Peto Poglavlje

PETO  POGLAVLJE

Staza  delanja

Bog ne može da se objasni. . . .

Bog samo može da se živi. –MEHER BABA, Bog govori

Primenjena ljubav je nesebično delanje. Zapravo su sve glavne duhovne staze međusobno povezane: duhovna mudrost vodi ljubavi prema Bogu; ljubav je, pak, pokretač ispravnog delovanja; prosvetljeno delovanje širi horizonte znanja; i tako dalje. Međutim, aspirant na stazi delanja veću važnost pridaje ponašanju nego mišljenju ili osećanju. Put delanja (karma-joga, karma-marga) usredsređen je na spoljašnje aktivnosti aspiranta, na njegov odnos prema svetu i na ovladavanje umećem življenja.

Delanje je opipljivo, konkretno; ono prevazilazi čovekove ideje, predstave i površna osećanja. Ono je valjda najpouzdanije merilo primenjenog misticizma. Duhovnost i nije duhovnost ako se ne primenjuje. Karma Joga, ili Staza Delanja, sastoji se u delovanju na osnovu najboljih intuicija srca, bez straha ili oklevanja. Ono što je od važnosti u sadani jeste praksa a ne puka teorija. . . . Tako osoba koja nije naročito učena ali iskreno ponavlja Božje ime i svesrdno i ponizno obavlja svoje dužnosti, može zapravo da bude mnogo bliža Bogu od one koja je upućena u svu metafiziku ovog sveta ali ne dopušta nijednoj od svojih teorija da promene njen svakodnevni život. 1 To je vrlo jednostavno. Neka se vaša glava odazove srcu, i potom postupite u skladu sa tim.2

Ovladavanje impresijama i željama

Najtvrdokornije sanskare su one koje su nastale kao posledica delovanja u fizičkom telu. Impresije koje najviše pritiskaju su egoistične želje. Vezujuće želje, sačinjene od misaonih i emocionalnih impresija, nastoje da se ispolje kroz delo. Na nesreću, takvo delo stvara nove impresije, a ovi osnažuju želje, jačaju poriv da se čini, i tako u nedogled. Prema tome, nužno je da prvi korak na stazi delanja bude aspirantovo izbegavanje ponašanja koje ga još više vezuje.

Odricanje i neprianjanje

U idealnom slučaju, čovek može da zaustavi želje već na njihovom izvoru, prestajući sa stvaranjem novih sanskara putem odricanja: Spoljno odricanje znači potpuno napuštanje svih svetovnih užitaka i fizičkih vezivanja za materijalne stvari. . . . Unutarnje odricanje znači obuzdavanje želja na samom njihovom izvoru kako um ne bi postao žrtva zahteva pohote, pohlepe i besa. . . . Ta borba je neizostavno teška i dugotrajna.

Posebno je za zapadnjake spoljno odricanje nepreporučljivo i neizvodljivo. 3 Spoljašnje bekstvo od sveta nije ono što vas vodi Bogu. Treba da živite u svetu, da obavljate sve svoje dužnosti, a da se ipak osećate tako nevezani kao da živite u povučenosti u sred intenzivne aktivnosti. Kako možete da se odreknete ovog tela i uma povlačeći se u džunglu?4

Praktično govoreći, Baba želi da kaže kako je unutarnje odricanje gotovo nemoguć zadatak za aspiranta; niže želje neumitno prodiru u um. Sledeća linija odbrane je da se bude manje-više nedodirnut željama, da se ne prianja za njih. Težnja ka nevezanosti zaokuplja aspirante kako na stazi znanja tako i na stazi delanja. Učiniti impresije nedejstvenim pre nego što se pretvore u neodoljive želje je naročiti cilj svakog aspiranta ponaosob.

Baba je često podsećao učenike da se nevezanost najpre postiže u običnom životu. Možete da gladujete bez kraja, da visite naglavačke ili da udarate glavom o ploču ili kamen, a da ipak ne oslobodite svoj um od njegovih impresija.

