Čovečanstvo Čuj

Ovde možete pročitati konačnu verziju Drugog Dela ove knjige, a kada budem dobio integralnu verziju Prvog i Trećeg Dela biće dodata i neka poglavlja iz njih.

Za sada sam dodao Prvi i Treći Deo koristeći prethodnu verziju prevoda.

Drugo Deo je ujedno i najvažnije deo ove knjige u kome se nalaze tekstovi koje je Meher Baba diktirao direktno reč po reč, a nakon što bi tekkst bio otkucan proverio bi svaku stranu posebno i uneo bi eventualne izmene pa bi je potom parafirao, stranu po stranu, za štampanje. Takođe je izjavio da kada je koristio taj posebni postupak diktiranja tekstova, tada je u takve tekstove unosio, u reči, posebnu energiju za koju je opisno kazao da je nešto slično „atomskoj bombi“ koja se oslobađa pri čitanju teksta, reči u koje je uneta ta energija.

Tim posebnim postupko su još diktirana i knjige „Bog Govori“ i „Ono Najbolje od Život“.

Ostali Babini tekstovi, iz „Prvog Dela,  su sekretarski zapisi direktno diktiranih Babinih reči, svome sekretaru Adi K. Iraniju a koje su izdiktirane pre samog Sahavas Programa (sahavas – druženje sa (Duhovnim) Učiteljem).

Tekst još nije prošao proveru prevoda.

ČOVEČANSTVO, ČUJ

Meher Baba

Ispričao i uredio D.E. Stivens

SADRŽAJ

Predgovor izdavača

Reči zahvalnosti

Uvod

Uvod kolofon izdanju

Tema

PRVI DEO Sahvas programi

I Meherabad

II Prvi dan

III Učiteljev nožni prst

IV Pranje nogu siromašnih ljudi

V Paljenje duni vatre

VI Malo smeha, malo suza

DRUGI DEO Život i staza

I Smrt i besmrtnost

II Ciklus spavanja i budnosti

III Uzroci i posledice rata

IV Kultura novog sveta

V Napomene o slobodi

VI Putevi koji vode ka stazi, okolnosti na njoj i etape

VII Stavovi za tragaoce i druge grupe

VIII   Ljubav i Bog

IX   Pomaganje drugima

TREĆI DEO Avatarstvo

I   Lični odnos

II   Glavne atmosfere

III   Baba govori o Avatarstvu

Dodatak I, Meher Babina uputstva

Dodatak II, Sećanja

Predgovor izdavača

Knjigu Čovečanstvo, čuj je napisao i uredio Don Stivens, Babin učenik. Vrlo je teško steći pravilnu ocenu i objektivan stav o delu, učenju i poslanstvu Meher Babe bez ove knjige-vodiča. Za one koji osećaju poštovanje i privlačnost prema Meher Babi, ovo delo pruža neprocenjivu pomoć i materijal za objektivno procenjivanje, i predstavlja neophodan putokaz za bolje razumevanje ovog neosporno velikog Učitelja Novog Čovečanstva koje se budi.

Već sam pokušaj da se Meher Babin život opiše u kratkim crtama stvara upečatljivu i zagonetnu sliku. Tokom četrdeset i četiri godine, od 1925. pa sve dok nije napustio svoje fizičko telo 1969. godine, Meher Baba nije progovorio ni jednu jedinu reč, bilo da je upućivao svoje učenike, pomagao bolesnima od lepre ili siromašnima, pružao besplatnu medicinsku pomoć seljacima ili se susretao sa mnoštvom ljudi koji su dolazili na daršane kad god bi on odlučio da se pojavi u javnosti.

Meher Baba je izrično tvrdio da je on Drevno Jedno, Božanska Inkarnacija ili Bogočovek čiji se dolazak očekivao i predskazivao u mnogim verskim i duhovnim predanjima. Sa gotovo kompjuterskom preciznošću ga je u svojim spisima predvideo i opisao čuveni vidovnjak Nostradamus.

U Indiji Bogočoveka nazivaju Avatarom, što je sanskritska reč koja doslovno znači „silazak Boga na Zemlju“. I pored toga što pojedine tradicije tvrde da se pojavljivanje Boga dešava samo jednom, kroz jednog jedinog Bogočoveka, mistično-gnostička predanja koja leže u osnovi svih velikih religija sveta ukazuju da pojava Avatara nije događaj koji se u pradavna vremena desio samo jednom. Ovaploćenje Bogočoveka, kao izraz božanske milosti i sastavni deo božanskog plana, predstavlja periodično ispoljavanje Božije ljubavi i istine jedne te iste stvarnosti na zemlji.

„Bio sam Rama, bio sam Krišna, ovo Jedno za koje vi znate i ono isto Jedno za koje su znali drugi. Sada sam Meher Babato isto Drevno Jednood krvi i mesato isto Jedno što se večno obožava i zaboravlja; uvek prisutan u mislima i uvek odsutan iz njih, ja sam to Večno i Drevno Jedno čija se prošlost pamti i slavi, a čija se sadašnjost nipodaštava i zaboravlja; i čija se budućnost (dolazak) uvek iščekuje s velikim nestrpljenjem i žudnjom.“

U tom smislu se sva velika božanska bića – od kojih su najpoznatiji Muhamed, Isus, Buda, Krišna, Rama i Zaratustra – smatraju Avatarima: svaki od njih je bio primerna manifestacija Boga na zemlji u eri u kojoj je živeo životom ispunjenim ljubavlju i služenjem da bi stalno ukazivao na mogućnost dostizanja Boga. Bez obzira na razlike koje danas mogu da postoje između religija zasnovanih na ovim pojavljivanjima Avatara, Meher Baba ukazuje na to da Bogočovek pri svakom pojavljivanju stalno podučava jednoj te istoj istini:

„Sve religije su za mene jednake. I sve kaste i vere su mi drage. Ali, iako poštujem sve ‘izme’, religije i političke partije zbog mnogih dobrih stvari kojima teže, ja ne pripadam nijednom od tih ‘izama’, nijednoj religiji ili političkoj partiji, jer apsolutna istina, koja ih sve podjednako obuhvata, prevazilazi sve njih i ne da prostora podelama koje su sve podjednako neistinite.“

„Jednako sam dostupan jednome i svima, velikima i malima, svecima koji se uzdižu i grešnicima koji padaju, na svim tako različitim stazama koje su prožete Božjim zovom.

