Uvod u Vedantu

DOKAZIVANJE ISTINE[1]

Konačna Stvarnost je transcendentalna. Nju ne možemo opažati osjetilima ili shvatiti umom. Ona je stvar nesumnjivog/neospornog iskustva unutarnje svesti čoveka. Ona se doživljava izravno, bez posredstva osjetila ili uma, te dokazivanje Istine ne ovisi ni o kakvom vanjskom autoritetu ili izvoru podataka. Percepcija vanjskog sveta nije niti izravna niti neposredna, već ovisi o osjetilima i o umu koji ju uvek oboje na određeni način. S druge strane, doživljavanje Stvarnosti je izravno i bez posredstva (osjetila i uma) te postaje moguće samo potpunim smirivanjem osjetila i uma, što se postiže praktikovanjem krutih spiritualnih disciplina. Svesnost u čoveku doživljava Univerzalnu Svesnost, i one su zapravo identične.

Međutim, postoji beskonačno mnogo načina samoobmane. Da bi se aspirant zaštiti od pogrešaka i zabluda, vidioci/mudraci Vedante utvrdili su tri kriterija za opažanje Istine. To su: sveti spisi (Sruti), rezoniranje/zaključivanje (yukti) i osobno iskustvo (anubhava). Svaki od ovih kriterija pojedinačno može osposobiti čoveka da realizira delimičnu istinu, ali kad svo troje ukažuje na isti zaključak, aspirant može biti siguran da je realizirao celu Istinu. Značenja svetih spisa, koji sadrže zabeležena iskustva znalaca Istine iz prošlosti, treba objasniti kompetentan učitelj. Da bi se umovanje oslobodilo zamki racionalizacije, propisane su rigorozne mentalne discipline tako da aspirant bude utemeljen u nevezanosti, ne samo za vanjski svet već i za vlastite omiljene ideje i ekskluzivne privrženosti. Aspirant mora biti u stanju objektivno sagledati vlastito razmišljanje te ga podvrgnuti detaljnoj analizi. o konačnim vrednostima odlučuje standard večnosti a ne vreme/prolaznbost. I na kraju, aspirant osobno mora iskusiti zaključke svetih spisa a sve to skupa treba biti potkrepljeno rezoniranjem/zaključivanjem. Konačna Istina, osnova univerzuma, očita je sarna po sebi (dokažuje samu sebe), nije kontradiktorna, oslobođena je straha i razdora. Videlac opaža/vidi Istinu u svemu i svugde te se tako potpuno oslobađa straha, tuge i očekivanja koji karakteriziraju lažnost/neistinu u relativnom svetu.

Duh sinteze općenito prožima fllozoflju Vedante. Istraživanje/traganje je uvek usmjereno ka otkrivanju Prvog Principa, putem kojeg možemo spoznati i objasniti mnogostrukost univerzuma. Hindu-vidovnjak naglašava da aspirant u potrazi za znanjem treba najpre realizirati Konačnu Stvarnost putem samokontrole i meditacije; tek tada može znati prirodu sveta. Kao što je Ramakrišna rekao: „Znanje o mnoštvu bez znanja o Jednoti, jest neznanje, dok je poznavanje Jednote znanje.“ Međutim, ne treba zanemariti činjenicu da su pojedini znameniti indijski filozofl poput Kapile i Patanđalija pokazali veliku oštroumnost u svojoj analizi uma i materijalnog sveta..

KARMA I PONOVO RAĐANJE

Doktrina o karmi i ponovnom rađanju tvori važan dio učenja Upanišada i najviše je u praktičnom smislu uticala na hindusko društvo sve do današnjih dana. Ona je jedan od snažnih stupova na kojima počiva hinduska Dharma. Doktrina je formulirana kao odgovor na pitanje što se događa s čovekom nakon njegove smrti. Ona također hindusima objašnjava nejednakost među ljudima u vreme njihovog rođenja te im daje razloge da vjeruju u moralne temelje univerzuma, prema kojima se dugoročno gledano vrlina nagrađuje, a nepravda kažnjava. Doktrina o karmi i ponovnom rađanju svakako je originalni doprinos hinduizma svetskoj filozofskoj misli. Treba jasno shvatiti da se ovo ne može primijeniti na Dušu ili Atmana, koja je po svojoj prirodi iznad rođenja i smrti, te na nju ne utiče ni vreme, ni prostor, ni zakon kauzaliteta. Ovo se odnosi samo na Jivu ili na utelovljenu Dušu. To pripada onome što nazivamo „niže znanje“ (apara vidya), koje teži objasniti relativan svet, a ne pripada „višem znanju“ (para vidya), tj. znanosti o Atmanu.

Karma, doslovno znači akciju/delovanje, označava delovanje općenito a i plodonosne, suptilne impresije koje ostaju onome koji deluje, čak i nakon prestanka njegove delatnosti. Baš ovaj drugi smisao igra veoma važnu ulogu u oblikovanju budućnosti pojedinca, ne samo ovdje na zemlji već i nakon njegove smrti. Zakon karme jest primena zakona o uzroku i posledici u moralnom svetu. Svako naše delo utiče kako na naše telo tako i na duh/um. Nakon smrti, dela pojedinca ostaju u obliku semena, a seme se razvija nakon ulaska u novo telo, bilo na zemlji bilo na nekoj drugoj razini postojanja. „Svaki je čovek rođen u svetu koji je sam oblikovao.

„Dobro i zlo su utvrđeni mjerilima onoga sveta, a kad jedno od njih prevagne, čovek ga sledi bilo to dobro ili zlo.“ „Onaj koji čini dobro, rodit će se kao dobar čovek, a onaj koji čini zlo, rodit će se kao zao; čovek postaje svet čineći sveta dela i zao čineći zla dela. Stoga se s pravom kaže: Čovek je u celosti i skroz naskroz sačinjen od želje (kama); u skladu s njegovom željom je i njegovo promišljanje (misli, odluke.. .), u skladu/proporciji s njegovim promišljanjem (kratu) su i njegove akcije (karma); rezultati negov delovanja u omjeru su s njegovim delima“.

Hinduizam uči da su dobro i zlo tendencije ovog života, te da su ljudska sreća i patnja neizbežne posledice dela koja je činio ranije u životu i koja određuju njegov budući život. Ovo uvjerenje poučilo je hinduse da smatraju bol u ovom životu kao patnju koju su sami izazvali te da ju prihvate mirno i s rezignacijom. Ono je također poticaj na ispravno ponašanje, jer greši li netko u ovom životu, on neće biti pošteđen takvih patnji u budućem životu. Tako, svatko ima slobodu da sam ubrza ili spreči vlastitu evoluciju. Nikakav vanjski faktor ne određuje njegov rast ili negov dela. Putem zakona karme, vedski su mudraci pukusali objasniti moralnu utemeljenost sveta, u skladu s kojim pravedni bivaju nagrađeni a zli kažnjeni, u ovom životu ili kasnije, i to ne nekim Božjim hirom već vlastitim delima.

Teorija o ponovnom rađanju nužan je dodatak zakonu karme i besmrtnosti duše. Budući da je duša večna, ne može biti poništena smrću tela. Ideja o večnoj nagradi ili o večnoj kazni nakon smrti nije naišla na odaziv u umovima blagih hindusa. Nesrazmjerno je sa zakonom o uzroku i posledici zamisliti da dela učinjena u kratkom razdoblju života te podložna pogreškama mogu biti plodonosna za večnost. Ideja da se zabludeloj duši ne da nikakva šansa da popravi svoje greške izgledala je vedskim mudracima kao nepravedna i nemilosrdna.

Vedski mistici često govore o 4 toka koja čovek sledi nakon svoje smrti. Ovi su tokovi određeni, kao što smo već videli, delima i mislima čoveka iz zemaljskog života. Prvi tok slede duše na vrlo visokom stupnju razvoja, koji su vodili izuzetno pravedan život, te su meditirali s potpunom predanošću Brahmanu i prakticirali razne duhovne discipline, međutim nisu uspjele postići punu Samospoznaju pre smrti, takve se duše „popravljaju“ na Brahmaloki ili na nivou Brahme (koji otprilike odgovara raju kod hrišćana), te odande u propisanom roku postižu Oslobođenje. Neki se, međutim, vraćaju na zemlju da bi se ponovno rodili. ovo putovanje prolazi putem/stazom zvanom devayana ili „put bogova“.

Drugim takom idu ritualisti i f1lantropi koji čeznu da uživaju u plodovima svojih dela, oni nakon smrti idu u Čandraloku ili lunarnu sferu. ovo putovanje prolazi stazom zvanom pitriyana ili „put očeva“. Nakon uživanjja u velikoj sreći kao nagradi za svoje zaslužno delovanje, oni se vraćaju na zemlju, budući da i dalje gaje želju za svetovnom srećom.

Trećim takom idu oni koji čine ono što zabranjuju religija i etika te nakon smrti poprimaju tela na nižem nivou od Ijudskih tela a obitavaju na nivou koji se općenito naziva paklom. Nakon ispaštanja svojih nedela, oni se ponovno rađaju na zemlji kao Ijudska bića.

Četvrtim takom idu osobe koje su učinile izuzetno mnogo zla, trošeći mnoge živote poput beznačajnih bića kao što su komarci i muhe. oni se također nakon dugo vremena vraćaju na zemlju kao Ijudska bića.[2]

Ova se četiri toka očito ne odnose na sretnu Dušu koja postiže Znanje o Brahmanu dok boravi u telu ili u vreme svoje smrti. Za nju nema nikakvog dolaženja ili odlaženja. ona je uronjena u Brahmana. Prebivanje duše u telu koje je superiorno ili inferiorno Ijudskome jest privremeno, a po svojoj prirodi predstavlja nagrađu ili kaznu. Dela koja čine stvorenja zatvorena u takva tela nemaju posledica kao što imaju dela učinjena u Ijudskom telu. Kada duša iznova zadobije Ijudsko telo, ona nastavi s duhovnim razvojem tamo gde je on stao u trenutku smrti. Budući da nije moguće postići savršenstvo u toku jednog života, duša više puta zauzima tela da bi to postigla. Prema hindusima, sve će duše jednog dana/Konačno postići savršenstvo.

GURU

Svrha duhovnog znanja jest probuđenje duše i transformacija samog života. Hindu tradicija naglašava činjenicu prema kojoj duhovno znanje, da bi bilo eflkasno, treba prenositi s jedne živuće duše na drugu. Čak i velike inkamacije poput Krista, Krišne, Buddhe ili Ramakrišne, prihvaćali su Ijude-učitelje koji su ih vodili u spiritualnoj praksi – ako ni zbog čega drugog onda da pokažu da istinsku duhovnu mudrost treba prenositi s učitelja na učenika. Učitelja nazivamo guru, a učenika sisya. Gurua možemo usporediti s upaljenom svećom koja pali Dušu učenika. Knjige mogu pružiti informaciju, ali ne i inspiraciju. Religija koja se ne prenosi već samo propoveda, degenerira u intelektualnu propoved. Drevna duhovna mudrost Indije, prenošena je do današnjih dana neprekinutim sIijedom učitelja.

Naravno, od učitelja se očekuje visok stupanj savršenstva. Idealni guru je, naravno, obdaren direktnim Znanjem o Brahmanu; on je utemeljen u Brahmanu. Dobro verziran u Svećim spisima on je u stanju raspršiti učenikove sumnje i zbunjenost. On je bezgrdan i slobodan od ikakvih svetovnih motiva. Spokojan i sa samokontrolom, on je poput beskrajnog rezervoara samilosti. Očita učenikova ograničenja ne sprečavaju učitelja da ga obdari svojom miloćšu ako mu učenik pristupa s istinskom poniznošću i gorljivošću. Guru se često uspoređuje s prolećem, koje od svoje volje, bez ikakvih sebičnih motiva prekriva od zime uvelo grmlje i drveće novim lišćem i cvjetovima.

Učitelj je učeniku poput oca. Njemu treba pružiti čak i više poštovanja nego Ii zemaljskom ocu; zato što učenika daruje duhovnim rođenjem te mu pokazuje put u vječan život. Učenik sluzi takvog gurua s najvećom poniznošću te mu stavlja na raspolaganje svoje telo, um i Dušu. Opterećen iskustvima osjetila, zbunjen prolaznošću flzičkih obekata te zaplašen naizgled beskrajnim lancem rođenja i smrti u smrtnom svetu, on zaklinje učitelja da ga vodi od nestvarnog ka Stvarnom, od tame k Svetlu, od smrti, bolesti, patnje ka Besmrtnosti. Sisya pristupa dobronamjemom guruu i kažuje mu Šankarinim rečima: „Spasi me od smrti, opterećenog kakav jesam neugasivim šurnskim požarom ovog sveta, divlje gonjen vjetrom loših dela koja sam počinio u prethodnim životima. Spasi mene, zastrašenog koji u tebi traži sklonište; jer ne znam ni za kojeg drugog čoveka kod kojeg bih se sklonio. Kako da pređem okean pojavnog postojanja, kakva će biti moja sudbina te koja sredstva da pri tome upotrebim – budući da ništa ne znam o tome. Udostoji se da me spasiš te mi detaljno opiši kako da prekinem ponovna rođenja i smrti, puna patnji i frustracija.“

Pre nego Ii netko potrazi Oslobođenje, nužno je potpuno otrežnjenje s obzirom na uživanjje istinskog blaženstva na ovoj zemlji ili na nebu kroz doživljavanje konačnih, materijalnih obekata. Tako dugo dok netko gaji i najmanju nadu o savršenstvu u relativnom svetu, on još nije spreman za najviše učenje Vedante, naime za Znanje o Vrhunskom Brahmanu. U Upanišadama se tvrdi da se učenik treba odreći svake želje za zemaljskom srećom putem bogatstva ili potomstva i za nebeskom također.

