Sanskare i Uživanje Želja

Sanskare i Uživanje Želja

Sanskare koje um stiče tokom prirodnog procesa evolucije su prirodne sanskare, dok su sanskare koje sakuplja kroz reinkarnaciju u ljudskoj formi, gde je beskonačni um sposoban za Realizaciju, ne-prirodne sanskare. Sanskare dovode do javljanja doživljaja, koji zauzvrat generišu nove impresije, ove impresije definišu novi kalup za suptilno telo, iz koga je, (u ponovnom rađanju), novo grubo telo oformljeno. Tako um, u reinkarnaciji, nastavlja sa doživljavanjem univerzuma, a što ga sprečava od realizovanja Sopstva. Moguće je, dakle, za beskonačni ljudski um (koji nije nalik konačnom umu u nižim formama) da izbrišu ove sanskare i slome ovaj ciklus. U stvari, sanskarekoje su latentne u finom stanju, postaju želje u suptilnom svetu, i želje se prevode u akcije, kada se sanskare manifestuju grubo. Dobre želje rezultiraju u sreći i loše u nesrećnosti; sreća i nesreća, koji su pridruženidoživljavanju starih sanskara, su to što kreira nove sanskare. Želje stoga moraju biti ubijene pošto to vodi do poništavanja sanskara. Suptilne impresije su slabašne, dok su grube impresije snažne. Kada želje nisu bile odigrane,[1]nikakve nove sanskare nisu bile kreirane, i pored toga što sreća ili nesreća, koja je bila doživljena, rađa nove suptilne sanskare, ali ako um niti uživa niti pati, nikakve nove sanskare ne izranjaju. Sanskare su i jedno i drfugo, i uzork i sadržaj, svih doživljaja. Mnoge sanskare ulaze u igru čak i u jednoj jedinoj akciji.

POSTOJE DVA FUNDAMENTALNA TIPA sanskara: prirodne i ne-prirodne.

Naj-konačniji suptilni i grubi doživljaji univerzuma, koje um prima kroz naj-finiju atom ili kamen formu, pripaja fine impresije na um. Ove impresije registruju se i usklađene su sa naj-konačnijim, (kamen forme), doživljajem. I kada ovaj atom ili kamen forma otpadne, ove fine impresije pripajanjem sa umom daju umu još jednu, ali sada manje konačnu, suptilnu i grubu formu – rečima, biljnu formu – kroz koju će realizovati ove fine impresije, suptilno i grubo. Sada ove manje-konačna, suptilna i gruba, tela biljne forme koje um prima, zauzvrat, usled finih impresija, koje je um sakupio kroz svoj doživljaj univerzuma u prethodnoj formi. Manje-konačni suptilni i grubi doživljaj koji um prima, o suptilnom i grubom univezumu, kroz manje-konačne suptilne i grube biljne forme, pripaja fine impresije na um – impresije koje, je iznova registruju i (koje se) usaglašavaju sa manje-konačnim doživljajem (biljne forme).

A kada biljna forma otpadne, ove fine impresije pripojene umu, daju mu još jednu, ali sada veoma-puno-manje-konačnu formu – rečima, životinjsku formu – kroz koju će realizovati suptilno i grubo ove fine impresije sakupljene u poslednjoj formi. Tako veoma-puno-manje-konačno suptilno i grubo telo životinjske forme koju um prima, je usled finih impresija koje je um sakupio kroz svoje(to) doživljaje univerzuma u prethodnoj formi. Stekavši ovu (žiovotinjsku) formu, nakon toga, veoma-puno-manje-konačni suptilni i grubi doživljaji, koje um prima (od) suptilnog i grubog univerzuma, kroz ove veoma-puno-manje-konačne suptilne i grube životinjske forme, pripajaju fine impresije na um – ipresije koje registruje i koje su usaglašene sa doživljajem veoma-puno-manje-konačnim, (životinjske forme),. Napokon, kada životinjska forma otpadne, ove fine impresije pripojene umu, daju mu beskonačnu formu (ljudsku), kroz koju će realizovati, suptilno i grubo, ove fine impresije stečene u životinjskoj formi; i ove impresije čine da um doživljava univerzum beskonačno kroz ove beskonačne forme, koje je primio u skladu sa svojim(to) finim impresijama stečenim u prethodnoj životinjskoj formi.

