Šesto Poglavlje

ŠESTO POGLAVLJE

Putevi do staze i njene okolnosti i etape

Zaista srećni ljudi su retki uprkos osmesima koji su najčešće izvrsna fasada za različite stupnjeve unutarnje muke. Pa ipak, svugde i u svim područjima života čovek čezne za srećom i očajnički traga za nekim načinom da izađe iz zamke u koju se njegov život pretvorio.

Nije njegova greška ako pretpostavlja da rešenje za njegovo duboko nezadovoljstvo leži u čulnom životu, ili u uspehu u poslu ili društvenom životu, ili u životu ispunjenom uzbudljivim doživljajima. A nije njegova greška ni to što život obično nije dovoljno dugačak da mu činjenično pokaže da bi njegovo razočaranje bilo još potpunije kad bi se ti ciljevi u celosti postigli.

Kada bi posumnjao da su njegove ideje o postizanju uspešnog i srećnog života pogrešne, i da mora da pokuša neki novi način življenja, tada bi mogao da izađe iz pat pozicije. Nova linija na božanskoj slici pojavljuje se tek kada neki pojedinac energično uzme život u svoje ruke, rasturi stare šablone i odlučno nastoji da stvori nešto novo uz pomoć svoje vlastite unutarnje vizije.

Napredak u unutarnjem životu pojedinca ostvaruje se takvim prekidom sa starim i smelošću da se krene novim putevima. Istinska sreća može da dođe samo onome koji smogne hrabrosti da se ratosilja vezanosti koje je stvorio tokom svog jalovog ljudskog veka. Ako to ne uradi, prinuđen je da beskrajno okreće točak nesnosnog rada u kojem je sreća tako kratkotrajna da je bezmalo nestala u samom trenutku kad se iskusi. A kada nestane, ostaje samo uporna, bezdana praznina uma koja guši život, bez obzira na ponavljane napore da se ona ispuni bezbrojnim doživljajima.

Takva patnja potiče od grubog neznanja ili istrajne vezanosti za iluziju. Prosečna osoba igra se sa iluzijom kao što se deca igraju s igračkama. Maloj deci nije lako da se manu svojih igračaka, a odraslima je podjednako teško da se okanu mentalnih i emotivnih igračaka na koje su navikli. Um pojedinca je veoma star, i kroz vekove je postao snažno zaokupljen igranjem sa iluzijom. Sav se predao toj samostvorenoj predstavi i nema drugih namera osim da opčinjeno nastavi da je gleda kroz mnoge cikluse kreacije.

Za vreme ovog perioda ponovnog života u kosmičkoj iluziji, individualizovana duša biva poistovećena sa fizičkim telom usled ograničenja koja su svesti nametnuta putem impresija (sanskara). Stoga je njeno poznavanje stvarnosti nužno svedeno na plodove i zaključke čulnog opažanja. Tako stečeno saznanje je potpuno nedovoljno, pa čak i obmanljivo, kad se radi o istinskoj prirodi stvarnosti.

Potraga za srećom je nepopravljivo zapletena u problem opsene sveta oblika sa kojim se pojedinačno biće poistovetilo preko tela. Ako ta opsena može da se uništi, okovi koji sputavaju sreću takođe automatski pucaju. Ali, kako dokrajčiti opsenu?

Pojedinac koji pogrešno veruje da je kukavica može da živi bednim životom u kojem su svi njegovi postupci zasnovani na tom neispravnom uverenju. No, ukoliko ga neki događaj u životu tako snažno izazove da bez razmišljanja krene napred s velikom odvažnošću, opsena će se iznenada izgubiti i on će sebe videti kao drugačijeg čoveka. Često je potrebna stvarna kriza da se probudi pouzdano znanje o pravom unutarnjem biću, a to znanje je uvek kreativno.

Kao što može da bude u zabludi u svojim uverenjima o vlastitoj prirodi, pojedinac je često u potpunoj zabludi i o prirodi sveta oko sebe. Svet opsene je zapravo ono što ga odvaja od njegovog neotuđivog prava na slobodu i sreću u jedinstvu sa Jednim.

Zbilja, niko nije potpuno lišen neke prave sreće u nekom vidu, jer iako je Bog beskrajni i neizmerno duboki okean blaženstva, On je sem toga i u svakoj osobi, i niko nije sasvim odsečen od Njega. Užitak kojem se u iluziji teži, ima kao neizbežnu posledicu beskrajno nastavljanje istog tog lažnog života ega, koji pojedinca ostavlja izloženog žestokoj patnji.

Čitava igra iluzije i patnje koju ona prouzrokuje funkcioniše kao božanski ustanovljen zakon karme (uzroka i posledice). Stoga patnja mora da se prihvati sa naklonošću i mirnoćom. Mora se imati na umu da su čovekovi vlastiti postupci uzrok mnogih njegovih patnji, tako da mudro postupanje može patnju da svede na najmanju meru. Međutim, stvarno ublaženje patnje iziskuje duhovnu prosvećenost, a za nju čovek mora da se obrati Savršenim Učiteljima i Bogočoveku (Avataru).

Ako je svet oblika u stvari samo iluzija, i ako su njegovi plodovi tako puni bola, zašto se onda od duše traži da ga iskusi?

Život u svetu materije je neizbežna faza u razvoju jedinke, utoliko što on obezbeđuje polje za delovanje. Delovanje je ispoljavanje, pa time i fokusiranje, mentalnih i emotivnih impresija (sanskara) koje jedinku podstiču. Kada jedinka dejstvuje, ostale motivacione sile nespojive sa tim trenutnim nastojanjem su obustavljene.

Delanje je glavno sredstvo pomoću kojeg pojedinac vrši razliku u izboru i usaglašavanje među mnoštvom zahteva koji se postavljaju njegovoj svesti. Osim toga, delanje povezuje zajedno veliki broj pojedinaca putem nebrojenih karmičkih veza koje su proistekle iz nekadašnje službe i robovanja. Materijalni svet pruža neophodni ambijent za tu uzajamnu razmenu i međuzavisnost.

S jedne strane, te karmičke veze hvataju um u složenu mrežu. S druge strane, one potpomažu zajednički život sa svim njegovim mogućnostima za ispoljavanje ljubavi, požrtvovanosti, služenja i uzajamnog pomaganja. Kroz negativne pouke mržnje i pakosti, kao i kroz pozitivne pouke ljubavi i služenja, pojedinac ustanovljava da je prinuđen da učestvuje u zajedničkom nastojanju. Prividna izolovanost uma je stalno napadana strujama života drugih umova, i to na kraju omogućava pojedincu da potpuno napusti iluziju koju je gajio o svojoj odvojenosti. Tako on postepeno dolazi do spoznaje jedinstva sveukupnog života.

Otuda iskustvo u materijalnom svetu delanja, uprkos patnji koju povlači za sobom, nije bez nadomešćujuće vrednosti. Ono sačinjava neophodnu fazu u pročišćavanju svesti uma od svake iluzije kako bi mogla da se pretvori u svest duše.

