Prvi Deo

Ovde se nalazi Prvi Deo knjige, ali prethodna verzija prevoda.

Sahvas programi

MEHERABAD

Stari, mladi, sredovečni, svi ljudi pozdravljali su ćutljivog Učitelja zagrljajem koji je na Istoku rezervisan samo za bliske prijatelje. Novopridošli bi prvo naslonio glavu na desno rame tog velikog čoveka, da bi ga ovaj potapšao ili, katkad, blago lupnuo po leđima. Potom bi se poklonik naglo okrenuo i otišao, a postupak bi bio ponovljen sa sledećim.

Neki bi, poput deteta koje prilazi majci i privija se uz nju, prislonili obraz na rame velikog čoveka i rukama nežno obujmili njegova tanka leđa. Drugi su bili ‘orijentisani na levo rame’, te bi na tren došlo do zabune, pošto bi se onom koji pozdravlja i onom koji treba da bude pozdravljen glave blago sudarile. Ali, Bog nije desnoj strani ništa naklonjeniji nego levoj, pa se Učitelj nije trudio da ispravi tu situaciju; i jedne i druge bi potapšao jednako srdačno.

Događalo se i da neko, obuzet osećanjima, malo duže ostane uz Babu, pa bi se srdačno tapšanje gotovo neprimetno pretvorilo u dobroćudan udarac u rebra. Blaženi osmeh gosta jednako bi se neprimetno pretvorio u kiseli kez, te bi se zbunjen i postiđen povukao, krišom gledajući na stranu, ne bi li video da li je ova njegova mala nametljivost primećena.

Dvorana u kojoj se obavljalo pozdravljanje bila je jedna iz grupe zgrada zvanih ‘Meherabad’. Zgrade su se nalazile na granici Arangaona, malog poljoprivrednog sela nekoliko milja udaljenog od Ahmednagara, koji je u davna vremena istočne imperije bio britansko vojno utvrđenje. Ahmednagar se nalazi u Dekanu, nekih sto milja udaljenom od Bombaja, do kojeg vode vijugavi putevi uvek prepuni ljudi.

To što se ovde odigralo bio je događaj neuobičajen čak i za zemlju čuvenu po Avatarima (Hristovima), svecima i misticima. Ovde je veliki Učitelj, a možda i nešto više od toga, dočekao grupu svojih sledbenika koji su se okupili da provedu nedelju dana u izuzetno retkoj milosti, živeći u prisnom druženju s njim, dok je on govorio, igrao se, šalio, vežbao i odmarao: bio je to pravi sahvas.4 To nije uobičajena praksa, već je, po mišljenju Indijaca, blagodat o kojoj se sanja, a dostiže se samo jednom u mnogo života.

Bili su to ljudi iz prve grupe, koja je obuhvatala dvesto prvih koji su stigli. Na kraju te sedmice koju je ova grupa provela u bliskom druženju sa Učiteljem, trebalo je da stigne i druga grupa od dvesto ljudi, i tako redom, sve dok sve četiri glavne jezičke grupe –  Guđarati, Telugu, Hindi i Marati – nisu bile redom primljene na po sedam dana.

Već nakon ovih prvih događanja je Pendu, koji je nadgledao sahvas program na fizičkom planu, počeo da negoduje, pošto mu se činilo da Baba ne može da odgovori sa ‘ne’ na pravu poplavu pisama u kojima ga ljudi mole i preklinju da im dopusti dolazak. Prva grupa je već bila premašila broj od dvesto ljudi i činilo se da će cela stvar izmaći kontroli ako za najmanje tristo ljudi ne bude dozvoljen dolazak.

Penduove muke da osigura više čeličnih ploča za sklonište, više sočiva za hranu i više rogozine za krevete, nisu se ticale već prispele grupe od stotinu ushićenih duša. Oni su se samo široko i razdragano smejali, dok su s nesvesnom skladnošću pokreta i jednostavnim dostojanstvom išli u redu formiranom u pravcu središta sobe.

Premda je grupa bila odabrana na osnovu zajedničkog jezika, odeća koju su nosili odavala je svu njihovu raznolikost. Neki su nosili bele čaršave nabrane oko jedne noge i podignute na drugoj. Drugi su nosili bele pantalone, tako komotne i providne da se činilo kako obrazuju pravu, do poda dugu suknju, dok su neki zaista nosili takve suknje. Mogle su da se vide i pantalone kakve nose Evropljani, a najviše su se isticali oni obučeni u prigodne odore sveštenika i lutalica.

Mnogi su donosili vence od svežeg cveća i stavljali ih Babi oko vrata. Drugi su donosili domaće slatkiše, narandže i kokosove orahe, pa čak i Babine portrete. Baba je sve te poklone s osmehom prihvatao i dodavao ih svojim bliskim učenicima (mandalijima), koji su bili pored njega.

Katkada bi se prolomio uzvik izazvan Babinom iznenadnom kretnjom kada bi opazio nekog od svojih posebno dragih prijatelja. Tada bi često bila razmenjivana kratka pitanja o zdravlju, blagostanju, ili o nekom članu porodice.

Uprkos tome što je korišćenje tečnih gestikulacija umesto govora tokom „ćutanja dugog trideset godina“ izgledalo kao otežavajuća okolnost, ni za čas nije bila umanjena brzina kojom je Meher Baba davao duhovite odgovore. Eruč, jedan od posvećenih mandalija5, shvatao je, s neznatnim zastajkivanjem, sve Babine gestikulacije i neverovatno brzo ih prevodio.

Baba se već umorio od stajanja, a broj ljudi u redu bio je jedva prepolovljen. Naglo se okrenuo i otišao do velike stolice smeštene naspram zida u jednom kraju sobe. Vijugava kolona ljudi, nalik stonogi, smesta se uputila za svojom žrtvom, da bi odmah zatim u obredu pozdravljanja ponovo počela da se cepa na deliće.

Na jednom mestu, bez ikakvog prethodnog nagoveštaja, prekinuo se ujednačen tok osećanja, i svi u sobi su usmerili pažnju ka namrštenom Babi i jednom plašljivom čoveku koji se s nelagodom pomerao ispred njega.

„Jesi li prehlađen?“ preveo je Eruč Babine gestikulacije.

„Malo“, jedva se začuo odgovor.

„Boli li te glava?“ pitao je Baba dalje.

„Malo.“

A iz nosa ti curi?“

„I to pomalo.“

„I takav bi hteo da zagrliš Babu i preneseš prehladu na njega?“ bio je uporan Baba6.

,,O, ne, Baba!“ začuo se uplašeni odgovor, i čovek se oklevajući, nezgrapnim koracima usled uzrujanosti, povukao sa svog omiljenog mesta na čelu reda.

Crte na Babinom licu iznenada omekšaše i on ponovo poče da gestikulira.

„Možda će se tvoja prehlada do sutra povući, pa ćeš moći da me pozdraviš sa preostalom grupom ljudi koja treba da dođe.“

Još jednom je red počeo da se pomera, i ubrzo su bujice osećanja ponovo preplavile čitav prostor. Sobu su ispunili nežni tonovi, prigušena violončela i niskovibrirajući basovi dubokih ljudskih osećanja. Od pročelja do začelja, i od začelja do pročelja, ritam je varirao, a ton se menjao prema intenzitetu drame pune ganuća.

„Jeste li svi pročitali uputstva u dnu sobe?“, upitao je Baba, pošto su svi bili pozdravljeni.7

Većina je potvrdno klimnula glavom, a nekolicina ih je odmahnula.

„Svi koji nisu pročitali uputstva, treba da ih pročitaju“, nastavio je Baba. „Hoću da budem siguran da ćete ih svi pročitati do sutra ujutro pre nego što dođem. Sada ću vas napustiti i doći ću sutra ujutro u osam i trideset. Ukoliko se bilo kome od vas ovde nešto ne dopadne, potrudite se da budem obavešten o tome. Želim da svi budete srećni. Nemojte se brinuti za svoje porodice ili poslove. Ako razmišljate o njima, onda ste s njima, a ne sa Babom. Dok ste ovde, uživajte, uživajte sa Babom, zaboravite na svoje brige.“ Ustao je iz stolice i krupnim koracima napustio dvoranu; brza reka pristalica pokušala je da ide ukorak s njim dok je prilazio plavim kolima koja su ga čekala. Nasmešio se i mahnuo kroz prozor automobila, a potom je otišao. Eruč i još nekoliko mandalija smestili su se na zadnje sedište. Oni će noć provesti u Meherazadu, nekoliko milja severno od Ahmednagara.

Na dugim uskim verandama, s druge strane dvorane, male skupine starih i novih prijatelja razmenjivale su šale. U samoj dvorani, naspram Babine nameštene fotelje, manja skupina je čitala uputstva za sahvas programe. Jedan čovek je sa nekim čudnim akcentom na engleskom čitao svom drugu: „Želim da pažljivo pročitate i upijete ova uputstva…“

Sunce je tonulo ispod udaljenog niza niskih brežuljaka, deca čobani iz Arangaona brzo su počela da teraju krave natrag, preko oskudnih pašnjaka, dole niz prugu, prema malom siromašnom selu. Kako su se jarki rubinski-crveni tonovi sutona smenjivali na nebu, tako je i pramenje oblaka na istoku poprimalo različite tonove; nežno narandžaste, pa onda crvene, ljubičaste i plave. Polako, boje su se stapale daleko na horizontu, i konačno skinule svoj plašt sa indijskog pejzaža i povukle se iza planina ostavljajući za sobom bledu crvenu prevlaku. Zemlja je utonula u san.

PRVI DAN

Idućeg jutra, pola sata pre dogovorenog termina, začula se sirena plavog automobila iz pravca Ahmednagara. Iznenađeni sahvasi su požurili da u zadnjem trenu obave svoje dužnosti i sakupe razne cvetne vence, darove, kutije za naočari i štošta drugo. Duž niza vrata na sporednim zgradama mogli su se čuti zvuci užurbanih aktivnosti. U jednom trenutku vrata su počela tako snažno da se otvaraju i zatvaraju da se činilo kako na sve strane pucaju kokice, a ljudi su potrčali sa udaljenijih parcela kako bi bili blizu i tako prvi ugledali Babu.

Ne gaseći sirenu, Meherov šofer s crvenim fesom na glavi zaustavio je kola ispred velike dvorane, a nekoliko ljudi požurilo je da otvori prednja vrata automobila. Sav u belom, od glave do pete, izišao je Baba, široko se smešeći, a uslužni mandaliji su napustili svoja mesta na zadnjem sedištu automobila. Zastajući tu i tamo da nečije lice obuhvati svojim rukama, nežno potapše po ramenu, katkad i nekoga podigne u oduševljenju ili stegne za podlakticu, Baba je prokrčio put kroz uzbuđenu masu ljudi i došao do ulaza u dvoranu.

Šarolika grupa ljudi je gurajući se brzo izula svoje sandale i cipele i bosonoga stala na tepih koji je prekrivao kameni pod dvorane. Instinktivno su iznova formirali red ispred Babine naslonjače, i proces pozdravljanja preostalih članova grupe nastavljen je u dobrom raspoloženju. Tik uz Babu, s leve strane stajao je neumorni Eruč, kojeg uzbuđena masa par puta zamalo nije zgnječila. On se pojavio u besprekornom sivoplavom pamučnom odelu zakopčanom do brade. Na glavi je imao crnu gandijevku, a uredno podsečeni crni brkovi prošarani sedim vlasima isticali su njegov osmeh dok je prevodio Babine kretnje.

Dalje prema uglu, s Babine leve strane, dvojica starih vernih mandalija već su žurno izveštavali. U suprotnom uglu bio je Babin sekretar i menadžer ‘Meher Publications’, a naslonjen na zid ushićeno se smeškao još jedan blizak učenik, koji je takođe već više godina držao zavet ćutanja.

U opštem žagoru i zbrci, doktor Dešmuk, čuveni profesor i izdavač Meher Babinih Beseda, ušunjao se u red. Bilo je to čudno, pošto je on bio među prvima koje je Baba pozdravio prethodnog dana. Njemu za petama bio je Bal Natu. I on je očito došao po drugi put.

Kada je Dešmuk došao na čelo reda, Baba mu se lukavo osmehnuo.

„Dešmuk, već sam te juče toplo pozdravio.“

,,Da, Baba, ali mislio sam da si ti to zaboravio i da ćeš me danas ponovo pozdraviti“, glasio je odgovor bez stida.

Eruč samo što nije pukao od smeha dok je prevodio Babin mrzovoljni odgovor: ,,U redu, pozdraviću te onda još ovaj put, pošto ti tako teško pada kada nisi uz mene.“

Potom je Baba prislonio Dešmuka prvo na svoje desno, a onda na levo rame. Dok se tako petljao sa ovim velikim učenjakom, Baba mu je vešto iz džepa kaputa izvukao skupoceno naliv-pero. Nakon što ga je pokazao da ga svi vide, stavio ga je u svoj džep, munuvši Dešmuka u rebra u znak upozorenja da je završeno drugo pozdravljanje. Obojica su se, dobro raspoloženi i uz osmehe, povukli zadovoljni što su nadigrali jedan drugog.

Ali, sada je na Bal Natua došao red da se oproba u ovoj prepredenoj partiji pokera. Međutim, i pre nego što je zakoračio shvatio je da je pobeđen. ,,Ne, Bal Natu, nemoj i ti. Onda bi svi hteli da ih još jednom zagrlim.“

Kada se broj ljudi smanjio postalo je jasno kako neki od onih koji su stidljivo stajali na kraju reda nisu nikad ranije videli Babu. Jedan od starih učenika istupio je napred da izrazi podobnost te grupe.

„Baba, ovo su lica koja su nova za tebe, ali njihova posvećenost tebi nije nova“, počeo je da govori, ali ga je Baba kratkom kretnjom prekinuo.

„Kako to da tvoj glas danas tako neobično zvuči?“, upitao je.

Ovaj, inače dimušljat čovek, na čas se zbunio, jer je bio iznenada prekinut. Potom se pribrao i osmehnuo u znak odobravanja.

,,Da, Baba, nakon našeg poslednjeg susreta stavio sam veštačke zube, zbog kojih mi se glas promenio. Ali, ja sam tvoj stari prijatelj, pokazaću ti svoje zubalo.“ Široko se nasmešio i polako pomerio u stranu, da bi Baba mogao da vidi te nove prijatelje.

Lekar iz Hamirpura prišao je bliže; Baba ga je pozdravio pruživši mu ručni zglob. „Opipaj mi puls i reci mi kakvog sam zdravlja“, rekao je.

Nakon što mu je pomno opipao puls, lekar je odgovorio: „Baba, ti si potpuno zdrav. U stvari, izgledaš izvanredno dobro.“

Pošto se pozdravio sa još nekoliko njih, Baba se suočio s jednim pridošlicom, zavalio se u svoje sedište i upitao ga: „Šta misliš, kako Baba danas izgleda?“

„Moram da ti kažem, Baba, da smo moji prijatelji i ja upravo primetili da izgledaš užasno umorno. Ne bi trebalo toliko da radiš, treba više da se odmaraš“, glasio je iskreni odgovor.

„Ja mogu da se razbolim za pet minuta i da ozdravim u idućih pet“, odgovorio je Baba. „Mogu da ostarim za pet minuta i mogu da se podmladim u roku od pet minuta. Kakvog sam onda raspoloženja?“

Niko se nije usudio da odgovori.

Mladić duge crne kose, duge sjajne brade i slabašnog tela, koje je bilo u suprotnosti sa oštrim crtama lica, prišao je napred da predstavi jednog prijatelja. „Baba, ovo je jedan od mojih prijatelja koji je tražio da dođe. On nije baš naročito religiozan, ali je ipak želeo da dođe“, objašnjavao je.

,,Ni ja nisam religiozan, ali to je zbog toga što sam Jedini u celoj tvorevini“, odgovorio je Baba.8

Pozdravljanje se nastavilo, i konačno završilo. Zatim se Baba zavalio u svojoj fotelji i nekoliko trenutaka zamišljeno posmatrao. Publika se nakašljavala, udobno sedela prekrštenih nogu na pod i razmenjivala brze pozdrave, na razne načine praveći malo buke koja uvek prethodi javnom obraćanju.

„Nadam se da ste svi pročitali uputstva za sahvas program, napisana na pet jezika, koja su postavljena u dnu sobe.“ započeo je Baba. „Ukoliko niste, svakako ih pročitajte još ovoga jutra, malo kasnije. Ako ne možete sami, neka vam ih neko drugi pročita.“

Nastala je kratka pauza dok se Baba premeštao u svojoj stolici; njegove užarene oči su treperile i, u jednom trenutku odsutnosti, promrdao je prstima desne ruke. Među prisutnima se opet začulo kašljucanje, kijanje i šaptanje.

„Nisam tražio da dođete ovamo da bismo pričali o nekim filozofskim temama“, nastavio je Baba gestovima koje je Eruč prevodio. „Pravi sahvas znači fizičku bliskost i druženje kakvo postoji među članovima jedne porodice. Ipak, moj boravak sa vama i vaš boravak sa mnom nemaju isto značenje. U mnogim epohama bio sam sa vama, i bio sam vam mnogo bliži nego što ste vi bili sami sebi. Sada imate priliku da nedelju dana budete sa mnom i da mi se sve vreme sve više približavate.

„Želim da u ovih sedam dana živite sa mnom iskreno i prisno, kao što to godinama čine ovdašnji mandaliji. Što se mene tiče, ja ću svakako biti jednako otvoren i iskren prema vama. Ali, nemojte da očekujete da ćete od mene čuti samo lepe stvari. Kao stariji član porodice, ja mogu da vas ukorim i izgrdim.

“Tokom ove dragocene sedmice barem pokušajte da zaboravite na sve drugo, kako bi vaša srca ostala čista i otvorena za mene. Ne obraćajte pažnju na svoje mane, slabosti i nedostatke, ili na svoj ugled, društveni položaj, obrazovanost i takozvano znanje o duhovnim stvarima. Pokušajte da zaboravite ono što već znate.

“Neka atmosfera koju ste ostavili iza sebe i ostane tamo. Vi ste sada ovde fizički. Pokušajte i duhom da budete prisutni. Pratite me ma gde ja bio. U suprotnom, mada fizički ovde prisutni, duhom ćete ostati u istoj onoj staroj atmosferi.

“Imati prolazne misli i nastaviti razmišljati o njima su dve različite stvari. Ako preda mnom mahinalno sklapate ruke, a i dalje razmišljate o svojim kućnim problemima, onda ćete i svoje ruke sklapati pred njima, a ne preda mnom.

“Ne brinite o svojim mislima. Nikada ne pokušavajte da prisiljavate svoj um da obuzdava misli. Misli mogu da dolaze, i dolaziće. Ne pokušavajte ni da ih prizovete, ni da ih odagnate. Pustite da misli same dolaze i odlaze. Pažljivo motreći na sve, pa i na najsitnije detalje na meni, i pazeći na ono što govorim i radim, jedva da ćete primećivati svoje misli, bile one dobre ili loše.9

“Pazite na svoje zdravlje i čuvajte ga. Čim osetite da vam nije dobro, ne oklevajte da se obratite lekarima, Nilu ili Kanakdandiju. Oni koji su navikli na homeopatsko lečenje treba da se obrate Padriju. A za one koji pate od bolesti ljubavi, lekar ću biti ja.

“Čim osetite prehladu započnite lečenje, inače ćete se svi prehladiti i početi, onako u horu, da kijate.“

Na tu snažnu sugestiju zbunjeni slušaoci odjednom su počeli u horu da kašlju i pročišćavaju grlo. Baba je pažljivo i kritički pogledao svoje vernike.

„Najvažnije stvari“, nastavio je Baba, „koje treba da zaboravite dok ste ovde, jesu vaši svagdašnji problemi kod kuće, poput zdravlja, novca, socijalnih pitanja i drugih sitnih briga. Nemojte da mislite da će vašim dolaskom ovamo svi ti problemi neizbežno biti rešeni i ne očekujte moj blagoslov za vaše zdravlje i bogatstvo.

“Ja nemam ključ za takve probleme. Ja nisam jogin, vali ili svetac koji može da pravi, pa i pravi čuda. Ako ste umesto sahvasa imali takve stvari na umu, možete da izgubite i to što sada imate.

“Nisam došao među vas da biste mi se klanjali, priređivali mi arti (hvalospev) i obožavali me. Takve stvari su dobre za svece, valije i jogine. Ja od vas očekujem mnogo više. Došao sam da prihvatim vašu ljubav i da vam iskažem svoju. Spustio sam se na vaš nivo10 samo s ciljem da vam podarim svoju ljubav kako biste mogli da volite Boga i postanete Bog. Sve ostalo je iluzija. Ne očekujte od mene ništa drugo osim ljubavi prema vama.

“Hajde da ne žurimo. Hajde da idemo polako. Imate punih pet dana.11 Budite podjednako pažljivi i kod ozbiljnih tema i kada se šalimo. Ja mogu da zbijam šale, a mogu i da budem ozbiljan. Nikada neće biti uzaludno da me slušate. Čak i ukoliko ne možete da shvatite ono što vam govorim, ipak me pažljivo slušajte. Danas-sutra ćete shvatiti sve što sam rekao.

“Ja iz ere u eru imam da kažem istu stvar, ali svaki put bih je rekao na različit način i sa različitog stanovišta. Nemojte brinuti kada ne možete da pratite ono što govorim. Moguće je da nekome samo slušanje pomogne da me voli.

“Oni koji su pospani i hteli bi da dremnu, treba da se povuku natrag prema zidu. Samo oni što su budni mogu da sede blizu mene.“

A potom je Baba zamišljeno, gotovo s nekom tugom, rekao: „Ljudi su uglavnom ravnodušni na moje prisustvo među njima. Više me razumeju i prihvataju nakon što napustim svoje telo. To je tako uvek kada dođem.“

Dirnuti Babinom izjavom ili, pak, iz potrebe da malo odmore mišiće koji su predugo bili u nenaviknutom položaju, nekoliko starijih ljudi počeše da se povlače iz prvih redova, stidljivo i uz izraze izvinjenja. Baba je to odmah primetio.

„Oni koji bi da ispruže noge, neka ne oklevaju da to i učine. Mi se ovde družimo jedni s drugima. Opustite se i nemojte se nepotrebno opterećivati formalnostima. Sada ćemo se igrati sedam pločica“, objavio je iznenada, te svi sa velikim oduševljenjem i vikom jurnuše na zadnja vrata dvorane, prema verandi. Baba je brzo odredio dva tima od po sedmoro ljudi; mala gomila pločica bila je složena nasred poda; obe strane su se poređale na suprotnim krajevima verande, a posmatrači malo dalje, sa strane.

U igri sedam pločica, tim koji je na potezu teniskom loptom gađa pločice s udaljenosti od nekih pet metara. Drugi tim pokušava da uhvati loptu pre nego što ona dva puta dodirne pod. Kada lopta sruši pločicu to je bod za prvi tim, a ukoliko ovi drugi uhvate loptu pre nego što ona dva puta odskoči, onaj koji je bacao biva izbačen iz igre. Ako lopta koju drugi tim vrati ne odskoči pre nego što je protivnički tim uhvati, svi izbačeni se ponovo vraćaju u igru.

Ovo poslednje pravilo je pravi začin u igri, jer igrači ne mogu da se oslobode poriva da loptom direktno lobuju hvatače koji čekaju, umjesto da im je bace tako da ona odskoči.

Jedan tim je imao nekoliko vragolastih mladića sa univerziteta u Puni i Bombaju. Jedan od tih studenata, crne kose, kratkih crnih brkova i živih očiju, bio je strahovito sposoban da uhvati loptu protivničkog tima pre nego što ona dva puta odskoči. S druge strane, jedan čovek iz istog tima, kršan i građen poput ragbiste, mogao je da baci loptu uz pištanje koje je takoreći sprečavalo hvatanje. Sa ova dva mladića, i uz malu pomoć ostatka ekipe, ovaj tim je bez problema ostvario pobedu.

Slabiji tim krenuo je sa dva preostala pucača i bez ijednog pogotka. Jedan od dva preostala pucača pažljivo je osmotrio pločice, potom i nacerene rivale, zamahnuo i bacio loptu. Onaj vragolasti ga je vešto sustigao, uhvatio loptu i izbacio ga iz igre. Dok je ovaj drugi nehajno vraćao loptu, jedna bela ruka se niotkud pojavila i u vazduhu zgrabila loptu. Slučajnim zamahom Baba je dobacio loptu preplašenom pucaču i uz žestoko klicanje publike svi izbačeni pucači bili su opet vraćeni u igru.

Kako je publika odobrila učinjeni presedan, još tri puta je ruka pružena iz uskomešane mase pomogla slabijem timu da se izvuče sa ivice poraza. Potom im Baba više nije pomagao. Došao je red na Dešmuka da baca; njegova lopta bila je i spora i išla je daleko od cilja. Bio je izbačen.

