Treći Deo

Avatarstvo

LIČNI ODNOS

Kako jedno biće može da proceni drugo koje je daleko iznad njegovog nivoa? Kako ampermetar može da izmeri struju koja prevazilazi njegov kapacitet? Kako jedna kap može da izmeri okean?

Ova pitanja nužno se nameću čoveku dok čita 1. i 2. deo ove knjige. Ne bi bilo pošteno da se ta pitanja postave a da se barem donekle ne razmotre i da se ne ukaže na smernice koje upućuju na njihovo rešenje.

I ja sam jedan od mnogih koji su često sebi postavljali ova pitanja. Činjenica da su odgovori do kojih smo dolazili tako često bili isti čudna je, ali i važna.

Zbog toga je ovaj poslednji deo knjige sastavljen od mojih razmišljanja, unutrašnjih rasprava i zaključaka koje sam s vremenom donosio u vezi sa mojim odnosom prema Meher Babi.57 Nema sumnje da je ovo jedan brzoplet pristup, ali ne poznajem drugi način kojim bih ukazao na taj snažan utisak koji Meher Baba ostavlja na život drugog ljudskog bića, na pitanja koja postavlja, podršku koju čovek dobija od njega u rešavanju svojih problema, i na zaključke koje postupno izvodi iz tog iskustva.

Ne nameravam da se bakćem naučnim upoređivanjem osobina Meher Babe sa osobinama Krišne, Bude, Isusa, Muhameda, kao i drugih manje ili više važnih istorijskih ličnosti. Ja nisam ni teolog ni izučavalac komparativne religije.

Dalje, ja živim isuviše blizu Meher Babinom životu i kovitlacu ljudskih zbivanja koja su prouzrokovana njegovom snažnom ličnošću, da bih bio u prilici da izrazim išta od mišljenja budućih pokolenja. Jedini pravi osnov mog izražavanja je isti kao kod bilo kog ljudskog bića koje je doživelo intenzivno subjektivno iskustvo dubokog preispitivanja, koje Meher Baba tako često podstiče. Kasnije sam živeo u atmosferi spokojstva, za koju bih takođe rekao da potiče od njega.

Potrebno je da se opiše i ono što zbunjuje i ono što je jasno, jer jedno čini osnov, a drugo potku u predivu istkane duše. Važno je da se dobro razmotri i jedno i drugo, pošto smo mi na Zapadu nasledili jedan zbunjujući stav prema njihovom neophodnom uzajamnom dejstvu.

Religija, fllozofija i misticizam dobijaju značaj kao poslednji mogući lek za bolove u životu. Kada život postane nepodnošljivo bolan, olakšanje se traži u kontemplativnim umećima. Stoga se smatra da one ne smeju da stvaraju bol, i da Učitelji koji ih koriste moraju da obezbede isključivo utehu i isceljenje. Zašto bismo im se inače priklanjali?

Međutim, to ne omogućava pravi polje rada za hiruršku veštinu. Hirurg često mora da čisti, seče i prži ranu, pa ako pacijent ustukne na prvi osećaj bola neizvesno je da li može da se dođe do uzroka bolesti i da se ona ukloni.

Istok je verovatno bolje od nas naučio da u čovekovom hvatanju u koštac sa samim sobom mora da postoji veliki napor i da je pritom moguć i veliki bol. Ipak, bez obzira na te otežavajuće okolnosti, mnogi ljudi se bave ovom materijom. Oni shvataju da je svesni frontalni napad naposletku znatno podnošljiviji od puštanja prirode, tog nesvesnog učitelja, da nastavi svoje bolno i mučno starateljstvo.

Otud na Istoku postoji jedna tradicija čija je najbolja tekovina hvatanje u koštac sa velikim ccntralnim problemom i prihvatanje disciplina potrebnih za rešavanje tog problema. Na Zapadu postoji nesvesno shvatanje da pomoć treba da bude u obliku melema koji se nanosi blagim dodirom iscelitelja. Takvo shvatanje je pogubno za napredovanje inteligentnog, istraživačkog zapadnjačkog uma.

Stoga je neophodno da priznamo važnost uloge koju konflikt i zbrka igraju u ljudskom razvoju i da postupno izgradimo našu sopstvenu tradiciju njihovog prihvatanja. Da bi se razvila takva tradicija potrebno je da se prihvate, priznaju i sačuvaju činjenice iskušenja, teškoća i bola u životima naših velikih tragalaca. Kada se to uradi i sve se te činjenice prihvate kao nepobitan instrument pomoću kojeg božanska milost često deluje, on će biti od najveće pomoći tragajućem pojedincu da istraje u prvim teškim koracima.

Kada sam prvi put čuo izlaganja o Meher Babi bio sam potpuno nespreman za pitanja koja su mi se snažno nametala. U početku sam osećao da u njegovo ime govore ljudi koji su, izgleda, bili slabo pripremljeni za to. Razume se, ako je on zbilja bio veliki čovek, onda je morao da zna šta oni rade, kao i to da tu stvar za koju se on zalaže ne rade dobro.

Primetivši to, logički sam zaključio da je Meher Baba verovatno prevarant ili bezumnik. Bilo je teško odupreti se tom mišljenju.

Osim toga, prestati govoriti, a onda koristiti ploče sa alfabetom radi komuniciranja izgledalo mi je detinjasto.

Dalje, postojala je jedna vrlo zabrinjavajuća činjenica; izgledalo je da se on katkada meša u živote i finansije drugih ljudi, tražeći da rade neke stvari koje remete njihove životne šeme. Šta ako se ja spetljam sa njim i on zatraži da promenim svoj način življenja?

A onda, bilo je tu još jedno zabrinjavajuće pitanje – šta bi nečiji prijatelji i poslovni partneri tada mislili?

I konačno, bila je tu još jedna činjenica koju nisam mogao da svarim, a to je da je on puštao da ga zovu Hristom našeg doba, i čak je dopustio da ta tvrdnja dospe i u štampu. Reklo bi se da istinska poniznost ne bi dozvolila takve tvrdnje, čak i ako bi nekim slučajem bile tačne.

Uzimajući u obzir sve te podatke, činilo se da nema izgleda da je Meher Baba mogao da bude legitiman veliki duhovni Učitelj. Međutim, jedan moj blizak prijatelj i dugogodišnji duhovni vodič bio je ubeđen da je Meher Baba najveći duhovni Učitelj našeg doba. Tu činjenicu nisam mogao da ignorišem, ali nisam mogao ni da prihvatim nekoga ko je tako sporan.

Pet godina Meher Baba je gotovo svakodnevno bio centralno pitanje mog života. Zbog odanosti prema mom prijatelju, Meher Babu nisam mogao da odbacim čak ni u privatnosti svojih misli. Pa ipak, nisam mogao ni da ga iskreno prihvatim, pošto su činjenice protiv njega i te kako postojale.

Bio sam prisiljen da uradim nešto što više nikada nisam mogao da ponovim. Podigao sam neprobojni nasip oko opakog poricanja koje je želelo da pokulja iz mene, i tako sam ga zakamuflirao da sam mogao ležerno da prolazim pored njega više puta na dan. Osećanja su bila potpuno obuzdana, ali nisam sebi dopuštao tek suvo intelektualno razmatranje pitanja koja još uvek nisu bila rešena.

Moja prva pouka o pitanjima koja sam postavio potekla je iz mog poslovnog života. Mislim da se nikome ne daje nekakva organizatorska dužnost ako se veoma brzo ne zaključi da posao mora da bude obavljen sa raspoloživim materijalom. Dalje, ako postoji ljudski zločin veći od pravljenja grubih grešaka, onda je to neuspeh u pokušaju da se pomognu i podrže ljudi koji prave greške. Zasigurno postoji vreme da se ljudi podstaknu na bolje delo, ali konj koji nosi teret ne živi samo od udaraca. Osim toga, mnoge greške mogu da se oproste ako su učinjene s poštenom namerom.

Posle dve godine, ove stvari su postale kristalno jasne. Počeo sam da smatram da se Meher Baba verovatno našao u poziciji u kojoj se nalazi i svaki drugi gazda u nastojanju da sredstva koja su mu na raspolaganju iskoristi što bolje može.

Kada sam jednom došao do tog zaključka, brzo su počeli da pristižu i ostali odgovori. Sreo sam nekoliko ljudi koji su bili sa Meher Babom i nije mi bilo teško da primetim da su to uglavnom ljudi izuzetnog kalibra. Moje početno mišljenje definitivno je izgubilo oslonac.

Pitanje njegove prakse ćutanja takođe je bilo brzo otklonjeno. Izvanredno iscrpljivanje moje energije ostavljalo me je omamljenog po nekoliko meseci, a kada bih spao na najniže grane trudio sam se da govorim što je moguće manje. Na moje zaprepašćenje, primetio sam kako je veliki duhovni Učitelj možda jednostavno želeo da sačuva svoju energiju za važne duhovne aktivnosti. Moj odgovor mogao je da bude pogrešan, ali sam barem mogao da uvidim neki tračak razloga.

Počeo sam bolje da se osećam. Tupi osećaj težine u dubini utrobe počeo je da popušta i imao sam utisak kako ću jednog dana celu stvar moći da iznesem na videlo i da je rešim.

Što sam više čitao o Meher Babi i razgovarao s ljudima koji su ga poznavali, bivalo mi je sve jasnije da on, kada od ljudi ponekad zatraži da urade teške stvari, to ne čini sve dok oni na to nisu spremni.58 Ta spoznaja još uvek je pružala malo utehe. Teško je drhtati od straha, a ipak pokušati da zamisliš sebe potpuno sposobnog da se nosiš sa problemom koji sada izaziva isključivo taj strah. Čovek mora stalno iznova da se suočava sa strahom, i to na toliko načina da mu on postane poput neke bliske ličnosti; tek tada strah počinje da slabi.

A što se tiče prijatelja i poslovnih partnera? Pa, ljudi dobrog kova iznenađujuće su tolerantni prema nesvakidašnjim problemima drugog čoveka. Taj kov je čvrsto zasnovan na njihovom priznavanju sopstvenih dubokih potreba. Oni ostaju odani. Sve u svemu, iznenađujuće je to kako malu krizu za sobom povlači prihvatanje čoveka kakav je Meher Baba za vodiča i dopuštanje da ta činjenica postane poznata.

Tako preostaje još samo jedno pitanje: Meher Babino hristovstvo. Da li je on doista bio Avatar svog doba? Ako jeste, kako je to mogao da zna?

Verujem da to ni ja ne mogu da znam sve dok konačno ne ostvarim Boga u sebi, pošto samo savršenstvo može da spozna Savršenstvo. Ipak, važno je da neprekidno radim na ovom pitanju, i da drugi ozbiljno rade na njemu. Ono ne može da se odbaci uz zaključak da je to predmet koji nije od stvarnog značaja za čoveka. To je najvažnije pitanje koje bilo ko može da postavi, jer se u njemu nalazi konačno pitanje: „Zašto sam ja ovde?“

Moja početna ogorčenost načinom na koji je Meher Baba delovao bila je slična, premda možda malo izraženija, poteškoćama koje su imali mnogi ljudi. Ali, ta pometnja samo je uvod u samog čoveka. Kada se jednom sruši barijera uvreženih predrasuda i pojedinac uspostavi vlastiti kontakt sa Meher Babom, unutar tog odnosa počinje pravi posao.

