, signifikuje počinjanje Beskonačno Inteligencijinog mislenja. Kada se zatvoreno oko otvori, ne-misleće,[5] ne-radećem[6] Beskonačno Mislenje postaje misleće i radeće Beskonačno Mislenje. Kada se ovo dogodi, kada se oko otvori, kada Beskonačno Mislenje počne mislenje, Džamšedova senka, koja je egzistirala u naj-konačnijem finom stanju onda kada su njegove oči bile zatvorene, dolazi van u beskonačnu formu kroz zenicu (putil) oka, što će reći, kroz naj-konačniju tačku Beskonačnog Mislenja. Džamšedova senka, koja je bila fina i naj konačnija kada je bila latentna unutar zenice, postaje beskonačna, baš kakav je i Džamšed po sebi kada je produciran napred kao manifestovana senka u sakar (forme-puno) stanje.

Na ovom stecištu[7] Džamšed, (simbolizujući Bramu ili Kreatora), jeste producent (prikazivač) koji, sa otvaranjem svog oka, (drugim rečima, sa počinjanjem Beskonačnog Mislenja (od/sa) Beskonačne Inteligencije), producira svoju bes-formnu senku, (fini, naj-konačniji univerzum ili imaginacija), u beskonačnu formu. otvorivši svoje oko, pa potom održavajući svoje oko otvorenim, Džamšed održava svoju senku. Ovo „održavanje oka otvorenim“ od strane Džamšeda, označava Beskonačno Inteligencijino održavanje Sebe(To) u stanju Beskonačnog Mislenja u kome Ona(To) održava beskonačnu suptilnu i grubu imaginaciju. Džamšed je ovde poput Višnua, Zaštitnik ili Održavaoc Svoje senke. Napokon, kada Džamšed zatvori svoje oko – i ovo zatvaranje oka reprezentuje obustavu Beskonačno Inteligencijinog Beskonačnog Mislenja – tada on ponovo-uvlači ili povlači (khenchi le chbe) senku nazad u oko: i u ovom procesu se beskonačna sakar senka iznova vraća u svoje nirakar (bes-formno), fino naj-konačnije stanje. U činjenju toga, Džamšed je Maheš, Rastvoritelj ili Uništitelj Svoje senke (koja je univerzum). U ovoj slici, otvaranje oka, oko-vo otvoreno stanje, i zatvaranje oka respektivno označava počinjanje, nastavljanje i zaustavljenje Beskonačnog Mislenja.

U sva ova tri stanja Beskonačno Mislenje je beskonačno radeće i prisutno. Džamšed u otvaranje-oka stanju, je Kreator, u otvorenom-oko stanju, jeste Održavaoc, i u zatvaranju-oko stanju, jeste Uništitelj, svoje sopstvene senke (univerzuma). „Uništavanje senke“ znači rastvaranje beskonačne sakar senke u naj-konačnijem, originalnom finom stanju. U ovom zatvaranje-oka stanju, oko obavlja rad uzimanja senke nazad u sebe(to); drugim rečima, Beskonačno Mislenje je obavljanje rad rastvaranja Svoje(To) imaginacije. Ali u zatvorenom-oko(vom) stanju (reprezentujući to stanje u kojem je mislenje zaustavljeno), oko uopšte ne radi.

Džamšedovo oko – koje reprezentuje Beskonačno Inteligencijino Beskonačno Mislenje – sa Svojim(To) otvaranjem, obavlja rad kreiranja; sa svojim ostajanja otvorenim, obavlja rad održavanja; i sa svojim zatvaranjem, obavlja rad rastvaranja. Džamšedova sakar beskonačna senka, koja, kada je njegovo oko bilo zatvoreno, je ostajala u nirakar, naj-konačnijoj formi, kroz, i u svojoj zenici (putill) – (tako) reprezentujući Om Tačku.

U početku, oko, dok je bilo angažovano u obavljanju rada (karya) otvaranja, ostajanja otvorenim, i zatvaranja, ne može da vidi bilo Džamšedovu senku bilo Džamšeda samoga, mada je njegovo(to) viđenje u ova tri stanja beskonačno. Razlog zašto ono(to) ne može da vidi svoju senku je taj što je senka sakar dok je oko po sebi(to) nirakar, bez bilo kakvog sakar medijuma. Dakle, oko može da vidi Džamšeda, zato što je ono(to) angažovano i preokupirano u radu produciranja, održavanja i rastvaranja svoje senke. Tako se ono(to) bavi u isključivosa Džamšedovom senkom. Ali čim se oko otvori, (to jest, čim Beskonačna Inteligencija počne da misli), čim oko producira napred senku (imaginaciju) i nakon toga nastavi sa ostajanjem otvorenim, (tako održavajući senku), tada (momentalno) oko (reprezentujući um) prima ogledalo sa kojim će videti ovu senku. Ovo se događa stoga što su oko-ve tendencija, povezanosti njegovog(to) rada*  i usmerenost, svi u potunosti (bivajući) prema senci, te je prirodno oko navedeno ili primorano, da realizuje sakare senku sa primanjem sakar medijuma – simbolizovanog sa ogledalom.[8]

