Četvrto Poglavlje

ČETVRTO  POGLAVLJE

STAZA  LJUBAVI

Istinski ljubavnik rađa se tek u onom trenutku

kada umire za Boga. . . .

—MEHER BABA, navod iz Iranijevih Porodičnih Pisama

Bitisanje je umiranje od ljubavi.

—MEHER BABA, Besede

Može se reći da je ljubav srž duhovne staze, ali mnoge religije i filozofije su od mističkog shvatanja ljubavi napravile isprazan kliše. U učenju Meher Babe ljubav nesumnjivo zauzima centralno mesto –  ali ljubav kao moćan metod, a ne kao površna sentimentalnost.

Priroda ljubavi

Po Meher Babi, izvorna priroda ljubavi je usko povezana sa najdubljim porivom svesti; u izvesnom smislu, ljubav je volja-da-se-bude-svestan.

Život i ljubav su nerazdvojivi jedno od drugog. Gde je život, tu je i ljubav. Čak i najnerazvijenija svest uvek se trudi da se probije iz svojih ograničenja i doživi neku vrstu jedinstva sa drugim formama. Mada je svaka forma odvojena od drugih formi, u realnosti su sve one forme istog jedinstva života. Latentni osećaj za ovu skrivenu unutarnju realnost indirektno joj omogućava da sama oseti ljubav . . . putem privlačnosti koju jedna forma ima za neku drugu formu.

Zakon gravitacije . . . je na svoj način mutni odraz ljubavi koja prožima svaki delić vasione. Čak i sile odbijanja su zapravo izrazi ljubavi, jer stvari se uzajamno odbijaju zato što su snažnije privučene nekim drugim stvarima. . . . Sile kohezije i privlačnosti koje preovlađuju u samoj građi materije su pozitivni izrazi ljubavi. Upečatljiv primer ljubavi na tom nivou je privlačna sila kojom magnet deluje na gvožđe. Svi ti oblici ljubavi su nižeg tipa, jer su nužno ograničeni nerazvijenom svešću u kojoj se pojavljuju.

U životinjskom svetu ljubav postaje eksplicitnija u formi svesnih impulsa koji su usmereni ka različitim objektima u okruženju. Ta ljubav je nagonska i dobija vid zadovoljenja različitih želja putem prisvajanja odgovarajućih objekata. Kad tigar teži da proždere jelena, on je u veoma realnom smislu u ljubavi s jelenom. Polna privlačnost je drugi vid ljubavi na ovom nivou. Svim izrazima ljubavi na ovom stupnju jedno je zajedničko, a to je da svi oni teže da zadovolje neki telesni poriv ili želju posredstvom objekta ljubavi. 1

Kao i svest, tako se i mogućnost ljubavi razvija kroz više forme: Ljudska ljubav je mnogo uzvišenija od svih tih nižih formi ljubavi zato što ljudska bića imaju potpuno razvijeni oblik svesti. . . . [Ali] ljudska ljubav je okružena brojnim ometajućim faktorima. . . . S jedne strane, čak i ti ometajući faktori su ili forme niže ljubavi ili neizbežne propratne posledice tih nižih formi ljubavi. Slepa zaljubljenost, pohota i pohlepa mogu da se smatraju za izopačene i niže forme ljubavi. U slepoj zaljubljenosti osoba je opčinjena čulnim objektom; u pohoti čovek razvija strasnu želju za senzacijama u vezi s tim objektom; a u pohlepi želi da ga poseduje. . . . pohlepa ima sklonost da se proširi sa prvobitnog objekta na sredstvo njegovog sticanja. . . . Slepa zaljubljenost, pohota i pohlepa sačinjavaju duhovnu bolest koja često biva još zaraznija pogoršavajućim simptomima besa i ljubomore. . . . Bes i ljubomora nastaju kad su te niže forme ljubavi osujećene ili im preti osujećenje. 2

Baba objašnjava da niže forme onemogućavaju ispoljavanje čistije ljubavi, koja je kvalitativno drugačija: U slepoj zaljubljenosti, osoba postaje pasivna žrtva opčinjenosti koja je začeta prema objektu. U ljubavi postoji aktivno opažanje suštinske vrednosti objekta ljubavi. . . . u pohoti imamo isticanje odvojenosti i patnje, dok je u ljubavi osećanje jedinstva i radosti. . . . Pohota je žudnja čula, a ljubav je ospoljenje duha. Pohota teži ispunjenju, dok ljubav doživljava ispunjenje. U pohoti ima uzbuđenja, a u ljubavi spokojstva. . . . Kod pohlepe, sopstvo nastoji da poseduje objekat, ali samo biva opsednuto njime. U ljubavi, sopstvo se bez ikakve zadrške nudi voljenoj osobi, i u samom tom činu otkriva da je uključilo voljenu osobu u svoje vlastito biće. . . .

