Treći Put: Bakti Joga,

Treći Put: Bakti Joga,

ili Joga Obožavanja(Devocije)

Bakti u kontekstu Karma, Đana i Radža Joge

U bakti jogi um voli i boguoštuje Paramatmu i, tokom ovog angažovanja, gubi lažnu svest o svojim(to) telima i univerzumu, ovaj proces kulminira u uniji sa Paramatmom pri čemu điv postaje Šiv. Dok sve četiri joge streme za Sopstvo-svešću, u karma i đana jogi um pokušava da se reši sanskara, dok u bakti i radža jogi um napreduje prema sopstvu, a gubi sanskare kao sporedni-produkt ovoga napredovanja. Određenije, u radža jogi um pokušava da mislenje u (pot)punosti zaustavi (kroz proces koncentracije, dok u bakti jogi on pokušava da okrene lice i usmerenost svoga mislenja od telo-i-univerzum-mislenja ka Sopstvo-mislenju. Kada um dosegne najviše stanje Nirvakalp Samadija, on tu ostaje bilo kao Mađzub ili se kao Salik se vraća u univerzum-svest zarad dužnosti spasavanja. Brisanje sanskara kroz bakti jogu i radža jogu je postepeno i, u finalnoj fazi, skoro nemoguće; ali sa milošću Učitelja sanskare mogu da budu poništene u momentu.

KROZ BAKTI JOGU – treću od četiri joge koje se razmatraju – um gubi svoju svest o telu te tako i o univerzumu. U ovoj jogi beskonačni lažni uma (điv), sa mislenjem sebe(to) kao odvojenog od Beskonačne Inteligencije (Paramatme), bogoštuje i voli Paramatmu te tako postaje zadubljen u Nju(To). Kroz ovaj proces, um postaje ne-svestan tela i univerzuma u proporciji sa svojom(to) zadubljenošću u Paramatmu. Što više um voli i bogoštuje Paramatmu, to više on(to) postaje zadubljen u Nju(To), i u isto vreme sve više postaje ne-svestan tela i univerzuma. A kada um postane udubljen u Paramatmu do krajnje mogućeg stepena gde u (pot)punosti gubi svu svest o svojim(to) telima i univerzumu, tada on deseže uniju (sjedinjenje)  sa Paramatmom. To jest, điv postaje Šiv, i bogoštovaoc i Bogoštovani postaju jedan.

Ista jedna Beskonačna Inteligencija je điv kod mislenja lažno, Šiv kod mislenja realno, i Paramatma kod ne mislenje ni najmanje. Kroz baktu Paramtme (tj., posvećenost (devociju) Paramatmi), điv postaje Šiv. Stoga bakti ili „bogoštovanje“ uključuje-i-obuhvata okretanje u stranu uma od tela i univerzuma prema sopstvu, Paramatmi, Beskonačnoj Inteligenciji. Na ovaj način um gubi telo- i univerzum-svest tokom sticanja Paramatma ili Sopstvo-svest. Nasoprot tome, kada beskonačni um doživljava univerzum, svestan je svojih(to) suptilnih i grubih tela isto kao i suptilnog i grubog univerzuma. Drugim rečima, lažljivo (falš) je svestan. Ova lažna svest može da se okarakteriše kao sharir nu bhan, „svest o telima,“ i jagat nu bhan, „svest o univerzumu.“

Ukratko, kada um gubi svest o telu i univerzumu, tada on stiče svest o Sopstvu. Kao što je to Kabir rekao,

Narayan to usko mile ke jo deb abhiman taje.

Narajana (Gospod) je stečen od jedinke koji se odriče telovog ega.[1]

Svest o telu i univerzumu je niža svest (nich bhan), dok je svest o Sopstvu viša svest (unch bhan). Da bi se uznapredovalo od niže svesti naviše do vrhunca više svesti, um mora da prođe kroz sedam stadijuma (tabaqah-a). Ovo – uzdizanje uma od niže do više svesti – je upravo ono što bakti joga namerava (J što je cilj) da ostvari. Kako će se ona prihvatiti toga posla?