Sada dok je oko apsorbovano u radu u ova tri stanja, naj-konačnija nirakar senka (imaginacija) je bila projektovana u beskonačnu formu. Ali oko po sebi(to)  – koje reprezentuje Beskonačno Mislenje – je bez-ogledala, što će reći bes-formno, mada je njegovo(to) mislenje beskonačno. Pošto je u ova tri stanja oko preokupirano sa produciranjem, održavanjem i rastvaranjem senke, ono stvarno ne vidi senku – to jest, Beskonačno Mislenje stvarno ne realizuje imaginaciju ili univerzum (u kome je Ona(To) angažovana u produciranju, održavanju i rastvaranju). I mada je Džamšedovo oko beskonačno, drugim rečima, i mada u ova tri stanja on može da vidi beskonačno sa njime(to) – čak i sa svojim beskonačnim oko-vim kapacitetom za beskonačno viđenje – on (ne) vidi niti sebe niti svoju senku.

Ako će Džamšedovo nirakar oko da vidi sakar beskonačnu senku koju je on(to) producirao i održavao, njegove oko takođe moraj da imaj sakar medijum ili formu kroz koju će videti ili doživeti sakar Džamšedovu senku. Jer čak iako oko tokom otvaranja producira napred senku, opet ako nema ogledala (ili ars) na kome senka može da bude impresirana (utisnuta), kako bi onda oko mogle da vide ovu senku? Na ovaj način, mada je senka producirana i održana, ona opet iznova nije viđena, a usled odsutnosti ogledala (ogledala).

Da bi videlo svoju beskonačnu sakar senku, Džamšedovo nirakar oko mora da uzme sakar medijum ili formu a koja je nalik ogledalu (arsi). Jer ako ogledalo (ili forma) nije stavljena pred Džamšedovo oko (ili Um), to oko (Um) ne može da vidi (to jest, misli) svoju sakar senku, (koja reprezentuje suptilnu i grubu imaginaciju), koja je bila producirana i održavana sa otvaranjem oka. Tako stavljanje ogledala (ogledala) pred Džamšedovo oko, znači davanje sakar medijuma beskonačnom videćem beskonačnom oku beskonačnog Džamšeda kroz koje će videti beskonačnu sakar Džamšedovu senku.

Na ovaj način nirakar beskonačno oko prima sakar formu, reprezentovanu sa ogledalom (ogledalom). Mada je, kako je to ranije objašnjeno, pošto je nirakar suprotnost sa sakar, i beskonačno sa naj konačnijim, u samom počinjanju nirakar Džamšedovo oko prima naj konačnije staklo[9] koje je njen(to) medijum (kroz koji će videti svoju beskonačnu sakar senku). Kroz ovo naj-konačnije ogledalo njegovo oko vidi svoju senku naj konačnije. Mada tada kada je oko otvoreno njegovo(to) viđenje jeste beskonačno (što će reći da mada je u radnom* modu mislenje beskonačno, drugim rečima, mada je Beskonačna Inteligencija mislenje beskonačno), ipak pošto je staklo koje oko prima naj konačnije (to jest, zato što suptilna i gruba forma – atoma ili kamena – koju Beskonačna Inteligencija prima za Svoje(To) mislenje suptilne i grube imaginacije ili univerzuma jeste naj konačnije), oko-vo viđenje beskonačne sakar senke je isto tako naj konačnije.

U počinjanju, u kamen formi, oko-vo suptilno i grubo viđenje ili senkino viđenje, je naj konačnije; realno govoreći,  a da tu nije bilo ograničenja ovo forme, oko-vo viđenje bi bilo beskonačno. Tako, čak iako je Džamšed, (reprezentujući Beskonačnu Inteligenciju), u beskonačnom videćem (to jest, mislećem) stanju, ipak deo njegove beskonačne sakar senke, koju njegovo beskonačno videće oko vidi kroz naj-konačnije ogledalo (arsi) jeste naj konačnije, pošto samo ovaj naj-konačniji deo – da kažemo, vrh kose na Džamšedovoj glavi – može da bude impresiran (utisnut) u ogledalo koje je toliko beskonačno-malo.

Nakon toga, Džamšedovo oko nastavlja sa primanjem manje-i-manje-konačnih ogledala, i saglasno sa time on(to) vidi kroz njih svoju beskonačnu sakar senku manje i manje konačno. Drugim rečima, njegovo oko vidi sve veći i veći deo svoje beskonačne sakar senke impresirane (utisnute) na većim i većim ogledalima. Tako oko vidi isprva, recimo, celu glavu, potom od glave pa do grudi, potom od glave pa do kolena, i ova ekspanzija korespondira, respektivno, sa metal-nom, biljnom, i životinjskom formom. U svim ovim stanjima (kao i u naj-konačnijem kamen stanju), Džamšed (tj, Beskonačna Inteligencija) ostaje beskonačan, i viđenje njegovog oka, (koje reprezentuje Beskonačno Inteligencijino mislenje), je slično tome beskonačno. Ali zbog manje-i-manje-konačnih ogledala, (koje reprezentuje suptilnu i grubu formu), koje su stavljen pred njegovim okom (to jest, mislenjem), on vidi svoju beskonačnu sakar senku reflektovanu u ovim ogledalima manje i manje konačno. Ukratko, u ovom stanju Džamšedovog primanja manje-i-manje-konačnih ogledala – koje simbolizuje metal-nu, biljnu i životinjsku formu – njegovo viđenje svoje sopstvene senke postaje manje i manje konačno, a zahvaljujući progresivnoj ekspanziji ogledala, čak iako, realno govoreći, da nije bio limitiran[10] ovim ogledalom, on bi mogao da vidi beskonačno.

