Šesto Poglavlje

ŠESTO  POGLAVLJE

Duhovne  stranputice

Duhovno napredovanje je poput penjanja po brdima i dolinama,

trnovitim gorama, i preko opasnih ponora

da bi se stiglo do vrha planine.

Na tom putu ne može biti zastajanja ni vraćanja.

Svako mora da stigne do vrha, koji je pravac

za realizaciju Vrhovnog Božanstva.

Svako oklevanje, skretanje s glavnog puta ili

odmaranje u usputnim kućama, kao i raspravljanje

o najboljoj putanji, samo odlažu dan konačnog ispunjenja.

–MEHER BABA, Čovečanstvo, čuj

Bilo koja od glavnih duhovnih staza može da dovede aspiranta do samih dveri vrhunske svesnosti. Naravno, sve one nisu lišene određenih teškoća, uključujući tu i tragaočev egoizam, neiskrenost i neznanje. Mada Meher Baba pri razmatranju duhovnih metoda naglašava njihove pozitivne strane, on ipak sa puno ljubavi upozorava nove aspirante na tehnike i iskustva koja su obično kontraproduktivna. Neretko se tragaoci bave svakojakim psihičkim, okultnim ili ezoteričnim praksama, nadajući se da će na neki način unaprediti svoj život. Neki misle da će takve prakse pospešiti njihov duhovni razvoj; drugi smatraju paranormalna ili mistična iskustva glavnim pokazateljem njihovog napretka.

Neki neodgovarajući pristupi ili pojave zaista su štetni (fizički, mentalno ili duhovno) za aspirantov razvoj. Drugi mogu da budu srazmerno bezopasni ali su nedelotvorni, i predstavljaju samo traćenje tragačeve energije i vremena. Još neki drugi pristupi ili pojave mogu da budu korisni i donekle delotvorni, ali su bitno ograničeni i mogu da dovedu aspiranta samo do određene tačke, a čak mogu i da ga dovedu u zabunu po pitanju njegovog duhovnog položaja. Meher Baba je ukazao na najčešće duhovne stranputice. Prilikom osvrta na njegove savete u vezi sa duhovnim metodima, imajte u vidu da se Baba drži vrlo visokih standarda, smatrajući da je potpuno ispunjenje duše jedini istinski i krajnji cilj staze.

Natčulna i okultna Iskustva

Mnogim osobama se prirodno dešavaju „natčulna iskustva“ – razni oblici natčulnih percepcija, vidovitosti, prekognicije (uvida u budućnost), i tako dalje. Meher Baba objašnjava da su ove raznovrsne psihičke sposobnosti i saznanja verodostojni, ali nisu od velikog značaja za duhovni razvoj.

Natčulna ili ne, određena „okultna“ ili „mistična“ iskustva mogu da se dese većini tragalaca na izvesnoj tački njihovog razvoja. I pošto svaki novi činilac može da potpomogne ili osujeti duhovno oslobađanje svesti, aspirant ne samo što mora da shvati vrednost takvih okultnih iskustava kao što su neobični i značajni snovi, vizije, kratki pogledi na suptilni svet i astralna putovanja, nego mora i da nauči da razlikuje takve okultne zbilje od priviđanja i opsena.1

Baba savetuje zauzimanje uravnoteženog stava prema okultnim iskustvima. S jedne strane, on traži od aspiranata da ih ne odbace kao puko mentalno oboljenje; s druge strane, upozorava ih da se klone mnogo češćeg stava preuveličavanja njihovog značaja, pošto su novina i retkost okultnih iskustava faktori koji doprinose da im pridajemo preveliku važnost. U stvari, ego aspiranta je sklon da se veže za tu novootkrivenu oblast, i navodi ga na misao da je on izuzetna osoba kojoj je odobrena posebna povlastica. I što više takvih iskustava stekne, to više žudi da proširi delokrug. Takođe razvija i naviku zavisnosti od okultnog podstrekavanja za svaki korak na Putu, isto kao što oni koji uzimaju droge postaju zavisni od njih i treba im stimulacija čak i za stvari koje su ranije mogli da obavljaju bez takve stimulacije.2 Postati opčinjen takvim iskustvima predstavlja nedopečenost [nezrelost] na Putu.3