Mada je um u ljudskoj formi beskonačan i stoga sposoban za mislenje-i-realizovanje svoga Sopstva, ovo zaveštanje prošlih impresija čini da beskonačno realizuje univerzum umesto svoga Sopstva. Ova univerzum realizacija se dešava zato što su, od kamena pa sve do ljudske formesu, svi doživljaji i impresije o univerzumu. Sve do ove tačke, (prva ljudska forma), sve impresije bivale su sakupljene tokom toka prirodnog razvoja i jesu, saglasno tome, prirodne sanskare. One primoravaju um, (tokom evolutivnog procesa), da realizuje univerzum isprva naj konačnije a potom manje i manje konačno, i na kraju beskonačno. Ali sada u ljudskoj formi, ono što um sakuplja jesu ne-prirodne sanskare, koje ga opet iznova (oba)vezuju u procesu uzimanja suptilnih i grubih formi. Prethodno, u podljudskim formama, um je neizostavno morao da nastavi da (po)prima suptilna i gruba tela. Ali jednom kada je ljudska forma bila ostvarena tu, ne preostaje nikakva daljnja neminovnost umovog nastavljanja da bude (oba)vezan na uzimanje formi pošto je već postignut na ovaj beskonačni stepen mislenja. Ali sada ne-prirodne sanskare koje je um sakupio u ljudskoj formi ga nagone da istrajava (da bude) u okovima moranja da uvek iznova uzima forme.

Um u prethodnoj (podljudskoj) formi ne može da utekne od svojih prirodnoh sanskara, pošto nije beskonačan u ovim formama. Dakako, ne-prirodne sanskare – a to su sanskare sakupljene u ljudskoj formi – su takve da um može da ih izbriše, pošto je um sada beskonačan, dočim se ovo brisanje ostvaruje, bilo kroz jogu ili kroz Guru krupa (mislost Gurua).

Kada prvi put poprimi ljudsku formu, um, sada beskonačan, doživljava suptilni i grubi univerzum, suptilno i grubo, kroz svoje(to) suptilno i grubo telo, u skladu sa finim impresijama sakupljenim u poslednjoj životinjskoj formi; i ovi doživljaji, (stečeni u ljudskoj formi), zauzvrat pripajaju suptilne i grube impresije na um, impresije koje registruje i usaglašava sa ovim suptilnim i grubim doživljajimo kroz koje je prošla. Na ovaj način um prima, u finoj formi, ove suptilne i grube impresije doživljaja, (a koje su) sakupljene kroz (grube i suptilne) akcije, govor i misli. A kada, napokon, prvo ljudsko grubo telo otpadne, suptilno telo poprima još jedno grubo telo koje se uklapa i usaglašava, sa totalnom sumom impresija sakupljenih pre propasti prvog grubog tela. Ili još preciznije, suptilno telo, koje istrajava nakon otpadanja prvog grubog tela, je oblikovano u skladu sa totalnom sumom, finih impresija primljenih u toj prethodnoj formi, i novo grubo telo je formirano, u skladu sa suptilnim telom a kao prikladnim i odgovarajućim grubim pokrivačem za suptilno telo.[2]

