Drugo Poglavlje

DRUGO POGLAVLJE

Ciklus spavanja i budnosti

Spavati znači prepustiti se jednoj od temeljnih sila života. Spavanje je neizbežna potreba. Za nju ne može biti zamene, mada je mogućno regulisanje u izvesnom stepenu, kao što je izbor da se na spavanje ide u jedanaest umesto u deset sati. Takva podešavanja mogu da se čine samo u tačno definisanim granicama. Ne sme biti mešanja u stroge zahteve za snom u iole značajnijem vremenskom periodu.

Za prosečnog čoveka dugotrajno uzdržavanje od spavanja neminovno dovodi do telesnog poremećaja kao i do pogoršanja ili čak rastrojstva uma. Um gubi svoju normalnu živost i primetno mu se umanjuje sposobnost da se usredsredi i reši teže probleme. Sem toga, on gubi i sposobnost da se nosi sa problemima koje nameće svakodnevni život.

Pošto predstavlja jednu od najznačajnijih pojava u postojanju pojedinca, spavanje mora u potpunosti da se shvati da bi se i svrha samog života potpuno razumela.

Svaki pokušaj da se pruži tumačenje spavanja na čisto fiziološkom planu bilo bi nepotpuno a takođe i obmanljivo. Mnogi ljudi smatraju da je spavanje neizbežna posledica iscrpljenosti viših nervnih centara u mozgu. Neki, pak, uzrok spavanja vide u gomilanju metaboličkih i drugih nepoželjnih proizvoda u mozgu. Ostali spavanje smatraju posledicom kočenja viših nervnih centara putem nervnih impulsa stvorenih u specijalizovanim centrima za spavanje.

Ima i stručnjaka koji spavanje smatraju prirodnim stanjem mozga, a svest je po njima rezultat aktiviranja mozga putem spoljnih podsticaja. Zato je spavanje, po njihovom mišljenju, povraćaj u prirodno stanje mozga koje se dešava usled povlačenja tih spoljnih podsticaja.

Suština svih tih fizioloških tumačenja jeste da je spavanje nusproizvod fizičkog mozga. To je potpuno pogrešan zaključak. Potrebno je sadržajnije objašnjenje da bi se pravilno ocenio stvarni status svesti i njen odnos sa telom i dušom.

U celom toku evolucije svest se razvija u umu i kroz njega, i ispoljava se kroz napredujući medijum fizičkog oblika, ali sama svest obitava u duši. Telo je samo medijum kroz koji se svest izražava.

Kroz vekove, pojedinačni životni impuls (individualizovana duša) postepeno postaje svesniji dok se izražava kroz nebrojene oblike. Tako razvijena svest je vlasništvo uma i ne iščezava sa nestankom fizičkog nosioca.

Sa širenjem svesti, dolazi i do razvoja fizičkog oblika. Telesni oblici pojavljuju se jedan za drugim u neprekidnom i rastućem nizu kako bi celokupna svest mogla stalno da se razvija uz pomoć podesnog napredovanja nosilaca oblika. Svest nije slučajni proizvod fizioloških procesa, već pravi razlog postojanja svih oblika života.

Svest je merilo na osnovu kojeg valja shvatiti razlike između spavanja i budnosti. U budnom stanju um postaje svestan i izražava se uz pomoć tela. U spavanju um ponovo pada u stanje mirovanja duše bez spoljnog izražavanja. Fiziološki, stanja spavanja i budnosti mogu da se opišu kao usporavanje i ubrzavanje viših moždanih centara, ali od većeg značaja je odrediti ih kao uranjanje i izranjanje svesti.

Kako bi se odgovorilo na osnovno pitanje zašto bi svest trebalo da oscilira između mirnog stanja spavanja i aktivnog stanja budnosti, mora se pristupiti problemu prvobitnog porekla svesti. Pre početka svih početaka, beskrajni okean Boga bio je potpuno samozaboravan. Krajnja i nesmanjena zaboravnost tog beskrajnog okeana Boga u stanju s one strane onostranog bila je prekinuta kako bi Bog svesno spoznao vlastito savršenstvo božanstvenosti. Isključivo iz tog razloga je svest nastavila da se razvija.

Sama svest bila je pritajena u stanju Boga s one strane onostranog. Pritajen u tom istom stanju Boga s one strane onostranog bio je i prvobitni hir (lahar) da postane svestan. Taj prvobitni hir je bio ono što je pritajenu svest po prvi put dovelo do manifestacije (oblika).