Ja sam već jednom opisao moje prve reakcije na Meher Babu kada sam se prvi put susreo s njim.59 Njegov potpuno neočekivan udar na moje unutarnje funkcionisanje, koji je za dva dana doveo do stvarnog nestanka moje izražene sklonosti da budem zabrinut, bio je samo putokaz ka onome što je tek trebalo da nastupi.

Tokom iduće četiri godine, 1952-1956, bio sam s Meher Babom prvo dve sedmice u Indiji, a potom nešto duže i u Americi. I to nije sve, jer ispravnije bi bilo reći kako sam sve vreme bio s Babom, pošto sam neprestano i snažno osećao njegov uticaj i vođstvo.

Sledi jedna osetljiva stvar koju želim da naglasim. Nikada nisam osećao da, recimo, Meher Baba gleda kroz mušicu puščane cevi mog života dok ja ciljam jednu pa drugu tačku. Siguran sam da bi me takva kontrola mojih poteza uznemiravala.

To je kao da se on spokojno bavi time da pokrene one delove prirode nekog čoveka koji ili stagniraju ili nikada nisu ni bili u pokretu, da neke druge delove spašava iz vrtloga u koji su zapali, da delovima koji se kreću daje snagu i uputstva kako bi kretanje bilo pravilno, a onda umiruje prenapete živce, predugo uzdrmavane jalovim naprezanjem. Učinivši to, on se ne trudi da uskoči na mesto vozača nego pušta pojedinca da sam svoju popravljenu mašinu upotrebi ili zloupotrebi, kako mu volja.

Pošteno je, dakako, da se istakne da je i ta ‘volja’ takođe u međuvremenu pretrpela izvesna preinačenja. Čovek ima osećaj da je u stanju da pažljivo sluša i prima slab ali jasan usmeravajući signal koji je počeo da se emituje. Ne postoji ništa prisilno u tom signalu, pošto mogu, kao što sam često i činio, da ga ne prihvatim. Međutim, verovao sam u njega i slušao sam ga, jer sam uvideo da uzrokuje da se osećam srećnim i sabranim čovekom.

Postoji još jedna važna karakteristika tog usmeravajućeg signala. On jednako deluje i u nesređenim delovima života. Kao biće u razvoju, ja imam određen broj problematičnih strana u svojoj prirodi. Voleo bih da ih nema jer mi samo oduzimaju snagu.

Stvar koja zaista zbunjuje, a vezana je za odnos sa Meher Babom, je to da ne postoji ništa što se odbacuje ili zabranjuje. Nema neugodne, obeshrabrujuće ili neprilične strane moje ličnosti o kojoj razmišljam, a koju ne bih otkrio Meher Babi. Međutim, radi se o nečemu mnogo intimnijem od svega ovog. Čovek nagonski oseća da Baba već zna ono najgore što se o njemu može znati, da je to prihvatio, oprostio i za tren oka se latio konstruktivne popravke, a ne odbacivanja.

Ovo nisu prazne reči hvale. Ovde čovek ne nalazi samo samilost već istinsko kretanje napred. To saznanje donosi osećanje nade i hrabrosti. Istinski je zbunjujuće živeti sve te mučne godine sa osnovnim problemom, gledati kako se i u najboljim okolnostima problemi sporo i slabo otklanjaju, a onda, iznenada, pod neprimetnim uticajem ćutljivog čoveka iz Indije, videti kako se oni rešavaju neverovatno brzo.

Brojne duševne muke, obeshrabrenje i gorčina življenja nastaju zato što postepeno biva potkopano osećanje nade. Kao dete, ili čak u adolescentskom dobu, pojedinac nesvesno očekuje najbolje od života i od samoga sebe. Kasnije mu postaje jasno da niti je on najbolji, niti može da očekuje ono najbolje.

To je obično poznato kao „hvatanje u koštac sa stvarnošću“. Nema sumnje da je stvarnost dobra stvar, ali je žalosno to da u tlu ‘stvarnosti’ leži seme uništenja nade. Malo po malo, čini se da se čovek zaustavlja i pokorno prihvata prepreke navika, karaktera i okolnosti.

To je starost, istinska starost.

Jedan od najvećih darova primljenih od Babe je obnavljanje spontanosti, jer je život, dok bi Baba prirodu čoveka na neshvatljiv način opet stavljao u pokret, iznova postajao avantura. Postoji novina, nepredvidljivost, nada, potpora u svakom trenutku. Duša još jednom postaje slična detetu, a čovek je ispunjen svetlošću iz svog srca. Život nije manje složen, nije malo problema koji treba da se reše, a čovekova svest o životnim nedaćama nije otupela. Ali, nestala je najveća od svih tragedija – osećanje beznadežnosti.

Duboka odanost, posvećenost i vera koje su prema Meher Babi osećali njegovi sledbenici delimično su zasnovane na tome što ih je on oslobodio zastoja.

Zasnovane su, takođe, i na još jednoj stvari: izvesnosti podrške u krizi. Od svih nejasnoća vezanih za Meher Babu ovo je verovatno bilo najteže shvatiti. Jedan dan čovek nema hrabrosti da se suoči sa izvesnim stvarima u sebi i oko sebe. Sledećeg dana ima hrabrosti. U međuvremenu, Meher Baba je ušao u njegov život.

To nije samo zapažanje zasnovano na iskustvu jednog čoveka, mada bi bilo značajno čak i da je tako. To je iskustvo hiljada i hiljada onih koji su lično bili u kontaktu sa tim ćutljivim čovekom.

Moglo bi u beskraj da se razmišlja o tome kako dolazi do preobražaja. Čovek ne može a da ne pomisli na priče o hrišćanima koji su sa osmesima na licima stajali u rimskoj areni oči u oči s lavovima. Očito je takva izuzetna hrabrost bila zasnovana na izuzetnoj sigurnosti. Ali, kako se izuzetna sigurnost odjednom postiže? Ja nemam načina da to saznam, ali zasigurno znam da sada mogu da se suočim sa stvarima koje bi me pre nekoliko godina naterale da se krijem iza zida osujećenosti i razočaranosti.

Na kraju, moguće je da do toga dolazi usled Babinog potpunog prihvatanja čoveka. Reklo bi se da ljudsko biće nikada nije lišeno osećaja nesigurnosti u ljudskim odnosima. Ljudi imaju nezgodnu naviku da iznenada postanu veoma odvojeni i daleki jedni drugima. Ponekad to čine iz proste sebičnosti, ponekad iz nemara, a često i u ime pravednosti.

Jasna posledica toga je to da je čovek sam. Niko ne može da se oseća usamljenim a da u isto vreme oseća ispunjenost toplinom i zadovoljstvom životom.

Čovek u velikoj meri ostari zbog stalnog pokušavanja da se izgradi most poverenja i ljubavi sa drugim ljudskim bićem, i spoznaje da se on svaki put ruši. Na kraju, čovek počinje da oseća da možda i ne postoji biće koje je istinski sjedinjeno s drugim, i da je to u najboljem slučaju nepredvidljiva, napipavajuća igra velike usamljenosti.

Mnogo, mnogo puta sam video nekog odraslog muškarca ili ženu kako brizne u plač zbog nekog neočekivanog, izvanredno sadržajnog pokreta rukom ili glavom koji bi Baba izveo. Video sam kako mnogi briznu u plač ne zbog toga, već zato što bi Baba nekako tajanstveno popunio prazninu u njihovim srcima, kao da su iznenada pronašli davno nestalu majku ili oca.

Osetiti da te neko biće u potpunosti prihvata je nešto predivno. Otkriti da neko nema nijednu negativnu reakciju na ono što je kod tebe loše ili neshvatljivo, vrednije je od svih blaga ovog sveta. To čoveku daje snagu da bude ono što istinski jeste i da reskira, pa ma šta se desilo.

Ta stvar ide još dalje. Nije to samo prihvatanje od strane druge osobe koja izvodi majstoriju. To je i povezanost sa sopstvenim unutarnjim izvorima. Te dve stvari idu jedna s drugom pod ruku.

Gotovo bi se moglo reći da čovek ima dve ličnosti: spoljašnje biće i unutarnje biće, i veoma često to dvoje ne umeju da budu prijatelji jedno drugom. Čim se pronađe čovek koji bez muke može da te prihvati, odmah ti je beskonačno lakše da i ti sam sebe prihvatiš. Žaoka greha i pogrešnog postupanja biva uklonjena. Crna zavesa je razmaknuta i čovek može da istupi kao prijatelj samom sebi. Tek tada postaje jasno kako je čovek bio opasno osakaćen unutarnjom sumnjom i kolebanjem. Od toga do situacije u kojoj čovek sa osmehom dočekuje lava nije veliki korak, kako se to možda čini.

Procentualno, nema baš mnogo ljudi na svetu koji iole poseduju tu isceliteljsku moć da kod drugog čoveka podjednako prihvate i dobro i loše. Većina ljudi u najboljem slučaju želi da ‘čini dobro’ i da popravi loše.

Redak je pojedinac koji može da prihvati, a onaj ko može sve da prihvati je pravo blago od neprocenjive vrednosti.

Bilo bi prenagljeno ostaviti utisak kako Meher Baba ne može da se naljuti ili da najuri nekog kome je rekao da uradi jedno, a taj uradi drugo. Takve situacije se zaista dešavaju i mogu da budu veoma bolne. Ipak, dok Meher Babina leva ruka oštro kažnjava, njegova desna ruka čoveku leži na srcu, da bi ono moglo da izdrži. A opet, ako neko ne može da izdrži, to nije zato što nema toplu podršku već zato što je poniženje za njega postalo stvar od velikog značaja.

Biti svedok toga kako Meher Baba upravlja mehanizmom ljudskih osećanja je nešto što uliva strahopoštovanje, pod uslovom da svedok nije uključen u to. Biti upleten u složenu emocionalnu situaciju kojom Meher Baba upravlja isto je kao i prolaziti kroz kaleidoskopsku ludu kuću sa rukama koje odašilju strele iz zidova, parom koja šiklja pod nogama i ogromnim magnetima koji privlače svaki komadić gvožđa, nikad ne znajući šta će sledeće da vas zadesi.

Po izlasku, nema sumnje da je čovek zaista bio izložen mnogo čemu, ali je sve to vreme imao podršku. Čak i kada je tremolo krešendo na svom vrhuncu, postoji potpora u potpuno istoj meri. Jedino što klepeće su izgubljeni šrafovi, koji i moraju da klepeću. Oni sebi vrlo brzo nađu mesto.

Potpora je, dakle, drugi princip koji izaziva bezrezervnu privrženost Babi od strane njegovih sledbenika.

Treće je nesumnjivo najvažnije: ljubav, toplina, nežnost. To isprva dolazi od Meher Babe, i čovek vrlo brzo neopazice biva zahvaćen time, pa čak i zbunjen. Potom to dolazi od čoveka, i pri tom se radi o nepredvidljivom ponašanju. Ono izvire iznenada, kad se to najmanje očekuje, i čovek se oseća poput zbunjenog psetanceta koje se pomokrilo nasred tepiha u dnevnoj sobi i koje se pita nije li učinilo nešto pogrešno.

Čudno je to da u našoj civilizaciji ljudi žude za jednostavnom ljudskom toplinom, a ipak se plaše da je sami pokažu i sumnjičavi su kad se ona nudi. Verovatno je to zbog toga što je ta toplina retko kada iskrena.