A, opet iznova, beskonačni um (čovekov), nastavlja sa doživljajima suptilnog i grubog univerzuma u skladu sa ovim sanskarama sakupljenim kroz prvo grubo telo, jer ove sanskare uzrokuju da um ostane svestan suptilnog i grubog tela a, kroz ova tela, i suptilnog i grubog univerzuma. Zauzvrat, ovi novi doživljaji (od drugog ljudskog grubog tela) kreiraju nove fine sanskare, koje bivaju impresirane (utisnute) na beskonačni um. I kada napokon ovo drugo grubo telo otpadne, beskonačni um poprima još jedno grubo telo. Ovo novo grubo telo, odgovara i poklapa se, sa totralnom sumom impresija koje su bile primljene u poslednjoj formi i koje su oformile sadašnji kalup suptilnog tela. Prikladnost ovog novog grubog tela leži u činjenici da je ono podesan medijum za primanje novih doživljava koji izranjanu u skladu sa ovim (ranije) akomuliranim sanskarama. Drugim rečima, ono je doslovno podesno za beskonačni um kao vozilo[3] kroz koje će doživeti univerzum, u skladu sa umovim sanskarama sakupljenim u prošlosti a tokom (imanja) poslednje forme. Na ovaj način beskonačni um nastavlja sa doživljavanjem suptilnog i grubog univerzuma kroz progresivno nove i novije forme. Ove forme, pak, korespondiraju sa impresijama (od) beskonačnih umovih ranijih doživljaja.

Beskonačni Um (to jest, Beskonačno Inteligencijino mislenje beskonačno) po Sebi(To)[4] se ne menja, ali Joj(To) se menjaju suptilna i gruba tela u skladu sa sanskarama. Njeno(To) suptilno telo, čija se sklonost (dispozicija) oblikuje sa totalnom sumom Njenih(To) sanskara, nastavlja sa primanjem, kako to i jeste, nasleđa novih i novijih grubih tela. Na ovaj način, reinkarnacija se odnosi na suptilno telo, a kao posledica toga takođe i na grubo telo; ali se ona ne primenjuje na Beskonačni Um. Um menja kaput i pokrivku, kako to i beše, u skladu sa sanskarama koje je primio; i ove sanskare navode Ga(To) da menja kaput, ali se Um po Sebi(To)  nikada ne menja. Tako smrt, rođenje, itd., se svi dešavaju u relaciji sa telom a ne sa Beskonačnim Umom. Reinkarnacija suptilnog trela (lanac ponovljenih janam-maran, rođenje i smrt) nastavlja se sve dok Um nastavlja sa doživljavanjem univerzuma.

Na taj način su sanskare uzrok reinkarnacije suptilnog tela.[5] Sanskare su ono što uzrokuje da beskonačni um (čoveka) bude svestan univerzuma a ne Sopstva. Pre nego što beskonačni um može da realizuje Sopstvo, sanskare moraju da nestanu. Ovo zahteva da beskonačni um obuzdava sebe(to) od uzimanja novih doživljaja (o) univerzumu kroz svoja(to) tela, jer ovo obuzdavanje od novih doživljaja troši stare sasnskare tokom sprečavanja novih sanskara da budu pripojene umu. Kada su sanskare bile u (pot)punosti uništene, tada se univerzum doživljaj okončava, svest o univerzuma staje za beskonačni um, i on umesto toga stiče svest o Sopstvu.

Tako uništenje i nestajanje sanskara su sinonimi sa

zaustavljanjem beskonačnog uma; ili

zaustavljanjem reainkarnacije (jaman-maran, rađanje i smrt)

suptilnog tela; ili

obustavljanje doživljavanja (upabhog) suptilnog i grubog univerzuma

u svesnom, budnom, mislećem stanju; ili

ne-svest o univerzumu simultano sa svešću o Sopstvu; ili

Mokša (Oslobođenje).

Sve ovo označava jedno te i isto dešavanje.

Tako Sopstvo-realizacija zahteva da svest mora da ostane, ali u isto vreme ne treba da opstajava nikakva svest o (suptilnom i grubom) telu i o univerzumu. Ovo stecište svesti i ne-svesti dešava se samo kroz nestajanje sanskara. Različiti putevi koji su bili uspostavljeni od duhovno savršenih realizovanih božanskih Učitelja su namenjeni da bi pomogli drugima da ostvare ovo stanje bivanja lišenim sanskara.

