Bakti Joga

Od brojnih praksi koje dovode do krajnjeg cilja čovečanstva, Bogo-ostvarenja, Bakti joga je jedan od najvažnijih. Gotovo čitav ljudski rod interesuje Bakti joga, koja prosto rečeno, znači umeće bogoštovlja. Doduše, potrebno je da je razumemo u svim njenim istinskim vidovima, a ne samo u uskom i plitkom smislu, u kojem se ovaj izraz obično upotrebljava i tumači.

Duboko bogoštovlje zasnovano na uzvišenim idealima filozofije i duhovnosti, nadahnuto božanskom ljubavlju, nesumnjivo čini pravu Bakti Jogu. Otuda sledi da razne ceremonije i obredi, koji su nerazdvojni deo svake vere ili šariat* svake religije, čine samo njenu senku. Ipak, može se reći da ritualno bogoštovlje, koje mase mešaju sa religijom, jeste Bakti Joga u svom početnom ili prvobitnom stadijumu. Brojne ceremonije koje obavljaju sledbenici svake vere su bez sumnje beskorisne, ali može se reći da ove ceremonije kao i načini molitve, koji se u suštini zasnivaju na principu izražavanja bogoštovlja rečima ili njegovog podsticanja, čine početnu Bakti Jogu.

Iako Bakti Joga ne može da se podeli u odvojene, sasvim nepovezane delove, može se reći da ona ima tri glavna stadijuma. Prvi stadijum, koji je osnovni, bavi se ritulanim obožavanjem. Namaz kod muslimana, Tal-Bađan i Šandja-Puđe hindusa, Kusti i Bantras Zoroastrijanaca, molitve hrišćana, itd., predstavljaju Bakti-obožavanje u začetku. Prvi stadijum Bakti-Joge je stoga opšti, i skoro svako se njime bavi i može da ga praktikuje.

Drugi stadijum, koji je srednji, bavi se stalnim spominjanjem Boga. Poklonik, stalnim mentalnim i fizičkim ponavljanjem (Nam-Smaran ili Zikra) bilo kog imena Boga, postiže koncentrisanost misli na Boga, bez posredovanja obreda. Drugim rečima, kada su čovekove misli uvek upućene Bogu, za sve vreme budnog stanja, čak i dok jede ili razgovara, može se reći da je on na drugom stadijumu Bakti Joge.

Ova vrsta stalnog spominjanja Boga ne sme da se pomeša sa meditacijom. U meditaciji, čovek nastoji da postigne usmerenost misli, a onaj ko je stigao do drugog stadijuma Bakti-Joge već poseduje samo jednu jedinu misao o Bogu i zato nema više potrebu za organizovanim razmišljanjem. Baš kao što raznovrsne misli dolaze običnom čoveku, čak i bez njegove namere, Bakti jogin na drugom stadijumu jednostavno ne može da ne misli na Gospoda, gde god i kakav god On mogao da bude. Ova usredređenost misli na Boga je viša Bakti ili bogoštovlje.

Treći, napredni, stadijum bavi se božanskom ljubavlju i čežnjom višeg reda. Viša Bakti drugog stadijuma konačno dovodi tragaoca do trećeg ili najvišeg stadijuma Bakti Joge, drugim rečima, do najviše Bakti i do istinske ljubavi. Čovek na ovom stadijumu može da se nazove istinskim Božijim ljubavnikom. Njemu se ne javlja pitanje usredređenosti misli. On je onostran misli. Njegove misli su se istopile u razbuktaloj vatri silne čežnje za Voljenim-Bogom koja sve sagoreva. Ona je toliko jaka da aspirant na ovom stadijumu Baktija ili ljubavi nipošto ne misli na svoje fizičke potrebe i gotovo da ne shvata sopstvenu telesnost.

Na osnovu ovog pregleda tri stadijuma Bakti Joge, sasvim je očigledno da kućedomaćini, ljudi zauzeti poslom, ukratko, mase, mogu da praktikuju bogoštovlje samo do prvog stadijuma. Prosečan čovek treba da sledi svoju veru, ma kakva ona bila, sasvim iskreno, ne hajući da li će biti nagrađen, i sa jedinim usmerenjem i ciljem – „Ja neću ništa drugo osim Tebe, Bože.“

Kada kažem „slediti sopstvenu veru“, podrazumevam da svako treba da bude slobodan da svoje bogoštovlje zasnuje na religijskim idejama i metodama koje ga najviše privlače, a ne da treba da se u potpunosti zaustavi na verovanju ili neverovanju u neke tvrdnje određenog svetog spisa, o temama koje sve u svemu prevazilaze oblast intelekta. Čin bogoštovlja iz srca, a ne razmišljanja i verovanja, ono je što u religioznosti ima vrednost.