Pa zašto bi onda bilo neophodno da se odričete jela, pića, obavljanja dužnosti prema svojoj ženi i deci i staranja o tuđem blagostanju? Takve dužnosti ni najmanje ne ometaju vaše napredovanje na stazi. Ono što vam stvarno staje na put su veze koje nepotrebno sebi stvarate svojim prijanjanjem za objekte povezane s tim dužnostima. Možete posedovati svet, a da ne budete vezani za njega, sve dok ne dopuštate da budete u vlasništvu bilo kojeg njegovog dela.5

Zadržavate samo ono što puštate da ode. Već ste izgubili stvar kada osećate da morate da je zadržite uz sebe.6 Onome koji ne želi stvari, njemu stvari same dolaze.7

Oplemenjivanje i obuzdavanje želja

Nevezanost je odličan cilj, ali ga je teško postići. Svi tragaoci osim onih najizuzetnijih su pod moćnim uticajem brojnih želja. U potpunosti razumevajući ovu teškoću, Baba predlaže drugačiji pristup:

Čak i ako nema kontrolu nad komešanjem želja, čovek može da predupredi njihovo sprovođenje u delo. . . . Kada se želje pojave a sprečeno je njihovo sprovođenje u delo, postoji obilje mogućnosti za spontano premišljanje o tim željama. To premišljanje dovodi do iscrpljivanja odgovarajućih sanskara. . . . Kada je željama uskraćeno njihovo ispoljavanje i ispunjenje u akciji, i kada im dopustimo da prođu kroz intenzivnu vatru svesnog premišljanja, koje ih ne odobrava, začetak tih želja biva spaljen.8

Baba naglašava neophodnost osvešćivanja nepoželjnih sadržaja nesvesnog, i pokazuje kako sa njima valja postupati. Ukoliko vas nikakve misli ne saleću, kakva je razlika između vas i kamena koji uopšte nema misli?9

U cilju pročišćenja svog srca, ostavite svoje misli na miru, ali stalno bdijte nad svojim postupcima. Kada imate misli o besu, pohoti ili pohlepi, ne brinite zbog njih i ne pokušavajte da ih ugušite. Pustite da sve takve misli dolaze i odlaze bez njihovog sprovođenja u delo. Pokušajte da mislite suprotne misli kako biste razabrali, napravili razliku i naučili. . . . 10

Ovakva strategija naizgled nosi u sebi opasnost od potiskivanja negativne energije. Međutim, Obuzdavanje koje poseduje stvarnu duhovnu vrednost ne sastoji se u automatskom potiskivanju misli i želja, nego u prirodnom obuzdavanju uvežbanom kroz opažanje pozitivnih vrednosti otkrivenih tokom procesa iskustva. . . . Proces zamenjivanja nižih vrednosti višima je proces sublimacije koji se sastoji u preusmerenju psihičke energije blokirane u starim sanskarama ka stvaralačkim i duhovnim ciljevima. Kada se preusmeri psihička energija zarobljena u sanskarama, sanskare se raspršuju i iscrpljuju. Metod sublimacije je najprirodniji i najdelotvorniji metod izlaženja iz brazdi starih sanskara. . . . 11 Baba naročito spominje meditaciju, nesebično služenje čovečanstvu i pobožnost kao moguće puteve oplemenjivanja.

Bez obzira na svoja uzvišena htenja, većina tragalaca koji slede stazu delanja primećuju kako rade stvari koje ne bi trebalo da rade. Pored mogućeg izvlačenja pouka iz grešaka, Odmotavanje mnogih drugih sanskara može da se izvede putem pokore. Ona se sastoji od uvećavanja i ispoljavanja osećanja kajanja koje čoveka obuzima kada shvati da je nepravedno postupio. Pokajanje se sastoji u mentalnom oživljavanju rđavih dela uz surovo samoosuđivanje. . . . Takva pokora odmotava sanskare koje su odgovorne za delanje. Samoosuđivanje praćeno dubokim osećanjem može da poništi sanskare besa, pohlepe i pohote. . . . I pored toga, treba jasno ukazati da je u pokori prisutna opasnost da bi um mogao predugo da se zadrži na učinjenim rđavim delima i da usled toga razvije bolesnu naviku kukanja i plakanja nad sitnicama. . . . Iskrena pokora ne podrazumeva trajno žaljenje nad greškama, nego rešenost da se u budućnosti izbegavaju takva dela koja izazivaju kajanje.12

Usavršavanje delanja u svetu

Obuzdavanje želja i izbegavanje da se čine sebična dela je prva faza na stazi delanja i ona se odigrava unutar samog aspiranta. Druga faza, podsticanje na pozitivno delanje, obično sadrži društvene elemente i čini aspiranta osetljivim za etiku i služenje. Meher Baba shvata moralnost kao nešto što zavisi od okolnosti i čovekove motivacije, a ne kao nekakvu unutrašnju vrlinu ili izbegavanje greha. Vrednost ispravnog delanja je u dokrajčivanju sanskara i egoizma, kao i u služenju drugima.

