Peto Poglavlje

PETO POGLAVLJE

Zapisi o slobodi

Kroz sve vekove se glas ljudskog roda dizao u silan krik za slobodom. Ljubav i potraga za slobodom su glavne osobine čovečanstva, bez obzira na rasu, vreme, narodnost ili geografski položaj. No, uprkos činjenici da je sloboda bila geslo tapkajućeg ljudskog roda toliko hiljada godina, vrlo je malo onih koji stvarno razumeju puno značenje istinske slobode. Međutim, mnogo je onih koji se bore da postignu relativnu slobodu diktiranu njihovim nepotpunim razumevanjem prirode stvarne slobode i uslova za nju. Zato različite osobe žude za različitim vrstama slobode u skladu sa različitim stvarima kojima pridaju vrednost.

Za relativnom slobodom, a to je ona sloboda o kojoj se po pravilu radi, traga se na svim stupnjevima razvoja života, i ona se obično odnosi na tip života koji bi ljudi želeli da vode. Na primer, oni koji se poistovećuju sa svojom zemljom nagonski rade za nacionalnu ili političku slobodu. Oni koji su motivisani ekonomskim pobudama bore se za ekonomsku slobodu. Oni koji su nadahnuti religijskim razlozima upravljaju svoje delovanje ka religijskoj slobodi. Oni koji zastupaju neku sociološku ili kulturnu ideologiju pospešuju slobodu kretanja ili govora.

Lokalizovana sloboda koja nastaje iz tih ograničenih ciljeva je prividna i može da se nazove samo nasuprotnim stanjem, u kojem preovlađuje naličje neugodne situacije. To je sloboda neznanja u kojoj u najboljem slučaju postoje kratkotrajni mir i obilje, i prolazno olakšanje i uživanje.

Uprkos materijalnim povezanostima onog što je dobro i onog što je loše, duhovna sloboda je uvek na dohvat ruke, spremna da je čovek osvoji. To je istina zato što je čovekova urođena duhovna sloboda duše večna, beskrajna i nepromenljiva, bez obzira da li je doživljava puna ljudska svest ili ne.

Retki shvataju da je to temeljna sloboda. Samo ona može da da pečat istinske vrednosti različitim vrstama relativne slobode jer, dugoročno gledano, sve one nestaju u njoj. Čak i kad su spoljni uslovi slobodnog života potpuno ispunjeni i zajamčeni, čovekov um i dalje će biti nedorastao ako čovek ne uspe da osvoji duhovnu slobodu.

Spoljna, relativna sloboda je neminovno ograničena kontaktom sa drugim jedinkama. Zbog toga je spoljna sloboda podložna redefinisanju i sužavanju unutar granica koje nameću grupni, javni i opštenarodni način života. Prava jednog naroda, pak, neminovno postaju podložna sudskom rešenju ili nasilnom ponovnom određenju usled preklapajućih “prava“ drugih naroda. Stalno podešavanje tih tobožnjih prava na svim nivoima potpuno je nepodesno za konačno rešenje u oblastima od značaja i vladajućim principima koji su im svojstveni. Svesno ili nesvesno, pojedinci isto kao i narodi moraju da se priklone jednom pouzdanijem shvatanju slobode u kojem ta prava mogu da budu razrešena.

Nacionalna, ekonomska, religijska i kulturna sloboda su odrazi dvojnosti postojanja. One postoje samo u promenljivom stepenu, i podložne su stalnom neskladnom podešavanju. Čak i kada se osvoje putem istrajnog napora, one ne mogu trajno da se očuvaju zato što su spoljne okolnosti u kojima su bile uspostavljene takođe podložne pogoršanju.

Samo duhovna sloboda je apsolutna i neograničena; kada se osvoji putem istrajnog napora, osvojena je zauvek. Jer, iako duhovna sloboda može da se ispolji i ispoljava se u dvojnosti postojanja, ona je utemeljena i održavana spoznajom neprikosnovenog jedinstva sveg života.

Jedan važan uslov za duhovnu slobodu je sloboda od svakog željenja. Željenje je upravo ono što okiva život tako što ga vezuje za uslove u okruženju koji bi ispunili tu želju. Ukoliko nema željenja, nema ni zavisnosti, pa time ni ograničenja.

Pojedinac nikada ne ostvaruje istinsku slobodu dok ne prestane da biva guran ili vučen bilo kakvom unutarnjom prinudom. Kada se probije kroz sve želje i toliko ih iscrpi da može i da bude i da ne bude, da ima i da nema, tada je slobodan. I upravo tada su neophodni Savršeni Učitelji da pomognu da se olakša taj teški teret nastojanja da se iscrpu i napuste želje.

Kada se individualizovana duša probije kroz prekrivajući čelični oklop željenja, ona se oslobađa od svog prividnog robovanja telu, umu i egu. To je duhovna sloboda koja donosi konačnu spoznaju jedinstva sveg života i dokrajčuje sve sumnje i brige.

