Prvo Poglavlje



PRVO POGLAVLJE

Smrt  i  besmrtnost

Uronjenost pojedinca u životnu kolotečinu je uzrok njegove velike uznemirenosti usled iznenadnog iskustva smrti, naročito kada ova odnese nekoga ko mu je bio blizak i drag. Kada prizor smrti postane suviše učestao, kao u vreme rata ili epidemije, pojedinčev um teži da se zaštiti povlačenjem u ljušturu navike i rutine. Dobro poznate radnje, lica i ambijenti, za koje nije potrebno razmišljanje ni prilagođavanje, u takvim vremenima postaju podupirač njegove emotivne uravnoteženosti.

No, čak i taj zid kultivisane ravnodušnosti se ruši kada ruka smrti zgrabi nekog ko je prodro duboko u njegov unutarnji život – nekog ko je možda imao ulogu osne tačke oko koje su se njegove emocije vrtele. U takvom trenutku njegov neupitan stav prema životu biva poremećen i njegov um postaje duboko obuzet intenzivnom potragom za trajnim vrednostima.

Život svake osobe je duboko zapleten u tu misteriju smrti. Ali, to je misterija koja ne otupljuje nego ističe mišljenje, jer ako išta navodi čoveka na duboko razmišljanje o pravoj prirodi života, to je ponavljajuća tema smrti.

Pričanje priče života često biva prekidano radi dubokog razmišljanja o zjapećim rupama koje smrt ostavlja. Nema načina da se osujeti, za razmišljanje provokativno, dejstvo tog neizbežnog prisustva.

Iako intenzivna potraga za skrivenom tajnom značenja smrti nikog ne zaobilazi, retki mogu da odignu veo i reše zagonetku. Za većinu ona ostaje enigma koja peče dušu i izaziva duboku uznemirenost; nekima ona nudi široko polje za maštovito umovanje; a odabranima odaje svoju tajnu.

Mnogi odbijaju da prihvate smrt kao prirodno, konačno gašenje jedinke, ali ta reakcija je češće oblik nepromišljene želje negoli stvar nepokolebljivog uverenja. Pa ipak, tu nagonsku pobunu ne bi trebalo olako odbaciti, jer velik deo snage tog slepog protesta protiv vidljive činjenice smrti izvire iz mutne ali ipak dejstvujuće intuicije. Međutim, ta intuitivna reakcija ne dostiže sigurniju poziciju ostvarljivu putem razboritog uverenja zasnovanog na veri u autoritet vidioca, ili na direktnom uviđanju onih koji znaju.

Kada se prvi put suoči sa smrću od dubokog značaja u svom krugu bliskih prijatelja, osetljivi pojedinac obično biva pogođen prolaznom prirodom svih oblika života. Licem u lice sa neospornom nepostojanošću života, a ipak neutvrđen znanjem o nekom podupirućem trajnom principu, on često zapada u duboko očajanje ili bahati cinizam.

Ukoliko je život neumitno osuđen na nestajanje, misli on, onda silni napori da se nešto postigne nemaju mnogo smisla. Ta misao ga, pak, ostavlja u vakuumu svrhe, što može da ga odvede u stanje trome neaktivnosti ili da ga gurne u nepromišljenu pobunu. Čini mu se da je bitisanje uslovljeno, isprekidano i iščezavajuće, dok nestajanje izgleda kao bezuslovno, neizbežno i trajno.

Kada dođe do tako neumoljivog zaključka, bilo svesno ili nesvesno, pojedinac dolazi u iskušenje da druge obaspe smrću i uništenjem, ili da smrt navuče na sebe, naprosto zato što izgleda da je ona trajnija od života. Ovom tipu pripadaju bezobzirno destruktivni očajnik i rešeni samoubica. Oni ne mogu da prihvate život kao nešto što ima bilo kakvu stvarnu vrednost, zato što je njihova početna, lakomislena vera u vrednost života bila uništena grubim udarcem smrti.

Ako se smrt prihvati kao stvarna, i trajnija od života, onda je život srozan niže i od besmislenosti. Pa čak i tada, takve vrednosti u životu kao što su istina, lepota, dobrota i ljubav mogu da polažu pravo na izvesnu suštinsku važnost uprkos svom prolaznom postojanju. Ali u praktičnoj stvarnosti sva revnosnost u stremljenju čak i za tim kratkotrajnim vrednostima postupno biva zamenjena osećajem beznadežne apatije, jer čovek stalno iz pozadine čuje šapat koji mu kaže da su i one osuđene da jednog dana nestanu.

Ako mačka, dok kradom pije mleko, zna da neko pred vratima čeka sa močugom, teško da će moći da uživa u ukusu svog potajnog obroka. Slično tome, čovek koji zna da sva njegova postignuća uskoro moraju da budu svedena na nulu, teško da će u svoje napore unositi srce. Ukoliko se zaustavi da razmisli o tome kako su svi ljudi koje voli određeni da uskoro budu pretvoreni u prah, onda se njegov spontani entuzijazam postepeno isušuje i on biva prisiljen da razmotri za šta se to bori. Ako nastoji da se pripije uz ta voljena bića uprkos svojoj novoj svesnosti, sva beznadežnost njegovih narednih napora postaje samo prinošenje žrtve taštini.

Kako bi izbegao bol koji mora da oseti pri neizbežnom gubitku njemu dragih osoba, on može da pokuša da izbegne život usvajanjem gledišta da živi ne vrede ništa više od mrtvih. Uspeh takve igre zavisi od preciznog izjednačavanja, jer ukoliko i najmanju prednost daje živima biće teško pogođen kada živi postanu mrtvi.

Na kraju je primoran da se suoči sa činjenicom da ukoliko smrt znači poništavanje njegove voljene braće u nejasnom vakuumu večnosti, onda je čitava životna igra jedna besmislena tragedija. Sva hrabrost, požrtvovanost i odanost idealima postaju farsa, i svako suštinsko traganje dobija karakter besmislenog nastojanja i velikog napora bez svrhe. Strah od gubitka u stopu prati sve iskrene pokušaje da se usvoji i nasledi značenje života, oduzimajući mu svaku prijatnost.

Ukratko, ako se na smrt gleda kao na puko nestajanje, čovek je sklon da izgubi ravnotežu i biva gurnut u trajnu čamu. Svi njegovi snovi o postojanoj stvarnosti istine, lepote i ljubavi su opovrgnuti i stiče se pogrešan utisak da su predstavljali slepo tapkanje za iluzijom. Njegov pređašnji ideal večne i neiscrpne slasti, umesto da ga ispuni nadom i entuzijazmom, sada ga prekoreva krajnjom besmislenošću svih ovozemaljskih vrednosti.