„Dešmuk, za tebe ćemo prepoloviti rastojanje“, gestikulirao je Baba i gurnuo Dešmuka na pola puta od gomile pločica.

Dešmuk se, sav zbunjen i nervozan, nasmešio i bacio loptu, ovog puta još dalje od cilja. Baba ga je opet gurnuo oko pola metra napred. Nervozni Dešmuk je ponovo bacio loptu i izgledalo je kao da su se pločice sklonile s putanje, jer su i ovog puta ostale netaknute.

Poslednji put Baba je gurnuo Dcšmuka još bliže, i činilo se da on ovog puta nišani pravo ka cilju. Neverovatno! Opet je promašio. Baba je podigao ruke i otišao u znak da je igra završena.

Kada se grupa vratila u dvoranu, nekoliko zakasnelih posetilaca čekalo je da pozdravi Babu. Jedan nasmejani sahvas prišao je noseći u rukama cvetni venac, koji je bio toliko velik da se jedva video iza njega. Baba se blago nasmešio videvši tu smetenu masu kako mu prilazi.

„Koliko si platio toliko cveće?“ upitao je.

„Deset rupija“, začuo se brzi odgovor, na šta se među prisutnima prolomio smeh.

Idućem koji je prišao bila je potrebna cela kotarica da bi doneo svoj dar od cveća. Kada se probio do Babine stolice, Baba je primetio da je taj čovek bled u licu. „Slabo izgledaš. Možda tvoja ljubav prema meni tvoje lice čini bledim i uvelim.“

Potom je jedan od onih koji su nekoliko puta bili sa Babom na napornim putovanjima, prilikom kojih su kontaktirali sa mastima ili Bogoopijenima, prišao da Babi iskaže poštovanje.12

„Jesi li srećan?“ upitao je Baba. „Izgledaš sasvim isto kao kada sam te poslednji put video.“

Stari prijatelj je s osmehom klimnuo glavom potvrđujući da je zdrav, pozdravio se s Babom i zahvalio mu se na pitanju. Potom se okrenuo da ode.

„Čekaj! Jesi li mi ostavio cvetni venac?“, upitao je Baba kao da zaista nije siguran.

„Ne, Baba, nisam.“

,,I ti mi moraš staviti venac oko vrata“, napomenuo je Baba kretnjama, skidajući jedan od venaca cveća sa svog vrata i pružajući ga čoveku koji je čekao.

Dok je grupa zauzimala mesto na podu pokrivenom tepisima, Baba se na tren zavalio u svojoj stolici. Potom je pažnju usmerio na njih i počeo da gestikulira, dok je Eruč prevodio.

„Poklanjati mi cvetne vence, klanjati mi se i pevati mi hvalospeve, to su tri najnevažnije stvari. Tri najvažnije stvari na putu Bogoostvarenja su ljubav, poslušnost i predavanje. Tu nema kompromisa.

“Ljubav je čovekov dar od Boga, poslušnost je dar od Učitelja, a predavanje dar Učitelju od čoveka. Onaj koji voli, želi da ispuni želju voljenog, i traži sjedinjenje s voljenim. Poslušnost ispunjava želju voljenog i teži njegovom zadovoljstvu. Predavanjem se čovek prepušta volji voljenog i ne traži ništa zauzvrat.

“Onaj koji voli je ljubavnik voljenog. Onaj koji je poslušan je voljeni voljenog. U onome koji predaje sve – telo, um i sve ostalo – ne postoji ništa drugo sem voljenog. Stoga je poslušnost veća od ljubavi, a predavanje je veće od poslušnosti. To troje kao reči mogu da se svedu na jedan izraz – božanska ljubav.

“Čovek može da nađe mnoge knjige poezije i proze o ljubavi, ali veoma, veoma malo je ljudi koji su otkrili ljubav i doživeli je. Ma koliko čitali, slušali i učili, nećete saznati šta je ljubav. Bez obzira koliko vam ja objašnjavao ljubav, vi ćete je sve slabije razumeti ukoliko budete mislili da ljubav možete da shvatite intelektom ili uobraziljom.

“Hafiz opisuje golu istinu ljubavi kad kaže:

“Đanab-i iškura dargah basi bala tarazak’l ast;

Kasi in astan busad kaj đan der astin darad.“

“Uzvišenost ljubavi leži daleko izvan dosega intelekta. Samo onaj ko je spreman da da život usuđuje se da poljubi prag ljubavi.“

Razlika izmedu ljubavi i intelekta je nešto poput razlike između dana i noći: oni žive jedno s drugim u vezi, a ipak su dve različite stvari. Ljubav je prava inteligencija, sposobna da spozna istinu; intelekt je najprikladniji da se sazna sve o dvojnosti, koja nastaje iz neznanja i jeste potpuno neznanje. Kada izađe sunce, noć se pretvara u dan. Isto tako, kada se ispolji ljubav, neznanje se pretvara u svesno razumevanje (znanje).

“Uprkos razlici između veoma inteligentnog i veoma neinteligentnog čoveka, i jedan i drugi su jednako sposobni da dožive ljubav. Ono što određuje čovekovu sposobnost za ljubav nije ni pamet ni mudrost, vcć spremnost da čovek svoj život žrtvuje voljenom, a ipak ostane živ. Čovek mora, da tako kažem, da se reši tela, energije, uma i svega drugog, i da postane prašina pod stopalima voljenog. Ta prašina zaljubljenika koji ne može da živi bez Boga – baš kao što običan čovek ne može da živi bez vazduha – tada biva pretvorena u voljenog. Tako čovek postaje Bog.“

Tu se Baba nakratko zaustavio i pogledao na ljude koji su ga napeto slušali. Potom je nastavio malo oštrije.

„Slušajte ljubav bez filozofiranja o njoj. Niko od ovde prisutnih ne voli me u meri u kojoj bih trebalo da budem voljen. Da svi vi imate tu ljubav, niko od vas ne bi ostao ovde ispred mene. Svi biste ostvarili Boga i svi bismo postali Jedno, što u stvarnosti i večnosti i jesmo.

“Vi me prihvatate me kao biće koje je istovremeno i Bog i čovek, najviše od najviših i najniže od najnižih; ali, dok me prihvatate kao TAKVOG, vi ne znate da sam ja TAKAV. Da biste me znali onakvog kakav jesam, morate da postanete svesni mog pravog stanja, a za to morate da me volite kao što ja volim vas.

“Mandaliji koji su sve ove godine često bili sa mnom, spremni su da na moj znak polože svoje živote meni za ljubav. Ipak, ni oni me ne vole onoliko koliko ja njih volim. A da me tako vole, postali bi jedno sa mojim jedinstvom, koje je u zbilji jedinstvo svih nas.

“Samo je ljubav ono što može da ukloni veo između čoveka koji voli i voljenog. Verujte mi, vi i ja ostajemo razdvojeni ničim drugim do vašim velom, velom koji ste vi sami.

“Šta znači ‘vi sami’? Kada ste gladni kažete: ‘Gladan sam.’ Ako niste dobro, reći ćete: ‘Nisam dobro.’ Kada kažete: ‘Baba, ja sam dobro spavao’, ‘Srećan sam’, ‘Moj sin je umro’, ‘Grdili su me i vređali’, ‘Osećam se bedno’, ‘Te stvari su moje’, upravo to ‘ja’, ‘meni’ i ‘moje’ predstavlja taj veo.

“Samo zbog tog vela lažnog ega koji se nalazi između nas, vi se nalazite upetljani u tako mnogo poteškoća, problema i briga, svega onog što automatski iščezava kad je dodirnuto stvarnošću ljubavi. Kada se podigne zavesa vašeg ograničenog ja – a ona može da nestane kroz ljubav, i samo kroz ljubav – shvatićete jedinstvo i videćete me kao vaše istinsko Jastvo, to jest Boga. To kažem zato što svuda postojim samo Ja. Ne postoji ništa slično vama.

“Potrebni su mnogi ciklusi da bi čovek postao prosvetljen pravim znanjem o svom jastvu, ili o Bogu. Stoga ni milioni vaših rađanja i umiranja sami po sebi nisu dovoljni da podignu veo vašeg ograničenog ‘ja’. Ipak, on može da se ukloni kroz ljubav, i to u beskonačno malom deliću sekunde.

“Svi oni koji su prave askete, jogini, valiji, piri i sveci, nisu obavezno i Bogoostvareni. Samo oni koji istinski vole Boga, bez obzira na svoj pol, jesu pravi mardan-e-Kuda (božji ljudi). Čak i među sto hiljada tih božjih ljudi možda će samo jedan, nakon mnogo ciklusa, postati Bogoostvareni.

“I Hakim Senai i Maulana Rumi istu stvar kažu na različite načine:

“Daor ha bajad ke ta jak mard Sahib-dil šavad“ i “Salha mardan burdand intezer, ta jakira baršud az sad hazar“. A to znači:

“Potrebno je mnogo ciklusa da bi samo jedna uznapredovala duša dospela do ostvarenja.“ i “Kada čovek godinama čezne za Bogoostvarenjem, jcdan od sto hiljada takvih božjih ljudi to i postigne.“

“Nikakav broj verskih obreda, rituala, ceremonija, bogoštovanja, meditacija i pokora ne mogu da proizvedu ljubav i nisu obavezno znak da je ljubav prisutna. Naprotiv, oni koji glasno uzdišu, plaču i leleču, tek treba da dožive ljubav. Ljubav zapali onog ko je nađe. Istovremeno, ona mu zatvara usta tako da dim ne može da izlazi.

“Ljubav je namenjena da se doživi, a ne da se obelodanjuje. Ono što se pokazuje, nije ljubav. Ljubav je tajna koja treba da ostane tajna, za svakog sem za onog ko je prima i čuva.

“Voleti Babu u nadi da će se time steći zdravlje, bogatstvo, boljitak u porodici i među prijateljima, itd., znači voleti sve drugo samo ne Babu. Takva ljubav ne može da se poredi sa onom koju imaju Adi i njegova supruga Roda Dubaš, ili Nariman i Navrozđi Dadačanđi i članovi njihove porodice. Oni s pravom mogu da budu ponosni na svoju ljubav prema meni, koja je ostala nepokolebljiva uprkos tragičnim događajima koji su koštali života njima drage osobe. Zapravo, Nozer (Dadačanđi) mi je došao, kao što mi dolaze i svi oni koji misle na mene u trenutku smrti.13

“Volite Boga i postanite Bog. Kao što rekoh, došao sam da primim vašu Ijubav i pružim vam svoju. Ako me volite, naći ćete me. Sve dok me ne volite, ne možete me ni naći. Nemojte da mislite da nikada nećete moći da me volite ili da nećete moći da nađete vremena da me volite. Često kažem da želim vašu ljubav. Tako i mislim, jer to je sve što od vas želim. Zbog toga vam uvek govorim da treba da me volite sve više.

“Takođe, rekao sam da ne možete da me volite onoliko koliko bih trebalo da budem voljen. Da biste me toliko voleli, prvo morate da primite dar moje ljubavi, a taj dar zavisi od mog apsolutnog zadovoljstva dok vam dajem samo jedan blesak stvarnosti mog jastva. Niko, ni na koji način, ne može da poseduje ljubav drugačije nego kao dar. Ali, ja samom sebi pružam ljubav i ja sam je prihvatam. Pružanje ljubavi ne poznaje drugi zakon osim zakona ljubavi, koji je sam po sebi zakon koji vlada svim drugim zakonima prirode.

Meni je uvek bcskrajno lako da vam dam – ali vama nije uvek jednako lako da primite – dar moje ljubavi.“

Baba se još jednom zaustavio; njegove oči su prelazile preko lica ljudi okrenutih prema njemu, na kojima se očitavala budnost, mirnoća, čak i tuga. Nijedno lice u sobi nije ostavljalo utisak da čovek koji se krije iza njega promišlja, oseća i upija reči Učitelja na način drukčiji od onog koji je i sam Baba želeo – reči koje kazuju da je uzvišeni cilj svakog ljudskog bića ostvarenje jedinstva s Bogom i da za postizanje tog cilja nema veće blagodati od ljubavi i milosti Savršenog Bića, koje je već jedno s Bogom.

„Ponekad je za nekoga potpuno nemoguće da primi ljubav“, prevodio je Eruč Babine široke i poletne gestove, dok je Baba i dalje bio okupiran temom. „Zato Kabir kaže da neko traži ljubav, a ne dobije je, dok je neko dobije i ne tražeći je, a ima i onih kojima se ljubav nudi, a oni nisu u stanju da je prime.

“Ja sam uvek spreman da pružim dar, ali i vi isto tako morate da budete spremni da ga primite. To zahteva istinsku hrabrost.

“Čak i u običnoj životinjskoj i ljudskoj ljubavi postoje uzvišenije težnje, zbog kojih majka ponekad zanemaruje svoj život radi svog potomstva. Ili, čovek može nekoliko dana da ne spava, ne jede i da ne razmišlja o požudi zbog toga što je uzbuđen istinskom ljubavlju prema ženi.

“Božanska ljubav je vatra, koja ne samo da uklanja sve vrste hladnoće, već i sve vrste zamišljene vreline. Na primer, među vrlo, vrlo malo onih koji poseduju takvu ljubav je jedan mast14 poznat kao Dondiba iz Kolapura. Iako se u svim godišnjim dobima izlaže strašnoj vrućini, hladnoći i kiši, njegovo telo ostaje zdravo, dobro uhranjeno i jako. U njemu gori vatra za koju ne znaju čak ni oni koji su oko njega. Njegov um nema veze sa njegovim telom. Ljubav ga prožima od glave do pete.

“Mada je ljubav iznad intelekta, u njoj postoji mnogo toga što može da se objasni i shvati razumom. Ali, na kraju, preostajem samo ja; sve drugo je nula, a ja sam jedina stvarnost.15 Ta stvarnost ne može da se dostigne u iluziji i kroz iluziju; u ljubavi nema igre žmurke. Kada Bog postane čovek (Avatar, Buda, Hrist, Rasul), On može da podari ljubav i poslušnost, i da prihvati predavanje svakog čoveka.

“Sve ovo govorim koliko onima koji su sve ove godine živeli sa mnom ili zbog mene, toliko i onima koji su samo sada, radi sahvasa, sa mnom. Iskreno vam kažem da ćete, ako mi se budete zaista povinovali, postati ja – vaše lično istinsko jastvo.

“Nije mi prvi put da ovo kažem. U proteklim epohama govorio sam svima da sve napuste i da me slede. To znači da mi se pokoravaju kako bi mogli svesno da me dožive. Sada je došlo vreme da me spoznaju oni koji su mi pokorni.

“Poslušnost koja je veća od ljubavi je upravo ona poslušnost koju opisuje Hafiz:

“Mazan ze čuno-čara dum kaj banda-e-mukbil,

Be-đan kubul kunad, her sukan kaj Sultan guft.“ *

“Slobodno prevedeno, to znači: ‘Bez pogovora izvršavaj sva naređenja Učitelja, kao što to priliči srećnom robu.’

“Pre nekih trideset godina, pre nego što sam počeo da držim zavet ćutanja – dok je Meherabad bio naseobina stotina tragača, služilaca i paćenika koji su tada živeli u ašramima (boravištima) i azilima (skloništima), školama, dispanzerima i bolnici – jedan posetilac došao da mi se preda. Nije mogao a da ne zaplače kad sam mu rekao da je to što on hoće veoma, veoma teško, jer predavanje znači poslušnost, a poslušnost znači samo jedno – povinovanje.

“Rekao je da je svestan toga i da je spreman da me bezuslovno sluša. Kada sam ga upitao da li bi svoje dete isekao na komade kada bih ja to zatražio, rekao je da bi. Međutim, kada sam zatražio da skine sa sebe svu odeću i tako prošeta ulicama, počeo je da negoduje i zatim otišao svojim putem

,,Ne nameravam da to od vas tražim“, požurio je da doda Baba. „Nikada ne očekujem da bilo ko uradi nemoguće.“

U znak razumevanja ovaj komentar je propratio smeh. Slušaoci su počeli da pomeraju ukočene udove, iz pozadine se začuo žamor, neki su dali oduška osećanjima govoreći kako nema smisla da tragalac traži velikog Učitelja ukoliko ne može da se suoči ni sa prvim testom, poput pomenutog.

S Babinog lica je nestao osmeh, i opet je počeo ozbiljno da ih posmatra.

„Sada kada ste u mom sahvasu, morate da znate sve o mojim navikama i o mom ponašanju prema mandalijima koji sa mnom žive. Ja volim Kaikobada (jedan od domaćih mandalija) i često sam mu naklonjen. Kada god krenem na mast-putovanje, ili kod drugih sledbenika, zamolim Kaikobada da mi položi svoju ruku na glavu i blagoslovi me. Nedavno je u Satri plakao i negodovao, ali sam mu rekao da nastavi da me sluša do te mere da me čak i udari ako to zatražim od njega.

“Kaikobad je proveo sa mnom dvadeset godina. On ima porodicu, sa kojom živi na Meherabad brežuljku.16 Sve mi je posvetio i ja sam ga prihvatio. On pripada svešteničkoj klasi Parsa (Zaratustrijanaca), a drugo ime mu je Dastur, što znači ‘sveštenik’. On vidi Babu onako kako ga treba videti, i prima Babin blagoslov onako kako blagoslov treba da bude primljen.

“Uz to, on je svih tih godina svakog dana po sto hiljada puta u sebi ponavljao Babino ime. Prvi tračak Božanstva primio je u Meherabadu 1946. Zatim je, 31. avgusta 1953. u Dehra Dunu, doživeo takvo blaženstvo da je počeo da napušta svoje telo. Sada kaže da može da vidi odbljeske moje stvarnosti gde god to poželi. U tim trenucima on čak i u tamnoj prostoriji vidi svetlost koja je toliko sjajna da je čak i sjaj sunca u poređenju sa njom ništavan. On me vidi u toj svetlosti. To nije čudo koje sam ja napravio. Ja sam to ne mogu da učinim. Znam samo jednu stvar, a to je da sam svuda i u svemu.

“Uprkos svemu tome Kaikobad tek treba da spozna i ostvari Boga. On je na stazi i treba njome dalje da ide. Često mi kaže kako uživa u mojoj milosti, a ja njemu kažem – a i mislim tako – da mu njegova ljubav prema meni daje predivno iskustvo na stazi. Premda su to samo bleskovi, takvo iskustvo mu pruža duboko blaženstvo i nepokolebljivo uverenje da sam ja njegov Učitelj. Stoga će on moje naređenje uvek izvršiti korektno i pažljivo.

„Kaikobad“, gestikulirao je Baba gledajući prema zadnjem redu slušalaca, „ustani!“

Mršav mladić, prijatnog lica, stajao je na dve trećine puta do izlaza iz dvorane.

„Nije li sve ovo što sam rekao istina?“, upitao je Baba.

,,Da, Baba, sve što si rekao tačno je“, odgovorio je Kaikobad, pa je na tren zastao da vidi da li će ga Baba pitati još nešto, a onda je opet seo.

„Šta god da kažem“, nastavio je Baba, „kažem to veoma ozbiljno. Ukoliko me slušate bez pogovora, iako me svesno ne poznajete vi ćete mi se približavati. Ali, nemoguće je da me slušate doslovno i spontano. Da sam na vašem mestu, ni ja sam to ne bih mogao.

Za vas bi bilo najbolje da me radosno slušate. U svakom slučaju, slušati me sada dok još niste svesno doživeli moju veličinu, samo po sebi predstavlja veliku stvar. Značaj poslušnosti dobrim delom se gubi kada se uverenje pretvori u stvarno, svesno znanje o mojoj stvarnosti. To je razlog što ste pozvani ovamo.

“Poslušnost je važnija od svih duhovnih iskustava, ali poslušnost radi razmetanja gora je od neposlušnosti.

“Čak i da samo jedan od vas uspe da me zavoli i da me sluša, cilj sahvasa je time zadovoljen, čak u potpunosti ispunjen. U suprotnom, umesto u mom sahvasu uživali biste u sedmodnevnom izletu.

“Sada je vreme za ručak. Najedite se, potom se malo odmorite, i budite svi ovde u dva sata.“ Baba je ustao iz stolice, za tren oka napustio dvoranu i otišao u malu izdvojenu kolibicu, u kojoj je bio samo jedan kauč i nekoliko stvari za toalet.

Preostali u dvorani počeli su da se skupljaju u veće i manje grupe, malo su ćaskali, za razliku od onih koji su još bili sanjivi i koji su uporno ćutali, a neki su se opet latili svog posla. Dvorana je uskoro počela da se prazni, pošto je glad podsetila ljude na Babin nalog da se krene na ručak. Na kraju je mogao da se čuje samo prigušeni žamor i smeh raspoloženih ljudi koji su jeli i šalili se.

Čak i kasno ujesen i zimi – jer bio je petak, 4. novembar 1955. – u ovom delu Indije prija kratak odmor na vrućini, pošto su nadmorska visina i slabe kiše ublažavale neprijatnost koja se osećala u nižim priobalnim područjima. Ni uzbuđenost zbog toga što su sa Babom nije sprečila goste, sem nekoliko njih, da se odmore i malo odspavaju posle ručka.

Međutim, mnogo pre dogovorenog vremena većina njih bila je na nogama; čekali su da se Baba vrati. Uskoro je i priroda poslepodnevnog programa postala jasna. Veliki šator bio je podignut nekoliko dana ranije, s desne strane ispred velike dvorane. Bio je otvoren sa dve strane, a zatvoren sa zadnje, prema Arangaonu i prema zapadu. Prljavi pod šatora bio je prekriven tepisima i razbacanim jastucima. Sa zatvorene strane bila je podignuta niska platforma, na kojoj je bilo mnogo tepiha i jedan kauč.

Oko šatora i u njemu počela je da se skuplja šarolika grupa seljaka iz Arangaona. Ovde je Baba trebalo da primi porodice prave male vojske radnika, koji su tražili da ostanu u Meherabadu radi sahvas programa. Većina tih ljudi odrasla je u Babinoj blizini, budući da je njegov rad, dug četiri decenije, često bio vezan za Meherabad.

Za te seljake Baba je bio više od velike duhovne figure, jer bi u suprotnom bili dovoljni obožavanje i oprez zasnovan na strahopoštovanju. Svaki put kada bi prelazio put između glavnog sedišta sahvasa i Meherabada na bregu, Babin automobil bi se zaustavljao ili bi usporavao da savlada dvostruku okuku na prašnjavom drumu blizu sela, a mnoštvo dece i majki s bebama na grudima je uz povike prilazilo da dodirne kola ili čoveka u njima. Bio je to čovek kojeg su voleli.

Mnogi od njih sada su imali retku povlasticu da pojedinačno dođu pred njega, da im se on nasmeši, možda i da ih dodirne. Gotovo zaneseno obožavanje religioznog učitelja od strane jednog Indijca ncšto je strano čoveku zapadnjačkih nazora. Ono svakako uključuje žrtvovanje jednog dela sebe, pa čak i celog svog bića. Jednom zapadnjaku to se čini opasnim, a i na Istoku, gde se često praktikuje, ono ipak nije bez rizika. Ipak, Indijac nagonski oseća potrebu za duhovnim napretkom, i da bi zadovoljio tu potrebu on prema Učitelju gradi jednu vezu koja nema pravi pandan na Zapadu.

Ovi ljudi iz Arangaona, prosti i siromašni, ponekad neotesani, a često i dronjavi, okupili su se u šatoru očekujući veliki trenutak u svom inače jednoličnom životu. Mnogo male dece bilo je obučeno samo do pupka, a velike rupe na odeći dovodile su u pitanje njenu svrhu zaštite tela i pristojnosti. Ali, nosili su najbolje i najčistije što su imali, a njihova lica i tela bila su okupana.

Šator je bivao sve puniji; ljudi su počeli da navaljuju s obe strane šatora, peli su se na prednju verandu dvorane, a neki su stajali na suncu, dalje od senke šatora. Svaki radnik iz Meherabada otkrio je toga dana da ima bliske rođake za koje nikada ranije nije ni pretpostavljao da su u krvnom srodstvu sa njim.

Mali hor, sastavljen od odraslih muškaraca i dečaka, počeo je da peva u pratnji zvona. Napetost u vazduhu je rasla. U najudaljenijem uglu šatora pojavila se jedna prelepa Hinduskinja sa nekoliko devojčica o kojima je očigledno brinula. Bila je to lepa, ljupka i stidljiva Godavari Mai, odabrani učenik pokojnog Upasni Maharadža, velikog hinduskog Savršenog Učitelja čiji je ašram u Sakoriju sada vodila.