Potpuno svesno, večno iskustvo duhovne slobode je neizbežni i krajnji cilj puta za sav život i za svako pojedinačno biće.

Metod izmicanja uticaju koji dvojnost vrši na svest nije jednostavan. Što su čoveku dostupniji komfor i užitak, to su mu manje šanse za dovoljno snažan pritisak koji bi ga primorao da odbaci čak i privremenu sreću zbog svojih dostignuća. A opet, on to na kraju mora da učini (iznutra) da bi potpuno usredsredio svest na dalje sticanje iskustva svog vazda prisutnog sopstva ili duše, sa svom njenom blaženom slobodom stvarnog postojanja.

To je razlog što Bog najviše voli takozvane siromahe i nemoćne. Što je veća bespomoćnost, to veće može i treba da bude oslanjanje na Boga radi Njegove pomoći, koja je uvek spremnija od iskrenih i revnosnih žudnji za njom. Što su jači lanci, to su veće šanse za brzo i trajno oslobođenje, putem čovekovog potpuno svesnog iskustva svoje izvorne i neprolazne slobode. Bezgranična i neprolazna duhovna sloboda sopstva ili duše postoji večno i beskonačno u svakome i svima, i podjednako je na raspolaganju svakom muškarcu i ženi bez obzira na klasu, veru ili narodnost.

Duhovna sloboda može da nadmaši i nadmašuje sve obmanljive pojave dvojnosti, jer božanska Jednota je uvek božanska Jednota, pre bespočetnog početka i posle beskrajnog kraja. Suprotno tome, iluzija svake materijalne vezanosti, od prve do poslednje, uvek je iluzija, a čak i njeno varljivo postojanje zavisi od večne duhovne slobode duše.

Jedino u duhovnoj slobodi čovek može imati postojanu sreću i neometano poznavanje sebe. Jedino u duhovnoj slobodi čovek može da živi za sve, a da ipak ostane izdvojen u sred svih aktivnosti.

Svaki drugi sporedniji tip slobode je nalik kući podignutoj na pesku, i svako manje postignuće je praćeno strahom od propadanja. Nema većeg dara od dara duhovne slobode, i nema važnijeg zadatka od pomaganja drugima da pronađu duhovnu slobodu. Oni koji su shvatili najviši značaj duhovne slobode ne samo što sami moraju da streme ka njoj, nego i da učestvuju u bogomdanoj dužnosti pomaganja drugima da je osvoje.

Bez obzira da li je čovek bogat ili siromašan, visoko obrazovan ili nepismen, jedina prava pomoć je u tome da mu se pruži potpuna nada da svako ima zaista istu mogućnost da dostigne večnu slobodu od svih vezanosti.

Pomaganje drugima da ostvare duhovnu slobodu je nešto sasvim drugo od pružanja drugih vidova pomoći. Za gladne, čovek može da obezbedi hranu i oni samo treba da je pojedu. Za gole, čovek može da obezbedi odeću i oni samo treba da je nose. Za beskućnike, čovek može da obezbedi kuće i oni samo treba da žive u njima. Ali, za one koji trpe muke ljudskog ropstva nema gotovog načina pružanja trenutnog olakšanja izuzev uz pomoć Božje milosti.

Sloboda po pravilu mora da se osvoji putem oprezne i nepopustljive borbe protiv nižeg bića i njegovih želja. Oni koji bi hteli da pomognu i na sebe preuzmu teret zarad istine, imaju ne samo odgovornost za sopstveno dostizanje cilja, nego i za širenje ljubavi i razumevanja na druge na svakom koraku koji oni preduzmu ka tom dostignuću. Nema drugog načina deljenja njihovog bremena.

Stvarnu pomoć u sticanju potpunog uzdanja u dostizanje duhovne slobode može da pruži samo Savršeni Učitelj koji je uz punu svest dostigao slobodu bića, i u isto vreme nastavlja da biva potpuno svestan iluzije dvojnosti. Od njega se može dobiti istinska i velika pomoć, zato što je on stopostotno iskusio istinu duhovne slobode, i stopostotno je siguran da je ta istina autentična. Takav Savršeni Učitelj može čovečanstvu da pruži olakšanje od “trenutnog neznanja“, kao i olakšanje pojedincu od “stalnog neznanja“.

Međutim, direktna pomoć od Savršenog Učitelja retko je dostupna, i zato svaki pojedinac mora da pomaže drugima u svakoj oblasti života koliko god može. No, prvo mora da preduzme sve moguće mere opreza protiv sopstvenog osećanja da nekom čini uslugu, kao i osećanja zaduženosti u primaocu. To se najbolje postiže osećanjem čiste ljubavi između čoveka i čoveka.