Čovek koji se rascveta u prirodnom obilju topline i ljubavi je retkost. Mnogi ljudi to žele, mnogi ljudi to traže, mnogi ljudi dirnuti su kada nađu i tračak toga, a samo nekolicina njih je u stanju da to pruži.

Pitanje je zamršeno, jer je fizička strana ljubavi nerazdvojivo spojena sa čisto osećajnim elementom. Mnogi ljudi žele ljubav, ali ustuknu jer se plaše složenih uplitanja koja su često u nju uključena. Neki drugi ljudi prihvataju obrnut princip, opiru se zabranama i sputavanjima i uvaljuju se u odnose koji ih najviše kompromituju.

Ljubav je veoma ozbiljna stvar i potrebno joj je određeno izražajno sredstvo. Veliki problem je znati gde osećanja i njihovo izražavanje započinju a gde završavaju. Zbog toga što osećaju prirodan otpor prema promiskuitetu i što ponekad ne mogu da uoče razliku između topline osećanja i snažnog fizičkog uplitanja, ljudi često poriču i odbijaju jedno kako bi izbegli drugo.

Tome se ne treba čuditi. Cela stvar je opterećena najmanje jasnim i najmanje savladivim činiocima ljudske prirode. A uz to je pritisnuta i silnim nizom tabua u civilizovanom životu.

Meher Baba je prošao kroz smetenu masu i pokazao obilje tople ljubavi izražene jednostavnim fizičkim postupcima, koji poput rasplamsale baklje tope led ljudske ukočenosti. Prva čovekova reakcija na tako jednostavo ispoljavanje ljudske ljubavi je zbunjenost i neugodnost, tako da nagonski traži prikrivenu grubu šalu. Nešto svakako mora da stoji iza toga; ili će možda već u sledećem trenutku stići šamar.

Nakon nekoliko nesrećnih iskustava vera u ljubav se instinktivno smanjuje. Teško je poverovati da je ta ljubav iskrena čak i kada je čovek zaista doživi. Međutim, nakon nekoliko minuta, sati ili dana sa Meher Babom, čovekovo istinsko biće shvata činjenicu da ovde po prvi put postoji ljubav koja spontano izvire i koja zauzvrat ne traži apsolutno ništa. Ona je čist dar topline i čovek na neki način želi da bude vredan te ljubavi.

Kako Meher Baba izražava svoju ljubav prema ljudima? Prvi kontakt može da bude rukovanje ili blagi poljubac u obraz, ili topao pogled pun razumevanja. Ponekad to može da bude i kratak zagrljaj. Međutim, trećeg ili četvrtog, ili desetog puta, Baba gotovo uvek zagrli svog gosta, svoj obraz nežno priljubi uz njegov i onda ga blago gurne, u znak da je pozdravljanje završeno. Baba retko produžava fizičku stranu pozdravljanja, ali joj daje njeno mesto i veliki značaj.

Ovo su opšte osnove privlačne moći koja zrači iz Meher Babe. To su nepobitne činjenice emocionalnih potreba ljudi i njihovog reagovanja. Pojedinac oseća kako mu od Meher Babe dolazi emotivno zadovoljstvo koje ne može da se poredi ni sa čim u njegovom dotadašnjem životu. Nije čudo što taj odgovor za njega postaje nadasve važna stvar, a uobičajene veze počinju da blede i sklanjaju se s puta.

Čovekovo učestvovanje u poslu, društvu, čak i porodici, dobrim delom je posledica nesvesnog oplemenjivanja neposrednih emotivnih potreba. Kada se pojavi neko poput Meher Babe, ko ne samo da odgovara na čovekove najdublje emotivne potrebe, već ih čak i podstiče da budu još dublje nego što su bile, onda treba da dođe do korekture snage prethodnih emotivnih predavanja. To za druge osobe, koje nisu našle sličan emotivni odušak, može da bude bolno. Muževi ili žene često su uznemireni preusmeravanjem emotivnog stremljenja, a gazde se pitaju da li će njihovi stari radni konji nastaviti da vuku teret bez žalbi.

Verovatno bi se iz duša milijardi ljudi začuli silni povici kada bi sam Bog iznenada jasno rekao da ga svi čuju i shvate: „Narode, zaključio sam da je ova tvorevina ispunila svoj cilj, tako da ću sada napustiti ceo projekat i sve vas uzeti natrag Meni“, jer bi ti ljudi zaključili da je takav potez pogrešan.

GLAVNE ATMOSFERE

Šta je sa Meher Babinom tvrdnjom da je Avatar?

Iako će nekome ko nikada nije video Babu možda biti teško da zamisli koliko je on bio privlačan, ipak je moguće da se iz već navedenog shvati koliku je odanost i privrženost drugih ljudi prema sebi izazivao. Nesumnjivo je da su to znakovi ogromne genijalnosti u odnosima s ljudima, ali ima i drugih ličnosti koji snažno privlače ljude, pa se ipak ne izdaju za one koji imaju sveopštu duhovnu važnost. Koji onda izvor valja prihvatiti da bi se doneo sud o jedinstvenoj ulozi Meher Babe?

Subjektivno biće je naročito slepo za poređenja. Svaki pojedinac zna da u mnogim situacijama u životu oseća naklonost ili odbojnost, i zbog same te reakcije njegova sposobnost da bude objektivan biva poništena ili barem bitno umanjena. Zbog toga i izvori informacija koje su van područja Meher Babinog uticaja moraju da budu na raspolaganju pri utvrđivanju mogućnosti da je Meher Baba Spasitelj našeg doba. Za takve analize, na žalost, Meher Babini neposredni sledbenici predstavljaju najmanje bogat izvor podataka, zbog značaja subjektivnih činilaca u njihovoj vezi sa njim.

Ni ovaj autor nije dobar izvor, ali možda predstavlja prihvatljiv, sveobuhvatan kompromis. On je blizak sa Meher Babom i njegovom pratnjom, a ipak je u izvesnoj meri sposoban da prizna kako postoje jasna zapadnjačka merila koja su primenljiva i sa kojima veliki duhovni genije mora da se suoči. On, međutim, mora da požuri sa pisanjem jer je iskušenje da se oslobodi svega i prepusti potpunom, nekritičkom uživanju u toj bogatoj vezi koja mu se nudi gotovo nepodnošljivo.

Prva važna atmosfera koja potiče od Meher Babe je čudesnost. Ona postoji i tu nema nikakve sumnje. Čitav život oko njega postaje čudo, sastavljeno od najneverovatnijih sticaja okolnosti, zapanjujućeg osećaja blagostanja i momentalnog zapadanja u ozbiljnu krizu. Faktor koincidencije (koji nema nikakve sličnosti sa pukom slučajnošću) igra izvanredno veliku ulogu.

Čini se da ta atmosfera čudesnosti oko Meher Babe potpuno obuzima sve prisutne, bilo da su to ljudi koji su u bliskoj vezi sa njim ili slučajni prolaznici. Čoveku zastaje dah u iščekivanju onog što bi moglo da se dogodi potpunom strancu koji zaluta u Meher Babinu blizinu.

Za ljude koji su vezani za Babu, neočekivani događaji sasvim su normalni. Čovek je zaista svestan tog izuzetnog ubrzavanja i mešanja događaja u životu.

Prethodnih godina katkada sam viđao kako se oko nekoliko vrlo značajnih ljudi, ili u nekoj duboko ukorenjenoj religioznoj ili mističkoj grupi, ta atmosfera razvija do izvesnog stepena. Ipak, brzina, intenzitet i značaj te atmosfere bili su potpuno drukčiji od one koju je stvarao Meher Baba. To je prva bitna razlika.

Druga razlika je to da je povećani faktor koincidencije gotovo uvek rezultat promišljene primene psihičkih principa. To, opet, nije slučaj sa Meher Babom. Čovek ne može da se otme utisku da su te stvari, mada začuđujuće i moćne, ipak sporedni proizvodi. One moraju da se događaju tako kako se događaju da bi se uklopile sa nečim bitnim što Baba obavlja u pojedincu.

U priči o Nozeru, koju je ispričao u prvom poglavlju ove knjige, Baba objašnjava kako on nije svesno pravio čuda.60 Za mene je to najvažnije. Instinktivno, u dubini duše znam da ‘pravljenje čuda’ upravo odgovara onome što Meher Baba kaže: to je zatamnjivanje istinskog odnosa između pojedinca i Babe. Takođe, instinktivno znam da bi bilo potrebno biće izuzetnih kvaliteta koje bi u svojim rukama imalo toliku moć da su se u njegovoj senci neprestano dešavala čuda, a da ipak tu snagu svesno ne koristi ni za šta drugo osim za najveće od svih čuda: oslobađanje ljudske duše.

Nema smisla da ovaj deo priče dokumentujem nizom čudnih zbivanja koja su se desila u blizini Babe. Mogao bih da navedem svoju hroničnu boljku sinusa, koja je u osamnaest meseci samo dva puta prestajala: jednom kada sam bio sa Meher Babom u Indiji i drugi put kada sam s njim bio u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ili bih mogao da ispričam o lekaru iz Njujorka koji je godinama imao kožnu bolest na šakama i koji je nakon nedelju dana provedenih sa Babom na svoje zaprepašćenje primetio kako se bolest u velikoj meri povukla.

Baba je poput moćnog izvora koji zrači razboritošću i zdravljem, ali njegovo najsnažnije dejstvo usmereno je na krajnji cilj: čovekov odnos prema sopstvenom unutarnjem jastvu. Kada bi on, ili bilo koji drugi veliki učitelj, jednom prekršio taj glavni princip, nema sumnje da bi time, delimično ili u potpunosti, žrtvovao ono glavno i izvorno radi prolaznog.

Svim srcem verujem da je Baba rekao čistu istinu kada je poručio da on nije svesno imao nikakve veze sa izvanredno upečatljivim čudima. Ali, isto tako ne sumnjam da su mnoga čuda pripisivana Babi zaista izazvana njegovim opštim uticajem. Čitav svet oko njega bio je okrenut naopako i ni najmanje me ne bi iznenadilo da su se svi spomenici na groblju podigli i mrtvaci počeli da hodaju zbog zainteresovanosti za tog čoveka.

Dok se za sadua ili sveca čini kako proizvodi izvanredne učinke svojom veštinom da upravlja snagama u okviru delovanja univerzalnog zakona, za Babu bi se pre reklo da ne učestvuje u svoj toj zbrci već da upravlja samim zakonom. Ako se desi neko čudo, ne čini se da je Baba odlučio da hrom čovek ustane i hoda, nego da taj čovek uradi nešto konkretno u životu, a ako u tom procesu hroma noga ozdravi onda je to samo sticaj okolnosti.

Druga opšta atmosfera koja se širi oko Meher Babe je potajno sveznanje. U nekoliko navrata video sam kako donosi po meni potpuno pogrešne odluke, ali pošto bi vreme pokazalo svoje bivao sam prinuđen da te situacije podelim na dve kategorije. U prvu spadaju situacije u kojima je Baba bio apsolutno u pravu, a ja u krivu.

U drugoj kategoriji događa se jedna veoma čudna stvar. Na prvi pogled čini se kako su stvari urađene potpuno pogrešno i čovek poželi da su urađene bolje. Potom se razvija jedna mučna sumnja da ono što je vidljivo ne predstavlja celu priču. Čovek je prisiljen da se protegne do jednog novog i višeg nivoa, posle čega mu odmah postaje jasno da je Babina odluka imala za cilj da ulovi veću ribu: da spase nečiju dušu, a vrednosti do kojih svet drži mogu da idu dođavola ukoliko je pravi problem umanjen.

