Prvi Put: Karma Joga,

Prvi Put: Karma Joga,

Ili Joga akcije

Imaju četiri glavna puta koja su uspostavili Učitelji a kroz koje mogu da budu iskorenjene sanskare i ostvarena Realizacija: karma joga, đana joga, bakti joga i radža joga.U karma jogi (joga akcije) jogin, tokom prolaženja kroz doživljaj svojih sanskara, ostaje ne-afektovan, (ne) osećajući niti sreću niti jad: i na ovaj način su stare sanskare potrošene a da nove sanskare nisu stečene.  Put karma joge se može ilusrovati sa analogijom o pozorišnoj trupi.Glumcu koji sebe(to) u (pot)punosti identifikuje sa dodeljenom mu ulogom će biti data slična uloga u narednoj predstavi, isto kao što i će ljudski um sticati naredna tela, kada se identifikuje sa telima koje mu njegove sanskare daju. Karma joga traga za slobodom od ponovnog rađanja kroz ras-(po)vezane akcije, kao i onaj glumac koji igra svoju ulogu, jer je to njegova dužnost, ali ne biva uronjen u nju.

KARMA JOGA, koja je prvi od četiri glavna puta ili joge koja će ovde biti razmotrena, utemeljena je na akciji. To jest, ona je utemeljena na činjenici da beskonačni um (čoveka) čini karmu[1] te tako uzima doživljaje od suptilnog i grubog univerzuma posredstvom svojih suptilnih i grubih tela, u skladu sa prošlim impresijama pripojenim na njega(to). Ali dok izvodi ovu karmu (akciju), kod suptilnog ili mentalnog uzimanja doživljaja ili upabhog-a (od) ovih finih impresija koje su pripojene na njega a i u procesu njihovog trošenja, ključna tačka je ovo: da beskonačni um karma jogina ostane ne-afektovan i ne postane zabrinut za rezultat. Karma joginov um niti je učinjen sretnim sa uspehom niti jadnim sa neuspehom. On(To) čini karmu samo kao dužnost.

Karma joga prepoznaje, kao činjenicu, da beskonačni um namerava da uzme doživljaj univerzuma kroz svoja(to) tela kako ga prošle impresije[2] navode da to čini. Stoga ove prošle impresije moraju da budu doživljene, moraju biti potrošene. To se ne može izbeći, i um nemože da bude slobodan od uzimanja tela ili od uzimanja doživljaja (od) univerzuma sve dok ne postane slobodan od sanskara. Ali dok ove prošle impresije bivaju trošene sa umovim doživljavanjem istih te ih se na taj način oslobađajući, nikakve nove sanskare ne smeju da okivaju um.

Ono čemu karma joga podučava i ka čemnu vodi je: da um treba da postane oslobođen svojih(to) prošlih finih impresija sa njihovim trošenjem tokom doživljavanja istih suptilno i grubo kroz svoje(to) suptilno i grubo telo; i u ovom procesu, treba da ostane ne-afektovan tokom uzimanja tog doživljaja i da ne sakuplja nove impresije. Na ovaj način, kada je um potrošio sve svoje(to) fine impresije doživljavajući ih suptilno i grubo, te postaje slobodan od sanskara (jer niti jedna nova snaskara nije bila stečena) te tako postaje Sopstvo-svestan.

Sada u kamen formi um nema vasana, nema želja, nema osećanja, i u isto vreme on ima najmanje moguću zalihu sanskara. To jest, njegove(to) sanskare su bile naj konačnije, do tačke bivanja skoro ništavnim; i kao konsekvenca um je imao naj-konačniji doživljaj univerzuma – odista, dejstveno (virtualnoj) uopšte (nije imao) nikakav doživljaj. Drugim rečima, on skoro nije mislio ili realizovao imaginaciju ili univerzum. U ovom smislu, se čini da kamen otelovljuje cilj karma joge. Ali u kamen formi um poseduje čaitanju (mislenje) koje je naj konačnije, skoro ništavno, te stoga kamen um nije mogao da misli svoje(to) beskonačno Sopstvo (pošto je beskonačno mislenje pre-rekvizit za Sopstvo-mislenje). U ljudskoj formi, nasuprot tome, um ima vasana, želje i osećanja do najvišeg stepena, i u isto vreme ima neborojane ne-prirodne sanskare, koje čine da uzima beskonačne doživljaje o sakar (forme-punom) univerzumu. Drugim rečima, njegove(to) ne-prirodne sanskare ga(to) navode da misli ili realizuje imaginaciju; te i pored posedovanja beskonačne čaitanje ili mislenja, ostaje preokupiran u realizovanju univerzuma (mislenje imaginacije) i stoga nemože, da misli svoje(to) Sopstvo. Da bi dosegao ovo Sopstvo-mislenje, um mora da ostane oboje i beskonačan (kakav je u ljudskoj formi) i lišen sanskara i univezum-doživljaja (kako je to bio u kamen formi). Kada um u ljudskoj formi postane slobodan od sanskara, tada uzimanje dožviljaja o univerzumu više ne (pre)ostaje za njega. Um postaje prazan i lišen vasana, želja i osećanja, a kako je to bilo i uslučaju kamen forme.