Guru najeflkasnije utiće na život učenika samiloćšu. Učenika više impresionira učiteljevo milosrđe nego Ii negov erudicijaj obrazovanje te duhovna iskustva. Njegov utučeno-potisten um smiruju Ijubazne reči učitelja i vraćaju mu samopouzdanje. „Ne boj se, blaženi!“ govori mu guru, ponovno citiramo živopisne Šankarine reči, „Za tebe smrt ne postoji. Postoji način kako da se pređe okean naizgled beskonačnog broja rođenja i smrti u ovom prolaznom svetu. Pokazat ću ti taj put kojim su mudraci koračali pre tebe.“ Nadalje, učitelj kaže: „Samo zbog neznanja Ti, Vrhunsko Sopstvo[3], smatraš da si u okovima ne-Sopstva, zato ono samo prolazi kroz niz rođenja i smrti. Vatra znanja upaljena razlikovanjem/razlučivanjem između Sopstva i ne-Sopstva, proždire neznanje zajedno s njegovim posledicarna.“

ČETIRI PREDUVJETA DA SE BUDE UČENIK

Učitelji Vedante drže da istinski tragaoci za Znanjem moraju vežbati određene discipline. Istinsko znanje uvek prati izravno osobno iskustvo. Poznavati Atmana znači shvatiti da je Sopstvo čoveka Čista Svesnost. Poznavati Brahmana jest postati Brahman. Stoga, intelektualno razumijevanje Vedante mora pratiti stvarna preobrazba života; inače ono nema nikakvo praktično Značenje/korist za aspiranta. Nadalje, velik dio našeg rezoniranja jest racionalizacija nasih želja. Većina Ijudi razumije stvari onako kako to oni žele; oni dokažuju samo ono što žele dokazati. Stoga, postizanje Istine zahtijeva potpunu nevezanost za sve stvari, uključujući i vlastita razmišljanja i ego.

Od tragalaca za Znanjem o Sopstvu traži se da vežbaju četiri discipline, poznate u fllozoflji Vedante kao sadhanacatustaya, ili 4 instrumenta duhovnog znanja. To su:

(1) VIVEKA Ili RAZLlKOV ANJE IZMEĐU STVARNOG I NESTV ARNOG.

To je intuitivno i nepokolebljivo uvjerenje uma da je isključivo Brahman sam stvarna Supstanca a da su ostale stvarl nestvarne i iluzome. Razlikovanje je prva i osnovna disciplina; bez nje nije moguća druga tj. odricanje.

(2) VAlRAGYA Ili ODRICANJE

Radi se o potpunom odricanju od svih zadovoljstava, od uživanja u osjetilnim objektima ovog sveta do doživljavanja sreće koja se očekuje u raju nakon smrti. Iz proučavanja Svećih spisa i vlastitog promatranja, inteligentan aspirant shvaća da nikakvo zadovoljstvo, bilo ovdje na zemlji ili nakon smrti, ne traje večno, budući da su sva zadovoljstva posledice Konačnih dela. Čak i dobra dela kao što su milosrđe, učenje ili obožavanje po svojoj su prirodi konačna. Njihove posledice također su konačne. Znanje o Sopstvu, kao što ćemo kasnije vidjeti, nije izravan rezultat nekog dela. Ono postoji oduvek. Disciplina Vedante samo uklanja neznanje, prepreku do ovog Znanja, a slava Sopstva sjaji i dalje. Ovu disciplinu možemo usporediti s vjetrom, koji otpuhuje tarnne oblake dok zaklanjaju sjaj Sunca, te tako otkriva Sunce. Budući da Sunce nije proizvod vjetra, tako ni Sopstvo nije proizvod ove discipline. Svetovna sreća, međutim, jest izravna posledica nasih dela.

(3) SATSAMPATTI, Ili SEST DRAGOCENOSTI[4]

Oni tvore etičke temelje duhovnog života. Njihovo uvežbavanje priprema unutarnje sposobnosti radi gajenja/kultiviranja višeg znanja. Navest ćemo ih redom:

(a) Sama ili spokoj: prebivanje uma u Brahmanu nakon odvajanja (prestanka vezanosti) za sve objekte osjetila putem čvrstog/nepokolebljivog znanja o njihovim inherentnim nedostacima.

Konkretan efekt ove discipline na aspiranta je taj što se on potpuno posvećuje slušanju o Brahmanu od učitelja ili od Svećih spisa, rezoniranju o uputstvima te meditiranju na njihovo Značenje. Student Vedante mora, poput svih istinskih filozofa, negovti unutarnje spokojstvo. On korača veoma teškim putem, kojeg često uspoređujemo s oštricom žileta. On mora imati uvjerenja, međutim nikad ne smije dopustiti da ga obuzme strast. Učenika Vedante često uspoređujemo sa žeravicom (plamenom gorućeg ugljena), koji ne stvara dim niti pucketanje nakon što je progutao celu surnu.

(b) Dama ili samokontrola: obuzdavati organe percepcije i akcije od njihovih obekata te ih držati pod kontrolom. Organi percepcije su organi ukusa, sluha, mirisa, vida i dodira. Organi akcije su organi govora, ruke, noge, spolni organi i organi pražnjenja. Obdaren ovom vrlinom, aspirant se angažira samo u slušanju o Brahmanu, u razmišljanju o Njemu te u meditiranju na Njega.

(c) Uparati ili stalna utvrđenost/ukorenjenost u sebi: funkcija uma koja sprečava organe osjetila obuzdavane Samom i Damom, da se vraćaju (odlutaju nazad) na dotične objekte. Ova vrlina, prema nekim Vedantistima, znači odricanje od svetovnih dužnosti te prihvaćanje sannyase ili monaškog načina života.

(d) Titiksa ili strpljivost/postojanost: izdržati sva opterećenja (kusnje, nevolje) koja proizlaze iz kontakta osjetila s njihovim objektima. Onaj tko vežba ovu disciplinu ne mari za to da si olakša fizičku patnju niti pokazuje ikakvu tjeskobu ili tugu u vezi s rezultatom. Pomoću ove discipline, aspiranta ne može uznemiriti ni vrućina niti hladnoća, ni zadovoljstvo niti bol, ni ljubav ni mržnja, ni drugi parovi suprotnosti.

(e) Samadhana ili potpuna koncentracija: koncentracija uma (nakon što je postao discipliniran praktikovanjem gore spomenutih vrlina) na Brahmana, onako kako to poučavaju Sveći spisi i kompetentan učitelj.

(f) Sraddha ili vjera: funkcija uma koja osposobljava aspiranta da prihvati reči Vedante kao istinite, onako kako to uči kompetentan učitelj. To nije mehaničko ili dogmatsko verovanje. To je pre afirmativan stay uma nasuprot skepsi ili negativnom stavu. Obdaren ovom vrlinom aspirant intuitivno vjeruje u postojanje Konačne Stvarnosti i u večnost Duše. Nadalje, on zna da je sposoban prinijeti svaku žrtvu u cilju realizacije lstine. U Katha Upanišadi se navodi da je Načiketa, naoružan verom, otišao u prebivalište kralja smrti da bi potrazio znanje o životu nakon smrti. Bez ovog afirmativnog stava uma nije moguće uspjeti u duhovnom životu.

(4) MUMUKSUTVAM Ili ČEŽN]A ZA OSLOBOĐEN]EM

Ovo je intenzivna čeznja učenika da se oslobodi, putem Znanja o istinskom ]astvu, od svih okova koji se odnose na telo, um i ego – nastalih zbog neznanja. Treba shvatiti da je čeznja nešto sasvim drugo nego nemir, koji je niže stanje duha. Nemiran um pokazuje nedostatak samokontrole i nedostatak čvrste vjere u postojanje lstine. Nemir stvara zbrku; čeznja za Slobodom jest rezultat svih gore spomenutih vrlina. Ona obdaruje um s intenzivnom jednousmerenošću te ga osposobljava da probode debelu koru neznanja. Odricanje i čeznja za Slobodom su osnovne vrline pomoću kojih druge vrline donose plod. Bez ovih osnovnih vrlina, same etičke discipline daju isključivo vanjski sjaj duhovnosti.

Veliki Šankara naglašava negovnje bhaktija ili devocije/odanosti, što je nadasve nužno u postižanju Oslobođenja. Bhakti jest jednodušna gorljivost i nepokolebljiva strast za realizacijom lstine. Bez ovog emoćionalnog poticaja, aspirant se često gubi u pustoši suhoparnog intelektualizma ili nalazi utjehu u „kuli od slonovače“ spekulativne filozofije. Tako ne uspijeva postići Cilj.

ZNAČENJE SAMOKONTROLE

Samokontrola je sama srž discipline Vedante; bez nje nije moguć nikakav napredak u duhovnom životu niti uspjeh u meditaciji. Putem samokontrole praznimo um, budući da je pun svetovnih sadržaja, pralaznih/nestalnih želja i strasti, te tada kontemplacijom punimo nastalu prazninu duhom Istine. Pukusaj meditacije bez prakticiranja samokontrole potpuno je beskoristan kao da natapamo polje a da pre toga nismo zatvorili velike rupe od poljskih miševa kroz koje bi voda otekla van. Samokontrolu treba razlikovati od prakse trpljenja i beskorisnog asketizma. Ona se veoma razlikuje od auto-torture koju Šri Krišna praklinje u Bhagavadgiti. Samokontrola doista znači razvijanje snage volje te također jačanje buddhija (intelekta) ili sposobnosti odlučivanja kojom kontroliramo sve organe osjetila. Ovo je ilustrirano u Katha Upanišadi parabolom o bojnim kolima. Telo se uspoređuje s bojnim kolima u kojima sjedi Sopstvo, gospodar. Buddhi jest vozač kola/kočijas, a um su uzde. Osjetila su konji, a njihovi objekti su ceste kojima se vozilo kreće. Kola služe da bi gospodara dovela do cilja a to je Vrhovno Sopstvo, privremeno poistovjećeno, usled neznanja, s telom, osjetilima i s urnom.

Ako je buddhi slab (vozač) a um (uzde) se ne obuzdava, tada osjetila (konji) nekontrolirano jure poput divljih konja lošeg kočijaša. Ako buddhi ispravnoj dobra funkcionira i obuzdava um, tada se osjetila nalaze pod kontrolom, poput dresiranih konja dobrog kočijaša. Ako je čovek lišen razumevanja, ako je nesmotren i nečist, nikad neće dostići Cilj, nego će ući u beskrajno kruzenje/kotač rađanja u svetu neznanja. Onaj koji je obdaren razumevanjem, Čistocom i koji dobra kontrolira svoj um, taj će sigumo doseći Cilj, i neće se više vratiti u svet da se ponovno radio. Koristeći kao kočijaša dobra razven buddhi koji čvrsto drži uzde uma, utelovljeno Sopstvo dolazi do kraja putovanja, a to je vrhunsko stanje Svevišnjeg Boga.

Ono što je izloženo u ovom grafičkom opisu nije slabljenje uma i osjetila putem trpljenja ili apstinencije od doživljavanja obekata osjetila, već je to jačanje volje i odlučnosti. Na taj se način um i osjetila mogu držati pod kontrolom te se sprečava da aspirant zabludi uživanjjem u objektima koje je prepreka njegovom duhovnom razvoju. Ovo jačanje volje i buddhija istinska je srž samokontrole.