Video sam ga kako jednostavno i otvoreno staje na stranu najvećeg nesrećnika, kojeg su svi nipodaštavali sa gnevom pravednika. Video sam ga kako tom čoveku daje hranu, drago kamenje i ljubav, dok bi većina njemu bliskih osoba smatrala da je taj čovek lagao, varao i krao.

Kakav je bio odgovor na to? Taj čovek je stvarno voleo Babu i Baba je to znao i zalagao se za njega jer mu je bila potrebna podrška. A ljudima koji su ga omalovažavali bila je potrebna istinska kriza, pa su je i dobili.

To je samo jedan primer onog što se dešavalo oko Babe, iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan. Dovoljno je samo nekoliko primera u kojima čovek unapred donosi zaključak o Babinim postupcima, da bi se naučilo da valja sa neutralnim stavom sačekati na njihov ishod. Pri lečenju nevolja ljudskih duša, on bi brzo prodirao do samog srca problema i donosio odluku, i nikad nisam mogao da zaključim da greši. Mogao sam jedino da se trudim da prepoznajem sve više nivoe ljudskog razumevanja i samilosti, posmatrajući istinskog lekara na delu.

Čak sam morao veoma ozbiljno da se bavim mišlju da je možda Meher Baba meni dao odgovornost da opišem ove sahvas programe, zato da bih bio koncentrisan na njega i njegove osobine, pa makar knjiga sve netačno prikazala. Znam da bi on otišao i u tu krajnost samo ako bi uvideo da će to pomoći mom razvoju.

Postoji još jedna stvar koja se odnosi na Babinu očiglednu svemoćnost, a koja traži objašnjenje. Ona može da se opiše kao Babino istovremeno ‘znanje i neznanje’. Baš kao što se atmosfera čudesnosti širi oko njega a da on nije jasno i neposredno uključen u to, isto tako se često čini da je Baba svestan opštih događaja iako ne mora da zna sve detalje u vezi sa njima.

Na primer, postaviće direktna pitanja vezana za nečije aktivnosti ili planove. Ili će upitati šta u novinama piše o situaciji na granici Tajlanda i Kine, ili o železničkoj nesreći u Indiji.

Odmah se nameće pitanje kako Baba može da bude Najviši od Najviših ako te stvari već ne zna, a ako ih zna zašto troši vreme raspitujući se za njih?

To je tipično pitanje koje čovek stalno postavlja kad je u Babinoj blizini. On retko objašnjava protivrečne činjenice, pa čoveku ostaje da sam pronađe odgovor.

U toj prilici sam prvo morao da odbacim kao pogrešne mogućnosti da Meher Baba ne zna ili da je upleten u neku složenu obmanu. Iz dana u dan činjenice nisu podržavale nijednu od tih hipoteza.

Sledeće, nema sumnje da je Baba, kao i svaki drugi pronicljivi lekar ljudskih problema, često postavljao oštroumna pitanja samo da bi iskristalisao problem u glavi osobe koju ispituje. U tom slučaju pitanje je retoričko sredstvo koje više služi za ubrzavanje ishoda nego za dobijanje podataka. Međutim, kada se takva pitanja odbiju od svega onog što je Baba pitao, ostaje nešto nerazjašnjeno.

Izgleda da je najbolje objašnjenje za to izneo sam Baba tvrdeći da se Bog s vremena na vreme ograničava na formu čoveka i tada, poput Hrista, dolazi da učini veliko delo unutar ograničenih okolnosti na zemlji. Ako je to istina, a u istoriji je bilo izvesnih slučajeva koji tome idu u prilog, i ako je Meher Baba ta manifestacija Boga u ograničenoj formi, onda proizilazi da u njemu moraju da se nalaze svi neograničeni kvaliteti koje mi vezujemo za Boga. A ipak, da bi se obavljao posao unutar ograničenja forme i materije, ta ograničenja moraju da budu doslovno uvažavana.

To ne znači da je čovek ograničen u samom sebi, već da je dobrovoljno prihvatio izvesna ograničenja neophodna da bi se obavio dati posao. Ukratko, svim srcem verujem da Meher Baba igra igru striktno sledeći pravila. On  u sebi zna, ali u obavljanju dužnosti u materijalnom svetu ne zna, i zato često postavlja pitanja.

Pošteno govoreći, posledica toga je da on prevashodno deluje kao vrlo intuitivna osoba, kojoj su uvek na raspolaganju beskonačni izvori njegove podsvesti. Tu je uvek prisutno tajanstveno znanje, ali ono uglavnom nije neposredno dostupno u slučaju intuitivnog pojedinca, ili iskorišćeno u slučaju Meher Babe.

Ovim zaključcima je verno predstavljen slučaj Meher Babe. Za mene, jedan od brojnih činilaca zbog kojih sam odlučio da ponovo premerim svoje srce bilo je to što ne da postoji samo mogućnost, nego i velika verovatnoća da je Meher Baba zaista ono što sam govori da jeste, Avatar ovog doba.

Treća opšta atmosfera koja okružuje Babu je izvanredna lična snaga. On odaje utisak ogromnog električnog generatora koji tiho zuji i usmerava svoju energiju kroz kablove koji nestaju u zidovima okruženja i prelaze u nedokučive okolnosti.

Katkada postoji mogućnost da se proceni nešto od celog tog strujanja koje je proticalo kroz taj sistem, tako što je čovek samo nekoliko časaka vezan za jedan od vodova. Bilo da je čovek u tom času sam sa Babom ili je uključen u neki grupni projekat, rezultat je zapanjujući. Stvari su se dešavale takvom brzinom i takvim intenzitetom koji ni sa čim nisu mogli da se porede. Ako su to bile neke lične stvari, one bi se obično desile vrlo brzo. Ako su to bili grupni pothvati, takođe bi se ostvarili onom brzinom kojom ruke, noge i zgusnute ljudske emocije mogu da ih izvedu.

Namerno uvodim termin ‘zgusnute ljudske emocije’, jer gotovo da nema grupnog projekta izvedenog radi Babe koji ne uključuje taj element. Ljudska emocija je gotovo neizbežno upletena u neki sadržaj, a ako nije onda je Baba odlučno podstiče da se uplete. U brzom odvijanju događaja, grupna emocija prvo biva uhvaćena u zamku i upetljana u zbrku, a potom neočekivano oslobođena. Baba retko dopušta da projekat sa svojim propratnim emocionalnim poučavanjem traje suviše dugo. Dinamika je brza a lekcija temeljita, a onda se sve naglo završava.

Neko može da prigovori da je potreban čovek tvrdog srca da bi namerno zapleo ljudska osećanja u životne probleme. Na kraju krajeva, život je i takav kakav jeste dovoljno težak, a ono što nam treba je mir.

Tačno je da većinu ljudi emocionalno iscrpljuju složene poteškoće svakodnevnog života i izostanak zadovoljavajuće emotivne nagrade. Verovatno je to razlog što se većina Babinih prvih kontakata sa nekim pojedincem sastoji u građenju mosta topline i razumevanja. Nakon nekog vremena, u tom dobrohotnom veselju podupirućih osećanja, emotivne povrede počinju da zaceljuju i pojedinac počinje da uspostavlja pozitivnu uravnoteženost emotivne energije.

Čini se da Baba tada započinje istinski posao obnove. On se sastoji u tome što pomaže pojedincu da se nađe u takvim situacijama u životu koje zahtevaju razmišljanje, pažnju i energiju. Nakon što čovek upozna Babu, takve situacije dešavaju se veoma brzo. One se dešavaju još brže i eksplozivnije u Babinom neposrednom prisustvu. Ono što zapanjuje je to što se napetosti više ne pojačavaju, već popuštaju.

Jednom rukom Baba požuruje, a drugom pruža podršku. Iz toga se pomalja ljudsko biće koje je steklo razumevanje i emocionalnu snagu. Kako bi čovek mogao da poželi nešto više od toga? Jedino drugo čemu bi čovek mogao da se nada je to da uči usred ružičastog sna slatkog blaženstva. Ipak, priroda nikada ne stvara nešto ni zbog čega. Sve čemu se može nadati je to da čovek ima snage da se suoči sa izazovima života onakvim kakvi jesu, a Baba daje podršku pomoću koje se čovekovo prirodno bogatstvo odmah ispoljava.

Mora da se čitaocu čini dosadnim što stalno nailazi na reči u superlativu. Zar ne postoji nešto što je povezano sa Babom a što je nesavršeno, negativno, sasvim odbojno?

O tome sam razmišljao mnogo puta, jer znam da bih i sam bio sumnjičav kada bi mi neko opisivao jedno takvo uzorno biće. Čak sam razmišljao o tome da namerno umanjim neke od dragocenosti koje čovek dobija od Babe, kako bi se povećale šanse da budu prihvaćene. Međutim, čim sam na to pomislio, shvatio sam da ne bi imalo smisla da pišem ako ne mogu da pišem pošteno. Zato ću nastaviti da pišem upravo onako kako sam i doživeo.

Ljudi koji su mesecima i godinama bili u Babinoj blizini verovatno još nisu savršeni. Ipak, ja znam da ti ljudi imaju mir i snagu karaktera, koja ih uzdiže barem na nivo istaknutih ljudi.

Babina fizička energija i izdržljivost, uprkos napornim aktivnostima, sa malo spavanja, a pokatkad i bez njega, danima i sedmicama, prava je medicinska zagonetka.61 Često je išao na duga putovanja po Indiji ili po svetu, na kojima bi njegovi programi bili teški čak i za mladog čoveka. On ih je ipak lako savladavao i ostajao je pažljiv, prijazno dočekujući duge kolone ljudi, bez vidljivih znakova umora. Ili, ako bi na tren izgledao umorno, dovoljno bi bilo i kratko opuštanje da se oporavi.

Isto tako i mandaliji koji ga prate imaju neshvatljivu istrajnost. Ni oni danima nisu u prilici da spavaju, a u međuvremenu su izloženi velikom fizičkom i mentalnom naporu. Kada ih neko zapita kako to izdržavaju, oni samo slegnu ramenima i kažu: „Baba nam pomaže.“ Time se pitanje odbacuje kao nebitno.

Jasno je da Baba zrači izvesnim okrepljujućim, umirujućim i oporavljujućim osobinama. Dejstvo toga može donekle da se uporedi sa napuštanjem očajnog rada u prljavom i bučnom gradu i odlaskom u oblast veličanstvenih planina, gde čovek jede, spava i šeta usred lekovite prirode. Međutim, dok je priroda pasivna, Baba je aktivan, i tu analogija prestaje.

Atmosfera koju poslednju navodim, a koja se širila oko Babe i obuzimala svakog u njegovoj blizini bila je atmosfera mira. Duh nemira ne samo da je uveliko sa nama u ovoj zbrkanoj i komplikovanoj civilizaciji, već nam je i veoma drag. Tempo života se pojačava do tog stepena da pojedinac, umesto da mu se odupre, nerazumno uživa u njemu i koristi sva sredstva koja su mu na raspolaganju da ga podrži, ili čak i pojača. To je neverovatan primer samoodržavajuće snage navike. Čovek može do neba da viče kako je prezauzet i kako će poludeti, a opet će, kada dođe čas odluke, smišljeno odabrati da se uplete u još veću zbrku.