Napokon, njegovo oko, (reprezentujući Um), prima beskonačno staklo (tj., ljudsku formu), na i kroz koju on(to) vidi (doživljava) sveukupnu beskonačnu Džamšedovu sakar senku, od glave pa do stopala[11] – koja predstavlju sveukupni suptilni i grubi univerzum. Upravo kao i u ranijim formama od kamena pa do životinje, Džamšedovo viđenje je isto tako beskonačno pa u ljudskoj formi. mada je Džamšedovo oko, svo vreme kroz ovaj proces, imalo sposobnost za viđenje beskonačno,[12] ali je sada primivši beskonačni medijum ili savršenu suptilnu i grubu formu, kroz koje će videti svoju sveukupnu beskonačnu sakar senku, njegovo viđenje beskonačno u stvarnosti. Tako je, Džamšed (Beskonačna Inteligencija), sada u beskonačnom videećem (mislećem) stanju. ali čak iako Džamšed može da vidi beskonačno, u ovome stanju gde kao medijum za svoje oko ima beskonačno ogledalo (ljudsku formu), i pored toga još uvek ne vidi svoje beskonačno Realno Sopstvo. Umesto toga, on vidi svoju beskonačnu sakar senku, koja je, zbog sada-beskonačnog medijuma ovog ogledala, (suptilno i grubo telo ljudske  forme), bila u (pot)punosti impresirana (utisnuta) na njega(to) (na ogledalo).

Sada ćemo potpunije opisali šta se dešava u ljudskoj formi. Kada Džamšed drži svoje oko zatvorenima  (to jest, kad je mislenja Beskonačne Inteligencije zaustavljeno), on (ne) vidi niti sebe niti svoju senku. Jer njegovo oko, kad je zatvoreno, ne može da vidi senku impresiranu (utisnutu) na ogledalu, pošto je senka, sa zatvaranjem oka, bila uzeta u, i reapsorbovana nazad, u naj-konačnije fino stanje. Ogledalo je na ovaj način bilo ostavljeno po strani, kako to i beše. Onda opet, kada otvori svoje oko, on producira napred svoju senku i održava je a to je onda kada vidi vidi svoju beskonačnu sakar senku kroz medijum naj-savršenijeg ogledala (arsi) svoje suptilne i grube ljudske forme. Kada je oko zatvoreno, mada je ogledalo još uvek tu pred njime(to), tada nije bilo (korisno) upotrebljeno, već je ostavljeno po strani i zaboravljeno, kako to i beše. Ali kada se oko otvori, Džamšed vidi svoju senku u ogledalu, pošto je ovo ogledalo, već tu na (svome) mestu. Ukratko, Džamšedovo viđenje svoje beskonačne sakar senke – koja je u ovoj analogiji reprezentuje Beskonačno Sopstvovo doživljavanje suptilnog i grubog univerzuma, ili Beskonačno Inteligencijino mislenje beskonačne suptilne i grube imaginacije – a sve to je usled ogledala (od) Džamšedovog suptilnog i grubog tela.

Dakle da bi video sebe, Džamšed mora da zaustavi viđenje svoje senke. Naravno, Džamšed ne vidi svoju senku kada mu je oko zatvoreno, kako je gore bilo objašnjeno; ali kako bi onda mogao da vidi sebe? Da bi video sebe, mora i jedno i drugo, i da otvori svoje oko a da u isto vreme ne vidi svoju senku. Ovo stanje otvorenog oka  ne videćeg svoje(to) vlastite senke može se javiti samo ako ogledalo (od) njegovog suptilnog i grubog tela, nije bilo (korisno) upotrebljeno a sa njegovim otvaranjem oka (Uma). Ali ovo se može desiti samo ako ogledalo nije na (svome) mestu pred okom već je držano po strani, kako to i beše, a što se dešava u besanom spava(nju) gde su forme bile stavljene u stranu i zaboravljene. Ovo pak može da se dogodi samo kada sanskare iščeznu: zato što su sanskare te koje postavljaju pred oko konstantno promenljivo novo i novije ogledalo– a što će reći, da su ove sanskare odgovorne za davanje konstantno promenljivih menjajućih novih i novijih suptilnih i grubih formi Beskonačno Um-ovom Beskonačnom Mislenju. A kroz ovo ogledalo u skladu sa kapacitetom svakoga (pojedinca), Džamšedovog oka vide Džamšedovu senku. Sve dok sanskare istrajavaju i ogledalo se sasvim je to izvesno da se nalazi pred okom u formi  koja je saglasna sa tim sanskarama. A u ovim okolnostima oko, kada je otvoreno, prirodno vidi senku kroz ovo ogledalo.

