Ljubav i Bogo-Ljubav

Moć ljubavi najbolje od svih moći može da prevlada sve teškoće, jer najvažniji Božiji Zakon je Ljubav, koja ima rešenje za sve probleme. Ova silna moć ne samo da omogućava da uzor nesebičnog služenja bude sproveden u delo, već i čoveka preobražava u Boga. Čoveku biva moguće da uz pomoć ljubavi postane Bog, a kada Bog postaje čovek, to je takođe sledstveno Njegovoj Ljubavi prema Svojim bićima.

Ljubav je dinamičnog delovanja i prenosivog uticaja. Čista ljubav je nenadmašna po veličanstvenosti; nema joj ravne po moći i nema tmine koju ne može da razveje. Ona je neugasivi plamen koji ozaruje život. Čovekovo trajno oslobođenje zavisi od njegove ljubavi prema Bogu i od Božije ljubavi prema jednom i svima.

Tamo gde ima ljubavi, tu je i Jednota, a u potpunoj Jednoti, Beskonačno se sasvim ostvaruje za sva vremena i u svakoj oblasti života, bila to nauka, umetnost, religija ili lepota. Žar istinske ljubavi i žrtvovanja je iznad svih posrednika i nisu mu potrebne nikakve mere. Neprestana želja da se voli i bude ispunjen ljubavlju i nesračunata volja za žrtvovanjem u svakoj oblasti života, visokoj i niskoj, velikoj i maloj, između doma i kancelarije, ulica i gradova, država i kontinenata, najbolje su mere koje čovek može da preduzme protiv sebičnosti, da bi zaista bio pune duše i radostan.

Ljubav takođe podrazumeva patnju i bol za sebe, a sreću za druge. Za onoga ko daje, ona je patnja lišena pakosti ili mržnje. Za onoga ko prima, ona je blagoslov bez obavezivanja. Jedino ljubav zna kako da daje a da se pri tom ne pogađa oko uzvraćanja. Nema toga što ljubav ne može da postigne i nema toga što ljubav ne može da žrtvuje.

Lubav prema Bogu, ljubav prema savremenicima, ljubav prema služenju i ljubav prema žrtvovanju, ukratko, ljubav u svakom obliku i formi je najplemenitija „razmena“ na svetu. Vremenom će upravo ljubav da prouzrokuje toliko željeno sveopšte izjednačavanje ljudi širom sveta, a da pri tom ne naruši osobene raznolikosti u pojedinostima ljudskog roda.

Da bi se rasplamsala tako silnim žarom da posluži kao svetlost vodilja onima koji možda još tumaraju u tami sebičnosti, ljubav treba razbuktati i nanovo raspaljivati u bezdanoj tmini sebičnih misli, sebičnih reči i sebičnih dela.

Svetlost ljubavi nije oslobođena vatre žrtvovanja. Poput toplote i svetlosti, ljubav i žrtvovanje idu jedno uz drugo. Istinski duh žrtvovanja koji spontano izvire, neće i ne može da se čuva samo za posebne svrhe i izuzetne prilike. Ljubav i prisila nikada ne mogu da idu jedna s drugom. Ljubav mora spontano da potekne iznutra. Ona se ni na koji način ne pokorava nijednom obliku unutrašnje ili spoljašnje sile i nikome ne može da bude nametnuta, iako u čoveku može da bude probuđena upravo uz pomoć ljubavi.

Ljubav ne može da iznikne iz puke odlučnosti. Vežbanjem volje, čovek u najboljem slučaju može da bude savestan. Uz borbu i napor čoveku može poći za rukom da osigura da mu spoljašnje delovanje bude u saglasju sa njegovim poimanjem ispravnosti, ali ovakvo delovanje je duhovno jalovo jer mu nedostaje unutarnja obaveza spontane ljubavi.

Kao svaka istaknuta vrlina, ljubav, glavni izvor sveg života, može isto tako da bude i zloupotrebljena. Ona može da dovede do uzvisja Bogo-opijenosti ili do dubina očaja. Nema boljeg primera za dve krajnosti ljubavi i njihovo delovanje od Marije Magadalene, pre i posle susreta sa Isusom.