Otuda za hindusa, muslimana, hrišćanina i parsija najbolju Bakti čine, obavljanje Puđe, Namaza, molitvi, odnosno, Kusti obreda. Ovo izvođenje mora da bude iz samih dubina srca i sa jedinim ciljem, „Ne želim ništa osim Tebe (Bože)“. U protivnom, ma koliko  predivna učenja i veličanstvenu filozofiju imala neka religija, ona nije ništa drugo nego puka lakrdija, kojoj se ljudi odaju uglavnom više usled navike i straha od društva, nego iz poimanja istinske posvećenosti i bogoštovlja.

Ako nema volje za bogoštovljem, nikakav broj obreda i nikakva količina molitvi jezika, nikada neće služiti istinskoj svrsi religije. Jedno je naučiti napamet ceo sveti spis, dok je nešto sasvim drugo iz srca ponavljati samo jednu njegovu rečenicu. Neki hindus može da ima Šastre u malom prstu, ali ako mu nedostaje posvećenost iz srca, nije ništa bolji od pisaće mašine ili kalkulatora.

Musliman se možda podsmeva takozvanom idolopoklonstvu, ali biva kriv za poklonjenje vrludavim mislima, ako nepotaknut voljom za bogoštovljem čelom dodiruje pod u Sijdi za vreme svog Namaza pa ga spopadnu nezgodne misli, jer to znači da tada ne ukazuje poštovanje Svemoćnom, već upravo tim mislima. Na primer, ako pri obavljanju Sijde musliman pomisli na nekog muškarca ili ženu, ispada da je ponudio Sijdu tom muškarcu ili ženi, te se tako Namaz pretvara u lakrdiju.

Muslimanski svetac, Sufi-Sarmast (koji se protivio prinošenju ritualnih molitvi) je ovo ubedljivo rasvetlio kada ga je kralj Aurangzeb jednom prilikom primorao da učestvuje u zajedničkom Namazu. Svetac se pridružio skupu protiv svoje volje, pa se ubrzo pobunio protiv toga glasno dovikujući Imamu, koji je upravo u času dok je vodio molitve bio mentalno zaokupljen raspodelom troškova za predstojeće venčanje svoje ćerke, da je „Bog Imama ispod njegovih stopala.“ Ove reči koje je izgovorio Svetac kasnije su potvrđene kada je blago stvarno otkriveno baš ispod mesta na kome je Sufi-Sarmast stajao u toku zajedničke molitve.

Da zaključimo, svako, bez obzira na versku pripadnost ili položaj koji zauzima u životu, može da praktikuje Bakti Jogu ili istinsko umeće bogoštovlja u njenom prvom stadijumu. Čin bogoštovlja mora da izvire iz srca. Upamtite da bogoštovlje iz srca iziskuje velike napore. Ne može da ga prizove tek puka želja. Ako se čovek odluči da praktikuje istinsku Bakti, on mora da ulaže natčovečanske napore da bi postigao usredsređenost uma, jer je vrlo verovatno da će neprijateljske misli da mu uznemiravaju um. Zbog toga što struktura uma prosečne osobe nije sklona da neko vreme ostane nepromenjena, od suštinske važnosti su ponovljena nastojanja da se probudi duboka odanost. To je i prekretnica u ovim praksama koja ispravno shvatanje religije izdvaja od površnog ispoljvanja puke rutine.

Neki ljudi mogu biti tako sazdani da su kadri da spremno prihvate drugi stadijum Bakti Joge, a da nisu prošli kroz prvi. Bilo da posvećenik jeste ili nije prošao kroz prvi stadijum, na početku drugog stadijuma, mora da učini silne napore da bi mislio na Svemoćnog što je moguće više i češće. Napori moraju da traju sve dok se ne uzdigne iznad napora, a uzdiže se samo kada bogoštovlje iz srca postane njegova druga priroda. Sasvim opravdano može da se kaže da je onaj ko može prirodno da bogoštuje iz srca, ne smatrajući potrebnim da čini veštačke napore, postigao višu Bakti.