Dok su se glasovi u horu dizali i spuštali u složenom tonskom sistemu indijske muzike, i dok su zvona sve jače i jače udarala, na jednom kraju šatora pojavio se Baba i uputio se ka platformi svojim karakterističnim brzim korakom. Dok je prolazio, ljudi su pružali ruke prema njemu. Pravi vrtlog ljudi pretio je da ga proguta, i to bi se i desilo da nije bilo mandalija koji su stupili u akciju.

Eruč je izdao naređenje na lokalnom dijalektu (maratiju), pa je s Babine leve strane duž šatora formiran red od žena i male dece. Bio je to red koji je trebalo da pozdravi Babu; nikada nijedan kralj ni na jednom dvoru nije bio dočekan sa takvim oduševljenjem. Pre nego što je ovaj red počeo da prolazi ispred Babe, on je pozvao Godavari Mai na platformu da sedne pored njega, a njene devojčice da stanu pored nje, do izlaza.

Kada je Godavari Mai sela pored Babe, između njih je prostrujao osećaj veličanstvenog duha, da bi se potom to isto prenelo i na ushićenu publiku. Nema tih reči kojima bi mogla da se opiše atmosfera mira, lepote, predanosti i poštovanja od kojih je brujala potpuna tišina između ovo dvoje ljudi. Zašto i pokušati nešto reći o tome? Reči se rasplinu kada pokuša da se prenese i najmanji deo onoga što se događalo tog toplog poslepodneva u šatoru pokraj Ahmednagara.

Crna lica, tamna lica, svetla lica, svuda krupne okrugle oči Indijki, uokvirene dugim crnim trepavicama i tankim, lepo iscrtanim obrvama. Sa decom punačkom i slabašnom, potpuno obučenom i poluobučenom, na leđima ili držeći ih pažljivo za ruke, prolazile su duž ivice niske platforme. I svi oni nečim su iskazivali svoju posvećenost – cvetnim vencem, buketom, malim uvelim cvetom, zrelim voćem.

Što se dublje naklone, to će njihov osećaj obožavanja biti bolje izražen. Ali, toga ipak neće biti; Baba je još davno rekao da pozdravljanje treba da se obavlja uspravnog – jer to je stvar srca i osećanja – a ne pognutog tela. To je u ionako zbunjenu masu unelo još veću zabunu; mandaliji su se svom snagom trudili da nasrtljivu gomilu zadrže u redu.

Svaku meštanku su, pre nego što bi pozdravila Babu, podsetili na to da ne treba da se klanja, pada pred njim ili čelom dodiruje njegova stopala; bili su to stari simboli obožavanja nebeskog kraljevstva. Ipak, svaka žena je, našavši se u stvarnom prisustvu tog voljenog bića, postajala potresena i savladao bi je taj nagon. Mandaliji su na kraju odustali od pokušaja da zadrže žene u uspravnom položaju i zadovoljili su se time da održavaju red među uzbuđenom masom.

Konačno, žene, devojke i mala deca su prošli, pa su na red došli stariji muškarci, potom golobradi mladići i konačno sami radnici. Nakon toga meštani su se vratili svojim kućama, Godavari Mai je sa svojim devojčicama otišla u Sakori, a Baba se odvezao u Meherabad, blizu Pimpalgaona. Zalazak sunca je te večeri bio predivan; raštrkani oblaci u daljini više od dva sata su obasipali zemlju ružičastim, purpurnim i grimiznim nijansama u šarolikom simfonijskom postludijumu.

Polako se spuštala noć, svetla su treperila nad konačištima sahvasa, fenjerdžija je upalio svetiljke s plinskim mrežicama u Meherabadu na bregu. Nadzornik Pandu je zviždeći otišao uz stepenice da stavi prekrivače na dva kreveta za goste, noćni čuvar je zauzeo mesto ispred ulaza i počeo sa svojim suvim kašljanjem, koje je ovde bilo jedan znak više da je pala noć.

„Pa, da li si uživao u ovom danu, Done?“

„Nikada nisam doživeo tako nešto – ujutro razgovori i pokoja šala, posle podne prijatna i duboka ljudska posvećenost kakvu nikad pre nisam video. Teško mi je da sve to shvatim; osećam kao da se sve ovo dešava milion milja daleko, i da sve to gledam kroz džinovski teleskop.“

,,Da, u početku čovek ima taj osećaj, ali to prođe i onda se pita da li je moguće živeti na drukčiji način.“

„Ne mogu a da ne razmišljam o Babinom predavanju o poslušnosti, Frensis. To je toliko iznad svega što sam ikada osetio ili o čemu sam razmišljao, da uopšte ne mogu da se snađem.“

“To je za jednog zapadnjaka prilično teško. Naš problem je u tome što nemamo pojma o primeni poslušnosti kao duhovnog oruđa, barem ne one vrsti poslušnosti koja je doista važna.

“To me tera da razmišljam o priči koju sam jednom pročitao o velikom kralju Mahmudu od Gaznija, koji je takođe bio duhovni tragalac. Imao je jednog roba, Ajaza, i činilo se da ga voli više od svih svojih dvorjana. To je izazivalo ljubomoru na dvoru, te je Mahmud odlučio da svojim plemićima pokaže zašto ovog roba voli najviše.

“Mahmud je ispred svog trona stavio dva teška kamena; na jedan kamen je stavio predivan dragulj, koji je bio njegovo vlasništvo. Zatražio je da jedan od velikih plemića dođe kod njega; onda mu je rekao da podigne onaj drugi kamen i njime zdrobi dragulj.

“Plemić je ostao zaprepašćen, a Mahmud mu je još jednom ponovio šta treba da učini, na šta je ovaj pokušao da diplomatski odvrati kralja od te namere. Na kraju mu je bilo rečeno da se udalji, a pozvan je bio drugi veliki plemić, koji je takođe bio sa dvora. Bilo mu je dato isto naređenje i ishod je bio isti. Mahmud je još jednom plemiću, koji se opirao da ga posluša, rekao da ode i pozvao roba. Ovoga puta, na Mahmudovu naredbu, rob Ajaz je odmah podigao kamen i za tren oka ga tresnuo o drugi. Predivni dragulj bio je pretvoren u prah.

“Da bi ga dodatno proverio, Mahmud je počeo žestoko da ga grdi pred celim dvorom zato što mu je uništio tako divan dragulj. Konačno, kada je Mahmud ostao bez daha, Ajaz, koji je sve to vreme mirno stajao, pognuo je glavu i rekao: ‘Pogrešio sam, gospodaru.'“

UČITELJEV NOŽNI PRST

Kada je Baba drugog jutra prve sedmice ušao u dvoranu, naišao je na još više cvetnih venaca i horskih povika “Avatar Meher Baba ki đaj!“. Prvo bi ga klicanjem pozdravila jedna grupa i na njegovom vratu bi se našlo više cvetnih venaca. Potom bi se u drugom delu dvorane pojavila još jedna grupa i stala da kliče kao grupa navijača na fudbalskoj utakmici, a na Babinom vratu bi se našli novi venci.

Nakon što je to potrajalo nekoliko minuta i nakon što je Baba par puta bezuspešno pokušavao da stiša oduševljenje blagim diplomatskim pritiscima, postalo je očigledno da se sada odlučio za malo oštriji metod. Visoko je podigao obe ruke i galama se odmah stišala.

,,U poređenju sa najvažnijim elementima na stazi, tri najnevažnije stvari su: da mi stavljate cvetne vence, da mi se klanjate i kujete me u zvezde, i da mi priređujete arti. To nisu neosporni znaci ljubavi prema Bogu.

“Ja dobro znam da mi vi poklanjate vence s ljubavlju. To je dobra ideja kada se prvi put sretnemo. Ali, zašto to činiti svakodnevno? Ja imam samo dva ogrtača u boji koju najviše volim (ružičastoj), a jedan je već isprljan od cveća.

“Sutra nemojte da trošite vreme na stavljanje cvetnih venaca. Hajde da ne trošimo novac na njih, i ne dozvolite da ostanem zatrpan pod njima.

“Nemojte svaki put kada uđem u dvoranu, ili izađem iz nje, da uzvikujete ‘Avatar Meher Baba ki đaj!’ Čemu to? Uzvikujte to, ali u srcu, tako da samo vi možete da me čujete, a ne i svi ostali.“

Svi su seli poput postiđenih školaraca, njihovi pogledi su bili upereni pravo napred, nisu želeli ni krajičkom oka da jedan drugome uhvate pogled.

Dok je Babin prodorni pogled prelazio preko njihovih pognutih glava i napred savijenih ramena, u vazduhu se načas osetila napetost zbog ovog blagog prekora.

„Jeste li dobro spavali sinoć?“ upitao je.

,,Jesmo, Baba“, odgovorila je većina.

„Ko nije spavao prošle noći?“

Jedan čovek koji se nalazio pored vrata polako je ustao; vrat i glava su mu bili umotani debelim smeđim šalom, oči su mu bile zažarene, a iz nosa mu je curilo. Tristo pari očiju odmah je pročitalo njegovu dijagnozu.

Još jedan, pa još jedan, nekoliko njih je ustalo.

„Zašto nisi spavao prošle noći?“

„Zbog radosti što sam opet s tobom, Baba.“

„A zašto ti nisi spavao?“

„Pokvario mi se stomak, Baba. Mislim da sam previše pojeo za večeru, zato što sam bio presrećan što sam opet sa svojim starim prijateljima.“

„A ti?“

„Neki od Parsa igrali su karte, pa nisam mogao da spavam. Mislim da ne bi trebalo da igraju karte dok su ovde i dok od tebe uče o Bogu.“

Baba je bio brz na odgovoru.

„Kakve veze ima igranje karata sa čovekovom ljubavlju i čežnjom za Bogom? Bolje je igrati se kartama nego se igrati čitavim svojim životom. Šams Tabrizi i njegov čuveni učenik Maulana Rumi obožavali su da igraju šah. Šamsovo najveće delo bilo je učinjeno posle jedne partije šaha sa Rumijem.

“Pošto je izgubio partiju, Rumi nije mogao a da ne dovikne Šamsu: ‘Izgubio sam.’

“U tom trenutku i na tom mestu, sa rečima: ‘Ne, ti si pobedio’, Šams je Rumiju dao neposredno Bogoostvarenje

„No, da se mi vratimo na ovo“, nastavio je Baba i još jednom ispitivački pogledao prema publici, „mnogi od vas izgledaju sanjivo jutros. Još jednom tražim da mi iskreno odgovorite ko sve nije spavao sinoć?“

Na ovo ponovno insistiranje ustalo ih je još nekoliko; među njima je bio i jedan slabašan momak obučen u belu košulju i bele kratke pantalone, s frizurom kao kod američkog vojnika.

„Zašto ti nisi spavao?“

Na momkovom lepom licu videlo se da se bori sa osećanjima, rukom je prekrio oči i zaplakao. „Nisam mogao, Baba, cele noći sam razmišljao o prošlim vremenima, u kojim si imao običaj da ostaneš u Dehra Dunu“, jedva je izgovorio kroz tihe jecaje.

Baba ga je na tren nežno pogledao, a potom svoju pažnju usmerio na drugu osobu, krupnog tela, pametnog lica, srednjih godina.

,,A ti, zašto si ti ostao budan?“

„Nisam spavao zato što sam sve vreme mislio na tebe“, glasio je jednostavni odgovor.

Baba ih je još jednom ponaosob pogledao; izgledalo je kao da razmišlja o njihovim različitim odgovorima. Potom se ponovo  pribrao, dao im znak da sednu i bez trunke oklevanja uperio pogled prema jednom slabašnom mladiću od nekih dvadesetak godina, koji je sedeo ispred njega, malo s desne strane.

„Zašto izgledaš tako umorno i zašto si tako bled jutros?“, preveo je Eruč.

„Moram da priznam da se ne osećam dobro i da nisam dobro spavao“, odgovorio je mrzovoljno ustavši, ovaj bledoliki.

„Zašto nisi ustao kad i ostali?“

,,Ja sam mlad čovek, Baba, i ne želim da se žalim poput starijih ljudi.“

Baba je odmahnuo glavom. „Prirodno je da se svi koji imaju telo ponekad razbole. I stari i mladi mogu da se prehlade. Sama mladost ne predstavlja zaštitu od bolesti. U izuzetnim slučajevima, kao kad postane svestan Boga i ne vrati se u normalno stanje svesti, čovek ostaje prirodno imun na zaraze. Čak i ja, kada se spustim na vaš nivo, mogu da zaradim prehladu i da budem bolestan baš kao i vi. Morate da preduzmete odgovarajuće lečenje.“17

Potom je razgovor za to jutro završen. Tokom sve četiri sedmice sahvas programa, najviše razgovora se svodilo na pedantno propitivanje, kako cele grupe tako i pojedinaca, o tome kako se osećaju i kako su spavali. U početku, čovek bi to pripisao naročitoj pažnji tog izvanrednog čoveka, ali uskoro je postalo jasno da Baba smatra kako zdravlju sve vreme treba da se posvećuje primerena pažnja.

Delimično je razlog za to postao jasniji kada je i sam Baba počeo da pokazuje blage znake prehlade, nakon što je nekoliko dana proveo u blizini više stotina ljudi koji su kašljali i kijali. Čcsto je koristio pauze da bi pročistio grlo. Tada bi se začulo blago hriptanje – jedini zvuk koji je od njega mogao da se čuje. Bio je nečujan čak i kada bi se od srca smejao.

Kako je to ćutanje uticalo na ljude oko njega? Nakon početnog šoka, ta stvar bi postala nebitna pod snažnim dejstvom osećanja i misli. Mnogi su ukazali na neobičnu činjenicu da čovek već nakon par trenutaka iznenađenja uopšte ne primećuje da Baba ne govori.

Činilo se da Baba u glavi kuje neki vragolasti plan. Sav se ozario, a na usnama mu je titrao osmeh; gledao je prema ulazima u dvoranu kao da nekoga traži. Na kraju je odustao od traženja i počeo da gestikulira.

„ U suštinskom duhu mog sahvasa sa vama, ovo što vam sada govorim, govorim vam kao članovima jedne porodice. Jutros sam se u svojoj sobi, pre nego što sam došao ovamo, malo sporečkao s Penduom. Na njega je pao teret planiranja i sprovođenja raznih priprema za ovaj sahvas program. Prvo je bilo odlučeno da se pozove samo po sto pedeset učesnika za svaku sedmicu, što bi stajalo nekih dvadeset hiljada rupija,18 plus još deset hiljada rupija za siromašne.

“Ja sam se složio sa Penduom da ostanemo pri tome i da ništa ne menjamo. Ali, broj prispelih telegrama i pisama u kojima me ljudi mole da dođu bio je tako velik da nismo mogli da im ne udovoljimo. Ljudi iz Andre koji me vole isticali su se u istinskom radu za moju stvar. U mnogim delovima Andre moje ime je postalo poznato u svakoj kući. Isti slučaj je i u oblasti Hamirpura, gde i muškarci i žene i deca u svom svakidašnjem životu, bilo da su na poljima, na putu za školu ili kod kuće, pevaju pesme pune ljubavi, posvećene meni.

“Kada je početni broj od sto pedeset ljudi porastao na dvesto, Pendu i ja smo se prvi put sporečkali. On je tada novac planiran za četiri programa za siromašne tokom sahvas meseca, smanjio sa deset hiljada na samo pet hiljada. Kako sada stvari stoje, broj učesnika u tri preostale grupe iznosiće možda i celih tristo ljudi. Zbog tog porasta Pendu, između ostalog, mora da proširi spavaonicu i da nabavi još kreveta.

“Sada Pendu odbija da na sebe preuzme odgovornost za trošenje više od hiljadu rupija na siromašne. Ali, pazite kako ipak ima načina da se stvari poprave. Nozer, koji je umro i došao meni, ostavio je hiljadu rupija za siromašne. I ja sam jednu hiljadu za siromašne prihvatio od ostatka glavnice koji je u ‘Andhra Reception Committee’ preostao od masovnih daršan19 programa. To iznosi tri hiljade. Hajde da pokušamo da od Pendua izvučemo još jednu hiljadu kako bismo za svaki od četiri programa za siromašne imali po jednu hiljadu. Neka neko izvuče Pendua iz kancelarije, pa ćemo ga nekako ubediti.“

Među slušaocima se začuo žamor kada je kurir žurnim korakom napustio dvoranu i uputio se prema otvorenim vratima kancelarije na kraju verande. Pendu se odmah pojavio. Na nosu je držao maramicu kako ne bi i na druge preneo prehladu koju je zaradio na samom početku sahvas programa.

„Jesi li ti poslao po mene, Baba?“, upitao je.

„Da, Pendu, razgovarali smo o novcu potrebnom za četiri programa za siromašne tokom sahvas meseca. Trudio sam se da ti objasnim poteškoće u nastojanju da se sačuva dovoljno novca za programe za siromašne u situaciji kada je svaki dan pristizalo sve više pisama i telegrama u kojima ljudi traže da im se dozvoli dolazak“, objasnio je Baba. Potom je pobliže objasnio kako je dobio sumu od Nozera i ‘Andhra Committee’, ističući da novac namenjen za program za siromašne sada iznosi tri hiljade rupija. Čak i tako izmučen prehladom, pod Babinim napregnutim upornim pogledom i pogledima još dvadesetak pari blagih smeđih indijskih očiju, Pendu je znao da nema šanse da se izvuče iz škripca u koji je bio uhvaćen.

„Pendu, šta misliš da li bi mogao iz tvojih fondova da izdvojiš još hiljadu rupija, jer bismo tako za svaku sedmicu imali po jednu hiljadu,  što bi bilo dovoljno?“ Baba je delovao veoma ubedljivo.

„Kao što znaš, to će biti veoma teško, Baba, ali ako ne dozvolimo da dođe još ljudi, učiniću to nekako“, složio se Pendu, osećajući da je ovim žrtvovanjem barem stekao opšte slaganje da broj ljudi u grupi više neće moći da se uveća.

„Hvala ti, Pendu“, nasmešio se Baba. „Marati je zadnja grupa koja treba da stigne. Ako bude trebalo održaću im tako zanimljiva predavanja da će nedelju dana biti zadovoljni i sa najjeftinijom hranom. Ja to znam.“ Potom je skrenuo pogled sa Pendua i zagledao se u slušaoce.

„Kada vam govorim o ovakvim stvarima, nemojte da zaboravite, a i sam vam to često ponavljam, da ja u svim okolnostima ostajem ono što stvarno jesam. Ja sam među vama radi mnogih praktičnih potreba i brinem se čak i o najsitnijim detaljima. Tražio sam od Pendua i Adija da svim učesnicima u mom sahvasu pošalju po jednu kopiju računa svih troškova za sahvas sedmicu, koji iznose nešto više od trideset hiljada rupija.“

Baba je zatim ustao i dao znak da je vreme za poslepodnevni odmor. Ovog puta, međutim, nije bila predložena igra sedam pločica i za par minuta većina je napustila dvoranu, dok je sam Baba izašao na sporedna vrata.

Dan je bio prilično topao, pa su ljudi počeli da skidaju šalove i džempere i mogla se videti uobičajena lagana indijska odeća. Atmosfera napetosti i uzbuđenja prilično je splasnula, vodili su se obični razgovori, čak pomalo letargični, dok su se učesnici odmarali sigurni da su im preostala još tri i po dana.

Mogao je da se čuje slab žamor koji je dopirao iz grupe belih, malterom obloženih zgrada, a tu i tamo začulo bi se i zveckanje metala iz kuhinje i spavaonice, pa čak i zvonjava krava i bivola iz susednog sela. Poput talasa koji zapljuskuju obalu po mirnom sunčanom danu, mir Indije obasipao je beli pesak ljudskih duša i vraćao se majci-moru, nežno grebući, polako glačajući, ponekad se dižući a ponekad spuštajući, a katkad i gruvajući u olujnom napadu.

Kroz sve te prigušene zvuke prirode koja se ponašala u skladu sa drevnim nasleđem zemlje duhovnih vrednosti, nametnula se i jedna nužnija tema. Bila je to ličnost Meher Babe, koja je ubrzala životne tokove i naznačila im da se upravo tog dana događa nešto od velikog značaja. Dođite, pogledajte, osetite, otvorite svoja srca, a onda razmislite o onom što ste videli i osetili, jer taj osećaj može, poput bleska munje na nebu, da nestane već u sledećem trenutku.

U tihom žamoru stvoren je kovitlac koji nije mogao da se odagna. Negde se nešto pokrenulo, i to je bio značajan pokret, i svetlucavo jezerce zvuka počelo je da se talasa napred-nazad između obala, kako bi pronašlo uzrok nemiru. Kao nečim povučena, gusta gomila sahvasa počela je da se sliva u dvoranu. Kada su uperili poglede prema ulazima, videli su razlog svoje nesvesne uznemirenosti. Meher Baba je u jednom kraju dvorane odlučnim korakom hodao gore-dole.

Bio je to zanimljiv prizor, koji je poput magneta izazvao znatiželju posmatrača i malo ih zbunio jer su imali utisak kako prisustvuju nečijoj privatnosti na koju nisu imali pravo. Nekoliko najhrabrijih izuli su sandale i, mirno i pažljivo, kao da prisustvuju nekom veoma značajnom obredu, ušli unutra. Drugi su se zadovoljili time da gledaju sa ulaza, pitajući se da li je pristojno to što rade.

Konačno, Baba se zaustavio. Skinuo je svoj laki beli ogrtač i pružio ga paru ruku koje su čekale pokraj njega. Ostao je obučen samo u široku belu sadru i dugačke bele pantalone. Pošto se malo oznojio, koža njegovog lica i tela poprimila je nežnu ružičastu boju. Zavalio se u svoju veliku fotelju i opustio u njoj.

„Možda neki od vas misle da je Baba spolja zaokupljen hodanjem, a iznutra zauzet delanjem na unutrašnjem planu. U stvari, ja sam vežbao samo da bih potpomogao varenje i da bih se malo osvežio.“ Velika misterija tako je bila rešena.

Kao nekim čudom, poruka da je Baba opet u svojoj naslonjači prenela se na sve i gomila ljudi je nahrupila na vrata dvorane. Jedan lepuškasti student sa univerziteta u Puni prišao je Babi i započeo s njim tih i ozbiljan razgovor. Izgleda da je jedan od njegovih prijatelja sa univerziteta, Babin veliki obožavalac, koji nije bio zvanično pozvan na program, upravo stigao kolima i zatražio dozvolu da ostane tu do kraja te sedmice.

Baba je izgledao ozbiljno, bez sumnje uhvaćen u mrežu koju je sam sebi ispleo. Prvo je pogledao da Pendu nije tu negde, da ne bi i on bio svedok ove nepravde, a onda je podigao ruku u znak odobravanja i klimnuo glavom. Student je brzo šmugnuo kroz vrata i za tren se vratio sa svojim visokim mršavim prijateljem, koji je sa sobom nosio kameru i merač svetlosti. Obojica su se polako pridružili onima koji su sedeli pozadi, blizu izlaza.

„Budite uvereni da iz svog životnog iskustva znam da je Bog jedina stvarnost i da je sve ostalo iluzija. Sve što u ovom času vidite i čujete – ova dvorana, naš zajednički boravak ovde, objašnjenja koja vam dajem a vi ih slušate, čak i moja avatarska inkarnacija – sve je to san. Svake večeri odlazite na spavanje i sanjate različite snove, a onda se svakog jutra budite da biste ponovo doživeli isti stari san koji sanjate otkad ste se rodili u svom sadašnjem životu u iluziji.

“Reći ćete: ‘Baba, mi smo potpuno budni; zaista te vidimo kako sediš ispred nas; možemo da pratimo ono što nam objašnjavaš.’ Ali, priznaćete da biste mi isto to rekli kada biste se u snu zatekli sa mnom i čuli me kako vam govorim da je sve to što osećate, vidite i čujete san.

“Sve dok se ne probudite iz sna, bićete prinuđeni da san osećate kao zbilju. San postaje san samo kada se probudite; tek tada ćete moći drugima da kažete da je život koji ste živeli u snu bio samo san. Dobar ili loš, srećan ili nesrećan, u zbilji se san prepoznaje kao apsolutno ništa.

“Zato ponavljam da, iako sedite ispred mene i slušate me, vi u stvari niste budni. Vi zapravo spavate i sanjate. Kažem to zato što sam ja istovremeno i budan u pravom smislu te reči,20 a ipak i sanjam sa svima vama san koji svi sanjate.

“Sva vaša zadovoljstva, poteškoće, osećanja radosti i tuge, vaše prisustvo ovde i slušanje svih objašnjenja – sve to nije ništa drugo do vaš i moj isprazni san. Postoji samo jedna razlika: ja svesno znam da je san samo san, dok vi smatrate da ste budni.