Prva forma sanskara je fina i besformna. Njena druga forma je suptilna i treća forma je gruba. Mislenje misli i želja umom konstituiše doživljavanje finih sanskara u njihovoj suptilnoj formi. Tako želje mogu da budu definisana kao suptilna upabhog (doživljavanja) finih sanskara. I tokom ovog suptilnog doživljaja finih impresija prošlosti, nove suptilne sanskare bivaju impresirane na um u finoj formi. Tako umove želje kreiraju nove sanskare koje nakon toga zahtevaju ispoljavanje kroz suptilni i grubi doživljaj. Sledeća definicija, opisuje tri forme sanskara o kojima se diskutuje.

impresije u finoj formi = sanskare u svojoj originalnoj latentnosti

impresije u suptilnoj formi = želje

impresije u gruboj formi = akcije

Dok dobre želje kreiraju dobre sanskare, loše želje kreiraju loše sanskare. I jedne i druge potom, zahtevaju ispoljavanje kroz suptilne i grube doživljaje. Kada su dobre sanskare u finoj formi bile doživljene sa umom suptilno i grubo, um uživa sreću, mentalno i fizički. Shodo tome, kada um doživljava loše sanskare, postaje nesrećan, mentalno i fizički, i stoga pati.

Sopstvo-realizacija znači slobodu od suptilnih i grubih doživljaja univerzuma. Pošto su ovi suptilni doživljaji usled želja, a čije doživljavanje kreira fine sanskare (koje) potom iziskuju (svoje) ispoljenje kroz daljnje doživljaje; i grubi doživljaj je ova ista želja u svome grubom aspektu. Ako bi da se oslobodi svih sanskara, moraju da budu ubijene želje (vasana, ichba, itd.). Ovo ubijanje sanskara zahteva kao prvo da želje ne budu doživljene grubo. Čak iako ove želje – koje su ništa do li izranjanje finih sanskara u suptilnu formu – pokušaju da prisile um da uzme njihove(to) doživljaj kroz grube akcije, um i pored toga mora da odbije da sluša diktate ovih želja i uzdrži se od uzimanja njihovih(to) grubih doživljaja (upabhog-a). Tako postepeno, kako um prestaje sa sakupljanjem novih grubih sanskara, koje će ga još više oslabiti i sputati, um postaje tako snažan da, na prvom mestu, obustavlja da ima želje: stoga, kao što je rečeno, ove želje su ništa drugo do doživljaji ili upabhog (od) finih sanskara u suptilnoj formi.

Na ovaj način um osvaja slobodu od želja i akcija, slobodu od suptilnih i grubih doživljavanja (upabhog-a) (od) finih sanskara. U ovom stanju sanskare ostaju za um samo kao fine impresije, isto kako se one(to) se javljaju i u besanom spava(nju). Ali sada, nasuprot kao u besanom spava(nju), ostaje u svome(to) mislećem svesnom stanju. On(To) je slobodan od suptilnih i grubih doživljaja univerzuma: i ova sloboda je sinonim sa Sopstvo-realizacijom, kako je objašnjena ranije.

Tako želje i akcije – koje su suptilni i grubi doživljaji prošlih finih sanskara – kreiraju nove sanskare u finoj impresija formi, koja zahteva ispoljavanje kroz suptilne i grube doživljaje pri sledećoj odgovarajućoj prilici. Našta se sve ovo svodi je da želje moraju da budu ubijene, bilo da su to dobre želje ili loše želje.

Kada je um suptilno i grubo doživljavanje svojih(to) starih akomuliranih finih sanskara, misli, osećanja, itd., od uživanja ili patnje i od mentalne i fizičke sreće ili nesrećnosti kroz koje um prolazi, on(to) kreira nove fine impresije koje moraju u budućnosti da budu doživljene suptilno i grubu. Ali ako kod doživljavanja ovih sanskara suptilno i grubo, um (ne) oseća niti sreću niti tugu, niti uživa niti pati, tada nikakve nove sanskare nisu kreirane. Jer nakon svega, um je taj koji se oseća srećnim ili nesrećnim kroz želje ili akcije, kroz suptilni i.ili grubi doživljaj. Opet, kada um oseća sreću ili patnju tokom suptilnih i grubih upabhog-a – to jest, kroz tok želja i akcija – potom um skuplja nove fine impresije saglasno sa merom svoje sreće ili patnje i tako biva sputan sa ovim sanskarama. Kroz ovaj proces, želje, misli, i akcije kreiraju nove sanskare u finoj impresijskoj formi i uzrokuje da nakona toga budu doživljene suptilno ili grubo.

