Treće Poglavlje

DRUGI  DEO

GLAVNI METODl

Uvod

Dragi čitaoče,

drugi deo bavi se praktičnim stranama traganja i glavnim metodima za ostvarenje duhovnog rasta. Nazvao sam ih glavnim zbog toga što oni čine srž sveg praktičnog misticizma, kako istočnjačkog tako i zapadnjačkog, istorijskog i savremenog. Treće, četvrto i peto poglavlje bave se trima najvažnijim duhovnim pristupima – stazama znanja, ljubavi i delanja. Oni predstavljaju osnov specifičnog metoda koji se posebno vezuje za Meher Babu, ali su takođe od značaja i za bilo koje drugo duhovno usmerenje. Baba podseća aspirante da, iako ti glavni metodi imaju posebne odlike, svi životni pozivi i sve staze neizostavno vode jednom te istom cilju, a to je Bog. Sve reke se ulivaju u okean bez obzira na različite pravce kojima teku, i uprkos mnogim krivudanjima koja mogu da imaju. 1

Nijedno veliko putovanje nije lišeno prepreka i lutanja. Iskustveno područje unutrašnjeg prostora može biti veoma neprohodno. Drugi deo završava se šestim poglavljem, u kojem Baba razmatra kontraproduktivne ili ograničavajuće stranputice i neke zamke na stazi – primamljive ciljeve koji vode u duhovne ćorsokake. Ali, bilo da je nepovoljna ili povoljna, Babina ocena različitih metoda nikada nije proizvoljna, tako da sam ovaj odeljak odlučio da započnem nekim njegovim opštim smernicama za vrednovanje svake raspoložive tehnike.

Tehnologija Realizacije

Po Meher Babi, vrednost bilo kog duhovnog metoda može da se proceni na osnovu njegove moći da postigne dva uzajamno povezana cilja: (1) da omogući aspirantu da oslobodi svest od nagomilanih impresija iluzije i (2) da doprinese slabljenju ograničenog „ega“ koji je uzrok doživljaja odvojenosti od svog istinskog Sopstva.

Sanskare i njihovo uklanjanje

Sanskare, ili „impresije“, su sadržaji svesti, čovekove nagomilane misli, osećanja i čulni utisci, poput naslaga prašine na savršenom ogledalu: Ljudi nemaju Prosvetljenje zato što im je svest obavijena sanskarama iliti nagomilanim impresijama proteklog iskustva. Volja da se bude svestan, sa kojom je evolucija i započela, uspela je da u njima stvori svest. Međutim, ta svest ne stiže do znanja o Nadduši, pošto je pojedinačna duša prisiljena da svest koristi za doživljavanje sanskara umesto za doživljavanje svoje prave prirode kao Nadduše. 2

Snaga i dejstvo impresija teško da se mogu preceniti. Impresija je zgusnuta moć, a njena je inertnost čini nepomičnom i otpornom. . . . Um sadrži mnoge raznorodne sanskare koje se, tražeći ispoljenje u svesti, često međusobno sudaraju. Oprečnost sanskara biva u svesti doživljena kao mentalni konflikt. . . . Iskustvo može da postane zaista skladno i celovito tek kada svest bude oslobođena impresija. . . . Zbog toga je problem poništavanja uslovljenosti uma putem uklanjanja sanskara od izuzetnog značaja.3

Ovaj proces oslobađanja uma od vezujućih impresija odvija se na pet načina:

(1)   Obustava novih sanskara. Ona se sastoji u okončavanju stalno obnavljajuće aktivnosti stvaranja svežih sanskara. Ukoliko se pravljenje sanskara uporedi sa namotavanjem žice oko štapa, ovaj korak se svodi na obustavu daljeg namotavanja žice.

(2)   Iscrpljivanje starih sanskara. Ukoliko se spreči da se sanskare ispoljavaju na delu i u doživljaju, one bivaju postepeno istrošene. U analogiji žice, ovaj postupak bi mogao da se uporedi sa njenim iscrpljivanjem. . . .

(3)   Odmotavanje prošlih sanskara. Ovaj proces sastoji se u poništavanju prošlih sanskara mentalnim vraćanjem unatrag procesa koji dovodi do njihovog formiranja. Da nastavimo našu analogiju, to je poput odmotavanja žice.

(4)   Raspršivanje i ispražnjavanje nekih sanskara. Ako se psihička energija koja je u njima blokirana sublimira i preusmeri u druge kanale,  sanskare se raspršuju i bivaju izbljuvane, i imaju tendenciju da iščeznu.