Prema tome, može se videti da materijalni i duhovni svet niže i više iluzije imaju nezamenljivu ulogu u božanskoj igri, koja ima za cilj da čovek postane svestan vlastite božanske prirode. Pozitivne vrednosti dobijene iz božanske zabave u iluziji ne mogu se steći bez istovremenog skupljanja preostalih nusproizvoda dolaženja-k-svesti nazvanih “impresijama“ ili “sanskarama“.

Novosazidana zgrada ne smatra se zaista dovršenom sve dok se ostaci gradnje ne uklone. Slično tome, potpuno razvijena pojedinačna svest nije spremna za sjedinjenje s Božanskim dok se ti preostali proizvodi ne očiste i dok ne ostane samo potpuno nesputana, jedinstvena priroda individualizovane duše, sada sasvim svesne sebe. Kao što je ranije razmotreno, i u procesu spavanja i u procesu smrti jedinka se nesvesno i nakratko vraća u stanje Boga s one strane onostranog. U njemu duša dobija okrepljenje pre nego što se vrati prvo u podsvesno stanje običnih snova ili u duboko podsvesno stanje raja ili pakla, a potom u redovno svesno stanje budnosti ili ponovo utelovljenog života.

Pojedinac ne može dugo da ostane u stanju Boga s one strane onostranog iz vrlo značajnih razloga. Cilj je da se postigne puna svesnost svesti, a to se u potpunosti postiže kad su sve preostale impresije razvejane.

Puna svest se stiče u prvom ljudskom obliku, ali ostaje takoreći zarobljena preostalim impresijama, koje nastavljaju da postoje i u budnom stanju i u stanju spavanja pojedinčevog uma. To je kao da nastavljaju da stoje kao neizmireni ostatak cene svesti. Upravo zbog postojanih impresija ili sanskara, pojedinačna svest mora stalno iznova da napušta svoj zaborav i da se vraća da podmiri svoj račun sa iluzijom, u iluziji.

Uza sve to, svest mora konačno da se izbavi iz zapletenosti u materijalnu oblast delanja, jer sve aktivnosti svetovnog čoveka su dugoročno gledano poput nečijih pokreta na površini okeana. Putem tih aktivnosti ta osoba stiče određeno znanje o okeanu života, ali samo onoliko koliko je mogućno istraživanjem na površini okeana. Neizbežno nastupa vreme kad mu je dosta baktanja po površini i kad se odlučuje da zaroni u dubine okeana života.

Tada postaje duboko zaokupljen zagonetkama ‘kuda“ i “odakle“, i ta činjenica utvrđuje njegovo duhovno rođenje, zahvaljujući kojem najzad biva uveden na stazu.

Staza božanskog znanja ima i početak i kraj. U retkim slučajevima putnik može da bude vrlo napredan zahvaljujući naporima u prethodnim inkarnacijama. U tom slučaju on može trenutno da stekne božansko znanje kao dar koji mu se dodeljuje putem milosti učitelja. No, u većini slučajeva putnik mora da se kreće stazom po etapama, postupno stičući to znanje.

Razumevanje Boga koje obična osoba dostiže putem verovanja ili rasuđivanja je toliko daleko od istinskog razumevanja da se ne može nazvati unutarnjim znanjem.

Takvo istinsko znanje (gnoza) ne sastoji se od izumevanja ili shvatanja neke ideologije. Ono je proizvod dozrevajućeg iskustva koje dostiže sve veće stupnjeve jasnoće. Ono se sastoji u tome što čovekova svest postaje sve realnija i ima sve više učešća u istini, sve dok nema više ničega što bi se postalo i ničega za unošenje u sebe.

Pobožni rituali koji se vrše u religijama ne vode tragaoca na pravo unutarnje putovanje, pošto su to većim delom šablonski obredi lišeni oslobađajućeg iskustva božanske ljubavi.

I pored toga, koliko god da mogu biti nerazvijeni, ti tipovi verovanja i pobožnih obreda sadrže u prikrivenom obliku buduće unutarnje znanje.

Dok se aspirant probija kroz neprozirnu maglu mentalne i emotivne napetosti, njegova svest postaje sve usmerenija i izoštrava se u vrh koplja koje na kraju probija zavesu koja skriva unutarnju stazu božanskog znanja. Čak i početni bleskovi tog znanja koje putnik uhvati predstavljaju veliki napredak u odnosu na razumevanje koje se oslanja isključivo na veru ili na razum.

Dok napreduje ka stazi, aspirant prolazi kroz značajnu promenu pravca koja može da se uporedi sa izvođenjem salta. Sada se više bavi unutarnjim činjenicama života nego njihovim spoljnim izrazom. Pošto se naglasak prebacuje sa spoljnih na unutarnje vidove života, produbljivanje svesti se izrazito ubrzava. Svest sada više nije posvećena prvenstveno spoljnim događajima i uobičajenim praksama, nego je usmerena ka dubljim i istinitijim aspektima bitisanja koji zahtevaju veću ispravnost mišljenja i osećanja.

S tom dubljom svesnošću o sebi skopčano je i uporedno produbljivanje uvida u funkcionisanje sveta. Dolazi do preusmeravanja svesti koje ima dalekosežne posledice. Svi putevi kojima pojedinac sprovodi svoje pretraživanje bivaju temeljno preinačeni usled iskrenosti i usredsređene namere njegovog nastojanja. Sve veće dubine njegovog unutarnjeg razumevanja natapaju svaki aspekt života i daju mu novi izgled i smisao, a njega podstiču da ubrza svoje istraživanje u izvrsnom raspoloženju.

Uravnoteženost uma nastala iz putnikovog novog razumevanja automatski i nehotično dovodi do preuređenja materijalnog okruženja, i on ustanovljava da je u miru sa svetom. Nestaju konzervativizam, netrpeljivost, gordost i sebičnost, i sve dobija novi smisao i svrhu.

Ispostavlja se da su grešnik i svetac talasi na površini istog okeana, koji se razlikuju samo po veličini; svaki od njih je prirodni ishod sila u univerzumu koje su čvrsto postavljene u vremenu i uzročnosti. Uviđa se da svetac nema ponos zbog svog položaja, i da grešnik nema žig večnog poniženja. Niko nije sasvim izgubljen i niko ne treba da očajava.

“Pounutrašnjenje“ koje je stvarni osnov stupanja na stazu ne treba brkati sa čisto intelektualnim otkrićem da je unutarnji život moguć. Isto tako ni postepeno i prirodno preusmeravanje sa učestvovanja u spoljnim događajima na usredsređivanje na unutarnji razvoj ne treba brkati sa ograničenom intelektualnom nepristrasnošću do koje neki ljudi stižu. Pošto je samo intelektualna, takva nepristrasnost donosi slobodu samo u oblasti ograničenog intelekta i često joj je svojstvena neka vrsta jalovosti postojanja.

