Treće Poglavlje

TREĆE POGLAVLJE

Uzroci i posledice rata

Osnovni uzroci socijalnog nemira koji često dovodi do rata mogu se naći u pojedincu, u celokupnom društvu, u delovanju maje i u samom planu Božje volje. Budući da svi oni mogu u krajnjoj analizi da se svedu na jedno, to samo znači da je i rat deo božanskog modela. Međutim, pošto rat deluje na jedinku, moramo da ga razumemo na svim nivoima u okviru iluzije koja ga ubrzava.

Prvi je nivo samog pojedinca. Lako se može videti da je većina osoba uronjena u sopstvene egoe i sebična gledišta. Ovo je život iluzornih vrednosti u koje su ljudi zapleteni. Kad bi se suočio sa istinom, čovek bi shvatio da je sav život jedinstven, i s tim razumevanjem bi zaboravio svoje ograničavajuće biće.

No, čovek se ne suočava sa istinom, i smatra se odvojenim od ostatka ljudskog roda i u takmičarskom odnosu sa njim. Taj stav često prouzrokuje takvu predstavu o ličnoj sreći koja podstiče želju za moći, neobuzdanu pohlepu i neublaženu mržnju.

Neupućene u stvarnu svrhu života, mnoge osobe tonu do najnižeg nivoa kulture, ukopavaju se u njemu i doprinose raspadu formi zadržanih iz mrtve prošlosti. Sputani materijalnim interesom i skučenim gledištem, zaboravljaju svoju božansku sudbinu. Zaista su izgubili svoj put, te divljački udaraju na sve strane oko sebe, jer su im srca razjedena strahom i mržnjom.

Drugi nivo na kojem nastaju ratovi je nivo društva u celini. Tu se kao glavni uzrok često navode ekonomski pritisci. Uz to, reklo bi da prihvatljiv uzrok predstavlja otpor agresiji.

Pa ipak, bila bi to iluzija unutar iluzije kad bi se tvrdilo da ratovi nastaju samo zato da bi se osiguralo materijalno usklađivanje. Češći je slučaj da su oni proizvod nekritičkog poistovećivanja sa ograničenim interesima koji usled udruživanja na kraju počinju da se smatraju za čovekova isključiva prava. Izjavljivati da je problem čovečanstva naprosto problem hrane isto je što i svesti čovečanstvo na nivo životinjskog carstva.

Ukoliko izabere da sebi postavi ograničeni zadatak obezbeđivanja čisto materijalnog regulisanja, čovek mora da shvati duhovna grananja tog prostog cilja i da bude vođen njima. Ekonomsko regulisanje ne može da se odvoji od duhovnog konteksta. Ekonomsko regulisanje može da se ostvari tek kada ljudi uvide da ne može biti planske kooperativne aktivnosti u ekonomskim pitanjima bez zamenjivanja koristoljublja ljubavlju koja se sama daje. U nedostatku te osnovne potrebe, postizanje najvišeg učinka u proizvodnji samo će voditi dodatnom osećaju nedovoljnosti i novom sukobu. Bogati duh samodajuće ljubavi mora da bude u osnovi svakog napora da se razreše i otklone ekonomski pritisci koji dovode do rata.

I dok materijalno usklađivanje može da se smatra samo delom šireg problema duhovnog usklađivanja, duhovno usklađivanje zahteva eliminisanje čovekovog ‘ja’. Ono mora da se ukloni iz svih onih faza koje utiču na čovekov intelektualni, osećajni i kulturni život.

Dakle, nije teško uvideti da se rešenje za individualne i socijalne činioce koji su u osnovi rata zasniva na duhovnom prosvećenju pojedinca. To ne mora da znači da su ratovi neizbežni sve dok ego-ličnost pojedinca nastavlja da besni u kulturnoj i ekonomskoj oblasti života, jer rat je samo najeksplozivnije grubo ispoljavanje združene egocentričnosti ljudskog roda. No, konflikt ove ili one vrste neminovan je sve dok ego-ličnost ne bude potpuno ukroćena i odstranjena.

Kad se čovek suoči sa istinom i počne da shvata da je celo čovečanstvo, štaviše čitava kreacija, nešto jedinstveno, problem ratova počeće da nestaje. Svi moraju tako jasno da sagledaju da su ratovi i izlišni i nerazumni, da neodložni problem neće biti zaustavljanje ratova, nego njihovo duhovno vođenje protiv stava uma koji ih je proizveo.