(5) Brisanje sanskara. Ono se sastoji u potpunom poništavanju sanskara. U analogiji žice, to može da se uporedi sa presecanjem žice makazama. Konačno brisanje sanskara može da se izvede samo milošću Savršenog Učitelja.4

Ego i njegov kraj

Ako su impresije ograničavajući sadržaji svesti, onda je ego ograničavajuća struktura svesti. Ova gomila uvreženih impresija, ego, lažno sopstvo, žarište dvojnosti, predstavlja najveću prepreku za mistika aspiranta.

Oformljenje ega služi svrsi pružanja izvesne količine postojanosti svesnim procesima i uz to osigurava funkcionalnu ravnotežu koja doprinosi planskom i organizovanom životu. 5 Mada privremeno služi korisnoj svrsi kao središte svesti, ego kao potvrda odvojenosti čini glavnu prepreku duhovnom oslobađanju i prosvetljenju svesti. 6 Na taj način ego označava i ispunjava određenu potrebu u daljem razvoju svesti. No, pošto pri tom nalazi pribežište u pogrešnoj ideji da je telo, ego je izvor mnogih iluzija. . . . Sama suština ega je da bi on trebao da se oseća odvojenim suprotstavljajući se svim ostalim oblicima života. Stoga ego, iako u nutrini nastoji da upotpuni i integriše individualno iskustvo, takođe stvara i veštačku podelu između spoljnog i unutarnjeg života u samom pokušaju da oseti i osigura sopstveno postojanje.7

U stvarnosti, Bog nije daleko od tragaoca, i nije nemoguće videti Ga. On je poput sunca, koje svagda sija pravo iznad vas. Vi ste ti koji nad glavom držite suncobran šarolikih mentalnih impresija koje ga skrivaju od vašeg pogleda. Treba samo da uklonite taj suncobran i videćete da je Sunce tu. Nije potrebno da ono bude doneto od nekuda. Međutim, tako mala i banalna stvar kao što je suncobran može da vas liši tako ogromne i izvanredne činjenice kao što je Sunce. 8

Prema tome, uslov plodonosne duhovnosti jeste umanjivanje ega, odstranjivanje „sebičnosti“. Raspadanje ega dostiže vrhunac u realizaciji Istine. Lažno jezgro od očvrslih sanskara mora da nestane da bi došlo do istinske integracije i ispunjenja života.9

Sledeći ove okvirne smernice možemo da shvatimo šta su veliki mistici podrazumevali pod pojmovima kao što su „smrt ega“, „umiranje lažnog sopstva“, i „ponovno rođenje“.

Isus, Buda, Muhamed, Zaratustra – svi su oni pod pravim rođenjem i pravom smrću mislili na isto što i ja. Kažem vam da se jednom rađate i jednom umirete. Sva takozvana rađanja i smrti su samo spavanja i buđenja. . . . Vi nikada ne umirete. Samo blagosloveni umiru i postaju jedno sa Bogom.10

Moramo sebe da izgubimo

da bismo se pronašli.

Tako gubitak biva dobitak.

Moramo da umremo u svome ‘ja’

da bismo živeli u Bogu.

Tako smrt jeste život. 11

Postoji, dakle, neka logika na putu ka neiskazivom; napredovanje u svesnom uživanju u stvarnosti zavisi od postepenog iscrpljivanja ograničavajućih impresija i razaranja upojedinjavajućeg, otuđenog ega. U meri u kojoj glavni metodi znanja, ljubavi i delanja postižu taj cilj, oni bivaju preobraženi u put živog otkrivanja postavši žižna tačka čitavog bića aspiranta. 12

TREĆE  POGLAVLJE

Staza  znanja

Kada um uzleće u težnji za stvarima

začetim u prostoru, on teži praznini;

no, kada čovek zaroni duboko u sebe,

on doživljava punoću postojanja.

—MEHER BABA, Univerzalna poruka

Staza znanja (dnijana marga) je jedan od glavnih puteva kojima pojedinac može da započne duhovno putovanje. Cilj ove staze nije znanje do koga se dolazi samo pomoću intelekta, već vrsta mudrosti koja angažuje više sposobnosti uma. Ta staza može da počne sa intelektualnim ispitivanjem, ali na kraju dospeva do razumevanja koje nadilazi sve što je umu zamislivo. U ovom metodu aspirant nastoji da kontroliše, usredsređuje i vežba svoju svest da bi dosegao duhovnu slobodu. Opisujući glavne vidove ove sadane (tehnike koja vodi postignuću), Baba piše: Sadana znanja pronalazi svoj izraz u (a) praktikovanju neprijanjanja koje nastaje iz stvarnog razumevanja, (b) različitim vidovima meditacije i (c) stalnoj primeni sposobnosti razlikovanja i intuicije.1