Pa odakle su, na prvom mestu, sve ove sanskare došle? Prva Želja, prva Reč[6] bila je prva sanskara.

Nakon izranjanja-iz-jednote ove prve sanskare, postupno, tipovi finih sanskara koje um prima usaglašene su sa medijumom (to jest, suptilnim i grubim telom), kroz koje su one primljene. Onda kada je um doživljavajnje prošlih finih sanskara kroz suptilno telo, uživanje, patnja, osećanja, itd., kroz koja um prolazi tokom tog suptilnog doživljaja kreiraju nove fine impresije koje su slabe i slabašne; a kada je um doživljavajnje ovih iste finih sanskara, kao želja i misli, ispoljenih kroz grubu formu, uživanje, patnja, osećanja kojima se um podvrgava tokom tog grubog doživljaja, kreiraju nove impresije koje su snažne, istrajne[7] i duboke. Drugim rečima, ove iste ne-(pro)mišljene, ne-doživljene sanskare su isprva doživljene suptilno: i rezultirajuće misli i osećanja sreće i nesreće, koje prate ove suptilne doživljaje, koje su na taj način stečene, kreiraju nove sanskare koje moraju da budu doživljene pre ili kasnije. Potom, nakon bivanja doživljenim suptilno, ove iste (stare) sanskare su doživljene grubo: i misli i osećanja sreće ili nesreće koje prate ove grube doživljaje, koje su na taj način stečene, kreiraju nove sanskare i želje koje moraju da budu doživljene u određeno vreme.

Upravo su to želje (sanskare u suptilnoj formi) koja, onda kada su doživljene u grubim akcijama, kreiraju nove jake i duboke grube snaksare.

Opet, kroz ova kretanja, između latentnih i manifestovanih formi sanskara, sledeće bazične definicije se primenjuju:

fino bes-formno (nirakar) stanje sanskara = sanskare u latentnosti

suptilna (sukshma) forma sanskara = želje (ichchba)

gruba (sthulI) forma sanskara = akcije (karya)

Da to ovako kažemo, fine sanskare i ništa drugo doli fine sanskare su ono što, u suptilnoj (misao) formi, konstituiše želje; i ove iste želje, u gruboj formi, konstituišu akcije. Ako ovim sanskarama, nakon manifestovanja (unutar) u suptilnoj formi  želja, nije dozvoljeno da se ispolje kroz grubu formu akcije, tada nove duboko i postojane sanskare nisu formirane. Tako, je i Kabir zabranio:

Man gaya to jane de, mat jane de sharir.

Ako um ide, pusti ga neka ide, ali ne dozvoli da telo ide za njime.

Da sumiramo:sanskare, kako dobre tako i loše, su suštinski uzrok tela,[8] rođenja i smrti, svetovnog uživanja i bola. Sanskare moraju da prestanu da postoje: i kada to učini, tada oba, i želje i akcije, isto tako prestaju da postoje.

Da rezimiramo o vezi između uživanja ili patnje, (usled) doživljaja, sa kreacijom novih sanskara: ako um doživljava sanskare suptilno, i kao rezultat toga uživa ili pati, tada prima nove suptilne impresije.  Ali ako ne istraje u tome da doživi suptilne sanskare grubo, upuštajući se u fizičke akcije, tada nema nikakvih šansi da um sakupi nove grube sasnkare. Tako ostajući pri Kabirovoj zapovesti, gore citriranoj („Man gaya to jane de, mat jane de sharir“), još taj (jedan) svetac je uputio umu ovaj apel:

Wasne cha sange nako jau mana.

Ne povedi se sa željama, O umu.[9]

Na ovaj način se uzdržavši od grubih akcija i kada su grube sanskare bile izbrisane, tada za um ostaje samo jedna vrsta sanskara, poimence, suptilne, koje su slabe i oslabljene; ove suptilne sanskare mogu da daju umu samo suptilne doživljaje (o suptilnom univerzumu). Takvo je stanje jogina. Ali ako um tokom doživljavanja prošlih sanskara, suptilno ili grubo, ne uživa ili pati, tokom ovih suptilnih ili grubih doživljaja, u tom slučaju nikakve nove suptilne ili grube impresije nisu sakupljene. Takav je slučaj sa Sadguruom.