Intelektualno nepristrasni i izdvojeni često nastoje da oblikuju sadašnjost u svetlu poznavanja istorije, a takođe i s obzirom na svoje uviđanje mogućnosti nerođene budućnosti. Takvo čisto intelektualno stanovište u najboljem slučaju ostaje jednostrano, površno, nepotpuno i u izvesnom smislu čak i pogrešno. Sem toga, intektualno nepristrasni ljudi skoro nikada nisu u živom opštenju sa elementima koji u tako velikoj meri određuju kurs sadašnjosti. Stoga njihova uverenja, čak i ako se pretoče u napor, retko proizvode primetne rezultate. Ograničeni intelekt nije sposoban da shvati suštinske vrednosti koje nemaju početka ni kraja.

Intelektualno stanovište je upotrebljivo, pa čak i neophodno, za plansku delatnost. Pa ipak, u odsustvu rasvetljujuće mudrosti srca i fine intuicije duha, intelektualno stanovište pruža samo relativnu istinu koja nosi neizbrisivi žig nepouzdanosti.

Takozvana intelektualno planirana delatnost je zapravo proizvod moćnih podsvesnih sila koje se još nisu podigle do praga svesti planera. Stoga planiranje često dovodi do mnogih rezultata koji uopšte nisu predviđeni u takozvanom planiranju. Drugim rečima, ispostavlja se da se uglavnom radi o “planiranju“ koje je to samo po imenu, i uključuje tek onoliko svesnog učešća planera koliko je potrebno da se zadovolji njihova potreba da osete da imaju stvarnog udela u celoj igri.

Zbog toga intelektualno stanovište, intelektualno planiranje i intelektualnu nepristrasnost treba pažljivo odvojiti od jasnog istraživanja unutarnjeg bića i pounutrašnjenja činjenica postojanja, što su obeležja pojedinca koji je stao nogom na stazu.

Iako se odvijanje ostvarenja božanskog znanja često slikovito opisuje kao “prelaženje staze“, ovu analogiju ne treba uzeti suviše doslovno. Nema gotovog puta u duhovnoj oblasti. Duhovni napredak nije stvar kretanja duž neke već postavljene trase koja je nepromenljivo zadata. Pre je u pitanju kreativan proces duhovne involucije svesti, koji je bolje opisati kao “duhovno putovanje“ nego kao prelaženje staze.

To putovanje zapravo može da se uporedi sa letenjem kroz vazduh, a ne sa putovanjem po zemlji, pošto je to uistinu bestazno putovanje. Dinamično kretanje unutar svesti aspiranta je ono što stvara svoju sopstvenu stazu i ne ostavlja za sobom nikakav trag.

Metafora “staze“ je od pomoći aspirantu u ranim fazama njegovog razvoja jer mu daje slutnju novih mena svesti koje treba da se iskuse. To predosećanje je dodatno podstaknuto saopštenjima drugih koji su završili duhovno putovanje. Aspirantov uspon time biva lakši nego kada bi zavisio isključivo od njegovih nenadziravanih napora da sebi predstavi mogući put.

Dok pokušava da shvati stazu onako kako su je učitelji opisali, aspirant mora da upotrebi i sopstvenu sposobnost zamišljanja, ali u određenim granicama zadatim u učiteljevom duhovnom uputstvu. Stvarno duhovno iskustvo je udaljeno od neobuzdanog maštavog očekivanja isto koliko i stvarnost od haotičnih snova. Iako je putnikova mašta neminovno određena minulim iskustvom, ona ne sme da pruža otpor usmerivačkim uputstvima učitelja.

U stvari, sve veće predavanje vođstvu učitelja povlači za sobom drastično sasecanje varljive uobrazilje – čiji koreni su duboko usađeni u putnikovu mentalnu i emotivnu prošlost. Sa postepenim pretvaranjem aspirantove sposobnosti zamišljanja u božansku svest, veo neznanja postaje sve manje neproziran. Na kraja se svako zamišljanje obustavlja i biva zamenjeno istinskom neprolaznom spoznajom Boga kao jedine stvarnosti. Prema tome, “putovanje“ je, kao i sve drugo u dvojnosti, takođe maštavo, ali na kraju dovodi do konačnog i postojanog znanja nezamućenog bilo kakvim zamišljanjem ili prolaznom fantazijom.

Dok aspirant napreduje na duhovnoj stazi, počinje da se odvija temeljno preinačenje u strukturi njegovih sanskara. I dok je ranije ispoljavanje jedne sanskare u svetu oblika dovodilo do neizbežnog stvaranja novih sanskara, taj samoprodužavajući proces sada počinje da se primiče kraju. Kada aspirantovo nametljivo niže biće počne da se odstranjuje, napetost postojećih impresija može da popusti ili da se ispolji bez stvaranja novih sanskara.

Isprva polako, a potom sve brže, stare sanskare se iscrpljuju uz sve manje posledičnog stvaranja novih sanskara. Sa konačnim prekidom stvaranja novih sanskara sve prošle impresije prirodno se odmotavaju do kraja i tada duša, oslobođena svih impresija, zauvek ostaje potpuno samosvesna (tj. svesna Jastva).

Različiti pravci kojima pojedinac može da započne putovanje su zaista mnogobrojni. Nekoliko glavnih zovu se Dnjana marga ili put znanja, Karma marga ili put delanja, Bakti marga ili put predanosti, i Joga marga ili put mentalne i fizičke discipline. Svaka od ovih staza može da se smatra ustaljenom praksom, koja se savesno sledi i bez razmišljanja sprovodi, ili pak svaka od njih može da se pretvori u stazu živog otkrivanja ako postane žarište čitavog aspirantovog bića.

Dnjana marga ili put znanja može da se sastoji u bavljenju spekulativnom filozofijom, bilo putem samostalnog razmišljanja ili putem proučavanja postojećih sistema filozofske misli. Ili pak može da bude preobražen putem usredsređivanja uma i čitave ličnosti na istine koje su do tada bile mentalno shvatane. Takva duboka meditacija na duhovne činjenice ima za cilj upijanje njihovog unutarnjeg značenja i rezultira njihovim uzdizanjem iz kategorije intelektualnih igračaka u nadahnjujuće principe koji prodiru u najdublju srž aspiranta i postepeno je menjaju.

Karma marga ili put delanja obično može da se sastoji od života u službi čovečanstva, života u kojem se ulaže napor da se poboljša blagostanje ljudi posredstvom socijalnih, političkih ili fizičkih projekata. U takvom služenju motivišući faktor je po pravilu osećanje dužnosti, ali ono je često zatrovano željom da se stekne moć, slava ili neka druga lična korist. Uprkos tome,  kretanje putem delanja prouzrokuje mnoge radosti i mnoge žalosti, mnoga likovanja i mnoga razočaranja. Ono često proizvodi i dodatne okove za dušu i ispunjeno je kinjećom uznemirenošću usled radnikovog očekivanja tačno određenih rezultata. Neretko dovodi pre do uvećanja ega nego do njegovog smanjenja.