Detaljnije objašnjavajući nevezivanje, Baba kaže: Pojedinačna duša je upetljana u svet formi i ne zna za sebe da je bitan deo bića Božijeg. To neznanje uspostavlja ropstvo duše, a duhovna sadana mora da stremi oslobađanju od tog ropstva. Zato se i spoljno odricanje od stvari ovoga sveta ubraja u sadane koje vode oslobođenju. Iako takvo spoljno odricanje može imati izvesnu vrednost, ono nije apsolutno nužno. Ono što je neophodno je unutarnje odricanje od žudnje za ovozemaljskim stvarima. Kad se odbaci ta žudnja, od malog je značaja da li se duša spolja odrekla ovozemaljskih stvari ili nije, pošto je uspela da se iznutra izvuče iz iluzornog sveta formi i da se pripremi za stanje Mukti [Oslobođenja]. Neprijanjanje je važan deo sadane Znanja. 2

Uz to, Baba opisuje i ključnu ulogu sposobnosti razabiranja i intuicije. Beskrajno znanje je latentno u svakome, ali mora da bude razotkriveno. Način da se znanje uveća je primena one mrvice duhovne mudrosti koju osoba sticajem okolnosti poseduje. Učenja koja su čovečanstvu došla preko Učitelja mudrosti, kao i urođeni osećaj za vrednosti koji aspirant donosi sa sobom, bacaju dovoljno svetla na sledeći korak koji ovaj treba da učini. Ono što je teško jeste da postupa u skladu sa znanjem koje poseduje. Jedan od najboljih metoda dopunjavanja vlastite duhovne mudrosti jeste da se upotrebi znanje koje čovek već ima. Da bi sadana znanja bila plodonosna, mora biti primenjena na svakom koraku prikladnim naglašavanjem delanja. Svakodnevni život mora da bude rukovođen razlučivanjem i inspirisan najvišim intuicijama.3

Pre no što se pozabavimo Babinim objašnjenjima meditacije, ispitaćemo prirodu tradicionalne joge, pošto jogičke tehnike obično iziskuju kontrolu i disciplinu uma.

Disciplina i Znanje: tradicionalna Joga

Uobičajeno shvatanje joge može da stvori predstavu o bradatom isposniku koji skrštenih nogu meditira u nekoj planinskoj pećini. Ali, iz Meher Babinog ugla, sve joge (bakti, karma, itd.) su samo različiti načini nastojanja da se Bog opazi i da se postane jedno sa Njim. Tradicionalni joginski metod (kao put telesne i mentalne discipline) sastoji se iz tri osnovne celine:

(1) Hata Joga, koja se sastoji od samoubistvene askeze i fizičkih uzdržavanja; (2) Radža Joga, koja predstavlja proces mentalnog samoporicanja putem odupiranja svim željama; i (3) pozitivni sistem Pranajame, koji se ispoljava u buđenju Kundalini, i meditacija putem rastućeg sleda vežbi. Za sve različite sisteme joge karakteristično je to da ističu pročišćavanje i pripremu čovekovih tela kao vozila svesti, umesto neposredno bavljenje progresivnom dinamikom same svesti. Doprinos joge može da se uporedi sa doprinosom lekara koji uklanja oboljenja koja su se razvila u funkcionisanju unutarnjih organa tela.

Među različitim sistemima joge, Hata Joga je najpovršnija. Samonametnute strogosti u izvesnom smislu predstavljaju vršenje pritiska na Boga, ili na Bogoostvarenog Učitelja, radi sticanja moći ili realizacije. To je vrsta cenkanja u kojoj se pokora preduzima sa nekom zadnjom misli. Teško da se to može nazvati samožrtvovanjem, jer se neko prividno lišava nekih stvari samo da bi mogao da dobije nešto drugo. To se u krajnjoj liniji svodi na dovitljivu sebičnost.

Duhovnost se, kao ni ljubav, nikada ne može steći putem bilo kakve prinude. Ukoliko se duhovnom postignuću teži na taj način, osoba će pre nauditi sebi nego što će steći duhovnu korist, i pre će ograničiti svoju moć nego što će je povećati. Ukratko, dobiće upravo suprotno od onoga čemu teži.