U svetlu istine o jedinstvu svih, kooperativan i skladan život biva neminovan. Stoga je glavni zadatak onih koji su naumili da obnove čovečanstvo posle svetskog rata to da učine sve što mogu da razveju duhovno neznanje koje ga obavija.

Za bolest sebičnosti i samoživosti u ljudskom rodu potreban je lek koji je ne samo univerzalan u primeni, nego i žestok po svojoj prirodi. Sebičnost je toliko duboko ukorenjena da može da se istrebi samo tako što će biti napadnuta sa svih strana. Istinski mir i sreća spontano će svanuti kad se oslobodimo sebičnosti. Mir i sreća koji potiču iz ljubavi koja se sama daje su trajni. Čak i najgori grešnik može da postane veliki svetac ukoliko ima hrabrosti i iskrenosti da podstakne energičnu i potpunu promenu u srcu.

Nivoi iz kojih se ratovi aktiviraju još uvek nisu iscrpljeni. Treći nivo je nivo maje. Kad se sukobi i ratovi pravilno shvate, uviđa se da su svi oni deo božanske igre. Stoga su oni rezultat božanske volje, koja svoj izraz pronalazi u svetu manifestacije, putem medijuma maje – kosmičke snage koja čini da iluzorni svet dvojnosti deluje kao da je stvaran.

Svrha kojoj maja služi je dvojaka: (1) ona može da doprinese hvatanju uma u dvojnost iluzije, i (2) može da doprinese i oslobađanju uma iz čvrstog zahvata duhovnog neznanja i ropstva. Maju ne treba ignorisati; s njom se mora postupati s nepristrasnošću i razumevanjem. Ratovi su delo maje, i mogu biti ili duhovno razorni ili korisni, zavisno od toga da li su zasnovani na podređenosti zahvatu maje ili na odvojenosti od njega.

Poslednji nivo iz kojeg nastaju uzroci rata uopšte i nije nivo, jer to je deo božanskog plana Boga da gladnom i iznurenom svetu pruži na slobodno raspolaganje večnu i jedinu istinu. Za vreme rata u pokretu su moćne sile uništenja koje katkada mogu da se učine nadmoćnima. No, stvaralačke sile za spasenje čovečanstva takođe bivaju puštene u dejstvo putem različitih kanala. Mada je delovanje ovih drugih u velikoj meri tiho, suđeno im je da na kraju dovedu do preobražaja koji će dalji duhovni napredak čovečanstva učiniti sigurnim i postojanim.

Bez obzira na političke i ekonomske činioce o kojima istoričar govori osvrćući se na minule ratove, sa duhovne tačke gledišta taj plahoviti fenomen je ciklično božansko vrenje nad kojim nijedna zemaljska sila nema kontrolu.

Uvek postoje dva aspekta Božanstva koji su vazda aktivni u događajima u svetu. U persijskom jeziku razorni aspekt Božanstva nazvan je “samoveličanje“, a stvaralački aspekt “samoblaženstvo“. Kada preovlada “samoveličajući“ aspekt Boga, dolazi do razaranja i patnje ogromnih razmera, kao u poslednjem svetskom ratu. Aspekt “božanskog blaženstva“, s druge strane, donosi mir i izobilje. To su obično zlatna doba civilizacije.

Tokom faze “samoveličanja“ Božanstvo odbacuje samo sebe, da tako kažemo, kroz svoju sopstvenu kreaciju, dok u fazi “samoblaženstva“ Ono privlači ili voli sebe kroz sopstvenu kreaciju. Prvo je negativni, a drugo pozitivni metod. Oba se u krajnjoj liniji moraju posmatrati kao instrumenti božanske mudrosti za pobuđivanje čovečanstva da preuzme svoje božansko nasleđe samorealizacije. Kada pojedinac ili rasa samo što ne zapadnu u životinjstvo, patnja je ono što ih ponovo postavlja na zdrave temelje.

I “samoveličajuća“ i “samoblažena“ faza Boga ispoljavaju se u cikličnim talasima i deluju na pojedince i rasu sličnom snagom. Pošto razorna faza sada počinje da slabi, konstruktivni ciklus “božanskog blaženstva“ biće sve primetniji.