Svest se sporo i tegobno približava svom vrhuncu u ljudskom obliku, koji predstavlja cilj evolutivnog procesa, i na taj način pojedinačni um postepeno razlikuje sebe od mora zaborava. I pored toga, svesni pojedinac još uvek ne shvata istinu o suštinskom biću. Naprotiv, u čoveku se stvara lažni osećaj ograničenosti i osujećenosti.

Puna svest koja je teško proizvedena u evolutivnom procesu i koja zauzima mesto potpune zaboravnosti, ostaje ograničena zato što je prepunjena nebrojenim impresijama (sanskarama) ispunjenih i neispunjenih želja koje su bile stečene za vreme nastanjivanja mnogih konačnih tela. Najpre je lahar bio uzročnik ispoljavanja svesti. U svakodnevnom životu su impresije (sanskare) te koje navode pritajenu svest u stanju spavanja da se manifestuje kao aktivna svest u budnom stanju.

Mada je more zaborava bilo uklonjeno putem razvoja svesti, ono je ipak bilo zamenjeno za sve veći košmar stalno rastuće uzaludnosti. Zaboravnost je zamenjena pamćenjem, ali to je pamćenje opterećeno ograničenjem, bespomoćnošću i vezujućim željama.

Potpuna ali konačna ljudska svest upinje se da pronađe samoizražavanje i samozadovoljenje, ali čak su i ti napori podložni sanskaričkim prinudama. One sprečavaju čoveka da ponovo osvoji izvornu istinu o svom biću i podvrgavaju ga sve većoj ograničenosti i nemoći. On je poput pauka uhvaćenog u mrežu koju je sam napravio.

Kao način da predahne, svest teži zaboravu dubokog spavanja u kojem se ponovo privremeno prepušta moru samozaboravljanja – izvornom stanju Boga s one strane onostranog. U čvrstom spavanju svest za neko vreme biva pritajena, dok je teret neiscrpenih sanskara ne primora da se ponovo ispolji u budnom stanju.

U svojim beznadežnim pokušajima za vreme budnosti da prevaziđe osećanje bespomoćnosti i dosade, čovek može da pokuša da pobegne od sebe posredstvom uzbudljivih emocija požude ili ljutnje. Iako potapanje sebe u požudu ili ljutnju može da izgleda kao nešto što pruža nadu u bekstvo, postignuto zadovoljstvo je samo privremeno. Neizbežno nastaje protivosećanje kajanja ili potištenosti koje je gore od prvotnog osećanja osujećenosti. Na kolektivnom nivou, ratovi pružaju uzbudljiv način za bekstvo koji potom dovodi do neosetljivosti čovekovog duha uz neodoljiv osećaj opterećenja.

Priroda je nastojala da razvije svest tokom dugih epoha mučne borbe. Velika je tragedija to što svest, kad se suoči sa gorućom potrebom da se oslobodi iz zamke, umesto da to i učini mora da nazaduje tako što pribegava otupljivanju osetljivosti. Ta smicalica je kobna jer obuhvata svesno nastojanje da se ponište postignuća prirodne evolucije.

Nijedan od čovekovih pokušaja u budnom stanju da prevaziđe svoje osećanje nepodnošljivog zamora nije u potpunosti prihvatljiv za dušu. Svi su oni na duge staze nezadovoljavajući. Otuda čovek teži odmoru i osveženju povlačeći se privremeno u zaborav dubokog spavanja. Ta psihološka potreba za spavanjem ne može se izbeći. Isto kao što fizičkom telu trebaju naizmenična razdoblja aktivnosti i počinka, tako su i umu potrebna takva razdoblja.

Spavanje je sredstvo pomoću kojeg se um privremeno otrže od pritiska koji na njega vrši vekovni teret impresija i želja. Um se kroz san privremeno okrepljuje za dalje učestvovanje u igri “postajanja samosvesnim“. Kada bi biće bilo potpuno svesno svoje istinske Božje prirode tokom budne svesti, ono ne bi imalo nikakvu potrebu da se povlači u samozaborav u spavanju. Njegova spontana radost bila bi večni izvor božanstvenog okrepljenja.

Kada čovek teži oslobođenju od čame budnog stanja putem gubitka svesti u stanju spavanja, ne dešava se ni najmanje razaranje svesti. Duboko spavanje je unutarnje povlačenje svesti u stanje privremenog zaborava. U tom stanju um je potpuno miran. On ne oseća bespomoćnost ograničene samosvesti, a nije ni svestan istinskog bića kao neograničene istine. I konačni iluzorni svet i pravo beskonačno stanje su zaboravljeni kad svest potone u more zaborava. U dubokom spavanju svest postoji samo kao pritajena mogućnost koja ponovo mora da se podstakne za aktivnost.