Tako smrt, kad nije shvaćena, izopačuje ceo život, a prvi impulsivni odgovor u vidu neaktivnosti ili cinizma, koji jedinka obično smišlja da bi se suočila s pitanjem, baca ga u potpuno isušeni univerzum nesmanjenog zamora. I pored toga, to ga postepeno priprema za sledeći pokušaj da pronađe neophodni odgovor na neizbežno pitanje.

Ljudski um ne može dugo da izdrži takav bezizlazan položaj, jer postoji unutarnja sila koja uporno traži da duševna priroda bude u pokretu. U svoje vreme, pritisak za takvim kretanjem slama krutost tako negativne predstave o smrti. Često se podiže silna plima novog ispitivanja i otkrivanja, a u njoj ključno pitanje koje sada smrt postavlja glasi: «Šta je život?»

Dostavljeni odgovori su bezbrojni, i zavise od prolaznih raspoloženja koja izviru iz duboko ukorenjenog neznanja ispitivača. Prvi instinktivni odgovor je: «Život je ono što biva okončano smrću.» I ovaj odgovor je još uvek potpuno nedovoljan, pošto ne uključuje nikakav pozitivan princip na kojem može da se zasnuje plodonosan život, niti može da zadovolji potrebu pojedinca za razvitkom. Takav odgovor ne objašnjava ni smrt ni život. Pojedinac stremi da pokuša da shvati život i smrt po novim smernicama.

Umesto gledanja na smrt kao na suprotnost života, on sada neminovno dolazi do toga da na nju gleda kao na služavku života.

On počinje da intuitivno utvrđuje stvarnost i večnost života. Umesto da život tumači u odredbama smrti, čovek teži da tumači smrt u odredbama života. Polako, događaj za događajem, on uči da ponovo prihvata život sa svom ozbiljnošću, sa dubljom potvrđujućom svešću. Čineći to, u stanju je da pruži konstruktivniji odgovor na ponavljajući prizor smrti. Izazov smrti sada ne samo što je prihvaćen i asimilovan u život, nego je i dočekan protivizazovom: «Šta je smrt?» Sada je red na smrt da bude podvrgnuta kritičkom ispitivanju.

Najprostiji odgovor na ovo protivpitanje je: «Smrt je samo jedna životna epizoda.» Ova jednostavna i duboko istinita izjava dokrajčuje nepodnošljivi haos prouzrokovan stavom da je smrt gašenje života. Uskoro postaje jasno da je nastojanje da se shvati smrt uzaludno pre nego što se shvati život.

Dok se postepeno ustaljuje u ovom uravnoteženom pristupu problemu, svest preuzima jedno zdravo raspoloženje koje je čini prijemčivom za istinu o životu i o smrti. Neposredno, nezamagljeno znanje o takvoj istini dostupno je samo duhovno naprednim dušama. Vidioci svih vremena imali su direktan uvid u istinu o životu i smrti, i stalno su napaćenom čovečanstvu koje je tapkajući opipavalo put davali korisne informacije o tom pitanju.

Njihova tumačenja su važna zato što štite ljudski um od pogrešnih i štetnih stavova o životu i smrti, i pripremaju ga za opažanje istine. Mada je za direktno poznavanje istine potrebno vrlo pažljivo duhovno opažanje, ipak i pravilno intelektualno razumevanje odnosa života i smrti ima značajnu ulogu u vraćanju ljudskog roda zdravom gledištu.

Iznad utelovljenog života u rođenju, i s one strane bestelesnog života posle smrti, duša je jedno nedeljivo, večno postojanje. Trudnoća individualizacije duše počinje sa razvojem njene svesti. Svest počinje da se razvija u utelovljenom životu, i njen razvoj biva dovršen samo u utelovljenom životu.

Istovremeno sa razvojem svesti kroz razvoj oblika (tela), sanskare ° počinju da se nagomilavaju. Razvitak oblika i svesti (i s njim individualizacija čovekovog ego-uma) biva potpun kada duša po prvi put stekne ljudski oblik. Ali, usled nagomilanih sanskara potpuno razvijena svest duše ostaje uhvaćena u mrežu iluzije i stoga nije usmerena ka samorealizaciji (Bogo-realizaciji) duše.

Za samorealizaciju sve sanskare moraju da budu potpuno izbrisane kako bi duša, kao individualizovani ego, bila sposobna da se pretvori u individualizovanu dušu u svesnom stanju Boga. Dalje, sanskare koje su počele da se nagomilavaju u utelovljenom životu moraju i da se izbrišu u utelovljenom životu. Da bi u celosti bile izbrisane, sanskare moraju da budu poništene ili uklonjene kroz proces preciznog izjednačavanja ili savršenog kvalitativnog i kvantitativnog uravnoteženja svih oprečnih sanskara, bile one dobre ili loše. To je izuzetno teško, jer sanskare imaju prirodnu težnju ka prevagi jedne oprečnosti nad drugom.

Dok neravnoteža oprečnih sanskara dostiže svoj maksimum u utelovljenom životu, približno uravnoteženje postiže se nakon smrti u periodu bestelesnog života, putem snažnog subjektivnog užitka ili patnje u stanjima poznatim kao raj i pakao. Svaki utelovljeni život predstavlja mogućnost za dostizanje nekog vida ravnoteže za započinjanje još jednog rođenja, koje je dodatna šansa za samorealizaciju. Ukoliko bi se ova prilika u potpunosti iskoristila, jedan utelovljeni život mogao bi da bude dovoljan da pojedinac ostvari taj cilj; ali skoro je nemoguće dobiti podsticaj i žarku želju da se to učini bez uplitanja u iluzornu zbrku nebrojenih oprečnih iskustava. Dodir Savršenog Učitelja je od neprocenjivog značaja za zaustavljanje vrtoglavog kruženja utelovljenih i bestelesnih života u iluziji, i za buđenje pojedinca za pravo znanje o suštinskom biću.

Sa psihološke tačke gledišta, smrt ne povlači za sobom ni najmanje prekidanje pojedinačnog postojanja. To ne znači da preživeli um ostaje netaknut vrstom smrti koja je jedinku odvojila od tela. I stanje uma kao i njegova sposobnost da dalje napreduje u životu-posle-smrti često su suštinski određeni okolnostima koje okružuju smrt.