To je jedan od najpodmuklijih problema našeg doba, jer je gotovo nesavladivo iskušenje da čovek istovremeno izgleda preopterećen, čestit, strašno zaposlen i vredan sažaljenja. Ako prepoznavanje nečijeg mučeništva nije spontano izjavljeno, onda je gotovo nemoguće da se taj čovek sam njime ne razmeće pred svakim ko hoće da ga sluša.

Baba opet prekida zbrku sa dve uobičajene napomene: ,,Ne brini; budi srećan.“

Treba biti pošten pa reći da je ovo poslednje naročito teško ispuniti kada je neko prvi put kod Babe. Događaji se nižu takvom brzinom, i toliko je stvari koje moraju precizno da se izvedu, da se čovek stalno preznojava. Takođe, gotovo je nemoguće ne brinuti da li će neko drugi dobro obaviti svoj posao za Babu, jer je Baba pažljiv nadzornik. Njegovo priznanje potpune uspešnosti nekog poduhvata može da se poredi samo sa njegovom sposobnošću da oprosti onome ko nije u stanju da to postigne.

Međutim, čak i kada neko jurca naokolo, dajući sve od sebe da što više toga obavi, Baba sve vreme ponavlja: ,,Ne brini; budi srećan.“ Kad bi na mestu Babe bio bilo ko drugi, čovek bi rado uzeo prvu toljagu i odalamio ga.

Prilično je čudno to da, dok čovek tako juri naokolo, taj stalno ponavljani nalog počinje da prodire u njega. Pometnja počinje da se razvrstava u dve gomile. S jedne strane su posao i gomila obaveza koje treba savesno da se obave. S druge strane su spokojstvo, mir u glavi i uživanje u poslu. Ove dve strane nisu u međusobnom sukobu. U stvari, one jedna drugu omogućavaju.

Kao i mnogo toga u životu, izgleda da se ravnoteža postiže sa razumevanjem logičkih suprotnosti. Izgleda da je neizbežno da čovek uživa u tome što je strašno zaposlen, a da mu uz to u srcu vlada potpuno spokojstvo. Međutim, kada se žižna točka koja je u pokretu pomeri sa spokojstva u srcu na utrkivanje da se obavi sledeća stvar, sve se pokvari.

Baba ne uvežbava pojedinca da izdrži nemoguće, već da shvati kako život, i kada od čoveka najviše zahteva, može da se živi sa mirom u duši. Veliki Učitelj potreban je da bi pokazao finu liniju između to dvoje, a kada se ta granica jednom vidi nikada se ne zaboravlja.

Bila je ovo brza i ovlašna rasprava o nekim najvažnijim atmosferama koje je Baba stvarao; sada sam voljan da prekinem ovu bujicu reči kako bismo pogledali šta sam Baba kaže o svom radu.

Neću da trošim vreme na izvinjavanje zbog nepodesnosti mog gledišta pri pokušaju da ocenim ovog velikana. Ovde su iskreno izložena razmišljanja, protivrečnosti i zaključci običnog čoveka, koji je bio duboko impresioniran odlikama koje je video.

Iz toga je nastalo iskustvo koje je najbolje opisao Stjuart Edvard Vajt. Govoreći o svojim prvim reakcijama na brojne dokaze o postojanju ‘nevidljivih’, koji su živeli ‘s druge strane’, Vajt je imao običaj da kaže da može smesta da objasni svaki pojedini događaj potpuno naturalističkom terminologijom. Međutim, ukupna težina složenih objašnjenja na kraju je postala toliko velika da je bio prinuđen da prihvati uprošćeno uverenje u postojanje ‘nevidljivih’.

Moje lično iskustvo vezano za Meher Babu i njegovu otvorenu tvrdnju da je Avatar našeg doba, bilo je praćeno istim gotovo nevoljnim odobravanjem. Jednog dana težina nagomilanih dokaza postaje prevelika, i moj osećaj poštenja na kraju donosi odluku umesto mene.62

Uverenje stvoreno usled težine dokaza čak ni u najboljem slučaju ne može da bude zadovoljavajuća zamena za direktno znanje. Ali, kako ranije rekoh, siguran sam da neću imati veći stepen razumevanja Meher Babine funkcije sve dok me Bog jednog dana ne obdari saznanjem da je Savršenstvo u meni.

Međutim, ja osećam isto što i australijski pesnik Fransis Brabazon, koji je bio sa mnom u Indiji tokom čuvenih sahvas sedmica. „Kako čovek može da prosudi da li je Meher Baba Avatar?“, ponovio je moje pitanje kasno jedne noći. ,,Ne mislim da čovek to prosuđuje. Jednostavno se jednoga dana probudi sa osećajem da on to jeste.“

BABA GOVORI O AVATARSTVU

Na kraju, sam čovek mora da se izjasni šta je. Ako je Persijanac, reći će da je Persijanac. Ako je katolik, reći će da je katolik. Ako je alergičan na luk, reći će da je alergičan na luk. Reći će barem onda kada je važno da ta njegova osobina postane poznata. Ako je važno da ona ostane nepoznata, onda će je namerno sakriti.

Hrist se nije uzdržavao od isticanja svog božanskog zadatka. S druge strane, za Muhameda i Budu se kaže da su insistirali na tome da su obični smrtnici. Ja nisam merodavan da raspravljam šta od toga treba da odaberemo. Voleo bih da Baba radi po svome, i da ga ne osuđujemo ili mu opraštamo za ono što je taj veliki čovek učinio ili što nije učinio.

Problem je u tome što uvek postoji jedna prilično lakomislena grupa ljudi, koji bez imalo ustezanja izjavljuju da su božanski određeni za ulogu Mesije. Ko je u pravu? Ili su možda svi oni prevaranti?

Jedno rešenje za ovo pitanje može se naći ako se posmatra susret izmedu dva bića koja tvrde da su najviši. Slučajno sam prisustvovao jednom takvom događaju u Njujorku. Čovek divnog izgleda i u najboljim godinama, zatražio je da se privatno vidi s Meher Babom u njegovom boravištu. Dok je stajao u dvorani, jedan od mandalija preneo je njegovu poruku Babi.

Mandali se vratio do ulaza i rekao kako će Babi biti drago da se s njim vidi, na šta se ovaj uzrujao i insistirao da Baba lično dođe da ga pozove. Izjavio je da to ne znači ništa drugo do pozdravljanje onoga ko je Jedno sa Bogom.

Čuvši gužvu na vratima, Baba je došao do ulaza i sa osmehom mahnuo čoveku da uđe. Ovaj je tada i ušao.

Iskušenje da se ističe sopstvena božanska uloga je gotovo  neizmerno. Isto tako, ima mnogo činjenica koje ukazuju da je i visokorazvijenom duhovnom učitelju lako da zaključi da je rođenjem stekao pravo na Hristovstvo. Čak i kada neki veliki učitelj ne bi imao takve iluzije, njegovi sledbenici bi ga odabrali za taj položaj nakon njegove smrti.

Džungla je isuviše gusta da bi se čovek lako kroz nju probio. Čini se da postoje samo tri legitimna načina da se reši pitanje Hristovstva. Prvi je put srca, kroz veru u samog Učitelja. Čak i da se čovek prevari u svojoj proceni, snaga te vere u Učitelja učiniće stvari koje će zaseniti svaku zabludu u njegovoj proceni.

Drugi način je direktno iskustvo. To po sebi znači savršenstvo ili barem duboko prosvetljenje čoveka, a samo nekolicina među nama može u ovom životu da se nada tom apsolutnom znanju koje sam život potvrđuje.

Treći način je da se proceni kakav pečat takav čovek ostavlja na tok civilizacije. Ovo sada ne može direktno da se uradi, jer još živimo u vreme kad i on živi. U najboljem slučaju možemo da pokušamo da procenimo uticaj tog čoveka na ljude koji su mu bili bliski. O tome je govoreno u prethodnim poglavljima.

Najbolji izvor materijala za dalje izučavanje su čovekove izjave o samom sebi. Te izjave su veoma poučne jer sadrže izuzetan osećaj za ravnotežu, koja u sebi sadrži uverenje. Evo šta Meher Baba ima da kaže na temu sopstvene božanske uloge:

“Kada se, nakon niza era, fitilj pravičnosti skoro sasvim istroši, pojavljuje se Avatar da ponovo zapali buktinju ljubavi i istine. Nakon niza era, u vrevi previranja, ratova, strahova i haosa, odzvanja poziv Avatara: ‘Dođite svi k Meni!’

“Iako zbog vela iluzije poziv Drevnog može da izgleda kao glas vapijućeg u pustinji, njegovi odjeci ipak premošćuju vreme i prostor, najpre dižući nekolicinu, a potom milione iz dubokog sna njihovog neznanja. Usred sveta iluzije, taj glas nad glasovima budi čovečanstvo da posvedoči objavu Boga među ljudima.

“Kucnuo je čas. Ponavljam poziv i nudim svima vama da mi dođete.

“Taj moj drevni poziv prostreljuje srca onih koji su, u svojoj ljubavi prema Bogu, sve strpljivo podnosili, voleći Boga jedino radi same ljubavi prema Bogu. Postoje i oni koji se plaše i drhte u svom otporu, i koji bi ga se klonili, ili mu se oduprli. A ima i onih koji su zbunjeni, koji ne uspevaju da shvate zašto je Svemogućem, Najvišem od Najviših, potrebno da čovečanstvu upućuje taj poziv.

“Bez obzira na to kakve sumnje ili uverenja ljudi gaje, ja nastavljam da dolazim kao Avatar, zbog beskonačne ljubavi koju imam prema svakome i svima. Iako neprekidno osuđivan od ljudi u njihovom neznanju, ja dolazim da pomognem čovečanstvu da uvidi razliku između istinskog i lažnog.

“Na Božji poziv se u početku malo ko obazire zato što je on redovito prekriven plaštom istinske beskonačne poniznosti Drevnog. Pa ipak, u svojoj beskonačnoj snazi on raste sve dok ne odjekne i nastavi da odjekuje kao glas istine u bezbrojnim srcima.

“Snaga povećava poniznost, dok skromnost ukazuje na slabost. Samo onaj ko je istinski velik može da bude zaista ponizan.

“Kada čovek priznaje svoju istinsku veličinu, pouzdano je spoznavši, to je samo po sebi izraz poniznosti. On svoju veličinu prihvata kao potpuno prirodnu i samo izražava ono što stvarno jeste, baš kao što čovek ne bi oklevao da prizna da je čovek.

“Ukoliko bi istinski veliki čovek, koji zna da je zaista velik, porekao svoju veličinu, to bi umanjilo ono što on stvarno jeste, pošto se skromnost zasniva na prerušavanju, dok je prava veličina lišena  svakog prikrivanja.

“S druge strane, kada čovek izrazi veličinu, a zna da je ne poseduje, on je najveći od svih licemera.

“Iskren čovek je onaj ko, svestan toga da nije velik, odlučno i iskreno tvrdi da nije velik.

“Nisu retki oni koji nisu veliki, pa ipak se prave ponizni iako veruju u sopstvenu veliku vrednost. Oni i kroz reči i kroz dela neprestano izražavaju svoju poniznost, izjavljujući da su sluge čovečanstva.

“Istinska poniznost ne postiže se oblačenjem odore poniznosti. Istinska poniznost spontano i neprekidno izvire iz snage istinske veličine. Razglašavanje sopstvene poniznosti ne čini čoveka poniznim. Ma koliko puta papagaj ponavljao: ‘Ja sam čovek’, to ga neće učiniti čovekom.

