Sedmo Poglavlje

SEDMO  POGLAVLJE

Stanovišta za aspirante i druge grupe

U prethodnim poglavljima pružili smo osnovne obrise patnji koje pojedinca na kraju nagone da započne putovanje. Uz to, opisane su glavne staze i putevi kojima se većina tragalaca kreće, i ukratko su ocrtana stanja i etape kroz koje aspirant postupno napreduje.

Nikada ne treba smatrati da je celokupan duhovni proces nešto što može da se opiše intelektualnim terminima, da se shvati umom i sledi kao lična disciplina. On po mnogo čemu predstavlja napuštanje svih prethodnih načina putem kojih je pojedinac mislio da će steći trajni mir. S druge strane, on je esencijalizacija i prosvećena primena istih tih metoda, ali sa novim razumevanjem njihove korisnosti.

Duhovno stanovište ne predstavlja ništa bitno novo u materijalnom životu pojedinca; ono je pre preuređenje i novo tumačenje svega što je postojalo u njegovom životu, i ulivanje novog smisla u sadašnjost i budućnost. Pri tom menjanju usmerenja aspirant često biva privremeno zbunjen.

Jedan od vidova te zbunjenosti tiče se njegovog stava prema intelektualnosti, nauci i tehnologiji. Da bi duhovno traganje bilo istinsko, ono ne sme da bude skrenuto opsednutošću tim vitalnim nervom mreže moderne civilizacije. Aspirant mora da nađe načine da ga smesti u pravilnu perspektivu sa sveukupnošću ljudskog razvoja, tako da ne bude ni hipnotisan ni sputan njime.

Priroda je rezervisala intelekt, da tako kažemo, za čoveka. Da bi se imao intelekt, mora se biti ljudsko biće. Međutim, ma koliko taj intelekt bio prodoran i brz, on će uvek ostati samo jedan od kamenova na koje se staje idući ka mudrosti, nadahnuću, prosvetljenju, znanju, i najzad, realizaciji istine. Nastaviti igranje na tom kamenu, koliko god on bio uglačan, je isto što i uporno sedenje na nagomilanom blagu.

Kao i sve ostalo, intelekt može da bude i upotrebljen i zloupotrebljen. Što je veća inteligencija, veća je i čovekova odgovornost u razlučivanju bitnog od nebitnog, pružanja pomoći od nanošenja štete, napredovanja od nazadovanja. Zadatak aspiranta je da intelekt koristi kao oruđe, i da ne bude obuzet i savladan njime.

U religioznim raspravama često se govori o suprotstavljenosti materije i duha. Između njih ne postoji suštinska suprotstavljenost. Poput tesno isprepletenih elemenata života i oblika u nekoj osobi, duhovni i materijalni vid čovekovog života su tesno spojeni. Spoznaja toga bi uklonila pogrešne oprečne ideje kao što su Bog i čovek, jedno i mnoštvo, svetlost i tama, itd., koje listom nastaju iz iluzije o dvojnosti.

Temeljna povezanost duha i materije vidljiva je u nužnom proishođenju dela iz ideja. Puko igranje duhovnim idejama bez njihovog sprovođenja u delo je jednako neplodno kao i naglašavanje materijalnog na uštrb duhovnog. Jednostavnost stvarnog rešenja za sve probleme čini to rešenje sve nedokučivijim. Pravo rešenje leži u uklanjanju svakog ličnog interesa; to čoveka čini praktičnim u punom smislu te reči i daje mu snagu da se suoči sa činjenicama o telu i duši.

Aspirant ne mora da brine o suprotstavljenosti duha i materije; bolje mu je da se pozabavi pravilnom upotrebom materije kao sprovodnika duha. Tada će razumeti više ideale koji su u vezi sa postupcima u svakodnevnom životu. Tada se živi duh koji je u osnovi ljubavi, služenja i bratstva rascvetava u ostvarenim delima i više ne predstavlja prazne reči i akademske teorije koje nastaju i okončavaju se u fotelji. Božja beskrajna lepota, moć i blaženstvo doživljavaju se s punom svešću u umetnosti, nauci, literaturi, prirodi i svim oblastima života.