Sa stanovišta njenih psihičkih posledica, smrt može da se razvrsta u tri opšta tipa: (1) prirodna, (2) neprirodna i (3) natprirodna. Prirodna smrt sledi posle bolesti koja na kraju čini fiziološko funkcionisanje tela nemogućim. Ona u većini slučajeva uključuje i neku vrstu upozorenja pojedincu jer, ukoliko je bolest teška, on često predoseća da je smrt blizu. Mada to nikako ne važi za sve smrti izazvane bolešću, kada ima izvesno predosećanje predstojeće smrti pojedinac obično ima priliku da poveže labave krajeve i da pripremi svoj um za tu novu krizu.

Drugi ili neprirodni tip smrti je onaj koji proizilazi iz nesrećnih slučajeva, ubistva, rata i samoubistva. U nesrećnim slučajevima i ubistvu obično nema predosećanja predstojeće smrti. Pošto je neočekivana, smrt u takvim slučajeva uključuje i šok koji može da raznese sāmo korenje sanskara koje teže da se ispolje kroz fizičko utelovljenje pojedinca.

Kod nepredviđene smrt u nesrećnom slučaju, uobičajeni ego-um ima blagu sklonost da teži gruboj sferi i da se drži za nju usled vezanosti ego-uma za grubi svet.

Kod neočekivane (neprirodne) smrti, kada je ona posledica ubistva ili rata, ego-um može da postane vezan za grubi svet lancima neizvršene osvete. Manja je sklonost da se takvo vezivanje dogodi kod smrti izazvane ratom nego kod one izazvane ubistvom. U ratu borci na obe strane često su nelični u svojim radnjama, i svesni su da se bore za neku stvar a ne iz ličnog neprijateljstva. Ukoliko je ta svest jasna i stabilna, smrt u ratu ne dovodi do mentalne reakcije osvete.

Među neprirodnim vrstama smrti, samoubistvo zaslužuje posebnu pažnju. Samoubistvo može da se podeli na četiri stepena: (1) najniži, (2) niski, (3) uzvišeni i (4) najuzvišeniji.

Najniži tip je poslednja mera u izbegavanju kazne ili sramote potpunog poraza nakon što je jedinka bezobzirno pokušala da zadovolji svoje sebične želje. Tako onaj koji je počinio ubistvo radi požude ili moći može da izvrši samoubistvo kada je uhvaćen. Čak ni posle napuštanja tela takva osoba još stotinama godina ne uspeva da raskine svoju sponu sa grubim svetom. Takvi pojedinci žive doslovno kao duhovi u polusuptilnoj sferi, koja se nalazi između grubog i suptilnog sveta. Oni doživljavaju veliku patnju zbog svojih neispunjenih želja. Usled spone koju održavaju sa grubim svetom, nastavljaju da snažno žele razne grube stvari, a ta želja nikada ne može da bude ispunjena. Ta patnja je još žešća od silnih patnji u paklenom stanju ° koje jedinka oseća nakon što prekine svoju povezanost sa grubim svetom.

Nešto manje žestoku vrstu patnje u mašti doživljavaju u paklenom stanju samoubice koje su bile malo bolje motivisane, ali još uvek spadaju u ‘niske’. U ovoj grupi su oni koji su motivisani krajnjim gađenjem prema životu. Tako osoba koju muči loše zdravlje, ili je pogođena nekom gadnom bolešću, ili živi u krajnjoj bedi i stidi se da bude teret drugima, može sebi da dokrajči život usled odsustva volje da živi.

Pošto je uzrok takvog samoubistva odvratnost prema ovozemaljskom životu, ego-um ne nastavlja da održava ikakvu trajnu sponu sa grubim svetom duže od uobičajena tri do četiri dana nakon smrti. Posle tog uobičajenog perioda, spona puca i ego-um tada počinje da oseća duboku patnju zbog svojih loših sanskara, što se obično naziva paklenim stanjem.

Iako duh zapleten u polusuptilnoj sferi pati čak i jače od ego-uma koji “oseća“ pakleno stanje, potonji postiže izvesno iscrpljivanje rđavih sanskara dok prvom to ne uspeva. Osim toga, patnje duhova koji održavaju svoju sponu sa zemaljskim životom su mučnije zato što ta spona stalno pred njih stavlja očekivanje ispunjenja grubih želja, bez stvarnog načina da se one zadovolje.

Opšte uverenje da je samoubistvo loša stvar prouzrokovano je činjenicom da je ono obično posledica niskih pobuda ili kukavičkog stava prema životu. Kad se samoubistvo upotrebi kao bekstvo od neprilika izazvanih neuspehom da se izađe na kraj sa potrebama života, to nije samo nisko nego ima i dalekosežne obeshrabrujuće posledice po žrtvu.

Treći ili uzvišeni tip samoubistva ni u kom slučaju ne proističe iz nižih pobuda, i stoga je lišen njihovih pogoršavajućih posledica. On je podstaknut isključivo altruističkim motivima i predstavlja žrtvovanje učinjeno da bi se obezbedilo materijalno ili duhovno blagostanje drugih. Osoba koja dočeka smrt putem, na primer, štrajka glađu, kako bi doprinela dobrobiti masa, je samoubica ovog uzvišenog tipa.

Motivi takvog samoubistva ne razlikuju se mnogo od motiva mučenika koji su svoje živote položili na bojnom polju za svoju zemlju, društvo ili religiju. Potpuno odsustvo niskih pobuda kod ovog uzvišenog tipa samoubistva čini ga potpuno različitim od nižih stupnjeva. Kao i kod drugih plemenitih činova samoponištenja, takav visoko motivisani postupak daje preminulom pojedincu pravo na povlastice i užitke rajskog stanja, a uz to mu donosi konačnu prednost u duhovnom napredovanju.

Samoubistvo nadahnuto uobičajenim altruističkim pobudama nije najviši tip. Četvrta ili najviša klasa proističe iz snažne želje da se vidi Bog ili da se sjedini s Njim; to je izuzetno redak slučaj. U većini slučajeva u kojima se smatra da je samoubistvo počinjeno zarad Boga, postoji i primesa drugih motivišućih faktora, kao što je nezadovoljstvo okolnostima zemaljskog života.

Ako i kada se samoubistvo prihvati isključivo radi stizanja do Boga, ono može da ima za ishod postizanje oslobođenja, ili Mukti. Učitelji su uvek opominjali aspirante da ne pribegavaju samoubistvu u silini svoje čežnje za sjedinjenjem s Bogom, jer tu ima previše prostora za samoobmanu i nehotičan dodatak niže nesvesne motivacije.

Bez obzira na neprirodnost okolnosti koje mogu da se nalaze u njenoj pozadini, nijedan tip smrti ne može stvarno da osudi pojedinca na večnu propast. Ona nikada nije nešto više od epizode u njegovom dugom duhovnom putovanju.