Tako da bi Džamšed ostavio po strani, i zboravio ogledalo i na ovaj način stopirao viđenje svoje senke kroz to ogledalo, mada njegovo oko još uvek ostaje otvoreno, on mora da postane lišen sanskara. Viđenje senke sa Džamšedovim okom – koje reprezentuje realizovanje univerzuma sa Beskonačno Inteligencijinim Beskonačnim Mislenjem  – jeste usled ogledala, (suptilna i gruba tela). ako tu ne bi bilo ogledala, pa kako bi (onda) Džamšed mogao da vidi svoju senku? Jer sa otvaranjem oka, senka (univerzum) može da bude producirana i ona(to) može da egzistira, ali bez ogledala, čak iako je oko otvoreno, ono(to) ne vidi senku (univerzum) i shodno tome vidi Džamšeda. Tako viđenje senke zavisi od ogledala, i egzistencija ovog ogledala je s druge strane, usled sanskara.

Džamšedovo oko, kada je angažovano u radu otvaranja, ostajanja otvorenim i zatvaanja – to jest, u radu produciranja, održavanja i rastvaranja Džamšedove senke – (ne) vidi niti tu senku niti Džamšeda. Tada opet, oko kada je angažovano u radu viđenja svoje senke (ni)je angažovano niti u radu produciranja, održavanja i rastvaranja te senke a ni u viđenju Džamšeda. I napokon, oko kada je angažovano u radu viđenja Džamšeda, ne obavlja rad bilo produciranja, održavanja i rastvaranja svoje senke ili viđenja iste. Tako isto oko sa istim beskonačnim viđenjem različito je angažovano u ova tri različita rada, po jednom u (nekom momentu) vremena:

1.    produciranje, održavanje i rastvaranje senke Džamšedove;

2.    viđenje njegove senke;

3.    viđenje Džamšeda.

Tako Sopstvo-realizacija – koja je u ovoj analogiji reprezentovana sa Džamšedovim viđenjem Džamšeda – ima ove preduslove: da Džamšed održava oko otvorenim a da ipak ne vidi svoju senku. On to mora da učini, i pored činjenice da je njegova senka svo vreme bivala producirana i projektovana van sa otvaranjem oka kada je Džamšed (tj., Beskonačna Inteligencija) u Kreator i Održavaoc stanju. Drugim rečima, Sopstvo-realizacija zahteva da Beskonačna Inteligencija bude u mislećem stanju a ipak da ne misli svoju imaginaciju. Džamšed mora da oslobodi sebe od i postane lišen, kako to i jeste bio, ovih ogledala; to jest, Beskonačna Inteligencija mora da bude slobodna od sasnakra, pošto sanskare kreiraju stakla.[13] Da sumiramo: sa zatvorenim okom Džamšed ne može da vidi sebe sa otvorenim okom, ako bi tu bilo ogledalo ispred i nasuprot oku – to ogledalo, biva uzrokovano i stavljeno na svoje mesto sa sanskarama – tada bi Džamšed video svoju senku a ne sebe. ali ako tu ne bi bilo ogledala (to jest, nikakvih sasnkara), on (ne) bi video nikakvu svoju senku – a koja bi i pored toga bivala producirana od njega sa otvaranjem njegovog oka kada je on u Brama ili Kreator stanju – već bi umesto toga on video sebe.[14]

Sada nakon primanja beskonačnog ogledala (od) suptilne i grube ljudske forme, Džamšedovo oko (Beskonačni Um), sada prima nova i novija beskonačna stakla (naočari-ogledalo), (suptilnu i grubu ljudsku formu). Tako primivši ovo beskonačno ogledalo (arsi) (od) suptilnog i grubog tela koja su bila postavljena nasuprot njegovog oka (njegovo mislenje), Džamšed (Beskonačna Inteligencija), vidi, ili doživljava ili misli svoju beskonačnu sakar (forme-punu) senku – univerzum ili imaginaciju – kroz ovo ogledalo (arsi). Ovo viđenje senke (ili doživljavanje univerzuma) producira impresije ili sanskare koje postaju pripojene njegovom oku (Beskonačnom Umu, Beskonačnog Mislenja).

Fraza „Džamšedovo oko vidi“ prevedena (u ovoj analogiji) u “ Beskonačno Inteligencijin Um misli.“ U istini, Džamšed, njegovo oko i njegovo viđenje su svi jedno i isto. Vraćajući se ponovo na figuru (stilsku) beskonačnog ogledala ili arsi-ja: kada jedno ovakvo ogledalo propadne, drugo dolazi, ili se pojavljue (prividno) pred okom, u saglasnosti sa impresijama koje je oko primilo a sa viđenjem kroz poslednje ogledalo ili arsi. Pa sada ono(to) započinje sa viđenjem kroz ovo novo arsi u saglasnosti sa impresijama sakupljenim kroz svoj(to) doživljaj viđenja kroz poslednje arsi. Tako kroz ovaj novi beskonačni arsi kao i kroz poslednji, Džamšed vidi (uzima doživljaje o) svoju punu beskonačnu senku od glave pa do stopala (sveukupni univerzum). Ali sada on vidi ovu potpunu senku u različitim aspektima u skladu sa prirodom novog ogledala (suptilna i gruba foerma) koju je oko (Um) (bilo) primilo, ovo novo ogledalo zauzvrat, bivalo je predodređeno sa totalnom sumom od impresija (sanskara) na oku (Umu), stečenim kroz prethodno ogledalo. Tako uvek iznova, kada jedno ogledalo propadne, Džamšedovo oko nastavlja sa primanjem novog ogledala čije su karakteristike u skladu sa impresijama primeljenim sa okom onda kada je ono bilo viđenje Džamšedove senke kroz poslednje ogledalo. Ove impresije (pred)određuju prirodu svakog,novog ogledala i nagone i prisiljavaju oko da prihvati novo ogledalo postavljeno ispred njega. Kroz ovo ogledalo Džamšedovo oko vidi Džamšedovu senku u bojama ovih istih impresija.