“Kada se stvarno probudite, odmah ćete shvatiti da je ono što ste smatrali budnim stanjem bilo samo sanjanje. Tada ćete shvatiti da smo vi i ja oduvek bili jedna stvarnost. Tada će sve drugo nestati, baš kao što vaši obični snovi  iščezavaju kada se probudite. Ti snovi ne samo da će prestati da postoje, već ćete uvideti da oni nikada nisu ni postojali.

“Vi rastete i razvijate se od rođenja do smrti. Prvo ste mladi, onda postajete stari i umirete a da ne saznate, niti se zapitate o tome odakle ste došli i kuda idete. Od ‘Ko sam ja?’ do ‘Ja sam Bog’ postoji jedan dugi, dugi san koji traje dugi niz era. Ali, u trenu kada spoznate svoje istinsko Ja, ili Boga, vi i za taj period počinjete da shvatate da nikada nije postojao u večnosti i beskrajnosti vašeg postojanja.

“Svaki pojedinac, i ovde i bilo gde drugde, je isti nedeljivi Bog. Kažem to stoga što sam odgovoran za celu tvorevinu.21 Da nije mene ovde, ne samo da ne bi bilo vas već ne bi bilo ni čitave tvorevine u svim njenim sferama – gruboj, suptilnoj i mentalnoj. Ukratko, sve postoji zato što Ja postojim.

“U vašem slučaju, čitava tvorevina postoji zato što vi postojite. Kada čvrsto spavate, za vas sve – telo, um, svest, vasiona – iščezava i biva apsorbovano u vašem dubokom spavanju, najizvornijem stanju Boga s one strane onostranog. Tada vaša svest, umorna od usredsređivanja na iluziju dvojnosti, počiva unutar vas.

“Pošto se osveži u najizvornijem stanju, stanju Boga s one strane onostranog, vaša svest vas prvo uranja u snove u spavanju, a potom se opet budite u snu tvorevine. Taj san tvorevine uvek iznova potiče iz vas i za vas.

“Taj proces stalno ponavljanog spavanja-sanjanja-buđenja je posledica vaše nesposobnosti da se probudite u stanju dubokog spavanja (tj. svesnog jedinstva s Bogom). Zato vi naizmenično spavate ili sanjate, bilo snove u spavanju bilo snove tvorevine.

“Tek kada se probudite u pravom smislu (Bogoostvarenje) uvidećete da samo vi (Bog) postojite i da je sve drugo ništa. Samo posle silnih ciklusa u toku vremena, čovek dostiže svoje svesno stanje Boga i otkriva kako je njegova beskonačna svesnost zauvek oslobođena od svih iluzija dvojnosti.

“Čitava tvorevina je igra misli: sve proizilazi iz uma. Ono što vas vezuje je vaš um, ali on je i sredstvo vaše slobode. Vi ste večno slobodni. Vi niste ničim ograničeni.

“Ali, vi svoju slobodu ne možete da ostvarite samo time što slušate to što vam govorim, jer vaš um majstorski uspeva da vas zaplete u iluziju dvojnosti. Zbog toga samo razumete ovo što vam govorim, a samo razumevanjem nećete iskusiti istinu o kojoj vam govorim. Radi te istine morate da dopustite da se vaš um zaustavi i konačno iskoreni. Kada me budete videli onakvog kakav uistinu jesam, sve drugo će se izgubiti i vi ćete shvatiti da ste sami svoje večno i beskrajno Ja.“

Potom je Baba dao znak da je vreme za ručak. Naredio je da se svi odmore posle ručka, kako bi posle podne bili odmorni.

Izlazeći iz dvorane, Baba je prošao pored jednog mršavog čoveka srednjih godina, obučenog u široku dugačku oker mantiju koju nose askete i koja je poznata kao kafni. Njena neobična boja privukla je njegov pogled, i činilo se kao da svakog časa namerava da prodre kroz nju u čoveka.

„Šta je ovo? Zašto nosiš kafni?“, upitao je.

„Obukao sam ga samo za ovu priliku, Baba“, odgovorio je ovaj. Baba se na čas zamislio, tražeći prikladan odgovor.

,,Mi moramo i našim srcima da damo oblik i boju nevezanosti, a ne samo odeći koju nosimo“, blago mu je napomenuo i izašao.

Ručak jedva da je bio završen kada se nekoliko ljudi već bilo vratilo u dvoranu. Među njima je bio i mladi Parćanin koji je pevao i svirao na harmonijumu. Uskoro su se zvuci pobožne muzike širili nad bezvoljnom podnevnom atmosferom. Zainteresovani sahvasi su u sve većem broju počeli da ulaze u dvoranu. Katkada bi svi podigli glasove u zajedničkom priznavanju Božje slave; mnogo češće su melodija i reči bile delo svirača, koji je ponekad i improvizovao.

Jedan mršavi sedokosi čovek, sa duboko usađenim očima, provukao se između pevača i zida i uzeo dva mala kožna bubnja. Seo je prekrstivši noge, a zatim je jedan bubanj stavio ispred nogu, a drugi sa svoje desne strane. Nakon što je malo zabubnjao radi provere zvuka, i blago kvrcnuo kočiće sa strane koji su držali kože zategnutima, i on se pridružio slavljenju tajne stvaranja.

Često je zvuk bubnja bio žestok i naglašen, uhvaćen u udvojenu silinu složenog ritma i brzog toka emocija unutarnjeg čoveka, koji su strujali kanalom njegovog umeća. Odmah potom, izbijanje talasa osećanja bi se ublažilo i slušalac bi bio zahvaćen molitvom punom prijatne i mirne pobožnosti.

Jedva čujan zvuk zvona, poput onog sa sanki zimi, počeo je da se meša sa glasom pevača, piskavim tonovima ručnog harmonijuma i složenim ritmom bubnjeva. Jedan veoma star čovek sa dugom sedom kosom i bradom i naočarima sa debelim staklima kroz koja se s ove strane ništa nije videlo, smestio se s desne strane pevača, držeći u ruci komplet zvončića pričvršćenih na tankoj zelenoj šipci. I pre nego što su se ti zvončići začuli, grupi se pridružio i četvrti čovek. Pošto su se svi složili, započeo je dugu religioznu pesmu o veličini i slavi Učitelja, dok je publika tapšala zaokupljena slušanjem.

Izvođači su bili potpuno obuzeti dirljivim pesmama i naizmeničnim pojačavanjem i stišavanjem prijatnog zvuka kada je Baba tiho ušao u prostoriju. Pevač ga je ugledao i prestao da peva svoju molitvenu pesmu. Kratkom kretnjom Baba mu je pokazao da treba da nastavi sa pesmom, i opet se začula melodija dok je Baba tapšao u ritmu. Katkad bi Baba podigao glavu i blago je protresao, duboko dišući, kao kada ga obuzmu jaka osećanja.

Kada je završena himna, kvartet je počeo improvizaciju na temu Babinog nožnog prsta. Čak i taj mali deo Učiteljevog tela za pevača je bio dovoljno veliki da ga u svojoj pesmi opeva. Činilo se da će reči, note i ritam bubnja morati da eksplodiraju u naporu da se prevedu osećanja duše. Pesma se dizala i dizala, bubanj i zvončići bi tu i tamo utihnuli, dok je harmonijum morao sam da se bori da prati himnu pevača; a s vremena na vreme utihnuo bi i harmonijum i čuo bi se samo visoki glas pevača.

Kada je izgledalo da nema načina da se upije čak ni jedan delić beskrajnog okeana osećanja nadahnutog najmanjim nožnim prstom Učitelja, Baba je rekao pevaču da stane.

,,Kohijar“, mahnuo mu je Baba, „odrecituj nam tvojim melodičnim glasom Banam-e-Jazdan (U ime Boga svemogućeg).“

Dok je Kohijarov zvonki glas lebdeo nad dvoranom, Baba je ustao iz svoje stolice i, sklopivši ruke, počeo da se njiše u ritmu čuvene molitve.

,,U proteklim erama govorio sam ljudima da sve napuste i da dođu meni. To je jedini način oslobađanja od iluzija. Mi uvek živimo u sadašnjosti. Zaboravljamo prošlost zato što nije tu. Uvek postoji samo večna sadašnjost.

“Čak i veliki ljudi često ne uspevaju da dokuče večnost. U Hajderabadu postoji jedan poznati svetac. On ima hiljade sledbenika, ali čak i on tek treba da otkrije istinu. Đisaj pata laga hai uska pata kisiko nahin lagta (NIKO NE MOŽE DA RAZUME ČOVEKA KOJI JE PRONAŠAO BOGA).“

Tada je Baba seo. Nekoliko trenutaka je odsutno mirovao; bila je to karakteristična poza koju je Baba koristio kao znak interpunkcije kada bi prelazio sa jedne teme na drugu. Potom je opet nastavio da gestikulira, dok je Eruč obavljao svoj zadatak obvlačenja skladnih pokreta u odeću reči.

„Čuti nije isto što i razumeti. Razumeti nije isto što i predočiti. Predočavanje nije isto što i opažanje. Opažanje nije isto što i doživljavanje. Doživeti Boga nije isto što i postati Bogoostvareni. Ostvariti Boga znači postati Bog. To znači da svesno doživljavate da ste Bog, jer vi i jeste večni Bog, samo što to ne znate. Kada Bog postane čovek (Avatar), On u potpunosti razume zašto vi ne znate da ste Bog i zna kako možete to da postanete.

“Ne postoje nikakva stroga pravila za dočaravanje sredstava pomoću kojih možete da stupite na jedini put Bogoostvarenja. Taj put se prostire preko suptilne i mentalne sfere, koje su nezavisne od grube sfere i ‘iznad’22 nje sa njenim bezbrojnim zvezdama, suncima, mesecima i svetovima, uključujući i Zemlju.

“Sve što vas vodi bliže putu i što vam najviše odgovara, dobro je za vas, pod uslovom da ste sposobni da to primenite u praksi svim srcem i u skladu sa prirodnim sklonostima vašeg uma. Dobar trkač koji je ravnodušan prema trci ne može mnogo da napreduje, ali hrom čovek koji i pored toga snažno korača može pre da dospe na put. Ako se ne koriste pravilno, i najbolja kola su putniku u stvari beskorisna; međutim, kada se zainteresuje on može da stigne na svoje odredište.

“Već sam vam rekao da su ljubav prema Bogu i poslušnost prema Učitelju van domašaja samog čoveka i da je potpuno predavanje za čoveka gotovo nemoguće. Sledeća stvar je, dakle, najbolja za čoveka: da pročisti svoje srce. I to je veoma teško jer svako delo, trivijalno ili važno, dobro ili loše, ostavlja svoje utiske na čovekov um.

“Zato je um svakog čoveka ogromno skladište nagomilanih, brzo smenjujućih utisaka. Kako čovek može da stekne odgovarajuću predstavu o tim utiscima koje su za sobom ostavila bezbrojna dela – a posebno ona počinjena u gnevu, požudi i pohlepi – tokom dugotrajnog toka evolucije čovekove svesti kroz mineralno, biljno i životinjsko kraljevstvo života?

“Neosporan lek za tu situaciju je da se ne koriste lekovi. Na primer, ako se neko odluči za usamljenički život i pri tom se samo fizički odriče, taj će pre otići pod zemlju nego što će iz svog uma izbaciti nečistoću svojih utisaka. Sa lažnim osećajem spoljne zaštite, nastale usled zasebnog života, um je sklon slabljenju i zbog toga prestaje da se bori. Tada je, umesto da se oslobodi okova utisaka, verovatnije da će um na kraju podleći svojim utiscima i time stvoriti još veće okove.

“Postavši fizički oslobođen od okova koje stvaraju utisci u tvom umu, ti ne iskorenjuješ iz njega te utiske. Mada tvoje telo može biti privremeno slobodno, kao što je to slučaj u stanju dubokog spavanja, tvoj um ipak ostaje pritešnjen utiscima. Čak i kada tvoje telo klone, ti ne postaješ slobodan, jer tvoj um ostaje vezan utiscima koje je sam stvorio. Kao što čovek ne može da se oslobodi samo putem fizičkog odricanja, tako ni srce ne može da se pročisti samo mehaničkim praćenjem spoljnih obrazaca i hirova religije. Čovek mora da postupa po principima, a ne po ritualima.

“Na primer, suština Zaratustrinog učenja zasniva se na principima dobrih misli, dobrih reči i dobrih dela, a ne na mnoštvu rituala i ceremonija. Ovo poslednje više koristi kao izbegavanje nego kao podsticaj da se pročisti srce.

“U postizanju dobrih misli, dobrih reči i dobrih dela, čovek otkriva da dobro nije samo nešto što je bolje od lošeg, niti samo suprotno od lošeg, i da ono što nije loše nije obavezno i dobro. ‘Dobro’ i ‘loše’ su termini koji više pojačavaju iluziju dvojnosti nego što podsećaju na božansko jedinstvo. Sa stanovišta istine, misli, reči i dela su dobri samo kada proističu iz čežnje za Bogom ili iz ljubavi prema Bogu, jedinoj istini.

“Premda sam rođen kao Zaratustrijanac, sve religije su mi jednake ukoliko pomažu čoveku da se sve više približava Bogu, koji je uvek ono što je čoveku najbliže.

“Bolje je uopšte ne obožavati ukoliko u tome nema srca. Svaka molitva koja je mehanička i u duhu predstave ili ceremonije, predstavlja lakrdiju. Pod maskom čistote ona rezultira još većim okovima. Slično tome, samonametnuti post, koji se ne sprovodi sa poslušnošću i ljubavlju prema istini, može i časovnik da učini glavnom stvari u vašem postu, ako ga gledate iščekujući vreme okončanja posta. Takve stvari više jačaju nego što slabe okove utisaka.

“Time što ne jedete, stvarate utiske ‘nejedenja’. Radeći nešto ili ne radeći ništa – bilo da ste budni, spavate ili čak samo dišete – vi u svom umu stvarate utiske. Stoga možete beskonačno da postite, možete da se obesite, ili da udarate glavom u kamen i prospete sebi mozak, i opet nećete osloboditi um od utisaka.

“Zašto se onda odricati jela, pića, izvršavanja svojih dužnosti prema ženi i deci i brige o dobru drugih? Te dužnosti vam uopšte ne smetaju da dospete na stazu. Ono što vam zaista stoji na putu jesu okovi koje bespotrebno sami stvarate putem privrženosti stvarima koje su u vezi sa tim dužnostima. Možete da posedujete svet a da niste vezani za njega, sve dok sebi ne dozvoljavate da bilo koji deo tog sveta poseduje vas.

“’Pretpostavimo, na primer, da čovek, i pored toga što daje sve od sebe, izgubi svoju porodicu i nije u mogućnosti da zaradi dovoljno ni da samog sebe prehrani. Ukoliko ostane nezainteresovan, to znači da se odrekao i porodice i hrane.23

“Pravi post za um je da se ni o čemu ne razmišlja, ali to je obično nemoguće. Svesno ili nesvesno, poput disanja, misli dolaze i odlaze, bilo da sanjate snove svoje jave ili svoga sna. Vi ste potpuno oslobođeni misli samo u stanju dubokog sna – najizvornijeg stanja Boga s one strane onostranog. Ali, u dubokom snu gubite i svesnost. Vaš um je tada na privremenom odmoru, ali ne i oslobođen od svojih utisaka.

“Hajde da što pre završimo ovaj razgovor, da neki od vas ne bi zaspali i našli se u najizvornijem stanju!

“Najbolji način da se pročisti srce i da se čovek pripremi za utišavanje uma je da se vodi normalan, svakidašnji život. Život sa svakodnevnim obavezama, odgovornostima, sklonostima, odbojnostima, itd., pomoći će vam. Sve te stvari postaju sredstva za pročišćavanje srca. Uspešnost tog normalnog, prirodnog metoda zavisi od jasne ideje o sili koja se nalazi u pozadini vaših misli i činjenica na kojima se temelje vaši postupci.

“Sila koja se nalazi u pozadini vaših misli je sila utisaka u vašem umu. Utisci postoje zbog vaših prethodnih dela. Dela su uzrok utisaka, a misli su izraz tih istih utisaka. I, što više pokušavate da obuzdate svoje misli, više se suprotstavljate prirodnom procesu njihovog izražavanja. Pre ili kasnije, s dodatnom snagom nastalom zbog obuzdavanja, utisci će se u potpunosti ispoljiti.

“Istina o delima je ta da se svako delo, bilo ono značajno ili ne, dobrovoljno ili ne, utiskuje u vaš um. Poput mrlje koja nije masna, blagi utisci mogu da se odstrane, ali utisci koje su prouzrokovali dela začeta u besu, požudi i pohlepi teško se uklanjaju. Ukratko, dela stvaraju utiske, a utisci stvaraju misli. Misli, pak, nastoje da ubrzaju kasnija dela.

“Radi pročišćavanja svog srca, pustite misli na miru, ali stalno bdijte nad svojim delima. Kada imate misli ispunjene ljutnjom, požudom ili pohlepom, ne brinite o takvim mislima i ne pokušavajte da ih obuzdate. Pustite ih da dođu i prođu a da ih ne sprovedete u delo. Pokušajte da  prizovete neke suprotne misli da biste opazili razliku, da bi učili i, iznad svega, da biste se odučili od dela na koja vas nagone vaši sopstveni utisci.

“Ponekad je bolje da čovek oseća ljutnju nego da pokušava da je suzbije. Tada imate priliku da razmišljate o ljutnji, njenim uzrocima i posledicama. Iako vaš um može da bude ljut, ne dozvolite da se to tiče vašeg srca. Ostanite netaknuti.

“Ako nikada ne osetite ljutnju, bićete poput kamena, u kojem je um najmanje razvijen. Slično tome, ako nikada nemate požudne misli, ne možete da steknete vrlinu izbegavanja požudnih radnji.

“Pustite da nepozvane misli o ljutnji, požudi i pohlepi slobodno dolaze i odlaze, ali ih ne sprovodite u reči i dela. Tada će i njima srodni utisci u vašem umu početi da se troše i biće sve manje štetni. Ali, kada takve misli sprovedete u delo – bilo krišom ili ne – stvarate nove utiske, gore od onih koje ste potrošili vršenjem samog dela. Ti novi utisci se još lakše ukorenjuju u vašem umu.

“Sama vatra božanske ljubavi može jednom zauvek da uništi sve utiske. Dakako, misleći na mene možete da ograničite nečistoću u utiscima u svom umu, kao što stipsa čisti prljavštinu u posudi sa mutnom vodom. Stoga, kada osetite bes ili imate požudne misli, odmah se setite Babe. Neka vam moje ime posluži kao mreža oko vas, pa će vaše misli, poput komaraca, zujati oko vas i neće vas ubadati. Na taj način ćete sprečiti neželjene misli da stvaraju neželjena dela, a to će na kraju u vašem srcu izazvati pročišćenje koje je neophodno da bih se ja ispoljio u njemu.

“Ali, stalno misliti na mene u trenucima uzrujanosti i napetosti nije dečja igra. Ako se, uprkos tome što ste veoma ljuti, obuzdate od izražavanja ljutnje, to je zaista veliko postignuće. To znači da kada vaš um postane ljut, vaše srce za to ne treba da zna, baš kao što ni vaš um ne treba da zna da vaše srce voli mene. U stvari, vaš um ne zna da me vaše srce voli kada, spremni da se odreknete i samog života, vodite život u poslušnosti i izvršavanju obaveza.

“Osim toga, vi možete da mi poverite svoj um sećajući me se i po-navljajući moje ime u svom srcu što češće možete. Sećajte me se toliko često da vaš um ne može da nađe druge misli kojima bi se hranio.

“Premda ja stalno ‘uzimam’ svoje ime, došao sam da čujem kako ga ponavljaju oni koji me vole; čak i da sam gluv, čuo bih vas i kada biste ga samo jednom izgovorili punim srcem. Ako ne možete da me se stalno sećate, onda uvek pre spavanja i kada se probudite ponavljajte moje ime.

“Makar me se setili tek u smrtnom času, doći ćete k meni. Ali, kako ćete me se tada setiti ako već sada ne počnete da me se sećate?

“Kamu Baba, kojeg u Bombaju mnogi poštuju kao sveca, nedavno me je zamolio da ga oslobodim dužnosti i vratim sebi. I njemu sam savetovao da ponavlja moje ime na izdisaju.

“U poslednjim trenucima svog života, Nozer je ponavljao moje ime. Tako je uradio i moj brat Đamšed i mnogi drugi koji su došli k meni. Ali, samo junaci mi dolaze u svom fizičkom obliku. Njima se na kraju i sama smrt predaje.“

Zatim je Baba prestao da gestikulira i zagledao se u sat u dnu dvorane. Bilo je tek četiri i trideset, ali bio je to dugačak, ispunjen dan, sa samo par prekida toka misli. Nekoliko puta, van predmeta razgovora, odavao je znakove nestrpljenja da se završi sa filozofiranjem. Činilo se da je njegov duh prešao granicu reči, željan da sa probije kroz njih i uđe u svet osećanja u kojem nema nikakvih ograničenja.

„Danas ste pažljivo slušali. Nestrpljiv sam da obavimo ove razgovore i kažemo sve ono što moramo da kažemo tokom ove sedmice sahvasa. Onda ćemo verovatno moći da se klikeramo, da slušamo religioznu muziku i radimo sve ono što nije dosadno kao ovaj razgovor. Bio sam nestrpljiv da završimo sa ovim temama za koje sam rekao (na papiru sa uputstvima) da bismo mogli da ih razmotrimo tokom ove nedelje.

“Sada ste umorni od svih ovih raspredanja, pa ću vas danas napustiti u pet sati.“

Među prisutnima se spontano prolomio uzvik: ,,Ne.“

„Vrlo dobro“, rekao je Baba uz osmeh, „poštovaću vaše želje. Neću otići u pet sati nego odmah sada, u četiri i trideset.“

Uprkos tome što su bili zabrinuti, slušaoci su kroz smeh povikali na ovo Babinu doskočicu: ,,Ne, Baba, nismo tako mislili. Ne možeš to da nam radiš“, čulo se sa svih strana.

I Baba se nasmejao u svom tom veselju i kretnjama prigovorio nekima koji su bili najbučniji. Konačno je, u dobrom raspoloženju, napravljen kompromis: otići će u pet i trideset.

Baba je mahnuo četvorici muzičara i religiozna muzika koja je ispunila hol utišala je prisutne. Još jednom su počeli da tapšu u ritmu muzike, a muškarci su počeli da se ljuljaju obuzeti osećanjima. Nakon sočne rasprave, u vazduhu se osećalo izvrsno raspoloženje, pojačano skorašnjim provalama smeha.

Oko pet sati Baba je ustao i otišao da pregleda kuhinju i spavaonicu. Tu i tamo bi, poput kakvog tinejdžera, nekoga blago munuo. Najviše mu se dopadalo da desnu ruku savije u luku i onda njome snažno stisne nekog od svojih pristalica. A kada bi se desilo da nekoga baš i ne iznenadi ovim svojim zamahom, onda bi obojica počeli da se guraju i vuku, nastojeći da jedan drugog izbace iz ravnoteže.

Tačno u pet i trideset Baba se sa mandalijima popeo u plava kola i otišao u Meherazad da tamo provede noć.

PRANJE NOGU SIROMAŠNIH LJUDI

Penta se tresao na jutarnjoj hladnoći dok je služio grejpfrut, žitarice i jaja. U pozadini, Pendu je žurio da raščisti sve nakon jutarnjih tuširanjaa; marama mu je bila prebačena preko vrata i ramena. Među osobljem je vladalo prikriveno uzbuđenje; trebalo je učiniti sve da se dvojica sahiba (gospodina) u pogodan čas izvedu odatle na ceo dan. Tog jutra trebalo je da Baba opere dvesto pedeset pari nogu siromaha, po jedan par za svakog člana sahvasa. Potom će se snimati film za američku televiziju, na kojem će biti prikazano kako je knjiga Bog govori bila izdiktirana na ploči sa alfabetom.

I najzad, posle podne, telo jednog američkog poklonika trebalo je da bude zakopano ovde u Meherabadu na bregu, posle čega će se razgledati Babin grob i ostale građevine. Penduova žena, koja je mlela bilje i prala sudove u kuhinji, potpuno obuzeta radoznalošću nakon što je četiri dana provela zatvorena u kuhinji, posmatrala je dvojicu sahiba u uglu kraj ukrasnog grmlja.

Tu i tamo prolomili bi se povici iz sahvaskih zgrada. Sahvasi su već bili završili doručak i čekali su na živopisne obrede.

Na kraju – kako se to nervoznim slugama činilo – beskrajnog i bespotrebnog odugovlačenja, dva čoveka su ustala od stola. Za vreme doručka Penta ih je požurivao da čim pojedu jedno jelo odmaknu tanjir ispred sebe. Potom bi ih vrlo brzo poslužio sledećim jelom, nastojeći da i na njih prenese osećaj da valja požuriti i ne dozvoliti kašnjenje. Jedan nametljivac je uz kikotanje pričao nekakvu priču, a drugi, mirniji, bio je suviše zainteresovan da bi ga požurivao. Penta se pitao o čemu ova dvojica imaju toliko da pričaju. Ostali su za stolom i nakon jela. Bilo je stvarno teško znati kada će preostalo posuđe moći da se ukloni, jer su ova dvojica nastavili da sede i ćaskaju još pun sat nakon što su sve pojeli.