VEDANTA I OBOŽAVANJE

Česta je zabluda da je Vedanta, koja prapoveda stvarnost Brahmana, ili Impersonalnog Apsoluta, te iluzomost sveta, uključujući božanstva i druga bića, ikonoklastična te da ne tolerira obožavanje. Realizacija iluzomosti sveta percipiranog osjetilima je bez sumnje cilj filozofije Vedante, ali čovek koji se nalazi u neznanju ne može nijekati aktualnost fenomena/pojavnog sveta. Sve dok je čovek u neznanju, svet je za njega stvaran, pa su takvi i njegovi parovi supratnosti kao što su dobra i zlo, pravednost i nepravednost. Samo visoko kvalificirani duhovni aspirant može pojmiti Impersonalni Apsolut i meditirati na njega. Samo on može tražiti Brahmana i ostvariti ga direktno meditacijom. Za ostale ljude pristup Impersonalnoj Stvarnosti nalazi se putem Personalnog Boga. Stoga se obožavanje Išvare ili Personalnog Boga preporučuje na početku duhovnog života. Obožavanje i predanost osposobljavaju početnika da fiksira svoj um na Boga i da ojača svoju snagu koncentracije. Tako dugo dok se čovek smatra psihofizičkim bićem, dok je svestan svog tela, uma i ega, te tako dugo dok nije potpuno svestan Atmana ili Čistog Duha kao istinskog Sopstva, on ne može efikasno meditirati na Impersonalnu Stvarnost. Svestan svojih brojnih slabosti i ograničenja, on oseća potrebu za molitvom i drugim vrstama vanjske pomoći. On obožava Personalnog Boga radi zaštite, vođenja i milosti. Premda na kraju obožavatelj shvati da su on i Personalni Bog jedno te isto, da su samo manifestacije Brahmana, on tako dugo dok je svestan svoje individualnosti i dok je u njemu ma koji trag ega, on pravi razliku između sebe i Personalnog Boga, a Personalni Bog se smatra najvećom stvarnošću na relativnom nivou. Sa stanovišta imena i formi, igračka lav i igračka ovca, premda su obe od gline, ne mogu biti iste; slično tome, s relativne tačke gledišta, čovek i Personalni Bog, premda Ne-dualisti priznaju da su oba manifestacije Brahmana, ne mogu biti isti. Međutim, isti lav i ovca, reducirani na glinu, gube svoju razlikovnost; slično tome, čovek i Personalni Bog, reducirani na svoj Konačan Uzrok, Brahmana, gube svoju razlikovnost. Za ljude, žrtve neznanja, postoji potreba za molitvom i obožavanjem.

Za aspiranta Vedante, simbolička priroda Personalnog Boga naglašavana je od samog početka. Stvarnost iza Božanstvenosti jest Ne-Personalni Apsolut. Celi relativni univerzum i svi materijalni objekti su različite manifestacije Apsoluta; Personalni Bog je Negov najveća manifestacija. Personalni Bog nije kreacija ili imaginacija ljudskog uma. On je stvaran kao i univerzum. Kada putem samokontrole i meditacije aspirant postane sve manje i manje svestan univerzuma i svog ega, on vidi sve više i više Apsolut. Konačno se i obožavatelj i Personalni Bog stope u Apsolut. Od realizacije Personalnog Boga do Znanja o Impersonalnoj Istini je mali korak.

Dok još nisu apsorbirani u sjedinjenost s Apsolutom, nedualisti pokazuju vrlo egzaltirani duh odnosno veoma visok stupanj obožavanja za Personalne aspekte Božanskog Duh

METODE VEDANTE

Opisavši uvod u Vedantu, preći ćemo sada na samu filozofiju. Metode kojima učitelji Vedante dolaze do Istine poznate su pod naživom adhyaropa i apavada. Adhyaropa označava iluzornu nadređenost/prekrivanje zbog neznanja, zbog čega neku stvar percipiramo kao drugu stvar te zbog čega svojstva jedne stvari pripisujemo drugoj. Tako, kroz adhyaropu, uže nam se čini kao zmija te izgleda da ima ista svojstva kao i zmija; ili nam se neki trupac u polutami čini poput čoveka. Vedantisti također daju ilustraciju pustinje, koja u slučaju fatamorgane izgleda kao da sadrži vodu, i školjki rasutih po plaži koje na mjesečini izgledaju poput komadića srebra. Na isti način, tvrdi Vedanta, svojstva ne-Sopstva (anatma) krivo nadređujemo/pripisujemo Sopstvu[5] (Atman). Na taj način Sopstvo, koje je večno, besmrtno, oduvek čisto, iznad vremena i prostora, nedirnuto zakonom o uzroku i posledici te po prirodi čista Svesnost, izgleda poput jive ili pojavnog bića fizičkog entiteta, podložnog gladi i žeđi, bolestima i smrti, te drugim ograničenjima relativnog sveta. Putem istog nepronicljivog neznanja, svojstva Sopstva su nadređena/pridana ne-Sopstvu. Tako Svesnost, Inteligencija, Blaženstvo i druga slična svojstva, koja uistinu pripadaju Sopstvu, krivo se pripisuju ne-Sopstvu, koje se odnosi na telo, osjetila i um, a sve je to po prirodi nesvesno i inertno. Tako ponovno, zbog ove adhyarope, držimo da je Stvarnost nestvarna, a nestvarnost Stvarna. Tako se Brahman, Čista Svesnost, čini neznalici kao univerzurn s mnogo imena i formi i također kao individualna duša. Svi Ijudi, bilo na ovaj ili onaj način, žrtve su ove čudnovate i neobjašnjive iluzije. Njihove misli i dela u relativnom svetu obojene su i određene ovom iluzijom.

Apavada, ili negacija, jest eliminacija, putem diskriminacije/razlikovanja, krivo nadređenih svojstava u cilju otkrivanja istinske prirode stvari. Tako, negirajući svojstva iluzorne vode u fatamorgani, otkrivamo istinsku prirodu pustinje; negirajući svojstva iluzorne zmije, otkrivamo istinsku prirodu užeta, a negirajući svojstva iluzornog čoveka otkrivamo pravu prirodu trupca; negirajući atribute iluzornog srebra – pravu prirodu školjaka. Na sličan način, negiranjem putem diskriminacije/razlikovanja svojstva ne-Sopstva, otkrivamo istinsku prirodu Sopstva ili Atmana, a negirajući svojstva relativnog sveta, istinsku prirodu Brahmana.

Vrlo je važno zapamtiti da svojstva krivo nadređena/pripisana nekoj stvari, ne pripadaju stvarno toj stvari i ne mogu ni najmanje uticati na prirodu te stvari. Tako, iluzorna voda iz fatamorgane ne može natopiti niti zmce pijeska u pustinji; iluzorna zmija ne može prenijeti svoj otrov i zastrasujuća svojstva bezazlenom užetu; iluzorni čovek ne može oživeti beživotni trupac, a iluzomo srebro ne može bezvrednu školjku učiniti dragocjenom. Slično tome, takva nadređena/pridana svojstva poput rađanja i umiranja, gladi i žeđi, boli i zadovoljstva, ne mogu ni na koji način izmijeniti istinsku prirodu Sopstva koje je Postojanje-Znanje-Blaženstvo Apsolut. Privid nikad ne može uticati na Stvarnost.

VIDELAC I VIĐENO

Filozofija Vedante opisuje nadugačko i naširoko razliku između „Vidioca“ (drik) i „viđenog“ (drisya), Subjekta (visayi) i objekta (visaya), „Ega“ (Aham) i „ne-Ega“ (idam). „Videlac“ jest onaj koji percipira, identičan je sa Subjektom i s Egom, a po prirodi je Svesnost i Inteligencija. „Viđeno“ je percipirana stvar, identična s objektom i s ne-Egom, te je po prirodi mrtva. „Videlac“ je sve svesno; stoga su „Videlac“ i „viđeno“, Subjekt i objekt, „Ego“ i „ne-Ego“ međusobno suprotni i nikad ne treba identificirati jednog s drugim. Pridajemo li svojstva Subjekta objektu, ili obmuto, svojstva objekta Subjektu, bit ćemo žrtve iluzomog nadređivanja (vlastite projekcije tj. umišljaja), što je rezultat vlastitog neznanja. Pa ipak, opšte iskustvo pokazuje da u svakodnevnom praktičnom životu ljudi ne razlikuju između Subjekta i objekta, već nadređuju/pridaju svojstva jednoga drugome. Zbog neznanja oni brkaju Subjekt s objektom. Ovakvu zbrku možemo vidjeti u delima i mislima našeg svakodnevnog života, te je očita u uobičajenim rečenicama poput „ovo sam Ja“ ili „ovo je moje“, gde identificiramo „Ja“, koje je po prirodi Čista Svesnost, s takvim materijalnim objektima kao što su telo, um, osjetila, kuća ili zemlja. Zbog iste zbrke asociramo Večno Sopstvo s takvim svojstvima tela kao što su rođenje, rast, bolest i smrt; te ovu zbrku izražavamo rečenicama „Rođen sam“, „Rastem“, „Bolestan sam“ ili „Umirem“.

Razlikovanje između „Vidioca“ i „viđenog“ jest put koji vodi k realizaciji Istine. „Videlac“ je nepromenjiva i homogena Svesnost ili princip znanja. On percipira, on je Subjekt, stvarni „Ego“. Viđeno je ono što je percipirano; ono je izvan Vidioca i stoga je identično s objektom. Ono je materija, ne-Sopstvo i „ne-Ego“. Viđeno je mnogostruko i promenjivo.

Videlac vidi objekt zato što je on jedan i nepromenjiv. Različite objekte sveta, koji se međusobno razlikuju po veličini, boji ili obliku te su promenjivi po prirodi, percipira oko; samo oko, u relativnom smislu, jest jedno i nepromenjivo. Isto vredi i za druga osjetila, naime za uho, nos, jezik i kožu. Oko međutim, sa svojim promenjivim svojstvima sljepoće, tuposti ili oštrine, jest objekt a um je subjekt, jer je um u relativnom smislu jedinstvo. Konačno, um, obdaren takvim promenjivim svojstvima poput želje, sumnje, odlučnosti, postojanosti, vjere, straha i neustrašivosti, jest objekt kojeg percipira Sopstvo ili Svesnost, jer je Sopstvo jedinstvo. Sopstvo je, za razliku od osjetila i od uma, Konačni Subjekt ili Videlac. Svesnost koja pripada Sopstvu postoji večno. Ne može se govoriti o rođenju, rastu, propadanju ili o smrti Sopstva. Da Svesnost posjeduje takva svojstva, tada bi trebao postojati i Videlac ovih svojstava. Tko bi bio Videlac? Neko drugo Sopstvo ili Svesnost. A tko je Videlac ove druge Svesnosti? Pitanje za pitanjem do u beskonačnost. U postojanje Sopstva ili Svesnosti ne može se sumnjati, jer je onaj koji surnnja Sopstvo ili Svjesni Entitet. Ono se ne može negirati, jer je negator sam Sopstvo, ili Svjesni Entitet. Prisustvo nepobitnog Sopstva, ili Svesnosti, dominira svakom fazom razmišljanja, a bez njega razmišljanje nije moguće. Vedanta stoga zaključuje da svi entiteti, od grubih, dodirljivih obekata vanjskog sveta do uma, moraju po prirodi biti „viđeno“, objekt. oni su po prirodi mrtvi (jada) i promenjivi. Međutim, Sopstvo ili Svesnost jest istinski „Videlac“ ili Subjekt, nepromenjivo Znanje; Ono nikad ne može biti zamišljeno kao mrtvo ili neinteligentno. Kao što Upanišade tvrde, Znalca nikad ne možemo zamisliti kao lišenog Znanja. On je Čista Svesnost koja je Atman u čoveku i Brahman u univerzumu. Cilj Vedante jest dokazati stvarnost Atmana i Brahmana i njihovu potpunu identičnost.

AJNANA Ili NEZNANJE

Prema filozofiji Vedante, Brahman, Jedno bez drugoga jest po prirodi Postojanje, Znanje i Blaženstvo, on je stvarna i jedina Supstanca; svi materijalni objekti su nestvami i bez supstancije/temelja; oni su proizvodi neznanja.

Kako netko može smatrati da su materijalni univerzum i njegovi objekti stvarni? Kako su nastali nesupstancijalna imena i oblici? Ako je Konačna Stvarnost Jednota, zašto vidimo relativan svet i njegovu višestrukost? Kakav je odnos između Jednog i mnogog, Apsolutnog i relativnog? Ovim pitanjima ftlozofi najviše razbijaju glavu te su mislioci predlagali raznolike odgovore. Neki vjeruju da je univerzum stvorila neka vanjska sila zvana Bog, po istom uzoru kako lončar izrađuje lonac ili tesar komad nameštaja. Neki vjeruju da je Bog ili sila sarna postala univerzumom i da uzrok univerzuma nije van njega. Zatim, prema nekim ekstremnim nedualistima kao što je Gaudapada, nikad i nije bilo ikakve kreacije. Postoji samo Brahman i sve što opažarno je Brahman. Ako čovek kaže da vidi univerzum mnogostrukosti/raznolikosti, on je žrtva iluzije; jer kad se zna Istina dualnost ne postoji. Kad bi imena i oblici doista postojali, bili bismo sposobni povezivati ih odnosima kao što su uzrok i posledica ili supstancija i atribut. Gaudapada međutim, u svom komentaru na Mandukya Upanišadu, nazvanom Karika, zadivljujuće je odbacio sve dokaze o odnosima te je utvrdio gledište da nikad i nije bilo pravog stvaranja, da je sve što postoji u stvari nedualni Brahman. Raznolikost univerzuma ne postoji jer se postizanjem Znanja ona ne percipira.