Iako je nesvesno robovanje modernog čoveka industrijskom dobu ozbiljna stvar, oslobađanje ljudskog roda iz fizičkog i ekonomskog ropstva je relativno lako izvodljivo. Istinsko ropstvo, najokrutnije i najrazornije od svih, je intelektualna netrpeljivost koja polaže pravo na posedovanje isključivog monopola na celu istinu. Ljudi obuzeti takvim uverenjem su oni koji, kad se dogodi da raspolažu materijalnom moći, ubrzavaju propast mukotrpno izgrađene civilizacije ili upropašćavanje živuće religije.

Čovek može da bude oslobođen svih vrsta robovanja – fizičkog, mentalnog, duhovnog, društvenog, političkog, etičkog – pre ili kasnije. Ali, čovekovo izbavljenje iz samonametnutih okova intelektualne samodovoljnosti, nekritički usvojenih ideala i suvog religijskog nasleđa je gotovo nadljudski zadatak. Evo šta je pravi zadatak za aspiranta: da se probije kroz slojeve samonametnute samodovoljnosti i neosetljivosti kako bi mogao da izloži sloj suštinske svesnosti svetu oko sebe, koji bi ga poučio kad bi to mogao.

Aspirant je često u ranim fazama svog buđenja zaokupljen svojim stavom prema utvrđenim religijama i njihovim ritualima. Sve one teže da podstaknu duh ljubavi i bogosluženja, i kao takve u određenoj meri doprinose konačnom dotrajavanju omotača egoa u kojem je ljudska svest bila zarobljena. No, ukoliko ih čovek usvaja neinteligentno i mehanički, unutarnji duh ljubavi presušuje. Tada one učvršćuju ljušturu egoa umesto da je razbijaju.

Rituali i ceremonije ne mogu da dovedu čoveka nadomak staze, i ukoliko ih se neinteligentno pridržava sputavaju ga isto koliko i svako drugo neinteligentno delanje. Kada su lišeni svakog unutarnjeg života, oni su zapravo u izvesnom smislu opasniji od svakog drugog neinteligentnog delanja, zato što se sprovode sa uverenjem da vode ka Bogorealizaciji.

Usled tog elementa samoobmane, beživotni obrasci i obredi postaju stranputice na stazi. Zbog same sile navike, čovek može da postane toliko privržen tim spoljnim obrascima da žestoka patnja može da se ispostavi kao neophodna za rasturanje njihove prividne važnosti.

Aspirant često biva obeshrabren kada počne da shvata koliko je ta staza duga i zahtevna. No, radi se o osobama koje su usredsređene samo na krajnji cilj i još uvek nisu bile uvučene u velike izazove koji iziskuju maksimalnu pronicljivost na svakom koraku na stazi.

Kada se aspirant suoči sa izazovom životne igre, ovaj postaje toliko neodoljiv da on ne mari mnogo da li mu do cilja treba jedan ili sto hiljada života. Zdrav pristup životu sadrži automatski odgovor na pesimizam u pogledu rastojanja koje treba prevaliti.

Svetovni čovek veruje da je intelektualno shvatanje nečega isto što i istinsko saznanje toga. Međutim, stvarni zadatak na delu podrazumeva iscrpljivanje sanskara i ‘želja’ koje one prouzrokuju.

Da bi se u ovom smislu nešto naučilo, nije dovoljno intelektualno shvatanje. Učenje može biti dugotrajan proces koji se polako odvija kroz mnogobrojna ponavljanja teških situacija. Učenje nije završeno sve dok čovek nije oslobođen svih emotivnih upetljanosti. To je gotovo – ako ne i potpuno – nemoguće bez pomoći učitelja. Upravo iz tog razloga aspirant, kada shvati učiteljev stvarni doprinos, pozdravlja učitelja s velikom radošću.

Svako delanje, izuzev onog koje je inteligentno osmišljeno tako da se postigne Bogorealizacija, sputava svest. Ono nije samo izraz nagomilanog neznanja, nego i dodatno povećanje tog neznanja. Ponekad putnik postaje toliko umoran od uviđanja da svako delo, umesto da razreši čvor u njegovom unutarnjem biću, samo još čvršće steže taj čvor, da se pita da li je razborito da nastavi život delanja.