Joga mentalnog samoporicanja putem odupiranja svim željama (Radža Joga) ima uglavnom negativan metod. Njena metodologija se sastoji u koncentrisanim naporima za oslobođenjem od svih dobrih i loših želja koje uznemiravaju um. Sledeći ovaj metod, pojedinac nastoji da se kloni svih potreba i želja. To je samo po sebi vrsta želje, jer predstavlja željenje stanja bezželjnosti. Pa ipak, ovaj vid joge, kada se sprovodi do krajnjih granica, može da dovede do subjektivnog poništavanja ego-strukture želja.

Pozitivni sistem joge ustanovljen u praksi Pranajame (vežbi disanja) pruža uvećano vladanje pranom ili vitalnom energijom. On takođe uključuje i buđenje Kundalini ili latentne duhovne moći u čoveku, i dopunjen je rastućim sledom meditativnih vežbi. No, u jogi postoji opasnost da aspirant doživi ‘’pad’’ i da duhovno nazaduje ukoliko pogrešno upotrebi svoje probuđene okultne moći.4 Baba preporučuje da se ovaj vid joge izbegava ukoliko nije pod neposrednim nadzorom učitelja koji je prevazišao sva iskušenja okultnih moći. U protivnom, Iako može doći do sunovrata.

Meditacija

Iako često krivo tumačena i pogrešno primenjivana, medi­tacija je osnov staze znanja. U drugom delu Beseda, Meher Baba daje svestranu analizu prirode, uloge, tipova i prakse meditacije.

Baba na meditaciju gleda kao na veoma obuhvatan postupak koji se, zarad duhovnih ciljeva, sužava: Meditacija je još jedan način traganja za duhovnim znanjem. Meditaciju ne treba smatrati za nekakvu čudnovatu težnju svojstvenu stanovnicima pećina. Svaka osoba se nekad zatekne kako meditira na nešto ili nekoga. Razlika između takve prirodne meditacije i meditacije jednog aspiranta je u tome što je ova druga sistematično i organizovano razmišljanje o pitanjima koja imaju duhovni značaj. 5

Takva duboka meditacija na duhovne činjenice ima za cilj usvajanje njihovog unutarnjeg značenja, a njena posledica je njihovo uzdizanje iz kategorije intelektualnih igračaka u oživljavajuće principe koji obuzimaju i postupno preobražavaju najdublje jezgro bića aspiranta.6

Prema tome, uopšteno govoreći, meditacija predstavlja energičan pokušaj da se iskustvo razume putem usredsređivanja na duhovne teme. Baba napominje da predmet meditacije uvek treba da bude pažljivo odabran i mora da bude duhovno značajan; to treba da bude neka božanska osoba ili stvar, ili neka duhovno važna tema ili istina. Da bi se postigao uspeh u meditaciji, um ne samo što mora da se zainteresuje za božanske subjekte ili istine, već mora i da počne tako što će se potruditi da ih shvati i uvaži. . . .

U koncentraciji, kao i u meditaciji, dolazi do mirnog mešanja ljubavi i čežnje za božanskim objektom ili principom na kojem se um zadržava, a obe te psihičke aktivnosti se izrazito razlikuju od čisto mehaničkih procesa koji poseduju strogu pravilnost i nesmanjenu jednoličnost. . . .

Meditaciji ne treba pribegavati teška srca, kao da se uzima ricinusovo ulje. Nju treba ozbiljno shvatati, ali bez opterećenja ili potištenosti. Humor i vedrina ne samo da ne ometaju napredovanje meditacije nego ga čak i potpomažu.7

U svojoj analizi pridržavanja propisanog postupka meditacije, Baba daje savete u vezi sa nekim dodatnim tehničkim pojedinostima. On naglašava značaj relativne tišine i usamljenosti, prednosti zamračene prostorije ili zatvorenih očiju prilikom meditiranja, te predlaže korišćenje bilo kojeg udobnog i opuštenog položaja koji na najmanju moguću meru svodi fizičku napetost i bol a ne izaziva pospanost, kao i ustanovljavanje uvek istog položaja, mesta i časa za meditaciju.

Za većinu meditanata problem leži u pronalaženju pravilnog metoda obuzdavanja ometajućih misli. Prvo pravilo koje aspiranti treba da zapamte je to da um može da se nadzire i usmerava u meditaciji isključivo u skladu sa zakonima svojstvenim sklopu samog uma, a ne putem primene bilo kakve mehaničke (šablonske, proste – p.p.) ili polumehaničke sile. . . . Beskorisno je traćiti psihičku energiju u pokušavanju da se direktno savladaju i uguše ometajuće misli. . . . Najbolje je ignorisati ih i što je pre moguće okrenuti se predmetu meditacije bez pridavanja ikakve preterane važnosti uznemirujućim faktorima . . . moguće je pustiti da ometajuće misli nestanu (njihovim) potpunim zanemarivanjem, usled čega um postaje trajno učvršćen u objektu meditacije.8

Osnovni tipovi meditacije

Kao što je prikazano u drugom delu Beseda (str. 111-175), vrste duhovno značajnih meditacija su brojne i složene. Baba u svom tumačenju spominje i meditaciju srca i meditaciju akcije, ali većina njegovih razmatranja bavi se rasuđujućom meditacijom, koja se obično podvodi pod stazu znanja.