. . . u ljubavi dolazi do širenja u bitisanju. Voleti jednu dušu je poput dodavanja njenog života svome. Vaš život kao da je umnožen i vi praktično živite u dva središta. Ukoliko volite ceo svet, vi preko drugih živite u celom svetu. . . .3

Pitanje seksa

Meher Babina analiza fizičke seksualnosti prevazilazi okvire moralističkog rasuđivanja. U njegovoj kosmologiji ne postoji „Satana“, večni pakao ili apsolutno zlo. S obzirom na Bogo-realizaciju kao krajnji cilj života, „dobro“ je sve ono što oslobađa svest da bi doživela božansku ljubav; „zlo“ je sve ono što stoji na putu duhovnoj slobodi. Baba, gledajući na seksualnost iz ovog ugla, opaža da muško-ženski odnosi imaju u duhovnom smislu ograničenja, ali raspolažu i određenim mogućnostima. U meri u kojoj odražava žudnju za čulnim uzbuđenjem, polni odnos je prepreka na putu duhovnog razvoja; a u meri u kojoj predstavlja izraz nesebične ljubavi, on je saglasniji s duhovnim razvojem.

Žudnja za polnim uzbuđenjem predstavlja ozbiljnu prepreku duhovnom razvoju, ali nastaje iz razumljivih pobuda. Baba ističe da je poistovećivanje sa muško-ženskom polarnošću najsnažnije iskustvo dvojnosti, da se u raznim inkarnacijama ponekad rađamo kao muškarci a ponekad kao žene, i da je polna privlačnost posledica napora koje um čini da se ujedini sa svojim sopstvenim nesvesnim delom. Ali, čisto fizičko rešenje kojim bi se nadoknadila unutarnja iscepkanost nije mogućno pošto, koliko god to paradoksalno izgledalo, sama forma suprotnog pola sprečava istinsko razumevanje iskustva povezanog sa suprotnim polom.4

Stoga Baba tvrdi da odnosi koji su prevashodno motivisani telesnom željom teže da uguše razvoj istinske ljubavi. Ova duhovna prepreka još više dolazi do izražaja sa seksualnim promiskuitetom, u kojem je iskušenje da se istraže mogućnosti čisto polnog odnosa ogromno. . . . U promiskuitetu su sugestije pohote ono što se prvo nameće umu, i jedinka je osuđena da reaguje na ljude u granicama tog polaznog izopačenja i tako zatvori vrata dubljim iskustvima.5

Problem putenih želja može da proganja aspiranta duž čitave duhovne staze, kako na neskrivene tako i na manje primetne načine. Baba izlaže dva moguća rešenja. Do prvog rešenja dolazi kada je aspirant zasićen i povlađivanjem svojim željama i njihovim potiskivanjem, i stiče iskustvo nevezanosti i nepristrasnosti. Kada aspirant postane svestan neizbežnog ropstva i patnje koju izaziva žudnja, počinje da se dobrovoljno oslobađa tereta te žudnje inteligentnim razumevanjem.6

Možda još lakše rešenje je oplemenjivanje telesne želje. Ta pohota mora da se pretvori u ljubav. Šta je drugo pohota do žudnja da se zadovolje flzička čula, dok je ljubav žudnja duše.7 Baba krajnje praktično savetuje posvećenom aspirantu ili da se pridržava celibata ili da se prikloni životu u bračnoj zajednici u zavisnosti od toga koji mu od ova dva puta više leži. Doživotni celibat preporučuje se samo onim ozbiljnim poklonicima kojima uzdržavanje ne pada teško, pošto njegova vrednost leži u navici uzdržavanja i osećaju odvezanosti, nepristrasnosti i nezavisnosti koji on pruža.8

Uporedo sa tim, Baba ističe bezgranične mogućnosti za duhovni rast u potpuno posvećenom odnosu dve osobe: Vrednost braka leži u zadacima uzajamnog usaglašavanja i u osećanju jedinstva sa drugim. . . . U izvesnom smislu, na bračni život može da se gleda kao na intenziviranje najvećih čovekovih problema. Kao takav, on postaje teren na kojem se okupljaju sile ropstva isto kao i sile slobode, faktori neznanja isto kao i faktori svetlosti znanja. . . . U bračnom životu se dve duše na mnoge načine povezuju, a to ima za posledicu da bivaju pozvane da se uhvate u koštac sa celokupnim složenim problemom ličnosti pre nego sa bilo kojim jednostavnim problemom stvorenim nekom izdvojenom željom.9