Podjednako sam dostupan svecu kojeg štujem, i grešniku zbog koga postojim, i podjednako kroz sufizam, vedantizam, hrišćanstvo, zaratustrijanizam, budizam i ostale ‘izme’ svih vrsta, kao i direktno, bez posredovanja bilo kakvih ‘izama’…“

Meher Baba potiče iz persijske porodice koja je emigrirala u Indiju. Rođen je u Puni, brdovitom, prelepom kulturnom i obrazovnom centru središnje Indije, smeštenom oko 120 kilometara od Bombaja. Na dan kada je rođen, 25. februara u 17 sati i 14 minuta, 1894. godine, dali su mu ime Mervan Šerijar Irani.

U njegovoj devetnaestoj godini, 1914, bilo je sazrelo vreme da mu se obelodani njegovo poslanstvo na Zemlji.

Za razotkrivanje Mervanove božanske prirode bila je zadužena poštovana svetica i jedan od pet Sadgurua toga vremena, Hazrat Babađan. Ona je to i učinila, i to jednim jedinim poljupcem u Mervanovo čelo.

„Samo jednim poljupcem u čelo izmedu obrva, Babađan mi je omogućila da doživim duboko iskustvo neopisivog blaženstva koje je trajalo devet meseci.“

Svaki put kada Bog dolazi kao Avatar, On ‘oblači’ svoju beskonačnu svesnost u ljudsko obličje koje je pomno odabrano i pripremljeno za Njegov rad. Pet Savršenih Učitelja su zaduženi da omoguće ‘silazak Boga’ u iluziju posredstvom ljudskog obličja, a takođe imaju zadatak i da mu razotkriju Njegovu sopstvenu beskonačnu svesnost kada dođe vreme za Njegovu službu na Zemlji.

Tokom sedam godina od trenutka kada ga je Babađan poljubila u čelo, Mervan je došao u kontakt i sa preostalom četvoricom Učitelja od kojih su najpoznatiji bili Sai Baba i njegov direktni učenik Upasni Maharadž. Oba ova Sadgurua su u tom razdoblju javno obznanila da je Mervan Avatar i slali su mu svoje učenike.

Ono što ja jesam, ono što sam bio i ono što ću biti kao Drevno Jedno, uvek se ispoljava zahvaljujući Savršenim Učiteljima datog doba, a njih je uvek pet. Za vreme avatarskog razdoblja, pet Savršenih Učitelja omogućavaju utelovljenje Boga kao čoveka.“

U toku tih sedam godina koje su usledile nakon Babađaninog poljupca, Mervan je postao poznat i prihvaćen od većine kao vodeći Sadguru. Tih godina su ga njegovi prvi učenici nazvali Meher Baba – Samilosni Otac.

Godine 1922, Meher Baba je sa velikom grupom učenika prešao iz Pune u Bombaj, gdje je osnovao komunu u kojoj su njegovi učenici bili podvrgnuti strogoj disciplini i obuci dok je sam Baba bio zaokupljen intenzivnim duhovnim radom i izložen velikim patnjama.

„Ja moram da patim za celokupan univerzum. Ako ja ne patim za univerzum, kako mogu da tražim od vas da patite za druge?“

„Ja sam u svakome i u svemu. Moj rad ima za cilj buđenje celog čovečanstva.“

U roku od godinu dana Baba je preselio komunu iz Bombaja u pusti predeo blizu Ahmednagara. Tu je stvorio ‘Meherabad’ – sedište iz kojeg je delovao narednih četvrt stoleća, i iz kojeg se povremeno sa svojim učcnicima upućivao na duga pešačenja ili putovanja čak do Karačija. U raznim mestima i selima okupljao bi siromašne i leprozne koje je lično umivao, hranio i oblačio. Obično bi delio odeću i žitarice, ponekad i novac, i to su bile jedine prilike u kojima je dolazio u dodir sa novcem.

Ono što najviše zbunjuje je to da je Meher Baba zaćutao 1925. godine. Međutim, to ni najmanje nije ometalo njegovu komunikaciju. U prošlosti sam vam dosta govorio. Sada je došlo vreme da to prekinem. Sve do kraja 1954. koristio je tablicu sa ispisanom engleskom abecedom na kojoj je pokazivao slova i na taj način govorio, a potom se za verbalnu komunikaciju služio samo jedinstvenim, ličnim jezikom gestova. Njegove knjige su nastale (osim The Book, knjige koja tek treba da se objavi, i koju svet još nije video) tako što su učenici zapisivali ono što je on saopštavao pomoću svoje tablice. Najprirodnije pitanje koje se pojavljuje u vezi sa njegovim ćutanjem je – zašto je ćutao? Nekoliko puta je tajanstveno nagovestio da će prekinuti svoje ćutanje izričući samo Jednu Reč, Reč nad rečima.

Kada prekinem sa ćutanjem neću vam puniti uši duhovnim lekcijama. Izgovoriću samo jednu Reč i ta će Reč prodreti u srca svih ljudi i učiniće da se i grešnik oseti svecem, dok će svetac znati da se Bog nalazi i u grešniku isto kao i u njemu samom. Objasnio je da će izgovaranje Reči zapravo biti oslobađanje ogromne duhovne energije i neodoljive ljubavi, i da će to svi osetiti u skladu sa sposobnošću svog uma i srca da to prime.

Stalno je upozoravao kako će čudna i teška vremena prethoditi prekidu njegovog ćutanja. Da li su ta čudna i teška vremena počela? Malo je mogućnosti da pogrešite u odgovoru.

Spomenuo je i period poniženja koji će prethoditi njegovom ponovnom pojavljivanju na zemlji, u kojem će se vera i ljubav njegovih sledbenika naći na opasnim i silnim iskušenjima, i kada će se čak i njegove reči okrenuti protiv njega. To će se poklopiti sa ne tako dalekim trenutkom u kome će rat i razaranje u svetu biti na vrhuncu, a humanost i ljubav u potpunom beznađu. Tada će njegova Reč najviše delovati.