Bakti joga ostvaruje ovo uzdizanje udubljivanjem uma u (pri)sećanje Khuda te stoga ne dopuštajući umu da se upetlja u mislima, željama i akcijama tela i univerzuma. Što više um bude distanciran od (pri)sećanja o umu i univerzumu (to jest, što više um stoji po strani od doživljavanja univerzuma kroz svoja(to) tela), utoliko je više uronjen u (pris)ećanje Khuda-ija okrećući se ka sopstvu (jer je Khuda, realno govoreći, niko drugi do pojedinčevo vlastito Realno Sopstvo); i do tog istog stepena napreduje napred na putu od niže svesti do više svesti (nich bhan do unch bhan). Ali to čini samo ako su (pri)sećanje, bakti, i udubljenost učinjeni s iskrenim umom. Ako je tu iskrenost, samo tada misli o telu i univerzumu prestaju da izranjaju; i ako misli o telu i univerzumu prestanu da izranjaju, samo tada um može da postane udubljen u (pri)sećanje Khuda, prihvatajući se puta koji vodi do više svesti.

Kada um gubi svest o telima, prirodno takođe gubi svest i o univerzumu, zato što je univerzum doživljen kroz tela. Ova lažna svest (o telima i univerzumu) mora biti izgubljena da bi um stekao svest o Sopstvu. Sanskare su ono što čini um svesnim svojih tela i univerzuma, sanskare su ono što čini da tela uzimaju doživljaj univerzuma. Tako ako bi um trebalo da postane svestan Sopstva, on(to) mora da izgubi svest o telima i univerzumu: i da bi se ovaj gubitak univerzum-svesti desio,[2] sanskare moraju da iščeznu.

Anuliranje sanskara može da bude učinjeno kroz karma ili đana jogu a kako smo to ranije objasnili. U bakti jogi, pak, različite sekvence ulaze u igru. Pošto ovde um postaje svestan Sopstva i istovremeno („concurrently“) ne-svestan tela i univerzuma bez da su sanskara iščezle pre toga. Sanskare su (pot)puno anulirane kada je najviša tačka bakte dosegnuta i Wasla ili Unija je stečena.

U sve četiri joge sanskare postupno iščezavaju. U karma i dnyaj jogi, um napreduje prema Wasla-i (Uniji) kroz postepeno nestajanje sanskara, dok u bakti i radža jogi, sanskare postepeno nestaju u skladu sa nepredovanjem[3] uma. U karma jogi i đana jogi, drugim rečima, um u svesnom budnom stanju postaje ne-svestan tela i univerzuma proporcionalno sa smanjivanjem i slabljenjem sanskara a koje se javlja proporcionalno sa umovim ostvarivanjem ne-svesti o telu i univerzumu. Opet, u bakti i radža jogi proces se ne usredsređuje na oslobađanje od sanskara, kao što to čini u đana i karma jogi. Umesto toga, u bakti i radža jogi um napreduje prema Sopstvu, i proporcionalno sa ovim napretkom i sanskare se postepeno smanjuju. Na kraju sanskare (pot)puno iščezavaju kao rezultat um-ovog okretanja svoga lica (rukh) u stranu od tela i univerzuma a prema Bogu ili Sopstvu.

U radža jogi, um postaje svestan Sopstva i ne-svestan tela i univerzuma a to da sanskare prethodno nisu iščezle. U kraju[4], posredstvom ovih joga i kao rezultat procesa koje one tačno navode, sanskare iščezavaju u (pot)punosti – a što se dešava onda kada je bilo ostvareno najviše stanje koncentracije. Ovo najviše stanje je stanje Nirvakalp Samadija (koje ne treba brkati sa joga samadijem).[5] U Nirvikalp Samadiju um sebe u celosti zaustavlja i prestaje da misli.

Da rekapituliramo: u karma i đana jogi um pokušava da stekne svest o Sopstvu sa oslobađanjem od svojih(to) sanskara, dok u radža jogi i bakti jogi um pokušava da stekne svest o Sopstvu bilo sa zaustavljanjem svoga(to) mislenja (u radža jogi) ili sa okretanjem svoga lica (rukh) ili usmerenosti svoga mislenja (u bakti jogi). Zajednički cilj i kraj ove četiri joge je zaustavljanje uma u mislećem, svesnom budnom stanju. Ovo (u sve četiri joge) zahteva transformaciju lažnosti beskonačnog mislenja u realnost Beskonačnog Mislenja – transformaciju u kojoj se um, tokom ostajanja (pot)puno svesnim, u (pot)punosti oslobađa svojih(to) sanskara. Jer su sanskare to što čini da um misli lažljivo (falš), čini ga(to) da misli suptilno i grubo, čini ga(to) da doživljava univerzum pre negoli Sopstvo – a opet, tokom ostajanja (pot)puno svesnim. U karma i đana jogi um ne pokušava da zaustavi mislenje. Umesto toga njegovo(te) stremljenje je da se oslobodi sanskara, i kada je to postigao, lažnost umovog mislenja sama od sebe („by itself“) biva iskorenjena. U radža jogi, pak, um doista pokušava da zaustavi lažno mislenje u svesnom mislećem stanju, i sa obustavljanjem mislenja automatski se oslobodio sanskara. Ali u bakti jogi um ne pokušava da zaustavi sebe(to) već umesto toga menjuja telo- i univerzum-mislenje u Sopstvo-mislenje: i tokom toka ove promene lažno mislenje biva anulirano u umovom svesnom mislećem stanju.