Spavanje stoji u istom odnosu sa svešću kao smrt sa životom. Smrt nije poništenje života, već njegovo prenošenje u drukčije stanje bivanja. Na isti način, spavanje nije poništenje svesti, već njeno povlačenje u stanje privremene neaktivnosti. Bilo pritajena kao nesvesnost ili manifestovana kao svesnost, svest uvek postoji.

Stvar može sažeto da se izloži ovako:

Posle odlaska na spavanje, kada čovek obično ulazi u uobičajeno stanje sanjanja:

(a)    on nema svest o telu;

(b)   spona sa fizičkim telom ostaje netaknuta;

(c)    u kratkom periodu doživljavaju se bol i užitak;

(d)   čovek se budi u istom fizičkom telu.

Posle fizičke smrti čovek takođe ulazi u stanje sanjanja i:

(a)    nema svest o telu;

(b)   spona sa tim naročitim fizičkim telom je zauvek presečena;

(c)    pošto spona sa grubim više ne postoji, on doživljava bol ili užitak (stanje pakla ili raja) daleko snažnije, bilo u dužem ili kraćem periodu;

(d)   budi se u grubom u drugom fizičkom telu.

Prelaz iz spavanja u budnost sastoji se u prelaženju iz (a) nesvesti u (b) podsvest i konačno u (c) punu svest. Po prirodi stvari one se za običnog čoveka sastoje od:

(a) čvrstog spavanja     =   nesvest

(b) snova                      =    podsvest o dvojnosti

(c) probuđenosti iz spavanja   = puna svest o dvojnosti

Kada čovek gotovo izgubi svest, kao kod jake groznice, on je podsvestan kao u stanju sanjanja. Ali, ukoliko je učinjen nesvesnim putem opojnih sredstava kao što je hloroform, on je nesvestan kao u stanju čvrstog spavanja. Nesvest uvek povlači za sobom privremeni povratak u izvorno stanje Boga s one strane onostranog, bez obzira na uzrok, koji može biti čvrsto spavanje, opojna sredstva ili neki fizički udes.

Iako će tema staze i njenih disciplina kasnije biti detaljno izložena, značajno je napomenuti u vezi sa ovim da za one koji su na stazi postoje tri stanja:

(a)    stanje Boga s one strane onostranog  =  nesvest

(b)   iskustva na stazi                                 =  prava podsvest o dvojnosti

(c)    buđenje iz svake iluzije o dvojnosti   =  prava puna svest o Bogu ili Sopstvu.

Um teži privremenoj neaktivnosti svoje svesti u dubokom spavanju, ali ne može u beskraj da pristaje na samoporicanje. To negativno postignuće nije prikladna zamena za krajnju svrhu zbog koje je svest nastala, a to je da duša postane potpuno svesna sebe kao beskrajne istine. Mada nastoji da putem spavanja otrese teret koji mu svest nameće, čovek se nehotice vraća u svoje budno stanje usled impresija nakupljenih pri sticanju same svesti iz koje nastoji da umakne. Stari okovi želja – kako ispunjenih tako i neispunjenih – vezuju ga za svet iluzije i ponovo ga guraju u vrtlog ograničenog života.

Iako je samo privremeno, spavanje zaista pruža umu ponovno okrepljenje. Da ne postoji neka vrsta obnavljanja psihičke vitalnosti za vreme spavanja, ne bi bilo nikakve naročite koristi od tog zaborava. Uprkos očitom predahu, svest bi ostala potpuno ista kakva je bila u vreme svog povlačenja u spavanje, i ne bi bilo nikakvog dobitka. To bi bio tek besplodan zastanak u dugom lancu automatskih reakcija na okruženje.

Spavanje donosi stvarnu korist. Usled činjenice da je zasebna “ja-svest“ potpuno obustavljena tokom dubokog spavanja, pojedinačna duša je u stvarnom jedinstvu sa beskrajnim Sopstvom. Kada je spavanje bez snova, pojedinačna duša počiva u nepomućenom spokojstvu najizvornijeg stanja Boga s one strane onostranog. No, budući da spavanje predstavlja uranjanje svesti u zaborav, ono ne daje duši svesnu realizaciju istine koju će duša najzad iskusiti kada se svest oslobodi svih impresija, kako dobrih tako i loših.