Isto kao što se nedavna svetska katastrofa (svetski rat) obrušila na nedužne koliko i na krivce, tako će i u predstojećoj fazi “samoblaženstva“ ciklično razdavanje biti toliko izobilno i neuporedivo da će zaslužni kao i nezaslužni imati istu priliku da prime božansku milost ukoliko su svesni date situacije.

Etika u ratno doba može da se oceni jedino po stepenu u kojem odražava božanski plan. U ratu postoje dve vrste dejstvujućih sila: (1) one koje teže ljubavi, pravdi, slozi i blagostanju cele ljudske rase, i (2) one koje deluju u vezi sa uskim rasnim i nacionalnim lojalnostima radi sebičnog iskorišćavanja drugih. I pored toga što je poslednji svetski rat doneo veliku patnju i uništenje miliona ljudi, to nije bilo uzalud, jer iz tog haosa će nastati novi svet slobode, sreće i razumevanja.

Onaj koji bi da povede rat mora da ispita svoje srce i da bude siguran da su ciljevi za koje se bori odraz božanskog plana. Njegova dela biće opravdana samo ukoliko pomažu da čovečanstvo pristupi duhovnom bratstvu učvršćenom neprikosnovenim osećajem jedinstva svih ljudskih bića, bez obzira na klasu, boju kože, nacionalnost, rasu, religiju i veroispovest.

Čovek bi mogao da se zapita kako to da uzroci rata ponekad izgledaju ukorenjeni u individualnoj čovekovoj sebičnosti, ponekad u rasnim i ekonomskim pritiscima koji prevazilaze pojedinca, a ponekad u božanskom planu Boga. I kako pojedinac može da pomogne nastojeći da oslabi svoj ego ako ratna šema već postoji u Božjem tekstu o prošlosti i budućnosti?

Odgovor na ovo iskreno pitanje najbolje se može pružiti putem analogije. Čovekove oči vide da je jabuka rumene boje, i kaže se da je jabuka crvena. Čovekov nos može da uživa u mirisu jabuke, i za jabuku se kaže da prijatno miriše. Kad uzme jabuku u ruke, čovek oseća da je njena kora glatka i sveža, a kada je zagrize ona mu je slatka i sočna.

Svi ovi oseti su na neki način usklađeni putem čovekove svesti u pojam jedne jabuke koja ima mnoga svojstva. Njenoj sočnosti se ne može osporiti mesto u “stvarnosti“ jabuke ništa više nego njenom mirisu ili boji. Opažajno se uočava da sve odlike pripadaju istoj jabuci, uprkos činjenici da oseti ulaze u svest kroz različite prozore. To da li predmet postoji delimično ili u celosti u oblasti stvarnosti, ili samo u iluziji, od malog je značaja za potrebe analogije.

Prema tome, “stvarnost“ jabuke ima mnogo zasebnih vidova, predstavljenih putem čovekovih čula. Čovek pomišlja da bi ih imala i više samo kada um u svojoj opažajnoj sposobnosti ne bi bio ograničen tipovima i položajem “prozora“ koji se otvaraju prema njoj.

Isto kao što jabuka poseduje mnoštvo neospornih svojstava, od kojih sva pripadaju istom predmetu, tako i drugi predmeti i organizmi često pružaju dokaz o brojnim vidovima stvarnosti. Stoga ista činjenica u životu različito izgleda različitim ljudima, pošto je njen izgled određen posebnim prozorom duhovne prirode kroz koji pojedinac posmatra.

Iz ovoga izlazi na videlo jedan bitan princip: svaka osoba mora da posmatra uzrok i posledicu sa prozora koji je za nju prirodan. Pokušati gledati kroz sve prozore znači rizikovati upadanje u složeni vrtlog intelektualnih činjenica koje nikada ne mogu da budu ucelinjene intelektualnim sredstvima. Pokušati nekoga odvratiti od prividnog sveta stvarnosti koji on vidi sa svog prozora znači osporavati neosporno. Oblost je za jabuku jednako stvarna kao i miris, sve dok se jednog dana oboje ne izgube u opažanju celovitosti.

Isto tako će se nekima činiti da uzroci rata leže u odgovornosti pojedinca. Za druge, društvo će biti uzrok. A treći će u tome videti ruku maje, dok će četvrti opaziti Božju volju.