Neaktivnost je po mnogo čemu bolja od neinteligentne aktivnosti, jer se ako ništa drugo odlikuje time da ne stvara nikakve dodatne sanskare. Čak i dobre radnje proizvode sanskare i uvećavaju komplikacije nastale zbog radnji iz prošlosti.

Čitav život je nastojanje da se stekne sloboda od samostvorene zapetljanosti. On je očajnička borba da se poništi ono što je bilo učinjeno u neznanju; da se odbaci nagomilani teret prošlosti; da se nađe spas od mase nakupljenih ostataka prolaznih uspeha i neuspeha. Život se upinje da odmota ograničavajuće sanskare i da se izbavi iz zbrke koju je sam stvorio, da obezbedi da njegove naredne tvorevine mogu da izviru direktno iz srca večnosti i da nose oznaku nesputane slobode i istinskog bogatstva bića koje ne zna za ograničenja.

Aktivnost koja stremi dostizanju Boga je zaista inteligentna i duhovno plodotvorna zato što donosi oslobođenje iz ropstva. Vrednija od nje je samo ona aktivnost koja spontano izvire iz stanja samog božanskog znanja. Svi drugi vidovi aktivnosti (ma koliko da su dobri ili loši, i ma koliko da su uspešni ili neuspešni sa svetovne tačke gledišta) doprinose ropstvu duše i kao takvi su gori od neaktivnosti.

Neaktivnost je manje korisna od inteligentne aktivnosti, ali je bolja od neinteligentne aktivnosti, jer se svodi na nečinjenje onoga što bi dovelo do vezivanja. Prelaz sa neinteligentne na inteligentnu aktivnost (tj., sa vezujuće na nevezujuću karmu) često se odvija preko neaktivnosti. To je stupanj kad je neinteligentna aktivnost obustavljena usled kritičke sumnje, a inteligentna aktivnost još nije započela zato što nije postignuta dovoljna pokretna sila. Tu posebnu vrstu neaktivnosti, koja ima određenu ulogu u napredovanju na stazi, ne treba brkati sa običnom neaktivnošću koja proizilazi iz lenjosti ili straha od života.

Stanje neaktivnosti koje proizilazi iz kritičke sumnje pre ili kasnije uzmiče pred inteligentnom aktivnošću, a ova potom iščezava u konačnom cilju savršenog nedelanja. Savršeno nedelanje ne znači neaktivnost. Kada je ličnost odsutna, čovek stiže do nedelanja u svakom svom delu, ma koliko ono bilo prekomerno. Različite joge, kao što su Karma joga i Dnjan joga, mogu da budu od pomoći za ostvarenje okončanja svakog delanja putem upražnjavanja nedelanja u sred intenzivne aktivnosti.

Jedini način da se vodi život apsolutnog nedelanja jeste potpuno predavanje Savršenom Učitelju. Tada čovek u celosti umire za sebe i živi samo za Savršenog Učitelja, delujući i izvršavajući naloge voljenog.

Poruka  deci

Vrlo dobro se sećam vremena kada sam, ne tako davno, bio isti kao neko od vas. Vaši mališani su mi posebno dragi. Deca su nevina i lišena taštog samoljublja. Deca nemaju niskih želja. Čovek realizuje Boga kada, nakon što se oslobodio svih detinjarija, postane istinski bezazlen.

Sviđalo se to vama ili ne, uskoro morate odrasti i prestati biti detinjasti. Sve više morate da uživate u tome da puštate učitelje da vas uče i starije da vas vode dok postajete muškarci i žene. Ukoliko niste voljni da učite i spremni da slušate, oni vam ne mogu pomoći onako kako bi želeli.

Ceo život je poput igranja žmurke, igre u kojoj morate da pronađete svoje istinsko biće. Ja vam dajem svoje blagoslove da uspete da dođete do te spoznaje da je život sve vreme igra. Samo Bog je stvaran, sve ostalo je varljivo, i zato morate nastojati da volite Boga koji je unutar svih nas. Da biste stekli tu ljubav, treba da pokušate da budete čestiti u svojim mislima, rečima i delima.