Prema Šankaracaryi, međutim, nije moguće negirati univerzum imena i formi kao činjenicu temeljenu na svakodnevnom iskustvu za Ijude od neznanja. Pa ipak, on nedvosmisleno kaže da sa stanovišta Brahmana takav univerzum ne postoji. Fatarnorgana je činjenica za Ijude koji su žrtve iluzije u pustinji, čak iako u suvom pijesku nema nimalo vlage. Čovek vidi u polutami samo bezopasno uže, pa ipak on može čvrsto verovati da je to zmija i ništa drugo. Za njega je zmija stvarna. Iskustva u snovima stvarna su za onog koji sanja. Slično tome, imena i oblici su stvami onima koji su lišeni istinskog Znanja. Šankara međutim, ne stavlja ova tri iskustva iz relativnog sveta, tj. iluzije, snove i budno stanje, u istu kategoriju. Iskustva iz budnog stanja svakako su mnogo stvarnija nego drugi tipovi iskustava. Sa stanovišta Apsoluta, sva tri tipa su jednako nestvarna. Međutim, Šankara nije zagovomik subjektivnog idealizma poput nekih budističkih filozofa. On ne vjeruje da individualna duša, ili ego, stvara ne-ego, ili univerzum. Zbog kosmičke iluzije, nastaju ego („ja“) i ne-ego (ne-„ja“) pa se stvara fiktivni odnos.

Treba razumjeti da u osnovi nema razlike između filozofskih pogleda Gaudapade i Šankare. Gaudapada je napisao svoju filozofiju sa stanovišta Brahmana i stoga je izjavio da svet ne postoji; dok Šankara diskutira o univerzumu sa stanovišta maye, s kojeg se on vidi kao stvaran, te pokazuje put ka realizaciji Brahmana. Prema Šankari, čovek ne može ignorirati univerzum tako dugo dok ga percipira; niti može negirati svoj odnos s ostalim Ijudskim bićima ili različitim objektima sveta tako dugo dok mu se čine stvarnima. A oni mu svakako izgledaju stvamima ako je svestan stvarnosti vlastitog individualnog ega i univerzuma oko njega. Stoga, tako dugo dok čovek vidi višestrukost on mora raditi, moliti, obožavati, žeti rezultate svojih dela, te doživljavati sreću i nesreću. U tom stanju on ne može a da ne obrati pažnju na razliku između moralnosti i nemoralnosti. Poštivanje moralnog zakona donosi mu nagrađu, a nepoštivanje kaznu. Prema Šankari, važenje Svećih spisa, korisnost duhovnih disciplina, te ukratko sve religijske i etičke zapovedi osnivaju se na prepoznavanju stvarnosti pojavnog sveta. Sa stanovišta Brahmana, potpuno su beznačajne.

Kako Apsolut postaje relativan ili proizvodi/stvara relativno? Kako može Atman, koji nije ništa drugo do li Brahman, identificirati Sebe s prolaznim telom, s osjetilima i s egom? U odnosu na ova preporna pitanja, Šankara ima stav prosvetljenog agnosticizma. To znači da vidi logičnu nemogućnost određivanja preciznog odnosa između Brahmana i relativnog univerzurna; budući da ne može biti nikakvog odnosa između Stvarnosti i pričinjene stvarnosti (prividne pojavnosti). Međutim, neznalica vidi višestrukost univerzurna a to Šankara zove mayom. Mayu ne možemo spoznati. Čak i kad bismo ju spoznali ne bismo ju mogli objasniti. Da bismo odredili odnos Apsoluta s vidljivim univerzurnom, konačan um bi trebao spoznati beskonačan Apsolut. A kad bi bio spoznat Apsolut, konačan univerzurn i konačan um prestali bi postojati. Stoga Šankara ne ide ništa dalje u objašnjenju stvaranja.

Samkhya filozofi opisuju univerzurn kao modifikaciju Prakriti ili Prirode. Prema njima, uzrok se manifestira u posledici. Posledica pre svog nastanka postoji u uzroku. Prema jednoj drugoj ftlozofskoj skoli koja uključuje dualiste i teiste, univerzurn nije postojao pre svog nastanka. Posledica nije postojala pre svog nastanka. Šankara, s druge strane, isatiče potpunu nemogućnost da Konačni um ikada dokuči prirodu univerzurna u smislu odnosa uzroka i posledice. On govori o univerzurnu kao o mayi budući da – kao što svaki mislilac zna, čak i dok ga percipira putem osjetila – negov priroda je prolaznbost. U svom imenovanju univerzurna mayom, Šankara samo konstatira činjenicu, tj. da se Jednota na neobjašnjiv način pričinjava/izgleda poput višestrukosti. Smatrati uže za zmiju jest fenomen koji možemo nazvati mayom; to međutim ne implicira nikakvo objašnjenje kako ili zasto se uže čini takvim. Ono samo konstatira određenu činjenicu. U istom smislu, fatarnorgana jest maya, objekti u snovima su maya, stvaranje je maya.

Vedantisti koriste takve termine poput avidye, ajnane i Prakriti kao da su praktično sinonimi maye. Reč „maya“ općenito označava kosmičku iluziju/varku, zbog koje se Brahman, ili Čista Svesnost, čini kao Stvoritelj univerzurna. Pod uticajem avidye tj. neznanja, Atman, ili Čista Svesnost, izgleda poput jive, ili individualiziranog Sopstva. Ajnana jest neznanje koje čini da Apsolut izgleda kao da je relativan ili da Jednota izgleda poput višestrukosti. Reč Prakriti (materija ili Priroda) koristi se da bi označila mayu kao materijal od kojeg je stvoren univerzurn. Međutim, u praksi se ove razlike ne poštuje striktno pa se ovi pojmovi koriste često jedan urnjesto drugog.

ZNAČENJE MAYE

Reč maya[6] koristena je u Rig Vedi da bi označila vrstu magične sile/moći. Tamo se kaže da je lndra pomoću maye poprimao različite oblike. U Upanišadama reč dobiva fllozofsko Značenje. Čitamo u Svetasvatara Upanišadi: „Znaj da je Prakriti ili Priroda maya te da je Veliki Gospodin Gospodar maye“. Krišna kaže u Bhagavadgiti: „Ovu Moju Božansku mayu, koja se sastoji od 3 gune, teško je nadvladati. Međutim, oni koji traže spas u Meni samom, nadvladat će ovu mayu.“

Šankara govori o mayi kao o Sili Božjoj, bez početka, sastavljenoj od tri gune. Premda je neopipljiva, moguće ju je odrediti s obzirom na posledice koje proizvodi, Sadananda kaže da je maya „nešto određeno, iako neopipljivo, što ne možemo opisati terminima „biće“ ili „ne-biće“, i što je u suprotnosti sa Znanjem“. Pukusajmo razumjeti Značenje ovih defmicija.

Mayu ne možemo opisati bilo kao „biće“ ili „ne-biće“; stoga se kaže da je mayu nemoguće defmirati. Da je ona biće u pravom smislu reči, tada bi se njene posledice, opipljiv univerzum, mogle percipirati u svako doba. Budući da biće ne može nikada postati ne-biće; Stvarnost nikad ne može postati nestvarna. Međutim, mudrac ne opaža univerzum ni u samadhiju ili u stanju jedinstva s Brahmanom (Apsolutom) niti u dubokom snu bez snova. S druge strane, da je maya ne-biće, nešto nepostojeće, nestvarno, poput sina jalove žene, ne bi bilo moguće vidjeti mnogostrukost univerzuma. Pojedinac ne bi mogao vidjeti svet imena i formi kao stvaran. Stoga se za mayu kaže da je ona „nešto određeno“. Reč „nešto“ ovdje označava njenu nesupstancijalnost ili bezvrednost jer odvojen od Brahmana, svet kao posledica maye jest i nesupstancijalan i bezvredan. Reč „određeno“ označava njenu sposobnost da stvori vidljivi univerzum. Također je svrsishodno ukloniti pogrešan pojam da je maya, ili neznanje, čista negacija zato što je ona nedostatak Znanja. Za mayu se kaže da je „oprecna Znanju“, zato što i maya i njena posledica, materijalni univerzum, nestanu kad se postigne Znanje o Brahmanu. Brahman i maya ne mogu postojati istovremeno, isto kao Apsolut i relativno, kao Jednota i višestrukost. Percipiranjem jednog od ovo dvoje, drugo prestaje postojati. Oni čak nisu ni korelativni/suodnosni. Zato je često postavljano pitanje, kako Apsolut postaje relativan svet, nelogično i beznačajno.

Tako dugo dok netko vidi mayu ili njene posledice, može reći da ona pripada Brahmanu, budući da ništa doista ne postoji osim Brahmana. Tako su Vedantisti opisali mayu kao neobjašnjivu Silu Vrhovnog Gospodina, Paramdašakti, pomoću koje nastaje iluzija stvaranja, očuvanja i rastapanja univerzuma. No sa stanovišta Brahmana, koji je svo Svetlo i Znanje, maya ne postoji. Pojedinac poistovećen s Brahmanom ne vidi čak ni trag maye. S relativnog stanovišta, istinska priroda Brahmana izgleda zaklonjena nekom neshvatljivom silom, koja se nalazi u Sebi Samoj i uzrokuje postojanje cele panorame pojavnog univerzuma. Tako nastaje i iluzija o egu i ne-egu te njihov međusobni odnos. Beskonačni Brahman izgleda kao individualna duša obdarena s egom, umom, osjetilima i fizičkim telom. Budući da je sam um proizvod maye, ne možemo rezoniranjem spoznati uzrok maye. Baš maya, neznanje, proizvodi iluziju o deši, kali i nimitti – vremenu, prostoru i kauzalnosti – koja skriva istinsku prirodu Čiste Svesnosti te prikažuje višestruki univerzum. IIi, prema višem pojmu/konceptu Vedante, maya putem nama i rupa – imena i oblika – manifestira višestruke predmete relativnog sveta. Brahman, žigosan/karakteriziran imenima i oblicima, čini se kao skup raznovrsnih obekata.

TRI GUNE

Kaže se da se maya ili Prakriti sastoji od tri gune: sattva, rajas i tamas. Reč guna često se prevodi kao svojstvo, a to ne daje precizno značenje originalne reči. Sattva, rajas i tamas nisu  34 svojstva/kvalitete maye u istom smislu kao što je čvrstoca svojstvo željeza, ili mekoća svojstvo maslaca, ili toplina svojstvo vatre. Tri gune su sastavni delovi maye; može ih se usporediti sa tri struka ispletena u uže maye, uže pomoću kojeg maya čoveka veže za iluzoran svet. Maya ne postoji nezavisno o gunama. Tri su gune prisutne, u promenjivom stupnju, u svim predmetima, grubim ili suptilnim, uključujući um, buddhi i ego. Hrana koja hrani naše telo, misao koja je funkcija uma, dužnost koja uzdiže čoveka sa životinjskog nivoa, milosrđe, obožavanje, žrtvovanje – ukratko, sve što pripada univerzumu maye – sadrži ove tri gune.

Na kraju ciklusa sveta, kad se imena i oblici vrate u stanje nemanifestacije/neočitovanja ili involucije, gune ostaju u stanju nediferencijacije ili u stanju ravnoteže. To se naziva semenim stanjem univerzuma; ono je opisano kao san Kosmičke Duše. Maya, zajedno s Brahmanom, ili Čistom Svesnošću, postoji tada kao Uzrok sam, bez ikakvih manifestacija. Odjednom, ravnoteža biva narušena voljom Gospodnjom i gune započinju s aflrmacijom svojih individualnih svojstava. Nastaju različiti predmeti/objekti, suptilni i grubi. Opipljivi univerzum manifestira se (očituje se) korak po korak (malo-pomalo).

Rajas i tamas su međusobno suprotni, dok sattva uspostavlja ravnotežu između ovo dvoje. Osnovna značajka rajasa je energija, a iz nje emanira „primarni tok aktivnosti“. Putem njene snage, fenomenalni/pojavni univerzum alternira između evolucije i involucije, očitovanja imena i oblika te njihove recesije/odlaska u semeno stanje. Vidljiva posledica rajasa jest, npr. kod čoveka, neprekidna aktivnost izražavana ambicijom, požudom, Ijutnjom, pohlepom/lakomošću, arogancijom, egotizmom, zavišću, ponosom, Ijubomorom itd. Pod njegovim uticajem čovek postaje žestoko/divljački vezan za svet. Rajas jest uzrok patnje.