U kamen formi, um je lišen sanskara i stoga lišen osećanja, vasana, asha (nada), i drugih takvih ljudskih osobina. Kao Sadguru, Um je isto tako lišen sanskara, i isto tako lišen osećanja, vasana, asha, i tako dalje. Razlika, dakle, je ova: da u kamenu um jeste naj konačniji u svome(to) mislenju dok je u Sadguruu On(To) beskonačan. U običnom ljudskom stanju, kao i u Sadguru stanju, um je beskonačan; ali um običnog čoveka nije lišen osećanja, vasana (želja) i asha (nada), zato što ima suptilne i grube sanskare.

Tako u Sadguruu. Um spaja zajedno karakteristike oboje i običnog čoveka i kamena. On(To) doživljava ljudske forme stanja ali u isto vreme je lišen sanskara i stoga ispražnjen od vasana (želja), ostajuće ne-afektovan sa osećanjima sreće, žalosti, itd. Tako se On(To) podvrgava doživljaju ali dok to čini niti uživa niti pati. Ovo je ono što karma jogin teži da ostvari.: da od stanja običnog čoveka, koji pati i uživa tokom doživljaja dosegne stanje Sadgurua, koji je ne-afektovan sa doživljajem. Pošto kada obični ljudski um doživljava prošle sanskare, njegova(to) osećanja sreće i jada i anksioznost nad rezultatom ovih doživljaja i efektom toga rezultata –je ono što kreira nove impresije i pripaja ih na um. To jest, kada se um oseća srećnim ili jadnim tokom doživljavanja svojih prošlih finih impresija suptilno ili grubo, i kada je učinjen anksioznim nad, i afektovan je sa, rezultatima (od) ovih doživljaja, tada on(to) uzima nove fine impresije na sebe(to); i ove nove impresije su određene sa njegovim(to) doživljajem ovih osećanja sreće ili tuge ili anksioznosti nad efektima akcija.

Pristup temi akcije i doživljaja koji karakterišu karma jogu mogao bi da bude ilustrovan kroz analogiju o pozorišnoj družini. Pretpostavimo da je ova pozorišna družina zaposlila jednog glumca, nekog čoveka koga ćemo mi označiti kao „A“. Ovaj čovek u ovoj analogiji reprezentuje taj individualni um. U jednoj posebnoj predstavi (koja je uporediva sa jednim životom), ovome čoveku je od vlasnika data – a koji ovde simbolizuje snaskare – uloga kralja: to jest, sanskare daju umu suptilnu i grubu formu kroz koju je nagnan sa ovim pukim sanskarama da čini karmu u skladu sa njihovim(to) diktatom. Tako „A“ igra ovu ulogu (kralja) u skladu sa zapovestima vlasnika (tj., sanskara). Sada ćemo reći da kod igranja ove uloge, „A“ zaboravlja da on realno nije kralj i da mu je ovu ulogu nametnuo vlasnika a kao dužnost koja mu je data: to jest, kod doživljavanja svoje(to) fine impresije suptilno i grubo, um zaboravlja da je beskonačan, pre no da je suptilan ili grub i da njegovo sadašnje, suptilno i grubo stanje, jeste usled njegovih sanskara. Tako tokom igranja uloge kralja, „A“ uživa i pati u skladu sa različitim situacijama u kojima se ovaj lik nalazi tokom predstave, sve dok uloga koju on igra nije završena: to jest, um uživa i pati celim tokom sveukupnog života sve dok njegovo suptilno i grubo telo ne otpadne.

Ali sada je glumac „A“ je naveden da uzme još jednu ulogu, unoseći u ovu novu ulogu totalnu sumu osećanja sreće i patnje stečena dok je igrao svoju poslednju ulogu. (To jest, beskonačni um čoveka je učinjen da preuzme još jedno suptilno i grubo telo u skladu sa finim impresijama ili sanskarama stečenim u prošloj formi.) Ova nova uloga koja je bila data „A“-u, opet iznova uloga kralja, i kod  uzimanja doživljaje (od) ove uloge opet iznova postaje afektovan sa srećom i tugom, stičući nove impresije u skladu sa efektima koje je ova uloga producirala u njemu(to) i osećanjima koja je on doživeo. I kada je ova druga uloga (kralja) bila odigrana do svoga(to) upotpunjenja, on mora do uzme još jednu ulogu (tj., um mora da poprimni još jednu formu) u skladu sa impresijama sreće i tuge primljenih tokom doživljaja poslednje uloge ili forme.[3]

Kao što smo videli, ova analogija je bazirana na sledećoj korelaciji između događaja koji prate pozorišnu družinu, s jedne strane, i onih od univerzuma, sa druge strane.

pozorišna konpanija = suptilni i grubi univerzum

vlasnik kompanije = sanskare

glumac = ljudski um

uloga koju glumac igra = suptilna i gruba forma

predstava = životni vek

glumljenje = um uzima suptilne i grube doživljaje finih inpresija kroz suptilno i grubo telo

osećanja sreće i tuge, itd., koja afektuje nekog gllumca = doživljaji afektuju um