Čak i ovaj nesvesni kontakt sa beskrajnošću – prebivalištem sveg blaženstva i moći – pruža umu novo raspoloženje i bodrost. Kada se vrati u budno funkcionisanje, svest ispoljava obnovljenu veru da će jednom, na neki način, konačno rešenje svih zamršenosti života biti pronađeno.

Mada najvažniji posao svesti uvek biva obavljen za vreme budnog stanja, i snovi imaju ulogu u pomaganju svesti da se snađe u lavirintu problema koji je saleću. Svest po pravilu prolazi kroz stanje sanjanja prilikom prelaženja iz budnosti u spavanje i dok se vraća iz spavanja u budnost. Stanje sanjanja služi kao most između spavanja i budnosti, ali ne predstavlja neizbežnu fazu. Um može da prelazi iz mirovanja u budnost i natrag i bez podsvesnog prolaženja kroz fazu snova.

U stanu sanjanja svest nije potpuno prikrivena kao kod spavanja, ali ni potpuno aktivna kao na javi. Stanje sanjanja je na pola puta između te dve faze i označava prelaz iz pritajene svesti u aktivnu svest. Jedinstvena odlika uobičajenog stanja sanjanja je to da su iskustva u njemu relativno lišena čina volje kao i krutih društvenih zahteva koji preovlađuju u svesnom životu.

Uprkos prividnom bezakonju stanja sanjanja, ono je ipak podložno nagomilanim mentalnim i emotivnim impresijama (sanskarama) koje u stanju sanjanja deluju jednako neumoljivo kao i na javi. Mnoge sklonosti i želje koje ne mogu da nađu ispunjenje u budnom životu, traže i pronalaze svoje zadovoljenje u samostvorenom, subjektivnom svetu snova. Isto tako, mnogi strahovi i konflikti pokopani u podsvesnom umu nameću sanjaču raznorazne patnje koje bi svesni um težio da izbegne.

Dakle, i zemlja snova navodi na doživljavanje suprotnosti. Jedinstvena karakteristika doživljaja u snovima je to da oni pružaju mogućnost iscrpljivanja brojnih sanskaričkih impresija bez stvaranja bilo kakvog novog fizičkog ropstva. Mnogi snovi imaju istu snagu i usmeravajuću vrednost koje su sastavni deo iskustava u stanju budnosti, s tim što su ova druga uvek praćena istovremenim stvaranjem novih emotivnih i mentalnih impresija (sanskara) koje se ispostavljaju kao jednako vezujuće koliko i vekovima stare impresije koje ograničavaju čovekovu svest. Iskustva iz snova, međutim, nemaju za posledicu takvo stvaranje novih vezanosti.

Još jedan zanimljiv aspekt običnih snova je to da, bez obzira šta san sadrži, on nema direktnog uticaja ni na čiji um izuzev sanjačevog. To je potpuno suprotno od iskustava u svesnom stanju budnosti, koja redovito uključuju i mnoge druge duše i utiču na njih, i tako komplikuju mnoge životne obrasce. Aktivnost svesti u budnom stanju stvara jaram karmičkih dugova i dobitaka kojih su sanjana iskustva pošteđena.

Svet snova je jedna vrsta psihičke eksperimentalne laboratorije, odvojene od zahteva fizičkog života, zbog čega ima izvesnu prednost nad budnim stanjem. No, pošto ne aktivira naredbodavnu moć volje i izdvaja pojedinačnu dušu od drugih duša, on dopušta i velike teškoće kojih je život na javi lišen.

Uprkos periodičnom opuštanju i okrepljenju koje spavanje pruža, um nastavlja da biva nezadovoljan. Gonjen potrebom da se oslobodi tereta koji mu ograničena svest nameće, čovek se udružuje sa osobama istih sklonosti. Priključujući se grupi koja ima slične probleme, on se nada da će steći snagu da se odupre rastućem osećanju nezadovoljstva.

No, ta nada je bez osnova. U poistovećivanju sa veštačkim ‘mi’ on ne nalazi spas ništa više nego u poistovećivanju sa veštačkim ‘ja’. Uvećana snaga grupe biva poništena uvećanim očekivanjima. Umesto da njegova nemoć bude umanjena, pojedinac uviđa da se ona samo deli sa mnogima drugima. Njegovo osećanje bespomoćnosti je dodatno naglašeno učestvovanjem u grupnoj svesti, pošto deli njihovo zajedničko osećanje nemoći isto kao i svoje sopstveno.