Omladini

Privilegija mladosti je to da je puna energije i nade. Pošto nisu uhvaćeni ni u kakve kolotečine, vaši snovi o budućnosti imaju tu prednost da su nadahnuti nesputanom maštom. U žaru novorođene ljubavi ili u uzbuđenju novostečenog entuzijazma, brzi ste da odgovorite na poziv na akciju i žrtvovanje.

Život bi bio siromašniji bez tih svojstava koja su prevashodno prisutna u mladosti. No, da biste izvukli punu korist od svojstava kojima ste obilno obdareni, morate da se potrudite da steknete i neka druga svojstva koja su kod omladine retka.

Nada treba da bude poduprta hrabrošću koja bez uzrujanosti ume da prihvati neuspeh. Entuzijazam treba da bude obuzdan mudrošću koja zna kako da strpljivo čeka na plodove dela. Idealistički snovi o budućnosti treba da budu uravnoteženi svešću o činjenicama sadašnjosti. A žar ljubavi treba da dozvoli da bude prosvetljen punom primenom razuma.

Omladina lako biva toliko zaokupljena ostvarivanjem ideala da postaje ogorčena na sadašnjost i prošlost. Takođe nije sklona negovanju duha idealizovanja postojećeg, uz uvažavanje nasleđa prošlosti. Svet kakav jeste možda ne odgovara modelu kojem se mladi dive, ali nikad ne smete zaboraviti da je on uvek dovoljno dobar da zaslužuje vašu najnežniju pažnju. Nemojte u vašoj želji da poboljšate svet postati ogorčeni i uskratiti sebi pravo da budete srećni.

Omladina voli slobodu i stoga poseduje prirodni poriv da se buni protiv svakog autoriteta. To je zdravo i dobro, ali treba da uložite istinski napor da ne upadnete u brojne iluzije kojima je mladost naročito podložna. Pravo samoizražavanje ne mora da uključuje nepoštovanje drugih. Istinska kritika ne mora da podrazumeva snobizam ili cinizam. Stvarna sloboda ne mora da ispoljava neprijateljstvo ili izdvojenost.

Sloboda bez odgovornosti je sumnjiva blagodat. Sloboda je vredna posedovanja samo tamo gde su samoobuzdavanje i spremnost da se sarađuje sa drugima. Omladina je uvek spremna da deluje i preuzima rizike. Treba joj dopustiti da se slobodno predaje toj neustrašivoj i upornoj težnji unutarnjeg života. Ali, dok je zaokupljena akcijom, omladina treba uvek da vodi računa da ona bude kreativna, a ne destruktivna. Neka vaša gesla uvek budu LJUBAV i SLUŽENJE.

Studentima, umetnicima, društvenim radnicima i javnim službenicima

Pismenost nije obrazovanost, a obrazovanost nije kultura, a sve one zajedno ne čine “Dnjan“ ili spoznaju. Ova predstavlja kategoriju za sebe, nezavisnu od svih pratećih činilaca. Nepismenost i neznanje prouzrokuju izrabljivanje, ali i pismenost može da postane gotovo oruđe u rukama onih koji izrabljuju. Obrazovanje lišeno kulture je po prirodi stvari pogubno, mada na površini deluje kao da predstavlja napredak.

Pošto svakojaki ljudi tvrde da njihova veličina sačinjava “kulturu“, ta reč je postala neodređena u svesti javnost. Prava kultura je rezultat duhovnih vrednosti pretopljenih u život.

Zato morate ispred sebe da držite ideal one duhovne kulture koja, kada se razvije, udahnjuje život i lepotu svim poduhvatima – obrazovnim, tehničkim, industrijskim, socijalnim, etičkim i političkim – i prodire kroz njihove različitosti da bi proizvela jedinstvo. To ima za posledicu razvoj najuzvišenijeg karaktera u životu jednog naroda ili pojedinca.