Između ove dve krajnosti nalaze se mnoge vrste ljubavi. S jedne strane, ljubav zaista postoji u svim fazama ljudskog života, ali je ona u njima pritajena ili ograničena i zatrovana ličnim ambicijama, rasnim ponosom, uskogrudim privrženostima i suprotstavljanjima, kao i vezanošću za pol, nacionalnost, sektu, kastu ili religiju. Sa druge strane, čista i prava ljubav takođe ima svoje stadijume, od kojih je najviši dar Boga da Ga volite. Kada neko istinski voli Boga, on žudi za sjedinjenjem sa Njim, a ova vrhunska žudnja je zasnovana na želji da se čitavo biće preda voljenom.

Istinska ljubav se veoma razlikuje od prolaznog izliva mlake osećajnosti ili mlitave obamrlosti dremljivog srca. Ona nikada ne može da se pojavi onima čije je srce zamračeno sebičnim prohtevima ili oslabljeno stalnim oslanjanjem na čari i nadražaje prolaznih predmeta čula.

Čim čovek istinski voli čovečanstvo, on žudi da za njegovu sreću daje sve što ima. Kada istinski voli svoju domovinu, prisutna je čežnja da žrtvuje sopstveni život ne tražeći nagradu, lišen i najmanje pomisli kako voli i služi. Kada istinski voli svoje prijatelje, postoji žudnja da im pomogne, ne čineći da se osete nimalo obavezni. Kada istinski voli svoje neprijatelje, čezne da ih učini prijateljima. Prava ljubav prema roditeljima ili porodici budi kod čoveka žudnju da im pruži svaku udobnost i po cenu svoje sopstvene. Misao o sebi je uvek odsutna iz raznih žudnji koje su u vezi sa raznolikim stadijumima čiste, prave ljubavi; i najmanja posmisao na sebe bila bi lažna ljubav.

Božanska ljubav se od ljudske ljubavi razlikuje po kvalitetu. Ljudska ljubav je za mnoge u jednom, a Božanska Ljubav je za Jednog u mnogima. Ljudska ljubav vodi u nebrojene zamršenosti i zapetljavanja, a Božanska Ljubav vodi u sjedinjenje i slobodu. U svojim ličnim i bezličnim vidovima, ljudska ljubav je ograničena; dok je Božanska Ljubav, stapanjem ličnih i bezličnih vidova, Beskonačna u bivanju i ispoljavanju. Božanska Ljubav čini da budemo čestiti prema sebi i drugima i navodi nas na život u istini i poštenju. Prema tome, ona je rešenje za sve naše poteškoće i probleme, oslobađa nas svake ograničenosti, pročišćava nam srca i slavi naše biće.

Onima čija su srca čista i jednostavna, istinska ljubav dolazi kao dar kroz podsticajnu milost Savršenog Učitelja, i ova Božanska Ljubav će izvesti vrhunsko čudo uvodeći Boga u srca ljudi. Ipak, ljudska ljubav ne bi trebalo da se prezire, čak i kada je prepuna ograničenja. Ona mora da savlada sva ograničenja i uvede tragaoca u večni život u Istini. Bog ne sluša govor jezika koji ustanovljava \apu (mentalno ponavljanje), Mantru (verbalno ponavljanje), Zikru (i jednu i drugu vrstu ponavljanja) i posvećene pesme. On ne sluša jezik uma od koga su sazdane meditacija, koncentracija i misli o Bogu. On jedino sluša jezik srca od koga je sazdana ljubav. Najpraktičniji način da prosečan čovek iskaže govor srca je da pri obavljanju svakodnevnih dužnosti govori sa ljubavlju, misli sa ljubavlju i ponaša se sa ljubavlju, prema čitavom čovečanstvu, bez obzira na kastu, verovanje i položaj, smatrajući da je Bog prisutan u svakome i svima.

Da bismo ostvarili Boga moramo da Ga volimo, gubeći sebe u Njegovom beskonačnom Biću. Boga možemo da volimo ako se predamo Savršenom Učitelju koji je lično Otelovljenje Boga. Boga možemo da volimo i ako volimo sve druge ljude, činimo ih srećnim po cenu sopstvene sreće, služimo im žrtvujući sopstvene interese i svoje živote posvećujemo oltaru nesebičnog služenja. Kada volimo Boga na neki od ovih načina, najzad spoznajemo da je On naše sopstveno Ja.

Početak prave ljubavi je poslušnost, a njen najviši vid koji nadvisuje i samu ljubav doseže zenit u savršenoj poslušnosti i vrhunskom povinovanju Volji i Želji Voljenog. Ova ljubav otelovljuje u sebi sve Joge poznate svecima i tragaocima.