Tokom rata ima osoba koje svoje prirođeno više biće otkrivaju putem podnošenja bola, i kroz dela hrabrosti i požrtvovanosti. Bolje je da takav nesebičan čin bude podstaknut opasnošću nego da do njega uopšte ne dođe. Bolje je da ljudi zaborave svoje sićušne ličnosti pod pritiskom zajedničkog stradanja, u slučaju nužde, nego da ostanu trajno obuzeti strahom i pohlepom.

Velika patnja pobuđuje u čoveku veliko razumevanje. Krajnja patnja ispunjava svoju svrhu kada konačno probudi u čoveku iskrenu čežnju za pravim razumevanjem. Besprimerna patnja vodi besprimernim duhovnim rezultatima. Ona doprinosi zasnivanju života na čvrstom temelju istine.

Pojedinac mora u potpunosti da razume svoju istovetnost sa vrhovnom sveopštom Dušom. Opazivši tu istinu, on će uvideti da se njegov život spontano preuređuje tako da njegovo držanje prema bližnjem u svakodnevnom životu postaje drugačije. Tada će se on ravnati po duhovnoj vrednosti jedinstva, koja unapređuje istinsku saradnju.

Bratstvo je spontani ishod pravilnog uviđanja. Novi život za pojedinca temelji se na duhovnom razumevanju i predstavlja istinsku potvrdu duhovne praktičnosti.

Isto kao što za pojedinca rat nije čisto zlo, tako on i na čovečanstvo u celini može da deluje kao snaga koja ga u izvesnom smislu pokreće napred. Razornost rata služi da dovede čovečanstvo do duhovne krize nastale iz fizičkog košmara. Patnja i nevolja neizbežno postavljaju pitanje čemu sve to vodi, kako će se sve završiti. Ljudi osećaju sve veću odbojnost prema žudnji i prema borbi. Pohlepa i mržnja na kraju dostižu takvu snagu da svako postaje umoran od njih. Tada ljudski rod počinje da pomišlja da je nesebičnost jedini izlaz. Uviđa se da je jedina alternativa ratu i njegovim stradanjima da se okonča mržnja i probudi ljubav, da se prestane sa zahtevima i da se daje, da prestane da se vlada i počne da se služi.

Ratovi zahtevaju primenu sarađivačkog funkcionisanja, i u tome je njihova pozitivna posledica. No, vrednost te saradnje ne treba precenjivati, pošto je ona prečesto veštački sužena pistovećivanjem sa ograničenom grupom ili idealom.

Ratovi se često vode uz neki oblik ljubavi, ali ljubavi koja nije pravilno shvaćena. Da bi došla na svoje, ljubav mora da bude slobodna, nesmetana i neograničena. Ljubav postoji na svim stupnjevima razvoja ljudskog života, ali obično je pritajena; ili je pak ograničena i zatrovana ličnim ambicijama, rasnim ponosom, uskim privrženostima i suparništvom, kao i vezanošću za svoj pol, naciju, sektu, kastu ili religiju. Radi uskrsnuća čovečanstva, srce čoveka mora da bude otključano kako bi čista ljubav mogla da se pokaže u njemu – ljubav neiskvarena i slobodna od ‘ja’ i ‘moje’.

Ljudi koji čine bezgranične žrtve za svoju zemlju i političku ideologiju takođe su u stanju za ista žrtvovanja zarad Boga i istine. Kao što rat pokazuje da čak i čovek sa ulice može da se uzdigne do najvećih visina žrtvovanja za nesebičnu stvar, on nas uči i da su sve ovozemaljske stvari u svetu – bogatstvo, imetci, moć, slava, porodica, pa čak i sam smisao života na zemlji – prolazne i lišene trajne vrednosti.

Na taj način ratni događaji takođe, lekcijama koje mu pružaju, priklanjaju čoveka Bogu. Krajnje je vreme da sveopšta patnja ubrza čovečanstvo ka prekretnici u njegovoj duhovnoj istoriji. Sada je krajnje vreme da upravo silne muke našeg doba postanu sredstvo za uvođenje pravog razumevanja odnosa među ljudima. Poslednji je čas da se čovečanstvo čestito suoči sa stvarnim uzrocima ratne katastrofe. Krajnje je vreme da potraži novo iskustvo stvarnosti. Krajnje je vreme da ljudi steknu novu viziju da je sav život jedno u Bogu, koji je jedini stvaran i jedino što je važno. Bog je vredan da se za Njega živi, i vredan je da se za Njega umre; sve ostalo je ništavno i isprazno bavljenje iluzornim vrednostima.