Prekid moga ćutanja – znak mog ponovnog objavljivanja nije daleko. Daću vam najveće blago koje čovek može da primi, blago nad blagom koje će trajati večno i koje se uvećava kada ga delite sa drugima. Budite spremni da ga primite. Ja sam Božanski Ljubavnik koji vas voli više nego što ćete vi ikada sebe voleti.

Za razliku od većine velikih duhovnih učitelja – kao i, naravno, onih malo manjih, i onih koji samo misle da to jesu – Meher Baba je uporno zahtevao da se oko njegovog imena ne stvara nikakav kult, religija ili sekta, kao ni bilo kakva institucija, koja po njemu neminovno vodi ograničavanju istine i iskrivljavanju božanske poruke. Opominjao je da istorija uči o tragičnoj ali stalno prisutnoj opasnosti – institucionalizaciji iskrivljene istine. Avatarske inkarnacije su u prošlosti inspirisale milione ljudi, ali je neprosvećenom ljudstvu trebalo samo malo vremena da stvori crkve, dogme i dogmatično mišljenje koje iskrivljuje Božiju poruku. Organizovane religije sa njihovim ritualima i ceremonijama Baba upoređuje sa ljuskom zrna žita, ljušturom koja prikriva jezgro istinske duhovnosti.

Bog odgovara jedino na ljubavOn ne čuje jezik uma i njegove rutinske meditacije, molitve i misli o Bogu. On jedino čuje jezik srca i poruku ljubavi, kojoj nije potrebna ceremonija ni predstava… Kada drugima prenosite moju večnu poruku ljubavi, prvo im pokažite da me zaista volite. Ne terajte ih da čitaju moje knjige i poruke. Učinite više od toga. Živite životom ljubavi, žrtvovanja, praštanja i trpeljivosti, pa će to i druge podstaći da me vole. Ako bi umesto toga počeli da vodite organizovanu propagandu o meni, to bi bio apsurd. Ja ne želim propagandu ni publicitet, već ljubav i iskrenost. A ukoliko ne možete da živite životom ljubavi i iskrenosti, trebalo bi da prestanete da radite za mene.

Meher Baba nije obavljao nikakve obrede, nije svojim zaljubljenicima propisivao nikakve posebne dijete ili vežbe, ni neki striktan oblik meditacije. Ni danas, dvadesetdve godine nakon njegovog fizičkog odlaska, nema njegove crkve, naimenovanih učitelja, članarine ni bilo čega sličnog. Prava religija je u Babinim očima i u očima onih koji ga vole, ona je stvar srca, vođenja čestitog života u ljubavi. Deklarisani ateista koji čestito obavlja svoje svagdašnje dužnosti daleko je bliži Bogu od vernika koji svakodnevno izbegava svoje odgovornosti.

Sledi koju god religiju hoćeš, ali sledi njenu najdublju srž. Licemerje je najveći greh. Nisam došao da vas učim, već da vas probudim. Zato shvatite da vam ne dajem nikakav nauk. U prošlosti sam vam davao principe i pouke, ali ih je čovečanstvo zanemarivalo. Umesto da ispolji samilost o kojoj je Bog učio, čovek je vodio krstaške pohode u Njegovo ime. Umesto da živi ponizno, čisto i u istini Njegovih reči, čovek se odao mržnji, pohlepi i nasilju… Da bi prišli bliže Bogu, morate da se udaljite od ‘ja’ i ‘moje’. Ne morate da se odreknete ničeg drugog. To je tako jednostavno, a opet skoro nemoguće. To možete postići uz pomoć moje milosti. Došao sam da vam je dam.

Krajem dvadesetih i tokom tridesetih godina ovog stoleća, Baba uglavnom putuje po Zapadu, a krajem oktobra i početkom novembra 1931. Meher Baba prolazi i kroz ove naše prostore Orijent Ekspresom na relaciji Ljubljana – Zagreb – Beograd!

Krajem tridesetih godina, Baba se uglavnom posvećuje radu sa Bogoopijenima ili mastima, duhovno naprednim dušama koje su u toj meri opijene svojim unutrašnjim iskustvom Boga da naizgled liče na umno poremećene.

Najzagonetniji deo Meher Babinog rada bile su tri godine njegovog Novog Života, kada su Baba i odabranih dvadesetak učenika potpuno napustili sve dotadašnje aktivnosti i, odbacivši svu svoju imovinu sem skromne odeće na sebi, putovali Indijom inkognito, bez novca, proseći hranu, sledeći Babina uputstva i živeći strogo u skladu sa uslovima Novog Života, suočavajući se sa nadljudskim naporima i teškoćama.To je bio život bespomoćnosti, besciljnosti i beznađa. Po njegovim rečima, u te tri godine postavljeni su temelji podrške svima onima koji se opredele za život potpunog odricanja od licemerja, laži, mržnje, ljutnje, pohlepe i strasti, i koji da bi to postigli ne povređuju nikoga, ne kleveću, ne žude za materijalnim dobrima i hrabro se, ne plašeći se ničega, suočavaju sa svim teškoćama puni dobre volje, ne obazirući se na kaste, veru i religijske obrede.

Novi Život će zaživeti večno, čak i kada ne bude nikoga da ga živi.

Baba se nakon toga, 1952. nastanio u Meherazadu, jednom zabitom mestu devet kilometara od Ahmednagara, koje je postalo njegov dom u kojem će boraviti do kraja života.

U aprilu 1952, Baba je ponovo krenuo na prvo od tri planirana putovanja na Zapad. Već narednog meseca je u SAD-u, u Oklahomi, doživeo saobraćajnu nezgodu koju je još u davnim dvadesetim godinama predvideo i upozoravao na njenu neminovnost. Kasnije je objasnio da je „njegovo prolivanje krvi u Americi“ predstavljalo deo božanskog plana.

„Babi su slomljene fizičke kosti da bi se slomile kosti kičmenog stuba materijalnog aspekta ovog mehaničkog doba (kalijuge), a njen duhovni aspekt ostao nepovređen.“

U februaru 1954. Meher Baba je konačno potvrdio istinitost već svima poznate tajne o svom božanskom položaju: da nije ni svetac ili mahatma, ni pir ni jogi, ni Prijatelj Boga, čak ni Sadguru, već Bog lično u ljudskom obličju. Usklik “Avatar Meher Baba ki đaj“ (Pozdrav Bogočoveku Meher Babi) širio se Indijom poput šumskog požara. Na stotine hiljada ljudi dolazilo je da ga vidi kad god bi se pojavio u javnosti.