Sva ljudska bića su nedvojbeno jednaka, pa ipak nema dva jednaka čoveka. Uprkos činjenici da jedno sunce obasjava jedan svet, sunčeva svetlost nije ista svuda u svetu. Po svojim nadama i strahovima ljudi su svuda isti, ali u datom trenutku jedan je suprotstavljen drugom.

Ljubav prema Bogu, ljubav prema bližnjima, sklonost služenju i sklonost požrtvovanju – to su najizvrsnije “razmene“ u životu. Ljubav je ta koja će na kraju dovesti do toliko željenog izjednačavanja ljudskih bića širom sveta, i to bez nepotrebnog ometanja različitih karakteristika svojstvenih ljudskom rodu.

Beskrajno je bolje nadati se najboljem nego plašiti se najgoreg. Vreme je sastavljeno podjednako od noći i dana. U svom neizbežnom smenjivanju uspona i padova, svet se još jednom brzo približava veličanstvenom osvitu.

Moji blagoslovi svima vama.

Hariđanima i trudbenicima

Misliti da su poreklo ili profesija temelj za pravljenje razlika među ljudima znači sanjati u prošlosti i ostati mrtav za sadašnjost. U onim stvarima koje predstavljaju istinsku vrednost u ljudskoj zaostavštini, svi ljudi su jednaki. Čistota uma i tela nikada nisu bile i nikad ne mogu biti isključivo pravo bilo koje klase ili vere. Njima svako može da stremi i svako može da ih dostigne. U isto vreme, treba znati da će održavanje takve čistote pri suočenosti sa sve većim protivljenjem s raznih strana iziskivati patnju.

Duhovno stanje bilo kog naroda je u direktnoj srazmeri sa njegovom sposobnošću da pati. Patnja treba da bude inteligentna i da prodire duboko. Kad određeni narod razvije svoj duhovni pogled na život, automatski mu se povećava sposobnost da pati.

Sebičnost umnožena ljudstvom dovodi do rata, iskorišćavanja, proganjanja i siromaštva. Nesebičnost umnožena ljudstvom dovodi do mira i izobilja.

Svi moderni prohtevi koji bujaju pod maskom politike, ekonomije, materijalizma, komunizma, nacionalizma i socijalizma moraju da budu procenjeni po kriterijumu nesebičnosti. Bilo da ste religijski potisnuti ili politički ugnjeteni, ekonomski izrabljeni ili industrijski iskorišćeni, patnja koju podnosite će odrediti vaš duhovni položaj.

Razlike koje su ljudi stvorili, kao i sve ostalo što čovek stvori, začas se menjaju u vreme promena. Približava se veliki preokret u kojem prava moraju i biće ponovo uspostavljena, i u kojem odgovornosti moraju da budu preuzete.

Zbilja je divno biti čovek, ali daleko je uzvišenije biti čovek čoveku.

Bez obzira na nivoe porekla i verske šeme, ja dajem svoj blagoslov svima onima koji se osećaju ugnjetenima, potlačenima ili potisnutima iz bilo kog razloga.

Opšta  poruka

Šta ne valja u današnjem svetu? Takva pitanja su neizbežna u umovima mislećih ljudi, ali odgovori često nisu baš iskreni. Sve date dijagnoze i usvojeni lekovi nisu imali poželjno dejstvo, te je situacija ostala nejasna i nerešena.

Teškoća leži u ispravnom ponovnom tumačenju drevne reči “religija“. Na zapadu je religija vrlo slabo zastupljena, i kad god čovek sluša o njoj, ona je ili podređena politici ili je u najboljem slučaju dopuna materijalnog života. Istok pati od prevelike doze religije, i usled toga očajnički žudi za materijalnim antidotom.

Religija je na zapadu druga reč za naučni napredak, koji je osoben u svojim ispoljavanjima. Religija je na istoku, a naročito u Indiji, postala skrivena i u velikoj meri je zamenjena grubim ceremonijama, nejasnim ritualima i beživotnim dogmama. Umesto da hrani semenje mira i izobilja, ta podzemna religija nastoji da propagira komunizam, fanatizam, nacionalizam i patriotizam, koji su danas postali uzrečice povezane sa vođstvom i veličinom, stradanjem i svetošću. Ukratko, religija je kao dejstvena snaga postala nekorisna.