Ali, to su morali biti dobri ljudi, inače ih Baba ne bi pozvao da dođu. Najbolje je bilo pustiti ih da sede i možda pokupiti tanjire kada se budu toliko zapričali da to neće ni primetiti. Lagano pomicanje tanjira i čišćenje stola izgleda da je ovu dvojicu vratilo na zemlju. Ustali su i otišli u sporednu zgradu.

Još jednom se učinilo da su ova dvojica smetnula s uma kako vreme prolazi, i tek što je Penta pomislio da više neće moći da izdrži napetost, onaj mlađi je provirio kroz vrata zgrade i pozvao starijeg. Za tren oka nametljivac je izišao sa svojim uobičajenim veselim povikom, mahnuli su svojim šeširima, kazali do viđenja i uputili se do izlaza dole prema drumu.

Gotovo prekasno. Već je mogao da se čuje zvuk Babinog automobila iz pravca Ahmednagara. Baba će, naravno, stići pre nego što ova dvojica uopšte dođu do pruge.

Ali, nije bilo tako. Dok je Baba išao uzbrdo, ova dva lenjivca su dotrčali sa suprotne strane i pridružili se grupi ljudi koji su skakali i mahali glavama, nestrpljivi da uhvate pogled čoveka koga je protekla noć učinila novim. Uz kratke osmehe, Baba je svojim uobičajeno brzim korakom ušao u dvoranu, dodirnuvši tu i tamo rukom ponekog. Svi sahvasi su odjednom izuli svoje sandale i cipele i, krajnje tiho, skrštenih nogu posedali na pod da sačekaju ono što je Baba danas naumio da im ispriča.

„Danas ćemo imati program ‘siromašni’. Dok budem prao njihove noge i dok im se budem klanjao, svi vi treba da, toliko glasno da i sami to možete čuti, neprestano ponavljate jedno od Božjih imena. Neka svako odabere ime koje najviše koristi i neka ga ponavlja sve dok program traje.

“Radite to toliko iskreno da i ja čujem. Bog je gluv, i samo iskrenost posvećenika može da ga natera da čuje. Dakle, ponavljajte Božje ime iz sveg srca, i dok ga ponavljate razmišljajte o Bogu.

“A sad se vratimo na pranje nogu i na klanjanje siromasima. Kada se poklonim, to nije radi predstave, niti je izraz poniznosti. Ja to radim iz ljubavi prema čovečanstvu.

“Danas ću se pokloniti siromasima iz Arangaona. Oni su veoma siromašni, ali gaje veliku ljubav prema meni. Kada sam prvi put došao ovamo, većina njih bili su deca. Poručio sam im da me danas slušaju i da mi dopuste da ih služim i štujem na svoj način.

“Dok me budete gledali kako im perem i brišem noge i prislanjam svoje čelo na njihova stopala, dajući svakom od njih po četiri rupije kao prasad,24 ja ću biti najsiromašniji među siromasima. Tada nema koristi od ponavljanja moga imena. Kada me vidite da se ponašam kao običan čovek, ja tada i jesam običan čovek. Kada me vidite da sam ljut, stvarno sam ljut. Kada pokazujem neznanje, neznalica sam. Ja sam sve ono što kažem da jesam, a i ono što vi vidite i osećate da jesam.

“Nema potrebe da stvaram ili čuvam spoljni izgled. Kada dođem na taj plan postajem sve, u čitavoj materijalnoj vasioni. Baš kao što me vi vidite kao čoveka, mrav me istovremeno vidi kao mrava. Na isti način ja sam i siromah iz Arangaona.

“Pošto sam sada, dok me gledate kako služim i štujem siromahe, najsiromašniji među siromasima, kažem vam da ne ponavljate moje ime nego ime Boga koje će vam najviše koristiti. Moje ime možete da koristite po završetku programa. Za vas je najbolje da uvek ponavljate moje ime, izuzev u situaciji kada me vidite kako siromasima perem noge i klanjam im se.25

“Kada spoznate svoje sopstveno jastvo, videćete da se nikada nije dogodilo nešto kao što je program ‘siromašni’. Ništa se nikada nije dogodilo niti će se dogoditi. Vreme zapravo ne postoji. Ovaj trenutak jeste, od bespočetnog početka. I sve što JESTE, JESTE u ovom trenu. Ne postoje ni prošlost ni budućnost.

“Bog je uvek postojao. ON JESTE. Istina je istina. Ona ne može da se promeni. Da biste cenili istinu, priđite joj kroz nju samu, bez ikakvog igranja žmurke.

“Juče, kada su porodice radnika u Meherabadu stale pred mene da prime moj daršan, ja sam bio dostojan davanja daršana. Danas, dok me budete gledali kako perem noge siromasima, ja ću biti siromah. To što ponekad štujem druge i puštam druge da me štuju, nije isto. Ali, ako i sam štujem dok mene štuju, kao što ponekad činim, tada su i moj čin štovanja i činjenica da mene štuju, ista stvar.

“Među seljacima koji su bili juče, bilo je i onih koji su tražili moj blagoslov za ispunjenje njihovih svetovnih želja. Ja nisam došao radi toga. Došao sam radi nekoliko odabranih, mada moram da pazim na ceo svet.

“Pravo bogoštovanje je izraz odanosti i pobožnosti, a ne samo izgovaranje molitvi i pokoravanje. Da biste me istinski štovali, potrebno je da imate moju milost. Šta je milost? Kod primanja milosti nema ama baš nikakvog cenkanja i ne postoje nikakve posebne okolnosti u njenom iskazivanju.26 Ona može slobodno svakome da se da, i svecu i grešniku, i intelektualcu i neukom, i muškarcu i ženi. Milost je samo milost, ništa manje i ništa više.

“Mada je to gotovo nemoguće, ipak se može zamisliti čovek koji će se sopstvenim zalaganjem u potpunosti pripremiti i tako ostvariti Boga. U tom neverovatnom slučaju Bogoostvarenje se ne postiže pomoću milosti.

“Ali, ako i najgori grešnik stane ispred mene i meni bude hir (lahar), mogu da učinim da on spozna Boga u trenutku koji je kraći od sekunde. To bi bila milost. Za samo jedan časak moja milost pada na vas i vi postajete ja, i mi postajemo Jedno.

“Lakše je meni da dođem kao Avatar, nego vama da primite moju milost. Problem je u tome što vi, jednom uslovljeni dualitetom, do u beskraj ostajete u okolnostima koje ograničavaju vašu sposobnost da primite moju milost. Stoga je teško da moja milost teče od mene ka vama.

“Zbog toga nije tako lako, kako što može da zvuči, da moj hir postigne da primite moju milost, iako je činjenica da moja milost teče u količini dovoljnoj da ispuni svaki vaš krvni sud.

“Prilično je redak slučaj da kroz vaše vene ne teče i nešto drugo. One prvo moraju da se isprazne, pa tek onda može da se pusti da moja milost poteče kroz njih. Moja milost je ta koja pomaže i da se vene prvo potpuno isprazne.

“Sada, van ove dvorane, sunce prekrasno sija, ali njegova svetlost ovde pod krovom ne dopire do vas. Sunce daje svetlost i tako vrši svoju dužnost.

“Kako možete da tražite od sunca da vas obasjava a da ne uklonite krov? Iznad sebe ste podigli krov ‘neznanja’. Srušite ga i videćete da ste vi sami svoje svetlo i da ste sami svoje sunce.

“Posredstvom moje milosti, iznenadno pucanje krova omogućiće da vas obasja svetlost sunca, ali među milion krovova samo jedan može da privuče moju milost. Ja sam okean milosti, ali sam isto tako i tvrd kao kremen kada pokušate da od mene izvučete tu milost. Strujanje moje milosti ka vama zavisi od intenziteta vaše ljubavi, jer je ljubav ono što privlači moju milost.

“Uglavnom je ispravno reći da mora da nastupi pravo vreme za spuštanje milosti. To je ipak, u posebnom smislu, apsurd. Dolazi do protivrečnosti, zato što reči nisu dovoljne da bi se precizno izrazile duhovne istine, jer one postoje u višim sferama, van domašaja intelekta i razumevanja.

“Pretpostavimo da mi se prohtelo da učinim da vi spoznate Boga – jednostavno zato što ste u tom trenutku bili fizički pored mene – i vi to stvarno postignete. Tada je to milost i tada je to pravi čas za vas. Ukratko, sve dok ne primite milost, pravi trenutak za vas nije ni došao. A kada primite milost, pravi čas za vas je došao.

“Najveća poteškoća leži u najjednostavnijoj stvari. Za vas je najteže da postanete (svesno) Bog zato što vam je najlakše da budete (nesvesno) ono što sve vreme jeste i što ćete ( opet nesvesno) uvek i biti, sve dok ne nastupi pravi trenutak da se milost spusti na vas.

“’Nemoguće’ i ‘moguće’ su dve oprečne stvari u području dvojnosti, ali istina se nalazi izvan svake dvojnosti. Ako jednog divnog sunčanog jutra ja kažem da je noć, vi ćete lagati ukoliko se složite sa mnom. Ali, ako se ne složite, to će značiti da ja lažem.

“Ta nemoguća situacija ne može da nastane ukoliko onda kad ja kažem da je noć vi vidite da se na jasnu svetlost dana spušta noć. Za tako nešto potrebna vam je milost.

“Možda sve ovo što vam govorim možete da nađete u različitim knjigama, ali sve to, i ovo što govorim i ono što piše u knjigama, bledi u poređenju sa duhovnim istinama koje vode jedinoj božanskoj stvarnosti – Bogu.

“Ubrzo će doći vreme kada će se na okeanu milosti podići plimni talas. Tada će se uobičajeni proces u kojem se reke ulivaju u okean obrnuti i voda će iz okeana navaliti u rečna korita. Budite spremni da primite tu poplavu milosti.“

Premda su učesnici sahvasa sedeli napeto i puni želje da upiju svaku Babinu reč, bilo je jasno da su mnogi od njih zbunjeni Babinom nedokučivom izjavom o mraku usred bela dana. Čak je i ovim ljudima, koji su bili navikli da se bave pitanjima posvećenosti i bespogovorne poslušnosti prema Učitelju, bilo teško da shvate brzo smenjivanje skrivenih značenja Babinih kratkih beseda.

Baba je osetio njihovo nestrpljenje pa je, ne želeći da i dalje komplikuje i pojačava napetost, brzo skrenuo na drugu temu.

„Većina vas zna da sam, kao što sam i obećao prilikom našeg poslednjeg susreta u Meherabadu u septembru 1954, 7. oktobra iste godine prestao da koristim ploču sa alfabetom. Više od jedanaest meseci oslanjao sam se samo na obične kretnje kako bih izrazio ono što imam da kažem. “Ponekad, kada mi je bilo veoma važno da izrazim neku posebnu reč, neko od vas bi mi govorio alfabet, a ja bih ga prekidao kod odgovarajućih slova, sve dok cela reč ne bi bila izvedena.

“Međutim, sada sam Donu obećao da snimi nekoliko filmova, da bih američkom televizijskom gledateljstvu pokazao kako sam knjigu Bog govori izdiktirao na ploči sa alfabetom. Tamošnji ljudi smatraju da je teško i da se zamisli da takvo delo može da se izdiktira na ploči sa alfabetom. Zato ću uzeti u ruke tu ploču i pokazati im kako sam to uradio. Ovog jutra, nakon programa ‘siromašni’, par minuta ću ispred kamere diktirati na tabli.

“Palo mi je na pamet, međutim, da su Amerikanci veoma pametni ljudi i da će gledati šta ja to diktiram na ploči. Napisaću ovo: ‘Od oktobra 1954. prestao sam da koristim ploču sa alfabetom i više je neću uzimati.’

“Iako nikada nisam zaboravio da sam zauvek oslobođen od svih okova, celu večnost mi se dešavalo da dam neko obećanje i potom ga zaboravim. Ipak, nikada nijedno obećanje nisam pogazio. Vi nikada ne možete u potpunosti da proniknete u moje reči. Evo kako to Hafiz kaže:

Ču bišnavi sukan-e El-e-dil magu ke kata’st;

Sukan šanas na-i dilbara kata inđa’st.

“U slobodnom prevodu, to znači: ‘Pošto sam ne možeš da ih shvatiš, ne govori laži o istinama koje si čuo od Učitelja.’

“Niko od vas ne treba da radi neke stvari zato što vidi da ja to radim. Radite samo ono što vam ja kažem da radite. Nikada ne kršite obećanja. Dva puta razmislite pre nego što date obećanje, ali kada ga jednom date održite ga po svaku cenu.

“Razmišljao sam o jednom posebnom putovanju u severne i južne delove zemlje, kako bih tamošnjim ženama i deci dao sahvas, pošto ga oni jako žele. Mogao bih da platim i avionsku kartu, kako bih otišao na Zapad, gde takođe ima ljudi koji žele da me vide. Sve je bliži trenutak kada ću prekinuti svoje ćutanje i ispoljiti ono što stvarno jesam.

“Ali, nemojte sve ovo što sam vam rekao da smatrate obećanjima. Ja sam uvek slobodan od svih obećanja.“

Baba je ustao iz svoje stolice, napustio dvoranu i otišao u malu belu zgradu koja je bila namenjena za njegove lične potrebe. Sahvasi su se razmileli na sve strane.

Iza Babine male kolibe bila je jedna dodatna zgrada, smeštena kraj puta. Zgrada je bila poduprta sa četiri niska stuba. Stubovi su se oslanjali na čvrstu betonsku podlogu. Iznad njih su bile postavljene grede iznad kojih je bio postavljen kosi limeni krov. Zidova nije bilo. Ova građevina služila je kao prostor za sastanke na otvorenom, usred kojeg je neko bez problema mogao da postavi ceo jedan veliki kokošinjac.

Ali, Indija je čudna zemlja, a čudne stvari dobijaju veliku vrednost u očima njenih ljudi, pa slučajni posmatrač u prvom trenutku može da se zapita nije li ova velika građevina možda napravljena kako bi se pod njom smestila kakva tričava kućica. To i jeste bila njena prava svrha, jer je ta nedoterana kućica bila jedan od najsvetijih objekata vezanih za Meher Babu. U njoj je Baba proveo nekoliko meseci, pišući svoju knjigu koju je nakon toga često nazivao svojom ‘Biblijom’.

Priča se da su u tom delu obuhvaćene tajne o stvaranju i čovekovom odnosu prema svom Stvoritelju. Međutim, nikada nikome nije bilo dopušteno da pročita tu knjigu, pa je ona ostala nešto o čemu se samo nagađa, dok je tesna prostorija, nalik kokošinjcu, u kojoj je knjiga bila napisana, postala predmet obožavanja.

Na ivici betonskog poda ove građevine bila je smeštena jedna klupa. Odmah ispod nje podignuta je mala platforma sa stepenicama koje su vodile na suprotnu stranu. To je trebalo da bude pozornica na kojoj će se obaviti pranje nogu siromaha. Masa ljudi u dronjcima i neuredne kose već je počela da se okuplja oko platforme, poređana po starosnoj dobi, od kasnih tinejdžerskih godina pa do onih veoma starih, čije godine nisu mogle da se odrede.

Neki su nosili štake, neki su izgleda bili potpuno slepi, a bilo je i onih koji nisu imali nikakve telesne nedostatke, a ni dronjavu odeću. Svi su bili prilično napeti zbog ovog radosnog iščekivanja, a neki su razmotavali pa opet zamotavali svoje turbane, trudeći se da se malo doteraju u poslednjem trenutku.

Nekoliko mladih sahvasa malo su se udaljili se da nađu pogodna mesta za stalke svojih kamera, kako bi imali slobodan vidik. Pažljivo su iščitavali merače svetlosti i poravnavali kamere. Nekoliko dece, čuvara krava iz grada, lutalo je naokolo da bi videli šta se zbiva, a u stopu za njima išla su tri psa. Dva su bila očigledno naklonjena jedan drugom, a treći je imao nekako drukčije crte, koje su ga od njih odvajale. Neprestano se čulo škrgutanje i režanje, koje se na kraju rasplamsalo u žestoko lajanje i štektanje. Psi su se tukli. Borba je trajala nekoliko minuta, sve dok jedan mladić nije sa nekoliko žešćih udaraca po njima zaustavio taj sukob.

Bilo je skoro devet sati kada je nekoliko mandalija krupnim korakom krenulo prema nadstrešnici. S par reči i kretnji poređali su dobar deo seljaka u skladan, blago vijugajući red. Odjednom, stiglo je osoblje Meherabada, obučeno u čiste bele košulje i pantalone, s velikim vedrima punim čiste vode. Scena je bila spremna i Baba je mogao da počne.

Jedna grupa sahvasa okupljena u uglu Babine bele kolibe počela je da se talasa i pretila je da će srušiti kolibu sa stubova na kojima je stajala. Na kraju se taj vrtlog ljudi prelio u blatnjavi sokak koji je vodio do skloništa sa betonskim podom, iz kojeg je izašao Baba u svom omiljenom ružičastom kaputu.

Uz zujanje i škljocanje kamera grupa se probila do jednostavne platforme, a Baba se smestio u stolicu iza nje. Svoje tanke bele pantalone zavrnuo je do kolena, teški plašt mu je bio prebačen preko nogu, a pripremajući se za predstojeći posao skinuo je i svoj ružičasti kaput.

Jednog starca koji je stajao prvi u redu jedan mandali je pažljivo poveo uz stepenice. Dok ga je jedan sahvas pridržavao, Baba je prolio lavor vode na njegova prašnjava crna stopala. Voda je sprala s tih stopala i prstiju tanak sloj prljavštine i slab mlaz blatnjave tečnosti počeo je da curi po metalnoj površini platforme.

Jedan drugi mandali je ostatak vode odmah sklonio od Babe i prosuo na zemlju. Baba je uzeo već spremljeni peškir i njime pažljivo obrisao tanka iskrivljena stopala i dostojanstveno spustio svoje čelo na njih.

Sve to vreme činilo se da će se starac onesvestiti tu na platformi, da li zbog starosti ili ushićenja, ili možda zbog nelagode koju je osećao zato što mu se klanjao ovaj veliki čovek, umesto da on pred njega padne na pod. Par puta izgledalo je da će se sigurno onesvestiti, ali svaki put bi ga sahvasi koji su stajali ispred platforme pridržali ispod pazuha.

Baba je pružio desnu ruku u stranu i u nju su bile stavljene četiri novčanice od jedne rupije. Pružio je taj novac ovom starcu, koji je zatim, veoma uzbuđen, odveden sa platforme.

On je sišao, a na platformu je doveden drugi, takođe star čovjek. Opet je veliki limeni lavor vode bio proliven na duga tanka crna stopala, mandali je opet pokupio višak vode, a onda su i ovom čoveku obrisane noge. Baba je čelom dodirnuo njegova stopala, u ruku mu je stavio četiri rupije, a onda je i ovaj odveden sa platforme.

Treći je bio jedan prilično mlad momak obučen u belo. Njemu nije bila potrebna pomoć i držao se uspravno i ponosno dok je Baba vršio svoj posao. Njegove tanke noge ogledale su se na površini blatnjave vode koja se slila sa njegovih stopala, a onda je, pošto je višak vode bio uklonjen, ta slika nestala.

Četiri, pet, deset, dvadeset, stotinu ljudi bilo je dovedeno na platformu i odvedeno s nje. Neki su bili toliko stari, pogureni i bolesni da su morali da ih nose uz stepenice, pažljivo ih pridržavaju i zatim odnesu dole. Neki su imali velike rane na listovima nogu i po rukama, dok su drugi bili toliko mršavi da im je samo tanak sloj mesa pokrivao kosti.

U jednom trenutku Baba se zaustavio i, pokazujući na jednog visokog snažnog čoveka koji se upravo popeo na platformu, počeo da gestikulira.

„Ovo je Satja Mang. Nekad je bio poznat kao drski dakoit (razbojnik) koji je sprovodio teror u ovom delu zemlje. On je sada pošten čovek, ali praktično gladuje. Osetio je kako ga privlačim još pre više od trideset godina i brzo je postao dovoljno posvećen da da obećanje kako više neće krasti.

“To obećanje izazvalo je veliku borbu u njemu. Posle izvesnog vremena nije mogao da izdrži, pa je jedne večeri odlučio da opet počne da krade. Sve se odigralo kako je i isplanirao, ali je u jednom momentu, kada je hteo da uzme svoj plen, ugledao mene kako stojim pred njim. To ga je podsetilo na obećanje koje je dao i tako je, zbog ljubavi prema meni, bio spasen.“

Dok je Baba gestikulirao, a Eruč prevodio, Satja Mang se samo premeštao s noge na nogu, ne obazirući se na pažnju koja je bila usmerena na njega. Kada se ova priča završila, izgledalo je kao da je Baba još nežnije peškirom obrisao noge ovog čoveka i svoje čelo još nežnije pognuo prema njegovim dugim i vrlo krhkim stopalima. Kršni sedokosi čovek je, sa izrazom zbunjenosti i zahvalnosti na licu, uzeo četiri rupije, ukočenim koracima sišao niz stepenice i uputio se kroz gomilu.

Kako se jutarnje sunce podiglo visoko, tako su zraci počeli da padaju direktno na Babu, a senka drveta koja ga je u početku štitila, počela je polako da se povlači. Baba je uskoro počeo da odaje znake nelagode, pa bi se, dok bi čekao da se na platformi pojavi novi par prašnjavih nogu koje treba oprati, njegovo lice na tren namrštilo.

U početku su fotografi, uvek svesni mogućnosti da bi mogli da poremete mir, zaključili da su oni uzrok Babinom vidnom nezadovoljstvu. Kao po unapred utvrđenom signalu, prestali su da zuje i škljocaju i povukli su se na pristojnu udaljenost. U svakom slučaju, grizla ih je savest, jer je Baba tek odskora dao određenu slobodu fotografisanja.

Diskretno povlačenje fotografa nije dalo nikakvog rezultata, jer se Baba sve više mrštio. Konačno se okrenuo marljivom Eruču s hitnom porukom. Eruč je poruku brzo preneo glavnim radnicima, pa je u pravom času program prekinut i premešten u veliki šator pored dvorane za sastanke.

Dok je prelazio preko uske klade prema novom podijumu, Baba je svoje mokre pantalone podigao iznad kolena, pa je svima ličio na Kineza koji pere veš i koji je u svoje pranje uključio i nešto veoma intimno. Na licu mu se gotovo primećivao stid dok je prolazio kroz gomilu zadivljenih sledbenika, jer se našao u situaciji suviše svetovnoj čak i za čoveka koji je s neba došao na zemlju.

Poslednjih nekoliko desetina pari prašnjavih nogu, umornih nogu, kvrgavih nogu, tankih nogu, izgriženih nogu i glatkih mladih nogu bilo je oprano na brzinu. Na kraju gotovo da i nije bilo posmatrača, a brzo prosipanje vode iz limene činije, uklanjanje viška vode i pomaganje onima umornog pogleda i nesigurnih nogu da siđu sa niske platforme odvijalo se i dalje. Baba i mandaliji radili su bez prestanka sve dok nije dovršeno pranje nogu i poklanjanje novca siromasima.

,,Da li je Don sada spreman za televizijski film? Gde hoće da ga snimi? Koliko mu vremena treba za to?“

Tek što je završio prvi zadatak, Baba je bio nestrpljiv da pređe na drugi. Svako je postavljao pitanja, svako je dobrovoljno odgovarao na pitanja, skoro svi su davali neka naređenja. Nastala je velika zbrka i galama, a dobro raspoloženje i uzbuđenost bili su na visokom nivou. Ideja o učestvovanju u filmu koji će biti prikazan američkom televizijskom gledateljstvu nije baš mogla da se uporedi sa slušanjem Babe, ali je u sebi imala jednu neobičnu draž, i sahvasi su maksimalno uživali u toj situaciji.

Bilo je veliko pitanje kako istovremeno zadovoljiti potrebe kamere za svetlom i Babinu potrebu za hladovinom. Svi su imali neka rešenja sem zbunjenog kamermana, koji očigledno nije bio u stanju da se nosi sa masom od dvesto pedeset ljudi koji su tri dana proveli sa svojim Učiteljem.