S druge strane, pounutrašnjenje istog tog puta delanja čini ga čistim, bezbednim i spontanim. U tom slučaju aspirant i dalje može da bude angažovan u humanitarnom radu, ali taj rad više nije upetljan u ličnu ambiciju.

Takvo služenje nije mehanički odgovor na osećanje dužnosti, već spontani izraz svojevoljne ljubavi. Kroz njega čovek postupno postaje čistiji, oslobađa se mnogih ograničenja i pronalazi mir bića pošto postaje potpuno nevezan za rezultate svojih dela. Pod prosvećujućim uticajem unutarnjeg razumevanja, život delanja pomaže u uklanjanju ego-uma i ubrzava hod ka postizanju istine-svesti.

Unutarnja duhovna staza je nezamenljiva zbog izlivanja božanske ljubavi do kojeg dolazi dok se njome napreduje. To izlivanje ljubavi izostaje čak i u Bakti margi kakvu upražnjava običan religiozni čovek iz sveta. Samo u unutarnjem preobražaju na putu predanosti aspirant biva posvećen u tu spontanu ljubav kojoj za oživotvorenje ne treba nikakav spoljni obred. Takva ljubav spontano izvire u srcu pod podsticajnim dodirom učiteljeve milosti.

Joga marga, ili put mentalne i fizičke discipline, takođe može da proizvede potpuni preobražaj u aspirantu putem pokazivanja unutarnje staze gnoze ili Irfan-a u njemu. U svom nastojanju da stekne kontrolu nad umom i telom, svetovni čovek često pribegava tim jogičkim praksama i askezama kako bi stekao disciplinu za kojom žudi.

Postoje tri glavna sistema joge: (1) Hata Joga, koja se sastoji od samoumrtvljujuće askeze i fizičkih uzdržavanja; (2) Radža Joga, koja predstavlja proces mentalnog samoporicanja putem odupiranja svim željama; i (3) pozitivni sistem Pranajame, koji se ispoljava u buđenju Kundalini, i meditacija putem rastućeg sleda vežbi.

Za sve različite sisteme joge karakteristično je to da ističu pročišćavanje i pripremu čovekovih tela kao vozila svesti, umesto neposredno bavljenje progresivnom dinamikom same svesti. Doprinos joge može da se uporedi sa doprinosom lekara koji uklanja oboljenja koja su se razvila u funkcionisanju unutarnjih organa tela.

Među različitim sistemima joge, Hata Joga je najpovršnija. Samonametnute strogosti u izvesnom smislu predstavljaju vršenje pritiska na Boga, ili na Bogoostvarenog Učitelja, radi sticanja moći ili spoznaje. To je vrsta cenkanja u kojoj se pokora preduzima sa nekom zadnjom misli. Teško da se to može nazvati samožrtvovanjem, jer se čovek prividno lišava nekih stvari samo da bi mogao da dobije nešto drugo. To se u krajnjoj liniji svodi na dovitljivu sebičnost.

Duhovnost se, kao ni ljubav, nikada ne može steći putem bilo kakve prinude. Ukoliko se duhovnom postignuću teži na taj način, osoba će pre nauditi sebi nego što će steći duhovnu korist, i pre će ograničiti svoju moć nego što će je povećati. Ukratko, dobiće upravo suprotno od onoga čemu teži.

Joga mentalnog samoporicanja putem odupiranja svim željama (Radža Joga) ima uglavnom negativan metod. Njena metodologija se sastoji u koncentrisanim naporima za oslobođenjem od svih dobrih i loših želja koje uznemiravaju um. Sledeći ovaj metod, pojedinac nastoji da se kloni svih potreba i želja. To je samo po sebi vrsta želje, jer predstavlja željenje stanja bezželjnosti. Pa ipak, ovaj vid joge, kada se sprovodi do krajnjih granica, može da dovede do subjektivnog poništavanja ego-strukture želja.

Pozitivni sistem joge ustanovljen u praksi Pranajame (vežbi disanja) pruža uvećano vladanje pranom ili vitalnom energijom. On takođe uključuje i buđenje Kundalini ili latentne duhovne moći u čoveku, i dopunjen je rastućim sledom meditativnih vežbi. No, u jogi postoji opasnost da aspirant doživi “pad“ i da duhovno nazaduje ukoliko pogrešno upotrebi svoje probuđene okultne moći. A on to neminovno čini ukoliko se te moći probude pre nego što je duhovno spreman.

Stoga se aspirantu umesno savetuje da se ne upušta u ovaj pozitivni sistem joge izuzev pod neposrednim nadzorom učitelja. Međutim, kada se pokrene pod merodavnim vođstvom učitelja, probuđena Kundalini može da dovede aspiranta do okultnih ridi-sidi moći iz četvrte ravni koja će kasnije biti opisana.

U svakom slučaju, najveće moguće dostignuće putem pranajame, faze vežbanja disanja u pozitivnom sistemu joge, je objektivna prosvetljenost ili poluprosvetljenost iz pete ravni.

I peta i šesta ravan gnoze su stanja prosvetljenosti, ali mogu da budu subjektivna ili objektivna, zavisno od načina na koji se prosvetljenje postiže. Pozitivni sistemi joge vode objektivnom prosvetljenju iz pete ravni, ali takvo objektivno prosvetljenje može se nazvati samo “poluprosvetljenjem“, zato što se u njemu Bog doživljava kao da je spolja, pa je pogled na Njega zamućen ili zamračen.

Suprotno tome, subjektivno ili potpuno prosvetljenje ostvaruje se putem unutarnje staze ljubavi, koja prouzrokuje sjedinjavanje predanosti, znanja i delanja. U takvoj subjektivnoj prosvetljenosti u petoj i šestoj ravni nema ama baš nikakve nejasnosti, pošto se Bog doživljava unutra. U izvesnom smislu Bog je bliže subjektivnom području nego objektivnom, mada je u krajnjoj liniji prisutan u oba, kao i izvan njih.

Takve su tradicionalne staze kojima aspirant može da započne svoju potragu za realizacijom. Naročita putanja kojom će svetovni čovek poći određena je njegovim temperamentom i okruženjem. No, kada stupi na unutarnju duhovnu stazu, on traga za istinom o svesti onakvom kakva jeste. To traganje za stvarnim nagoni ga da prevaziđe nejasnoće uma i iskrivljenja koja proističu iz temperamenta i okruženja. Čak i kad se unutarnje istine pokažu, ti činioci nastavljaju da ograničavaju svest, ali čovek je sada podstaknut da učini svesni napor da se oslobodi iz tih zapletenosti.

Prvi dokaz slobode od ograničenja koja nameće subjektivni um aspirant dobija kada počne da bez predubeđenja razume svoju prirodu i okolinu. Nemoguće je inteligentno reagovati na okolinu ukoliko nije shvaćeno njeno pravo značenje.