Nije neophodno da čovek prestane da obavlja svoje svetovne dužnosti i obaveze, da bi postigao ili praktikovao višu Bakti. On može da vodi svoji posao ili se bavi svojim pozivom, može da vodi porodičan život i brine se o neophodnim spoljašnjim potrebama, ali, usred svih svojih spoljašnjih obaveza uvek mora da je budan za Gospoda. Što je više kadar da se spominje kome je namenjeno bogoštovlje iz srca, uporedo sa svojim uobičajenim svakodnevnim životom, to bolje po njega. Pored ponavljanja imena Svemoćnog na uobičajeni način, trebalo bi da tragalac za subjektivnim, uzgrednim duhovnim prosvećenjima na drugom, naprednijem stadijumu Bakti Joge, sebi postavi pravilo da se nekoliko sati svake noći sasvim sam povuče u mračnu prostoriju. U toku ove osame mora da se trudi da izbegne sve misli osim „Želim samo Tebe, o Gospode“, i da neprestano ponavlja neko od imena Svemoćnog koje je usvojio za obavljanje Nam-Smarana.

Ovo je najbolji način otvoren za one koje ne zadovoljava bogoštovlje sa svrhom, niti mogu da se radi Boga odreknu svega. Ako se iskreno sledi, ova srednje napredna praksa pre ili kasnije mora da urodi plodom i da, na ovaj ili onaj način, pruži aspirantu subjektivna „viđenja“ veličanstvene Stvarnosti. Na primer, čovek može da bude kadar da vidi ili čuje ne koristeći čula vida i sluha; ili možda čak i da bude uveden na sam Put.

Postoji samo jedan put za mali broj onih koji, iz same dubine svoje duše i najskrovitije biti svog srca, po svaku cenu i bez obzira na posledice, uporno zahtevaju da se baš suoče sa Stvarnošću licem u lice. To je potpuno odricanje. Ovakvi heroji ne samo da moraju da poseduju nesavladivu odvažnost da se odreknu sveta, napuste celokupnu imovinu i posede, i prekinu sve spoljne veze nego i da praktikuju unutarnje odricanje, koje podrazumeva odustajanje od svih želja i strasti i negovanje težnje za Bogo-ostvarenjem.

Pošto se potpuno i s verom odrekne, kako u spoljašnjem tako i u unutrašnjem smislu, kao što je gore objašnjeno, heroj-tragalac mora ili da se sasvim preda Savršenom Učitelju u koga veruje, ili da se zauvek povuče u šumu, ili na planinu, ili na obalu reke, sa imenom Gospodnjim na usnama, sa mišlju o Bogu u umu, sa težnjom da Ga vidi u svom srcu. Ukratko, sve dok tragalac ne dođe do cilja ili vodiča – živog Savršenog Učitelja, on treba da vodi život odricanja, lutajući ili sedeći u osami, uvek spreman da položi život za svoju težnju. To ne znači da nikada ne treba da oseti glad ili da uvek kada mu je dostupna hrana treba da je izbegava. Odricanje svakako podrazumeva da, između ostalog, čovek treba da prestane da misli o hrani. Međutim, glad nije uvek posledica razmišljanja. Čoveku nikada nije potrebna misao o gladi da bi bio gladan. To je isto tako prirodno kao i disanje, mada je u velikoj meri povezano sa silinom bakti ili žudnje kod tragaoca. Što je njegova božanska žudnja jača, to njegove fizičke potrebe postaju sve manje.

Čak i na ovom pojavnom nivou, često nalazimo kako svetovni ljudi duže vreme bivaju ravnodušni prema onome što nazivamo neophodnim životnim potrebama, kada je vrućina ili su privučeni nekim radom ili zadovoljstvom koje im potpuno zaokuplja pažnju. To isto se upravo događa i na duhovnom nivou. Čovek može toliko da bude obuzet idealom koji ima u vidu, da mesecima sasvim zaboravlja na ove tobože neophodne životne potrebe, ne nanoseći sebi trajno fizičko oštećenje. Tamo gde nema ni pomisli o oštećenju, do oštećenja ne može ni da dođe. Kada kažemo da oni koji stvarno uporno nastoje da vide Boga moraju da se odreknu svega i hodaju unakolo samo u košulji, svakako da podrazumevamo da nimalo ne treba da brinu ni o kakvom ličnom gubitku ili opasnosti. Ne mislimo da tragalac treba da izvrši samoubistvo, ali zasigurno treba da prestane da se čvrsto drži života, te da bude spreman da ga izgubi ako i kada okolnosti to zahtevaju.

To može da izgleda neizvodljivo, a većini je doista i nemoguće da dosegnu ovu visinu Bakti Joge. Doduše, svako ljudsko biće je potencijalno u stanju da ispolji ovo visoko postignuće; a neki, iako u vrlo malom broju, na ovaj način povremeno zaista ispoljavaju božanstvenost.