Takva nesebična ljubav proizlazi iz dubokog razumevanja da je svaki pojedinac sa postizanjem pune ljudske svesti dospeo na sam prag beskrajne božanske Jednote. Svako ljudsko biće stoga ima zaista istu duhovnu priliku da dostigne jednotu duhovne slobode, koja je potencijalno jednako potpuna u njemu kao i u nekom drugom.

Mada je čovek možda pokušao da preduzme sve mere opreza da izbegne bilo kakvo osećanje zaduživanja u pomoći koju pruža, nema sumnje da su velike šanse da taj element prodre bilo u davaoca ili u primaoca. Pa ipak, to ne bi trebalo da bude razlog za oklevanje u davanju bilo kakvog olakšanja koje čovek može da pruži. Mada je pružanje pomoći drugima ispunjeno opasnošću beskrajnog uvećavanja jada kako davaoca tako i primaoca, čovek i pored toga mora da pomogne svom bližnjem sa istom brigom sa kojom udovoljava vlastitim potrebama.

Ima još pitanja od velike važnosti u pružanju pomoći napaćenom čovečanstvu, kao što je pitanje privremenog nasuprot trajnog olakšanja. Često je neophodan strog izbor. Kada postoji verovatnoća da trenutno olakšanje pretvori izlečiv slučaj u neizlečiv, ili da raširi infekciju na druge, insistiranje na trenutnom olakšanju i odbijanje da se pokuša trajno ozdravljenje je neprihvatljivo.

Slično tome, nema prave vrednosti u pomaganju ako čovek pokrade Petra da bi dao Pavlu. Nema svrhe pružiti olakšanje s jedne strane tako što ćete proizvesti nesreću na drugoj.

I pitanje sažaljenja prema napaćenima i ugnjetenima takođe je sporno. Takvi izrazi sažaljenja sami po sebi su izraz neznanja, pošto je samo sažaljenje redovito zasnovano na nesvesnom poricanju jednake sposobnosti za neprolaznu slobodu bića. Nema nikakve istine u mitu da su najuspešniji u pronalaženju Boga dobro uhranjeni, dobro odeveni i dobro obrazovani. Naprotiv, takozvani bogati su, usled prolaznog komfora i nestalnih sredstava, u srazmerno nepovoljnijem položaju od onih koji se osećaju okovani materijalnim potrebama.

Pošto Bog najviše voli uboge, isticati njihovu bespomoćnost znači postupati u neznanju o njihovom istinskom položaju milosti. Umesto da se doprinosi tome da sve više misle na svoju bespomoćnost, mora ih se navesti da se sve više približavaju Bogu.

Umesto da se ističu ograničenja nekih ljudi, naglasak bi trebalo staviti na ograničenja svih ljudi. Umesto isticanja potrebe da “ja“ pomognem “tebi“, ili da “ti“ pomogneš “meni“, treba da “mi“ budemo ti koji će pomagati “nama“. Umesto da činimo da se i mi i drugi smatramo nemoćnima, treba da smatramo da smo sposobni da pomognemo i da učinimo da se i drugi tako osećaju.

Relativna razlika između čoveka i čoveka u materijalnim bogatstvima ili fizičkoj obdarenosti gubi se kao čestica prašine u beskrajno većim bogatstvima unutarnjeg bića – riznici svih. Čovečanstvu se stalno mora sugerisati da svaki muškarac i žena samim svojim rođenjem imaju pravo da ostvare svoju vlastitu izvornu slobodu, da ona može da bude ostvarena, i da pre ili kasnije mora da bude ostvarena. Bez toga nema trajnog spasenja od svakodnevnih problema nastalih iz dvojnosti.

Ljude valja navesti da jasno shvate da je njihov sadašnji život lanac neprekidne borbe, da je taj lanac sastavljen od karika oprečnih iskustava vrline i greha, služenja i ugnjetavanja, itd., i da taj lanac nikada ne može biti trajno prekinut dok se ne ukloni neznanje tako što će se steći večno iskustvo svoga vlastitog bića.

Osim u slučajevima potpune fizičke nemoći, pomoć se najbolje može dati pružanjem konkretnog posla, i navođenjem čoveka da oseti da je sposoban da obavlja taj posao. Pa čak i ta pomoć je bespredmetna ukoliko se procenjuje sa stajališta duhovnosti. Prava pomoć koja može da se pruži čovečanstvu sastoji se u tome da se postigne da čovek oseti svoju unutrašnju božansku prirodu i da uvidi da je jedina svrha života ljubav prema Bogu kako bi pri punoj svesti postao jedno sa Njim.

Nijedna žrtva nije prevelika da se čoveka oslobodi iz duhovnog ropstva i da mu se pomogne da ostvari duhovnu slobodu. Jedino to može doneti mir svima,.mir koji stalno biva potkrepljen nepobitnim osećanjem zajedništva i učvršćen velikodušnom ljubavlju prema svima kao izrazima iste stvarnosti.