„Istinski Mesija je u stanju da probudi najviše ideale i prodre u srce miliona ljudi.“

„Želim od vas da me učinite svojim stalnim saputnikom. Mislite na mene više no što mislite na sebe. Vaša je dužnost da me neprestano nosite u sebi, dok mislite, govorite i delujete.“

„Želim da vam utisnem u srce ove reči: Samo je BOG stvaran. Bitna je jedino ljubav prema BOGU.“

1955. godine štampana je Babina kapitalna i neprevaziđena knjiga Bog govori, u kojoj on podrobno iznosi stanja Boga, nivoe svesti i stupnjeve na duhovnoj stazi. On je u tom razdoblju dao jasne iskaze o svom Avatarstvu što je i glavna tema ove knjige, i o toku budućih događanja vezanih za celokupno čovečanstvo.

„Avatar je uvek jedan te isti jer je i Bog uvek ono isto večno, nedeljivo, beskonačno Jedno koje se u ljudskom obličju ispoljava kao Avatar, Mesija, Prorok, Drevno Jedno, Najviši od Najviših. To večno Jedno, taj isti Avatar se s vremena na vreme iznova pojavljuje u različitim ljudskim obličjima, pod različitim imenima i na različitim mestima da bi otkrio istinu ogrnutu u različite odore, na različitim jezicima, kako bi izdigao čovečanstvo iz ponora neznanja i oslobodio ga okova iluzije.“

„Kada se nakon niza era fitilj pravednosti skoro sasvim istroši, pojavljuje se Avatar da rasplamsa buktinju ljubavi i istine. Nakon niza era, u vrevi previranja, ratova, strahova i haosa, javlja se glas Avatara: Dođite svi k Meni.“

Svojim uznemirenim ljubavnicima (sledbenicima), nakon što je najavio napuštanje fizičkog tela, Meher Baba je poručio:

„Nemate ni najmanji razlog za brigu. Baba je postojao, Baba postoji i Baba će večno postojati. Raskidanje spoljnih veza ne znači i prekid unutarnjih veza. Te unutarnje veze možete da uspostavite ako poštujete moje naloge. Dajem vam svoj blagoslov za učvršćivanje tih unutarnjih veza.“

Svojim bliskim učenicima Baba je često ponavljao da je Avatar prilikom svakog svog dolaska, nakon svoje fizičke smrti još sto godina dostupan isto kao da je u fizičkom telu.

U poslednjih sedam godina svog života na zemlji, Baba je uglavnom živeo u osami i gotovo uopšte nije putovao. Provodio je sate i sate svakoga dana uronjen u ono što je nazivao svojim ‘univerzalnim radom’, naglašavajući da je taj rad od izuzetne važnosti za celokupno čovečanstvo.

Vi možete da vidite samo ono što ja radim spolja. Međutim, ja neprestano i istovremeno delujem na svim nivoima svesti. Budući da se trajanje moje manifestacije bliži kraju, pritisak mog rada postaje sve veći. Niko od vas ne može ni da nasluti veličinu dela koje obavljam u ovoj osami. Jedini nagoveštaj koji mogu da vam dam u vezi sa tim radom je da su u odnosu na njega svi važni svetski poslovi uzeti zajedno potpuno beznačajni. I pored toga što me teret tog rada slama, rezultate će snažno osetiti svi ljudi na svetu.“

Kako je njegov usamljenički rad napredovao, Babino fizičko stanje se sve više pogoršavalo. Pred kraj 1968. godine, njegovi poklonici su postajali sve zabrinutiji i molili ga da ne radi toliko intenzivno.

To bi samo značilo odlaganje završetka. Ako sada dopustim da se to desi, to bi na neodređeno vreme odgodilo plodove tog rada i usmerilo ih drugim tokovima!“

Kada je, okončavši svoj rad, izjavio da je njime stopostotno zadovoljan, njegovo fizičko zdravlje već je bilo ozbiljno narušeno. Na molbe svojih najbližih učenika da se podvrgne medicinskoj nezi, on je odgovorio:

„Mome stanju nisu doprineli medicinski razlozi, već naporni tempo mog rada.“

U narednim sedmicama više puta je naglašavao: „Moje vreme je isteklo.“

Fizičko telo napustio je neposredno posle samog podneva 31. januara 1969. godine, u trenutku kada je na nebeskom svodu vladao Merkur, taj isti Merkur koji ga je i dočekao 75 godina ranije.

,,Ja nikad nisam rođen, niti ikada umirem; a opet, rađam se i umirem svakog trena. Iako sam večno prisutan u svom beskonačnom, neispoljenom stanju, povremeno se utelovljujem i napuštam obličje, i to se onda naziva mojim fizičkim rođenjem, odnosno smrću.“

Njegovo učenje je vrlo jednostavno, krajnje jasno i neposredno:

„Nemojte da živite u neznanju. Ne traćite svoje dragocene živote u ocenjivanju i prosuđivanju svojih bližnjih, već naučite da žudite za Božanskom Ljubavlju. Čak i usred vaših svakodnevnih aktivnosti, živite da biste otkrili i spoznali svoju istinsku istovetnost sa Bogom.“

„Budite čestiti i jednostavni i volite sve, jer svi su jedno. Živite iskreno, budite prirodni i pošteni prema samima sebi.“

Sa okončanjem fizičke manifestacije, u narednih 700 godina prekinute su spoljašnje veze sa Meher Babom. Međutim, uspostavljanje spoljašnjih veza nije ono što je najbitnije u radu Avatara. Bog silazi na zemlju da bismo mi, čovečanstvo, mogli ponovo da uspostavimo unutrašnje veze sa Bogom i pronađemo Boga u nama samima.

Meher Baba je bio živi primer sopstvenog mota Savršenstvo Služenja. To je i uklesano na njegovom grobu koji se nalazi na vrhu Meherabad brda.