Sada pretpostavimo da ima još taj (jedan) čovek, „B“, koji, poput „A“, reprezentuje individualni um. „B“ je takođe glumac zaposlen u pozorišnoj družini; to jest, ovaj um, kao i prethodni um, je angažovan u doživljavanju suptilnog i grubog univerzuma. Pretpostavimo, nadalje, da (kao što se dogodilo i u slučaju sa „A“), vlasnik pozorišne družine da ulogu „B“ da glumi kralja u ovoj istoj predstavi i navede ga da igra ulogu u skladu sa time. To jest (da produžimo sa ovomo analogijom), sanskare primoravaju ovaj um da poprimi suptilnu i grubu formu u jednom pojedinačnom životu i prisiljavaju ga da se podvrgava suptilnim i grubim doživljajima. Tako „B“ igra ulogu kralja u skladu sa naredbama vlasnika; to jest, um uzima suptilne i grube doživljaje, ili čini karmu, u skladu sa diktatom svojih sanskara. Ali kod igranja ove uloge, „B“ (ne nalik „A-u“) pamti da realno on nije kralj već da mu je ova uloga bila poverena od vlasnika. On odigrava ovu ulogu samo iz dužnosti – a koju svakako mora da izvrši, jer je kao zaposleni u kandžama vlasnika. (Vlasnik ovde, naravno, reprezentuje sanskare.)

I stoga (kao što je rečeno) „B“ zna da nije kralj, on(to) ne uživa niti pati tokom odigravanja uloge, i tako ostaje ne-afektovan tokom celokupne svoje uloge sve dok predstava nije okončana. To jest, čak i tokom uzimanja suptilnog i grubog doživljaja (od) prošlih sanskara, um realizuje da nije stvarno suptilno i grubo telo; i tako ostaje ne-afektovan, niti uživajući niti pateći kroz tok svojih suptilnih i grubih doživljaja, sve do toga vremena kada su sve njegove(to) fine impresije bile doživljene suptilno i grubo te su tako bile potrošene.

Kako „B“ nije osećao sreću ili tugu tokom igranja svoje poslednje uloge (kralja), on je otkrio da više nije pogodan za bilo koju narednu ulogu kao glumac i stoga postaje oslobođen od igranja u pozorišnoj družini.[4] To jest (da to opet prevedemo od konteksta pozorišne družine na onu o univerzumu), um, ne primivši nikakve nove impresije sreće ili tuge tokom svoje poslednje forme, ne preuzima niti jednu novu formu i na taj način osvaja slobodu od ovog biznisa primanja formi i ishodišno[5] doživljavanja univerzuma. Slučaj „B“-ea služi kao primer karma joge – put na kome um staje kada potroši sve svoje(to) prošle impresije tokom (toka) doživljavanja istih kroz umovu suptilnu i grubu formu; i kako tokom činjenja toga um ostaje ne-afektiran sa doživljajima, on(to) uspeva da ne prima niti jednu novu impresiju bilo radosti ili tuge. Kao rezultat, sve njegove(to) prošle impresije bivaju doživljene i očišćene a um postaje u (pot)punosti slobodan od sanskara, formi, univerzuma.

To je karma joga, taj (jedan) od puteva sa kojima beskonačni um može da realizuje Sopstvo i stekne Mokšu ili Oslobođenje.


[1] „karma“ u indiskim jezicima naznačuje „akciju“ a isto tako i konsekvence akcija koje predodređuju nečiju sudbinu ili budućnost ili sreću („lot“). Kako se ona sada koristi u modernom engleskom jeziku, „karma“ je generalno shvaćena u drugom smislu -. kao imprint ili impresija ili recidiv prošlih akcija koje određuju od (toga) jedno budućnost, moderan engleski ne prepoznaje prethodno značenje (to jest, „karmu“ kao „akciju“). A toje veoma često značenje koje reč „karma“ nosi u ovom tekstu. U onome što sledi, fraza „činjenje karme“ (i slične fraze) naprosto znače „provođenje akcija“.

[2] past impressions –

[3] Originalni tekst nije u potpunosti jasan u ovom pasusu. (Beležnica II list 160-61), ali se čini da objašnjava slučaj koji je generalno poznat kao „tipska-podela_uloga“ („type-casting“) u kojoj jedan glumac, nakon što je odigrao ulogu kralja sa istinskim osećanjima i identifikacijom u jednoj dramskoj produkciji, dobija još jednom ulogu kralja kao svoju narednu ulogu u narednoj dramskoj produkciji.

[4] Izgleda da ovo implicira da u pozorišnom svetu jedan vlasnik neće nastaviti da upošljava i daje ulogu nekom glumcu koji ne unosi osećanja u svoju glumu i tako ne uspeva da obuzme interesovanje publike. Jedan takav ne-osećajni glumac nema mesta u pozorišnoj družini i sasvim je prirodno da će biti otpušten.

[5] kao konsekvenca nove forme, ishodišno, ishodni, sledstven, konsekventan