Na primer, čovek koji je obično sklon da reaguje cinično na sve što je dobro u drugim ljudima, neminovno ne uspeva da opazi latentnu dobrotu u onima s kojima dolazi u vezu. Shodno tome, on ne samo što propušta zadovoljstvo skladnog odnosa sa njima, nego je i sprečen da iskoristi moguću vrednost takvog iskustva za dobro drugih.

Slično tome, ukoliko čovek svoje projekte gradi na netačnoj proceni okoline, energija koju u njih ulaže može biti straćena uprkos njegovom entuzijazmu. Pravilno procenjivanje okoline i ljudi je važan uslov za plodotvornu i ispravnu akciju. On zahteva da aspirant poseduje sposobnost da se izdigne iznad svojih ličnih predubeđenja i da ih, što je još važnije, razume. Procenjivanje zamagljeno pristrasnošću onemogućava ispravno delovanje.

Da dodatno razjasnim, ukoliko pojedinac sadržaj svoje sopstvene subjektivne želje projektuje na drugo ljudsko biće, videći u toj osobi zadovoljenje svojih emotivnih žudnji, i ukoliko deluje podstaknut tom slepom pokretačkom silom, onda je razočaranje neizbežno. On je u drugome video samo ono što se nalazi u njemu samom.

Objekt čovekove želje ne može pod takvim emotivnim primoravanjem da pruži odgovarajući odziv, pa dakle ni zadovoljenje. Zato je istinsko razumevanje okoline jednako neophodno za postizanje ispravnosti i dubine osećanja kao što je neophodno za izvođenje uspešnog, stvaralačkog delanja. Takvo istinsko razumevanje postiže se tek kada se aspirant oslobodi prirođenog primoravanja.

Na stazi se malo po malo prevazilaze lični faktori koji svetovnog čoveka navode da na razne prilaze istini gleda kao na izrazito razilazeće ili čak uzajamno suprotstavljene. Putevi se na kraju sastavljaju, i aspirantu se razotkriva njihova uzajamna zavisnost. On vidi da svaki od puteva sprovodi u život ostale puteve.

Bakti ili predanost postaje izraz istine putem osećanja. Put znanja postaje unošenje u sebe iste te istine putem razumevanja, a za put delanja se uviđa da predstavlja rezultat volje koju je podstakla ista ta istina.

Na svetovnom stupnju, čoveka više privlači jedan put od ostalih usled posebnih ograničenosti njegovog karaktera i okoline. Na stazi se ti putevi spajaju pošto aspirant postepeno uspeva da se oslobodi specifičnih ograničenja uma i srca. Čak se i suve, samonametnute joginske askeze rascvetavaju kad pojedinac stekne božansku ljubav držeći se unutarnje staze.

Krećući se bilo kojim od upravo izloženih puteva moguće je izgubiti pojedinačni um, niže biće, a ipak zadržati potpunu svest. No, to je istina samo kada se pomoću unutarnje staze dostigne vrhunac.

Najlakši i najsigurniji način gubljenja svog ograničenog ega je potpuno predavanje Savršenom Učitelju ili Bogočoveku (Avataru), koji je svesno jedno s istinom. U njima su potopljene prošlost, sadašnjost i budućnost pojedinca, i dok se bezuslovno povinuje učitelju on više nije vezan tim delima, ni dobrim ni lošim. Takvo potpuno predavanje je po sebi potpuna sloboda.

Od svih glavnih puteva koji hodočasnika vode pravo do njegovog božanskog odredišta, najbrži ide kroz Bogočoveka (Hrista, Mesiju, Avatara). U Bogočoveku se Bog razotkriva u svoj svojoj slavi, sa svojom bezgraničnom moći, nedokučivim znanjem, neizrecivim blaženstvom i večnim postojanjem. Put kroz Bogočoveka stoji na raspolaganju svima onima koji mu priđu s potpunim predavanjem i nepokolebljivom verom.

Za onog koga krasi snažna i postojana ljubav prema Bogočoveku, put do trajne istine je čist i bezbedan. Takva osoba ne sme da traći vreme u igranju stvarima koje nisu od važnosti. Odanost nepromenljivoj istini, vođena postojanom ljubavlju, je jednostavan put koji vodi Bogu i trajnom miru.

Iako je običnom čoveku Bog lakše dostupan preko Bogoljudi, On se ipak otkriva i u svom neličnom aspektu, koji je van imena, oblika i vremena. Bez obzira da li se to događa preko Njegovog ličnog ili neličnog aspekta, nužno je da ga aspirant traži i da mu se predaje u ljubavi.

Kada aspirant kontemplira jedino Boga i ništa drugo, tad nema mesta za ljubav prema Bogu ni za čežnju za Njim. Pojedinac ima intelektualnu uverenost da je on sam Bog.

Pa ipak, da bi iskusio to stanje u zbilji, aspirant se posvećuje dubokoj koncentraciji ili meditaciji na misao: «Ja nisam telo, ja nisam um, nisam ni ovo ni ono. Ja sam Bog.» U izuzetnim slučajevima pojedinac može putem meditacije da iskusi ono što je pretpostavljao za sebe da jeste. Taj vid doživljavanja Boga ne samo što je težak, nego je i suvoparan.

Napredovanje je realističnije i pruža više zadovoljstva kada ga krasi bujno prelivanje ljubavi i predanosti Bogu. To iziskuje privremenu i prividnu odvojenost od Boga i čežnju za sjedinjenjem sa Njim. Takva uslovna i prividna odvojenost od Boga ogleda se u sufijskim konceptima stanja “Hama az Ust“ ili “Sve je od Boga“, i “Hama Dust“ ili “Sve je za voljenog Boga“.

U svakom od ovih koncepata pojedinac uviđa da je njegova odvojenost od Boga samo privremena i prividna, i teži da povrati to izgubljeno jedinstvo sa Bogom putem silne ljubavi koja rastače svaku dvojnost. Jedina razlika između ta dva stanja je u tome što, dok pojedinac koji sledi ideju “Hama Dust“ ostaje zadovoljan voljom Boga kao voljenog, u ideji “Hama az Ust“ on ne žudi ni za čim drugim sem za sjedinjenjem sa Bogom.

Budući da individualizovana duša koja je u ropstvu može da bude izbavljena samo putem božanske ljubavi, čak i Savršeni Učitelji koji dostižu potpuno jedinstvo s Bogom i doživljavaju ga kao jedinu stvarnost, prividno stupaju u domen dvojnosti i govore o ljubavi, obožavanju i služenju Boga.

Božanska ljubav, kako je opevaju hinduistički učitelji poput Tukarama, kako je poučavaju hrišćanski učitelji poput Svetog Franje, kako je propovedaju zoroastrijanski učitelji poput Azera Kaivana i kako je ovekovečuju sufijski učitelji poput Hafiza, ne gaji ama baš nikakvu misao o ličnosti. Ona satire sve slabosti koje pothranjuju iluziju dvojnosti, i na kraju sjedinjuje pojedinca sa Bogom. Buđenje te božanske ljubavi u srcu aspiranta i čišćenje njegovog bića je jedna od dužnosti Bogočoveka ili Savršenih Učitelja.