Baba dopušta da aspiranti ponekad mogu itekako da gaje rđava osećanja prema drugima, ali ih savetuje da se ne povode za njima. Takvo ponašanje će im pomoći u iscrpljivanju nepoželjnih impresija i u sprečavanju njihovog povratnog dejstva. Ukoliko je čovek nekome nešto loše učinio, on mora da primi kaznu za to i da bez opiranja prihvati povratno dejstvo tog rđavog dela; isto tako, ako je nekome učinio nešto dobro, on mora da primi nagradu za to i da uživa u povratnom dejstvu tog svog dobrog dela. Ono što čini drugima, on takođe čini i sebi, mada će mu možda trebati vremena da uvidi da je to upravo tako.13

Tolerancija i poštenje

Ključni saveznik na putovanju stazom delanja je tolerancija u njenim mnogobrojnim vidovima – blagost, neustrašivost, i mirno prihvatanje tuđeg neznanja i neprijateljstva. Bolesti možete da se suprotstavite samo njenim antidotom. Ljubav je antidot za mržnju. Kada osetite da nekog mrzite, pokušajte da se podsetite da je ta osoba jedan vid vašeg vlastitog Sopstva.14

I strah je takođe suptilna forma potvrđivanja odvojenosti i . . . deluje kao debeli zastor između “ja“ i “ti“. . . . Zbog toga ne treba voleti samo druge duše, nego i Boga, i ne treba ga se plašiti. Bojati se Boga ili Njegovih ispoljenja znači pojačavanje dvojnosti, dok ljubav prema njima znači slabljenje dvojnosti.15

Za pravo duhovno služenje, učenik treba da bude spreman na sve mogućnosti. . . . Kada se suoči sa agresijom, on treba da bude poput fudbalske lopte koja je šutnuta, koju upravo to šutiranje podiže u visinu i tera napred dok ne stigne do gola. . . . Prava poniznost je snaga, a ne slabost. Ona razoružava suprotstavljanje i na kraju ga nadjačava.16

Povezana sa tolerancijom, odnosno trpeljivošću, je i sposobnost da se izbegnu nepravedne kritike od strane drugih. „Ogovaranje“ je naročito opasno, zato što se tim posebnim činom ili porokom na sebe navlači tetet grehova, ili ono što se tehnički zove sanskare drugih ljudi, što je duhovno veoma štetno i unazađujuće.17 Navika kritikovanja naših bližnjih je loša i ružna. U njenoj pozadini se često nalaze samopravičnost, sujeta i podmuklo osećanje nadmoćnosti. Ona ponekad ukazuje i na zavist, ili na želju za osvetom. 18 Oni koji kritikuju prvo bi trebalo da ispitaju sami sebe. Tada bi u sebi pronašli veće mane nego u drugima.19

Iskreno samoispitivanje je odlika poštenja, vrline koju Baba izuzetno ceni: Istina o nečijoj vlastitoj percepciji i realizaciji je jedini put kojim se celovitost ponovo može vratiti unutrašnjem psihičkom biću.20

Bog je beskonačna iskrenost. Da biste voleli Boga, morate biti iskreni.21 Kad se umeša licemerje, ono izaziva mnogo veću pustoš u čovekovoj vlastitoj psihi nego u spoljnoj sferi. Vidljiva šteta u spoljnoj sferi je velika, ali neprimećena šteta u duhovnoj oblasti je ogromna.22

Nesebično služenje

Na osnovu dosadašnjeg izlaganja, nekim čitaocima će se možda učiniti da staza delanja nije baš zabavna, da samoobuzdavanje možda i jeste visoko moralno, ali da ne može da ispuni čoveka. Međutim, zahvalnija strana staze delanja je nesebično služenje. Teškoće u obuzdavanju želja prirodno prestaju onda kada ego oslabi usled iskrene brige za druge.