Tako je viđenje senke ili doživljavanje univerzuma učinjeno sa Džamšedovim ok-om, saglasno sa karakteristikama ogledala (suptilne i grube forme), koju njegovo oko prima, i ova ogledala su producirana i postavljena nasuprot njegovog oka u saglasnosti sa predodređenošću prošlim impresijama pripojenim oku. U svim ovim slučajevima doživljavanja kroz ljudsku formu, oko vidi (uzima doživljaj o) istoj (pot)punoj senci (ili univerzumu), različito u različitim aspektima, u saglasnosti sa različitim beskonačnim ogledalima koje oko svaki put prima. Svako različito ogledalo koje oko prima je zauzvrat bilo (pred)određeno u saglasnosti sa totalnom sumom impresija koje oko prima kroz poslednje ogledalo.

Sve dok sanskare nastavljaju da egzistiraju, Džamšed će nastaviti sa primanjem novih ogledala, te stoga nastavlja sa viđenjem svoje senke u različitim aspektima, kroz ova različita ogledala, kada je njegovo oko otvoreno. Da tako kažemo, sve dok sanskare opstajavaju, Beskonačna Inteligencija će nastaviti sa uzimanjem različitih nesabrojivih dožvljja univerzuma, kada je Njen(To) Um misleći. Da bi Džamšed zaustavio viđenje svoje senke, kada je njegovo oko otvoreno, te je stoga učinjeno da vidi sebe – to jest, da bi Beskonačna Inteligencija zaustavila realizovanje univerzuma i mislenje imaginacije kada je Ona(To) angažovana u mislećem procesu, i da tako bude učinjena da misli Sebe(To)  – a da bi se ovo desilo, sanskare moraju da nestanu. Ovo nestajanje sanskara čini da ogledalo prestane da egzistira za Džamšedovo oko čak i onda kada je ono(to) otvoreno.

U stvari, sve promene, sva janam-maram (rođenje i smrt) u ciklusu reainkarnacije, sva ova iščezavanja i pojavljivanja, javljaju se samo u odnosu na  ogledala (tela) a ne u odnosu na bilo oko (Um, Mislenje), ili Džamšeda (Beskonačne Intleigencije). Tako je ta ista Beskonačna Inteligencija kod mislenja u stvari Beskonačni Um. Svo vreme kroz celi proces, Džamšed je beskonačan, i njegovo oko je takođe beskonačno. Ogledala se menjaju i iščezavaju, tela uzimaju rođenje[15] i umiru, i pošto su ona, (ogledala ili tela), promenljiva (varijabilna), ona ne mogu biti realna. Slično, kao što i senka, bivajući nakon svega samo senka Realnog, ne može po sebi(to) da bude realna. Imaginacija je, nakon svega, imaginacija, čak i ako bi bila manifestovana u beskonačnoj formi. Jer je u stvari senka (ili imaginacija)  u svome(to) originalnom (asal) stanju naj konačnija, skoro ne-egzistirajuća.

Tako su Džamšed i njegovo oko jedno i realno, a ogledalo i senka su lažno. Kako je oko u Džamšedu i jeste (od) Džamšeda – što će reći da Beskonačno Mislenje jeste u Beskonačnoj Inteligenciji i od Beskonačne Inteligencije – Džamšedovo oko je jedno sa Džamšedom. Tako Džamšed i njegovo oko (Beskonačna Inteligencija i Beskonačno Mislenje) jesu jedno a ne dva. Džamšed po sebi  jeste realan kroz ceo tok. Kada je oko zatvoreno, Džamšed je „ne-oko“; drugim rečima, kada je Beskonačno Mislenje zaustavljeno, Beskonačna Inteligencija je „ne-Beskonačno-Mislenje“.[16] Ali kada je oko otvoreno, Džamšed je, ili postaje, oko: to jest, kada se Beskonačno Mislenje odvija, Beskonačna Inteligencija je, ili postaje, Beskonačno Mislenje. Džamšed sa zatvorenim okom (ne) vidi ništa; to jest, Beskonačna Inteligencija sa mislenjem zaustavljenim (ne) misli ništa. Kada Džamšed, u otvreno-okovom stanju, vidi svoju senku, on vidi lažljivio (falš): tj., kada Beskonačna Inteligencija, u stanju mislenja misli Svoju(To) imaginaciju, Ona(To) misli lažljivo (falš). Ali kada Džamšed, sa otvorenim okom ne vidi svoju senku već vidi sebe, on vidi (misli) realno.

Da sumiramo: to je taj (jedan) i isti Džamšed (ili Sopstvo) koji, u raznovrsnim stanjima svojeg oka, doživljava sledeće.

A)   Kada je njegovo oko zatvoreno, on (ne) vidi ništa. Čak i ovde oko, (Džamšedovo viđenje), je beskonačno, ali bivajući zatvoreno, ono nije u svome radnom stanju.

