Deveto Poglavlje

DEVETO  POGLAVLJE

Pomaganje  drugima

Najvažniji uslov učeništva na stazi je spremnost da se radi sa duhovnim ciljem privođenja čovečanstva sve bliže realizaciji Boga. Dovoljno je bilo učinjeno da ljudi osveste važnost hrane, sada moraju da osveste važnost Boga. Ugnjeteni i siromašni moraju da shvate da sa duhovne tačke gledišta njihove nedaće i jadi mogu da se pretvore u oružje u borbi za istinu. Treba im pomoći da uvide da te muke mogu da se smatraju za darove od Boga i da, ukoliko se s njima hrabro i vedro suoče, mogu da postanu vrata koja vode u večnu sreću.

Zbog svoje izvanredne važnosti za unapređivanje istinskog blagostanja čovečanstva, duhovni rad polaže prirodno pravo na sve one koji vole čovečanstvo. Krajnje je neophodno da se bude potpuno jasan u pogledu njegove prirode. Ceo svet je čvrsto utvrđen u pogrešnoj ideji o odvojenosti i zbog toga podleže svim zamršenostima dvojnosti. Duhovni radnici moraju da pomognu da se svet izbavi iz muka umišljene dvojnosti tako što će ga uveriti u istinu jedinstva celokupnog života.

Da se kratko osvrnemo na problem spasenja ljudskog roda onako kako je bio izložen u prethodnim delovima ove knjige, osnovni uzrok iluzije mnoštvenosti je u tome što se duša poistovećuje sa svojim telima ili sa ego-umom. I grubo i suptilno telo, kao i ego-um mentalnog tela, samo su sredstva za sticanje iskustva o svetu dvojnosti. Oni nisu sredstva za saznavanje prave prirode duše, koja je iznad svih njih.

Usled poistovećenosti sa telima ili ego-umom, duša biva uhvaćena u iluziju mnoštvenosti. A zapravo, Duša u svim telima i ego-umovima je samo jedno nepodeljeno Postojanje, no pošto biva dovedena u zabunu tim telima i ego-umovima koji su samo sprovodnici, Ona za sebe smatra da je ograničena i gleda na sebe kao da je samo jedna pojava među mnogima u kreaciji.

Usled toga, većina duša je nesvesna svoje istinske prirode kao Boga, koji je jednota i stvarnost svih duša. Stoga Bogorealizacija u njima postoji samo u pritajenom obliku, budući da još uvek nisu svesno iskusili tu jednotu.

S druge strane, oni veoma retki koji su uklonili veo dvojnosti imaju iskustvo same duše, ne mešajući je sa bilo kojim medijem ili sprovodnikom, i u tom iskustvu duša svesno zna da je istovetna sa Bogom. U spoznaji istine te jednote, život pronalazi slobodu od svih ograničenja i patnji, jer ona je samopotvrđivanje Beskrajnog kao beskrajnosti. U ovom stanju duhovnog savršenstva ego-život je konačno i potpuno napušten u doživljavanju božanske istine. Bog je spoznat i potvrđen kao jedina stvarnost.

Realizovati Boga znači prebivati u večnosti. To je vanvremensko iskustvo. No, duhovni rad je zainteresovan za duše koje su uhvaćene u zamršenost kreacije koju vreme plete. Stoga duhovni radnici ne mogu sebi da dozvole da zanemare element vremena i važnost njegovog protoka u kreaciji. Zanemariti to značilo bi zanemariti sam duhovni rad.

Zadatak duhovnih radnika je da pomognu u sveopštem razdavanju istine napaćenom čovečanstvu. Oni treba da pripreme čovečanstvo da prihvati tu istinu, ali da i sami postanu utvrđeni u njoj. Izuzetno je važno zapamtiti da je u pomaganju drugima da ostave za sobom iluziju dvojnosti i steknu duhovnu slobodu, neophodno da se neprekidno živi i radi u skladu sa principom jedinstva. Duhovni radnik radiće za druge, koji su skloni da stvaraju podele tamo gde one ne postoje, i koji mu neće dati predaha da se namiri.

Umovi ljudi moraju da budu potpuno očišćeni od svih vidova sebičnosti i skučenosti ukoliko bi da naslede život u večnosti. Nije nimalo lak zadatak ubediti ljude da se odreknu tih osobina. Nije slučajno što su ljudi podeljeni na bogate i siromašne, mažene i zapostavljene, vladare i one kojima se vlada, vođe i mase, tlačitelje i potlačene, uzvišene i prizemne, dobitnike lovorika i primaoce pogrda. Te razlike stvaraju i brane duhovne neznalice, koje su toliko privržene razlikama da nisu ni svesne njihove naopakosti.

Naviknuti su da na život gledaju kao da je on podeljen na zasebne, nepropusne odeljke, i nisu voljni da se okanu tog odeljujućeg stava. Kada radnik započne svoje duhovno delanje, on stupa u područje podela za koje se ljudi grčevito drže, koje naglašavaju i pojačavaju, i koje svesno ili nesvesno nastoje da doveka održavaju.