Tamas je sila zamagljivanja, ona skriva istinsku prirodu stvari te se one čine drugačijima nego li to u stvari jesu. Na čoveku se uticaj tamasa vidi po njegovom neznanju, mlitavosti, tuposti, nesmotrenosti i gluposti. Kad tamas dominira nad sattvom i rajasom, čovek je često pospan ili neaktivan (trom, inertan). Tamas lišava čoveka ispravnog odlučivanja ili određene vjere te unosi sumnju i nesigurnost. Nakon što je tamas prekrio istinsku prirodu Sopstva, rajas primenjuje svoju projektivnu snagu te stvara raznovrsne fantazije koje čine praktični život neprosvetljenog čoveka. Ali jao, čak ni učenjaci veoma dobro verzirani u filozoflji ne mogu izbeći njegovim hipnotickim činima/čarima. On je majka obmane.

Sattva pruža sreću i pravi je čovekov prijatelj u njegovim naporima da realizira Istinu. U čoveku, ona se manifestira u poniznosti, bezazlenosti, samokontroli, nesebičnosti, čistoći, zadovoljstvu, istinoljubivosti, neustrašivosti, vjeri, predanosti, žudnji za Oslobođenjem i drugim sličnim duhovnim kvalitetama. Kad dominira sattva, čovek se oseća nevezan za svet, on smanjuje svoje fizičke aktivnosti, intenzivira svoju kontemplaciju te na razne načine stremi/nastoji da postigne mir i blaženstvo. Negovnjem sattve, i rajas i tamas drže se pod kontrolom.

Tri gune uvek postoje zajedno. Ne može postojati Čista sattva bez rajasa i tamasa; ili Čisti rajas bez sattve i tamasa; ili Čisti tamas bez sattve i rajasa. Razlika između jednog i drugog bića jest u različitom udelu pojedinih guna.

Tri gune, ne smije se zaboraviti, pripadaju mayi, Prakriti ili neznanju, koja uključuje sve u Prirodi – anorgansko, organsko ili psihičko. One su obeležja/svojstva relativnosti. Tako dugo dok je čovek privržen bilo kojoj od njih on je pojavno biće a ne slobodna duša. Čak se i božanstva i anđeli nalaze pod uticajem guna. Božanstva su nadljudska bića kod kojih dominira sattva; kod Ijudi dominira rajas; a kod nižih bića tamas. Sam Brahman, nedirnut mayom, je iznad guna. Sattva vezuje čoveka s privrženošću sreći, rajas s privrženošću aktivnosti, a tamas obmani.

Tri gune možemo usporediti s pljačkašima koji napadaju čoveka iz zasjede u šumi. Tamas, jedan od razbojnika, želi ga uništiti, ali na nagovor rajasa, drugog razbojnika, veže mu ruke i noge za drvo i otima mu sva negov blaga. Nakon nekog vremena, sattva, treći razbojnik, se vraća, oslobađa čoveka od okova, izvodi ga blago iz šume te ga dovodi na autoput koji vodi ravno njegovoj kući. Zatim se sattva od njega oprašta, budući da je ona također razbojnik i ne usuđuje se pratiti čoveka dalje od šume zbog straha od policije. Tamas želi uništiti čoveka; rajas ga vezuje za svet i otima mu negov duhovna blaga, sattva mu pomaže da nade put ka Slobodi. Tamas treba biti nadvladan rajasom, a rajas sattvom. Konačno, treba također napustiti i sattvu, ako aspirant teži ka totalnoj Slobodi. Istina se nalazi iznad tri gune.

MAYA, NAVOĐEN]E ČIN]ENICE

Naš svakodnevni praktični život u dualnom svetu nije moguć bez maye. Mi svi živimo, krećemo se i mislimo u mayi. Neobjašnjiva u krajnjim granieama, maya se opisuje kao „aghatana ghatana patiyasi“ – čineći nemoguće mogućim. Pod njenim se čarolijama čini da čak i Inkamacija Boga zaboravlja na svoj nadljudski sjaj te se ponaša poput običnog smrtnika. Maya je odgovorna za kontradikcije u našim mislima i delima. Iza Dobra neumitno sledi Zlo; pa ipak, mi se stalno trsimo stvarati samo dobra verujući da će ono Konačno ukloniti zlo u ovom relativnom svetu. Vjerujemo u pragresivnu evoluciju univerzuma. To je maya. Uzrak određuje posledicu; pa ipak nastojimo utemeljiti mir putem rata. To je maya. Neki čovek opljačka svog bližnjega pa potom daruje novac u dobratvome svrhe, očekujući nakon toga večnu sreću. Privrženost, bez koje nije moguća nikakva sreća na zemlji, stvara okove i donosi patnju, i za onog koji voli i za voljenu osobu. Sve je to maya. Novac stvara komfor i gradi kulturu, međutim, on konačno slabi naciju te donosi prapast. Vršenje dužnosti uzdiže čoveka iznad životinje, ali također ometa njegovu konačnu slobodu. Zelimo pokoriti Prirodu putem materijalnih resursa da bi konačno postali samo rabovi matere. ovo je maya. Tako dugo dok se poistovećujemo s relativnim svetom, ova maya ili kontradikcija nadvena je nad našim svakim delom i mislima. Nema slobode u mayi. Sloboda je iznad toga. „Dođite k meni, svi vi koji crnčite i koji ste toliko opterećeni, i dat ću vam počinak.“ Duše preopterećene bremenom relativnog iskustva te umome od putovanja amo-tamo u svetu neznanja, otkrivaju da nema konačne sreće u mayi, u željenju želja ili u njihovom ispunjenju. Zatim oni traže Brahmana, Gospodara maye, koji je Utelovljenje slobode i Mira. Gospodin kaže u Bhagavadgiti: „oni koji traže utočište u Meni, Konačno nadilaze mayu.“ Svetlo Brahmana uništava mayu, kao što svetlo Sunca uništava nožnu tminu.

Često se smatra da doktrina o mayi, koja negira realnost dobra i zla, nije dosledna moralu (protivreči moralu); netko može tražiti utočište u mayi i istovremeno gaziti sve moralne vrednosti. To je iskrivljavanje koncepta o Mayi. Tako dugo dok je čovek podložan čarima maye, dobra i zlo su za njega stvarni. Tako dugo dok netko razlikuje između dobra i zla, taj mora izbjegavati zlo i slediti dobra. Šankara priznaje stvarnost relativnog sveta u stanju neznanja te naglašava činjenicu da u takvom stanju i dobra i zlo treba tretirati kao stvarno. Stoga treba postivati etičke zakone. oni tvore temelj discipline Vedante. Samo sledeći dobra a kloneći se zla možemo Konačno nadvladati iluziju o parovima supratnosti. Slično tome, služenje društvu, obožavanje, molitva i obavljanje različitih dužnosti u svetu nisu u konfliktu s čovekovom tdnjom da se oslobodi maye te postigne Slobodu.

DVI]E MOĆI MAYE

Premda je maya neopisiva i nije ju moguće defmirati, ipak se njeno postojanje izvodi iz njenih posledica, kao što su prajekcija ili manifestacija (Šristi), očuvanje (sthiti) i rastapanje (laya), univerzuma. Maya ovo radi pomoću dve sile pod naživom sila skrivanja (avaranašakti) i sila projekcije (vikšepaŠakti). Ova prva prekriva/zamućuje znanje promatrača; ona skriva istinsku prirodu Brahmana. Premda je sama beznačajna i nesupstancijalna, ipak ona nedokučivom snagom skriva Postojanje-Znanje-Blaženstvo Apsolut, poput dela oblaka koji nije ništa drugo nego vodena para i nije veći od ljudske šake, a skriva sjajni sunčev disk koji je milijun puta veći od same Zemlje. Kao što Sunce usprkos ovom skrivanju zadržava netaknutim svoj sjaj, tako i Sopstvo ili Brahman, usprkos skrivanju maye, zadržava u potpunosti Svoju prirodu Čiste Svesnosti.

SILA PROJEKCIJE I SKRIVANJA (ISTINE)

Kad sila maye sakre istinsku prirodu Brahmana, javlja se stanje inežividuacije i relativnog postojanja; baš kao kad je stvarna priroda užeta skrivena tamom, javlja se mogućnost greške pa uže zabunom smatramo zmijom ili štapom ili pukotinom u zemlji. Kada maya sakre istinsku prirodu Atmana, nastaju uvjeti pri kojima Atman izgleda poput jive ili konačnog stvorenja/bića, obdarenog pojmom da je činioc ili uzročnik te onaj koji doživljava zadovoljstvo i bol, ljubav i mržnju te druge parove suprotnosti, baš kao kad ljudsku svesnost zamrači skrivajuća snaga sna pa se javlja stanje u kojem on vidi fantazije snova te ih smatra stvarnima.

Skrivajuća sila i sila projekcije maye deluju gotovo istovremeno. Neznanje, koje skriva stvarnu prirodu užeta, stvara pomoću sile inherentne mayi i iluziju zmije ili štapa. Projekcijska moć maye stvara celokupni univerzum (Brahmanda) te sve objekte u njemu.

Stoga možemo Brahmana zajedno s mayom zvati Projektor ili Očitovatelj/Pokazivač univerzuma. Međutim, ova projekcija je samo privid; ona nije stvarna. Kao što je gore navedeno, Brahman ili Apsolut ne može učestvovati u činu stvaranja. Kad netko vidi dualnost univerzuma i traga za njegovim uzrokom, on ga nalazi u Brahmanu zajedno s mayom. Nedualisti se razlikuju od dualista i panteista, zato što ovi poslednji smatraju kreaciju stvarnom. Prema nedualistima, univerzum je lažno nadređen Brahmanu zbog maye; a ta nadređenost/prekrivanje ne može uticati na stvarnu prirodu Brahmana.

Maya jest bez početka; tj. čovek pod čarima maye ne može spoznati njen početak, poput spavača koji dok sanja ne može spoznati početak sanjanja. Kao što je već rečeno, pojmovi vremena, prostora i uzročnosti – stupovi relativnog sveta – pripadaju mayi.

DVA MODALITETA MAYE

Maya nam se pričinjava u dva različita modaliteta ili aspekta, ovisno o našem načinu gledanja na nju. Nazivaju se kolektivnim ili kosmičkim (samašti) aspektom i individualnim (vyasti) aspektom. S kolektivnog stanovišta, maya je jedna; ali s individualnog, ona je mnoštvo. Filozofi Vedante daju sledeće primjere da bi objasnili dva modaliteta maye. Možete promatrati skupinu drveća s kolektivnog stanovišta i opisati/defmirati je kao šumu; možete također promatrati šumu sa stanovišta drveća i opisati ju kao skupinu drveća. IIi, s kolektivnog stanovišta možete opisati neku veću količinu vode kao more ili jezero, a sa individualnog stanovišta možete opisati more ili jezero kao količine vode. Na sličan način Vedantisti govore o kolektivnom ili kosmičkom agregatu/masi maye i o individualnoj mayi.

UPADHI

Maya, i u svom kosmičkom i u individualnom aspektu, skriva istinsku prirodu Brahmana. Tako Beskonačan i Večan Apsolut deluje poput konačnog bića, ograničenog vremenom i prostorom. Zajedno s kosmičkom mayom, kao što ćemo sada vidjeti, Brahman se pojavljuje kao Išvara ili Personalni bog (Bog s atributima), te zajedno s individualnom mayom, kao jiva ili individualna duša. Tako maya postaje upadhi ili ograničavajući dodatak Brahmanu. Izgleda da upadhi mijenja ili ograničava istinsku prirodu objekta. Na bezobličnom nebu izgleda kao da postoje oštre linije dok ga gledamo kroz nazupčene vrhove ili s nebodera. Međutim, ovo ograničenje je samo prividno, nije stvamo. To je zajednica s upadhima različitih materijalnih tela koji čine da nam Brahman izgleda poput božanstva, anđela, ljudi, životinja, drveća, ptica i kamenja. Kao što je Bosanžuet napomenuo, kada Apsolut padne u vodu, postane riba. Voda deluje kao upadhi. Međutim, ne smije se zaboraviti da upadhi ne uzrokuje nikakvu stvarnu promenu u Brahmanu. Odbacivanjem upadhija, objekti koje neznalice smatraju konačnima realiziraju se kao Brahman.

IŠVARA

Brahmana zajedno s upadhijem kolektivnog neznanja Vedantisti nazivaju Išvarom ili Saguna Brahmanom, a to grubo odgovara Personalnom bogu (Bog + forma) različitih religija. Prema nedualističkoj Vedanti, Personalni bog (Bog s atributima) je jednu stepenicu niže od Brahmana, premda je ono najviši simbol ili manifestacija Brahmana u relativnom svetu. Išvara je obdaren takvim kvalitetama kao što su sveznanje, sveprisutnost, univerzalno Gospodstvo/Milost te neograničena moć. Brahmana ne možemo opisati nikakvim specifičnim osobinama. To je Išvara, a ne Čisti Brahman, koji je u svojim različitim aspektima nazvan Stvoritelj, Obdržavatelj i Razaratelj univerzuma. Išvara ili Saguna Brahman stvara pomoću sattve; obdržava pomoću rajasa, a razara pomoću tamasa. On je Unutamji Kontrolor univerzuma. Svetlo Išvare koje osvetljava kosmičko neznanje jest Svetlo Brahmana. Sa stanovišta Čistog Brahmana nema kreacije; stoga se niti jedno od svojstava pripisanih Išvari ne odnosi na Brahmana. Kao što zlato bez drozge/otpadaka ne možemo koristiti za izradu nakita, tako ni Čisti Brahman bez (otpatka) maye ne može stvarati univerzum. Išvara je, tako reći, iskrivljavanje ili „kvarenje“ Brahmana.