“Bolje je odsustvo veličine nego stvaranje lažne veličine svojatanjem poniznosti.Ti napori da se bude ponizan ne izražavaju snagu već su, naprotiv, izrazi skromnosti rođene iz slabosti koja izvire iz nedostatka znanja o stvarnosti.

“Čuvaj se skromnosti. Pod plaštom poniznosti ona čoveka neminovno vodi u kandže samoobmane. Skromnost rađa egoizam i čovek na kraju usled lažne poniznosti biva savladan ponosom.

“Najveća veličina i najveća poniznost idu ruku pod ruku, prirodno i bez napora.

“Kada Najveći od svih kaže ‘Ja sam najveći’, to je samo spontani izraz neoborive istine. Snaga Njegove veličine ne leži u oživljavanju mrtvih, već u Njegovoj velikoj poniznosti u kojoj je dopustio da bude ismevan, proganjan i razapet na krst od strane onih koji su slabi i u telu i u duši. Vekovima je čovečavstvo propuštalo da uvidi istinsku dubinu poniznosti koja leži u osnovi veličine Avatara. Oni su sudili o Njegovoj božanstvenosti po sopstvenim, ograničenim merilima, proisteklim iz religija. Čak su i pravi sveci i mudraci, koji su posedovali određeno znanje o istini, propustili da shvate veličinu Avatara kada su se suočili sa Njegovom istinskom poniznošću.

“Istorija se vekovima ponavlja kada muškarci i žene u svom neznanju, ograničenosti i ponosu daju sebi pravo da sude o Bogočoveku koji iskazuje svoju božanstvenost, optužujući ga što iznosi istine koje oni ne mogu da shvate. Međutim, On je ravnodušan prema zlostavljanju i proganjanju, jer u svojoj istinskoj samilosti sve razume; u svom neprestanom iskustvu stvarnosti On zna; i u svojoj beskonačnoj milosti On prašta.

“Bog je sve, Bog zna sve i Bog čini sve. Kada Avatar objavi da je Drevni, to Bog objavljuje svoje ispoljenje na Zemlji. Kada čovek govori za ili protiv Avatara, to Bog govori kroz njega. Bog je taj koji se objavljuje kroz Avatara i kroz čovečanstvo.

“Kažem vam svojim božanskim autoritetom da vi i ja nismo ‘mi’ nego ‘Jedno’. Vi u sebi nesvesno osećate da sam Avatar. Ja svesno osećam u vama sve što svako od vas oseća. Tako je svako od nas Avatar, u smislu da je svako i sve – Svako i Sve, istovremeno i zauvek.

“Ništa sem Boga ne postoji. On je jedina stvarnost i svi mi smo nedeljiva Jednota te apsolutne stvarnosti.

“Kada čovek koji je ostvario Boga kaže: ‘Ja sam Bog, ti si Bog i svi mi smo Jedno’, i kada to osećanje jedinstva probudi u svojim iluzijom ograničenim bićima (čovečanstvu), tada pitanja o niskima i uzvišenima, siromašnima i bogatima, poniznima i skromnima, dobrima i lošima, jednostavno nestaju. Čovekova pogrešna svest o dvojnosti je ono što ga navodi da pravi prividne razlike i smešta rezultate u odvojene kategorije.

“Ponavljam i naglašavam da u mom večnom iskustvu stvarnosti ne postoji razlika između bogataša i siromaha. Ali, ako bi mi se to pitanje o razlici između bogatstva i siromaštva ikada postavilo, smatrao bih zaista siromašnim onog ko poseduje svetovna bogatstva, ali ne i bogatstvo ljubavi prema Bogu. Znao bih da je doista bogat onaj ko ništa nema, ali poseduje neprocenjivo blago ljubavi prema Bogu. Njegovo je siromaštvo takvo da i kraljevi mogu da mu pozavide, a to i kralja kraljeva čini njegovim robom.

“U očima Boga jedina razlika između bogataša i siromaha je u jačini i iskrenosti njihove čežnje za Bogom.

“Samo ljubav prema Bogu može da potisne lažnost ograničenog ega, koja je osnov prolaznog života. Samo ljubav prema Bogu može da dovede čoveka do spoznaje stvarnosti svog neograničenog ega, koja je osnova večnog postojanja. Božji Ego sebe neprestano izražava, ali čovek, obavijen velom neznanja, krivotvori taj nedeljivi Ego, doživljavajući ga i izražavajući kao ograničeni, izdvojeni ego.

“Čujte kada vam kažem svojim božanskim autoritetom da je jedinstvo stvarnosti tako potpuno neograničeno i sveprožimajuće da mi ne samo da smo Jedno, nego i zajednički termin ‘mi’ nema mesta u beskonačnom nedeljivom Jedinstvu.

“Probudite se iz neznanja i barem pokušajte da razumete da u tom potpuno nedeljivom Jedinstvu nije samo Avatar Bog, već su i mrav i vrabac, i čovek, i svi vi, ništa drugo do Bog. Jedina prividna razlika leži u njihovim stanjima svesti. Avatar zna da vrabac nije vrabac, ali vrabac to ne shvata. Budući da nije svestan svog neznanja, on sebe doživljava kao vrapca.

“Nemojte da živite u neznanju. Ne traćite dragoceno vreme svog života na pravljenje razlika i osuđivanje sebi bliskih ljudi, već naučite da čeznete za Božjom ljubavlju. Čak i usred svojih svakodnevnih poslova živite samo za to da otkrijete i ostvarite vaše istinsko jedinstvo sa voljenim Bogom.

“Budite čisti i jednostavni, i volite sve, jer svi su Jedno. Živite iskreno, budite prirodni i pošteni prema sebi.

“Čestitost će vas zaštititi od lažne skromnosti i daće vam snagu istinske poniznosti. Ne žalite truda da pomognete drugima. Ne tražite druge nagrade osim dara božanske ljubavi. Iskreno i snažno čeznite za tim darom, a ja vam obećavam u ime svoje božanske istinoljubivosti da ću vam dati mnogo više nego što ste tražili.“

Ovde imamo Babin iskaz o onome što mora da se kaže o položaju i sposobnostima. On povlači jasnu granicu koja razdvaja lažnu skromnost, snagu i iskrenost istinske poniznosti, i razmetljivost grubog egoizma. Potom izostavlja jednu rečenicu: „Zbog toga moram da vam kažem ko sam ja – Najviši od Najviših.“ On ne insistira da mu se veruje, već objavljuje svoje Avatarstvo kao doslovnu činjenicu, a lična odgovornost svakog pojedinca je da li će mu verovati ili ne.

Ako neko odbije Babinu izjavu da je on Avatar ovog doba, postoji mogućnost da će biti u pravu i, prema tome, u stanju da jednog dana odmahne glavom zajedno sa milionima drugih koji se nisu poveli za tvrdnjama još jednog opsednutog mesije.

Ako neko, pak, prihvata Babu i njegovu tvrdnju da je on Avatar ovog doba, onda postoji mogućnost da se nađe u relativno malom broju onih koji Babi veruju i prihvataju ga i koji, kao posledicu toga, imaju neuporedivu povlasticu na njegovu milost. Ne možemo da odolimo a da ne pomislimo na milione onih koji su znali za Muhameda, Isusa i Budu, a koji su propustili da ih poslušaju jer im je šansa da im je Avatar, pa čak i veliki duhovni učitelj, stvarno nadohvat ruke izgledala tako mala…

Meher Baba ima drukčije komentare po tom pitanju. Godine 1953. poslao je sledeću poruku svojim bliskim sledbenicima u Dehra Dunu u Indiji:

“Želim da me učinite svojim stalnim saputnikom. Razmišljajte o meni više nego što razmišljate o samima sebi. Što više mislite na mene, bolje ćete shvatiti moju ljubav prema vama. Dužnost vam je da me stalno držite uz sebe putem vaših misli, reči i dela.

“Svoju dužnost vrše oni koji mi se predaju u svojoj veri i ljubavi, vođeni bezuslovnim verovanjem u moju božanstvenost. Svoju dužnost vrše i oni koji govore ružno o meni ili me osuđuju u pismenom obliku, podstaknuti spontanim uverenjem da je Baba varalica. Ali, oni koji se stalno kolebaju, jer ne poznaju svoj sopstveni um, licemeri su. U jednom trenutku teže da mi putem neiskrenih osećanja veruju, a u drugom da me sramno ogovaraju.

“Nikakve klevete ne mogu da me dotaknu ni da me promene, kao što ni bilo kakvo divljenje ili hvala ne mogu da uvećaju moju božanstvenost. Baba je ono što jeste. Bio sam Baba, jesam Baba i uvek ću ostati Baba.“

U to vreme je u Dehra Dunu govorio na temu dolaska Avatara, prijema na koji on nailazi i odnosa onih koji od njega traže vođstvo.

“Eru za erom, kroz sve cikluse, beskonačni Bog ispoljava svoju želju da kroz svoju beskonačnu milost ostvari svoje prisustvo među ljudima, spuštajući se do nivoa ljudi, u ljudsko obličje. Njegovo fizičko prisustvo među ljudima nije neshvaćeno, i na njega gledaju kao na običnog čoveka. Kada On objavi svoju božansku prirodu nazivajući se Avatarom toga doba, slave ga neki koji ga prihvataju kao Boga, veliča ga nekolicina onih koji znaju da je on Bog na Zemlji. Ostatak čovečanstva ga, međutim, redovito kudi dok je fizički među njima.

“Tako Bog kao čovek objavljuje da je Avatar i podvrgava se proganjanju i mučenjima, ponižavanjima i pokudama od strane čovečanstva zbog kojeg ga je njegova beskonačna ljubav nagnala da se spusti tako nisko. Samim svojim uniženjem On osigurava da čovečanstvo, samim činom osuđivanja i odbacivanja Božjeg ispoljenja u vidu Avatara, potvrdi, mada posredno, postojanje Boga u njegovom beskrajnom, večnom stanju.

“Avatar je uvek jedan te isti, jer je Bog uvek Jedan te Isti –  to Večno, Nedeljivo, Beskonačno Jedno; On je taj koji se manifestuje u obliku čoveka kao Avatar, kao Mesija, kao Prorok, kao Drevno Jedno – Najviši od Najviših. S vremena na vreme, ovaj Večno Jedan i Isti Avatar ponovo se manifestuje u različitim ciklusima. On prisvaja različita ljudska obličja i različita imena, dolazi na različita mesta da objavi istinu u različitim odorama i na različitim jezicima. On to čini da bi podigao čovečanstvo iz ponora neznanja i pomogao mu da se oslobodi robovanja zabludi.

“Od najpoznatijih i najviše slavljenih manifestacija Boga kao Avatara među prvima se javlja Zaratustra, pre Rame, Krišne, Bude, Isusa i Muhameda. Pre više hiljada godina On je svetu predao suštinu istine u vidu tri osnovna uputstva: dobro misliti, dobro govoriti i dobro delati.

“Avatar datoga doba, koji neprimetno vodi čovečanstvo ka istini, neprestano otkriva čovečanstvu ova pravila u ovom ili onom obliku. Ostvariti ova pravila – dobre misli, dobre reči i dobra dela – u praksi nije ni malo lako, pa ipak nije nemoguće. Međutim, pošteno i doslovno živeti po ovim pravilima je beskrajno teško, kao i upražnjavati živu smrt usred života.