Kada um doživljava sasnakra suptilno, on(to) je u stanju želja. Ono što čini da um želi su njegove(to) fine sanskare. Drugim rečima, želje (vasana, ichchba) su ništa doli sanskare u suptilnoj formi. Sreća ili jad koje um oseća nakon uzdizanja (utpanna trhavun) želja (vasana) kreiraju nove suptilne impresije. I kada je ta želja zadovoljena (bhogvayun) grubo, sanskare bivaju kreirane u gruboj formi. Sreća ili jad su ti koje um oseća nakon udovoljenja želji,  (bhogavyun (od) vasana), a koje kreiraju nove impresije.

Dobra „htenja“ (ichchba), dobre misli, dobre „želje“ (vasana) – kao štu su želje za pomaganjem drugima, obožavanje Boga, vršenje dobrotvornog rada, itd. – to kreira dobre sanskare. Loša htenja  (ichchba), loše misli, loše želje (vasana) – kao što je želja za povređivanjem drugih, za bludnim uživanjima,[10] itd. –to kreira loše snaskare.

Najglavniji i najuzvišeniji put je ovaj: kod doživljavanja prošlih finih sanskara, suptilno ili grubo, um mora da se čuve da ne bude (oba)vezan za uživanje ili patnju  (J nastalu usled) toga doživljaja. Ovaj put, je i najteži. Drugi, ili sledeći najbolji put, leži u obuzdavanju grubog ispoljavanja: to jest, kod doživljavanja sanskara suptilno, (što će reći tokom željenja), um se mora uzdržati od doživljavanja ovih sanskara grubo a na taj način što ih neće prevoditi u fizičku akciju. Drugim rečima, želje ne smeju da budu doživljene fizički. Ovaj put*, koji je nazvan putem* nafs kushi ili „ubijanje bludnih želja,“ malo je lakši nego prethodni.

Ove želje, ili sanskare, koje su eliminisane kroz ove staze mogu, kao rezultat,  da budu razlikovane na dva načina: niske i uzvišene, ili loše i dobre. I jedne i druge su sputavajuća. Prve, niska (ili loša želja, je želja za učivanjem univerzuma, i druge, uzvišena (ili dobra) želja, je želja za uživanjem Božanskosti. (Nada ili asha je, podjednako, (od) obe vrste: niska i uzvišena.)

U željenju Božanskosti, taj (jedan) stiče nove suptilne impresije, koje su oslabljene i slabašne. Ove želje ne mogu da budu doživljene grubo, te stoga nije bila stečena niti jedna gruba sanskara – koja je duboka, postojana i trajna, jer kako bi želje za viđenjem, slušanjem, susretanjem, bes-formnog Paramatme mogle da budu ostvarena grubo? Na isti način, kada taj (jedan) želi objekte univerzuma, suptilne impresije su kreirane, ali sada, ako bi ove želje bile doživljene grubo – što je odista i moguće, pošto objekti univerzuma imaju formu – nove, duboke grube sanskare, u finoj formi, bivaju pripojene umu. Ali ako, s druge strane, ove želje za doživljajem objekata univerzuma budu obuzdane i nisu doživljene grubo, tada takođe, (kao i u slučaju željenja Božanskosti), nikakve grube sanskare neće nastati.[11] U želji za Božanskošću. ne postoji nikakva šansa da grube sanskare budu formirane, mada zbog svoje urođene prirode, same želje – koje nisu ništa drugo do fine sanskare u suptilnoj formi, čiji suptilni doživljaj konstituiše „željenje“ – sputava um, bilo da je ova želja za doživljajem Božanskosti ili univerzuma. To je zato što je  želja u oba slučaja sebična i traži svoje sopstveno uživanje.