Puko osuđivanje tih podela neće omogućiti radniku da ih uništi. Podele se hrane odeljujućim razmišljanjem, i popuštaju samo pri dodiru ljubavi i razumevanja. Ljude valja pridobiti za život u istini; ne može ih se prinuditi na duhovnost.

Za radnika nije dovoljno da poseduje netaknutu blagonaklonost i da iz njegovog srca zrači dobra volja. Ako hoće da uspe u svom radu, on mora da uveri ljude da im pomaže da se izbave iz ropstva i patnje, i da steknu svoje zakonito raskošno nasledstvo. Nema drugog puta da im se pomogne da dostignu duhovnu slobodu i prosvetljenje.

Da bi pružio duhovnu pomoć, čovek mora jasno da shvati sledeće četiri stvari:

(1) Prividno spuštanje na niži nivo:

Često može biti neophodno da se prividno siđe na nivo onih kojima čovek pokušava da pomogne. Mada je njegova namera da podigne ljude na viši nivo svesti, oni mogu da propuste da izvuku korist od onog što im se kaže ukoliko se ne upotrebljavaju izrazi koje oni razumeju. Ono što se saopštava putem misli i osećanja ne treba da pređe iznad njihovih glava. Oni su osuđeni da to ne dohvate ako nije prilagođeno njihovoj sposobnosti i iskustvu.

Međutim, dok se to čini, podjednako je važno ne izgubiti sopstveni nivo razumevanja. Pristup i metod postepeno će se menjati kako oni kojima se pomaže budu stizali do sve dubljeg razumevanja, a čovekovo prividno spuštanje na niži nivo biće samo privremeno.

(2) Duhovno razumevanje obezbeđuje svestran razvitak:

Život se ne sme deliti u odeljke, kojima se onda bavite odvojeno i sukcesivno. Odeljensko razmišljanje često predstavlja prepreku za celovito viđenje. Ako čovek podeli život na politiku, obrazovanje, moral, materijalno napredovanje, nauku, umetnost, religiju, misticizam i kulturu, pa zatim razmišlja isključivo o jednom od tih aspekata, odgovori koji tako nastaju ne mogu biti ni zadovoljavajući ni konačni.

Ali, ukoliko čovek uspe da probudi duhovno nadahnuće i razumevanje, tada napredak u svim tim odeljcima života ne može da automatski ne usledi. Duhovni radnici će morati da streme pružanju potpunog i stvarnog rešenja za sve lične i društvene probleme života.

(3) Duhovni napredak sastoji se u spontanom razvitku razumevanja iznutra:

Duhovni radnici takođe treba da zapamte da je duhovna mudrost koju žele da prenesu drugima već prisutna u prikrivenom obliku i da je samo potrebno da se pripomogne u razotkrivanju te duhovne mudrosti u njima. Duhovni napredak nije proces prikupljanja spolja, nego otvaranja iznutra. Svakome je neophodan učitelj da bi stigao do samospoznaje, ali pravi značaj pomoći koju učitelj pruža leži u njegovoj moći da drugoga osposobi da u potpunosti ovlada sopstvenim prikrivenim mogućnostima.

(4) Neka pitanja su važnija od odgovora:

Duhovni radnici ne smeju da izgube iz vida pravi posao koji treba obaviti. Kada jasno shvati da je duhovna mudrost skrivena u svima, radnik više neće žudeti da drugima daje gotove odgovore. U mnogim slučajevima zadovoljiće se time da postavi novi problem ili da razjasni prirodu problema koji već postoji.

On može da izvrši svoju dužnost tako što će nekome u konkretnoj situaciji postaviti pitanje koje ta osoba ne bi sebi postavila. U nekim slučajevima radnik će obaviti svoju dužnost ukoliko uspe da drugu osobu stavi u položaj tragaoca tako da ova počne da shvata i savladava svoje probleme po nekim probitačnijim smernicama.

Pitanja koja radnik može pomoći da se tačnije izraze ne treba da budu teoretska ni nepotrebno složena. Ako su jednostavna, direktna i temeljna, ta pitanja će sama odgovoriti i ljudi će naći svoja vlastita rešenja. I pored toga, biće pružena neophodna pomoć jer, bez taktičnog posredovanja, pojedinac ne bi stigao do rešenja raznih svojih problema sa duhovne tačke gledišta.

Duhovni radnik je neminovno suočen sa mnogim preprekama, ali prepreke postoje da bi se savladavale. Čak i ako neke od njih izgledaju nepremostivo, on mora da da sve od sebe da pomogne drugima, bez obzira na rezultate ili posledice. Prepreke, njihovo prevazilaženje, uspeh, neuspeh – sve su to iluzije unutar bezmernog polja jedinstva, i radnikov zadatak je već obavljen kada se vrši iz sveg srca.

Rad mora da se izvodi bez brige o posledicama, bez obzira na uspeh ili neuspeh. Budite sigurni da rad obavljen u ovom duhu i sa ovim razumevanjem donosi neizbežne rezultate. Putem neumornih aktivnosti duhovnih radnika, čovečanstvo će biti uvedeno u novi život trajnog mira i dinamičnog sklada, nepobedive vere i blaženstva koje ne bledi, besmrtne slatkoće i neuništive čistote, stvaralačke ljubavi i beskrajnog razumevanja.