Mada ponekad može da se nađe način da se ukloni poneka briga u životu, konačno rešenje za probleme koji se ponavljaju tek treba pronaći. Uzmimo, na primer, da je neki čovek krajnje utučen zato što se čini da ostali u njegovoj radnoj organizaciji imaju bolji tretman od njega. Pretpostavimo još i da on iznenada biva rasterećen svih svojih briga tako što u sebi podstiče smišljenu ravnodušnost prema svom okruženju.

To može da mu pruži privremeno osećanje razrešenja njegovih problema, ali pošto su njegove nevolje zapravo izazvane nedostatkom razumevanja sebe i okoline, njegova uvežbana ravnodušnost u stvari ostavlja situaciju potpuno nepromenjenu. Pre ili kasnije, kad se njegova usiljena ravnodušnost skrši i on opet postane emotivno uvučen, njegove stare brige vraćaju se da ga uznemiravaju kao i ranije. Njegov stav nevezanosti ne uspeva da dovede do trajne promene u njegovoj svesti zato što nije zasnovan na istini da postoji samo jedno beskrajno Sopstvo koje je Sopstvo svih.

Za istinsko poznavanje sebe i razumevanje svog okruženja potrebna je korenita promena gledišta. Mehanička prinuda uma da zauzme neki privremeni stav nije dovoljna, pošto um ima težnju da se vrati svojim prastarim sklonostima (obrascima navika; sanskaričkim obrascima) i da se izbavi iz svakog položaja u koji je prisilno doveden. Sve dok ne postigne inteligentno rasuđivanje utemeljeno na trajnim vrednostima, um neminovno biva uznemiravan samostvorenim brigama. Čovek stalno iznova mora da traži zaborav u spavanju kao nužni predah od učešća u stvarima koje donose malo zadovoljstva.

Čovek prianja za olakšavajuća iskustva iz grubog sveta iako ona samo uvećavaju njegove brige, patnje i osujećenja koja njegova svest želi da izbegne. Samo u krajnjem očaju svest prikuplja dovoljan podstrek da pokuša da se probije kroz stežuću mrežu ego-života i da dospe u život trajne slobode.

Kada najzad shvati da je njegova nemoć proizvod njegovih nebrojenih žudnji, čovek pokušava da nađe mir tako što se odriče tih žudnji i prihvata život u duhu prepuštanja božanskoj volji. No, dok ne dođe do tog trenutka krajnje rešenosti, on uviđa da je uporno progonjen neodoljivom željom da neprekidno nastavlja svoj samostvoreni ego-život. Mada očajnički pokušava da se probije iz egocentrične izolacije koju taj život podstiče, tek kada se preda Savršenom Učitelju on pre ili kasnije biva uveden na stazu spasilačke ljubavi.

Predavanje volji učitelja je samo po sebi veoma teško, a postaje još teže pod pogledom naklonjenih posmatrača. Njima postupci duhovnog aspiranta često izgledaju neshvatljivo, kao da on žrtvuje ono najdragocenije što ima – slobodnu volju.

Posmatraču često izgleda da učitelj teži jedino da uveća svoj uticaj tako što upravlja postupcima onih koji ga okružuju. To je daleko od razumevanja učiteljevog rada. Isto kao što je za lem nužno da bude otopljen u soli da bi mogao da spoji dva komada metala, tako je i za dušu tragaoca neophodno da putem samopredavanja bude okupana u svetlosti koju učitelj pruža. Učitelj ne dobija ništa; njemu nije cilj da dobije. Sigurno je da njegov ego ne može da bude ponesen, jer ukoliko je Savršeni Učitelj on ga je već izgubio.

Kada reši da nađe mir i ispunjenje putem odricanja od žudnji ego-života, čovek otkriva da se njegovoj novoj odluci više suprotstavljaju duboko ukorenjeme prinude njegovog sopstvenog uma negoli bilo kakvi ometajući činioci iz spoljnog okruženja. Mada sada čezne da svim srcem voli učitelja kao božanskog voljenog, i nastoji da mu se u potpunosti preda, on je daleko od toga da bude gospodar svog vlastitog uma. On ne može da se odrekne čak ni stvari koje smatra svojima, uprkos svojoj iskrenoj odluci.