Rat je nužno zlo koje je u Božjem planu za buđenje čovečanstva za njegovu sudbinu kao novog čovečanstva. Vreme je sada sazrelo. Ljudi vatreno streme da stupe u vezu sa utelovljenjem istine u obliku Bogočoveka, preko kojeg mogu da se nadahnu i uzdignu do duhovnog razumevanja. U ovo kritično vreme sveopšte patnje ljudi postaju spremni da se okrenu svom višem biću i da izvrše Božju volju.

Oni će prihvatiti božansko vođstvo i ljubav koji jedini dovode do duhovnog buđenja. Božanska ljubav će izvesti najveće čudo uvođenja Boga u srca novog čovečanstva i njihovog utvrđivanja u istinskoj, i stoga trajnoj, sreći. Božanska ljubav će zadovoljiti silne žudnje ljudskog roda, učiniće ljude nesebičnima i korisnima u njihovim uzajamnim odnosima, i na kraju će rešiti sve probleme. Novo bratstvo na zemlji biće ostvarena činjenica, i narodi će biti ujedinjeni u bratskoj zajednici ljubavi i istine.

Koje će biti neke od karakteristika novog čovečanstva koje će nastati iz sadašnjih porođajnih muka? Naravno da će ono voditi računa o nauci i njenim praktičnim dostignućima. Pogrešno je gledati na nauku kao na nešto protivno duhu. Nauka je pomoć ili smetnja duhu, u zavisnosti od toga kako se koristi. Isto kao što je zdrava umetnost izlivanje duhovnosti, tako i nauka, kad se s njom pravilno postupa, može da bude izraz i ispunjenje duha.

Naučne istine o fizičkom telu i njegovom životu u grubom svetu mogu da postanu sredstvo da duša upozna samu sebe. Međutim, da bi poslužile toj svrsi, one moraju da budu pravilno postavljene u šire duhovno razumevanje koje uključuje pouzdan uvid u istinske i trajne vrednosti. U nedostatku takvog duhovnog razumevanja, velike su šanse da naučna dostignuća budu pogubno upotrebljena, i da tako pre ojačaju negoli oslabe lance koji okivaju duh. Uravnotežen napredak čovečanstva može da se osigura samo ukoliko nauka i religija idu ruku pod ruku.

Nastupajuća civilizacija novog čovečanstva neće biti nadahnuta suvom intelektualnom doktrinom, nego živim duhovnim iskustvom.

Ona će biti izbavljena iz života ograničenosti i neometano će uživati u kreativnom životu duha. Raskinuće vezanost za spoljni oblik i naučiti da živi u skladu s pravima duha. Ograničeni život u iluziji biće zamenjen neograničenim životom u istini, a ograničenja s kojima razdeljujuće biće živi nestaće pri dodiru istinskog razumevanja.

Duhovno iskustvo poseduje moć shvatanja dubljih istina koje su intelektu nedostupne. Duhovne istine često mogu da budu izložene uz pomoć intelekta, i ovaj je sigurno od izvesne koristi u prenošenju duhovnog iskustva, ali intelekt je sam po sebi nedostatan da čoveku donese duhovno iskustvo ili da mu omogući da ga saopšti drugima.

Ako dve osobe imaju glavobolju, one mogu da upotrebe intelekt da razmotre svoje zajedničko iskustvo. No, ako jedna od njih nikada nije imala glavobolju, nikakva količina intelektualnog objašnjavanja neće joj otkriti šta je glavobolja. Čovek je morao da ima glavobolju da bi zaista znao šta je to, i da bi to razumeo možda je potrebno da bude udaren u glavu. Intelektualno objašnjenje nikad ne može da bude zamena za duhovno iskustvo. Ono u najboljem slučaju može samo da pripremi podlogu za to iskustvo.