JIVA

Brahman ili Čista Svesnost, zajedno s individualnim neznanjem, zove se jiva ili individualna živuća duša. Jiva prebiva u telu. Svesnost jive, koja dolazi od Čiste Svesnosti, od Brahmana, osvetljava poput lampe individualno neznanje. To je razlog zbog kojeg se um, buddhi, ego i osjetila, proizvodi/produkti neznanja i matere u prirodi, doimaju kao svjesni. Individualna duša, zato što je nastala upadhijem individualizirane maye, lišena je za razliku od Išvare, snage Gospodstva (odnosno vlasti nad svime). Zbog istog razloga ona nije sveznajuća poput Išvare.

I Išvara i jiva povezani su s mayom; oboje su proizvodi maye. Međutim, razlikuju se zbog činjenice što se maya nalazi pod kontrolom Išvare, dok je jiva ili individualizirano biće pod kontrolom maye. Ograničenja koja je maya nametnula jivi, čine da ona potpuno zaboravi svoju stvamu prirodu; međutim, na Išvaru ne može utjecati Negov maya, baš kao što se kobra ne može otrovati svojim otrovom. Kako Išvara tako i jiva su manifestacije Brahmana na relativnom planu; međutim, Išvara je slobodna poput pauka koji se slobodno kreće po svojoj paučini/mreži, dok je jiva zapletena u svet poput bube dudova svilca zatvorene u svoju čauru. Išvara koristi mayu kao Njegovo sredstvo u svrhu stvaranja, očuvanja i rastapanja/rastvaranja univerzuma; putem maye ponovno, On je Gospodar/Vladar univerzuma. Međutim, jiva je rob maye. Nikad ne smijete zaboraviti da sa stanovišta Čistog Brahmana maya ne postoji; stoga ni Išvara ni jiva ne postoje sa stanovišta Apsoluta. Oboje su privid. Ali na relativnom planu jiva jest obožavatelj, a Išvara obožavani. Išvara jest Kreator, a jiva stvoreno biće. Išvara je Otac i Gospodar, a jiva Njegovo dijete i sluga. Premda je Išvara jedan stupanj niže od Brahmana, ipak je Negov važnost u relativnom svetu van svakog mjerila. Zapravo, budući da je Brahman neispripovedan Apsolut, On ne može biti objekt jivinog mišljenja ili obožavanja. Išvara, Personalni bog dobiva Svoju snagu i stvarnost od Brahmana te je najviši pojam/koncepcija Beskonačnog koji može zamisliti konačan um. Kad se dosegne najviši stupanj duhovnog iskustva, tada se oboje, i individualna duša i Personalni bog, stapaju u Brahmanu te trojstvo postaje jedno. Postoji samo Brahman.

Kolektivna ili kosmička maya jest superiorna individualnoj mayi; prva jest upadhi Išvare, a druga upadhi jive. Kolektivna maya se sastoji od 3 gune: sattve, rajasa i tarnasa. Zajedno s njima, Išvara stvara, održava i uništava univerzurn. Iako je udružen s mayom, On je uvek svestan Svoje istinske prirode – Brahmana. Kolektivna maya jest tvar/građa od koje je stvoren materijalni univerzurn; stoga se naziva i kauzalnim telom. Izgleda da ono skriva Brahmana poput plašta; međutim, kroz njega Ananda ili Blaženstvo Brahmana prožima Išvaru. To je razlog zbog čega se ono zove anandarnayakoša ili plašt blaženstva. U vreme kosmičkog rastapanja/rastvaranja, kada ciklus dođe do kraja, sva gruba i suptilna bića stapaju se u kosmičkoj mayi. To se zove „kosmički san“. Kosmička maya se smatra energijom ili silom Išvare; ona se obožava kao Kali ili Šakti, Božanska Majka u narodnoj hindu religiji.

Od individualne maye nastaju ego, um, osjetila i telo jive. Stoga se ono zove kauzalno telo jive. Za vreme dubokog sna grubo i suptilno telo jive stapaju se u kauzalno telo. Stoga se individualna maya često naziva dubokim snom. U tom stanju ona se nalazi u neizdiferenciranom obliku. Izgleda da individualna maya skriva Atmana ili Čistu Svesnost poput plašta; međutim, kroz nju Ananda ili Blaženstvo Atmana prožima jivu u dubokom snu u kojem nema bola i patnje koji se mogu doživeti u budnom stanju ili u snovima. Zato se ona zove anandamayakoša ili plašt blaženstva. U dubokom snu bez snova Atman je prekriven skrivajućom silom („velom“) neznanja.

MIKROKOSMOS I MAKROKOSMOS

Individualna maya zajedno s jivom u suštini se ne razlikuje od kolektivne ili kosmičke maye udružene s Išvarom. Makrokosmos i mikrokosmos su u stvarnosti jedno. Nema prave razlike između šume i drveća koje je sastavni dio šume. Nema stvarne razlike između mora i količina vode koje tvore more. Razlika jest u načinu gledanja na stvari. Slično tome, svesnost povezana s Išvarom jest zapravo ista svesnost povezana s jivom. Sve je to jedna te ista svest. Akaša (prostor ili nebo) ograničena surnom jest zapravo ista akaša ograničena drvetom. Akaša reflektirana u jezeru jest ista Akaša reflektirana u kapi vode. Razlika jest u načinu gledanja na stvari.

TURIYA

Ali postoji jedna druga Akaša, koje je ova prva (ograničena upadhijem šume i drveća ili reflektirana u jezeru i kapi vode) samo dio. Ova Akaša je beskonačna, večna i nedirnuta ikakvim ograničenjima. Akaša ograničena upadhijima ne može postojati bez beskonačne Akaše. Slično tome postoji beskonačna Svesnost, koje su svesnost ograničena kolektivnom mayom (Išvara) i svesnost ograničena individualnom mayom Điva) samo delovi ili aspekti. Ova Beskonačna ili Čista Svesnost jest večna i nedirnuta ikakvim ograničenjem pojavnog sveta. Svesnost ograničena upadhijima kolektivne i individualne maye ne može postojati bez Beskonačne Svesnosti. Ova Beskonačna Svesnost naziva se Turiya, Četvrto. To je Brahman ili Transcencdentalna Svesnost, neizreciva rečima i nedokučiva razmišljanjem. Nepovezan Supstrat kolektivnog i individualnog neznanja te također Išvare i jive, On je Konačna Stvarnost, koju Vedanta opisuje samo svojom poznatom metodom negacije „neti, neti“, „nije to, nije to“.

Mandukya Upanišada govori o Turiyi na sledeći način:

„Turiya nije ono što je svesno unutarnjeg (subjektivnog) sveta niti ono svesno vanjskog (objektivnog) sveta, niti masa svesnosti niti jednostavna/prosta svesnost, niti nesvesnost. Nemože se percipirati (organima osjetila), neshvatjiva/nedokučiva je (umom), nepovezana je (s bilo kojim objektom), nezaključiva/neizvediva je, nezamisliva je i neopisiva; njena suština je po prirodi Svesnost, sastavni je dio Sopstva samog i negacija je svih fenomena. Ona je Mir, Blaženstvo i Jednota bez drugoga. To je Turiya, Četvrti. To je Atman i treba ga realizirati.

Premda reč Turiya doslovce znači „Četvrti“, ona nema numeričko Značenje. Ona je Apsolut. Zove se Četvrti s obzirom na 3 stanja svesnosti, nairne, budno stanje, snovi i dubok san bez snova, a sva pripadaju mayi i nema ih u Brahmanu. Turiya je nepovezan Svedok ova tri stanja.

Veliki Šankara ovako zaziva Turiyu na početku svog komentara o Mandukya Upanišadi: „Klanjam se onom Brahmanu koji nakon što je uživao (u budnom stanju) u svim grubim objektima prožimajući celi univerzum sa sveprisutnim zrakama Svoje nepromenjive Svesnosti, grleći celokupnu raznolikost pokretnih i nepokretnih obekata; koji ponovno, nakon što je probavio, tako reći -tj. iskusio (u snu) – sve vrste obekata proizvedene željama i dovedene u egzistenciju putem uma, uživa blaženstvo u dubokom snu bez snova te nam omogućuje da iskusimo ovo blaženstvo putem maye; koji, nadalje jest označen u smislu/terminima maye kao Četvrti (furiya), te koji je svevišnji, besmrtni i nepromenjivi.“

„Neka ova Turiya, koja poistovetivši se (putem maye) sa celokupnim univerzumom, doživljava (u budnom stanju) mnogostrukost grubih obekata užitka, zbog neznanja i privrženosti; koja ponovno, u snovima, doživljava, osvetljena Svojom vlastitom svetlošću, suptilne objekte užitka, objekte nastale njenim vlastitim unutamjim organom, te koja konačno u dubokom snu bez snova povlači sve objekte (suptilne i grube) u Sebe, te se tako oslobađa svih distinkcija i razlika, neka nas ova Turiya, oduvek lišena svojstava, zaštiti.“

Turiya ili Čista Svesnost jest Atman, istinsko Sopstvo čoveka i svih živih bića. Njena priroda jest Istina (satyam), Znanje (jnanam) i Beskonačnost (anantam); Dobrota (šivam) i Ljepota (sundaram); Mir (santam) i Nedualnost (advitiyam). Ona je nerazoriva i nepromenjiva Bit čovekova. Ona je stalan Razlog iluzomih iskustava budnog stanja, snova i dubokog sna, baš kao što je i pustinja stalan/nepromenjiv razlog za iluziju o fatamorgani te uže za iluziju o zmiji. Kao što se čini da valovi i mehurići udruženi s imenima i oblicima plutaju na neizmjernim, mimim, homogenim vodama okeana, tako se čini i da iskustva triju stanja postoje u Turiyi. Kao kad se odbace iluzorna imena i oblici fatamorgana biva shvaćena/prepoznata kao pustinja, zmija kao uže a valovi i mehurići kao okean, slično tome, odbacivanjem imena i oblika, svako iskustvo smatra se Turiyom, ili Čistom Svesnošću. Sama Turiya jest Stvarnost iza svih iskustava, Stvarnost iza univerzuma. Ona jest univerzum u svojoj istinskoj biti. Kao što nepokretan i nepovezan ekran povezuje i stvara kontinuitet među nepovezanim slikama u kinu, tako i Turiya, bez svojstava, nepromenjiva i poput svedoka povezuje i stvara kontinuitet među nepovezanim iskustvima ega u onome što zovemo naš pojavni život. život nije moguć bez supstrata Turiye, koja je Stvarnost koja prožima univerzum.

TEORIJA CIKLUSA

Hindu fllozofl ne vjeruju u apsolutno stvaranje sveta iz ničega u određeno vreme. Oni govore o manifestiranju univerzuma, zvano početakk ciklusa, a njegovo nemanifestiranje jest kraj ciklusa. Za vreme manifestiranja, pomalo poetski opisanog u Vedama kao „izdisanje“ Puruše ili Kosmičke Osobe, nastaju imena i oblici; za vreme nemanifestiranja ili „udisanja“ Kosmičke Osobe, imena i oblici vraćaju se u semeno ili nemanifestirano stanje. Na početku svakog ciklusa, kada imena i oblici postanu vidljivi, ponovno nastaju sva bića iz ranijeg ciklusa koja nisu postigla Oslobođenje, sa svojim željama i latentnim tendencijama/sklonostima. Imena i oblici ponavljaju se u svakom ciklusu. Vede uče o neuništivosti matere i očuvanju energije. Pojedine duše dostižu savršenstvo, ali materijalni oblici u kojima prebivaju ostaju.