Hitna potreba današnjice da se vaskrsne religija sastoji se u tome da se ona iskopa iz svoje tesne i mračne komore i da se omogući da čovekov duh ponovo zablista u svojoj iskonskoj slavi.

Najpraktičnija stvar na svetu je biti duhovno nastrojen. Za to nije potrebno neko posebno vreme, mesto ni okolnosti. I nije neizostavno povezano sa bilo čim izvan uobičajenog svakodnevnog toka događaja. Nikada nije prerano ni prekasno da se bude duhovan. To je naprosto pitanje posedovanja ispravnog mentalnog odnosa prema trajnim vrednostima, promenljivim okolnostima i mogućnostima koje se mogu izbeći, kao i zdrave svesti o neminovnom.

Duhovnost nikada i nigde nije ograničena ni na koga i ni na šta, i niko i ništa ne može da je ograniči. Ona pokriva sav život za sva vremena, i lako se dostiže putem nesebičnog služenja i one čiste ljubavi koja ne zna za robovanje i ne pita za granice.

Nema drugog gotovog načina pomoću kojeg se mogu razaznati prvi obrisi unutarnjeg bića sem krajnje čestitosti. Čestitost prema svojim bližnjima je početni stepenik; ona ne može a da ne dovede do čestitosti prema samom sebi.

Ohrabrujuće je uvideti da čak ni ono najgore u čovekovoj prirodi nije zastrašujuće, i da sama činjenica suočavanja sa najgorim u sebi daje hrabrosti da se spremno prihvate izazovi života i staze. Kada se stekne čestitost i nađe hrabrost, podupiruće biće počinje da se razotkriva.

Biti čestit svakako nije lako, jer nepoštenje i dvoličnost nikada nisu bili tako rasprostranjeni kao u današnjem svetu. Bog, koji je najunutrašnjije Biće u svima nama, ostaje skriven ukoliko se i najmanja dvoličnost uvuče u čovekove misli, reči i dela.

Dvoličnost je kobra sa milion glava. Danas u svetu ima tobožnjih svetaca koji ljudima govore da budu pošteni a ne dvolični, a sami su ogrezli u nepoštenje. Ako ne možete da ljubite Boga i vodite svetačke živote, onda barem nemojte da se pretvarate da to radite. I najbolji nitkov je bolji od dvoličnog sveca.

Čestitost nije samo svetlost na unutarnjoj stazi, već i jedno od najdelotvornijih sredstava za rasterećenje od patnje koja svakog muči – muškarca i ženu, bogataša i siromaha, moćnika i slabića. Rasterećenje od svih oblika patnje je unutar nas ukoliko se, u svim okolnostima i na svakom društvenom položaju, trudimo da čestito mislimo, čestito postupamo i čestito živimo.

Beskrajna čestitost je jedan od aspekata Boga, i zato nas i najmanja dvoličnost u nama drži daleko od Boga.

Jednostavnost i sve što ona podrazumeva je još jedna velika pomoć u razvitku ljudske ljubavi. Jednostavnost izvire iz poniznosti, a poniznost se često brka sa skromnošću. Skromnost je slabost, dok je poniznost snaga. Zbog toga svet različitosti razdvaja to dvoje. Onog trenutka kada kažete: «Govorim s punom poniznošću» – sama upotreba tog izraza odaje vaš ego. Čak i ako verujete da ste ponizni, vi ispoljavate samoljublje.

Teškoća ne biva otklonjena čak ni ukoliko zaista pošteno pokušate da ispoljite istinsku poniznost. Neminovno se javlja prepreka, kao što je misao o tome šta drugi mogu da misle o vašem ispoljavanju poniznosti.

Čim se poniznosti da neki izraz, ona više nije poniznost. Namerno davati poniznosti izraz je čista budalaština. Život u poniznosti živi se spontano, i ne treba da navede na pomisao ni o poniznosti ni o skromnosti.