Život u ljubavi prema Savršenom Učitelju nije uznemiravan željama ili dvojnošću. Kada makar nakratko zaviri u taj život pravih vrednosti, um aspiranta ustaje protiv jarma želja i kaveza odeljujućeg ego-života.

Savršeni Učitelj deluje iz istine sa kojom je jedno, a ne iz bilo kakve ograničene ego-svesti. Otuda je njegova pomoć delotvornija od svih napora koje aspirant može da uloži bez podrške.

Savršeni Učitelj ne pruža nešto što već nije u aspirantu u pritajenom obliku. On razotkriva pravo biće aspiranta i omogućava mu da nasledi svoju sopstvenu zakonitu božansku baštinu.

Potpuno predavanje Bogočoveku nije mogućno za sve i za svakoga. Kad ono nije mogućno, ostali glavni putevi koji na kraju mogu da pridobiju Božju milost su:

(1)      Odano povinovanje Bogočoveku i podsećanje na Njega koliko je god to u čovekovoj moći;

(2)    Ljubav prema Bogu i silna žudnja da Ga se vidi i da se sjedini s Njim;

(3)    Boravljenje u stalnom društvu svetaca i ljubavnika Boga i svesrdno služenje njima;

(4)    Izbegavanje pohote, pohlepe, besa, mržnje i iskušenja moći, slave i kritikovanja;

(5)    Napuštanje svakoga i svega u potpunom spoljnom odricanju i posvećivanje postu, molitvi i meditaciji u samoći;

(6)    Izvršavanje svih svetovnih dužnosti čistog srca i čednog uma, i sa jednakim prihvatanjem uspeha i neuspeha, ostajući izdvojen u sred silne aktivnosti; i

(7)    Nesebično služenje čovečanstvu, bez razmišljanja o koristi ili nagradi.

Najzad, svi životni pozivi i sve staze na kraju dovode do istog cilja, a to je Bog. Sve reke se ulivaju u okean bez obzira na različite pravce kojima teku, i uprkos mnogim njihovim krivudanjima. Glavni putevi su važni zato što vode putnika direktno do njegovog božanskog odredišta, bez dugotrajnih lutanja mnoštvom zamršenih zaobilaznih puteva na kojima putnik tako često biva nepotrebno zbunjen.

Različita stanja i etape kroz koje putnik prolazi na svom putovanju ka Bogorealizaciji mogu da se raščlane na tri faze koje sufiji zovu Tarikat, Marifat i Hakikat. U prvoj, božansko znanje doživljava se na ravnima unutarnje intuicije, nadahnuća i ubeđenosti.° U sufijskoj terminologiji taj blesak božanskog znanja poznat je kao Tađurbat-e-Tarikat, i predstavlja prelaz sa uobičajenog razumevanja u stanje unutarnjih iskustava mirisa, zvuka i vida.

U ovoj prvoj fazi obelodanjujućeg znanja postoji znatno dublja ubeđenost o duhovnim činjenicama od one koja je dostižna uobičajenim razumevanjem svetovnog čoveka. Pa ipak, ni ta ubeđenost nije sasvim čvrsta. Ona pruža božansko znanje u slabom i nepostojanom stepenu. Putnik je tek započeo svoje duhovno putovanje i mora da se suoči sa brojnim nevoljama.

Dok se utvrđuju u prvoj fazi, mnogi aspiranti nisu u stanju da izađu na kraj sa iskušenjima na koja nailaze kad se otvori moć unutarnjeg viđenja. Ali, na šta god da putnik ovde naiđe, to je za njegovo dobro, i ukoliko ima vođstvo učitelja ne treba da se plaši da će se izgubiti, mada se na vrhuncu prve faze (Tarikata), koja spada u četvrtu ravan, javlja stvarna opasnost propasti usled mogućnosti pogrešne primene izvanrednih moći povezanih sa ovom ravni.

U ovoj prvoj fazi aspirant se izbavlja iz zapletenosti u materijalno područje delanja, i uzdiže se u područje energije. On to postiže postupnim iščezavanjem mnogobrojnih želja koje okivaju svest za materijalni svet. Iako je još uvek uronjen u oblast materije, pojedinac se sada stalno oslanja na finije oblasti energije, uma i božanske svesnosti, ali ipak ne može slobodno da živi u tim oblastima usled svog produženog robovanja grubom svetu.

Sem toga, on ne može da u iole značajnijoj meri usvoji preporod koji bi božanska svest da udahne u njega, usled otpora koji pružaju smetnje iz tupe materijalne ravni na kojoj on živi. I pored toga, upravo ta božanska zračenja, čak i kad se tek slabašno osećaju, osposobljavaju um obuzet materijom da smelo pogleda patnji u lice i učini napor da se uzdigne u viša područja energije i uma.

Na kraju pojedinac, umoran od robovanja grubom svetu, odlučuje da se oslobodi iskušenja materije. U tom trenutku neopozive odluke on se izbavlja iz jarma grubih želja i uzdiže u područje energije. Pošto mu je volja osnažena, pojedinac se sprema za oslobađanje vitalne sile daleko veće nego što mu je ikad bila na raspolaganju dok je robovao grubom. Aktivnosti pojedinca su sada moćnije, pošto njegove radnje ne osujećuje niski napon svojstven energiji u grubom području.

Aspirant često postaje obuzet novim moćima koje su mu sad dostupne, i uviđa da može da izvodi čuda i izaziva druge fenomene. Neko vreme može da potraje sklonost želji za izvođenjem čuda ili za odmeravanjem duhovne naprednosti putem održavanja takvih predstava. Čak i duhovno napredne osobe imaju poteškoća da se oslobode te navike igranja sa iluzijom. Mora se jasno shvatiti da je privrženost čudima samo nastavak navike igranja sa iluzijom. Ono što će jednog dana dovesti do stvarne slobode nisu čuda nego unutarnje prosvetljenje.

Uvećana sposobnost pojedinca da primi izliv božanskog zračenja u području energije pruža mu veće osećanje duhovne snage, veću meru znanja i dublji osećaj ispunjenosti, mada je sve to još uvek isprekidano i nepotpuno. Pojedinac nastavlja da na fizičkoj ravni sprovodi aktivnosti jela i pića i ostale automatske aktivnosti iz fizičkog života. Ali, on više nije kinjeni rob neispunjenih želja ukorenjenih u fizičkim funkcijama, mada je ponovno izbijanje želja u blažem obliku još uvek mogućno.

On je sada podložan novim oblicima uznemirenosti. U očajničkoj potrazi za trajnim mirom on rešava da se podigne u još višu, mentalnu sferu, od čije potpore područje energije bitno zavisi.