Daćemo jedan skoriji primer. Pre oko četrdeset i pet godina, Njegova Svetost, Sadguru Upasni Maharađ iz Sakorija, celu jednu godinu je bez prekida presedeo u osami na brdu u blizini Nasika, i za čitavo vreme nijednom nije uzeo ni vodu ni hranu. A ipak je ostao živ! Bogo-ostvarena osoba može, ako on ili ona tako hoće, da bude bez hrane, pića, pa čak disanja, godinama bez prekida, ali tu nema nikakvog čuda jer Bog-ostvareni poseduje beskonačne moći.

U gornjem primeru vredno je napomenuti da u vreme kada je čitavu godinu bio bez vode i hrane, Upasni Maharađ nije bio Bogo-ostvaren. Samo zahvaljujući silini njegove božanske žudnje Šri Maharađ je bio u stanju da zaboravi svesnost i potrebe svog telesnog obličja.

Možemo da se upitamo šta čovek koji se potpuno odrekne i povuče u osamu treba da čini da bi obezbedio nasušne životne potrebe, tj., hranu, kada oseti veliku glad. On mora da prosi za hranu, a u tu svrhu privremeno može kratko da bude u društvu drugih ljudi. Mora da bude spreman da prihvati i bude zadovoljan svakom vrstom hrane, bila ona ukusna ili neukusna, u dovoljnoj količini ili nedovoljna. A čim njegova najkritičnija potreba bude zadovoljena, on treba da se vrati i bude u osami potpuno sam, uz misao o Bogu.

Na osnovu gore pomenutog ne treba zaključiti da se ovde zagovara ili prašta prosjačenje, kojim se bavi veliki broj takozvanih Sadua i ostalih profesionalnih prosjaka, koji su prokletstvo za društvo i sramota za duhovnost. Naprotiv, činjenica je da je prvi i neprikosnoveni zakon duhovnosti i Bogo-otkrovenja davanje, od početka do kraja. Kada onaj ko se istinski odrekao, veliki heroj koji je odustao od svih želja – suštinskog uzroka prosjačenja- isprosi i uzme hranu i nasušne potrebe od svetovnog čoveka, tom čoveku pruža priliku da služi i ima udeo u značajnom i plemenitom traganju za Bogom. Da bi smo ovo razjasnili, razmotrićemo sada Sahkam i Niškam, dve vrste Bakti.

Bogoštovlje može da bude iskreno, iz srca, ali ako ga poklonik pruža sa očekivanjem bilo čega za uzvrat, bez obzira da li je to u obliku svetovnih dobara, ili u obliku blagoslova za svoj dalji život, njegovo poklonjenje je Sahkam. Sahkam je uglavnom povezan sa prvim stadijumom Bakti Joge. Kada se bogoštovlje iz srca nudi radi njega samog, bez ikakvih pomisli na nagradu u ovom ili narednom životu, naziva se Niškam i odnosi se na drugi i treći stadijum Bakti Joge. Istina je da je težnja da se Bog vidi i da se bude jedno sa Njim glavni motiv najvišeg bogoštovlja, ali ova težnja je beskonačno razdvojena od svetovnih želja. Ova težnja je takva da čak i kada se čovek nađe licem u lice sa Bogom, ona i dalje gori punim sjajem sve dok se ne postigne Sjedinjenje – kao što je očigledno iz onoga što je Hafiz uskliknuo kada je stigao do šestog nivoa:

„Khatiram vakhti havas kardi kay binam

chizha Ta toora didam na kardi jooz ba didarat haves!“

„Uvek sam želeo da vidim razne stvari,

ali otkad sam video Tebe, želim da vidim samo Tebe.“

Moguće je još na prvom stadijumu učiniti napore da se Sahkam Bakti pretvori u Niškam Bakti. Neminovno je da je bogoštovlje u početku Sahkam. Čovek može da prestane da obavlja poklonjenje Bogu zbog privremenih dobitaka. Retko se, međutim, dešava da na početnom stadijumu čovek u toku bogoštovlja može da se uzdrži od pomišljanja na nagradu u životu koji mu predstoji. Mada Sakham Bakti nije ništa drugo nego prosjačenje, to je ipak početak istinske Bakti, jer dok poklonik neposredno ili posredno moli Boga za bilo kakvu uslugu, on iskreno slavi Boga. Pošto hvala, pokrenuta mislima o dobiti, izvire iz srca, moguće je da se pretvori u nesebičnu hvalu, koja zauzvrat vodi u Niškam Bakti.