Uzvišena iskustva nastala redovnom duhovnom praksom takođe mogu da budu veoma precenjena. Na primer, naporan rad na jogičkim meditacijama može da dovede do stišavanja uma praćenog stanjem mira koje se naziva „samadi“, iskustvom na koje mnogi duhovni učitelji gledaju sa velikim poštovanjem, ali koje Baba upoređuje sa opijenošću nakon koje sledi glavobolja. Ako imate hrabro srce i strpljivo istrajete, onda, u malom broju slučajeva, um biva privremeno umiren. To dovodi do jedne od dve stvari – čovek ili ulazi u stanje transa, ili ima neku vrstu samadija.4. . . čovek oseća da je u miru sa svime i sa svakim, i konačno nalazi da mu je um umiren; ali, čim taj samadi prođe, on je opet svoje uobičajeno sopstvo. Većina jogija posle tih samadija još jače oseća pritisak iluzije. 5

Pitanje  droga

Prianjanje za iluzorna i ograničena iskustva donosi sa sobom jedan simptom današnjice – upotrebu hemijskih opojnih sredstava koja menjaju svest. Suvišno je i reći da bilo kakva psihoaktivna hemikalija koja remeti psihičko ili fizičko funkcionisanje ne predstavlja baš neku blagodat za onoga ko stremi duhovnosti. Iskustvo ove kulture je pokazalo svu jalovost korišćenja droga u pokušaju da se reše nemedicinski problemi. Pribegavanje alkoholu radi utapanja svojih jada je izopačen vid utehe. Uteha koju sebi pružate putem stvari koje su izvan vas je isto što i doping koji vam donosi izvesno olakšanje ili opuštanje. Prava, čista i nepomućena uteha je unutar vas.6 Nijedna droga koja se medicinski koristi zbog bolesti, pod direktnim nadzorom iskusnog lekara, nije nedozvoljena i ne može se staviti u istu klasu sa individualnim korišćenjem droge radi onoga što čovek izvlači iz nje – ili se nada da će iz nje izvući – bilo da se radi o uzbuđenjima, zaboravu ili prividu duhovnog iskustva.7

Od spomenutih obmana ova polednja naročito je zanimljiva zbog prave ekspozije upotrebe droga u duhovne svrhe sredinom šezdesetih godina. Sredstva za izmenjena stanja svesti, ili „psihodelične“ supstance, nisu nepoznate ni drugim kulturama koje su ih koristile radi podsticanja religioznih iskustava, a mnogi zapadnjaci koji su već bili skloni narkoticima videli su u njima prečicu ka prosvetljenju. Meher Baba je priznao da je nekolicina iskrenih tragalaca uspela da uz pomoć hemikalija koje menjaju svest podigne svoju duhovnu čežnju na jedan viši nivo. Međutim, on je bez okolišanja izneo sve o ograničenjima drogama pobuđene duhovnosti.

Sva takozvana duhovna iskustva izazvana uzimanjem droga koje “menjaju svest“ kao što su LSD, meskalin i psilocibin, površna su i strašno povećavaju čovekovo odavanje varkama iluzije koja je samo senka Realnosti. . . . Iskustvo privida slobode koje te droge mogu čoveku privremeno da pruže zapravo je mlinski kamen oko aspirantovog vrata u njegovim nastojanjima da se oslobodi iz kruga rađanja i smrti.8

U ličnom razgovoru sa jednim mladim Amerikancem 1967. godine, Baba je objasnio da Mnogi ljudi u Indiji puše gandžu [marihuanu] i hašiš – vide boje, oblike i svetla, i to ih dovodi do ushićenja. No, to ushićenje je samo privremeno; to je lažno iskustvo. Ono pruža samo doživljaje iluzije i služi tome da čoveka još više udalji od stvarnosti. Odavanje drogama je štetno fizički, mentalno i duhovno, i ljudi bi trebalo da prestanu da ih uzimaju. One donose više štete nego koristi. Recite onima koje je droga gurnula u mrežu iluzije da se uzdrže.9

Pored očiglednih fizičkih, mentalnih i psihičkih rizika koje nose, bitno svojstvo psihodeličnih droga je da stvaraju pome­tnju u samom tragaocu.* To pomalo liči na slučaj čoveka koji sanja kako uzima pilulu za spavanje i pri tom ima utisak da je potpuno budan. Iako njegov varljivi doživljaj budnosti liči na pravo budno stanje, on zapravo spava dublje no ikada. U drugim pisanim saopštenjima,