Treći ili natprirodni tip smrti sastoji se od svojevoljnog napuštanja tela. To rade napredni jogiji koji okončavaju svoj ovozemaljski tok života nakon izvršenja svog zadatka, isto kao što student zatvara svoje udžbenike kada položi ispit. Natprirodna ili dragovoljna smrt naprednog jogija svakako je predviđena i nameravana, ali je potpuno različita od samoubistva što se tiče motiva, posledica i načina napuštanja tela.

Prijatelji i rođaci preminulog često su silno potreseni njegovom smrću, zato što izumiranje oblika može da im izgleda kao gašenje samog života. Sve njihove vezanosti odnosile su se na oblik. Upravo zbog oblika su oni bili u odnosu sa tom dušom, i putem oblika su njihove različite fizičke i emotivne potrebne bile zadovoljene. Zbog toga oni nestanak tela koje je služilo kao nosilac duše često tumače kao uništenje samog pojedinca.

Sa čisto fizičke tačke gledišta, smrt ne povlači za sobom čak ni uništenje tela, ali ono postaje fiziološki nepodesno da i dalje bude boravište duha, i stoga je izgubilo svaku važnost.

Sa tačke gledišta individualizovane duše kao uma, smrt ne sadrži baš nikakav gubitak, pošto um i sve njegove sanskare ostaju netaknuti. Prema tome, pojedinac u suštini nije ni na koji način drugačiji. Samo je odbacio svoj spoljni plašt. I pored toga, to odvajanje od fizičkog tela praćeno je s dve važne posledice. Ono je sredstvo za uvođenje pojedinca u novi tip postojanja, a takođe samo po sebi predstavlja događaj od najvećeg značaja zbog pratećih pojava koje su od velike praktične važnosti.

Kada drugi umru, pojedinac gubi samo jednog ili najviše nekoliko prijatelja koji su imali važnu ulogu u njegovom zemaljskom postojanju. Ali, kada on umre tada jednim potezom gubi sve osobe koje su prisno ušle u njegov vlastiti život. Takođe gubi i sve svoje imetke i biva lišen svih svojih postignuća na kojima je gradio same temelje svog osećaja uspeha u životu.

Kao vrhunski potez, on mora da ostavi za sobom i samo fizičko telo sa kojim se tako potpuno poistovetio da je retko bio u stanju da sebe zamisli kao bilo šta drugo do to fizičko telo. Ovo potpuno poništenje celokupne strukture pojedinčevog zemaljskog postojanja stoga predstavlja krizu s kojom ništa u njegovom životu ne može da se poredi.

Presudna prekretnica do koje dolazi sa smrću praćena je i prednostima i nedostacima. Najveća nezgoda je u tome što pojedinac mora da ostavi nedovršene sve poduhvate svog zemaljskog života; mora da napusti celu šahovsku tablu ne uzimajući više nikakvog učešća u njoj. Pozornica njegovog života biva izbrisana a lanac njegovih svetovnih interesovanja je presečen nadvoje.

Sa stanovišta objektivnog ostvarenja, kontinuitet njegovog poduhvata je pretrpeo nagli prekid. Unapređivanje projekata koje je ostavio iza sebe mora da dođe od njegovih bivših saveznika, i više ne može biti njegova briga. Retko se događa da jedinka bude povučena nazad kroz sanskaričke karike na istovetan posao koji je započela u prethodnoj inkarnaciji, da bi ga razvijala od tačke na kojoj su ga njegovi naslednici ostavili.

Bilo bi pogrešno misliti da smrt donosi samo smetnje. Smrt dovodi i do opšteg slabljenja vezanosti putem uništavanja svih sanskara koje su bile hranjene zemaljskim stvarima, jer um tada biva otrgnut od njih. Mada je tačno da mnoge sadane ° koje je pojedinac preduzeo tokom zemaljskog života imaju učinak odmotavanja pređašnjih sanskara, ipak samo u izuzetno retkim slučajevima on uspeva da potpuno izbriše sadašnje i buduće učinke tih sanskara. To brisanje se izvodi unutar izvesnih čvrsto zadatih granica naglim preseljenjem pojedinca koje se događa prilikom smrti.

Kada bi lekcije svojstvene samo jednoj smrti bile u potpunosti usvojene od strane pojedinca, on bi izvukao korist ravnu onoj koju donosi više ljudskih života strpljivog duhovnog napora. Nažalost, to se u većini slučajeva ne događa, zato što nakon smrt pojedinac obično nastoji da da novi život svojim nagomilanim sanskarama. Putem njih on ponovo osvaja iskustva koja je već proživeo. Zato razdoblje koje sledi odmah posle smrti postaje prilika za ponavljanje svega što je ranije proživljeno, pre negoli period oslobađanja putem razumevanja svega što je bilo preživljeno.

Bez obzira na ove nedostatke, smrt zaista snažno protresa drvo sanskara – koren, stablo i grane – i to nagoni um da preispita svoj stav prema objektivnom univerzumu. Smrt sem toga omogućava određeno izvlačenje iz privlačnog sveta oblika. Pojedinac nikada nije u stanju da se vrati na zemlju bez izvesnog preinačenja svog pristupa životu. Život u novom fizičkom telu mora da se uskladi sa smernicama koje su određene sanskarama pojedinca. Stoga često postoji velika sličnost sa prethodnim životom na zemlji, ali to nije bukvalno ponavljanje prošlosti. To je novi eksperiment.

Ovo doterivanje gledišta, koje je omogućeno naglom preorijentacijom obuhvaćenom smrću, naročito je od pomoći kada se dogodi nakon što se u pojedincu probudila duhovna težnja. U takvim slučajevima labavljenje svih vezanosti koje se dešava pri umiranju je veoma korisno za dalji procvat duhovne težnje. Aspirant sada ima priliku da u novim okolnostima preinači čitav obrazac svog života u skladu sa svojim duhovnim težnjama.

Zbog ovih posebnih mogućnosti koje smrt pruža, aspirant ne žali zbog svoje smrti. Za njega smrt nije oblak bez srebrnog pervaza. Savršeni Učitelj Džalaludin Rumi rekao je za sebe da je stalno napredovao kroz česte smrti. Međutim, to ne može da posluži kao opravdanje nikome, a pogotovo ne duhovnom aspirantu, za traženje smrti radi nje same. Tražiti smrt na taj način znači staviti na nju netačnu cenu. Takvo traženje smrti proističe iz straha od života i iz neuspeha da se čovek uhvati u koštac sa njim, i neminovno mora da poništi njegovu svrhu.