U početku bračnog života, partneri bivaju međusobno privučeni pohotom isto koliko i ljubavlju, ali uz svesnu i promišljenu saradnju mogu postepeno da umanje element pohote i da uvećaju element ljubavi. Putem tog procesa sublimacije pohota na kraju ustupa mesto dubokoj ljubavi. Zajedničkim deljenjem radosti i tuge, partneri napreduju od jedne do druge duhovne pobede, od duboke do sve dublje ljubavi, sve dok posesivna i ljubomorna ljubav iz početnog perioda ne bude u potpunosti zamenjena samo-davajućom ljubavlju koja se širi. U stvari, putem razumnog vođenja braka osoba može da pređe toliki deo duhovnog puta da joj treba tek dodir Učitelja da je uzdigne u svetilište večnog života.10

Ljubav kao duhovni metod

I znanje i ljubav imaju razne oblike. Kao jedan od duhovnih metoda, staza znanja iziskuje usredsređenost i prevlast višeg uma. Staza ljubavi zahteva oplemenjenje viših osećanja. U ovom, možda najuzvišenijem od opštih metoda, Privremeni boravak duše je uzbudljiva božanska romansa u kojoj ljubavnik, koji u početku nije svestan ničega izuzev praznine, osujećenosti, površnosti i mučnih okova ropstva, postepeno dostiže sve dublje i slobodnije izražavanje ljubavi, i na kraju iščezava i utapa se u božanskom Voljenom da bi spoznao i ostvario jedinstvo Ljubavnika i Voljenog u najvišoj i večnoj istini o Bogu kao Beskrajnoj Ljubavi. 11

Naročita moć ljubavi da oslobodi svest proističe iz njene sposobnosti da se uhvati u koštac sa dvojakim problemom ograničavajućih sanskara i otuđenog ega: U ljubavi je duša potpuno rastočena u Voljenom i tako nije vezana za delovanje tela i uma. To stavlja tačku na stvaranje novih sanskara i uz to dovodi do uništenja starih sanskara dajući životu potpuno novo usmerenje. Ni u čemu se samozaborav ne javlja tako prirodno i potpuno kao u silnoj ljubavi. Zato joj je dato najistaknutije mesto među metodima koje vode oslobođenju svesti od robovanja sanskarama.12

Sva iskustva – bilo mala ili velika – i sve težnje – dobre ili loše – stvaraju izobilje impresija i podržavaju svesnost o ‘’ja’’. Jedino iskustvo koje doprinosi tome da ego oslabi je iskustvo ljubavi, i jedina težnja koja doprinosi ublažavanju odvojenosti je čežnja da se postane jedno sa Voljenim. Žudnja, mržnja, bes, strah i ljubomora – sve su to isključiva svojstva koji stvaraju jaz između pojedinca i sveg ostalog života. . . . U traganju ili doživljavanju sjedinjenja sa Voljenim, “ja“-svest gubi na snazi. U ljubavi to “ja“ ne razmišlja o samoodržanju, isto kao što se noćni leptir nimalo ne plaši da bude spaljen u vatri. Ego je potvrda odvojenosti od drugog, dok je ljubav potvrda jedinstva sa drugim. Otuda ego može da bude poništen jedino pomoću istinske ljubavi.13

Kada je duboka i snažna, ljubav se zove Bakti, ili predanost. Na početnim stupnjevima predanost se ispoljava putem obožavanja nekog simbola, zaklinjanja pred božanstvima i dubokog poštovanja objavljenih svetih spisa i privrženosti istima, ili pak putem težnje za Najvišim kroz apstraktno razmišljanje. Na naprednijim stupnjevima, predanost se ispoljava kao zanimanje za čovekovu dobrobit i služenje čovečanstvu, kao ljubav i duboko poštovanje prema svecima i privrženost i poslušnost duhovnom Učitelju. Ti stupnjevi imaju svoje relativne vrednosti i donose relativne rezultate. 14

O ljubavi prema Bogu

Kako se iz ljubavi može izvući najveća duhovna blagodat? Možda se neki nagoveštaji mogu dobiti iz Babinih kazivanja o meditaciji: objekat meditacije može da bude značajniji nego sam meditativni postupak. Kao što um teži da postane sličan onome o čemu misli, tako i svest još više teži da postane nalik onome što voli. Prema tome, duhovni aspirant ne može da učini ništa bolje nego da voli svoj najviši cilj – Boga. Voli Boga, i uvidećeš da tvoje vlastito sopstvo nije ništa drugo do Bog.15 Jedini odgovor je Ljubav. Ukoliko volimo Boga, postajemo On. I nema više pitanja. Ali, moramo voleti svim svojim srcem, tako da za nas postoji jedino Bog.16

No, čak i ukoliko aspirant shvata ljubav prema Bogu kao nešto što je za njega najvažnije, kako on to postiže? Baba smatra da ta ljubav ne sme da bude usiljena, prisilna, niti proizašla iz religioznog ludila. Božanska ljubav je daleko složenija i dublja od površnog osećanja. Bog ne sluša govor jezika i njegove đape, mantre, pobožne pesme i tako dalje. On ne sluša ni govor uma i njegovih rutinskih meditacija, koncentracija i misli o Bogu. Jedino što sluša je jezik srca i njegova poruka ljubavi, kojoj nisu potrebni ceremonijalnost ni parada, već samo tiha predanost Voljenom.