KOSMOLOGlJA

Kosmologija Vedante ukažuje na oštrinu opservacija drevnih indoarijaca. Njihove predmetne diskusije mogu nam izgledati sirove/neobrađene s obzirom na detalje, sa stanovišta moderne fizike; međutim, one u principu nisu u konfliktu s racionalnim mišljenjem. Kosmologija moderne znanosti doživljava svako toliko veoma važne promene. Svaka interpretacija relativnog univerzuma podložna je promeni; budući da ovisi o tački gledišta ili načinu promatranja onog koji ju interpretira. Tako su čvrsti/nedeljivi atomi zamijenjeni neodredivim elektronima. (Danas pored teorija o atomima i subatomskim česticama imamo i teoriju determinističkog haosa, kvantnu teoriju itd. primjedba Sw. Brahmajnanananda.) Ptolomejsku interpretaciju univerzuma modificirala je Kopernikova interpretacija, a Njutnovuu fiziku Ejnštajnova teorija relativnosti. Prema Vedanti, sve su ove interpretacije istinite s obzirom na njihovu određenu tačku gledišta. Međutim, u vezi s kosmologijom Vedante treba uvek imati na umu da njena svrha nije objasniti univerzum i njegov postanak već ustanoviti putem nje Konačnu stvarnost Brahmana. Univerzum je bez Brahmana nevažan, bilo sa stanovišta realnosti bilo sa stanovišta vrednosti. Ustanovljeno je da on ne postoji u najdubljem spiritualnom iskustvu. Negov vrednost je prolazna. Međutim, realnost Brahmana, koji postoji nezavisno od kreacije, je očita i otkriva se čoveku u njegovom najintimnijem doživljaju. Filozofija Vedante je realizacija Brahmana beskonačno važnija od analiziranja prirode univerzuma. Interpretacija ili opis pojavnog sveta ne moraju biti u konfliktu sa stvarnošću Brahmana. Znanje o svetu mora voditi ka Znanju o Brahmanu; inače je ono beznačajno. Stvarna svrha kosmologije Vedante jest da pomogne studentu u realizaciji Brahmana, a ne samo da mu objasni univerzum imena i oblika. Oslobođenje ili Mir postiže se putem Znanja o Brahmanu, a ne znanjem o univerzumu.

DELOTVORNl l MATERIJALNI UZROK

Vyasa, autor Vedanta Sutri, opisuje Brahmana kao uzroka kreacije/stvaranja, održavanja i rastapanja univerzuma, zato što njegovo postojanje zaključujemo putem ovih dela. Međutim, budući da niti jednu radnju ili svojstvo ne možemo doista pirdružiti Brahmanu ili Apsolutu, Vedantisti govore o Saguna Brahmanu kao uzroku univerzuma. Nijedna kreacija nije moguća bez maye. Brahman zajedno s mayom, kao što smo ranije naveli, izgleda obdaren takvim aktivnostima kao što su stvaranje, održavanje i rastapanje te s takvim svojstvima kao što su sveznanje, sveprisutnost, gospodstvo/vlast nad svim, te se kao takav zove Saguna Brahman. Budući da maya ne postoji nezavisno od Brahmana, Saguna Brahman i Nirguna Brahman (Čista Svesnost) su u stvarnosti jedna te ista supstancija.

Brahman koristi mayu kao materijal za stvaranje; to znači da stvara univerzum i njegove različite objekte iz maye. Stoga je sa stajališta maye Brahman materijalni uzrok univerzuma. Međutim, kao Čista Svesnost, On je delotvoran uzrok. Brahman, sam po sebi jest i materijalan i delotvoran uzrok univerzuma. On (odnosno Ono, jer nema spola) je konačan Uzrok. Učitelji Vedante objašnjavaju ovaj kauzalni odnos ilustracijom pauka i paučine.

Kad pauk zaželi splesti paučinu, on koristi svoju svilu, bez koje ne može plesti. Stoga je pauk kao svjesni entitet – delotvorni uzrok paučine, a sa stajališta svile – materijalni uzrok. Nije potreban nikakav vanjski materijal za stvaranje univerzuma. Kada ponekad mayu opisuju kao uzrok univerzuma, reč „uzrok“ se koristi da označi materijal stvaranja. Također treba razumjeti da maya ne postoji nezavisno od Brahmana. Kada ponekad Brahmana ili Čistu Svesnost opisuju kao uzrok univerzuma, reč „uzrok“ uistinu znači Supstrat ili nepovezan (engl. unrelated) Temelj univerzuma. Nikakav kauzalni odnos u običnom smislu reči ne može postojati između Čistog Brahmana ili Apsoluta i univerzuma imena i oblika.

Za razliku od Samkhya fIlozofa ili dualista, Ne-dualisti ne objašnjavaju univerzum kauzalnim odnosom. oni drže da Brahman dok stvara, održava ili uništava/rastvara univerzum, ne doživljava nikakve promene. On ostaje kao Čisto Biće ili Sat. Sve promene u svetu viđene osjetilima su maya. Kreacija je samo pojava. To znači, Brahman putem maye izgleda kao univerzum sa svim živim i neživim bićima, od beživotnog atoma do Išvare, uzvišene Kosmičke Duše.

Već smo naveli da Prakriti čine tri gune, sattva, rajas i tamas, te kad su ove gune u ravnoteži, univerzum ostaje u stanju nemanifestacije ili rastopljenosti/disolucije. Kad se ova ravnoteža naruši, na račun prevladavanja neke od guna, dolazi do stvaranja ili projekcije materijalnog umverzuma.

SUPTILNI ELEMENT!

Prvi element koji nastaje je akaša, koju obično prevodimo kao „eter“, „prostor“, ili „nebo“. Stvaranje ili evolucija akaše stvamo znači da se Brahman zajedno s mayom pojavljuje kao akaša. Poznata je činjenica da fizički svet karakteriziraju grubost, težina i inertnost. Stoga Vedantisti zaključuju da u vreme evolucije akaše, materijala iz kojeg nastaju ostali elementi, u Prakritiju prevladava tamas, Cije su glavne karakteristike inertnost, težina i grubost. Akaša je neopipljiva materijalna supstancija koja prožima celi univerzum.

Iz akaše nastaje zrak (vayu); tj. Brahman se zajedno s mayom pojavljuje kao akaša, a zatim kao zrak. Iz zraka nastaje vatra (agni); iz vatre voda (ap); iz vode zemlja (prithivi). Princip iluzome nadređenosti (vivarta) mora se primijeniti u evoluciji svakog elementa tj. Brahman zajedno s mayom se pojavljuje kao svaki od 5 elemenata, a za vreme evolucije ne događa se stvarno nikakva promena u Brahmanu. Budući da je u evoluciji akaša pre zraka, ona se fIgurativno naziva uzrokom ovog drugog.

Sattva, rajas i tamas, koji čine Prakriti, prenose se u vreme stvaranja na 5 elemenata, u skladu sa zakonom prema kojem svojstva uzroka određuju svojstva posledica.

Tako nastalih 5 elemenata jesu suptilni, rudimentarni/temeljni i neizmešani elementi. Zovu se suptilni (sukšma) jer u vreme evolucije nisu mogli sudelovati ni u kakvoj akciji; rudimentarni/osnovni su (tanmatra) jer svaki u to vreme posjeduje sam svoje obeležje; nisu izmešani (apanćikrita) zato što još nisu izmešani jedan s drugim. Iz ovih suptilnih elemenata nastaju suptilna tela i grubi elementi. Iz grubih elemenata, kao što ćemo kasnije vidjeti, nastaje grubi univerzum.

Sa stanovišta osjetilne percepcije, postoji samo 5 elementarnih obekata u univerzumu, naime zvuk, dodir, oblik, okus i miris. To je razlog zbog kojeg Vedanta govori o samo pet elemenata.

Jedinstveno svojstvo suptilne akaše jest zvuk; suptilnog zraka dodir; suptilne vatre oblik; suptilne vode okus i suptilne zemlje miris. Ova se obeležja ne mogu dokučiti/obuhvatiti osjetilima.

SUPTILNA TELA

Od suptilnih elemenata nastaju suptilna tela živih bića. Suptilno telo koje prati Dušu nakon smrti sastoji se od 17 delova, naime 5 organa percepcije, 5 organa akcije, 5 prana ili vitalnih sila, manasa (uma) i buddhija (intelekta).

Pet organa percepcije – sluha, dodira, vida, ukusa i mirisa – nastaju iz satvičkih elemenata akaše, zraka, vatre, vode i zemlje. Pod organom ne podrazumevamo vanjski instrument nego nešto suptilno, načinjeno od finije tvari, koje funkcionira putem fizičkog instrumenta. Tako organ viđenja ne znači vanjske oči, nego organ načinjen od neopipljive fIne matere, jedan od konstituenata suptilnog tela.

Um ili manas jest ona funkcija unutarnjeg organa (antahkarana) koja razmatra razloge za i protiv u nekoj situaciji. Buddhi, intelekt ili odlučujuća sposobnost, jest druga funkcija istog organa, koja rešava nedournicu i pomoću koje dolazimo do zaključka s obzirom na istinsku prirodu objekta. Postoje druge dve funkcije unutarnjeg organa, nairne, ćitta, koja traga za objektima uživanjja, i ahamkara, ili ja-svesnost (ego-svesnost), koja identificira Sopstvo s telom. Ponekad se ove funkcije označavaju ovlas terminima manas ili um. (Drugim rečima, um u celini nazivamo manas.) Prema Vedanti, um je materijalan po prirodi, jer nastaje iz pet materijalnih elemenata. Prakriti ili primordijalna materija uključuje sve – anorgansko, organsko i psihičko. Brahman ili Svesnost, koja osvetljava samu sebe, potpuno je različita od toga. Pet organa percepcije i unutamji organ sastoje se, kažu, od sattvičkih delića pet elemenata, jer su obdareni luminoznošču/svetlošću, tj. u stanju su osvetljavati ili izražavati objekt. Ali treba znati da ova lurninoznost manasa, buddhija, ćitte i ahamkare dolazi od samo-osvetljavajučeg Atmana, pri čemu su oni sami isključivo materijal i stoga nisu luminozni po prirodi.

JIVA ILI ŽIVUĆA DUŠA

Buddhi ili sposobnost odlučivanja zajedno s pet organa percepcije, čine jedinicu/element zvanu vijnanamayakoša ili plašt inteligencije. Čista Svesnost ograničena upadhijem ovog plašta pojavljuje se kao pojavno/fenomenalno biće ili individualizirana duša, zvana jiva. Zbog ovog ograničenja, jiva zaboravlja svoju istinsku prirodu i blaženstvo te oseća kao da je ona agent ili činitelj, uživaoc ili doživljavac sreće ili jada. Vezana zakonom karme te podložna transmigraciji, ona zauzima više ili niže telo na ovoj zemlji ili na nekom drugom nivou.

Ovdje možemo istaknuti da postoje još druge dve teore Vedante s obzirom na jivu. Prema jednoj, Čista Svesnost izgleda da se reflektira u te da nije ograničena vijnanamayakošom. Refleksijaj odraz je jiva. Refleksija poprima svojstva medija u kojem se objekt reflektira. Tako refleksija Sunca u vodi izgleda mirnom ili pokretnom/gibljivom ovisno o stanju vode. Slično tome, Svesnost reflektirana u vijnanamayakoši postaje obdarena svojstvima buddhija.

Prema trećoj teoriji, jiva je poput bića iz sna. Brahman ili Čista Svesnost, pod uticajem maye, sanja tako reći, da je postao čovekom, životinjom ili neživim predmetom.

Sve se tri teore slažu, s obzirom na gore navedenu prirodu jive, da se Brahman pojavljuje kao jiva zbog maye. Beskonačni Atman izgleda kao da je u stanju jive zbog upadhija vijnanamayakoše; jiva je prividna a ne stvarna. Obeležja rođenja i smrti, bolesti i propadanja, sreće i nesreće, pripisana jivi, nisu stvarna sa stanovišta Brahmana. lnežividualna duša, nakon postignuća Znanja, shvaća da je ista kao Brahman.

Um (manas) i organi percepcije tvore zajedno jedinicu/element zvan manomayakoša ili plašt uma. Sopstvo, ili Atman, koji se s njim (urnom) identificira, poprima obeležja uma te doživljava raznolikost imena i oblika.

Organi akcije su jezik (organ govora), ruke, stopala i organi praznjenja i razmnožavanja. Oni nastaju iz rađastičnog dela pet suptilnih elemenata. Vitalna snaga jest kolektivno nazvana prana. To je primarna energija ili sila, a sve ostale sile poput gravitacije, privlačenja, odbijanja i životnog daha samo su različite manifestacije prane. Kao što se u vreme kosmičkog rastapanja pet elemenata matere vraćaju se nazad u akašu, slično tome, sve sile se vraćaju nazad u pranu. U stanju involucije ili nemanifestacije akaša i prana ostaju u neizdiferenciranom stanju, stopljene u Prakriti. U vreme iduče evolucije, prana, delujući na akašu, manifestira korak po korak, različite elemente te grube i suptilne objekte. Pranu koja se manifestira u individualnoj jivi, nazivamo s pet različitih imena u skladu s njenim različitim funkcijama.

Pet prana zajedno s pet organa akcije tvore element/jedinicu pod naživom pranamayakoša, ili plašt vitalne sile. Kada se duša identificira s ovim plaštom, on manifestira svoju aktivnu prirodu jer je sam plašt građen od rađastičnog dela pet suptilnih elemenata.