Prešavši u ovo područje, putnik je u drugoj fazi svog putovanja, u kojoj počinje da vidi Božju svetlost. Božansko znanje koje se sve više otkriva sada dovodi do pravog prosvetljenja, i aspirant stiče znanje o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. On je sada čvrsto postavljen na božansku stazu, i više nema nikakvog rizika od njegovog “pada“ ili gubljenja istinske prosvetljenosti. Još uvek ima mnogo teškoća, ali se on s njima suočava sa uverenošću, smelošću i odlučnošću.

Ova druga faza dešava se na stupnju zvanom Kubulijat, ili “Božje prihvatanje putnika“. Obdaren prosvetljenošću, on ovde zna kakva ga sve iskušenja čekaju, ali zna i to da ne može da padne sa te pete ravni, i svestan je da na svaku situaciju može prikladno da odgovori.

U određenom trenutku putnik stiže do stupnja koji sufiji nazivaju Marifat, i tada vidi Boga kakav On jeste. O tome se govori kao o šestoj ravni u uzdizanju pojedinca u njegovom svesnom vraćanju Jednom. Nalazi se u mentalnoj sferi, isto kao i peta ravan.

Na šestoj ravni su sloboda, radost i prosvetljenost koje duša doživljava znatno uvećane, zato što je um u direktnom kontaktu sa transcendentalnom božanskom svešću. Blaženstvo doživljeno u ovoj višoj oblasti nadmašuje sve moguće užitke doživljene u oblastima materije ili energije. Više ne postoji baš nikakav otpor neposrednom ulivanju neprekidnih zračenja svetlosti, snage, mudrosti i blaženstva koji se izlivaju iz Božestva. Sreća pojedinca je neopisiva, njegovo viđenje nezamagljeno, snaga nesputana, mir nepomućen, a razumevanje ne trpi ni najmanje prolazno umanjenje. On ni u čemu ne oskudeva; stalno vidi Boga kakav On jeste.

Sve u čemu pojedinac uživa u mentalnoj oblasti još uvek nije samo-održavano, ali mu neprestano pristižu proisticaji iz transcendentalnog Božestva, koji nikad ne izostaju. Iako je um potpuno obasut nebeskim izobiljem koje se od Boga spušta na njega, on ipak stalno uviđa svoju potpunu zavisnost od obnavljanja koje mu dolazi odozgo. Viša oblast uma nije manje zavisna od transcendentnog Božestva nego što su to niže oblasti energije i materije, pošto pojedinac, mada neprestano raspolaže slobodnim životom duha, još uvek nije dostigao jedinstvo s Božestvom. On još nije prevazišao dvojnost niti se realizovao kao Beskrajno Jedno.

Ukratko, čovek na gruboj ravni se posredno koristi energijom i umom preko grube sfere, i može da iskusi samo onoliko radosti, snage i znanja koliko to ograničenja grubog dopuštaju. Čovek na suptilnoj ravni neposredno koristi energiju, ali um koristi posredno, tj. preko suptilne ravni. I njegova radost, mir i razumevanje su takođe veoma umanjeni usled činjenice da ne može da ostvari neposredan kontakt sa samim umom.

Čovek na mentalnoj ravni može direktno da koristi i energiju i um. Zbog toga on raspolaže neizmernom moći, znanjem i blaženstvom, ali budući da su to darovi od Božestva, on još uvek ima osećaj zavisnosti. Ona ima iskustvo svojstava božanstva pošto su ona odražena u mentalnim sferama, ali ona ne potiču od njega.

Čak i kada je u stanju da se neposredno koristi umom, čovek ne dostiže ono krajnje iskustvo poznavanja sebe kao beskrajnog Božestva. Mada doživljava neprekidno samoispunjenje zahvaljujući svojoj obuzetosti božanstvom koje ga stalno dopunjava, pojedinac ipak mora u potpunosti da prevaziđe um ukoliko je rešen da se ostvari kao bezgranična i večna istina, moć i blaženstvo Božje.

U ovoj etapi putnik vidi Boga kao jedinu stvarnost, i može ili da ostane zadubljen u taj prizor nad prizorima, ili da pređe poslednji jaz i postane jedno sa Bogom.

U završnoj i trećoj fazi duhovnog putovanja, zvanoj Hakikat, čovek postaje jedno sa Bogom kao beskrajnom istinom. Ovo ostvarenje je samo-održavano. Čovekova svest je sada sasvim istovetna sa beskonačnom istinom svesnog Boga. Individualizovana duša je potpuno prevazišla um i uspostavila jedinstvo sa Božestvom, spoznavši time da predstavlja vrelo beskrajne ljubavi, beskrajnog mira, beskrajnog blaženstva, beskrajne moći i beskrajnog znanja.

Individualizovana duša više ne prima ta svojstva kao proisticaje iz transcendentnog Božestva, nego ih oseća kao svoje vlastite neotuđive odlike. Isto tako, ovo stanje preobilja nije samo jedna od samoodržavanih i neosujećenih samodovoljnosti. To je spontano prelivanje u kojem božanska svest svakoga i sve zasipa velelepnošću svog preobilnog života. U ovom stanju Bog Sebe zna kao Boga. Cilj je dostignut.

Da ukratko ponovimo, realizacija Boga kakav On jeste zahtevala je potpuno predavanje lažne individualnosti zasebnog ‘ja’. Svaki osećaj zasebnosti i dvojnosti je samo opsena, koju održavaju sanskare (impresije) ego-života i koja se ispoljava putem požude, mržnje i pohlepe. Uz pomoć čistog života nesebične ljubavi i služenja, i milosti Boga ili nekog Savršenog Učitelja, mogućno je sastrugati te ograničavajuće sanskare. Prevazilaženjem obmanljivog vela odvojenosti individualizovana duša dolazi do saznanja da je istovetna sa Bogom koji je jedina stvarnost. Bogorealizacija, koja se dostiže na kraju poslednje faze prvog putovanja i na sedmoj ravni svesti na kojoj je mentalna sfera potpuno transcendirana, predstavlja svrhu života. Ona je razlog što je čitav univerzum uopšte nastao.

Bogorealizacija se ponekad pogrešno smatra za sebični cilj ograničenog pojedinca, ali u njoj zapravo nema nikakve sebičnosti ni ograničenog individualiteta. Naprotiv, ona je krajnja svrha ograničenog i oskudnog života zasebnog ega. Bogorealizacija ne samo što dovodi do toga da pojedinac dostiže nenarušivo jedinstvo sa sveukupnim životom, nego i do njegovog dinamičnog izražavanja te konačne realizacije istine kroz spontani i nepodvojeni život ljubavi, mira i sklada. Život Bogorealizovanih je pravi blagoslov za čitavo čovečanstvo.

U ovom stanju Bogorealizacije, zna se i oseća da je Bog jedina stvarnost, i pošto ne ostaje više ništa da se sazna, jedan aspekt te božanske svesti je sveznanje. Budući da se Bog doživljava kao Ono Jedino, bez ičega drugog, bez takmaca za savladavanje i bez ograničenja za prevazilaženje, individualizovana duša spoznaje da je drugi aspekt vrhovne svesti svemoćnost. Pošto se Bog takođe doživljava i kao bezuslovna i spontana radost koja neprestano izvire u duši, uviđa se da je treći aspekt božanske svesti bezgranično blaženstvo.

