Analogija Fatamorgane

Analogija Fatamorgane i Bioskopa

Razlika izmedju lažnog mislenja i Realnog Mislenja je ilustrovana kroz analogiju o fatamorgani. Inteligencija kao Kreator kreira ovu  fatamorganu (tj., univerzum); i lažljivo misleći za njega(to) da je voda, Ona(To) počinje da pije. Tako Inteligencija doživljava iluziju. Samo onda kada Ona(To) pije realnu vodu sopstva, koju je imala uz Sebe(To) od početka, te odista gasi Svoju(To) žeđ. Zarad dalje analogije, lažno mislenje se može uporediti sa bioskopom. Sadguru je poput projekcioniste filma[1] koji realizuje da je on sami taj[2] koji baca slike na ekran; te je tako ne-afektovan sa akcijom na filmu. Nasuprot tome, ignorantni projekcionista, reprezentujući običnu osobu, zaboravlja da on sami okreće ručicu filmskog-projektora i stoga veruje u to i zarobljen je u ono što vidi. Ali kada mu je ruku uboo škorpion – simbolizujući milost Sadgurua – film se zaustavlja, i on realizuje da je ono što je video i uzimao (kao) da je to realno bilo ništa do li posledak[3] od njegove sopstvene imaginacije.

RELACIJA između lažnog mislenje i Realnog Mislenja može biti ilustrovana kroz analogiju sa fatamorganom. Ono što je, u (samom) početku, mislenje dovelo napred (J iznedrilo) bilo je (kao što beše) samo senka vode, fatamorgana (reprezentujući imaginaciju). U stvari, Sopstvo ili Inteligencija „posedovala“ je ovu vodu – ili „držala je kraj Sebe(To)“, da to tako kažemo – svo vreme. Ali sada, verujući za fatamorganu da je voda, Um (koji realno jeste Sopstvo, jer je mislenje došlo Sopstvu kada je preuzeo ulogu Kreatora) počinje da pije fatamorganu. Verovanje za fatamorgana da je voda jeste Umovo lažno mislenje; ovo verovanje odista ne izsiskuje Umovo stvarno postajanje lažnim umom. Ali kasnije, kada napokon Um bude realizovao za fatamorganu da nije voda, On(To) počinje [4]da pije realnu vodu o kojoj se starao[5] (kako to beše) od početka („outset“). Ovo pijenje realne vode je Umovo Realno Mislenje. Kada počne da misli lažljivo (falš), Beskonačna Inteligencija počinje da pije imaginarnu vodu, fatamorganu, univerzum: drugim rečima, počinje da doživljava univerzum. ali kada počne da misli realno, Beskonačna Inteligencija počinje sa pijenjem realne vode, što reprezentuje Njeno(To) Realno Sopstvo: to jest, On(To) počinje sa uzimanjem Doživljaja (Realizacije).

Kada Beskonačna Inteligencija ne misli, tada Ona(To) (ne) vidi i (ne) pije niti realnu vodu o kojoj se stara* niti pak (pije) senku realne vode, koja jeste lažna voda ili fatamorgana. Ali kada započne mislenje fatamorgana istupa napred. Ako bi Ona(To) trebalo da posmatra tu vodu koja je u Njenom(To) posedu kao da je realna i ako bi da pije tu vodu, preduslov je da Beskonačna Inteligencija mora da misli: na ovaj način Ona(To) postaje svesna i ultimativno realizuje Sebe(To). Kada Beskonačna Inteligencija veruje da je fatamorgana realna i počne da je pije, tada je Njeno(To) mislenje lažno a Njen(To) doživljaj je o iluziji. Pak, kada smatra za fatamorganu da je lažna i voda koju Ona(To) čuva da je realna, i shodno tome počne da pije ovu vodu, tada Njeno(To) mislenje jeste realno. Na tom spoju Ona(To) doživljava Sebe(To).

Čak iako je ultimativno dokazano da je lažna, i pored toga, fatamorgana – koja reprezentuje univerzum, senka Sopstva, imaginacija, ništa, tama, itd. – postaje medijum kroz koji ne-svesno, ignorantno Sopstvo (koje jeste Inteligencija, Znanje, itd) zna, doživljava i realizuje Sebe(To).

U ovoj analogiji fatamorgana – koja reprezentuje iluziju (bhas), puka imaginacija, senka Sopstva – kreira iluziju u toj žednoj jedinki (ili umu) da ova senka Sopstva jeste Sopstvo. Drugim rečima, žedna jedinka – reprezentujući um, misleće Sopstvo ili Inteligenciju – pretpostavlja za fatamorganu da je voda. (To jest, um pretpostavlja lažljivo (falš) i u činjenju toga postaje lažni um.) Čak iako tu realno (ni)je ništa nalik vodi, i pored ove činjenice, Inteligencijino mislenje kreira u umu iluziju vode.