Ako smrt ima ikakvu vrednost, onda je to da nauči pojedinca istinskom umeću življenja. Za aspiranta bi bilo pogrešno da teži smrti s nadom da će na taj način ostvariti dalji napredak. S druge strane, on ne treba ni da se plaši smrti kada ga ona sustigne. Pravi aspirant niti traži smrt niti je se boji, a kada mu smrt dođe on je pretvara u stepenik ka višem životu.

Neki ljudi se naročito plaše samog trenutka smrti zato što očekuju nepodnošljiv bol u tom času. A zapravo, sva fizička patnja pretrpljena tokom bolesti ili neposredno pre smrti okončava se u trenutku smrti. Proces stvarnog napuštanja tela je sasvim bezbolan, suprotno sujeverju da čovek prilikom umiranja trpi neopisive muke.

Pa ipak, prekid pojedinčeve emotivne zapletenosti u grubi svet ne može se smatrati ni lakim. Razni religijski obredi koji se izvode posle smrti imaju prevashodno svrhu pomaganja preminulom pojedincu da se iskobelja iz tih veza.

Na primer, ponavljanje Božjeg imena ili svetih spisa, koje se često obavlja nakon smrti neke osobe, ima povoljno dejstvo kako na one koji su ostavljeni tako i na onog koji je preminuo, zato što te prakse pomažu da se obe strane oslobode svoje zajedničke sanskaričke vezanosti za oblik. S druge strane, naricanje i kukanje, koje je česta pojava, ima unižavajuće i obeshrabrujuće dejstvo i na one koji su ostavljeni i na onog koji je preminuo, jer vodi ka jačanju obostrane vezanosti za oblik.

Misao ili želja koju umirući pojedinac ima u trenutku smrti poseduje posebnu važnost u određivanju njegove buduće sudbine. Ukoliko je poslednja misao o Bogu ili učitelju, pojedinac dostiže oslobođenje.

Sasvim je uobičajeno da pojedinac nema nikakvu posebnu misao u času smrti. Čak i ako je pre smrti imao misli ili želje, biće sklon da ih zaboravi u času smrti. U tom trenutku neki ljudi se nadaju da se možda neće vratiti u zemaljski život, ali sama ta želja neće ih poštedeti od ponovnog rađanja. Ponovo se rađaju, ali ispoljavaju izrazito gađenje prema životu, i teže da vode život isposnika ili pustinjaka.

Ako su njegove dobre ° i loše sanskare skoro izravnane u trenutku smrti, pojedinac može gotovo odmah da preuzme novo fizičko telo. Čak može da stupi u novu inkarnaciju već četvrtog dana posle smrti. U tako hitnim slučajevima ponovnog rađanja pojedinac može da oživi neki spreman zametak bilo kada između šestog i sedmog meseca embriološkog razvitka. Važno je napomenuti da i otac i majka daju zametku samo pranu ili životnu energiju. Pored primljene prane, on mora da bude oživljen i nekom individualizovanom dušom. To se obično događa u kasnijim fazama embriološkog razvitka.

Kada je spreman za reinkarnaciju, pojedinac automatski biva privučen svojim budućim roditeljima putem sanskaričkih spona. Roditelji služe kao magnet zahvaljujući svojim pređašnjim vezama sa pojedincem koji se ponovo utelovljuje. Katkada najjača sanskarička ili karmička spona koju pojedinac koji se ponovo utelovljuje ima sa utelovljenim jedinkama nije sa roditeljima nego sa bratom ili sestrom. Tada je ta spona ono što određuje porodicu u kojoj se on rađa.

U vreme krajnje nužde, kao u ratovima ili epidemijama, kada hiljade pojedinaca mogu da traže neodložnu reinkarnaciju, nije uvek za sve njih mogućno da se rode u porodicama koje imaju jake prethodne spone sa njima. No, ukoliko sanskaričko stanje ubrzava pojedinca ka utelovljenju, njegovo preuzimanje tela ne biva odloženo samo zato što mu nisu na raspolaganju roditelji koji bi pružili prikladnu raniju sponu. Uz posredovanje Učitelja mogućno je da se prave beskrajna podešavanja putem međusobnih zamena.

Smrt je poput odbacivanja odeće koja je usled pohabanosti postala beskorisna. Isto kao što putnik može da zastane na različitim mestima, i da u svakoj postaji zameni odeću u skladu sa svojim potrebama, tako i pojedinac nastavlja da menja svoja tela u skladu sa potrebama svojih sanskara.

Smrt može da se uporedi i sa spavanjem. Kada odlazi na spavanje, čovek se budi u istom fizičkom telu. A kada u smrti napusti svoje fizičko telo, budi se u drugom fizičkom telu.

Za većinu osoba period između smrti i rođenja karakteriše zadubljenost u subjektivnost. Kao što je ranije navedeno, ego-um pojedinca obično nakon smrti zadržava svoju vezu sa ostacima fizičkog tela tri do četiri dana. Posle tog perioda veza biva potpuno raskinuta i pojedinac tada postoji isključivo u subjektivnosti svojih mentalnih stanja. Ova subjektivna faza prouzrokovana je uskrsnućem svih sanskara koje je ego-um doneo sa sobom posle smrti.

Naglo prenošenje ego-uma iz jedne u drugu sferu u izvesnoj meri briše ožiljke sanskara, ali one većim delom ostaju netaknute. Kada bi smrt imala za posledicu potpuno brisanje svih sanskaričkih ožiljaka na umu, to bi dovelo do oslobađanja pojedinca od svih ograničenja. No, to se ne događa. Ne samo što sanskarički otisci ostaju posle smrti, nego mogu i da se neometano pokažu u životu posle smrti.

Pošto je sanskarički sloj neoštećen, pojedinac u paklenom ili rajskom stanju doživljava patnje ili užitke ovaploćene u lošim ili dobrim sanskarama. Svaki pojedinac ima obe te vrste u svom skladištu, i njegovo mentalno stanje u životu posle smrti određeno je time koja od njih preovlađuje.

Silina patnji ili užitaka koje pojedinac oseća putem tih oživljenih sanskara je tolika da u relativno kratkom periodu dolazi do većeg iscrpljivanja tih sanskara nego što je to moguće u više stotina godina patnje ili uživanja u zemaljskom životu. Upravo su ta posmrtna mentalna stanja intenzivne patnje i uživanja poznata u religijskoj literaturi kao pakao i raj. U narodskom verovanju oni se pogrešno smatraju mestima ili sferama. Prikladnije je govoriti o paklenom stanju ili rajskom stanju nego o mestima.