Činjenica da duhovno iskustvo uključuje nešto više no što sam intelekt može da shvati često se naglašava tako što ga se naziva mističnim iskustvom. A na misticizam se često gleda kao na nešto suprotstavljeno intelektualnosti – nerazumljivo, maglovito, nepraktično, nepovezano sa stvarnošću – ali pravi misticizam u stvari nije ništa od toga. Nema ništa iracionalno u pravom misticizmu kada je on, kao što bi trebalo da bude, viđenje stvarnosti. To je oblik opažanja koji je sasvim jasan, tako praktičan da može da se živi u svakom trenutku života, i tako duboko povezan sa iskustvom da u izvesnom smislu predstavlja konačno razumevanje sveukupnog iskustva.

Kad se duhovno iskustvo opisuje kao mistično, ne treba pretpostavljati da ono obuhvata nešto neprirodno ili van domašaja svesti. Jedini zaključak je da takvo iskustvo ne može da se pojmi ograničenim ljudskim intelektom ukoliko ovaj ne prekoračuje svoje granice i nije prosvetljen neposrednom spoznajom Beskrajnosti.

Duhovno razumevanje koje će oživeti novo čovečanstvo nikad ne može da ne uspe da prihvati neumoljive činjenice života i njegove zahteve. Oni koji ne mogu brzo da se prilagode životu, teže da ustuknu pred njim i da potraže tvrđavu samostvorenih iluzija radi zaštite. Takva reakcija je pokušaj da se u nedogled produži svoje odvojeno postojanje tako što će ga se zaštititi od zahteva koje život postavlja. To u najboljem slučaju može da pruži prividno rešenje tako što se stiče lažno osećanje sigurnosti koje proizilazi iz lažnog osećanja samodovoljnosti. To ne donosi nikakav napredak u pravcu konačnog rešenja. Naprotiv, to je stranputica s prave staze.

Sveži i neodoljivi talasi života će stalno iznova udarati o čoveka i terati ga iz iluzornih zaklona u kojima se krije. Pokušavajući da bekstvom sačuva svoje odeljujuće postojanje, on će samo navlačiti nove oblike patnje na sebe. Tek kada se osvrne oko sebe, probuđen i gibak, ustanoviće da je ogrnut bezbednošću unutarnjeg bića.

Isto kao što može da pokuša da očuva svoj osećaj odeljujućeg individualiteta putem bekstva, pojedinac može da pokuša da ga zadrži i putem nekritičkog poistovećivanja sa formama i ritualima, ili s tradicijama i prihvaćenim pravilima ponašanja. Sve su to pretežno okovi koji sprečavaju oslobađanje beskrajnog života. Kad bi bili plastično sredstvo koje lako može da se oblikuje i oblije neograničenim životom, predstavljali bi povoljnu okolnost u ispunjenju božanskog života na zemlji. No, oni uglavnom teže da osiguraju sopstveni uticaj i da se razvijaju nezavisno od života za čije izražavanje su bili namenjeni. Kad se to dogodi, sva vezanost za njih na kraju povlači za sobom grubo ograničenje života.

Isto kao što može da se trudi da se čvrsto drži za svoje odeljujuće postojanje putem bega u samostvorene iluzije, pojedinac takođe može da nastoji da se za njega drži putem poistovećivanja sa nekom uskom klasom, veroispovešću, sektom ili religijom, ili putem podele zasnovane na polu. Može se učiniti da je on izgubio svoje odeljujuće postojanje putem poistovećenja s nekom većom celinom, ali češći je slučaj da to poistovećenje postaje sredstvo za izražavanje njegovog odeljujućeg postojanja. On to postiže tako što se oseća odeljeno od onih koji pripadaju drugoj klasi, narodu, veroispovesti, sekti, religiji ili polu. Stoga je njegov osećaj odvojenosti od nasuprotne grupe bitniji od njegovog osećaja poistovećenosti sa pripadnicima njegove vlastite grupe.

Snaga, pa i samo bitisanje, odeljujućeg postojanja potiče od poistovećivanja svog bića s jednom od dve suprotnosti. To automatski dovodi do razlikovanja od druge suprotnosti. Stvarno pripajanje ograničene ličnosti može da se postigne samo u okeanu univerzalnog života. To uključuje odricanje od svakog osećaja razlikovanja po suprotnosti u izgledu, uverenju ili delovanju, odricanje od svakog odeljujućeg postojanja u svim kategorijama.