Prva dva pokušaja snimanja propala su sred opšteg žamora, zbrke i nesporazuma, ali je trećeg puta sve išlo glatko. Srećom, postojali su i četvrti i peti put, iz malo drukčijih uglova. Potom je Baba podigao ruku u znak da je snimanje završeno. Njegove ruke su izvodile brze kretnje, a na Eručovom licu pojavio se osmeh pomešan sa oduševljenjem i iznenađenjem, dok je, ne baš glasno, govorio: „Baba kaže da će drugi put, kada Don kaže da mu za nešto treba deset minuta, znati da to znači trideset minuta.“

Bilo je već dva i trideset, i tog velikog dana bilo je obavljeno pranje nogu siromaha i snimanje filma. Ona dvojica, veseli i spokojni, bili su gore u svojim krevetima, radi uobičajenog poslepodnevnog odmora. Kroz otvorene prozore moglo se čuti glasno hrkanje prvog, pomešano sa jednoličnim govorom, blagim zveckanjem i lupkanjem – zvukovima uobičajenim za poslepodnevnu atmosferu u ovom delu sveta.

Dole u podnožju brega i preko pruge, gde su bile smeštene zgrade sahvasa, začuo se nekakav žamor. Bivao je sve glasniji, i iznenada se začula kratka sirena plavog ševroleta koji se približavao bregu.

Nametljivac je odmah skočio iz kreveta i stao da drmusa onog mirnog čije se raskošno hrkanje još uvijek čulo.

„Na noge, dolazi Baba“, pa je izašao i strčao niz stepenice. Nije prošao ni minut kada se vratio natrag.

„Zaboravio sam šešir. Hajde sada, ne smeš da zakasniš“, rekao je i opet pojurio niz stepenice.

Automobil je već prolazio kroz kapiju, a Penta, Pendu i Savak su jurili okolo po dvorištu, iz razloga samo Bogu znanog.

Eruč se obratio dvojici sa sanjivim očima.

„Baba želi da prisustvujete polaganju pepela Mildred Kajl. Done, ti si poznavao Mildred Kajl; kada se budeš vratio u Ameriku moraćeš da kažeš da si video kako je Baba njen pepeo položio pored svog groba. Mermerna ploča će kasnije biti napravljena i tamo postavljena.

“Baba nikome od sahvasa nije dopustio dolazak na breg dok se ne položi pepeo, tako da će tek zatim i oni moći da dođu da im Baba pokaže vrtove, zgrade i svoj grob.“

Bez ijedne reči, grupa je izišla iz dvorišta i uputila se prema ivici brega gde su bili smešteni bela četvrtasta građevina sa kupolom i različiti grobovi. Bela građevina je bila Babin grob, i još pre nekoliko godina je bila dovršena. Oko nje su bili sahranjeni Babini stari, omiljeni i verni sledbenici, kao i nekoliko pasa koje su oni nosili duboko u srcu. Kraj skromnog niza malih grobova bila je pripremljena kamena kripta. Jedan od mandalija je sa otvora podigao veliku kamenu ploču, a Baba je unutra spustio platnenu vrećicu. Baba je zamišljeno stajao ispod suncobrana i dugo posmatrao oskudne ostatke te velike svete žene.

O čemu je razmišljao? Šta je osećao?

Nije li možda ona u tom trenu, u tom nežnom dašku pepela bila srećnija nego ikada ranije, dok je živela i disala? Šta je zapravo bio njen život, skriven pod tim skromnim spoljnim izgledom? Koliko često je poželela da može da probije taj nepopustljivi zid različitosti i da nađe svoje istinsko jastvo i jednostavnu bliskost sebe s drugima? Nije li to možda i postigla? Možda je sada zakopana u srcu onog koji je tako zamišljeno gledao, mnogo sigurnije nego što će ovaj pepeo ikada biti zakopan u kamenu i zemlji koja ga je okruživala.

Baba je povukao ruku i blago se uspravio, i kamena ploča je ponovo bila vraćena na maleni otvor. Telo Mildred Kajl otišlo je na svoj počinak.

Prva od većih grupa sahvasa počela je da ulazi na prednju kapiju privremenog kampa. Za nekoliko trenutaka svi osim nekolicine koja se raštrkala okolo bili su unutra. Baba se sa svojom malom grupom vratio u kamp i poveo sahvase oko centralne zgrade. Bila je to građevina napravljena od drveta i sadre, podignuta na vrhu jedne kose kamene osnove visoke nekih dva i po metra.

Baba je objasnio da je ta kamena osnova prvobitno bila rezervoar za vodu britanskog vojnog logora. Pošto je vojska otišla, rezervoar je prestao da se koristi. Negde 1922. Baba je počeo da ga koristi za svoj rad, a mandaliji su 1938. sagradili dve sadašnje prostorije na starom rezervoaru.

Na zadnjem delu prvo su bila probijena dvoja vrata; jedna su vodila u sobu koja sada služi kao ostava, a druga u spavaonicu.

Grupa je zatim otišla iza građevine, gde je uz rezervoar bio dograđen jedan prostor sa limenim krovom i bez zidova. Ovde je pod bio napravljen od smese vode, kravlje balege i ilovače, čvrsto nabijen i malo vlažan. Takav pod je trajan i ne smrdi. Za kravlju balegu se kaže kako pre uništava zarazne klice nego što predstavlja sanitetski problem.

U ovoj otvorenoj prislonjenoj zgradi nalazio se sto za ručavanje, komoda i stolice; ovde su onaj živahni i onaj mirni čova bili posluženi evropskim specijalitetima. Babin mlađi brat Adi i njegova žena Freni ovde su provodili dane brinući o gostima, ručavajući sa dvojicom zapadnjaka i trudeći se da sve njihove želje budu ispunjene. Uveče bi se muž i žena vraćali u svoju kuću blizu Ahmednagara.

Kada se mnoštvo sahvasa skupilo ispod nadsvođenog prostora, Eruč im je rekao da sednu, dok se Baba smestio u stolicu od tankog lanenog platna. Tek što je trebalo da počne da gestikulira, zaustavio se, a na licu mu se pojavila uznemirenost.

Nakon nekoliko trenutaka brze razmene pitanja i odgovora između njega, Eruča, Adija i Savaka, ispostavilo se kako je Baba brinuo da se neko od sahvasa ne prehladi sedeći na vlažnoj zemlji. Onda je Eruč dao znak da svi ustanu i cela grupa se stepenicama popela u jednu od velikih spavaonica na vrhu rezervoara. Hladan poslepodnevni povetarac duvao je kroz mnogobrojne prozore sa kojih su bili skinute zavese, a pod rukama i butinama osećala se hladnoća kamenom popločanog poda. Baba je ovde bio zadovoljan, a svi prisutni su uprli oči u njega iščekujući da čuju šta će reći.

„Pet najvećih ‘kradljivaca’ na svetu“, počeo je Baba, „su pet Savršenih Učitelja svoga doba. Oni često kradu srca ljudi, a s vremena na vreme ukradu i mene i spuste me dole među vas. Iznova i iznova moram da postajem ono što jesam i svaki put se to događa zbog pet Savršenih Učitelja. Ma gde da budem i u ma koje vreme, biće to zaslugom njih petoro.

“Ja nikada ne dolazim po svojoj želji. Pet Savršenih Učitelja su ti koji me spuštaju u svakom avatarskom periodu. Oni drže ključ cele tvorevine, koja obuhvata mnoštvo univerzuma.

“U knjizi Bog govori27 detaljno sam objasnio kako Bog kao Avatar (Buda, Hristos, Rasul) postaje čovek i kako ljudi postaju Bog kao Savršeni Učitelji28 (Sadgurui, Kutubi).

“Pet Savršenih Učitelja odgovorno je što sam se pojavio ovde pred vama. Oni su me doneli dole, i ja doživljavam sebe kao sve,29 i kažem vam da sam sve.

“Stanje Bogoostvarenja ne može da se opiše. To stanje mogu da znaju samo oni koji su dosegli to krajnje iskustvo svesnog stanja Boga. Ono je van domena uma, koji opstaje samo u šestoj ravni duhovne svesnosti. Na tom stepenu se kroz um vidi da Bog postoji svuda i u svako vreme. Međutim, to nije najviše iskustvo, pošto ‘onaj koji gleda’ i ‘Viđeni’ još uvek ostaju dvoje.

“Pet Savršenih Učitelja je petoro ljudi ne samo da su postali Bog, već su se, nakon što su postigli Bogoostvarenje, vratili u običnu, normalnu svest čoveka. Tako oni istovremeno poseduju svest o Bogu, kao i mentalnu, suptilnu i grubu svesnost. Svet nikada nije bez pet ljudi-bogova.

“Uprkos tome što se pojavljuju kao pet različitih ljudi, oni jesu i uvek ostaju jedan Bog, jer svako od njih ima potpuno isto krajnje iskustvo svesti o Bogu. Ipak, u spoljnim odnosima sa svetom svako od njih otkriva različitu ličnost sa svojim posebnim karakteristikama, crtama, sklonostima, prirodom, navikama i načinom ophođenja sa ljudima.

“Na primer, i Sai Baba30 i Babađan31 su jako voleli da slušaju kuavalije (sufijske pesme), dok im Upasni Maharadž32 nije bio naklonjen, mada je bio jednako sposoban da oseti vrednost pobožne muzike.

“Savršeni Učitelji se kao takvi ne prepoznaju u svetu. Oni takođe često nailaze na poteškoće i progon od strane masa, koje to čine iz neznanja. Međutim, generalno uzevši, oni prilično retko nailaze na prepreke, posebno kada njihova funkcija Učitelja postane manje ili više poznata.

“Ali Avatar, koji je inkarnacija Boga, mora stalno da se susreće sa glavoboljama zbog žestokog protivljenja. To se događa u svakoj avatarskoj jugi (ciklusu božanske manifestacije). Zaratustra, Rama, Krišna, Buda, Isus, Muhamed – svi su se s tim suočavali. Ista slika je i danas pred mojim očima.

“Svih pet Sadgurua (Savršenih Učitelja) zajedno znače Baba.33 Ja sam došao da biste vi mogli da pobegnete iz kaveza maje i da me doživite (spoznate) u toku svog života. Od samog početka iluzije cele ove tvorevine maja, koja čini da ta iluzija izgleda kao stvarnost, visila mi je na vratu u svima vama.34 To je razlog što moram kao Avatar stalno iznova da dolazim. Iz istog razloga sam se vratio iz svog Novog Života,35 kako biste vi mogli da shvatite da je sve ostalo – lepota, novac, položaj, svetovi, univerzumi – ravno nuli u poređenju sa Bogom, koji je jedini vredan da se vidi i postane.

“Oni koji žive za mene i moj rad, polako stupaju u vezu sa mnom, postaju prisni sa mnom, sve svoje posvećuju meni i postaju moji podanici. S vremena na vreme, pojedinačno ili u grupi, sa mnom ili sledeći moja uputstva, oni vrše različite aktivnosti koje su u vezi sa mojim radom. Među njima je i izvestan broj onih koji moraju obavezno da izvršavaju moja podrobna uputstva, živeći onako kako ja želim i gde ja to želim, svakoga dana bez prekida.

“Na primer, više puta u prošlosti u Meherabadu su postojale različite ustanove. Bile su to bolnice, dispanzeri, škole, skloništa za dečake, muškarce, duševno obolele i maste. Sve te ustanove bile su slobodne i otvorene za sve ljude, bez obzira na kastu, veroispovest ili klasu.36

“Kada sam imao novca, on je najbolje mogao da se upotrebi na te ustanove, a kada ga nisam imao raspuštao sam ih. Darove date s ljubavlju prihvatam, a i trošim ih s ljubavlju. Ja nikakve institucije ne držim na trajnim osnovama, poput onih koje vode organizacije koje imaju stalne prihode. Svako srce koje me voli trajno ostaje ašram za moj rad, bez obzira da li ustanove postoje ili ne.

“Sličan tok događaja ponavlja se u svakom avatarskom periodu i tako se stvari nastavljaju iz epohe u epohu. Među onima koji su mi veoma dragi ima nekih čije oslanjanje na mene raste iz dana u dan. Takvi na kraju za svaku stvar postaju zavisni od mene.

“Kada sam prvi put kročio nogom u Meherabad, pre više od trideset dve godine, nisam imao ništa. Međutim, u toku mojih stalnih aktivnosti ovde i drugde, sigurno je više od jednog krora (deset miliona) rupija bilopotrošeno zbog mog posla. Danas nemam ništa. Ja ne pridajem značenje novcu radi samog novca.

“Kada govorim o novcu spuštam se na vaš nivo i govorim s tog nivoa, ali ponavljam da nisam ni najmanje zainteresovan za novac. Rečeno mi je da je neko od vas danas pitao Pendua da li može da mi se ponudi novac. To me je podsetilo na Sai Babin stav o novcu, a on je bio jedan od pet Savršenih Učitelja.

“Sai Baba je imao čudesno blistave oči i predivnu ličnost. Obožavao je da puši ćilam (glinenu lulu) i imao je običaj da kašlje i slobodno pljuje u prisustvu svojih posetilaca. On je uvek, od svih koji su mu dolazili u posetu, tražio novac. Ponekad bi od iste osobe više puta tražio novac, sve dok joj ne bi sve uzeo, tako da čoveku više ne bi ostalo dovoljno čak ni za povratak kući. Ipak, Sai Baba ne bi novac zadržavao već bi ga poklanjao.

“I hindusi i muslimani su ga podjednako duboko poštovali i često su mu pevali bađane i kuavalije. Međutim, vi nikada nećete biti u stanju da u potpunosti shvatite koliko je Sai Baba bio velik. On je bio samo oličenje savršenstva. Kada biste ga poznavali onoliko koliko sam ga ja poznavao, nazvali biste ga gospodarem cele tvorevine.

“Dok je živeo, malo je bilo onih koji su ga istinski voleli, a mnogo onih koji nisu mogli da shvate kako čovek koji stalno grabi novac od svojih posetilaca može da bude svetac! Ali, sada vidite Sai mandire (hramove), Sai šibice, Sai ‘ovo’, Sai ‘ono’, i sve to su napravili svetovno orijentisani ljudi, koji su se podrugivali Sai Babi dok je bio živ.

“Ovde, dok ste sa mnom, osećate se kao da dremuckate, ali kada ja, kao i Sai Baba, napustim telo, počećete da uviđate moju božansku prirodu. Upasni Maharadž je tri godine koje je proveo u Kandoba hramu u Širdiju37 živeo samo od vode, i to po Sai Babinom nalogu. Maharadž je tamo bio jedini koji je znao ko je Sai Baba. Maharadž je i sam bio toliko veliki da bi se, kada bi njegova milost pala na zrnce prašine, i ono pretvorilo u Boga.

“Međutim, nasuprot Sai Babi, Maharadž je godinama terao one koji bi mu ponudili novac. U poznijim godinama je prihvatao ono što bi mu ljudi s ljubavlju ponudili. Tako je podignut i očuvan Upasninagar,38 sa svim svojim hramovima, stambenim četvrtima, itd.

“Babađan, koju sam često zvao ‘imperatorkom’, zaista je i bila imperator nad imperatorima. Najveći deo života provela je ispod jednog drveta nima u jednom naselju od baraka u Puni. Tamo je boravila tokom svih godišnjih doba, bez obzira na sunce, kišu ili hladnoću. Premda je bila stara, a njeno lice naborano, do kraja je ostala veoma energična, uvek je blistala i obično je izgledala raspoloženo. Nije imala gotovo nikakvih želja ni potreba, a u njenom životu, koji je bio pravi život fakira (najsiromašniji među siromašnima), pitanje novca nije se postavljalo.

“Među onima koji su joj bili duboko posvećeni bilo je dosta vojnika iz Patana i Balučija, koji su se često okupljali oko njenog mesta pod drvetom. Ali, kada bi bila u đalal raspoloženju (božanska uzvišenost), skočila bi sa štapom u ruci tako da bi i najjači u grupi pobegao.

“Babađan je bila ta koja je učinila da u deliću sekunde doživim svoje najizvornije stanje i spoznam da sam Onaj Drevni (Avatar).

“Narajan Maharadž39 bio je fizički sasvim neugledan. Bio je nizak poput Gustađija,40 ali mnogo tanji. Uvek je bio lepo obučen i običavao je da nosi dijamantski prsten, koji je blistao na njegovom prstu. Živeo je otmeno u Kedgaonu, stalno upražnjavajući arti puđu (obredno bogosluženje). Nikada nije direktno tražio novac, ali je imao običaj da svojim posetiocima i posvećenicima indirektno spomene pitanje novca.

“Tađudin Baba iz Nagpura41 bio je potpuno nezainteresovan za svoje neposredno okruženje. On je bio tađ (kralj). Ne možete ni da pretpostavite ko je on bio. Ja znam ko je on. Dok je bio živ ljudi su se okupljali oko njega, a sada se na hiljade ljudi okuplja oko njegovog groba.

“Svih ovih pet Savršenih Učitelja spustili su me ‘dole’ i sve što sam postao zasluga je njih petoro. Ja sam načinjen od svojstava svih ovih Učitelja, a moje avatarsko stanje obuhvata stanja ovih pet Sadgurua (Kutuba).42 Zato je prirodno što su osobine njih petoro sadržane u meni.

“Otkada sam počeo da sprovodim zavet ćutanja (jula 1925.), novac nisam ni dotakao, osim u slučajevima kada sam ga davao siromasima i mastima. Ponekad sam tražio novac od onih koji me vole. Ponekad sam od njih dobijao novac, a da nisam ni tražio. Ponekad sam odbijao sav ponuđeni novac. Međutim, nikada nisam sticao novac pomoću nekakvih čuda, koja s vremena na vreme priređuju jogini. Samo novac koji mi je ponuđen s ljubavlju prihvatam i trošim na svoj rad.

“Trenutno u meni preovlađuje Sai Babino svojstvo. Ako ljudi treba da znaju o meni, onda treba da znaju sve o meni. Oni koji me vole treba da nastave da me vole. Oni koji me ne vole, ne utiču na mene i ne povređuju me. Ja sam to što jesam i takav ću ostati zauvek i u svim okolnostima. Novac dolazi i odlazi, a ja ostajem to što jesam, fakir.

“Da bih obavio neko važno delo, ja imam plan. Zbog toga bukvalno moram da budem slobodan da idem gde hoću i da radim ono što treba da uradim u periodu od jedne godine, od 15. februara 1956. do 15. februara 1957.  U tom periodu ne želim da viđam ljude, da komuniciram i dopisujem se s njima ni da dajem intervjue, a takođe neću moći da viđam ni ljude koji su inače neprestano sa mnom. Ostala su još samo dva meseca da sredim neke stvari, kako bih bio oslobođen svojih prividnih veza.

“Svi oni koji materijalno pomognu koliko mogu, za razne nabavke koje sam odlučio da se obave za tih godinu dana, time će sa mnom učestvovati u poslu koji sam naumio za tu godinu. Međutim, niko ne sme da mi ponudi novac ako će time uvećati svoje psihičke ili finansijske brige. To mora da bude učinjeno u duhu slobodnog davanja, iz ljubavi i za ljubav, sa zadovoljstvom, a ne sa nekim rezervama u duši.

“Da bih svima omogućio učestvovanje u poslu koji ću obavljati tokom jedne godine, sa zadovoljstvom ću prihvatiti čak i pet rupija. Iako je tačno da će svi koji budu pomogli jednako sudelovati u radu bez obzira na sumu koju budu dali, to ne znači da je u redu da onaj koji može da priloži pet hiljada da samo petsto, ili da neko ponudi samo pedeset a može sto.

“Oni koji ne mogu da uštede ni jednu rupiju neka ne brinu. Novac nema apsolutno nikakve veze sa ljubavlju, a ljubav je jedina stvar koja ima istinsku vrednost. Nikada niko od mene nije mogao da dobije božansko ni u zamenu za sav novac ovog sveta, ali onaj ko me silno voli može da postane Bog nemajući i ne dajući mi ni jednu jedinu paru.

“A iznad svega, niko ne sme ni da pokuša da novac za ovaj projekat uzima od drugih i potom ga pošalje u svoje ili u više imena. Svako od vas treba da mi direktno ponudi onoliko koliko može, i to sa zadovoljstvom, a ne tako da sebi stvori teret, jer će taj teret biti i moj.“

Baba je potom iz okupljene grupe zatražio dobrovoljce koji bi malo aktivnije učestvovali u radu dok on bude boravio u povučenosti. Zatražio je od jednog čoveka iz grupe da to učini, i najavio je da će iz preostale tri grupe, koje tek treba da dođu, odabrati još trojicu ljudi koji će otići svojim kućama, gde će bez ikakvih kontakata provesti dvadeset i jedan dan.

„Ta četiri čoveka“, objašnjavao je Baba, „moraju da budu u svojim kućama tokom celog tog perioda i da žive samo na vodi. Dalje, oni bi trebalo da ponavljaju dva sloga, ‘Ba’ i ‘ba’, jedan kada udišu a drugi kada izdišu vazduh, i to tokom celog tog perioda, osim kada spavaju. I konačno, nijedan od ove četvorice za sve to vreme ne sme da legne dok spava, niti da položi glavu ni na šta drugo sem na sopstveno telo!“

Dok je Baba iznosio ove uslove, u vazduhu se osećala napetost, ali tek što je završio devet dobrovoljaca je odmah istupilo napred. Baba ih je sve pažljivo osmotrio kako bi procenio da li su sposobni za prihvatanje tih strogih uslova. Jednom starijem čoveku, s debelim staklima na naočarima i bujnom sedom bradom, Baba se ljubazno zahvalio i rekao mu da sedne. Ovaj je seo ne skrivajući ogromno razočaranje.

Među dobrovoljcima je bio i jedan mršavi momak koji je izgledao kao da se tek oporavlja od duge bolesti. Baba se našalio s njim na račun mesa koje jedva da je pokrivalo njegove kosti, rekavši mu da bi teško mogao da podnese taj strogi post. Na kraju je i njemu rekao da sedne.

Dvojica koji su imali porodice i poslovne obaveze sami su zatražili da sednu, tako da ih je ostalo još pet. Oni su izgledali dobro i činilo se kako bi mogli da izdrže čak i tako teško iskušenje. Izgledalo je da Baba ne može da odluči kojeg od njih da izabere. Dok je razgovarao sa njima i, kako se činilo, borio se sa izborom, Baba je počeo da menja uslove koji su morali da se ispoštuju. Najpre je period od dvadeset i jednog dana smanjen na sedam dana: od ponoći 14. do ponoći 21. februara. Onda je rekao da pored vode svakog dana mogu da popiju šolju mleka ili šolju-dve čaja, te da bi trebalo svakog dana u podne da uzmu jednu kašiku praška za probavu sa čašom vode. Baba je potom odabrao svu petoricu da obave taj post. Isti broj kasnije će biti odabran i iz preostale tri grupe – telugu, hindi i marati.

Kada je Baba sredio sve oko posta, jedan čovek od nekih možda pedeset godina starosti, prijatnog lica, izdvojio se iz grupe i zatražio dopuštenje da odrecituje nekoliko stihova na sanskritu. Dobivši dopuštenje, odrecitovao ih je sa takvim osećajem da se učinilo kako je snažna bujica porušila sve brane i jurnula pravo iz srca. Briznuo je u plač, vičući: „Avatar Meher Baba ki đaj“, i zatražio oprost za svoje grehe.

Baba je tog osećajnog čoveka uzeo za ruke, toplo ga zagrlio, potapšao ga nežno po leđima i vlažnim obrazima, a zatim ga blago privio uz svoje grudi.

,,Ne plaši se“, rekao mu je. ,,Ne treba više ništa da mi kažeš. Ako sam Avatar onda sve znam i sve će ti biti oprošteno. A ako nisam Avatar, šta vredi da mi bilo šta govoriš i tražiš oprost?

“Hrist je često govorio: ‘Opraštam ti, opraštam ti.’ Oni koji su voleli Hrista prihvatali su Njegov prašad (pružanje) oprosta. Ali oni koji ne bi prepoznali Hrista, po prirodi stvari nisu mogli ni da ga razumeju. Njegove reči su za njih bile samo reči.

“Ja mogu da oprostim. Došao sam da dam oprost. Oprost je nešto najviše za one kojima se prašta. Dati oprost za mene nije velika stvar. Zapravo, u stvarnosti ne postoji ništa što treba da se oprosti, jer ništa nije ni dobro ni loše. Vi to smatrate takvim, ali ta dela i jesu takva u dvojnosti, zbog vaših okova u dvojnosti.

“U ropstvu dvojnosti postoji dobro i postoji loše, ali je u stvarnosti sve osim Boga ništavno. Maja, koja uzrokuje da iluziju doživljavate kao stvarnost, postoji za vas, ali ne i za mene. Za mene, samo ja jesam, i ništa drugo ne postoji.43 Stoga meni ništa ne znači da oprostim, a za vas to znači sve.

“Praštanje se sastoji od razlabavljivanja okova dvojnosti u maji, zbog koje Jedno vidite kao mnoštvo. Prema tome, praštanje znači labavljenje vaših okova.