B)   Sa svojim okom (koje je) otvarajuće i zatvarajuće, on producira, održava i rastvara senku. Ovde je opet iznova oko (Džamšedovo viđenje), beskonačno, i njegov(to) rad, produciranja, održavanja i rastvaranja senke je isto tako beskonačan.

C)   Sa svojim okom otvorenim on vidi svoju senku isprva naj konačnije a potom manje i manje konačno. Ovde opet oko (Džamšedovo viđenje) jeste beskonačno, ali ovaj rad viđenja senke je isprva naj konačnije i potom manje i manje konačno, zato što ogledalo, ili medijum (u evoluciji od kamena do životinje), ispočetka je naj konačnije a potom progresivno manje konačno.

D)  Sa svojim okom otvorenim on vidi svoju senku beskonačno. Opet, oko (Džamšedovo viđenje) jeste beskonačno, ali sada njegov(to) rad gledanja senke jeste poput toga isto tako beskonačana zbog činjenici da je medijum (ljudska forma) beskonačan.

E)   Sa svojim okom otvorenim on vidi sebe. Kao i uvek, oko (Džamšedopvo viđenje) jeste beskonačno, i njegovo(to) rad viđenja Džamšeda samoga  je takođe beskonačan ali se sada ovaj rad odvija bez medijuma ogledala.

Kroz ovaj sveukupan proces, viđenja ili oko, (koje je realno govoreći jedno sa Džamšedom po sebi, ostaje beskonačno; i pored toga, njegovo(to) delovanje je ništavno u stanju A, beskonačno u stanju B,D i E, a u stanju C, inicijalno je naj konačnije i postepeno manje i manje konačno.

Džamšed po sebi ostaje isti, bez obzira da li je njegovo oko zatvoreno ili otvoreno, bez obzira da li spava ili sanja ili je budan. Drugim rečima, Beskonačna Inteligencija ostaje ista bez obzira da li je Ona ne-misleća, misleća (kao Išvar), misleća suptilno, misleća grubo ili misleća Sebe(To). Ukratko, nema nikakvih promena u Beskonačnoj Inteligenciji. Sve promene se javljaju u Njenom(To) mislećem stanju. Pa čak i ovde, Beskonačno Mislenje ostaje isto, jedno, i beskonačno svo vreme. Promena se javlja samo u odnosu na Njeno(To) radno* ili ne-radno* stanje; i kada Beskonačno Mislenje jeste u radu*, promena se javlja, opet, u pogledu kako je ovaj rad doista učinjen.

Kao rekapitualcija, Džamšed, njegovo oko, i njegovo viđenje nisu različiti već su jedno i isto. Sve razlika u viđenju se odnose na to kako je viđenje učinjeno. U ovoj analogiji, Džamšedove zatvoreno oko označava beskonačno viđenje kada „nije u radu.“[17] Džamšed po sebi, postaje beskonačno oko ili beskonačno viđenje, i Džamšed po sebi postaje „ne-oko“ i „ne-viđenje.“ Samo Džamšed (Sopstvo ili Beskonačna Inteligencija) jeste realan i beskonačan, neuništiv i nepromenljiv, večan i nedeljiv, i jedno kroz ceo tok. To je samo u izglednosti bhasa-a ili iluzije da on postaje naj konačniji, manje i manje konačan ili beskonačan, zahvaljujući promenama u medijumu ili ogledalu – to jest, formi ili telu.

Tako su ogledalo (od) njegovog oka (suptilna i gruba tela) i njegova senka (suptilni i grubi univerzum) lažni, promeljivi, uništivi i deljivi. Ali Džemšad sami ) jeste taj (jedan), beskonačan i večan svo vreme, bez obzira da li je viđenje ili ne viđenje, ako je viđenje, bez obzira da li je viđenje senke naj konačnije ili beskonačno ili je viđenje sebe.

Džamšed po sebi ostaje isti, beskonačan i nedeljiv, bilo da je ne viđenje, bilo da je viđenje svoje senke kroz naj-konačnije, manje-konačna ili beskonačna ogledala, ili je viđenje sebe. Kada Džamšed nije u aktu viđenja, njegovo oko je u ne-videćem stanju. Tako se može reći:

Džamšed (Beskonačna Inteligencija) jeste jedno sa svojim okom.  Zato što je Džamšed beskonačan, oko je beskonačno.

Kada je Džamšedovo oko zatvoreno, Beskonačna Inteligencija =         ne-misleće Beskonačno Mislenje.

Kada je Džamšedovo oko otvoreno, Beskonačni Um = misleće Beskonačno Mislenja.


[1] looking glass – zrcalo, ogledalo, bukvalno staklo za gledanje ili gledajuće staklo, prethodno je bilo u pitanju engleska reč „mirror“

[2] Džamšed na koga se ovde aludira je verovatno Babin stariji brat, Džamšed Šerijar Irani, koji je bio jedan od ranih rezidencijalnih mandalija u Meherabadu tokom perioda u kome je ovaj manuskript napisan. Mada, je Baba možda koristio ovo ime, u smislu sufi pesnika, da ukaže na legendarnog Persijskog kralja Džamšeda – na koga Baba često ukazuje u svojim osobnim poemama i gazalima. Vidi Glosari.