Baba opisuje najmanje osamnaest vrsta meditativnih praksi, počev od raznih oblika meditacije pre nego što pojedinac postane aspirant. Aspirant može da započne sa opštom (upijanje Božanske Istine) ili posebnom meditacijom (u kojoj bira nešto konkretno što želi da iskusi). Opšta meditacija može da obuhvata filozofsko razmišljanje, neposredno slušanje Učiteljeve besede, ili čitanje pisanih izlaganja raznih Učitelja. Posebne meditacije mogu da budu lične i nelične. Lične meditacije koje se bave objektima iskustva, uključuju meditaciju o božanskim odlikama Učitelja i usredsređenost na formu Učitelja.

Nelične meditacije koje se bave objektima iskustva obuhvataju meditacije na brojne oblike pojavnog života, meditacije na svoja sopstvena tela, kao i meditacije na neuobličene i beskonačne aspekte Boga. Baba spominje dve vrste nelične meditacije koje se bave subjektom iskustva – prva se odnosi na pronalaženje vršioca radnje, a druga na posmatranje sebe kao svedoka radnje. Na kraju, on opisuje tehniku i poteškoće meditacije koja se bavi mentalnim radnjama a koje uključuju zapisivanje misli, posmatranje mentalnih radnji i pražnjenje uma.

Pored ove osnovne podele meditacije na tipove, Baba ukazuje i na razliku između asocijativne (povezujuće) i disocijativne (odvajajuće) meditacije. Njegov krajnji zaključak je da su asocijativne meditacije (na primer, „Ja sam beskrajan“ ) vrednije od disocijativnih (na primer, „Ja nisam ovo telo“): Ukoliko je osoba okružena senkama, neće joj mnogo pomoći da bude stalno uznemirena zbog njih. Ako nema drugog interesa do da se sučeljuje sa senkama, njenim brigama neće biti kraja. Međutim, ako se, umesto sekiranja i bešnjenja zbog senki koje je opkoljavaju, posveti mnogo važnijem zadatku izlaganja sebe punom sjaju sunca, uvideće da su se sve senke izgubile.9

Ograničenja meditacije

Iako je moguće da se uz pomoć odgovarajuće i propisno izvedene meditacije učini bitan korak napred u duhovnom razvoju, Baba upozorava da Aspirant obično ne može sam pravilno da utvrdi koji mu je tip meditacije potreban u konkretnoj situaciji. On može u toj meri da se navikne na jednu vrstu meditacije da mu je teško da izađe iz brazde koja se urezala u njegov um upravo upražnjavanjem te vrste meditacije. On ne uspeva da uvidi značajnost bilo koje druge vrste meditacije i nijedna od njih ga ne privlači. . . . Ukoliko se aspirant oda bilo kojoj vrsti meditacije na vlastitu inicijativu i bez pomoći vođstva i nadzora Učitelja, on može u toj meri da se upusti u nju da izgubi perspektivu i ne bude u stanju da se povrati.10

Meditacija može da bude od velike pomoći aspirantima na stazi. Medutim, propisana meditacija uma može da se zameni nekom moćnijom usredsređenošću.

Ja više važnosti pridajem ljubavi i radu nego meditaciji. Ako nekoga volite, vi prirodno i spontano mislite na njega. Ne postavlja se pitanje prisiljavanja uma na takvu meditaciju.11

Ljubav je meditacija u njenom najvišem obliku, ali samo ona ljubav koja ni na trenutak ne zaboravlja Voljenog. Tada meditacija nije neophodna. Ona je suvišna. 12 Ljubav bez meditacije je dovoljna – meditacija bez ljubavi nije. Zbog toga Sadgurui ili Savršeni Učitelji ne propisuju svojim učenicima meditaciju kao neizostavnu rutinu. Oni radije naglašavaju ljubav i nesebično služenje. S druge strane, učitelji Puta [ograničeni učitelji], ni sami ne dostigavši Cilj, preporučuju meditaciju aspirantima koji ih slede. 13