Kada prilikom smrti postoji prevaga rđavih sanskara, pojedinac postupno iscrpljuje loše sanskare kroz patnju u paklenom stanju. Posledica toga je to da rđave sanskare na kraju teže da se izravnaju sa dobrim sanskarama. To je kao kad bi se golema santa leda stavila na jedan tas vage, prisiljavajući ga da se spusti zato što je znatno teža od onoga što se nalazi na drugom tasu. Budući da se velika santa polako topi i voda ističe, postoji tendencija da dva tasa dođu u ravnotežu.

Slično tome, pošto se količina rđavih sanskara smanjuje usled patnje, njihova prevaga počinje da nestaje i one gotovo da dolaze u ravnotežu sa dobrim sanskarama. Taj trenutak u kojem su dva suprotna tipa sanskara bezmalo u stanju ravnoteže je trenutak kad se okončava zagrobni život pojedinca i kad se ovaj ubrzano primiče novom fizičkom utelovljenju na zemlji. On žurno stiče novo fizičko telo zato što više nema svrhe da se nastavi njegova subjektivna zadubljenost u bestelesnom životu. On je zreo da skuplja nova iskustva u drugom grubom telu, i u tu svrhu mora da prisvoji sredstvo koje je prikladno za brisanje njegovih nepotrošenih sanskara.

Ukoliko je pojedinac iscrpljivao suvišak rđavih sanskara i stoga bio izložen paklenom stanju, on može da uskoči u novu inkarnaciju u kojoj su dobre sanskare sklone da dominiraju. Uzrok tog neočekivanog preokreta valja potražiti u snazi toka sanskaričkih struja. U vreme kada se utelovljuje, pojedinac je već oslobođen viška svojih rđavih sanskara, i snažni priliv njegovih dobrih sanskara samo što nije počeo da preovlađuje. Otuda je bujna struja dobrih sanskara ono što ga motiviše u njegovom novom utelovljenju. Tako čovek koji je u prethodnom životu bio razuzdan može da započne svoje novo utelovljenje sa izraženom sklonošću ka isposništvu.

I obratno, klatno može da ode i od dobrog ka lošem kada čovek u utelovljenje uskoči iz rajskog stanja u kojem je prevaga dobrih sanskara bila iscrpljena putem snažnog imaginativnog uživanja. Trenutak inkarniranja u novo fizičko telo nastupa kad su se dobre i loše sanskare gotovo uravnotežile uzajamno i struja loših sanskara samo što ne preovlada.

Prelazak pri utelovljenju sa dobrog na loše ili s lošeg na dobro ne treba uzimati za sveopšti zakon. Preinačenje individualne prirode je česta stvar, ali sasvim su uobičajeni i slučajevi u kojima pojedinac postojano ostaje dobar ili loš u nekoliko ili mnogo utelovljenja. U takvim slučajevima do utelovljenja dolazi pre nego što suprotni tip sanskara razvije dovoljno jaku struju za uspostavljanje njegove prevlasti.

Početak pravog postojanja pojedinačnog bića ° dešava se u trenutku kada svest u toku svoje evolucije prisvoji svoj prvi ljudski oblik. To ujedno predstavlja i završni korak u njenom evolutivnom razvoju. To je trenutak kada je ograničeni individualitet iskristalisan kao “ja“ koje pokazuje osnovnu karakteristiku “samosvesti“. To je istinsko rođenje pojedinca.

Istinska smrt pojedinca dešava se u onom trenutku kada on prevazilazi svoj ograničeni individualitet ili odeljujuću svest tako što biva podignut u istinu-svest neograničenog i nepodeljenog Božjeg bića. Istinska smrt pojedinca sastoji se u potpunom nestanku ograničavajućeg ego-uma koji je stvorio sanskarički veo neznanja. Istinska smrt je daleko teži proces od fizičke smrti, ali kada se dogodi zahvaljujući milosti učitelja, za nju nije potrebno više vremena od treptaja oka. To rastvaranje ego-uma i izbavljenje duše iz iluzije odvajajućeg ograničenog individualiteta poznati su kao oslobođenje.

Ego-um koji je obuzet sanskarama nikad ne može da postigne ma kakvu stvarnu ravnotežu. On se u postojanom ritmu povodi za naizmeničnim nadmoćnim sanskarama. Svest može da ostvari pravu ravnotežu tek kad se dokrajči ego-um sa svim svojim pratećim sanskarama. To se postiže sa pojavom neograničenog i krajnje sanskaričkog individualiteta koji dolazi na svoje pošto nasledi svesno, večno postojanje, koje je istinska besmrtnost.

Apsolutnu ravnotežu svesti u realizaciji ne treba brkati sa vidom sanskaričkog uravnotežavanja koje ograničeni ego-um dostiže u bestelesnom životu u paklenom ili rajskom stanju. Takva neiskaziva ravnoteža ne može se dostići punom svešću u čoveku sve dok je ova zamućena i najmanjim tragovima ograničavajućeg ego-uma.

U vreme preuzimanja novog fizičkog tela dobre i loše sanskare pojedinca su gotovo u ravnoteži. Pa ipak, u to vreme uvek postoji blaga nadmoć ili loših ili dobrih sanskara. One nikad nisu u savršenoj ravnoteži, niti se na bilo koji način uzajamno preklapaju ili poništavaju. Potpuna ravnoteža može da postoji samo kada su dve oprečne klase sanskara toliko kvalitativno i kvantitativno suprotstavljene da se uzajamno sasvim poništavaju.

Kada oprečne sanskare nisu samo jednake po snazi nego su i u preciznoj kvalitativnoj suprotnosti, one se uzajamno poništavaju i više ne mogu da deluju kao poluautomatske subjektivne pogonske sile, već bivaju preobražene u besprekorno razumevanje koje je lišeno protivnih reakcija na život. To je stanje oslobođenja.

Prividna ravnoteža koju pojedinac dostiže pre svakog rođenja može da se uporedi sa vučenjem konopca u kojem su suprotstavljene snage aktivne, mada nijedna ne mora da preovlada. Tada izjednačenost snaga treba da bude samo blago poremećena i cela situacija postaje podložna promeni. Na isti način, prividna ravnoteža sanskara prisutna u vreme rođenja treba da bude samo malo poremećena da bi se utisnuo sanskarički obrazac za individualni život.

U stanju realizacije oprečni tipovi sanskara prodiru jedni u druge na takav način da prestaju da postoje kao oprečne sile. Ishod toga nije stanje sanskaričke napetosti već stanje potpune unutarnje neutralizacije u kojoj sanskare prestaju da postoje kao podstrekački elementi. To nije prosto stanje preciznog matematičkog izjednačenja suprotnosti, već stanje izvan suprotnosti – stanje istinske ravnoteže ukorenjene u neprestanoj svesti o beskrajnom jedinstvu.