I na kraju, zaključimo rečima Dona Stivensa, kojem lično dugujem veliku zahvalnost na njegovoj svesrdnoj moralnoj i duhovnoj pomoći, iz predgovora knjige Bog govori: „…On je živeo za duhovnog čoveka, da bi taj čovek mogao da se oslobodi okova opsene stvarnosti kojima je sebe sputavao. Ali, objašnjenja koja je Meher Baba davao vrlo su značajna i za praktično življenje. Čitajući dela ‘Najvišeg od Najviših’ našeg vremena, uviđamo bazičnost i revolucionarnost njihovih mogućnosti primene i u odnosu na fizičke nauke. Kada znalci fizike, hemije, geologije, psihologije i mnogih drugih znanosti budu proučavali Meher Babin život i njegove poruke, počeće potpuno ispravno da ih primenjuju prvenstveno u odnosu na potrebe svoje unutrašnje prirode. Međutim, kada njegove reči izvrše svoj glavni zadatak uspostavljanja osećaja životne svrhe i davanja podrške, druga faza će početi da se ostvaruje sama od sebe. Život počinje da se kreće. I kreće se i iznutra i spolja. Brza, uzastopna prepoznavanja istina koje svrdlaju iznutra praćena su uvidima u način spoljašnjeg delovanja.

Jednostavne, gotovo samodovoljne Babine tvrdnje granaju se u kaleidoskop bazičnih i uzbudljivih nagoveštaja i značenja. Bio je štedljiv na rečima. Nije se upuštao u opširna objašnjavanja. On bi samo pružao životna tumačenja osnovne istine, i iz toga bi potekla nepregledna reka neizbežnih zaključaka. Kada fizičar jednom bude krenuo da ponovo otkriva jastvo, počeće takođe da otkriva i uticaj Meher Babe na njegovo vlastito polje – na fiziku.

Takav je Meher Baba. On nečujno prožima sve aspekte života i, pre nego što toga postanemo svesni, čitav život postaje fascinantna igra posmatranja Meher Babe koji se bavi Meher Babom. Ovo je neosporno opšteprimenljiva suština svega.“

Doblanović Dušan

U Ljubljani, 13.11.1991.

Reči zahvalnosti

Delo ove vrste moguće je sačiniti samo uz pomoć velikog broja ljudi. Teško je znati kome pripada najveća zasluga u prikupljanju i izdvajanju izvornih eseja koji kombinovani čine osnovu 2. poglavlja ove knjige. Sigurno je da su profesor C. D. Dešmuk, poznat po tome što je izdao Besede, i Adi K. Irani, Meher Babin neumorni sekretar i menadžer ‘Meher Publications’, odigrali važnu ulogu.

U vezi sa ostalim materijalima uvrštenim u 2. poglavlje, velika zasluga pripada ‘Meher Publications’, ‘Circle Publications’ i delu Buditelj, zbog korišćenja delova koji su prethodno u njima objavljeni.

Prvo poglavlje, koje opisuje sahvas programe koje je Meher Baba održao u Indiji tokom novembra 1955. godine, čini obilje materijala koje su tada verno zabeležili Faram i Kišan Sing, a kasnije ih sredio Ramđu Abdulah. I Ramđu Abdulah i Eruč Đesavala često su davali sugestije i svojim pojašnjenjima su bitno pomogli u stvaranju konačnog teksta.

Redosled događaja dat u 1. poglavlju približan je onom kojeg se Baba držao prve sedmice. Međutim, različiti ljudi, događaji i Babine izjave uzeti su iz čitavog četvoronedeljnog programa. Izvorni simultani prevodi Babinih gestova, koje je dao Eruč, često su preinačivani da bi se omogućio kontinuitet i olakšalo čitanje.

Tu su takođe i neke osobe koje su učinile veliku uslugu time što su pružile sugestije sa stanovišta publike. Taj izuzetno težak zadatak savesno su obavili Meher Babina sestra Maniđa S. Irani, Muršida Ivi O. Djus, kao i Ben i Širli Kortrajt.

Na kraju, ceo sadržaj knjige odobrio je Meher Baba. To još uvek ne znači da u knjizi sve stoji onako kako bi Meher Baba opisao, niti da bi se Meher Baba bezuslovno i u potpunosti složio sa izvesnim mišljenjima koja nesumnjivo pripadaju kazivaču. Međutim, čitalac ove knjige može da bude siguran da je najveći deo sadržaja onakav kako ga je Meher Baba neposredno saopštio, a da je ostatak kod njega naišao na odobravanje ili barem dopuštanje.

D. E. Stivens

Red Benk, Nju Džersi, februar 1957.

Uvod

U uvodu je obično reč o pozadini sadržine knjige ili o njenom autoru. U ovom slučaju, izgleda da je prikladnije da se to zanemari i da se kaže nešto o čitaocu.

Ovo delo namenjeno je širem krugu ljudi, onima koji žele odgovore na životne probleme. Možda može da izgleda čudno da se radi takvih odgovora ide u Indiju. A u stvari nije čudno. Hiljadama godina Istok je pokušavao da pronađe ključeve za život u skladu s kojima bi mogao da se oblikuje svakidašnji život.

Možda Istok još nije pronašao savršenstvo, niti njegov narod savršen put. Međutim, oni su osigurali temelj za ozbiljno nastojanje i razumevanje koje je gotovo jedinstveno u svetu. Može da se očekuje, dakle, da se iz jednog takvog temelja pojave pojedinci koji će biti naročito sposobni da nas pouče kako da živimo.

Meher Baba je, bez sumnje, jedan od takvih dragocenih pojedinaca. Čoveku je dovoljno da samo na kratko bude u Babinoj blizini i već će osetiti njegovu ogromnu snagu. Čoveku je dovoljno da samo par dana provede među Babinim bliskim učenicima da shvati da njegova veličina s lakoćom struji i kroz druge ljude. Čoveku je dovoljno da jedno kratko vreme provede u Indiji, i da sa simpatijom gleda i sluša, i znaće da duhovna snaga Indije proističe iz korena koji su duboko u srcima njenih ljudi.

Problem zapadnjaka leži u njegovom načinu primene ovih živih uvida. Ovde treba nešto reći o čitaocu. Kada razmišlja o Indiji, on možda razmišlja o siromašnim, često neukim ljudima, koji se odaju nekom zamršenom praznoverju. Kada razmišlja o religioznom životu Indije, on vidi drevne hramove nastanjene mnogim bogovima. Ili, ako je manje upućen, setiće se čudnovatih jogina i mistika, koji upražnjavaju neke neobične rituale.