[3] looging glass- ogledalo, staklo u kome sde neko gleda, staklo za gledanje.

[4] Otvaranje, ostajeanje-otvorenim i zatvaranje oka, koja koresponidraju sa aktivnostima Brame, Višnua i Maheša, kolektivno reprezentuju stanje Boga koje ovaj tekst naziva Išvatr. Mada se ovaj Išvar javlja samo jednom u odeljuku o Džđamšidovim očima, On postaje primarni fokus u dva odeljka koji slede.

[5] not-thinking – ne-misleće za razliku od unthinking – ne-misleće

[6] not-thinking, not-working

[7] junction – stecište, spoj, čvor, čvorište, mesto spajanja

[8] U ovoj analogiji, ono što oko vidi u ogledalu jeste senka pre nego refleksija. U stvari, reč „refleksija“ bi mogla da bvude upotrebljena. Ali suštinska misao povezana sa korišćenjem „sneke“ ovde izgleda da jesledeće.

Kada se oko otvori, ono projektuje napred senku; ova senka reprezentuje imaginaciju (univerzum), i oko reprezentuje mislenje Beskonačne Inteligencije. Reč „senka“  dočarava smisao odsutnosti, vakuma, ništavnosti, i iz tog razloga ona pruža odgovarajuću stilsku sliku za imaginaciju, koja u stanjuu Realnog Mislenja jeste naj-konačnija, beskonačno mala tačka.

Ništavnost imaginacije je ono što mislenje vidi u ogledalu. Ako bi Džamšed bio opisan kao da vidi svoju sopstvenu „reflekdsiju“ u ogledalu, neko bi mogao podrazumevati da je on viđenje sebe ili neku vernu repliku sebe(himself);ali to nije slučaj. On je viđenje samo svoje senke, koja je u svojoj suštini potpuno ništa (nothing at all).

U stavari, ogledalo je zaslepljivač ili  balast realnoj viziji (vidu). Tako kasnije u ovoj analogiji, kada je ogledalo uklonjeno, nalazimo da Džamšed vidi sebe (himself). Sada na ograničenom nivou, onda kada je osoba gleda(juća) u ogledalo.i kada je ogledalo uklonjeno, on ne vidi sebe već pre vidi deo sveta koji leži iza (s one strane) ogledala. Ali u ovoj analogiji Džamšed realno reprezentuje totalnost sve egziste4ncije, ništa (ne) egzistira osim-i-van njega i njegovoga imaginarnog ogledala. Tako da kada je ogledalo uklonjeno, on prirodno i neizostavno vidi svoje sve-prožimajuće Sopstvo. Tako da Džamšed nije samo agent(faktor, posrednik) viđenja koji gleda kroz njegovo oko, on je takođe totalnost koja sadrži oko, ogledalo i senku. On je subjekt koji vidi, i kada je ogledalo uklonjeno, on doživljava sebe (himself) kao viđeno, takođe.

[9] glass – staklo, ogledalo, sočivo, naočari. U ovom slučaju bi trebalo da bude ogledalo ali kao i u slučaju looking glasses (ogledalo, zrcalo – prevođenjo kao (o)gledajuće staklo zbog moguće višeznačnosti same fraze koja ne mora neminovno da znači ogledalo, kao što to znači reč miror)

[10] were it not for the limaitation – da ono nije podržavalo,

[11] mi bi rekli „od glave do pete“ ali u prevodu morajumora da ostanu stopala jer se radi o simbolici stopala koja je veoma važna.

[12] capability of seeing infinitely – sposobnost za viđenje beskonačno (na beskonačni način, to viđenje je po svojim svojstvima beskonačno) razlikuje se od beskonačnog viđenja. Prvo govori o kvlaitetu mislenja a drugo o kvantitetu mislenja

[13] glasses – upotrebljena je reč koja znači staklo što je povezuje sa looking glasses ((o)gledajuće staklo – ogledalo) ali sama reč glasses znači i naočari)