Kada taj (jedan) misli o (drugima), i služi druge, nastojeći da oni uživaju ili budu srećni, pa ako ove želje ne sadrže niti najmanju želju za njega samoga,[12] i kada taj (jedno) prevede ove želje (zarad sreće drugih) u akcije, tada nikakve nove suptilne i grube impresije nisu (bile) kreirane. U odsustvu želja za sebe („self“), kako bi patnja i uživanje ikada mogli da afektuju[13] um, i kako bi onda um mogao da sakupi nove sanskare u skladu sa ovim suptilnim i grubim uživanjem i patnjom koje nije nikada doživio? Pak, pružanjem ovakvog služenja u kome sopstvo nikada ne dolazi u prvi plan[14] skoro je nemoguće. Jer čak i tokom željenja sreće za druge i sprovodeći ove želje u akciju, itada se sasvim prirodno, takođe uzdižu sopstvo-želje, u skladu sa tom sopstvovom povezanošću ili odnosom sa medijumom (to jest, osobom ili stvorenjem) a zarad čije sreće um želi i deluje. Sadguru je jedinstven, jer je On jedini medijum u pogledu koga jedinka može da želi i deluje, a tokom traženja Svoje(To) sreće, bez jedinkinog kreiranja u tom procesu ijedne želje za sopstvo-doživljavanjem. Nasuprot tome, kada jedinka želi sreću za (toga) jedno ženu (na primer) i pokušava da joj pruži sreću u gruboj formi kroz seva („službu“) ili druga načine, tu izranja izvesnost da će sebične želje (vasana) dobiti šansu i priliku da budu (pro)mišljene i doživljene. Ali u slučaju Sadgurua ovo nije moguće. I ovo je razlog zašto je potpuna predanost-i-poklonjenost[15] Sadguruu najbolji način.

Vrativši se ponovo, na temu uzročnosti: svo mislenje uma, svo viđenje suptilnog i grubog univerzuma kroz oči, svo slušanje suptilnog i grubog univerzuma kroz uši, svo jedenje suptilnih i grubih objekata kroz usta, uživanje u bludnim željama, hodanje posredstvom nogu, (po)kretanje ruku – ukratko, svako komešanje (bilchal) suptilnog i grubog tela, svaki dah, svako osećanje, svako uživanje, svaka patnja, svako (po)kretanje, svaki događaj – sve ovo je usled sanskara. Stoga su sanskare ono što jedinka uživa kroz dobro zdravlje tela ( ovo je samo jedno od mnogih grubih uživanja) i pati kroz bolest tela (ovo je jedno među mnogim fizičkim patnjama). Dobro zdravlje i bolest su grubi doživljaji. Na isti način, sanskare su ono što neko uživa kroz dobar humor i razdraganost uma (ima još mnogo više vrsta suptilnog uživanja osim ovog jednog) i pati kroz umovu tugu  ili udasi (koja je samo jedna među mnogim suptilnim patnjama). Među suptilnim doživljajima su brojna umova raspoloženja veselosti i tuge.

Udaranje, ubijanje, pljačkanje, činjenje dobrih akcija, činjenje loših akcija, uistinu, činjenje apsolutno bilo čega: sve ovo izranja u skladu sa predodređenošću sa sanskarama. Sanskare čine um da čuje – i ove iste sanskare su ono što jedinka čuje – kroz suptilne i grube uši. Sanskare čine um da miriše – i ove iste sanskare su ono što taj (jedan) miriše – kroz nos. Sanskare čine da um hoda posredstvom nogu, radi kroz ruke, jede kroz usta, i tako dalje. Ukratko, sanskare uzrokuju svako (po)kretanje suptilnog i grubog tela.