“Mada je potrebno mnogo vremena da se podigne stog sena, jedna jcdina zapaljena šibica može da ga uništi za tren oka. Slično tome, bez obzira na količinu nagomilane prljavštine i đubreta grehova, božji oprost ih uništava za tren oka.“

Poznavalac sanskrita vratio se među slušaoce i svi su ustali; posle podne je bilo na izmaku.

Tišina ispunjena dubokim snažnim osećanjima lebdela je nad grupom. Niko nije želeo da prekine čaroliju tog trenutnog uvida u skrivena delovanja Boga i u Njegovu vezu sa svojim stvorenjem, čovekom. Bez ijedne reči svi su se poređali iza Babe i mandalija, a potom se skupili oko plavog automobila, koji je stajao u dnu visokih kamenih stepenica.

Bilo je kasno. Sunce je već tonulo iza zelenih bregova, a deca, čuvari goveda iz Arangaona, vraćala su svoja stada sa talasastih pašnjaka prema putu koji je vodio kroz polja sa niskom pšenicom, pa preko pruge prema selu. Kada je plavi automobil polako krenuo prašnjavim putem, deca su prepoznala zvuk i uz prodornu vrisku potrčala preko polja kako bi ga presrela.

Njihovi povici oduševljenja upozorili su i selo. Kada su sahvasi polako krenuli prema Meherabadu na bregu, mogli su da vide plavi automobil kako se polako probija kroz gomilu. Deca su pokušavala da pruže ruku kroz vrata, a majke sa stidljivom crnookom dečicom gurale su njihove ručice, a i svoje ruke napred, nadajući se da će ih Baba nagraditi makar jednim dodirom. Na železničkom prelazu, gde je automobil na trenutak morao da se zaustavi, masa seljaka se uskomešala i opkolila automobil, preteći da ga trajno zaustavi. Konačno, automobil je prokrčio put kroz gustu gomilu i poput plave strele upravljene prema srcu nebesa, pojurio ka već poodmaklom sutonu.

PALJENJE DUNI VATRE

Za iduće jutro, kojim je počeo i četvrti dan sahvasa, zbor je bio zakazan za osam sati. Praznično raspoloženje iz prethodna tri dana je splasnulo, osećala se radna atmosfera, ljudi su se bavili ozbiljnim stvarima. Početni nastupi prehlade, izazvane promenom klime, počeli su da jenjavaju, a priroda je, sudeći po odmornim i ispavanim licima, još jednom potvrdila svoju zakonitost.

Baba je obećao da će ovoga dana da održi pojedinačne i grupne razgovore, nakon kojih će se, u suton, obaviti paljenje duni vatre – obred koji se obavljao jednom mesečno. Ali, prvo je morao da kaže šta misli o celokupnom problemu svog rada i učešća svojih odanih obožavatelja u tom radu.

Izabrao je nekoliko ljudi da sede pored njegove velike naslonjače. Uvek iznova se trudio da u različitim okolnostima pokaže posebne znake pažnje prema ovom ili onom članu grupe. Činio je to tako nepristrasno da je bilo očigledno da nijednog sahvasa ne izjeda osećaj da se nekom drugom učesniku posvećuje prekomerna pažnja. To pitanje se valjda nikada nije ni postavljalo, jer ako je igde na svetu bilo dovoljno tople ljubavi da svakog zadovolji, onda je to bilo ovde.

Među gostima koji su zauzimali svoja mesta na podu čulo se kašljucanje. Baba im je postavljao svoja uobičajena pitanja o tome kako su spavali, jeli, i uopšte kako se osećaju. Njihovi odgovori bili su uobičajeni, a Baba, koji je inače imao svašta na umu, nije ovog jutra trošio mnogo vremena na ta svoja kratka pitanja.

,,Ma gde da krenem, na stotine, na hiljade ljudi okupi se oko mene. Takva vrsta ljubavi nije ono što ja želim. Bilo da mi se ljudi klanjaju ili da me kleveću, ja ostajem ono što jesam. Verovao ceo svet u Boga ili ga poricao, Bog uvek ostaje Bog. Ja željno iščekujem ljubav koja će čoveku omogućiti da mi se povinuje, kako bi mogao da me pronađe i na kraju postane ja.

“Zbog toga ne želim samo mase koje će imati osećaj da ih privlačim. Želim potpuno iskrene duše. Ja ne očekujem da mi one bezuslovno dolaze. Često i ja idem njima. Ja mogu da radim, i radim, svoj posao. Vi možete, i treba, da sudelujete u njemu.

“Lako je okupiti mase, a i masama je lako da se okupe. Moja veličina ne može da se utvrdi u masama ni kroz mase, ali samo nekolicina onih koji imaju ljubav mogu da učine da mase osete moju veličinu i zadrže je u svojim srcima. Jedan jedini čovek koji me istinski voli može da pokrene ceo svet.

“Ovde, uključujući i mene, nema nikoga ko može toliko da me voli. Kada biste me svi istinski voleli, trebalo mi nam još nekoliko svetova u kojima biste svi vi radili za mene.

“Moj rad za vas ne sastoji se u tome da idete naokolo i na sva zvona razglašavate ko sam ja. Ljubavi nisu potrebne propaganda i reklama. Treba da volite sebe kako biste širili ljubav među drugima. Da biste širili moju ljubav, morate da učinite da me i drugi ljudi shvate onako kako me vi shvatate. Radi toga treba da postignete da me oni vole onako kako me vi volite, a to znači da ćete učiniti da i oni moju ljubav osete onako kako je vi osećate. Najbolje je da svojim primerom pokažete drugima koliko me volite.

“Svet je prepun propovednika i učitelja. Uvek imajte na umu da ja nisam došao da poučavam ni da propovedam.

“U prisnom duhu sahvasa je da moram da budem slobodan i iskren prema vama i da vam kažem sve ono što osećam da treba da se kaže. Zašto drugima da punite uši rečima: ‘Baba kaže da je Bog jedina stvarnost, i da je sve drugo iluzija’, kada i sami ne možete a da mi ne šapućete o svojim iluzijama? Nema sumnje da su mnogi među vama marljivi i ozbiljni u svojim nastojanjima da svim ljudima prenesete moju poruku da treba da odbace iluziju i probude se za stvarnost.

“Ipak, ni ti ozbiljni trudbenici ne ustežu se da mi skrenu pažnju na svoje priče o iluzornim nevoljama i brigama poput: ‘Baba, u škripcu sam sa novcem’, ‘Moja žena nije dobrog zdravlja’, ‘Samo što nisam izgubio posao’, ‘Imam problema sa svojim bližnjima’ i tako dalje.

“Da li bi bilo ispravno da neko takav govori drugima: ‘Baba kaže: Ne brini o iluzornim stvarima. Bog zna sve i Bog čini sve’? Zašto uopšte da propovedate nešto što ni sami niste u stanju da sprovedete u praksu? Ako ne smatrate da ste i sami lišeni laži, zavisti, klevetanja, ogovaranja i mržnje, i uz to smatrate da vam nedostaje ljubavi i poštovanja za druge, onda je, umesto da im govorite: ‘Baba kaže ovo i Baba kaže ono’, bolje da ćutite i ne pokazujete se pred onima koje biste želeli da pridobijete za mene.

“Pretpostavimo da neki moj sledbenik govori pred okupljenim ljudima i pokušava da im objasni da je Baba jedina stvarnost i da je sve drugo iluzija. Pretpostavimo da baš u tom trenutku on primi telegram u kojem piše da se dogodila saobraćajna nesreća u kojoj je poginula cela njegova porodica. Ukoliko i pored tragedije i bola zbog onoga što mu se desilo nastavi da govori sa još većim uverenjem, on time stiče stvarno ovlašćenje da govori o meni i o mom učenju.

“Vi imate prava da kažete drugima samo ono što ste već primili k znanju i srcu. Spolja iskazujte samo ono što ste iznutra postigli.

“Nema sumnje, na primer, da sam ja Avatar, Onaj Drevni, ali kako vi znate da sam ja On? Vi to kažete ponajviše zato što ja to kažem. Ja kažem da sam Taj na osnovu svog ličnog životnog iskustva. Ali, za vas je, sve dok ne postanete ja, to samo uverenje. A šta ako je vaše uverenje pogrešno?

“Ono što želim da zapamtite jeste: nikada nemojte da izvrćete ono što osećate duboko u svom srcu. Ako osećate da sam ja Avatar, recite otvoreno: ‘Baba je Avatar’. Ako osećate da sam varalica, ne oklevajte da kažete: ‘Baba je varalica’. Hvaljen ili kuđen, ja ostajem isti. Ako govorite ono za šta zaista osećate da je istina, onda posedujete sposobnost da i drugi prihvate tu istinu.

“Prave razlike između onih koji rade na istoj stvari su znakovi vitalnosti posla koji obavljaju. Ali, i duh discipline je takođe od suštinske važnosti u svim stvaralačkim aktivnostima u životu. Kako ljudi mogu zajedno da rade bez discipline i, s druge strane, gde bi bila prilika za ispoljavanje samokontrole i discipline kada ne bi postojale razlike među trudbenicima?

“Vaše oči, uši, nos i usta nalaze se na različitim mestima da bi služili u različite svrhe. Oni takođe izgledaju različito po veličini i obliku, ali ipak su svi ti organi podjednako vaši. I pored toga što služe u različite svrhe, svi vaši organi se međusobno nadopunjuju i u tom pogledu su vam svi podjednako važni. Ne dolazi u obzir da se jedan organ takmiči protiv drugog za nadmoćniji položaj ili prvenstvo u služenju telu. Svaki organ je koristan u skladu sa svojim mogućnostima, a svi zajedno omogućuju nesmetano funkcionisanje čitavog tela.

“Razlike između trudbenika koji naporno rade na delima ljubavi i istine mogu ili da ih istaknu, ili da umanje njihovu vrednost u očima drugih ljudi i drugih trudbenika. Stoga razlike moraju da budu pravilno usklađene i prilagođene pomoću discipline koja više treba da iskreno zaživi u čoveku nego da se nameće drugim ljudima. Ali, ni razlike ni disciplina nikada ne treba da se postave iznad ljubavi i istine. Oni bi pre trebalo da budu žrtvovani nego što im treba dozvoliti da iskvare ili zamagle glavni cilj. Telo bez duše najbolje je pokopati, spaliti ili što je moguće brže ukloniti. Niko ne bi voleo da umre da bi spasao svoje oči ili uši.

“Vaša ljubav prema meni treba slobodno da se izražava, na način ili u obliku koji vam najviše odgovara. Ona mora da zrači iz vas na druge, kako bi se i njihova srca probudila i primila taj božanski dar. Okupljanje i sastajanje u moje ime treba da budu kanal kroz koji će teći moja ljubav, i pridavanje bilo kakvog drugog značaja učinilo bi da moje delo bude pogrešno shvaćeno.

“Organizacije mogu da budu korisne za sprovođenje nekog posla rutinske prirode ali, ako sam ja Avatar, takve stvari u mom radu nisu potrebne. Premda ne bih bio dostojan ljubavi kada ne bih bio svestan nečije neispoljene ljubavi prema meni, zašto bi neko ko želi da ispolji tu ljubav morao da bude prisiljen da to učini kroz neku službu ili organizaciju?

“Moja ustanova treba da bude srce svakoga ko me voli. Ta srca treba da budu moj oltar, a čovek koji me voli sveštenik u tom hramu ljubavi. Prvo nastaje hram, a zatim sveštenik. Kočija postavljena ispred konja nema svrhe. Ljubav i srce puno ljubavi važniji su od položaja i ugleda onih koji su odabrali da se posvete mojoj stvari.

“Teška železnička kompozicija, sa dve lokomotive koje je vuku u istom pravcu, brzo će se kretati uz brdo. Ali, nekoliko vagona sa dve lokomotove koje ih vuku u suprotnim pravcima neće se pomeriti s mesta čak ni na ravnom.

“Zaboravite ono što je prošlo i posvetite se onom što je sada. Neka vaše srce ostane čisto. Naučite da volite druge pre nego što počnete da im pričate o mojoj ljubavi prema svima. Pružajte ljubav, primajte ljubav, sakupljajte ljubav, pa će sve drugo nestati u istini božanske ljubavi.

“Pustite da vaš život u ljubavi prema Babi bude poruka Babine ljubavi za sve.“

Potom se Baba povukao u malu kuću koju je često koristio za neke lične stvari ili da bi se nakratko odmorio. Uskoro su, pojedinačno ili u grupama, ljudi bili pozivani unutra radi obavljanja razgovora. Od jednog do drugog razgovora niko nije znao šta se dogodilo sa prethodnom odnosno sledećom osobom.

Razgovori su trajali ceo dan, sa malim prekidom za ručak. Kada se sunce spustilo niže na vrućem popodnevnom nebu, Baba i mandaliji ušli su u dvoranu. S nekoliko glasnih povika da bi se okupili svi sahvasi, grupa se ponovo okupila u neuobičajeno vrućoj prostoriji.

Baba im je objasnio da imaju sreće što su baš danas tu, pošto je to dan u mesecu kada se po pravilu pali duni vatra. Bila je to mala obredna vatra koja se koristi u različitim vidovima u nekoliko religija, a bila je zapaljena u malom žeravniku, i to u sam suton. Baba je ovu ceremoniju prilagodio ličnim ciljevima, predlažući da svaki sahvas na malom komadu drveta predstavi neku svoju sklonost koje želi da se oslobodi, i da onda to drvo baci u vatru.

Činilo se da je te večeri sunce zašlo neobično brzo, jer tek što je vatra bila zapaljena na ivici skloništa gde je bilo obavljeno pranje nogu siromaha, figure Babe i mandalija pretvorile su se u maglovitu i nejasnu kulisu za titrajuće plamičke. Bilo je to prvi put da je Baba viđen noću, i možda je i to pojačalo atmosferu misterije koja je obavijala prašnjavu, sparnu noć koja se spuštala.

Sahvasi su se poređali u spiralni red koji je dosezao do trema na kojem je gorela duni vatra i gde je stajao Baba. Eruč je svakome pružio po jedan drveni štapić, Baba je svakoga zagrlio ili potapšao, i mali svežanj pruća je zatim bio bacan u vatru. Bio je to krajnje jednostavan obred.

Onaj mirni čovek, koji je stajao drugi ili treći u redu, pitao se zašto je tako puno mandalija čekalo na red da bi učestvovali u jednom tako prostom obredu. Čovek bi pomislio da su oni toliko puta prošli s Babom kroz te stvari da nemaju razloga za ponavljanje.

Mirni je razmišljao o obilju svojih loših osobina, i gotovo se odlučio za jednu, najgoru od svih, ali se ipak predomislio i pustio je da još malo živi. Umesto te, izabrao je drugoplasiranu u nizu svojih loših osobina: preteranu osetljivost na kritiku. Pomalo šaljivo, odlučio je da tu osobinu slikovito predstavi na drvenom štapu. Nije očekivao da će time izazvati nekakvu zemljotresnu reakciju i učestvovao je u ceremoniji više na osnovu onog ‘Kad si u Rimu’, itd.

Pa, naučio je nešto. Trebalo je nešto da nasluti iz neuobičajenih postupaka mandalija. Ali ne; ovca je spokojno došla na klanje.

Dok mu je Eruč pružao štap, kratak osmeh u znak prepoznavanja zablistao je na licu obojice. Napravio je dva koraka napred i našao se u Babinom neobično toplom zagrljaju, a potom se okrenuo i bacio svežanj u vatru. Stvar je bila obavljena, i čim je posrćući krenuo kući sve je zaboravio.

Ali, Bog i Baba nisu zaboravili. Dim od tog tankog komada drveta prešao je pola sveta i, kada je nedelju dana kasnije mirni došao kući, nastao je pravi pakao. Svi su bili ljuti na njega zbog svega što je ikada učinio, ali i zbog nekih stvari koje nije učinio.

Nakon što je nekoliko dana pokušavao da umiri ljude i ponovo izgradi svoj srušeni svet, setio se duni vatre. Kakva je samo naivčina bio! Ali, čekaj, je li baš tako? Ako je drvce bačeno u vatru sve okrenulo naglavce, onda možda Babin zagrljaj pun ljubavi sadrži protivotrov.

Četiri sedmice, dok je u kotlu vrelo i kipelo, razmišljao je o mehanici ovog neobičnog stanja koje je očigledno sam prouzrokovao. Međutim, samo zbog tople podrške koja mu je svojevremeno pružena, uspeo je da ne izgubi živce. Kako su stvari opet počele da se vraćaju na svoje, obrisao je mentalni znoj sa čela i zapitao se koliko je još bezazlenih duša svom snagom nagazilo na ovu minu.

Eruče, drugi put bi mogao da odsečeš malo manje komade drveta!

Duni vatra se ugasila, plavi automobil je jurio kroz Ahmednagar u Pimpalgaon, a buka koju su pravili sahvasi, pripremajući se za noć, prodirala je kroz pustinju duboke tišine vrućeg indijskog sutona. Blagi povetarac jedva da je bio primetan na lišću i stabljikama pšcnice i na prstima opuštenim preko ivica madraca. Prošao je dugačak i naporan dan, a došla je sparna i mirna noć.

MALO SMEHA, MALO SUZA

Kako je svitao novi dan, postajalo je hladno, a mukla tišina noći još je prekrivala oble brežuljke i doline. Katkad bi neki oštar zvuk probio nežni plašt tišine, a potom bi se hitro izgubio u daljini.

Ponekad bi se začuo hrapavi kašalj noćnog čuvara na brežuljku, a konačno se začulo i šaputanje u kuhinji, pošto su prvi ukućani već pristigli. U selo Arangaon počeo je da se vraća život, a u sanatorijumu za tuberkulozu, smeštenom na drugom kraju doline, pogasila su se svetla. Kuvari, sluge i sahvasi u podnožju brežuljka počeli su da kašlju i razgovaraju.

Iznenada, a ipak po prirodnom toku stvari, vreme za spavanje je prošlo, a dremljive i pospane oči mogle su da se tolerišu samo ako su bile negde po strani. Razdanilo se, i došlo je vreme za svakidašnje aktivnosti. Čitav svet najednom je oživeo i zaboravio da je pre samo nekoliko trenutaka priroda bila u tami i tajanstveno krećućim obličjima sna unutar sna.

Doručak je bio postavljen i završen vrlo brzo. Nekoliko autobusa je došlo iz Ahmednagara da bi prevezli grupu do Meherazada kod Pimpalgaona, nekih petnaest milja severno od Ahmednagara. Te čudne prašnjave i bučne naprave brzo su stigle, a sahvasi su, razdragani i uz šegačenje, nagrnuli unutra.

Na prljavom šljunkovitom putu koji se protezao između senki drveća, podigao se oblak prašine. Na putu je bilo mnogo zaprežnih kola, biciklista i pešaka. Indija je zemlja neprestanih pokreta nemirne svetine, njeni putevi prepuni su ljudi koji neprestano idu na pijace, polja i na posao u okolna mesta. Ali, čak ni ti razumljivi poslovi ne bi mogli da budu razlog tolikom saobraćaju. Na milione njih kretalo se prosto zato što nisu imali razloga ili mesta za mirovanje.

Dok su autobusi sa sahvasima hitali prema Pimpalgaonu, tu i tamo došlo bi i do igre živaca kada bi iz suprotnog smera naišao kakav automobil. Vozači iz suprotnih smerova bi odlučno prelazili na sredinu puta, dajući drugima znak sirenom da se sklanjaju. Budući da su u Indiji putevi često sa samo jednom trakom, tek ponekad sa jednom i po, a gotovo nikad sa dve, izazov se sastojao u tome da se u poslednjem trenutku shvati namera vozača iz suprotnog smera. Onaj ko izgubi u toj igri mora da skrene u strnjiku, a bolji igrač u ovoj partiji pokera prelazi na asfalt, ni za tren ne puštajući pedalu za gas.

Ova igra ima puno varijanti i predstavlja dobar izvor uzbuđenja. Ono što zapanjuje jeste neverovatno niska stopa smrtnosti u tako rizičnoj igri. Jedan istočnjak je po prirodi mnogo intuitivniji od zapadnjaka. Kao da njegovi intuitivni pipci na neki način pomažu da se premosti sve manji jaz između dva automobila koja jure u suprotnim smerovima. U brzoj igri ličnosti dvojica rivala procenjuju snagu rešenosti onog drugog. A sve to ima za posledicu da oba vozača ne mogu da se uzdrže od ponavljanja ove igre.

Katkad se ovo uzajamno psihičko dejstvo ne završava do poslednjeg trena, šta nesumnjivo upućuje na zaključak da se radi o dvojici gotovo potpuno ravnopravnih rivala. Rezultat toga su pokidani živci putnika, pogotovo onih koji nisu prekaljeni u ovoj opasnoj školi. Tada i vozači i putnici iz oba automobila upadnu u pravu bujicu grdnji upućenih drugom vozaču, njegovim putnicima ili onima u svom vozilu.

Ovo putovanje autobusom do Pimpalgaona bilo je sasvim mirno u poređenju sa pravim vratolomijama odlaska automobilom u selo, ali bilo je i momenata prave jeze, kada bi i autobusi i teška teretna kola iz suprotnog smera odlučili da isteraju svoja prava, ili kada bi goveda, isuviše svojeglava da bi mogla da razumeju neko saobraćajno pravilo, skrenula u stranu u pogrešnom trenutku. Ipak, i pored svega toga, bilo bi to dosadno putovanje da se nije radilo o tako svečanom danu i da ti ljudi nisu išli u obilazak nekih od najsvetijih mesta vezanih za Babu.

Dve ili najviše tri milje od Pimpalgaona autobusi su zaškripali, da bi se potom zaustavili na gazu jedne rečice. Smanjivši brzinu, autobusi su zabrektali i pažljivo nastavili put po šljunkovitom dnu. Ovde čovek mora da bude oprezan, jer vodena struja ume tu i tamo da napravi duboke rupe zbog kojih može da se polomi osovina točka.

Preko rečice, pa kroz retku šumu, stigli su do prostranih polja koja su okruživala Pimpalgaon. Skrenuli su ulevo, a s desne strane bilo je selo sa nizom malih koliba i kuća. Konačno, naglo su se zaustavili pored tog niza kuća. Bio je to zabačeni deo Meherazada. Ispred ove skupine kuća bila je postavljena karoserija jednog starog putničkog autobusa, ofarbana u plavo. Nekoliko malih kuća služile su kao spavaonice, neke kao šupe, a u nekima je bila napravljena jedna ili dve garaže. Teško je bilo sve odjednom zapaziti.

Baba i mandaliji čekali su da stignu sahvasi. Posle razmene toplih pozdrava, Baba je požurio da sahvasima pokaže parkove i građevine. Velika družina poređala se u zmijoliki red, dok je Baba obilazio oko ivica zaštitne ograde sporednih zgrada koje su prve mogle da se vide, i koje su zaklanjale od pogleda dve glavne stambene kuće u Meherazadu. Ove kuće, napravljene od drveta i maltera, na dva sprata, bile su smeštene u predivnoj bašti, koja je odisala prisutnošću čoveka koji poznaje dušu biljaka i koji i te kako brine o njima.

Bila je tu još jedna stvar koja je karakterisala baštu. Svaka biljka, grm i drvo imali su svoje dostojanstvo. Ništa nije bilo nagomilano niti aranžirano da bi se dobio utisak pozadine, a opšti utisak bio je utisak indivudalnosti slivene u izuzetnu harmoniju.

Baba je prvo poveo grupu u veću kuću, napravljenu u stilu koji najbolje može da se opiše kao mešavina španske hacijende i kalifornijskog seoskog tipa.

Ovde se Baba odmarao noću. Čovek ne bi mogao da poželi mesto sa više jednostavnosti i ukusa, a koje ipak nema u sebi ništa od manastirske krutosti. Ovde čovek može da zamisli prizore čiste ljudske radosti, jake osećajnosti i uznesenosti, i života koji se u potpunosti živi, a koji je ipak ogoljen do same srži. I to je bio Baba, ali Baba koji je delovao kroz zdrav razum, osećajne duše i ruke.

Zašto pokušavati da se opišu sve pojedinosti nameštaja i uređenja soba? U ovom slučaju sve je to beznačajno. Ovde čovek može da zamisli kako se ljudska srca sa poverenjem otvaraju, kako najbitnije stvari u ljudskom duhu kreću u akciju koja je dugo bila obustavljena, i kako se teret ljudskih briga gubi u nekom bestežinskom prostoru. Ovde čovek čak i u samom sebi može da pronađe božansko.

Ali, vreme ne stoji, ono ide dalje i ne dozvoljava da formalnost beskrajnog umovanja uzme suviše maha. Bujica ljudi krenula je dalje, po okolini i dvorištu druge kuće, koja se sada nije upotrebljavala. Godinama su tu stanovale žene sa Zapada. Baba je poveo sahvase kroz polja pšenice prema strmom bregu koji se uzdizao iznad imanja.