Tokom celog dugog razdoblja koje prethodi realizaciji, um u svakoj pojedinoj prilici deluje u skladu sa nalogom sanskara koje imaju prevagu. Kao u povlačenju konopca, postoji kretanje u pravcu veće privlačne snage, ali taj pokret predstavlja samo mali deo ukupno potrošene energije, pošto je njen najveći deo potrošen u protivstavljanju snaga.

U realizaciji dolazi do potpunog nestanka ili poništenja sanskara kakvo bi se dogodilo u povlačenju konopca kada suprotstavljene strane završe igru i prestanu da vuku u suprotnim pravcima. S druge strane, u približnom poravnavanju sanskaričke zategnutosti postoji samo privremena obustava određeno izražene aktivnosti. Zatim, kada neki novi ili spoljni činilac poremeti tu ravnotežu, dolazi do reakcija koje pokazuju da situacija nije bila mirna zbog odsustva pogonskih sila već zato što su se one privremeno uzajamno poništile. °

Sa ukidanjem sanskara pojedinac biva trajno oslobođen svakog sanskaričkog određivanja. Posledica toga je to da život pojedinca po prvi put može da se izrazi bez prikrivenih ili očiglednih prepreka, pošto funkcioniše u bezgraničnom razumevanju istine.

Ova istinska ravnoteža realizacije, koja više ne dopušta mogućnost narušavanja putem uskrsnuća bilo kakvih ograničavajućih težnji, može da se postigne samo dok pojedinac poseduje fizičko telo. Ona nikada ne može da se desi putem ubrzavajućih procesa jednostranog sanskaričkog iscrpljenja koje se događa u rajskom ili paklenom stanju. To je presudan razlog što svaki pojedinac mora stalno iznova da se vraća u grubi svet u fizičkom utelovljenju, sve dok ne postigne samorealizaciju.

Smenjujuće karike neprekidnog lanca pojedinačnog postojanja sastoje se od utelovljenih i bestelesnih života, načinjenih od perioda od rođenja do smrti i od smrti do rođenja. Samo u Bogo-spoznaji život može da se oslobodi iz okova ograničenog individualiteta. Samo u Bogo-spoznaji čvrsti lanac ponavljajućih utelovljenja stiže do definitivnog dovršenja i kraja. To je stanje večnog postojanja, slobodno od rađanja ili smrti. To je istinska neumrlost ili besmrtnost, zahvaljujući činjenici da je iznad rađanja i umiranja tela.

Istinska besmrtnost nije preživljenje ograničenog pojedinca u razdoblju koje dolazi posle smrti fizičkog tela. Tačno je da ego-um ostaje neoštećen u smrti, ali pojedinac ne može zbog toga da dostigne, i ne dostiže, konačnu slobodu od rađanja i smrti. Preživljenje ne treba brkati sa besmrtnošću – koja je istinska neumrlost. Lanac naizmeničnog utelovljenog i bestelesnog života je samo preživljenje svesti-uz-neznanje, a neznanje čini istinski život nemogućim.

Život u neznanju je zapravo poricanje postojanja u istini. On je tako temeljno lišavanje istinskog postojanja da bi ga, kada se oceni po merilima istinskog postojanja u večnosti, najbolje bilo nazvati neprekidnom smrću. Samo u realizaciji je svest oslobođena tiranije te neprekidne smrti koja poništava istinski život u večnosti. I samo u oslobođenju svest može da dospe do te istinske besmrtnosti koja se nalazi s one strane svakog ograničenja i zamračenja.

Pojedinac koji je postigao realizaciju istine uveden je u večni i bezgranični život, pošto je ograničavajući ego-um sa svim svojim pratećim sanskarama podvrgnut smrti koja je konačna. U tom procesu ograničeni individualitet je raznet i duša je obdarena neograničenim, božanskim individualitetom. To može da se nazove putovanjem duše, ali to ni u kom slučaju nije prvo putovanje.

Prvo putovanje sastojalo se u razvijanju svesti kroz proces evolucije, počev od najelementarnijih podplinovitih oblika pa sve do dostizanja pune svesti u ljudskom obliku. Ovo putovanje proteže se od početnog sticanja svesti od strane pojedinačne duše do rođenja ograničenog ljudskog individualiteta, u kojem je ostvarena puna svest, ali svest još uvek zamagljena i obuzeta sanskarama.

Drugo putovanje duše sastoji se u involuciji sada potpuno razvijene svesti putem uklanjanja oblaka sanskara. To uklanjanje iziskuje napor nebrojenih čovečjih života i traje od rođenja ograničenog ljudskog individualiteta do njegovog okončavanja u bezgraničnoj smrti. To drugo putovanje dovodi pojedinca u neograničeno i nesputano stanje beskrajnog postojanja ili besmrtnosti i veoma detaljno je razmotreno u šestom poglavlju. Krajnji cilj ovog putovanja je u sufijskoj literaturi poznat kao Fana-filah, konačno poništavanje ograničenog ega u svesnom stanju Boga.

Na kraju prvog putovanja duša postaje svesna maje iliti iluzije dvojnosti. Taj delokrug maje ima samo prividno postojanje. Stoga je čitav univerzum u stvarnosti tek nula, ali ta nula postoji za potpuno razvijenu svest pojedinačnog ljudskog bića.

Maja pruža životu pojedinca sav smisao koji on ima, a prividni univerzum maje nastavlja da poseduje izgled stvarnosti i značajnosti sve dok putnik ne stigne do krajnjeg cilja drugog putovanja, do Fana-filah.

U stanju Fana-filah univerzum nestaje i nema ni postojanje ni vrednost. To je prava i konačna ciljna tačka velikog putovanja. Ona biva dostignuta kada ego-um nađe svoju potpunu i konačnu smrt, iz koje nije mogućno uskrsnuće. Jedino tada Bog postoji kao jedina stvarnost, a univerzum postaje prava nula bez postojanja čak ni u mašti.

Na ovoj krajnjoj stanici svest pojedinca obdarena je božanskim individualitetom, a on sam je poznat kao Mađzub-e-kamil. U vreme nestajanja ego-uma (ili ograničenog individualiteta) i svesnog pripajanja duše Nadduši, svest se potpuno povlači iz fizičkog, suptilnog i mentalnog tela i ta tela se obično napuštaju u roku od četiri dana. Kada telo Mađzuba, koje za njega ne postoji, ne biva doista napušteno, njega održavaju posvećenici ili “ljubavnici“ koji su mu bili privrženi putem tog tela.

Dok je bio putnik za vreme drugog putovanja, Mađzub je možda imao nekoliko prijatelja koji su ga voleli i od njega očekivali duhovno vođstvo. Sanskaričke spone koje su takvi prijatelji na taj način stvorili sa fizičkim telom putnika sada primoravaju telo Mađzuba da nastavi da živi, mada on više nije ni na koji način vezan za njega.