Mislenje Inteligencije (kao Kreatora) kreira fatamorganu i pretpostavlja da je ona(to) voda. Ova pretpostavka je lažno mislenje Inteligencije u Njenom(To) lažnom um stanju. Inteligencija sada započinje sa pijenjem ove iluzorne, imaginarne vode, a što će reći da započinje doživljavanje imaginacije ili univerzuma. Ma kakav bol ili zadovoljstvo da doživljava tokom toka pijenja ove vode to jeste lažno, a i bol i zadovoljstvo koji su doživljeni dok je pije, i to je takođe lažno. Ako bi išta nalik vodi ikada realno egzistiralo, ne bi li samo tada i u tom slučaju pijenje te vode, isto kao i doživljaj bola i zadovoljstva koji izranja iz tog pijenje, bio realan? Pak, ono što je lažni um svo vreme pio je, nakon svega, samo fatamorgana a ne voda – čak iako je pretpostavljao da je to voda. To da je fatamorgana voda je samo iluzija, i stoga pijenje (doživljavanje) ove iluzorne vode i rezultirajući bol i zadovoljstva, su svi imaginarni. Kako je ova tako-zvana „voda“ jedino lažno opažanje, žeđ Inteligencije nikada nije ugašena. I pored toga, Inteligencija nastavlja sa pijenjem te imaginarne vode i nastavlja sa podnošenjem imaginarnog bola i zadovoljstva. (pot)puno je bezvredno i bol i zadovoljstvo, mrcvarenje koje rezultira iz puno napora oko nečega totalno nevažnog (khatatop), jer je sve to bazirano na lažnom mislenju i iluziji.

Ali kada napokon Inteligencija vidi realnu vodu koju je svo vreme držala kraj Sebe(To), tada  realizuje da je sve do sada Ona(To) pila od ove realne vode senku (ili fatamorganu) a u verovanju da je pila realnu vodu. Sa ovom realnom mišlju, Inteligencija – sada u Realnom Um stanju – pije realnu vodu koju je Ona(To) čuvala, i Njena(To) žeđ je zauvek ugašena.

Za daljnju ilustraciju, razmatraćemo analogiju u bioskopu.[6] Čovek, koji u ovoj analogiji reprezentuje Beskonačnu Inteligenciju, sedi sa publikom u bioskopskoj sali. Njegove oči su otvorene: to jest, Inteligencija je svesna i misleća. Ispred sebe na platnu čovek vidi mnoge različite prizore; to jest, kroz grubo i suptilno telo, Beskonačna Inteligencija podvrgava se suptilnim i grubim doživljajima (koji su usled suptilnih i grubih sanskara). Ove scene koje mašina (tj., filmski projektor) projektuje napred na platnu reprezentuje suptilne i grube forme finih sanskara, koje um dovodi napred kroz suptilno i grubo telo. Da sumiramo, dakle:

scene filma = suptilne i grube forme finih sanskara;

projektor = um;

projektovanje filma = dovođenje napred (iznoišenje) sanskara od fine u suptilnu i grubu formu;

bioskopsko platno = suptilno i grubo telo.

Sada ovaj čovek u bioskopu nastavlja sa gledanjem nebrojanih događaja koji se uobličavaju na platnu, i pretpostavljajući da je sve što vidi realno dešavanje (i ovo njegovo(to) verovanje je lažno mislenje), ponekad je sretan a ponekad tužan, ponekad plače i ponekad se smeje, i ponekad, doista, postaje toliko egzaltiran da otkriva kako poskakuje na stolici. Opet, ova njegova osećanja dok gleda film (što reprezentuje doživljaj univerzuma) su sva doživljena kroz lažno mislenje. Ako čovek zatvori oči (to jest, ako Beskonačna Inteligencija postane ne-svesna kao u besanom spava(nju)), tada on (ne) vidi apsolutno ništa. Ali kada ponovo otvori oči, pred njime se pojavljue (prividno) platno, i vidi dramu koja je bivala odigrana na platnu (drugim rečima, Inteligencija doživljava univerzum). Ali ako su oči otvorene a u isto vreme on ne vidi da je drama bivala odigrana na platnu pred njime, tada vidi ili doživljava sebe(to).