* Sve je više dokaza o neobičnim psihičkim ili “astralnim“ simptomima usled upotrebe droga koje menjaju svest. Jasno je da droge mogu da izazovu pustoš u astralnom ili polusuptilnom telu, prevremeno otvarajući neke psihičke centre i uvećavajući podložnost manijama, opsesijama i spopadanjima od strane bića lišenih tela (koje obično zovu ‘duhovima’), od kojih se neka izdaju za duhovne vodiče. Te nuspojave liče na slične opasnosti od medijumstva, korišćenja ploča za primanje poruka od duhova, nenadziranog upražnjavanja kundalini-joge i raznih neprirodnih tehnika psihičkog razvoja. (Zbirka takvih nalaza spremna je za štampu.)

Baba ukazuje da je i najuzvišeniji doživljaj pod uticajem droga samo odraz senke narednog višeg nivoa svesti. Zato je, u celini uzevši, Za duhovnog aspiranta koji istinski žudi za sjedinjenjem sa Bogom – Realnošću – od zaista suštinske važnosti je da se kloni eksperimentisanja sa dejstvima izvesnih droga.10

Okultne veštine i moći

Dok se neki istraživači više bave postizanjem duhovnih iskustava, drugi upražnjavaju vežbe koje omogućuju razvoj okultnih sposobnosti i moći. Aspiranti često pogrešno shvataju ove moći kao znak duhovnog napretka, prosuđujući i duhovne učitelje prema tome da li su kadri da izvedu fizička i druga čuda. I Baba potvrđuje postojanje okultnih sposobnosti, ali uporno tvrdi da one imaju ograničenu duhovnu vrednost.

Ljude mogu da zabavljaju, zapanjuju ili poražavaju okultne pojave poput stigmata, telekineze (koja čini da stvari lete . . . kroz vazduh), izduživanja, elevacije (podizanja tela), itd. Međutim, te pojave ne mogu da dovedu do duhovnog isceljenja ili uzdizanja, a to je ono što je bitno. To su samo primeri zamenjivanja uobičajenih i poznatih prirodnih zakona natprirodnim i nepoznatim zakonima unutarnjih sfera.11 Ima nekih [jogija] koji telesno mogu hodati po vodi ili leteti vazduhom bez pomoći spoljnih sredstava, ali sve to ipak nije pokazatelj ni dokaz da su doživeli božansku ljubav. Mereno na duhovnoj vagi, ta čuda nemaju nikakvu vrednost.12 Radoznalci mogu itekako da se zainteresuju za te stvari, ali najbolje je potisnuti ih u pozadinu kao beznačajne. Pravi ljubitelj Istine prolazi pored takvih stvari a da se ne upetljava ni u jednu od njih. On ne može sebi da dozvoli da bude skrenut ili odvraćen od svog pravog cilja, a to je postizanje jedinstva s Bogom i oslobađanje isijavanja Njegove čistote i ljubavi.13 Sa duhovne tačke gledišta jedan čestiti kućevlasnik je hiljadu i jedan put bolji od isposnika i mistika koji izvodi čuda a da nije realizovao Istinu.14

Kada priželjkuju okultne moći iz sebičnih pobuda, ljudi time samo rizikuju moguću ličnu i duhovnu propast. Međutim, u toku sticanja kontrole nad svim nosiocima svesti, aspiranti često prirodno i legitimno stiču moći. Takva kontrola postaje moguća putem oživljavanja i aktiviranja neupotrebljenih centara kontrole; a funkcionisanje novih centara povlači za sobom mnoštvo okultnih moći. Te nove moći su obično poznate kao sidiji, i mogu da se pojave pre nego što aspirant postane duhovno usavršen. U samoj stvari, sticanje takvih okultnih moći može da dovede do neobuzdanog porasta egoizma. Aspirant ne samo što može da se naslađuje što raspolaže njima, nego može i da ih zbilja koristi u svetovne svrhe kojih se još nije bezuslovno otarasio. Stoga se sidiji s pravom smatraju preprekama za postizanje realizacije.15

Potpuno je jasno da duhovni Učitelj koji je bez ega koristi okultne moći za dobrobit drugih. Iskreni aspirant koji je moći stekao tokom duhovnog razvoja može da nastavi da napreduje ukoliko ih koristi bez sebičnih pobuda, štedljivo, saosećajno i mudro.16 No, sve u svemu, za ozbiljnog tragaoca je najbolje da se kloni okultnih moći.