Ako bi um da zaustavi mislenje u svesnom budnom stanju mora da misli svoje(to) Sopstvo umesto (da misli) o telima i univerzumu. Ovo Sopstvo-mislenje je ono u šta kulminiraju sve četiri joge. Karma i đana joga pristupaju ovom cilju sa direktnim anuliranjem sanskara. Radža joga, pak, koristi proces koncentracije, brišući indirektno sanskare kao posledicu obustavljanja mislenja u punoj svesti. Naposletku bakti joga pristupa Sopstvo-mislenju sa menjanjem lažnog mislenja u Realno Mislenje u svesnom budnom stanju, promena koja (kao svoju indirektnu posledicu) dovodi do poništavanja sanskara. Jer kako je to već istaknuto, ove sanskare su ono što unosi lažnost u umovo mislenje. Sanskare su ono što indukuje da svesno misleći um misli imaginaciju i tako realizuje univerzum. (pot)puno oslobađanje od ovih sanskara usred pune svesti je ono što se smatra pod Sopstvo-realizacija – ciljem sve četiri joge.

U karma i đana jogama, do stepena do koga su sanskare umanjene, do tog istog stepena um dalje napreduju; i kada su napokon sve sanskare bile iscrpljene, um (điv) ujedinjuje se sa Dušom (Šiv-om). Upravo ovaj jedan-i-isti điv po sebi(to) postaje Šiv; baš ovaj beskonačni um koji je bio mislenje lažljivo (falš) sada misli realno: i ova promena je nazvana wasl-e Khuda, ili unija sa Paramatmom. Opet, kada su sanskare iscrpljene, tada nikakav prostor (J delokrug) nije ostavljen umu da bi mislio suptilno i grubo – to jest, da bi uzimao doživljaj o univerzumu. Napokon, fine sanskare su ono što daje umu svest o telu i univerzumu i nagoni ga(to) da uzima suptilne i grube doživljaje, tako da će um doživljavati iste (fine sanskare) u sakar rup („u pojavnosti-prividnosti forme“).

U radža i bakti jogi, do tog stepena u kome um, zaboravljajući telo- i univerzum-svest, napreduje*,[6] do tog (J istog) stepena bivaju odstranjene sanskare. A onda kada u kraju, posredstvom ove dve joge, um (điv) sretne Dušu (Paramatmu) i postane Šiv, sve sanskare su poništene u tom spoju. Budući da tada tu nema apsolutno nikakve svesti o, ili čak niti najmanja potreba za, univerzumom ili telima. U stvari, sva ova doživljavanja prođena su od nikoga drugoga doli Duše. To je ista jedna Duša koja, kad je ne misleća, jeste Duša (čista i jednostavna), kad je mislenje lažljivo (te stoga doživljavajući univerzum), jeste điv, i kod mislenja realno (i doživljavajući Sebe), je Šiva.

Čak iako je cilj bakti joge, stanje totalne apsorpcije u Paramatmi u kojoj su zaboravljeni telo i univerzum, u procesu bakte gde um postaje apsorbovan (lin) ulaženjem u stanje transa, ima sličnih i često-ponavljanih događaj, hal, vajad, vrsta samadija. Pak, takav trans ili samadi ne treba brkati sa stanjem Savršenstva, pošto sanskare nastavljaju da postoje kroz celi tok procesa bakte, forsirajući um da ih doživljava suptilno (kao želje) i grubo (kao akcije). Slično, u procesu radža joge (pre dosezanja konačnog cilja), koncentracije uma, kada je dovoljno intenzivna, dovodi do stanja samadija. Pak, ovde takođe, čak i tokom uživanja samadija, još uvek nije bilo dosegnuto Savršenstvo, jer istrajavaju njegove sanskare. Ove sanskare forsiraju um da ihdoživljava kada descendira iz samadija na niže planove.