Poput Janusa, aspirant ima dva lica, jedno koje čežnjivo gleda ka istini, i drugo koje gleda u pravcu neznanja. S jedne strane aspirant žudi za spasonosnom milošću učitelja i da potpuno nestane u neizmernoj istini koju naslućuje u učitelju. S druge strane njegov lažni, odvajajući ego nastoji da svim mogućim sredstvima produži svoje postojanje. Ali, sa prvim predavanjem učitelju čuju se pogrebna zvona ego-života, i mada ovaj nastavlja da se bori za opstanak njegovi dani vladanja su odbrojani.

Kada se nađe u živom blatu, čovek na sve načine nagonski pokušava da se izvuče iz njega, ali sam napor koji preduzima gura ga još dublje u njega. Što se više upinje, to više tone. Tada mora da mu dođe pomoć od nekoga ko stoji na čvrstom tlu i koji jedini može da bude od pomoći kada čovek koji se batrga prestane to da čini dovoljno dugo da bi pogledom potražio pomoć.

Postoji izvesna sličnost između ove situacije i slučaja pojedinca koji je svoj život predao učitelju. Lažni, odvajajući ego svim snagama se upinje da odloži svoj nestanak, opirući se božanskoj ljubavi učitelja. On se batrga u živom blatu postojanja, ali svaki čin potvrđivanja ega pobuđuje reakciju dubljeg predavanja volji voljenog. To, pak, povlači za sobom jasniju spoznaju o učitelju kao nikom drugom do neodoljivoj istini koja je Sopstvo svih sopstava, i jedina stvarnost u prividnom mnoštvu pojedinačnih duša.

Realizacija istine nastaje iz takvog potpunog predavanja usisavajućoj ljubavi Boga, kojeg je učitelj fizički simbol i kanal. Konačno biće sada uviđa ne samo da je beznadežno ograničeno, nego i potpuno lažno. Ono prestaje da postavlja ikakve zahteve ili da brani svoja prava, i umesto toga se nudi beskrajnoj istini. Ta ponuda pročišćene volje ide mu u prilog.

Kada ograničena svest uma potpunu uvidi svoju uzaludnost i faličnost, ona se u celosti predaje beskrajnoj istini, i duša svesno postaje jedno s tom istinom u samorealizaciji.

Tek tada se za svest može reći da je zaista stigla do svog konačnog odredišta. Spočetka usisana u beskraj, svest je sada usisana od beskraja, i svesno doživljava sopstvenu bezgraničnu moć, znanje, blaženstvo i domet. Bivajući usisana od beskraja, svest je potpuno oslobođena svih mogućih iluzija i može da se nazove nadsvešću, a u tom stanju njena prethodna bezgranična bespomoćnost pretvara se u bezgraničnu moć.

Cilj života, i stvarna svrha cele kreacije, je dostizanje istinske samosvesti (svesti o Sopstvu). Kada je preobražen u nadsvest duše, čovekov um nasleđuje riznicu svemoći i više se ne javlja ono osećanje bespomoćnosti koje mu nije davalo mira ni na javi ni u snu. Više nema potrebe da svest uranja u zaborav u spavanju kako bi postigla nesvesno sjedinjenje bića sa univerzalnim Bićem (Sopstvom). Svesno sjedinjenje koje je pojedinačno biće sada uspostavilo sa univerzalnim Bićem je dostignuće koje ne bledi i koje traje zauvek.

U bezgraničnom izobilju nadsvesti oslobođena duša ne doživljava ni lišavanje ni obustavu. U nadsvesti duša sebe doživljava kao svemoćnu, njeno blaženstvo je neizmerno i njena neprestana svest o sebi kao beskrajnoj istini ne dopušta ni najmanji prekid izazvan samozaboravljanjem svojstvenim uobičajenim stanjima spavanja, sanjanja i budnosti.

Normalna budna svest uma ne samo da nije u stanju da spozna istinsko Sopstvo, nego je i obmanuta da prihvati lažno, ograničeno biće i lažnu raznovrsnost pojavnog sveta kao stvarne. Stoga je ta svest jedan oblik neznanja. Nadsvest može da se nazove “nad-budnošću“ zato što to stanje prevazilazi sva uobičajena ograničenja i postaje istinski celovito u smislu da ne zadržava nikakav element iluzije. Ono je suprotnost običnog spavanja, pošto u običnom spavanju dolazi do potpunog zaboravljanja istine, dok je u nadsvesti svest o istini potpuna. Kada prodre u dubine zaboravnosti, neznanja i iluzije i svesno ih osvetli, budna svest biva preobražena u nad-budnu svest.