Ali svo vreme kada rukovaoc ili filmski kino-operater – koji je u ovoj analogiji bio povezan sa Sadguruom – zna, „O! Ja ja sam rukovao ovom mašinom koja je kraj mene“ (Sadguru, drugim rečima, realizuje da je um svestan), „i iz te mašine je drama bila projektovana van i učinjena vidljivom na platnu“ (to jest, fine sanskare koje su u umu, bile su manifestovane u suptilnu i grubu formu). I (spo)znajući ovo, on se nikada ne smeje niti plače, nikada ne postaje srećan niti tužan. I mada su mu oči otvorene, to je kao da ovi prizori nisu viđeni od njega, jer on zna da je sve to što se dešava na ekranu ne-realno. Na platnu nikakav realni rat nije vođen i niko ne umire niti živi. Ova njegova svesnost je istog značenja sa njegovim ne viđenjem akcija na platnu, ni u najmanjoj meri. Zato što on vidi samo mašinu koja je kraj Njega, i on zna da su sve ove scene filma bile projektovane van iz nje(to).[7]

Da bi ova analogija bila još jasnije shvaćena, hajde da pođemo korak napred, sada uporedimo ovog (sa)znajućeg upravo opisanog riukovaoca (operatera) sa ne-znajućim operaterom – ova dva operatera reprezentuju respektivno, realni i lažni um. Pretpostavimo da ovaj ne-(sa)znajući bioskopski operater (filmski kino-operater) okreće ručicu filmske projekcione mašine svojom rukom i povremeno postaje duboko apsorbovan u slikama koje on posmatra* na platnu.[8] Odista, njegova apsorbovanost postala je toliko potpuna da je on zaboravio da njegova sopstvena ruka okreće ručicu mašine van iz koje su sve ove scene bivale projektovane. On se smeje i plače u skladu sa scenama koje vidi prezentovane na platnu pred sobom(to). On čak ide sve do stepena zaboravljanja ne-realnosti i ne-egzistentnosti ovih scena na paravanu; te stoga misleći za njih da su realni (i ovo lažna pretpostavka kino-operatera može se povezati sa lažnim mislenjem Beskonačne Inteligencije), on (pro)izvlači osećanja zadovloljstva i bola (koja reprezentuju doživljaj univerzuma).

Sada pretpostavimo da sasvim iznenada škorpion – koji ovde reprezentuje mislost Učitelja (J Majstora) – ubada ovu (ne-znajuću) operatorovu ruku, i šok usled ovog uboda zaustavlja ruku od okretanja ručice mašine. Mašina iznenada dolazi u zastoj, i sve slike na platnu nestaju. Ali kino-operater ima svoje oči otvorenim[9]; i kada sa otvorenim očima on (ne) vidi ništa na platnu, on se budi za svest (i ovo reprezentuje rađenje Beskonačno Inteligencijinog Realnog Mislenja) da je to bio on koji je okretao ručicu, i da su slike bile zavisne od aktivnosti njegove ruke. Sada on realizuje da je smejanje i plakanje, zadovoljstvo i bol (sukh-dukh) indukovano sa raznovrsnim slikama i događajima koje je on video, sve bilo usled njegove ignorantnosti o realnom stanju stvari.

Tri osnovna stanja svesti prikazana u ovoj analogiji o bioskopu su:

  1. kada je ruka zaustavljena i oči su zatovrene, Beskonačna Inteligencija (u terminima ove analogije) je bivala odslikana u stanju besanog spava(nja) ili ne-svesti;
  2. kada se ruka pokreće, oko je otvoreno, i oko vidi slike na ekranu, Beskonačna Inteligencija je u svesnom budnom stanju; ali
  3. kada je oko otvoreno, ruka je zaustavljena, a operator vidi sebe, Beskonačna Inteligencija je u Sadguru ili Supersvesnom stanju.

Ova Supersvest sviće unutar jedinke koji postaje Bogo-realizovan. Takva jedinka se budi za nedokučivo, veličanstveno osećanje da je On realni Delaoc i da je svet oko njega samo u formi slika. On zna da su to različite scene na platnu koje produciraju različite efekte bola i zadovoljstva, dukh i sukh, ništa drugo doli posledak imaginacije.


[1] film projectionist – kino-operatera koji projektuje film, onaj koji projektuje film

[2] one – taj*, neko*, jedan, jedno

[3] outcome – proistek, ono što je proisteklo iz…, proishod iz…., posledak

[4] start – startuje, start,  počinje, početak,

[5] that It had in its kiping koju je on održavao

[6] Ova diskusija o bioskopu i bioskopskom operateru se ponavlja i u Sadguruu i Svetlosti Inteligencije, nešto od materije se ponavlja doslovno u dva poglavlja

[7] Prvo imamo he a potom Him pa he pa na kraju it. Vrlo značajna razlika.

[8] U ranim 1920-im kada je ovaj tekst napisan, filmski projektori nisu radili na struju već je ručica bila okretana rukom. slika je bila projektovana na zavesi koja je služila kao platno.

[9] kinooperaterove oči su otvorene, ali je ovdee naglasak da su njegove oči otvorene njegovom voljom, on ih ima otvorenima.