Ta ljubav može da se izrazi na različite načine, i svi oni na kraju imaju za posledicu sjedinjenje s Bogom.17

Aspirant-ljubavnik koji je odmakao na stazi postaje sve jače obuzet čežnjom da se sjedini sa svojim voljenim Bogom. Ova u isti mah i gorka i slatka duhovna opsednutost predivno je opisana u mističnoj sufijskoj poeziji Hafiza i drugih pesnika. Ali, za aspiranta na ranijim etapama, Voljeni Bog je u svemu. Pa šta je onda dužnost ljubavnika? Da učini Voljenog srećnim ne štedeći se. . . . Jedina misao koju bi Božji ljubavnik trebalo da ima je da učini Voljenog srećnim. Prema tome, ako prestanete da razmišljate o sopstvenoj sreći i pružite sreću drugima, tada ćete zaista igrati ulogu Božjeg ljubavnika, pošto je Voljeni Bog u svima.18

Prava ljubav može da se ispolji na razne načine, kaže Baba, i svi oni na kraju dovode do jedinstva sa Bogom; ali, Praktičan način za običnog čoveka da izrazi ljubav je da ljubazno govori, da ljubazno misli i ljubazno postupa prema celom ljudskom rodu, osećajući da je Bog u svakom prisutan.19

Najzad, ta žudnja da se voli može da se ispolji u običnom svetu i postaje očigledna u odnosima sa drugima: Što se više prisećate drugih s dobrotom i velikodušnošću, to više zaboravljate sebe; a kada sasvim zaboravite sebe, pronalazite Boga.20

Kako voleti Boga? Ukoliko shvatamo i osećamo da je najveći čin predanosti i obožavanja Boga ne povrediti i ne ozlediti bilo koje Njegovo biće, tada volimo Boga.

Najpraktičniji način da se voli Bog je voleti svoje bližnje. Ukoliko prema drugima osećamo isto što i prema svojim najmilijima, tada volimo Boga.

Ako se, umesto da gledamo tuđe mane, zagledamo u sebe, mi volimo Boga.

Ako, umesto da otimamo od drugih da bi sebi pomogli, otimamo od sebe da bismo pomogli drugima, tada volimo Boga.

Ako patimo u patnjama drugih i osećamo se srećnima u sreći drugih, tada volimo Boga.

Ako, umesto da smo zabrinuti zbog vlastitih nedaća, mislimo za sebe da imamo više sreće od mnogih, mnogih drugih, tada volimo Boga.

Ako svoju sudbinu podnosimo strpljivo i zadovoljno, prihvatajući je kao Njegovu Volju, tada volimo Boga.21

Voleti Boga onako kako bi ga trebalo voleti nije Iaka stvar, nego dar koji može da se primi jedino od prosvetljenog gurua. Međutim, pošto se jednom stekne, ljubav može uvek iznova da se daje. Ljubav je suštinski samosaopštljiva, samoprenosiva; oni koji je nemaju uzimaju je od onih koji je imaju. . . . Prava ljubav je nepobediva i neodoljiva. Ona nastavlja da skuplja snagu i da se širi dok najzad ne preobrazi svakog kog dotakne.22

Imajući na umu ogromni potencijal ljubavi kao metoda, lakše je shvatiti zašto Baba kaže da Zato se ljubav s pravom smatra najvažnijom avenijom koja vodi ka realizaciji Najvišeg.23 A lakše je da se  razume i mistično strahopoštovanje i čuđenje koje izazivaju veliki sveci i Učitelji koji su išli stazom ljubavi. U trećem delu, Baba u svom prikazivanju staze ljubavi ide još korak dalje. Za početak on obećava da:

LJUBAV MOŽE DA UČINI

  1. Da se odučiš od svega što si intelektualno naučio. Da se ne sećaš prošlosti, zaboraviš sadašnjost i ne razmišljaš o budućnosti.
  2. Da se odrekneš svega i svakoga, uključujući i vlastito sopstvo.
  3. Da umakneš svemu što je iluzorno i nađeš utočište u Realnosti.
  4. Da sagoriš sve svoje želje i žudnje i zapališ jednu jedinu želju i žudnju – spajanje sa Božanskim Voljenim.
  5. Da postaneš Bog, živiš Božjim životom i druge učiniš Bogom u sebi.

Da bi bio dostojan Božanskog dara te ljubavi, potrudi se da sve tvoje misli, reči i dela budu obuzdani stalnim prisećanjem na Boga.24