Kada su počeli da se penju na Brežuljak za Izdvajanje, jedan od mlađih sahvasa skrenuo je sa vijugave staze i počeo da se uspinje pravo kroz gustiš. Baba ga je odmah pozvao natrag i upozorio: „Ovde nema nikoga ko bi mogao da me nadmaši u penjanju na ovaj breg, ali mi smo ovde zajedno da bi se družili, a ne da bi izletovali.“

Kada su se ispeli na vrh, mogli su da vide dve ravne površine popločane opekom. Jedna je bila na samom vrhu, a druga nekih sto metara niže. Između njih se pružala uska staza prema vrhu blage padine, a s druge strane breg se spuštao prema blago ustalasanoj poljani.

„Dve kolibe, napravljene od azbestnih ploča, koje se sada nalaze dole pored bašte“, objašnjavao je Baba, „prvo su bile podignute na ova dva mesta. Nekad, kada sam imao običaj da boravim sam u kolibi koja je bila smeštena na vrhu, mandaliji bi zauzeli drugu kolibu. Možete da zamislite kakve su probleme imali, naročito kada bi na moj poziv, često noću, išli iz kolibe u kolibu dok je vetar besneo nad bregom.

“Jednom sam ovde boravio nedelju dana, i uzimao samo nekoliko gutljaja vode. Dešavalo se da budem izdvojen i postim mnogo duže, ali tih šest dana koje sam ovde proveo (1947.) bili su ravni periodu od šest meseci posta. Kada podnosim patnje zbog sveta, teret koji nosim na sebi je ogroman, i utiče čak i na moje fizičko telo. Tada izgledam kao da sam preležao neku tešku bolest.“

Dok su sahvasi gledali naokolo, i prema dve male popločane površine dole niže, obuzeo ih je osećaj događaja koji su se dizali u nebesa i znali su, kao da su se godine nenadano razišle u maglovitoj budućnosti, da će se na ova dva mesta na kojima su sada ostali samo podovi od opeke, jednog dana podići svetilišta u kojima će ljudi spominjati i slaviti nedokučivog.

I sam sam osetio želju da padnem na zemlju i klanjam se, jer je daleko onostrano bilo veoma blizu, širilo se svuda oko čoveka i neosetno prodiralo u njegovu dušu.

Kada su sišli, Baba ih je okupio u hladovini bašte, puštajući ih da se smire pre nego što im se obrati.

„Kada se sutra vratite kućama, neki od vas će sa sobom poneti fotografije Babe, ali ono što Baba želi jeste da sa sobom ponesete njega.

“Kada sutra odete, treba da ponesete što više možete od mene. Nema sumnje da sam ja u vama. Međutim, na vama je da me ponesete sa sobom i zadržite uz sebe.

“Do mene je teško doći. Pošto ste tu poteškoću savladali, ne odlazite od mene radi nečeg drugog, ne odlazite na neko drugo mesto. Kada odavde krenete, idite pravo svojim kućama. Došli ste radi mene i otići ćete radi mene. Ukoliko odete od mene da biste pošli na neko drugo mesto i činili druge stvari, učinite to tek pošto završite ciklus dolaženja meni i odlaženja od mene, i to isključivo radi mene. Sve što činite, činite punim srcem. Ne dozvolite da se bilo šta među nama odvija s pola srca.

“Došavši u blizinu Bombaja jedan od vas je primio mnoštvo telegrama za sklapanje raznih poslova. Međutim, ja sam od te osobe zatražio da se prvo vrati kući, i da tek onda ode u Bombaj. Ne želim da se sa pola srca ulazi u odnos sa mnom.“

Izgleda da se tu Baba setio da je zbog novog rasporeda aktivnosti ovoga jutra zaboravio da ih upita kako su spavali.

„Tokom proteklih dana običavao sam da vas pitam kako ste spavali i da li ste dobro. Neki su opisivali svoja maštanja, drugi doživljaje koji su ih držali budnima. Neki su rekli da nisu mogli da spavaju jer su oni oko njih glasno hrkali, a neki opet zato što se nisu dobro osećali.

“Ja sam na ovaj ili onaj način utešio sve koji nisu dobro spavali. Jedan čovek je jednom, videvši da grlim sve one koji nisu dobro spavali, takođe ustao. Sada svi oni koji nisu dobro spavali, ili se ne osećaju dobro, treba da ustanu i iskreno, bez oklevanja, kažu šta ih muči.“

Kada je nekolicina njih ustala, pridružio im se Baba, kao da je i on jedan od onih koji nisu mogli da spavaju. Kada se prasak smeha kojim je bio pozdravljen taj Babin potez stišao, sahvasi su nastavili sa uobičajenim zapitkivanjima. Jedan od njih je imao viziju koja je trajala više od dvanaest sati. Baba mu nije dozvolio da završi njen detaljni opis, već mu je dao znak da sedne i rekao mu da je to što je doživeo lepo i da nije lagao. Tada je ostalima, koji su sve ovo slušali, bilo rečeno da je taj čovek često bio sa Babom od decembra 1938. kada je, kao tinejdžer, počeo da piše pesme o Babi.

Baba se tada okrenuo prema njemu i počeo da gestikulira: „Slušaj sada. Ma šta da si doživeo, nema razloga da sada udaraš na sva zvona. Slušaj pažljivo. Kada prepričavamo svoja iskustva mi ne možemo a da ne kažemo: ‘Ja sam video ovo. Ja sam osetio ono’, itd. Moraš da sačuvaš ravnotežu i da ne dozvoliš da ono što je važno zameni činjenica da si doživeo ovo ili ono. To godi egu. Ego je time zadovoljan i raste na tvoju štetu.

“Čovek mora da pređe vrlo dugačak put da bi dostigao vrhunac samospoznaje. Čak su i rišiji i muniji (mudraci) skloni da podlegnu izrazima egoizma dok pokušavaju da postignu taj cilj.

“Ne pravi predstavu od svoje ljubavi prema meni. Ako je ta ljubav dovoljno jaka, lako i jasno će isijavati iz tebe. Naravno, kada te pitam, moraš iskreno da mi kažeš ono što osećaš i doživljavaš.

“Ti mi se sviđaš. Imaš čisto i nevino srce. Nastavi da me voliš sve jače. Ali, zato ne treba da prestaneš da vodiš brigu o svojoj porodici. Takođe, nemoj da se zbuniš kada se naruši tvoje početno stanje mira.“

Kad se ispitivanje na temu spavanja i zdravlja nastavilo, razgovor je više puta bio prekidan provalama smeha kada bi stvari krenule veselim tokom. Premda je atmosfera brige zbog bolesti i neispavanosti često vešto prelazila u veselo raspoloženje, ni na trenutak nije moglo da se primeti da je Babina zainteresovanost opala. Vrhunski poznavalac Duše bio je na delu, a iz tame tereta ljudskih briga počeo je da se rađa optimizam u pogledu budućnosti.

Sa pitanjima i dobronamernim zavitlavanjem se završilo, i Baba je svoju pažnju usmerio na važnije stvari. On bi svaki put pripremio temu za razgovor, koju bi slušaoci nesvesno prihvatali, i među njih bi se neočekivano uvukao mir. Ovo je bio jedan od poslednjih, ili možda i poslednji razgovor, i slušaoci su bili nestrpljivi da saznaju koju je temu Baba izabrao za taj dan.

„Sada želim da sa vama razgovaram o čudima. Ova stvar se nameće i pored toga što često ukazujem kako čuda ne izvodim svesno, ali priče o tome i dalje kruže. Želim još jednom svima da vam kažem da čuda nikada nisam svesno činio.

“Pre mnogo, mnogo vremena izveo sam jedno veliko čudo, i čitava ova iluzija tvorevine potekla je od mene.44 Drugo takvo čudo izvešću kada prestanem da držim zavet ćutanja, i to će predstavljati moje prvo i poslednje čudo u ovoj sadašnjoj inkarnaciji.

“Ne očekujte nijedno drugo čudo od mene i ne dovodite me u vezu sa bilo kakvim drugim čudima. Stiže mi mnogo pisama, i sa Istoka i sa Zapada, u kojima ljudi opisuju svoja predivna iskustva i kažu da me ‘vide’ i ‘nalaze’ kako činim stvari za njih ili kažu da su ‘doživeli’ nešto što se desilo mojim posredovanjem.

“Sve su to za mene novosti, pošto ja u vezi s tim ništa ne činim. Ali, ne treba se čuditi tim stvarima, jer ljubav ljudi prema meni i njihova vera u mene mogu sve da učine.

“Ravalbai, reci ovim ljudima u šta si se lično uverio kada je u tvom kraju bila neophodna kiša.“

Jedan od sahvasa je ustao i u nekoliko kratkih rečenica ispričao priču o jednom od Babinih najvatrenijih sledbenika, koji se u Babino ime molio da na sprženu zemlju padne kiša. I, na veliku radost njega i onih koji su priželjkivali kišu, kiša je zaista pala.

,,Ne treba da sumnjamo u ono što je rekao Ravalbai“, nastavio je Baba, ,,jer on se u to uverio vlastitim očima. Ali, činjenica je da ja o tome ništa nisam znao i da se sve odigralo bez mog učešća.

“Kada bih hteo, mogao bih da učinim da pred vama taj harmonijum zapleše i zapeva. Videvši to, bili biste dovoljno impresionirani da biste mi se pokoravali, ali tada bi ta vaša poslušnost bila usmerena prema pevanju i plesu harmonijuma, a ne prema meni.

“Potrebno je da znate za dva slučaja koja su se desila u poslednja dva meseca. U prvom slučaju, jedno mrtvo dete, čiji roditelji niti su me voleli niti ikada u životu videli, oživelo je pošto je moje ime bilo izgovoreno nad njim. U drugom slučaju, mladić koji me je voleo svim svojim srcem i slepo me slušao, umro je tragičnom smrću, a moje ime bilo mu je na usnama do poslednjeg trena.

“Dozvolite da vam prvo kažem nešto o takozvanom čudu mrtvog deteta koje se vratilo u život nakon što je nad njim bilo izgovoreno moje ime. Skoro nam je stiglo pismo iz Hamirpura u kojem je podrobno opisan ovaj događaj.

“Čoveku po imenu Ramdas, koji je tragao za istinom, njegov guru je rekao da me poseti u Satari tokom mog poslednjeg boravka tamo u izdvojenosti. Nekim slučajem se desilo da sam upravo tada pozvao sve domaće mandalije da dođu kako bismo porazgovarali o jednoj fazi mog rada sa njima. Kada sam upitao Eruča da li su svi stigli, on je morao iskreno da mi kaže da su za sobom ostavili jednog posetioca.

“Tada sam i tom čoveku, tj. Ramdasu, dopustio da dođe i da me vidi, ali samo kroz jedan od prozora, a potom mu je bilo rečeno da ode. Malo nakon toga, on je mojim sledbenicima u Hamirpuru ispričao kako me je video u tri različita oblika: kao Ramu, kao Krišnu i kao … zaboravio sam treće ime navedeno u pismu iz Hamirpura.

“Zbog te svoje vizije Ramdas je umesto u Nasik radi sinasta (sajma koji se održava s vremena na vreme), kako je prvo planirao, otišao u okolinu Uter Pradeša. U Uter Pradešu je prvo neko vreme postio, a potom je počeo da među ljudima širi moju poruku ljubavi.

“Ramdas je odabrao područje neprijateljski nastrojeno prema ljubavi i posvećenosti. Prvo je poglavara sela nagovorio da odobri održavanje kirtana (razgovor o duhovnim stvarima uz pratnju muzike), koji bi se u moje ime održao u poglavarovoj kući.

“Priča se da se poglavar sela s tim složio jer mu je jedno dete bilo ozbiljno bolesno, a i zato što ga je muka zbog bolesti deteta naterala da se seti Boga. Ali, dopustite mi da kažem da se Boga najbolje seti onaj koji ga se seti u trenucima radosti.

“Ramdas je organizovao kirtan i, usred kirtana, bolesno dete je umesto da ozdravi – umrlo. Uprkos pometnji koja je usledila, Ramdas je bio uporan pa je, uzevši dete u krilo, nastavio kirtan, upujući mi istovremeno neme molitve s još većim žarom.

“Dete se povratilo u život i pre nego što je kirtan bio okončan.“

Baba je tu napravio pauzu, kako bi slušaoci mogli da upiju značaj toga što im je ispričao. Možda bi u nekim slučajevima slična grupa ljudi ovo pozdravila klicanjem, ali su ovi ljudi bili dovoljno dugo s Babom i dovoljno upućeni u nepredvidivu prirodu njegovog stanovišta, te su razumeli da je čak i taj veliki događaj bio samo deo iluzije. U tišini su čekali na nastavak priče.

„Zbog tog događaja na hiljade ljudi iz tog i okolnih sela izrazili su svoju oduševljenu odanost prema meni. Ali, kažem vam da to oduševljenje i odanost nisu radi mene, već zbog tog samog slučaja koji se dogodio u njihovom selu. Bez obzira na vatrenost onoga što su izražavali, to ne potiče iz ljubavi prema Bogu već iz ljubavi prema dodatnoj iluziji koja se dogodila unutar iluzije njihovog svakidašnjeg življenja.“

Tada je Baba iz publike izdvojio čoveka koji je na svom krilu držao mrtvo dete.

„Slušaj me, Ramdas, dete se nije vratilo u život ni zbog kakvog čuda s moje strane. Čak ni pretpostavka da je dete oživelo zahvaljujući tvojoj ljubavi prema meni nije neka velika stvar. Istinski velika stvar bila bi da ti sam umreš45 od ljubavi prema meni.

“Čuvajte se svog ‘ja’. Ne dopustite da se vaš ego hrani jeftinim stvarima. Mase se mogu lako okupiti oko tebe, ali ne dozvoli da se i ti sam izgubiš među masama, inače je s tobom zauvek gotovo.

“Sada ću vam ispričati i o drugom čudu, koje se desilo pre samo mesec dana. Neki od vas su sigurno videli ili čuli za Navrozđija Dadačanđija iz Bombaja. On i njegova porodica me vole iz sveg srca.

“Njegov sin Nozer preminuo je nedavno u nesreći koja se dogodila blizu Hajderabada. Bio je to lep mladić, i bio mi je duboko odan. Pored toga što je izdržavao svoju porodicu, dobar deo svog dohotka trošio je u moje ime i na stvar za koju se ja zalažem. Radio je kao instruktor u indijskom vojnom vazduhoplovstvu.

Posetio me je u Satari, baš pre nego što je krenuo u Hajderabad. Po mom uputstvu, nikada nije propuštao da pre leta izgovori moje ime. Učinio je tako i kada je krenuo na taj uobičajeni školski let. On i još jedan čovek bili su u dvosedu kada je – budući da se stvari ponekad dešavaju iz razloga koji se nikada neće saznati – avion iznenadno pao u jezero, a oba čoveka su nestala. Nozer je bio moj dragulj; umro je s mojim imenom na usnama i došao je meni.“

Nastao je tajac. Baba se na trenutak učinio veoma malim u tišini vrta, a nešto nalik ogromnom ponosu kao da je zablistalo u njegovim očima. Čovek je osećao bliskost s večnim čudom, taj osećaj je preplavio zanemelu publiku. Čarolija Ijudskih duša koje su se dodirivale trajala je čitav jedan tren večnosti. Baba se prenuo i nastavio priču.

,,U vreme kada se nesreća dogodila ja sam otišao u Punu da bih se odmorio od perioda izdvojenosti. Tamo mi je Nozerova porodica poslala telegram sa vešću o nesreći. U telegramu su, osim toga, izrazili žaljenje što me uznemiravaju za vreme odmora.

“To je ljubav za koju tvrdim da je istinsko čudo, čudo ljubavi.“

Ponovo je zavladala mukla tišina, čulo se samo disanje sahvasa. Baba se još jednom prenuo.

,,U stvarnosti ne postoji ništa što bi se moglo nazvati rođenjem i smrću. Znam da je tako i kažem to sa autoritetom svog svesnog znanja. Svi smo mi u večnosti i uvek ćemo u njoj biti.

“Doista, niko ne dolazi na svet, niti odlazi s njega, niko se ne rađa, niti umire. Međutim, da bismo doživeli tu istinu, prvo moramo da se oslobodimo stega vlastitog neznanja.

“Nakon stotinu godina, ili tako nešto, svi ćete napustiti svoja tela, ali ćete ipak postojati. Ne razmišljajte o svojim telima, već o meni. Tako ćete pred napuštanje svog tela moći da me se setite.

“Moje čudo će biti da učinim da postanete ja.

“Iako svi vi pripadate različitim religijama, nacijama, itd, za mene ste svi isti. Ni najmanje se ne protivim tome da se susrećete sa svecima iz bilo koje religiozne sekte, da im ukazujete poštovanje i ostajete u društvu s njima. Svi su oni u meni. Ako smatrate da je neko biće veliki svetac, vredan vašeg obožavanja, zašto mu se onda ne biste klanjali?

“Ali, ako želite da vidite Boga i postanete jedno s Bogom, onda je jedino rešenje da se držite za moj daman (rub odeće), a ako marite samo za Boga i jedina ozbiljna želja vam je jedinstvo (Bogoostvarenje), onda se držite isključivo za moj daman.

“Ako želite nešto poput zdravlja, bogatstva, dece i drugih materijalnih stvari, onda nemojte da dolazite kod mene. Mnogo je svetaca koji bi mogli da udovolje tim vašim željama, a možda bi im bilo i zadovoljstvo da vam pruže to što želite.

“Ja sam, što bi rekli u Iranu, šah-saudagar (princ-trgovac). Ja nisam ni trgovac na veliko, ni trgovac na malo. Ako odlazite u dućan da biste kupili pribadaču ili iglu, morate da potražite trgovca na malo.

“Ja ne trgujem i ne razdeljujem korisne stvari. Šah-saudagar zna i može, ako hoće, da bilo koga snabde čak i iglom, ali bi bilo nezamislivo da mu se neko radi takve jedne stvari obrati.“

Potom je Baba ustao i prošetao baštom, obišao manju od dve kuće smeštene u njenoj sredini i vratio se stazom koja je išla duž šupa i niskih kućica za stanovanje. U vreme kada je Baba boravio u oblasti Ahmednagara tu je spavao njemu najbliži mandali. Dve građevine koje su bile pozadi i postrance bile su dve male rekonstruirane kolibe, koje su bile rasklopljene i pažljivo premeštene sa brda.

Baba je objasnio kako su on i žene-mandaliji sa Istoka i Zapada koristili plavi autobus, čija je karoserija sada smeštena između niza kuća, na dugim putovanjima po Indiji. Docnije je na Babin zahtev karoserija bila odvojena od šasije i smeštena u Meherazad, gde je Baba proveo četrdeset dana svoje ‘velike izolacije’ (jun-jul 1949.), neposredno pre početka faze ‘Novi Život’.

„Nakon izdvojenosti u Meherazadu“, gestikulirao je Baba, „mandalijima i meni trebala su čitava dva meseca da pripremimo i izvedemo likvidaciju mog starog života i napravimo uvodne pripreme za novi. Pre nego što sam krenuo u Novi Život (oktobra 1949.), odrekao sam se svega što je bilo u moje ime, sem budućeg groba u Meherabadu na bregu, a sve prihode sam potrošio na podmirivanje obaveza iz starog života.“46

Nakon što su pogledali autobus, Baba je rekao da grupa treba da se vrati u Meherabad, a da će on tamo doći u dva i trideset, te da će se nakon što poslušaju sufijsku pobožnu muziku, pozdraviti sa svim članovima grupe.

Bilo je podne; zvuci pesama najvećih sufijskih mistika dopirali su iz spavaonice do vrha starog vojnog rezervoara. Svi do jednog u sobi pokušavali su da prodru u samu srž onog što se događalo, da svaki sekund produže u večnost, kako bi i telo, i um i duša mogli da ostanu obavijeni beskrajnim savršenstvom trenutka.

Ritmovi su se njihali, tela su se njihala, a onda je iznenada jedan mladić tupog izraza lica pao u nesvest.

Nastalo je komešanje, pošto mu je bila ukazivana pomoć. U donekle ošamućenom stanju izveli su ga napolje, a potom su nastavili da pevaju. Indija je stolećima razvijala svoje znanje o mogućim nuspojavama kod čoveka koji traga za svojom dušom. Na Zapadu, bokser pokušava da nokautira protivnika i pošalje ga u fizičku nesvest. Postoji mogućnost da na Istoku čovek padne u slično stanje nesvesti.

Nastavili su sa molitvama, a onda im je Baba dao znak da je time završena sahvas sedmica. Preostalo je još samo da se zagrle i jedni drugima kažu do viđenja. Ali ja to još neću reći. I kada je čovek ispunjen i kada je tužan, postoje momenti kada se duši mora dozvoliti da sedi u intimnosti svojih plaštova, da se smeje, plače i luduje, kako može.

Sišli su s brega; neki su se smejali, neki su bili tužni, neki su tiho plakali. Pokupili su svoje torbe, i neki od njih će još te večeri otići svojim kućama.

Šta su ostavili iza sebe? Šta su poneli u svojim srcima?

Nedelju dana bili su sa jednostavnim čovekom punim nežnosti. Smejao se sa njima, igrao sa njima, i molio se s njima. On im je bio i otac i majka, i sin i ljubavnik. Svirao je na strunama njihovih srca dok su njihova najunutarnjija bića pevala. Probudio je u njima najlepša osećanja dok su plakali na priču o Nozeru i pravom čudu.

Bio je to čovek kojeg nisu mogli da opišu, čovek koji je u njima probudio nešto što nisu mogli da definišu. Bio je to čovek u čijem jastvu je ležala tajna pronalaženja bilo čijeg jastva. Nije potrebna nikakva logika da bi se to opisalo, razmotrilo ili objasnilo. Čovek spontano izabere da to neposredno doživi i da se izgubi u toj jednostavnosti.

Stariji ljudi bili su, poput dece, preplašeni i razdragani prisustvom svog istinskog roditelja, ali roditelja koji je istovremeno bio i dete. Mladi ljudi postali su stari i mudri, bez obzira na svoje godine, sa izuzetnim uvidom u skrivene porive koji jačaju delovanje čoveka u univerzumu. Oni su u sebi pronašli razlog zašto postoji i zašto će postojati blistavo strujanje samouverene i nepromišljene nade koja je uvek pečat mladosti.

Ko je bio čovek s kojim su proveli nedelju dana od neprocenjive vrednosti? Zvao se Meher Baba (Samilosni Otac), i oko njega bi se čak i u najbeznačajnijoj prilici sjatilo na hiljade ljudi. Ali, zašto je bitno to ko je on? Zašto je bitno šta bilo ko drugi misli ili kaže? Ono što je bilo bitno je gotovo prejako saznanje o krčenju puta kroz planine da bi se čovek vratio tamo odakle je krenuo: svome sopstvenom jastvu. To jastvo je bilo stvarno, prijateljsko i verovalo je u sebe, i više nije bilo odvojeno od ostalih jastava; jastvo koje oseća, živi i njiše se poput stabljike trske, u skladu sa muzikom vasione.

Svojim starim znanjem Indija je još jednom pojedinca pretvorila u jastvo. Učinio je to veliki alhemičar. Bilo je pravo čudo da se tako nešto dogodi danas, u svetu brzih mašina i eksplozivnih energija džinovske civilizacije. Ali, najveća misterija, misterija jastva, još jednom je bila predočena u bezvremenom procesu kojem, sem oglednog kamena onog koji je već postigao jedinstvo sa svojim Jastvom, ništa drugo ne treba.

To je bilo ono što je Meher Baba rekao i uradio novembra 1955. u Indiji, pred nešto više od tri stotine svojih sledbenika. Ako neki događaji i nisu prepričani redom kojim su se zaista odvijali, onda je to greška onog koji je pokušao da ih opiše, pošto je i on sam radio pod pritiskom razmišljanja o tome kako bi knjiga trebalo da izgleda.

Sve što je ovde navedeno zbilo se, a budući da su iskorišćena bogata sećanja Ramđua i onog mirnog koji su bili tamo, kao i sećanja zabeležena perima Farama i Kišana Singa, koji su takođe bili tamo, sve ovo predstavlja tačan opis onoga što je bilo rečeno i učinjeno.

Ovo je priča o ljudskom srcu. Međutim, ljudsko srce je usko povezano sa umom, a njemu je uvek svojstveno istraživanje. Sada vam se nudi drugi deo knjige, u kojem će umu biti data mogućnost da razmišlja i pozabavi se stvarima koje su od velike važnosti za mehaniku stvaranja. U tom delu govoriće vam neposredno Meher Baba.