Pretpostavimo, na primer, da počnete da čistite nužnik, ali ne možete a da ne osetite njegov smrad. Na domara koji je celog života čistio nužnike to nema uticaja. Osoba koja pokazuje svoju poniznost je poput onog koji zapaža smrad dok čisti nužnik. A osoba koja živi životom poniznosti je poput čistača koji je imun na vonj i nimalo ne brine o tome šta drugi misle o njemu. Ona zaista živi životom domara.

Morati truditi se da se bude ponizan takođe je besmislica. Morate biti tako prirodni da vaš život postane oličenje poniznosti, a to podrazumeva svu snagu lišenu svake slabosti.

Prema tome, kakvi god da ste, ispoljite to ne mareći za javno mišljenje i reakciju drugih. Budite prirodni. Ako ste nepošteni, ne pokušavajte da se sakrijete iza zavese poštenja. Međutim, to ne znači da treba da budete nepošteni.

Iznad svega, budite zadovoljni svojom sudbinom, bilo da ste bogati ili siromašni, srećni ili kukavni. Shvatite da je Bog to odredio za vaše dobro, i pokorite se Njegovoj volji. Mislite na sadašnjost u sklopu prošlosti i budućnosti. Oduvek ste postojali i uvek ćete postojati. Imali ste nebrojena obličja – muška i ženska, lepa i ružna, snažna i slaba, zdrava i bolesna, moćna i bespomoćna, a sada ste ponovo ovde u još jednom obličju.

Sve dok ne steknete duhovnu slobodu bićete zaodenuti mnogim takvim obličjima, pa zašto onda sada težiti privremenom olakšanju koje će samo dovesti do kasnijih dodatnih vezanosti? Ne tražite od Boga novac, slavu, moć, zdravlje ili decu, već gledajte da zadobijete Njegovu milost i ona će vas dovesti do večnog blaženstva.

Jedna od najvećih stvari koje čovek može imati je vera, koja na kraju dovodi do uverenosti; a iz uverenosti jednog dana nastaje realizacija. Ne postoje dve vrste vere. Vera je poslednja stvar koju bi trebalo etiketirati. Jedino pitanje je da li čovek ima snažnu veru ili slabu. Neki ispoljavaju veru samo do tačke usvajanja formi i ceremonija, dok neki idu dalje od toga da bi pronašli jezgro i klone se ljuske, verujući ili u nelično beskrajno postojanje ili u lično postojanje sopstvenog učitelja.

Prema tome, to je samo pitanje stepena vere. U svesrdnoj veri naći će se olakšanje od mnogih patnji koje muče čoveka. Mi smo već u posedu beskrajne moći i sreće, ali nas naš način života sprečava da uživamo u tim večnim bogatstvima Boga. Vera može da pruži ključ za dospevanje do njih.

U svoje vreme, vera mora da ustupi mesto uverenosti, jer vera je ipak samo vera. Postoje dve vrste iskustva – spoljno i unutarnje. Spoljno iskustvo može da proizađe posredstvom grubih medija. Ono što zbilja vidimo od grubog sveta preko naših grubih očiju pruža nam izvesnu uverenost, ali u nekim prilikama je čak i ta uverenost zasnovana na neispravnoj analizi.

Tako, ako vidimo čoveka kako pije mleko iz boce ispod todi drveta, mi i nehotično pretpostavljamo da on pije todi, što nije tačno. Ono što se vidi unutarnjim okom pruža apsolutnu uverenost i nikad ne može biti neistinito. Takav je slučaj, na primer, kada čovek unutarnjim okom vidi da je Bog Beskrajno Postojanje.

Otuda, ono što je zaista potrebno da se stekne večita uverenost nije puko teoretisanje ili umovanje, pa čak ni vera, nego stvarno (unutarnje) iskustvo.

Čim se Bog realizuje, više se ne postavlja pitanje vere pa čak ni uverenosti, kao ni pitanje čovekove potrebe za verom da bi poverovao da je čovek. Prekoračivši granice vere, čovek ustanovljava da je istovetan sa beskrajnim i jedinim Sopstvom koje je svugde ispoljeno.