Lažni i nesavršeni učitelji

Meher Baba izrazito naglašava ulogu učitelja kao vodiča na stazi. On ipak upozorava da praćenje lažnog ili nesavršenog učitelja predstavlja posebnu vrstu opasnosti. U običnom životu, slab vodič je verovatno bolji nego nikakav. No, u džungli duhovnog neznanja ne mora da bude tako; zapravo, vođa koji je i sam još uvek izgubljen ne samo da je beskoristan već može da nanese veliku štetu: Čovekov guru mora da bude duhovno napredniji od njega samog, a najbolje je da bude duhovno savršen. Ako ste u okovima i želite da se oslobodite, kome bi trebalo da se obratite? Svakako onome ko je potpuno slobodan, a ne onome kome su ruke vezane.17 Poveravanje razvoja vaše duše vođstvu nesavršenog učitelja je poput dozvoljavanja ludaku da vam sedne na grudi sa oštrim instrumentom u ruci. 18

Aspirant prečesto sudi o učitelju na osnovu njegovih okultnih moći ili njegove sposobnosti da mu podari „iskustva“. Ozbiljni tragaoci treba da se Klone onih učitelja koji su poput raznobojnih električnih znakova koji se pale i gase, na trenutak osvetljavajući tamno nebo vašeg sveta da bi vas potom ponovo ostavili u mraku.19 Prilikom posete jednom indijskom ašramu, jedan mladi Amerikanac svojim očima je gledao kako neki guru iz vazduha materijalizuje raspeće od dragog kamenja. Upitan u vezi ovog neverovatnog i nesumnjivo verodostojnog fenomena, mudri učenik je odgovorio: „Pa dobro, ja sam shvatio da ako je guru već toliko moćan da učini tako nešto, onda je sigurno i dovoljno moćan da unapred predvidi da će nas jedna takva stvar impresionirati. A ako mu je namera bila da nas impresionira na taj način, onda mi je jasno da se ne radi o naročito vrednom guruu.“20

Možda su najgori primerci nesavršenih učitelja duhovni licemeri, oni koji se predstavljaju kao duhovno napredni. Iako sam ja Okean samilosti, gade mi se licemerni sveci i učitelji koji se sada svuda pojavljuju i bujaju poput otrovnih gljiva.21 Onaj koji nema autoritet, a pričinjava mu zadovoljstvo da mu se ljudi klanjaju, kasnije oseća grižu savesti. I zbog tog osećanja uviđa da nema autoritet, ali se toliko navikao da na taj način hrani svoj ego da nije u stanju da prekine tu praksu. Zato nastavlja da povlađuje sebi, i posle nekog vremena više ne mari za grižu savesti. Postaje neosetljiv na unutarnji glas.22

Manje je razmetljiv onaj učitelj koji je pravovaljano uznapredovao, ali čije znanje još nije savršeno. U ovom slučaju, karmička odgovornost teže će se obrušiti na samog gurua nego na njegovog lakovernog sledbenika. Baba kaže da tragaoca mogu da spasu njegove pobude: Iskreno verovanje, ma koliko da je pogrešno, ne okiva tragaoca bez ikakve nade u izbavljenje, zato što je on voljan da se popravi.23

Mada ne mogu da nađem potkrepljujuće citate u Babinim spisima, dopustite mi da podvučem razliku između nadahnjujuće uloge nesavršenog učitelja i njegove odgovornosti u vođenju sledbenika. Moguće je da nesavršeni učitelj na određeni način pomogne tragaocu pružajući mu podstrek da se otisne na duhovno putovanje, nadahnjujući ga da preduzme daljnje napore i ukazujući mu na mogućnost postojanja nečeg uzvišenijeg. Za razliku od toga, preuzimanje potpune odgovornosti za učenikov život pristaje samo Savršenim Učiteljima i najuzvišenijim svecima. Jedino pravi učitelj može pouzdano da preporuči aspirantu duhovne vežbe ili da bude dostojan predavanja, vernosti i pokornosti. Dobivši takve darove od dobronamernog učenika, nesavršeni učitelj će ih najverovatnije proćerdati pošto mu je viđenje ograničeno. Možda je upravo zbog toga Baba “odlučno ponavljao da čovek mora da sledi ili svoju veroispovest ili Savršenog Učitelja, a ono što leži između je prepuno opasnosti.“24