Sve to predstavlja paravan polovičnog ili pogrešnog poznavanja stvari, paravan kroz koji čovek mora da prodre da bi mogao da se približi Indiji kako bi stekao uvid u probleme čoveka sa Zapada. Ovaj zadatak čini se prevelikim, jer se od ukorenjenih pojmova samo s mukom odstupa. Ipak, Indija i te kako poseduje, skriveno u mnoštvu neobičnosti, temeljito znanje o smislu življenja, a to Zapadu očajnički treba.

Zapanjujuće je mali broj ljudi na Zapadu koji znaju zbog čega su ovde. I, ne znajući zašto su ovde, malo njih uspeva da prožme svoje živote osećajem snažne i pouzdane svrhe. Umesto toga, život postaje predmet energičnog napora da se reše nevolje današnjice. Ako im budućnost i padne na pamet, u stanju su da na nju gledaju samo kao na nastavak današnjih problema.

Nije čudo, stoga, što dolazi do nervoze i razdražljivosti. Takođe, nije čudno što su ljudi koji razmišljaju i osećaju nezadovoljni i pitaju se čemu sve to. Ali, gde mogu da nađu odgovore? Očigledno ne u nepromišljenoj i negativnoj borbi sa životom. Pokušalo se to 20-ih godina, ali je rezultat bio toliko nezadovoljavajući da je već naredna generacija okrenula tome leđa i počela ponovno da traga za pozitivnim odgovorom.

Očito je da odgovori ne mogu da se pronađu u ritualu, običaju ili ceremoniji. To je stvar duha, a da bi se brinulo o potrebama duha i sam čovek treba da bude duhovan. Međutim, takvih nema mnogo. Gde mogu da se pronađu takvi ljudi i kako odgovori koje oni pružaju mogu da se primene na nas? To je velika dilema pokoljenja iscrpljenog ratom i klonulog duhom.

Ako Indija ima ključeve koji bi mogli da budu od pomoći, kako ih onda upotrebiti? Svakako ne u skladu sa zapadnom tradicijom da se grade hramovi sa mnogorukim bogovima i boginjama. Nije u skladu sa zapadnom tradicijom ni bavljenje čudnim vežbama disanja ili držanja tela kako bi čovek mogao da izvede nemoguće fizičke podvige. Takvi običaji pre odbijaju nego što privlače čoveka sa Zapada.

Da bi nam Istok bio od bilo kakve pomoći, on mora da bude u stanju da pruži zapadnjaku nešto što može da se uklopi u njegov svakodnevni, praktični život. To ne bi trebalo da ga odvoji od porodice i odvede među vrteće derviše, ni da mu pruži čudnovate ideje koje mu neće dopuštati da zarađuje za život na uobičajenim poslovima.

To je istinski problem pri pokušaju prevođenja istočnjačkih odgovora na jezik Zapada.

Često je bilo izjavljivano da su velike svetske religije udaljene u formalnim stvarima, a bliske po svom istinskom duhu. Izgleda da je to tačno i da nam daje ključ kojim Zapad može da koristi baštinu Istoka. Taj duh je ono što je potrebno, dok forma postoji samo kao bezvredna ljuska koju treba odbaciti.

Nepotrebno je da se zapadnjak bavi vežbama disanja, držanja tela, dijetama, ili da mrmlja svete fraze. Tačno je da bi nepristrasno ispitivanje ovih vežbi dovelo do zaključka da one daju začuđujuće rezultate. Međutim, one su dobrim delom udaljene od predmeta duha, koji je bit problema.

Prvi deo ove knjige opisuje kako veliki savremeni duhovni vođa, Meher Baba, nešto od svog duha prenosi na odabranu grupu svojih bliskih sledbenika u Indiji. Čitalac sa Zapada biće iznenađen činjenicom da tu nije bilo gotovo nikakvog obreda, dogme ili neobičnih vežbi. Pa ipak, takve seanse dovele su do rezultata koji su često bili izvanredni. Na primer, ovom pripovedaču koji je, valjda, godinama bio osoran čovek, po povratku su mnogi njegovi prijatelji rekli da je ‘naprasno’ postao vrlo prijatan. Tako su komentarisali oni koji su bili upućeni u prirodu njegovog boravka u Indiji, ali i oni koji nisu.

Dakle, izgleda da postoji način da se neki delić duhovne veličine prenese i bez upotrebe pomno pripremljenih metoda i rituala, koji bi mogli da budu nespojivi sa mnogo čime u zapadnoj civilizaciji. Uz to, izgleda da sada u svetu postoje takva sredstva koja mogu da se primene. Za svakoga ko traži pouzdaniji smisao života to je važna činjenica.

Prvi doprinos čitaocu koji traga može da bude ponovna potvrda da takvi korisni odgovori postoje. Drugi doprinos, dat u drugom delu knjige, jeste opis prirode života i smrti, stanja budnosti i stanja spavanja, ljubavi i pokornosti.

Treći doprinos je veoma zagonetan i prvi put je bio nagovešten na samom početku sahvas programa, opisanog u prvom delu. Meher Baba se nije ustručavao da kaže za sebe da je Avatar ili Hrist svoga doba. Nesumnjivo, ne bi moglo da se smisli ništa drugo što bi više raspalilo raspravljačke sklonosti jednog zapadnjaka.

Na prvom mestu, mnogi sumnjaju u to da je ikada postojao čovek poput Isusa Hrista, ili barem u to da je on imao veličinu koja mu se pripisuje. Drugo, uvek se čini da takvi događaji nužno pripadaju prošlosti. Naići na nekoga ko uzdrmava sadašnjost sa tako neodmerenom tvrdnjom čini se namernim osporavanjem savremenog osećaja racionalnosti.

Treći stav sa kojim se često susrećemo je taj da je Isus Hrist bio jedini Sin Božji, i da drugog neće biti. I konačno, postoji duboko uvreženo uverenje kako Hristu, ako bi ponovo došao, pravilno vaspitanje ne bi dopustilo da tvrdi da je Hrist.

Iz svih tih razloga, uznemirujuće je naići na čoveka nesumnjivog ugleda koji otvoreno izjavljuje da je Hrist. Uvek je lakše baviti se takvim tvrdnjama iz prošlosti. Kada se iznose danas, one predstavljaju izazov zastrašujućih razmera.