“U svetu ima nebrojeno mnogo sadua, mahatmi, mahapuruša, svetaca, jogina i valija. Oni retki među njima koji su autentični čine kategoriju za sebe, koja nije ni na nivou običnog čoveka ni na nivou stanja Najvišeg od Najviših.

“Ja nisam ni mahatma, ni mahapuruša, nisam ni sadu, ni svetac, ni jogin, ni vali. Onima koji mi prilaze ne bi li stekli bogatstvo ili zadržali imetak, onima koji od mene očekuju da ih oslobodim psihičkih ili fizičkih patnji, onima koji traže moju pomoć da bi ispunili ili zadovoljili svetovne želje – svima njima još jednom ponavljam da ja nisam sadu, svetac, mahatma, mahapuruša ili jogi. Tražiti takve stvari od mene znači prizivati potpuno razočarenje, mada je i ono samo prividno, jer se na kraju ispostavlja kao oruđe za ostvarivanje potpunog preobražaja čovekovih svetovnih htenja i žudnji.

“Sadui, sveci, jogini, valiji i njima slični koji su na ‘srednjem položaju’ mogu da izvode, i zaista i izvode čuda kojima zadovoljavaju materijalne potrebe pojedinaca koji im dolaze tražeći pomoć i olakšanje.

“Ali, ako nisam sadu, svetac, jogin, mahapuruša ili vali, šta sam onda? Prirodno je pretpostaviti da sam ili obično ljudsko biće ili Najviši od Najviših. Svakako ne možete da me svrstate u rang onih koji imaju prelazni položaj stvarnih sadua, svetaca, jogina i njima sličnih.

“Ako sam ja tek običan čovek, onda su moje sposobnosti i moći ograničene i ne razlikujem se od običnog ljudskog bića. U tom slučaju ljudi ne treba od mene da očekuju nikakvu natprirodnu pomoć u obliku čuda ili duhovnog vođstva. Takođe bi bilo krajnje uzaludno da mi prilaze tražeći ispunjenje svojih želja.

“S druge strane, ako sam iznad nivoa običnog ljudskog bića i daleko od nivoa svetaca i jogina, onda sam Najviši od Najviših. U tom slučaju, donositi sud o meni ljudskim intelektom i prilaziti mi sa svetovnim željama predstavljalo bi vrhunac neznanja i bezumlja.

“Ako sam Najviši od Najviših, moja volja je zakon, moje želje upravljaju zakonom, a moja ljubav održava univerzum. Tada su i vaše prividne nedaće i prolazne patnje samo posledica moje ljubavi usmerene ka krajnjem dobru. Stoga, kada mi prilazite da vas oslobodim neprilika i kada od mene očekujete da ispunim vaše svetovne želje, vi od mene tražite nemoguće – tražite da poništim ono što sam već odredio.

“Ako s punim poverenjem prihvatate Babu kao Najvišeg od Najviših, onda vam priliči da mu pred noge položite svoje živote ne tražeći ispunjenje svojih želja. Ne samo ovaj, nego će i milioni vaših života biti premala žrtva koja se polaže pred noge nekome poput Babe, koji je Najviši od Najviših. Jer, Babina neizmerna ljubav je jedini siguran i nepogrešiv vodič, koji može sigurno da vas provede kroz bezbroj slepih uličica vašeg prolaznog života.

“Ne mogu da me obavežu oni koji mi predaju sve svoje – telo, um, imovinu – sa određenim motivom. I ne mogu da me uhvate u zamku oni koji mi se prepuštaju zato što znaju da moraju da napuste prolazne imetke kako bi stekli neprolazno blago blaženstva. Želja za većim dobitkom još uvek je prisutna u njihovom prepuštanju i zbog toga to prepuštanje ne može da bude potpuno.

“Svi morate da znate da, ukoliko sam ja Najviši od Najviših, moja uloga zahteva da vas lišim sveg vašeg imetka i svih žudnji, da uništim sve vaše želje i učinim da ništa ne želite. To je ono što moram da učinim, a ne da udovoljavam vašim željama. Sadui, sveci, jogini i valiji mogu da vam pruže ono što želite, ali ja vas lišavam želja i privrženosti i oslobađam vas iz okova neznanja. Ja sam Onaj koji uzima – a ne Onaj koji daje – ono što želite.

“Intelektualci nikada ne mogu da me shvate samim intelektom. Ako sam Najviši od Najviših, nemoguće je da budem procenjen intelektom, i moji putevi ni na koji način ne mogu da budu dokučeni ograničenim ljudskim umom.

“Neće me dostići oni koji, usled ljubavi prema meni, ostaju ponizni u ushićenom obožavanju. Nisam tu ni za one koji me ismevaju i sa prezirom pokazuju na mene. Nisam ovde ni zato da se desetmilionska gomila sakuplja oko mene. Ja sam ovde radi one nekolicine koji mi, rasuti u gomili, tiho i ponizno prepuštaju sve što imaju – telo, um i imetak.

“Štaviše, ja sam ovde radi onih koji, predavši mi sve što imaju, nikada više ni ne pomisle na tu predaju. Meni pripadaju svi oni koji su spremni da se odreknu i same pomisli na svoje odricanje i koji, neprestano bdijući usred najveće aktivnosti, čekaju svoj red da na jedan moj mig daju svoje živote za istinu. Oni koje odlikuje izuzetna hrabrost da se voljno i s radošću suoče i sa najvećim nedaćama, oni koji gaje nepokolebljivu veru u mene i željno čekaju da mi ispune svaku pa i najmanju želju, žrtvujući svoju sreću i blagostanje; to su oni koji me istinski vole.

“S moje tačke gledišta, ateista koji časno prihvata svoje svetovne dužnosti i savesno ih izvršava daleko je blagoslovljeniji od onog koji umišlja da je posvećeni vernik, a nepošteno uzmiče pred dužnostima koje mu nameće božanski zakon i umesto toga juri za saduima, svecima i joginima tražeći oslobođenje od patnji koje bi ga na kraju dovele do oslobođenja.

“Jednim okom se lepiti za zavodljiva čulna zadovoljstva, a drugim iščekivati pojavu iskre večnog blaženstva ne samo da je nemoguće, već predstavlja vrhunac dvoličnosti.

“Ne mogu da očekujem da svi odjednom razumete ono što želim da znate. Moja je dužnost da vas tokom niza era s vremena na vreme razbuđujem sejući u vaše ograničene umove seme koje će, uz odgovarajuću pažnju, jednog dana kad za to dođe vreme neminovno proklijati, procvetati i doneti plod istinskog znanja, na koje vi imate prirodno pravo.

“S druge strane, ukoliko zavedeni sopstvenim neznanjem uporno nastavite da sledite svoj put, niko neće moći da vas zaustavi na odabranom pravcu napredovanja. I to je napredovanje koje će vas, nakon mnogobrojnih ponovnih inkarnacija, dovesti do znanja o onome što ja želim da saznate upravo sada.

“Probudite se sada i spasite se daljeg uplitanja u lavirint zabluda i patnji koji ste sami stvorili, a što proističe iz vašeg neznanja pravog cilja. Slušajte i stremite slobodi stavljajući neznanje na mesto koje mu pripada. Budite pošteni prema sebi i prema Bogu. Čovek može da prevari svoje bližnje pa čak i ceo svet, ali ne može da izmakne znanju Sveznajućeg. Takav je božanski zakon.

“Ne tražite me da bih vas izvadio iz neprilika, već me nađite zato da se svim svojim srcem predate mojoj volji. Ne prijanjajte uz mene radi vlastite svetovne sreće i prolaznih udobnosti, nego se držite uz mene i u dobru i u zlu, žrtvujući svoju sreću i udobnost. Neka moja sreća bude vaša radost, a moja ugodnost vaše uporište.

“Ne tražite da vas blagoslovim dobrim poslom već žudite da mi služite marljivije i poštenije, ne očekujući nagradu.

“Ne molite me da vama ili onima koji su vam dragi spasim život, već me molite da vas prihvatim i da vam dopustim da položite svoje živote za mene.

“Ne očekujte od mene da iscelim vaše telesne boljke, već me molite da vas izlečim od neznanja.

“Nikada ne pružajte ruke da biste od mene nešto primili, nego ih visoko dižite veličajući mene, kojem prilazite kao Najvišem od Najviših.

“Ukoliko sam zaista Najviši od Najviših, onda za mene ništa nije nemoguće i mada, kao što sam više puta naglašavao, ne činim čuda da bih zadovoljio vaše pojedinačne potrebe čije bi zadovoljenje u još većoj meri dovelo do vašeg zaplitanja u mrežu prolaznog postojanja, ja ipak, s vremena na vreme i u određenim vremenskim razmacima, ispoljavam beskonačnu moć u vidu čuda isključivo radi duhovnog uzdizanja i za dobrobit čovečanstva i svih živih bića.

“Međutim, pojedinci koji me vole i koji imaju nepokolebljivu veru u mene, doživljavaju čuda koja se pripisuju mom nazaru ili milosti. Ipak, želim da svi znaju da onima koji me vole ne priliči da ta čuda pripisuju mom stanju Najvišeg od Najviših. Ako sam Najviši od Najviših, onda sam iznad svih tih varljivih igara maje.

“Stoga su sva čuda opisana od strane onih koji me vole, ili onih koji me i ne znajući vole kroz druge kanale, samo posledica njihove sopstvene čvrste vere u mene. Njihova nepokolebljiva vera često zaobilazi tok majine igre i tako proizvodi ono što oni nazivaju čudima. Takva iskustva, proistekla iz nepokolebljive vere, u krajnjem ishodu im čine dobro i ne upliću ih dodatno u okove iluzije.

“Ako sam ja Najviši od Najviših, onda je želja moje univerzalne snage dovoljna da u trenutku podari Bogoostvarenje jednome ili svima, i tako oslobodi svako biće u ovoj tvorevini od okova neznanja. Ali, blagoslovljeno je ono znanje koje se stiče prolaženjem kroz iskustvo neznanja, u skladu sa božanskim zakonom. Takvo znanje možete da postignete usred neznanja uz vođstvo Savršenih Učitelja i predavanjem Najvišem od Najviših.“

Mogla bi da se napiše čitava knjiga komentara o ova dva važna dokumenta. Ja, međutim, nameravam da obradim samo jedno pitanje. Ako neko na trenutak zaboravi da su ove izjave potekle od živog čoveka, i ako privremeno zanemari preokret u prosuđivanju koji one uvode, onda ne može a da ne bude pogođen suštinskom prirodom onog što je rečeno.

Ovde se nesumnjivo radi o biću koje i te kako dobro zna o čemu govori i koje ima uvid u apsolutnu etiku, koja bi bila teška i za najveća srca i umove. Ali, preostalo pitanje koje čitaoca čini sklonim da zanemari značaj onog što je rečeno tiče se Babine gotovo neverovatne tvrdnje da je on ‘Najviši od Najviših’.

Baba je nepristrasno izjavio da je sudbina Avatara da ga za njegovog života prihvati samo šačica ljudi. Po tome bi izgledalo kako nema potrebe da oni koji prihvataju Babu pokušaju da uvere ostatak čovečanstva da propuštaju najbolju priliku mnogih života. Međutim, važno je nakratko se osvrnuti na to šta, uopšteno rečeno, odbijanje znači.