Kako Baba objašnjava, usmerenost ka nesebičnom služenju treba da ima glavnu ulogu u životu aspiranta na stazi delanja, koji obično može da se sastoji od života koji se provodi u služenju čovečanstvu, života u kojem se napor ulaže s ciljem da se poveća dobrobit ljudi putem socijalnih, političkih ili fizičkih projekata. . . . Takvo služenje nije mehanički odgovor na osećaj dužnosti, nego spontani izraz dobrovoljne i svesne ljubavi. Kroz njega čovek postupno postaje čistiji, oslobađa se mnogih ograničenja i pronalazi duševni mir pošto postaje potpuno nevezan za rezultate svog delovanja.23

Kao što se i može očekivati, Baba pokazuje kako zaista nesebično služenje razara sanskare i slabi lažni ego. Pošto duša sada u središte svoje pažnje i interesovanja više ne stavlja sopstvenu korist nego korist drugih, jezgro ega biva lišeno energije koja ga pothranjuje. Zato je nesebično služenje jedan od najboljih metoda preusmeravanja i sublimacije energije blokirane u vezujućim sanskarama. 24 Samoljublje koje je prošireno i ispoljeno u vidu dobrih dela postaje sredstvo za svoje sopstveno uništenje. Dobrota je glavna karika između procvata i umiranja sebičnosti. 25 Kada ste potpuno zaokupljeni blagostanjem drugih, teško da možete da mislite na sebe. 26

Upražnjavanje nesebičnog služenja

Mada se nesebičnim služenjem postiže veliki duhovni napredak, Baba upozorava da dobra dela ne treba činiti slepo, nepromišljeno ili radi uvećavanja prerušenog ega. Umesto toga, delatnosti služenja treba da budu vođene duhovnim razumevanjem, i da proizilaze iz istinske ljubavi. Pravi nesebični služioci osetljivi su i na najtananije potrebe čovečanstva: Služe i oni koji svoju ljubav ispoljavaju u malim stvarima. Reč koja uliva hrabrost u potišteno srce ili osmeh koji unosi nadu i razvedrava setu, imaju pravo da se smatraju služenjem isto koliko i teška žrtvovanja i junačka samoodricanja. Pogled koji uklanja gorčinu iz srca i čini da ono zatreperi od nove ljubavi takođe je služenje, čak i ako u tome nije bilo ni pomisli o služenju.27

Baba podseća aspiranta da pored toga što može da donese veliku korist drugima, nesebično služenje donosi trajnu korist i onome ko ga čini: Nikad nemojte da mislite da nekoga zadužujete i obavezujete time što mu pružate bilo kakvu pomoć ili mu dajete neku milostinju. Naprotiv, smatrajte da korisnik vašeg dobročinstva vama pruža priliku da služite sebi.28

Dosledno naglašavajući značaj duhovnog razvoja, Meher Baba smatra jednu vrstu služenja najuzvišenijom: Oni koji su inspirisani duhom nesebičnog služenja uvek su spremni da čovečanstvu pruže svaku moguću pomoć u vidu snabdevanja neophodnim sredstvima za život, kao što su odeća i krov nad glavom, hrana i lekovi, obrazovanje i druge blagodeti civilizacije; i držeći se Staze Dužnosti ne samo što su spremni da se bore za odbranu slabih i nemoćnih od okrutne agresije i ugnjetavanja, nego i da polože svoje živote zarad drugih. Sve te vrste služenja su uzvišene i dobre; ali sa krajnje tačke gledišta, sve njih nadmašuje pomoć koja čovečanstvu pribavlja Duhovnu Slobodu; ona je nenadmašna po značaju.29 Služenje koje se tiče duhovnog razumevanja je najviše, pošto duhovno razumevanje uključuje ispravan pogled na sve ljudske probleme i doprinosi njihovom rešavanju.30

Bez obzira da li je čovek bogat ili siromašan, visoko obrazovan ili nepismen, jedina istinska pomoć je da mu se pruži potpuno uzdanje da svako ima zaista istu mogućnost da postigne večnu slobodu od svih vezanosti.31 Nema većeg dara od dara duhovne slobode i nema važnijeg zadatka od zadatka pomaganja drugima da je dostignu. . . .32

Staza delanja je mnogostrana, i obuhvata kontrolu ispoljavanja nižih želja, razvijanje duhovnih osobina i usmeravanje energije ka nesebičnom i razboritom služenju drugima. U svom najuzvišenijem vidu ona iziskuje i požrtvovanost i praktičnost. Uzdići se do nenadmašne celovitosti oživotvorene istine nije mogućno putem traganja za individualnom srećom ili sigurnošću, već putem ponavljanog bezrezervnog ulaganja svog života u služenje drugima. Boga ne treba tražiti bežeći od života, nego uspostavljajući jedinstvo sa jednim u mnoštvu (sa onim što je u svakome isto). 33