Svaki doživljaj, suptilnih i grubih objekata kroz koji se um podvrgava suptilnim i grubim čulima (indriya-se) usleđuju kao rezultat finih sanskara bivanim doživljenim suptilno i grubo. Jer za svaki akti disanja, mirisanja, slušanja, oseećanja, viđenja, hodanja, govorenja, itd. – ukratko, za svako suptilno i grubo (po)kretanje i doživljaj – potrebno jako puno sanskara. Još određenije, svako suptilno (po)kretanje ili doživljaj zahteva sutilno trošenje velikog broj sanskara. Suptilno i grubo trošenje sanskara dešava se tokom suptilnog i grubog doživljaja. Pak, tokom ovih suptilnih i grubih doživljaja nove sanskare u formi finih impresija bivaju pripojene za um: i sklop od ovih novih sanskara korespondira sa ovim suptilnim i grubim doživljajima. Da sumiramo, u svakom suptilnom i grubom doživljaju golema masa starih sanskara je potrošena i u tom procesu je golema masa novih sanskara sakupljena. Ova situacija se može uporediti sa bioskopskim filmom. Jako puno filmskih slika je neophodno da bi se kreirala sekvenca koja odslikava samo podizanje ruke: to jest, za samo taj (jedan) pokret ruke, to iziskujue veliku dužinu filma i mnogo slika mora da bude potrošeno. U ovoj analogiji, nizovi slajdovi slika, bile su upoređene sa sanskarama.


[1] when desires are not acted upon – kada se po željama nije delovalo, kada želje nisu rezultirale i navele osobu da deluje u smislu njihovog ispunjavanja u grubim akcijama, činjenjima

[2] Kako je Meher Baba pojasnio u Besedama i Bog Govori, ovo ponovno rađanje u svežoj ljudskoj formi označava početak procesa reinkarnacije, kao distinkciju od prethodnog procesa evolucije. U evoluciji, mada duša biva rođena u novoj i svežoj formi, ove forme evoluiraju od manjego do većeg stepena razvoja. U ljudskoj formi, ovaj razvoje je kompletan i um je beskonačan. Reainkarancija, stoga, jeste razlikovana po činjenici da forma ne prolazi bilo kakav daljnji razvoj. Ponovno rađanje je uzrokovano sada sa neminovnošću doživljavanja i trošenja ovih akomuliranih sanskara.

[3] vehicle – vozilo (doslovno) u prenosnom značenju sredstvo ali treba da ostane vozilo jer se smatra da je telo samo vizilo u kome se vozui Duša.

[4] Itself = Its Real Self – Svoje Realno sopstvo u ovom tekstu je to suštinsko značenje za Itself“ a ovde konkretno znači da se nečije prvao Realno Sopstvo nikada ne menja i da ono uvek ostaje to što jeste nepromenljivo po Sebi i u Sebi.

[5] U kontekstu ovog podužeg pasusa i još detaljnije rasprave koja se potom javlja u ovom poglavlju, fraza „reinkarnacija suptilnog tela“ jasno izgleda da ukazuje na nasleđivanje menjajućeg kalupa, a ne na stvarno odbacivanje suptilnog tela, kao što se to dešava u odnosu na grubo telo; poisebno pogledaj stranu 248.

[6] Prva Želja, Prva Reč“ čini se da korespondira sa onim što je u Bog Govori nazvano „originalni poriv“ ili „lahar“

[7] „fast (trajan)“ je ovde upotrebljen u starijem značenju „durable (istrajno)“ ili  „steadfast (postojano)“. „Trajne“ neće lako izbledeti pranjem odeće.

[8] najdublji, korenski uzrok koji oformljuje telo i dovodi do rođenja i smrti, svetovnog (svakodnevnog) uživanja i bola.

[9] Ova linija je iz dobro poznate poeme pripisane Čangdevu (za više detalja o životu ovog jogina i pesnika iz dvanestog i trinestog veka, vidi Dodatak 7). U stvari, poema se ne pojavljuje u standardnoj kolekciji Čangdevovoj već je došla kroz usmenu tradiciju među varkari-jima ( hodočasnici-posvećenici) u Maharaštri.

[10] carnal enjoyment – telesne želje, obično se prevodi kao „bludne želje“ ali se pre odnosi na sve želje povezane sa telom.

[11] accrue – priticati, nastati

[12] self – sopstvo, ovde se misli na ograničeno lažno sopstvo, niže sopstvo

[13] utiču i pogode i zahvate um

[14] into the picture –

[15] surrendrance – predanost, poklonjenost