Bakte ili poklonici Mađzuba obezbeđuju izdržavanje njegovog fizičkog tela, koje nastavlja da funkcioniše automatski, i posvećenici iz svoje veze sa njim izvlače veliku duhovnu korist. Ali, sva ta aktivnost tela je potpuno automatska i ne povlači za sobom nikakvo Mađzubovo svesno učešće. Nakon što se ispuni svrha sanskaričke spone koju su bakte stvorile sa fizičkim oblikom Mađzuba, telo Mađzuba prestaje da funkcioniše i biva napušteno.

Kad je telo onog koji je stigao do bezgranične istine automatski napušteno posle četiri dana, ili nakon što je njegova spona sa posvećenicima ispunila svrhu, taj događaj nije ispravno nazvati ni smrću ni putovanjem. Ne može se reći da je to smrt zato što telo u vreme kad biva napušteno nema vezu sa svešću osobe koja je nekad bila spojena s njim. Spona sa dušom već je bila presečena i telo traje samo u sveopštem toku božanske blagonaklonosti. Smrt je prekid povezanosti svesti i fizičkog tela, a pošto u dva upravo opisana slučaja telo ne zadržava vezu sa svešću, to nisu u pravom smislu smrtni slučajevi.

Isto tako, uopšte nije prikladno nazivati takve smrti “putovanjima svesti“, jer odumiranje tela ne pravi nikakvu razliku za svest koja je nekad bila povezana s njim. Sa ili bez tela, svest ostaje ono što je postala prilikom potpunog iščezavanja odvajajućeg individualiteta: trajno prosvetljena i beskrajno zadubljena u istinu.

Ukoliko se, kao što se retko događa, svest koja je realizovala istinu vrati u normalnu svest o telu i univerzumu (bez smanjenja ili ograničenja realizacije), taj događaj je pravilno opisati kao treće putovanje. To treće putovanje preduzimaju samo Savršeni Učitelji (Sadgurui, Kutubi) koji, prilikom povratka u svest o telu i univerzumu, zasnivaju svoj božanski i bezgranični individualitet u varljivom svetu dvojnosti. Ovo stanje potvrđivanja neizmerne istine u i kroz univerzum maje je u sufijskoj terminologiji poznat kao Baka-bilah iliti istovremeno prebivanje u Bogu i u iluziji.

Vidljivi univerzum sada ima postojanje za božanski individualitet, ali na ovoj krajnjoj stanici trećeg putovanja univerzum je spoznat kao ništavilo bez ikakve vrednosti. Jedino što ima stvarnu vrednost je Bog, i Sadguru uviđa da celokupni univerzum ne poseduje stvarnost po sebi i da postoji samo kao vidljiva manifestacija Boga.

Ako se nule stave iza broja jedan (napr. 100000), svaka nula preuzima vrednost ne zato što ima vrednost po sebi, već zato što je postavljena iza broja jedan. U stanju obuzetom majom, ne sagledava se relativni status nula i broja jedan. To dvoje se brkaju tako da se za nule koje sačinjavaju fizički univerzum misli da imaju i postojanje i vrednost po sebi.

U Fana-filah stanju zadubljenosti u istinu, sve nule iz čitavog univerzuma koje su bile dodate broju jedan bivaju isključene.

Samo jedan opstaje.

U Baka ili Sadguru stanju potvrđivanja istine u univerzumu, sve nule iz univerzuma ponovo se pojavljuju, ali su s matematičkog stanovišta stavljene ispred broja jedan (napr. 000001). Tim ponovnim postavljanjem nule imaju postojanje ali ne i vrednost, bez obzira koliko ih je.

U ovom poslednjem slučaju nikakvo povećanje broja nula niti povećava brojčanu vrednost niti na bilo koji način menja vrednost broja jedan. Vrednost se ni ne povećava ni ne smanjuje.

Jedan Savršeni Učitelj može da izvede bilo kakvo čudo. To ne povlači za sobom nikakvo kršenje zakona, pošto je on iznad delokruga maje i njenih zakona. Među onima koji raspolažu Sadguru stanjem, Avatar poseduje besprimernu svest. Sadguru doživljava stanje “Ja sam Bog a Bog je sve“, dok Avatar doživljava stanje “Ja sam Bog i ja sam sve“. Čovek kao Bog (tj. Sadguru) vidi Boga u svemu, ali Bog kao čovek (tj. Avatar) vidi ono što Bog kao Bog vidi: Sebe u svemu. U stvari, Avatar ne samo što vidi Sebe u svemu nego vidi i Sebe kao sve; ne samo kao da je u mnoštvu nego i kao da jeste mnoštvo na sasvim isti način na koji je On ono Jedno.

Kada napusti svoje telo po završetku svog duhovnog zadatka u imaginarnom univerzumu dvojnosti, Avatar ili Sadguru zadržava Bogosvest koja je njegovo neprekidno večno stanje. Ovo četvrto i poslednje putovanje Avatara i Savršenih Učitelja je isto kao drugo putovanje Mađzub-e-kamila. Njihovi bezgranični individualiteti nisu izloženi nestajanju uprkos činjenici da su sada preneti potpuno izvan sveta oblika. Njihovi individualiteti opstaju zato što njihova božanska bezgranična svest trajno ostaje kao sama neotuđiva priroda duše, kojoj ne treba oblik za njen locus standi.

Sanskare ili sanskarički ego-um može da opstane jedino kačeći se za neki oblik, ali nikakav izražajni medijum oblika nipošto nije neophodan za postojanje božanske svesti. Ona je, kao sušta priroda duše, samoodrživa.

Napuštanje fizičkog tela od strane Avatara ili Sadgurua nije smrt, jer on ni dok koristi telo uopšte nije vezan za njega i nema sanskaričku sponu sa njim. Napuštanje tela u takvim slučajevima ne povlači za sobom ni uobičajeno preživljenje ograničenog individualiteta ili ego-uma, jer oni naprosto ne postoje u Sadguruu ili Avataru.

Njihovo napuštanje tela razlikuje se i od smrti naprednih jogija koji mogu svojevoljno da napuste svoje fizičko telo po završetku svog posla. Napredni jogiji ne mogu da odbace svoj ego-um ili ograničeni individualitet, koji se čvrsto pripija za njih čak i posle raskidanja njihove povezanosti s fizičkim telom, ali Mađzub-e-kamil, Sadguru i Avatar preduzimaju neuporedivo i direktno “putovanje“ ka neizmernom i nedeljivom okeanu božanstvenosti.