Gotovo da nema čoveka vaspitanog u hrišćanskom duhu koji se nije narugao Farisejima što nisu priznavali Hristovu veličinu, ili što se nisu makar pošteno odnosili prema njemu. Po tome bi moglo da se zaključi da i onaj ko osuđuje čoveka koji se prikazuje kao moderni Hrist, isto tako postaje slika i prilika biblijskog Fariseja. S druge strane, ako neko greškom prihvati da je neki čovek Hrist, on time pravi veliku grešku, koja može da ima dalekosežne posledice u njegovom životu.

Ova čudna dilema u kojoj se nalazi pojedinac uveliko objašnjava ogromnu eksplozivnost ovog pitanja. Što je očigledna vrednost jednog čoveka jasnija, to je i eksplozivnost veća. A Meher Baba svakako nije beznačajan čovek.

Prvi deo je dobrim delom ispunjen Meher Babinim ukazivanjem na sopstvenu božansku veličinu. Preporučuje se da čitalac, dok čita prvi deo knjige, ovo pitanje zadrži ‘u arhivi’, i da dopusti da čovekova ličnost i srce govore sami za sebe. Drugi deo knjige pružiće mu dodatni materijal za procenu Meher Babinih kvaliteta. Treće poglavlje je pokušaj kazivača da da svoje lično mišljenje o ovom važnom i složenom pitanju.

Vreme putovanja avionom i atomske energije ne umanjuje pitanje Hristovstva, već ga još više ističe. Čovečanstvu će u ovakvom svetu trebati nadljudska snaga koja će mu pružiti jasnoću i ravnotežu potrebnu da se nosi sa nadljudskim pitanjima sa kojima se sada suočava.

Ako Bog nije pružio sredstva pomoću kojih može da se odgovori na pitanja koja On čoveku dopušta da ih postavi, onda je svet u kojem nas tera da živimo besmislen. Ali, ima razloga da se veruje da ti odgovori postoje kod jednog velikog naroda koji se specijalizovao za unutarnje porive u prirodi čoveka: naroda Indije. Lišen đubreta koje se stolećima gomilalo, ne mareći za nebitne stvari koje služe samo tome da odvoje čoveka od čoveka, i sveden na samu srž duha, odgovor može da iznikne iz mudrosti te zemlje. Taj odgovor ne bi bio ništa novo, nego bi predstavljao vraćanje života u klonule stabljike koje su nekada u čoveku rađale zrelo znanje o njegovoj svrsi i dostojanstvu.

D. E. Stivens

Uvod kolofon izdanju

Prošlo je petnaest godina od događanja opisanih u prvom delu ove knjige. U međuvremenu je Meher Babina reč obišla svet, baš kao što je i sam predvideo. Desetine hiljada ljudi posvećenih, zainteresovanih i željnih znanja hodočastili su u centre blizu Ahmednagara u Indiji i Mirtl Biča u Južnoj Karolini, koji su bili najviše povezani sa Babom. Sve se opet desilo onako kako je Baba rekao da će biti.

U međuvremenu, januara 1969. Baba je’napustio telo’. Sahranjen je u Meherabadu, u maloj građevini godinu dana ranije podignutoj i uređenoj po njegovom nalogu. Kako za vreme sahrane, tako i kasnije, od aprila do juna 1969,1 dao je svojim obožavateljima, koji su povinujući se njegovom pozivu pohrlili ka njemu sa svih strana sveta, svoj daršan u Guruprasadu u Puni, Meherabadu i Meherazadu. Mnogi od njih, a možda i svi, pitali su se kako će, nakon što je napustio telo, pripreme obavljene za ovaj veliki daršan dok je on još bio živ, poslužiti ičemu drugom do ožalošćenom iskazivanju odanosti. Možda je taj daršan i bio „veliki događaj, događaj kakvog pre nije bilo niti će ga ikada više biti“, kako je Baba predvideo godinu dana ranije. A ako tog najavljenog događaja nije bilo, i ako tek treba da se dogodi, slika njegovog prisustva je ipak bila toliko stvarna i snažna da se činilo kako je ispunila sav prostor kao i srca svih ljudi u Guruprasadu, Meherazadu i Meherabadu. Ljudi su došli očekujući samo tugu, a ispunili su se svetlošću i radošću koju većina njih nikad ranije nije osetila.

Međutim, kazivanja o obistinjenju nekih stvari u budućnosti ostavljaju jednu bitnu prazninu. Šta je sa prekidom Babinog ćutanja započetog 1925, prekidom koji je više puta dovodio u vezu sa svojom objavom? Njegova reč se nije mogla čuti jer je njegovo telo od 31. januara bilo beživotno.

Da li je to bio veliki propust? Ili su sve te 44 godine ćutanja bile majstorski potez u metodu Učitelja, da bi prodrmao ljude i pomogao im da počnu da se koncentrišu na uzvišenu Stvarnost?

Što se prvog pitanja tiče: naravno da nije. A što se tiče drugog: najverovatnije da jeste, ali toliko uzvišeno biće kao Meher Baba nikada nije delovalo ograničavajući se na jedan jedini cilj. Trebalo je samo neko vreme biti u Babinoj blizini, pa da se oseti kako je on svuda, i kako su njegove akcije usmerene na sve tačke i nivoe. Osećam da čovek koji uzme u obzir celu priču i razmotri raspoložive činjenice može da dođe do zaključka da je Baba prekinuo ćutanje i da se obznanio još za života. Drugi, koje takođe duboko poštujem, misle drukčije. U svakom slučaju, u budućnosti nas očekuje još stotine mudrih rasprava po ovom pitanju. Nije mi cilj da u ovom kratkom uvodu izložim jednu od prvih takvih analiza, već želim da naznačim nekoliko mesta ključnih za ovu zagonetku, oslanjajući se na dosadašnja zapažanja.

Meher Baba je često govorio kako će, kada prekine svoje ćutanje, izgovoriti jedinu značajnu reč, i da će malo potom uslediti njegovo ispoljavanje. Tradicija bogatih duhovnih aktivnosti, dugačka više hiljada godina, pruža nam izvesne ključeve koji će nam pomoći da shvatimo zagonetku njegovih reči. Mnogi izvori početak Stvaranja opisuju rečima: ,,U početku beše Reč“, ili nekim sličnim.