Ta svojstva sveznanja, svemoći i bezgraničnog blaženstva nisu delovi koji se mogu odvojiti unutar beskrajnosti, nego drukčiji kvaliteti jedne nedeljive beskrajnosti. Pošto su neodvojivi, nijedan od njih ni na koji način nije suzbijen ostalima. Pošto potpuno prodiru jedni u druge, nijedan ne može da postoji i ne postoji, bez ostalih.

U Bogosvesti znati znači postojati kao blažena moć; postojati kao moć znači biti prožet božanskim znanjem u kojem su znalac, ono što se zna i samo znanje jedna te ista stvar. Svako postojanje u kojem je moć ograničena, znanje nepotpuno ili radost zatamnjena, jeste proizvod pogrešne uobrazilje i ne može da zadovolji revnosnog tragaoca za Bogom.

Prema tome, u istini-svesti Hakikata Bog poznaje Sebe kao Onog koji ima beskrajna svojstva, ali On nema svest o univerzumu. U retkim slučajevima, Bogorealizovanoj duši se vraća svest o univerzumu bez ikakvog zasenjivanja sveukupnosti njegovog božanskog znanja.

Može se reći da ovo prvo potvrđivanje Bogosvesti u univerzumu sačinjava prvo putovanje potpunog božanskog znanja, poznato kao Bakaijat.° Pošto je sada svestan univerzuma preko bića Đivan-Mukte ili Azad-e-Mutlaka ili Baka-bilaha, Bog ga ne smatra nečim drugim do Samim Sobom. Ne samo što Njegovo znanje nije ometeno svešću o svetu; ono (Božje znanje) koristi senku (kreaciju) koju je samo stvorilo kao medijum putem kojeg dolazi do izraza.

U tom stanju Bakaijata Bog ne samo što poznaje Sebe kao Boga, nego takođe i kao sve. On sada i vlastita beskrajna svojstva sveznanja, svemoći i bezgraničnog blaženstva doživljava u i kroz svest o univerzumu. Bog za Sebe zna da je sve, i zna da je sve On Sam. Njegovo znanje o Sebi uključuje znanje o svemu u iluziji.

Bog raspolaže istim beskrajnim i neograničenim svojstvima kao i u prvom stanju Hakikata, ali njihov izraz unutar iluzije dvojnosti prirodno biva određen zemaljskim nosiocem u kojem individualizovana duša funkcioniše. Bogorealizovani Đivan-Mukta, iako živi u svetu dvojnosti, svestan je samo nenarušene jednote koja podržava i prožima univerzum. Takva osoba neprestano oseća ljubav koja ne zna za ograničenja vezana za vreme, okolnosti ili raspoloženje.

Iako on živi i funkcioniše u svetu dvojnosti, svest Đivan-Mukte boravi ispod izgleda stvari, u temeljnoj stvarnosti njegovog bića (u Bogu). Na taj način takva duša ne stvara rascep između prividnog i stvarnog sveta, niti to što se nalazi u svetu uzrokuje bilo kakvo ograničenje spontanog toka božanske ljubavi. Naprotiv, svet sa svim svojim dvojnim vidovima postaje medijum preko kojeg njegova beskrajna ljubav automatski dejstvuje.

U ovoj fazi realizacije°, pojedinac raspolaže bezgraničnim svojstvima Boga, ali ne oseća podsticaj da ih koristi za dobro drugih. On je postao potpuno svestan svoje nelične božanstvenosti koja spontano prožima i uređuje sve aspekte univerzuma, i stoga se ne oseća pobuđenim da se umeša u poslove sveta.

Aktivno učešće u kosmičkim procesima ili aktivnostima iluzornog univerzuma mogućno je tek kada se završi treće putovanje od Bakaijata do Kutubijata iliti stanja Sadgurua (Savršenog Učitelja). U ovom stanju je punoća božanskog znanja, moći i blaženstva ne samo u potpunosti doživljena, nego i dinamično izražena. Ovde bezgranična individualnost Savršenog Učitelja izdašno sudeluje u životu čitavog univerzuma. U ovom stanju Bog ne samo što zna sebe kao Boga i živi kao Bog, nego i dela kao Bog, usaglašavajući istinu koju je realizovao sa procesima u univerzumu.

Dakle, na kraju ovog trećeg putovanja božanske svesti, Bog uzima aktivno učešće u duhovnim čežnjama drugih duša, i proširuje svoju pomoć na njihovo napredovanje naviše. U ovom stanju On, u svojstvu Savršenog Učitelja, više nije odvojen od dešavanja u svetu, i kosmički procesi i događaji u svetu više nisu prepušteni isključivo upravljanju neličnog božanstva. Sam Bog je postao osoba koja je u isti mah potpuno božanska i potpuno ljudska, i On pod svoj lični i budni nadzor preuzima sve životne struje u univerzumu koje naslepo traže svoj put i probijaju se. Kutubijat ili Sadguru stanje (Savršeno Učiteljstvo) je zaista stanje ličnog Božanskog statusa.

Njegovo sveznanje i neograničena ljubav nagone Kutuba ili Sadgurua da slobodno koristi svoju neograničenu moć za duhovnu blagodat svih koji zavređuju njegovu milost. On odlazi na pola puta da sretne duše koje visoko streme i potpomaže njihov napredak, prenoseći im svoju bezgraničnu, preplavljujuću ljubav do te mere da one bivaju sposobne da je prime. To je stanje u kojem se Bog nudi samom sebi u neizmernom preobilju, u i kroz univerzum dvojnosti.

Ni u jednoj pojedinosti svog ispoljavanja lične zainteresovanosti za život u univerzumu, Sadguru ne biva zapleten u dvojnost. Nikada ni na koji način nije vezan za svet oblika u kojem ispoljava svoju dinamičnu i bezgraničnu ličnost. Kada se njegova božanska igra u svetu oblika završi, on prekida sponu sa vlastitim telima – fizičkim, suptilnim i mentalnim, i sa univerzumom – bez osećaja gubitka ili bola. Povlači se sa pozornice svog božanski izraženog života u iluziji i privodi kraju svoju kreativnu manifestaciju u univerzumu.

Prekidanje učestvovanja u univerzumu dvojnosti ni na koji način ne umanjuje njegovu svest o božanskom znanju, ni njegovo svesno, neprestano i nesalomivo doživljavanje beskrajne moći i blaženstva. On i dalje ostaje svestan stvarnosti. Aktivnost u svetu bila je samo sastavni deo delovanja u iluzornom univerzumu. Povlačenje iz njega je samo povlačenje iz nestvarnog, putem kojeg je bio odlučio da se manifestuje zarad oslobođenja onih koji su još uvek u ropstvu, i naziva se četvrto i poslednje putovanje.