Ogromna masa čovečanstva je duboko zapletena u te odeljujuće i dogmatične sklonosti, i onaj koji bolje pogleda taj prizor ne može da ne oseti najcrnji očaj. Tačno je da lako primetne sile požude, mržnje i pohlepe prouzrokuju neizmernu patnju, ali čak i u najneobuzdanijim rušilačkim silama postoji neki vid iskupilačke ljubavi. U blatu ljudske bede kriju se sićušni biseri najvećeg savršenstva, i to drago kamenje pojedinačnog delanja i osećanja nije izgubljeno, već samo treba da se naniže na jaku uzicu duhovnog znanja.

Oni koji su očajni zbog ljudskog roda, a posebno u vreme rata, treba da znaju da postoje realne mogućnosti za novo čovečanstvo i da će se one pokazati putem oslobađanja ljubavi u neizmernom izobilju. To oslobađanje ljubavi može da nastupi putem duhovnog buđenja koje izazivaju učitelji.

Ljubav nikada ne može da se rodi iz puke rešenosti; putem sprovođenja volje čovek u najboljem slučaju može da bude veran dužnosti. Putem naprezanja i istrajnosti moguće je uobličiti spoljno delovanje tako da odgovara vlastitom shvatanju ispravnosti, ali takvi rezultati su duhovno jalovi jer im nedostaje unutarnja toplina prave ljubavi. Ljubav i prinuda nikad ne mogu da sede jedna pored druge držeći se za ruke.

Ljubav spontano izvire iznutra, no iako nikad ne može da bude iznuđena od druge osobe ili joj nametnuta, ljubav može da se probudi pomoću same ljubavi. U suštini, ljubav je samoprenosiva: oni koji je nemaju preuzimaju je od onih koji je imaju, jer ljubav ne može da se upije a da se na nju ne odgovori. Bez obzira na čičke koji mogu da prekriju površinu, odgovor nosi pečat prirodnog osećanja ljubavi. Tajna istinske ljubavi je to da je ona nesavladiva i neodoljiva. Čak i onaj ko se opire njenom dolasku je osuđen na neuspeh dok skače da začepi rupu kroz koju se ona izliva preko i pored zidova njegovog srca. Ona juri za njim i on se okreće upravo na vreme da vidi da je opkoljen i prenet u visinu njenom neodoljivom silom.

Istinska ljubav prikuplja snagu i širi se dok ne preobrazi svakoga kog dodirne. Čovečanstvo će dostići novi vid života putem nesputanog uzajamnog dejstva čiste ljubavi, jer ona se širi od srca do srca.

Kad se sagleda da nema prava većih od prava sveopšteg božanskog života koji obuhvata sve, tada će ljubav uspostaviti mir, sklad i sreću u svim društvenim sferama, i ubuduće će blistati nad svima u vlastitoj neuporedivoj čistoti i lepoti. Božanska ljubav ne može da bude zasenjena oblacima dvojnosti, jer ona je izraz Samog Božanstva.

Pomoću same te božanske ljubavi novo čovečanstvo će se podesiti prema božanskom tonu. Božanska ljubav ne samo da će uneti neuništivu slast i beskrajno blaženstvo u lični život, nego će biti i sredstvo pomoću kojeg će novo čovečanstvo biti učinjeno mogućnim. Putem božanske ljubavi će se novo čovečanstvo naučiti umetnosti sarađivačkog i složnog života; ono će se osloboditi tiranije beživotnih formi i dati maha stvaralačkom životu duhovne slobode; otrešće se svih iluzija i postati utvrđeno u istini; uživaće u miru i trajnoj sreći; biće uvedeno u život u večnosti.

Rečeno je da se rat ne može smatrati potpuno lošim, iako teško da se može smatrati i potpuno dobrim. Postoje duboko ukorenjeni razlozi za pojavu rata, i kad se čovek nađe u sred razaranja korisno je imati nekoliko usmeravajućih principa.

Ljudi bi trebalo da se suoče sa ratnim okolnostima sa hrabrošću i verom da nijedna žrtva nije prevelika kad je zov dužnosti razgovetan. U slučaju žestokog napada svi moraju da mu se odupru u otvorenoj borbi ukoliko ne postoji alternativa. Ali, dok pruža takav otpor, svaki pojedinac mora da bude siguran da je motivisan isključivo osećajem dužnosti, bez mržnje ili ogorčenosti prema agresoru, koji tako postupa usled duhovnog neznanja.