Ali ako kroz bakti i radža jogu um nastavi sa napredovanjem sve dok ne dosegne najviše stanje gde je totalno lišen sanskara (koje su svo vreme postepeno iščezavale, u skladu sa stepenom napredovanja), tada um stiče Savršenstvo (purnata) i postiže Nirvikalp Samadi. Nakon toga, Um bilo da ostaje apsorbovan (kao Mađzub) u Nirvikalp Samadiju i ne dolazi ponovo dole na niže planove; ili, ako dođe dole, to čini kao Salik (relizovani Majstor), ali ne zarad doživljavanja sanskara (pošto su sve bile izbrisane te ni u kom slučaju ne mogu da budu doživljene), već pre zarad spasenja sveta (jagatna kalyan arthe). Salik i Mađzub su oba postali savršeni i stoga lišeni sanskara u svesnom mislećem stanju. Ali Salik je spasitelj sveta i u ovom jedno pogledu je beskonačno viši.

Da preformulišemo,: kada je um privremeno apsorbovan u joga samadiju, sanskare još uvek (pre)ostaju i pripojene su na njega; te ga stoga nakon izvesnog vremena povlače nazad do obične svesti, prisiljavajući ga da uzima njihove doživljaje. Pak, kada je Um apsorbovan u Nirvikalp Samadiju ili Supersvesti, niti jedna sanskara nije ostala, i stoga ostaje u Mađzub stanju, jer sada nema nikakve šanse[7] da Ga(To) sanskare dovedu dole do plana obične svesti. Ali ako je doista bio doveden dole – kao što se to dešava u slučaju Salika – tada On(To) postaje svestan tela i univerzuma, ali ne zarad doživljavanja (upabhog-a) sanskara, (pošto su one sasvim iščezle te stoga ne mogu biti doživljene niti suptilno niti grubo). Umesto toga, to čini zarad davanja slobode ili Mokše drugim umovima koji su lažlljivo (falš) misleći i (oba)vezani-sanskarama (sanskara bhandan-wala) i koji su shodno tome navedeni da doživljavaju univerzum i misle imaginaciju.

Kroz bilo koju od ovih joga (bakti ili rađa), um-ove sanskare mogu tokom vremena da nestanu, mada je ovo brisanje skoro nemoguće ostvarenje. Odista, u većini slučajeva potrebovani su mnogi životi da bi se kompletirao proces ovih joga za oslobađanje od sanskara. Ali sa milošću Sadgurua (Sadguru krupa), sanskare nestaju u sekundi, um je zaustavljen u sekundi, u sekundi je doživljena (pot)puna zaokupljenost, u sekundi je stečena Sopstvo-svest.

Kroz radža jogu um pokušava da zaustavi samoga sebe od mislenja tela i univerzuma u svesnom mislećem stanju, mada nastavlja sa doživljavanjem prošlih impresija i sakupljanjem novih. Kroz bakti jogu beskonačni um, sa bogoštovanjem i voljenjem Sopstva, to jest, okrećući se ka svome Sopstvu kroz ljubav – koja je sama esencija bakte – posredstvom čega beskonačni um gubi svest o telima a na taj način i o univerzumu. Ali ovaj gubitak telo-svesti mora da bude kompletan ako bi da dosegnemo Sopstvo-svest.

Um-ovo menjanje svoga mislenja, od mislenja o svome telu do mislenja o Sopstvu, je to što bakta znači. To jest, kroz bakti jogu um realizuje Sopstvo sa menjanjem telo-mislenja u Sopstvo-mislenje. (Ali čak ni prizvuk telo-svesti ne sme da prevlada u umu ako bi Sopstvo-svest da bude stečena.) U radža jogi, pak, um realizuje Sopstvo sa oslobađanjem od telo-mislenje, a ne sa njegovim menjanjem.


[1] Ova strogfa je obično citirana u usmenoj tradiciji Kabirovoj,  mada je editori nisu mogli pronaći u standardnom Kabir Vani-ju.

[2] uzeo mesto

[3] advancement – naprtetkom koji um ostvaruje

[4] in the end – u kraju, u samom stanju kraja, kada se dosegne kraj u tom kraju,

[5] Fraza „jopga samadi“ označava privremenu apsorbovanost i suspenziju obične svesti koju jogin radža joge (i drugih joga) ponekad doživljava tokom toka njihove duhovne discipline. Mada je joga samadi često propraćen sa osećanjem intenzivnog blaženstva, i mada je ovaj samadi ponekad okarakterisan kao kraj i cilj joge, i pored toga, Meher Baba je na drugim mestima objasnio da je jogin u joga samadiju daleko od toga da je već bio ostvario ultimativni Cilj („goal“) božanske Unije ili Nirikalp Samadi.

[6] Forgew ahead – napreduje u poslu I sl.; napreduje*

[7] there is no question of  -nema (nikakvo) pitanje o, (doslovno)