[14] J Najpšribližniji objašnjenje i analogija ovog procesa je sa filmskim projektorom. Kada nije uključen nema mislenja, nema svesti, nema slike, svetlost u njemu nije upaljena, to bi bilo Onostran-Onostrano . Kada se upali, svetlost je upaljena i ispred sijalice se nalazi film koji može i nemora da bude projekciran van ili produciran (iznesen na vidalo). Ako je objektiv projektora prekriven poklopcem, to bi bilo ne svesno stanje, ali postoji svetlost i postoji mogućnost viđenja ali sve što ona vidi je tama, usled poklopca jer je sve još uvek latentno. Nije došlo do projektovanja filma, latentnih sanskara u svome finom stanju. Kada se ukloni poklopac sa objetiva dolazi do projektovanja van ili produciranja svega onoga što je bilo latentno, i svesti i nesvesti i svetlosti i tame. Ali sada se ne projektuje čista svetlost već se projektuje van i vidi film koji se nalazi ispred sijalice, a to su latentne sanskare. Stoga ono što je projektovano sa uklanjanjem pokoopca na objektivu, otvaranjem oka, jeste film a ne čista svetlost, Sopstvo. Sopstvo je u Središtu izvora Svetlosti, lampe, ali ono sad kroz objektiv na platnu ne vidi i ne doživljava Sebe već doživljava slike koje su bile projektovane na platnu sa otvaranjem oka, uklanjanjem poklopca sa projektora i to su filmofi koji se nalaze u samom projektoru tako da su to njegove slike koje je on sam projektovao i producirao. Kada se izbrišu sanskare, svetlost se povlači sa platna u sebe i doživljava Sebe ili bolje rečeno sada su razdvojeni svest i svetlost (vibracija) pa i pored toga štoi se slika i dalje projektuje na ekranu Svest je vraćena u Sopstvo i doživljava sdamo Sopstvo.. Svest svetlosti je vraćena u sebe sa spoljašnjih objekata u svoje izvorište, samo središte gde doživljava svoju sušptinu, to je involucija svesti, i mada svetlost i dalje sija i projektuje slike na platno, svest ih nije svesna i ne vidi ih jer sada svest oslobođena svih sanskara i bez i jednoga tela i forme ne doživljava i ne može da doživljava nikakve slike, seneke, objekte bilo suptilnog ili grubog sveta jer sama ne doživljava i raspoistovećena je od svojih tela, iako ih i dalje ima, te doživljava samo sebe kao Sebe a sve drugo samo opaža ili ima svesnost kao o svojoj senci (samo onda ako joj se vratila spoljašnja svesnost dobijanjem joga joga sanskara. Ali kao što mi slike vidimo na ekranu kao stvarne slike i doživljavamo ih kao relane i stvare, osobe kao stvarne sobe i događaje kao stvarne događaje koji postoje sami po sebi i za sebe, Ostvareno biće doživljava samo svetlost koje oni Jesu i slike samo kao nešto što ta svetlost projektuje i što je samo senka njih samih, filma kojii označava njihovu individualnost, ali Svetlost ne identifikuje sebe sa filmom pa stogfa i doživljava svetlost kao svetlost i senke, slike, privid kao privid. Ovo je samo pokušaj da se iskaže neizrecivo.. Proces bi bilo preciznije prikazati kao zamenu projektora sa kompjuterom koji ima i projektor i kameru. Pa kada je uključen komjuter i uklonjen poklopac, prvo pitanja ko sam ja, pred svetlost je stavljen prvi objekat, prva sanskara koju je on projektovao napolje na najmanje moguće ogledalo koje ga je krajnje ograničeno odrazilo i pokazalo. Sada kamera snima taj objekat i vraća ga u memoriju kompjutera koji sada ima neku drugu sliku, uvećanu pa sada projektuje van malo komplikovaniju sliku nastalu spajanjem originalne prve slike i snimljene projektovane slike, doživljenog prvog doživljaja prve sanskare. I tako se proces uvećava dok slika ne postane savršena i ne postane beskonačna, to jest projektor kompjutera u sebi sadrži celokupnu sliku celokupnog univerzuma koji je celokupno projektovan i doživljavan u celini ali ne ceo od jednom već jedan njegov deo po jedan. No sada komjuter počinje kroz spoljašnju sliku sa otpadanjem sanskara koje ga vezuju za pojedinačne slike i projekcije da se razdvaja od njih. To je involucija. Počinje polako da sagledava emanacije same svetlosti i da svetlost, koja on jeste,razdvaja od samih slika. To je slično plivanju uzvodno uz reku do samog izvora i voda reke nosi razne objekte sa kojima se voda može positovetiti. No kada voda počne da spoznaje da ona nije ti objekti koji njome plivaju i razne ribe, životinje, biljek itde, grane koje plivaju na površini. Ona sebe počćinje da prepoznaje kao vudu. Ta voda ima i razne sastojeke, nazovimo ih suptilnim, druge vrste tečnosti i materija koje su rastopljene u vodi. Pa kada se oslobodi identifikovanja sa svim tim sastojcima i prepozna da je ona čista voda, što bi moglo biti mentalni plan, ona još nezna ko je ona i odakle izvire i sada treba da se vrati do kraja uzvodno jer je ovim proceoom prepoznavanja da ona nije razni sastojci i biljke i životinje koje su bile u njoj ona faktički išla uzvodno u delove koji su čisti i bez ičega u kojima je prepoznavala sebe i tako se približavala svome izvoru i sada kada uroni u samo središte svoga izvora ona spoznaje Sebe no izvor i dalje teče i dalje nosi i ribe i životinje i grane i razne hemikalije i sastojke, po njoj plove i brodovi i kupaju se i ljudi i sve životinje i insekti piju njenu vodi i biljeke se njome oi dalje hrane ali je ona sada u svome središtu i doživljava samo sebe. Savršeni učitelj bi bio ta ista voda koja ostajući u svom središtu bi se proširila po celoj zemlji i imajući neprekidnu svest o sebi kao sebi i samo o svojoj suptini imala bi svesnost o celokupnoj stvarnosti, raširila bi se pos svoj vodi sveta, simbolično rečeno jer voda prožima i sadržana je u svemu što postoji.

[15] se rađaju, ali ona uzimaju rođenje, bivaju rođena i umiru, uzimaju smrt, to su doživljaji koja tela uzimaju.

[16] no-Infinite-Thinkig – znači da nema ne postoji Beskonačno Mislenje,

[17] when not at work – doslovno, „kada nisu na poslu“