Kako je čudno to što je Meher Baba govorio da će, kada reši da prekine svoje ćutanje, reći jedinu značajnu reč.

Tradicija nam, takođe, ukazuje kako je deo zadatka Božjeg Glasnika da obnovi Reč kada darma bude propala. Baba je mnogo puta govorio da je to bila njegova životna obaveza.

Dakle, jasno je da temeljniji smisao ‘reči’ i ‘prekida ćutanja’ da bi se saopštila ‘jedina stvarna reč’, ima veze sa osnovnim uporištem Tvorevine, na svim nivoima. Ali, postoji još jedna intrigirajuća nit vodilja: Baba početak Stvaranja opisuje kao Božji hir, koji Ga je podstakao da svesno spozna svoje božanstvo, i poredi ga sa talasom koji se ljulja kroz tišinu i mir beskrajnog, nesvesnog Boga.

Talas za sobom ne ostavlja savršeni mir, već čitav niz malih talasa. Šta je celokupna Tvorevina do beskrajna raznolikost uznemirenih talasa? Šta se drugo čuje do uznemirenost talasa? I konačno, ključno, šta je drugo Reč do uznemirenost talasa?

Asocijacija je sve više i više. Koji je način da se opiše početak Božjeg Stvaranja prikladniji od toga da se kaže: ,,U početku beše reč“? I, ako je neko Avatar, glasnik svog doba, čija uloga je obnavljanje i oživljavanje Božje Reči, koji je način da se prekine ćutanje temeljniji nego da se izvornom ‘zvuku’, koji je početak čitavog Stvaranja, vrati snaga? U odnosu na svoju temeljnu ulogu, reč koja se čuje gubi skoro sve od svog smisla.

Čitava ova teorija je fascinantna, ali svaki sadašnji i budući čovek koji radi na svom unutarnjem razvoju upitaće: „Šta je to u Babinom životu što ukazuje na obnovljenu vitalnost Stvaranja?“

Dobro pitanje. Mene posebno zanimaju ljudi i ono što se događa u njima. Ako bih i mogao da kažem nešto značajno u vezi sa ovim pitanjem, onda bi to bilo zasnovano na zapažanjima proisteklim iz te moje posebne sklonosti.

Tridesetih i četrdesetih godina ovog stoleća, kada sam prvi put dublje zašao u unutarnje biće čoveka i njegovo napredovanje, činilo mi se da su ljudi koji su svesni svog unutarnjeg bića ili retki ili ne baš primetni, a taj unutarnji hod bio je u najboljem slučaju veoma spor. Pedesetih godina, stvari su počele da su menjaju. Očigledno je bilo mnogo više ljudi koji su tragali i nastojali da budu što odlučniji u svom traganju. Od sredine 60-tih bilo ih je na hiljade, a brzina takvog kretanja bila je zapanjujuća. Očito je Meher Babino ‘Novo Čovečanstvo’ bukvalno bilo na pomolu.

Od tada u mojoj glavi nije bilo sumnje da je Meher Babino istinsko ispoljavanje bilo u punom naletu. Preostalo je samo da se sledi još nekoliko putokaza do ‘reči’ i ‘prekida ćutanja’ sadržanog u Bibliji – a, između ostalog, i u Guru Nanakovim kazivanjima2 – da bi se slika zaokružila. Izgledalo je da će tada sve Babine tajne, zagonetne izjave doći na svoje mesto.

Živimo u vreme plime u kojem je Božjem hiru da svesno spozna svoje božanstvo omogućen silovit zamah unutar Tvorevine. U unutarnjem biću čoveka stvari se dešavaju brzinom koja pre dvadeset godina nije mogla ni da se zamisli. Naša dužnost je da se uzdamo u to Biće koje nam je još jednom dalo veliki podstrek za napredovanje i da, svojom stvarnom predanošću unutar njegove ljubavi, najbolje iskoristimo ovo proleće čovečanstva.

To nije proleće samo zbog oslobađanja nove energije unutar Tvorevine, ni zbog svežeg primera Hristove veličine, nego stoga što je to kraj ciklusa „ogromnih razaranja i patnji“. Ne govori nam samo Meher Baba, ali nam on govori najjasnije, da Tvorevina na dodir Avatara ulazi u eru kada će i oni koji su zaslužili i oni koji nisu dobiti priliku da ih prožme božanska milost. Sve što čovek treba da uradi, dok pljušti ova duhovna kiša, jeste da bude svestan prilike koja mu se ukazuje.3 Kako je veličanstveno osetiti lagano istanjivanje mrtvačkog pokrova mraka i uništavanja i udahnuti vlažan svež vazduh, koji već nagoveštava dugu na nebesima.

D. E. Stivens

London, septembar 1970.

Tema

Nema stvorenja kojem nije suđeno da dostigne uzvišeni cilj, kao što nema reke koja ne vijuga ka moru. Ali, samo je u ljudskom obliku svest toliko razvijena da je sposobna da doživi savršenstvo sopstvenog jastva, koje je Jastvo svega i svih.

Međutim, i u ljudskom obliku duša je sprečena da ostvari svoje pravo na radost i ispunjenje, zato što je opterećena samskarama, koje je nagomilala kao sporedne proizvode tokom svog napornog razvijanja svesti. Kao što se prašina skuplja na cipelama putnika pešaka, tako i putnik koji se kreće putem evolucije nagomilava te samskare.

U ljudskom obliku, koji je savršenstvo evolucije, božanski život je zapleten u samskarične naslage uma. Izraz božanskog života stoga je umanjen i iskrivljen ometanjem samskara, koje vezuju svest za lažno-pojavne draži.

Jedna po jedna, svaka privrženost lažnom mora da bude napuštena. Malo po malo, samskaričko kresivo, koje održava varljive plamenove odvojenog ega, mora da bude zamenjeno nepopustljivom očevidnošću neugasivog plamena istine. To je jedini način da se čovek uzdigne do visine božanskog postignuća: beskrajno započinjanje večnog života.

Život u večnosti ne poznaje ropstvo, propadanje ni patnju. On je večno i neprekidno obnavljanje samopotvrđivanja svesne, beskrajne božanstvenosti. Moje poslanstvo je da vam pomognem da nasledite to skriveno blago Jastva.

MEHER BABA