Dalje, čovek ne sme da bude neosetljiv na nanetu patnju. Baš naprotiv, on mora da pruži svaku moguću pomoć žrtvama rata.

Činjenica da je osoba duhovni aspirant ne oslobađa je njene dužnosti prema društvu kao celini. To može da bude povezano sa nekim dubokim duševnim traganjem, a duhovni aspiranti su prečesto skloni da budu ravnodušni prema ratu zato što je većina ratova započeta iz potpuno materijalnih pobuda.

Pogrešno je odvajati duhovnost od materijalnih pobuda, jer i ove imaju određeni duhovni značaj. Vrata u večni život ne otvaraju se neosvrtanjem na ljudsku patnju nego njenim prevazilaženjem putem kreativne ljubavi. Čovek ne dostiže transcendentalnu i bezgraničnu istinu, koja leži u srcu iluzornog univerzuma, putem neosetljive ravnodušnosti nego putem aktivnog i nesebičnog služenja.

Duhovni aspiranti čvrsto su ubeđeni u stvarnost i večnost beskrajne Duše. Zato bi trebalo da im je lako da stave na kocku i sam život u izvršavanju dužnosti koja proizlazi iz zahteva duha.

Dužnost duhovno prosvećenog pojedinca je proširivanje dužnosti prosečne osobe i duhovnog aspiranta. On je svestan istine da su sve duše jedno, i uloga koju on mora da odigra u ovoj Božjoj igri neminovno je određena duhovnom prosvećenošću koju poseduje. On svoju dužnost obavlja u saradnji sa božanskom voljom. Pošto je usklađen sa beskrajnom istinom, on je lišen ne samo svake pomisli na sebičnu korist, nego i jake reakcije mržnje, zlobe i osvetoljubivosti.

Rat ne može da stvori nikakav stvarni rascep, čak ni među ljudima koji se bore jedni protiv drugih. Ti ljudi izgledaju različiti jedni od drugih zato što imaju različite umove i tela, ali kad se rasuđuje sa stanovišta njihovih duša, sve razlike ne samo da su sporedne, nego su naprosto netačne. Duhovno jedinstvo svih duša ostaje nenarušivo uprkos svim ratovima, i sa stanovišta konačne stvarnosti nijedna duša nije zaista u ratu s bilo kojom drugom dušom.

Može da postoji rat među ideologijama, koji može da se proširi i obuhvati umove pa čak i tela ljudi, ali nepodeljena i nedeljiva Duša ostaje Jedno u svom besprekornom, potpunom jedinstvu.

Svi koji moraju da podnose ratne tegobe osećaju veliku potrebu za staloženošću. Bilo bi korisno zapamtiti da duša ostaje nepovređena uništavanjem materijalnih stvari, i da je smrt po sebi samo prolaz ka daljem životu. Stoga bi oni koji žele da valjano odigraju svoju ulogu u božanskoj igri trebalo da ostanu nedirnuti lišavanjem i gubicima, prenoseći na druge duh vedrog povinovanja božanskoj volji.

Usled odsustva duhovnog uvida, ratna stradanja neizbežno ozlojeđuju mnoge osobe, te im je potrebno pomoći da povrate osećaj nepokvarive slasti života. Oni koji su već upućeni u večite vrednosti unutarnjeg života moraju da preuzmu dužnost rasterivanja neopravdane čamotinje i potištenosti i da obodre one koji su u dubokoj žalosti. Kada čovek zapadne u krizu, neka njegove misli ne budu usredsređene na njega samog nego na druge – na zahteve božanskog Sopstva koje postoji podjednako u svima.

Rat ne može da se opravda samo zato što donosi izvesna duhovna svojstva kao nusproizvode, jer ta svojstva mogu da se razviju i u vreme mira. Sada je vreme da čovečanstvo razvije spontani duh ljubavi i služenja, umesto da traži podsticaj koji pruža opasnost da bi ubrzalo nesebičnu akciju.

Svi bi trebalo da se sa strpljenjem, moralnom čvrstinom i požrtvovanošću suoče sa ratnom krizom, nikada ne zaboravljajući da je spasenje rastrojenog čovečanstva putem božanske ljubavi mnogo bliže nego što čovek sanja u takvom razdoblju.