Pre ili kasnije, svako ljudsko biće mora u jednom trenutku da poželi da na neko vreme poništi svoj osećaj samoodređenja, u smislu apsolutnog poverenja u drugog.63 Samo tako može da postoji mogućnost da se u čovekovoj prirodi raspletu čvorovi bezbrojnih nagomilanih dela.

Čak i kada je najnesrećniji, čovek još uvek poseduje uporno osećanje nesvesne nade da će njegova promišljena delovanja jednog dana da dovedu do uspeha i sreće. Obično je samo čovek koji je gotovo u potpunosti prestao da se nada spreman da svesno preduzme korake ka poništavanju sopstvenog ega u drugom biću. Jer, u poništavanju svog ega on opovrgava samu srž ‘prava’ na slobodnu volju, na samoodređenje, a u tom poništavanju postoji granica do koje može da ide njegova najtvrdoglavija, egocentrična nada u budućnost.

Kada ta nada nestane, on je zaista bespomoćan. Tu nema orijentira, tačke oslonca niti pomoći; postoji samo taj cilj ili biće kojem je od sada privržen. To je zastrašujući položaj i stoga nije čudo što mnogi ljudi radije veruju u svoj varljiv ali ‘vidljiv’ osećaj samoodređenja, nego da ga predaju mogućim hirovima nekog drugog.

Malo je ljudi koji su ili dospeli u takvo očajanje upadajući u neprestane zamke u životu, ili su stekli takvo prosvetljenje u unutrašnjim dešavanjima srca da su voljni da svoju veru bezuslovno poklone drugom biću.

To je izazov koji plaši ljude, ne samo kada je u pitanju Baba, već u izvesnom stepenu sve religiozne ličnosti, veroispovesti i pokreti. Međutim, Baba jasno i učestalo postavlja to neizbrisivo sporno pitanje. Iz tog razloga često postoje vrlo male šanse da se shvate domet i stil njegovih izjava. Izazov ljudima koji ona sadrže isuviše je dubok.

Onda, jednog dana, Učitelj umre. Reči mogu da se čitaju sa akademskim interesovanjem za uzvišenost njihove pouke i lepotu izraza. Surovi, ogoljeni izazov ličnog i neposrednog predavanja je nestao. Tada veliki čovek postaje cenjen. Ali, da li stvarno cenjen?

Ja mislim da zapravo i nije. Stvarna važnost takvog čoveka je u onome što je učinjeno u neposrednom ličnom kontaktu. Značajni su oni ljudi koji su prošli kroz svaki mogući pakao boreći se za svoju stvar sa svim žarom živog izazova. Ono što dolazi posle može da ima svoju slavu, lepotu, masovno prihvatanje, ali to je samo bleda senka u odnosu na stvarnog čoveka i svežinu živog odnosa.

To je izazov za čoveka, i na svetu uvek ima pojedinaca koji će mu ga ponuditi. On jednom mora da naiđe na njega i da konačno shvati da onaj ko ga postavlja to ne čini radi sebe, već za ljubav ljudi koji moraju sebe da spoznaju.

Taj proces pronalaženja sebe putem gubljenja svog bića u Savršenom Biću predstavlja samu suštinu Babinog metoda u ophođenju sa ljudima. Sva zbunjujuća, a ponekad i mučna upozorenja koja je davao, služe tom cilju. Ne radi se o tome da je čovekovo biće nužno nešto loše. Ono samo ima to nesrećno svojstvo da izgleda potpuno izdvojeno. Jednom kada se čovek izgubi u biću Učitelja – ne putem želje, jer bi to opet samo istaklo odvojenost, nego pomoću stapajućeg dejstva ujedinjujuće ljubavi – gubi se veliki deo ili čak celokupna iluzija odvojenosti.

Babino stalno bodrenje da se sve napusti i dođe njemu pre svega je dramatično ali iskreno nastojanje da navede pojedinca da skrene svoju pažnju sa mnoštva ometajućih faktora. To je prvi suštinski korak.

Sledeći je potpuno gubljenje svog bića u Babi. To je korak kojem se pojedinac snažno opire. Taj korak nema apsolutno nikakve veze sa povećavanjem Babinog ugleda; imao bi kad bi Baba bio nekakav uzvišeni egoista. U ovim štampanim rečima ponovljeno insistiranje na ovome zvuči kao da bi Baba mogao da bude takav božanski egoista. Ali u njegovom prisustvu čovek odmah shvata da je to daleko od istine.

Pitanje gubljenja sebe u Babi može da bude kritično čak i nakon susreta sa njim, ali mogućnost da to Baba radi iz ličnih razloga odmah otpada. Ostaje samo pitanje stvarnog stepena čovekovog poverenja i ljubavi, u odnosu na ukorenjenu naviku njegovog osećaja odvojenosti.

Na tom poprištu vodi se stvarna borba. Sa Babine strane to je zapanjujuće pasivna borba. On je jednostavno on i stalno pokazuje neverovatno praštanje i obzirnost. Kako bilo čiji ego može neprestano da se buni protiv njega? Kad god se nečiji bunt rasplamsa, nailazi jedino na razumevanje i samilost. Na kraju se opiranje okreće protiv samog sebe i dolazi do opiranja samom opiranju.

Zid razdvajajućeg egoizma se ruši u tački poistovećivanja sa drugim ljudskim bićem. To je put koji poznaju ljubavnici, mistici svetskih religija i mnogi koji pažljivo i iskreno rade na zadovoljenju najdubljih potreba modernog čoveka.

Preostaje samo pitanje koliko osoba sa kojom se čovek poistovećuje poznaje sebe. Pozitivne posledice tog poistovećenja u velikoj meri će zavisiti od odgovora na to pitanje. Čak i u slučaju da taj drugi ne poznaje sebe suviše duboko, činjenica da se stiče izvestan osećaj jedinstva ipak predstavlja određen prodor u pravcu stvarnosti. S druge strane, ako je taj čovek svoj veliki poznavalac, i mogućnosti koje situacija nudi su veće.

Da bi se ostvarile te mogućnosti, veza između ta dva bića mora da bude apsolutno neometana, pošto mogućnosti mogu sasvim da se iskoriste samo ukoliko je prisutno potpuno osećanje jedinstva zasnovano na iskrenosti, poštenju i čistoti dubokih osećanja. To znači da ne sme da postoji osećaj odvojenosti ili lični interes koji bi bio u suprotnosti sa interesom druge osobe. Oni mogu da posluže jedino kao test da li postoji slobodan protok od jastva do jastva.

Prastaro pitanje ‘želje’ duguje svoju trajnu važnost svom uticaju na to spajanje mosta jedinstva. Želja može samo da kaže: ja te želim. Dovoljno je da se razmisli o sopstvenim željama pa da se shvati da one ističu odvojenost onog koji želi i nedostižnu prirodu onog što se želi. Stoga, želja nije problem prvenstveno zbog samog fizičkog elementa koji je u njoj tako duboko sadržan, nego zbog osećajnog elementa odvojenosti koji je hrani.

I ljubav ima samo jednu jednostavnu izjavu: ja te volim. Dovoljno je da se na čas razmisli pa da se shvati kako je unutarnji smisao ovoga sasvim različit, i da se radi o bliskosti, sigurnosti – drugim rečima, o jedinstvu. Zbog toga se ljubav uvek instinktivno poštovala, veličala i tražila. Ona hrani čoveka i odnosi ga daleko u pravcu spoznaje samoga sebe putem spoznaje drugog. Da je požudi bilo dosuđeno da ima takvo dejstvo, pesnici i mistici bi sa punim pravom njoj klicali.

Društveni običaji i tabui su, na kraju krajeva, zasnovani na gotovo nepogrešivom osećaju o tome šta pomaže, a šta odmaže čoveku u njegovom neprestanom nastojanju da pronađe svoje pravo jastvo. Moralnost nije čin bogobojažljivosti, već napor da se stvori klima u kojoj će seme samospoznaje moći da proklija. Ako je neko moralan radi društvenog odobravanja, onda je on u stvari nemoralan i njegov napor je više nego bezvredan. Kada je osoba moralna radi dubokih duhovnih potreba, tada pravo sunce sija. Ali, nikada ne treba podrazumevati da je moralnost jedne isto što i moralnost druge osobe.

Društveni moral donosi isti odnos prema ljubavi za drugu osobu kao i religija prema vođenju čoveka ka otkrivanju sopstvene duše. Taj prvi korak je od pomoći, ali mora da postoji prostor za brze promene i napredak kada se pojavi pravi izvor. Tada moral postaje zaista živ, samoizazvan i često ima vrlo malo sličnosti sa uobičajenim, opštepoznatim shvatanjem.

Sav moral, bilo društveni ili lični, ima za cilj konačni razvoj najpoštenije, a time i najpotpunije, ljubavi prema drugoj osobi. Ljubav prema drugoj osobi je jedna od najvećih blagodati jer razotkriva biće i rastapa ga u jezgru drugog bića. Kada se to desi, postaje delimično ili u potpunosti jasno da stapanje nije ni bilo potrebno, jer je jedinstvo sve vreme postojalo.

Kako osećaj jedinstva raste, javlja se mogućnost da se dokuče sopstvene dubine putem osećaja ostvarenja sebe u drugome. Na toj tački istupa mistik, veliki religiozni učitelj, svetac, guru, Mesija.

Moguće je da se potpuno i neopozivo ostvari Jastvo, sopstvena istinska priroda, uspostavljajući savršen osećaj jedinstva sa onim ko je već savršeno spoznao sebe. Takva se osoba naziva Bogoostvarenom, jer opšte pravilo tvrdi da je onaj ko je u potpunosti spoznao sebe otkrio i to da su on i Bog Otac jedno. Otuda ogroman značaj Hrista, jer se u njemu nalazi najviša mogućnost za postizanje savršenog jedinstva sa Božanskim Bićem.

Ako se Meher Babine izjave proučavaju u kontekstu ovog najvišeg poziva na postizanje krajnjeg cilja, videće se da one sa nepromenljivim usmerenjem vode ka toj tački. Možda neko nije u stanju da za sebe odredi da li je Baba savršeno sredstvo za postizanje tog cilja ali, čak i ako nije, sigurno je da je taj neophodni put izložio sa zadivljujućom jasnoćom.

Konačno, pustimo da Meher Baba još jednom govori za sebe o ovoj stvari:

“Ja sam Onaj kojeg mnogi traže, a samo nekolicina nalazi. Nikakav intelekt ne može da me dokuči. Nikakvo isposništvo ne može da me dostigne. Samo kada me čovek voli i gubi svoje biće u meni, ja bivam pronađen.“

I još:

“Sve te izjave i poruke ne mogu daleko da nas odvedu na duhovnoj stazi. Umovanje i intelektualno uverenje nas takođe nikuda ne vode. Čak ni stvarno iskustvo ne dostiže najviše stanje.

“Što se više trudite da shvatite Boga, to ga manje shvatate. Kako može da se opiše On, koji je iznad svih objašnjenja? Upravo to što je beskrajno lak za saznavanje čini ga beskrajno teško razumljivim. Tajna je u tome da treba da postanete ono što već jeste.

“Možete da me spoznate kao jednog od vas i jednog u vama samo kada se podignu velovi odvojenosti, a to će može da se dogodi ako me volite iskreno i svim srcem.

“Izgubite sebe u Babi i otkrićete kako ste večno bili Baba. U ljubavi nema kompromisa. Ona je ili potpuna ili je uopšte nema.

“Kažem svojim božanskim autoritetom da sam Drevni, i rob onih koji me zaista vole.“