Inteligencija ili znanje, volja i aktivnost su obeležja jive ili živog bića. Vijnanamayakoša ili plašt inteligencije obdaren je snagom znanja. Manomayakoša ili plašt uma obdaren je voljom pomoću koje se vrši neka akcija. Međutim, akcija nije moguća bez vitalne sile koja je obeležje pranamayakoše. Atman, ili Čista Svesnost, ograničena upadhijima ova tri plašta, jest obdarena znanjem, voljom i aktivnošću. Ova podela učinjena je s obzirom na dotična obeležja plašteva (korica, omotača). Ova tri plašta zajedno tvore suptilno telo, koje nakon smrti prati Dušu u transmigraciji.

Kao i u slučaju maye ili neznanja, na suptilno telo možemo gledati bilo kolektivno bilo individualno. Kolektivno suptilno telo, koje uključuje sva suptilna tela, jest poput šume. Individualna suptilna tela su poput pojedinih stabala koja sačinjavaju šumu. Svesnost zajedno s kolektivnim suptilnim telom nazvana je epitetima poput: Hiranyagarbha, Sutratma i Prana. Svi ovi sanskrtski termini imaju svoja posebna Značenja premda se njihovo opšte Značenje može izraziti terminom „Kosmička Duša“.[7] Kosmička Duša je imanentna u univerzumu. ona se identificira s 5 suptilnih elemenata te je obdarena silama znanja, volje i aktivnosti. Kolektivno suptilno telo, koje se sastoji od vijnanamayakoše, manomayakoše i pranamayakoše, te putem kojeg Kosmička Duša funkcionira, jest finije od grubog univerzuma. Ono je poput našeg stanja sna. Kao što se budno stanje stapa sa stanjem sna, tako se, slično tome, i grubi univerzum u vreme involucije stapa s kolektivnim suptilnim telom.

Svesnost ograničena individualnim suptilnim telom poznata je pod naživom taijasa, ili sjajna duša zbog svoje povezanosti sa sjajećim unutarnjim organom.[8] Individualno suptilno telo, putem kojeg individualna duša funkcionira, je finije od individualnog grubog tela i također se, kao i kolektivno suptilno telo, sastoji od 3 koše. Ono odgovara stanju sna, koje se sastoji od impresija/utisaka iz budnog stanja. U vreme snivanja, grubo telo ostaje neaktivno a funkcionira suptilno telo.

Kolektivno suptilno telo jest, u biti, identično s individualnim suptilnim telima koja ga sačinjavaju, a razlika je samo u načinu gledanja na ta tela. Slično tome, svesnost udružena/asocirana s upadhijem kolektivnog suptilnog tela, pod naživom Kosmička Duša, jest u biti identična sa svesnošću udruženom s upadhijima individualnog suptilnog tela, pod naživom individualna duša. Već smo dali primjer šume i drveća i akaše zajedno s njima. Svugde kroz relativan univerzum, mikrokosmos i makrokosmos idu paralelno jedan s drugim, bilo s obzirom na grube i suptilne objekte ili na svesnost udruženu s njima. Prema filozofiji Vedante, makrokosmos i mikrokosmos su u biti identični.

GRUBI ELEMENT!

Za razliku od suptilnih elemenata, grubi elementi su smješe. oni nastaju kombinacijom suptilnih elemenata u određenom omjeru. Postoji 5 grubih elemenata: eter, zrak, vatra, voda i zemlja. Svaki grubi element sastoji se od polovice svoje suptilne kopije/pandana i od jedne osmine svakog od preostala 4 suptilna elementa. Gruba akaša, ili eter, npr., sastoje se od polovice suptilne akaše te jedne osmine suptilnog zraka, jedne osmine vatre, jedne osmine vode i jedne osmine zemlje. Premda jedan grubi element sadrži svih 5 suptilnih elemenata, on svoje ime dobiva po elementu koji prevladava. Svojstva suptilnih elemenata nije moguće percipirati osjetilima. Oni postaju opipljivi u grubim elementima. Grubi eter je obdaren svojstvom zvuka; grubi zrak sa zvukom i dodirom; gruba vatra sa zvukom, dodirom i oblikom, gruba voda sa zvukom, dodirom, oblikom i okusom; a gruba zemlja sa zvukom, dodirom, oblikom, okusom i mirisom. Kao što smo već napomenuli, posebna svojstva zraka, vatre, vode i zemlje su dodir, oblik, okus i miris. Pet elemenata su takoreći, cigle opipljivog fizičkog univerzuma.

GRUBI UNIVERZUM

Hindu tradicija navodi 14 svetova koji sačinjavaju univerzum. Oni uključuju i raj i pakao. Naravno, uživanja viših svetova su rafiriranije prirode a ona iz nižih svetova grublje; usprkos tome, svi stanovnici univerzuma nalaze se u kraljevstvu maye i stoga nisu slobodni. Sedam gornjih svetova nazivaju se Bhuh, Bhuvah, Swah, Mahah, Janah.Tapah i Satyam; a sedam donjih svetova: Atala, Vitala, Sutala, Rasatala, Talatala, Mahatala i Patala.

Svet pod naživom Bhuh ili Prithivi, jest ovaj zemaljski svet u kojem žive Ijudi. Svah ili Svarga jest nebeski svet (raj) gde Ijudi, nakon svoje smrti, uživaju u materijalnoj sreći kao nagradi za vlastita dobra dela na zemlji. Bhuvah jest među-stanica između ova dva sveta. Janah, Tapah i Satyam čine Brahmaloku ili nivo Brahme, pri čemu je Brahma „kontrolno“ božanstvo. Možemo reći da Brahmaloka odgovara najvišem raju dualističkih religija, gde se sretne duše upućuju nakon smrti te uživaju u duhovnoj zajednici s Osobnim/Personalnim Bogom. Prema Ne-dualističkoj Vedanti, čak ni stanovnici ovih sfera nisu oslobođene duše. U njima također zaostaju mali tragovi maye pri čemu dominira sattva. Na kraju ciklusa, oni se stapaju u Vrhunskom Brahmanu te postižu Oslobođenje premda se svega nekolicina vraća iz Brahmaloke na zemlju. Nivo Mahaha je među-stanica između Brahmaloke i druga tri sveta: Bhuh, Bhuvah i Swah.

Sedam nižih svetova, od kojih je Patala najniži, su razine na kojima prebivaju zle duše nakon smrti te žanju rezultate svojih nepravednih dela na zemlji. One se također, nakon nekog vremena, ponovno rađaju na zemlji te nastavljaju svoju duhovnu evoluciju. Prema Vedanti, niti jedna duša ne smije biti lišena Konačnog Oslobođenja, koje je prirođeno pravo svih duša.

Osim ovih 14 sistema svetova, pet grubih elemenata stvara četiri vrste grubih tela te prebivaju u njima, te stvaraju odgovarajuću hranu i piće za ta tela. Gruba tela su ona rođena iz maternice, koja pripadaju Ijudima i raznim životinjama; ona rođena iz jajeta, koja pripadaju pticama i gmazovima; ona rođena iz vlage, koja pripadaju ušima i komarcima, i ona rođena iz zemlje, koja pripadaju drveću i puzavcima. Telo koje zauzme jiva na zemlji određeno je proslom karmom dotične duše.

Gruba tela također, u svom četverostrukom izdanju, možemo smatrati poput suptilnih tela, kolektivnima ili individualnima. Možemo gledati na njih u cjelini, kao na šumu, ili kao na odvojene entitete tj. drveće u šumi. Svesnost ograničena ili uvjetovana upadhijem agregata/mase grubih tela zove se Virat ili Vaišvanara; ona smatra sva gruba tela univerzuma svojim vlastitim telom. Telo koje pripada Viratu, putem kojega on funkcionira, zovemo annamayakoša, grubi fizički plašt, zato što je ono modiflcirana hrana. Ono funkcionira u budnom stanju i doživljava grube objekte.

Svesnost ograničena individualnim grubim telom – bilo kojim iz gore spomenute četiri klase – zove se višva. Iako ona funkcionira putem grubog tela, ipak se ona ne odvaja potpuno od suptilnog tela ili uma, obdarenog snagom mišljenja i imaginacije.[9] Grubo telo koje pripada visvi, kroz koje visva funkcionira, također se zove annarnayakoša, grubi fizički plašt ili hranidbeni plašt, zato što je ono proizvod hrane.[10] Ono funkcionira u budnom stanju te doživljava putem organa percepcije/osjetila predmete zvuka, dodira, oblika, okusa i mirisa. Ono koristi pet organa akcije radi govorenja, držanja, hodanja, izlučivanja i razmnožavanja. Nadalje, putem unutarnjeg organa uma, ono doživljava nesigurnost, odlučnost, egoizarn i sećanje/pamćenje. Ono što važi za višvu važi i za Vaišvanaru ili za Svesnost koja funkcionira putem kolektivnog grubog tela u budnom stanju.

Grubo telo (uključujući organe osjetila), bilo kolektivno ili individualno, jest inertno. Ono je bez ikakve svesnosti i ne može funkcionirati samo za sebe. Tako Vedantisti tvrde da različiti oblici svesnosti koriste organe osjetila kao svoje instrumente, kontroliraju ih i osposobljavaju ih da dožive odgovarajuče objekte. Oni su međutim različiti aspekti Univerzalne Svesnosti ograničeni svojim odgovarajućim upadhijima. Vedantisti ih nazivaju devate, „oni koji sjaje“, ili „kontrolna“ božanstva. Nadalje, budući da su makrokosmos i mikrokosmos u osnovi isti, identična božanstva kontroliraju organe osjetila te njihove pandane u univerzumu. Tako je, npr., Sunce „kontrolno“ božanstvo ili svesnost očiju; tj. svesnost koja kontrolira Sunce jest ista ona koja kontrolira oči. Slično tome, Agni (Vatra) jest božanstvo koje kontrolira jezik; Indra kontrolira ruke. Izgleda da je svrha ovih šablona/načina razmišljanja da osposobe čoveka da proširi svoju svesnost tako da se može poistovetiti s univerzumom i sa Svesnošću iza njega.

Kolektivno grubo telo te individualno grubo telo u osnovi su identični, poput šume i drveća koje tvori šumu. Slične tome su dve forme svesnosti koje su njima ograničene, nazvane Vaišvanara i višva, poput prostora ograničenog šumom i drvećem.

Grubi, suptilni i kauzalni svet zajedno tvori viši skup/agregat, kojeg možemo nazvati Ogromnim Univerzumom, baš kao što sve šume zajedno, pri čemu se svaka sastoji od mnogo drveća, čine ogromnu šumu, ili kao što sve vode različitih dimenzija tvore zajedno ogromno/divovsko jezero. To je jedna te ista Svesnost udružena s upadhijima Ogromnog Univerzuma te grubi, suptilni i kauzalni svetovi, jer je to jedna te ista akaša ograničena ogromnom šumom i brojem malih šuma koje ju čine. Neposredan smisao velike vedske izreke „Sve ovo je uistinu Brahman“ jest svesnost, udružena s Ogromnim Univerzumom zajedno s Turiyom, koja je osnovna i nepovezana Svesnost, kad se ne razlikuju jedna od druge. Međutim, sarna Turiya, bez svesnosti udružene s Ogromnim Univerzumom, jest implicirano Značenje ovog vedskog teksta. To se objašnjava primjerom s užarenom željeznom kuglom. Kada se kaže da ovakva kugla spaljuje predmet, izravno značenje reči kugla jest željezo prožeto vatrom (usijano željezo). Međutim, vatra je ta koja uistinu pali predmet; stoga je implicirano značenje te reči vatra. Vedska izreka „Sve je to uistinu Brahman“ implicira zapravo Turiyu, ili Čistu Svesnost, bez ikakvog upadhija. Tako, kada Nedualist kaže da je univerzum Brahman, on pri tome ne misli, poput panteista, da je Brahman postao univerzum imena i oblika. On misli da je univerzum u stvarnosti Turiya ili Čista Svesnost. Na isti način Išvara, tj. Brahman udružen s upadhijem kosmičke maye, zajedno sa svojim supstratom Turiyom, predstavlja izravno značenje Toga/Onoga iz vedske izreke: „Ti si To“; međutim njegovo implicirano značenje jest sarna Turiya. Samo Čista Svesnost, kako ćemo kasnije vidjeti, jest Ono identično s tobom, ili Išvara sa jivom.

SAŽETAK O KOSMOLOGIJI

Dajmo ukratko prikaz gore navedene kosmologije; filozofija Vedante gleda na materijalni univerzum s dve tačke gledišta: kosmičke ili kolektivne te individualne ili pojedinačne. Ove podele možemo također opisati kao makrokosmos i mikrokosmos. Potom se svaka od njih dalje deli na tri dela: na kauzalno, suptilno i grubo. Na Svesnost ograničenu upadhijem maye može se, slično tome, gledati sa dve različite tačke gledišta: kosmičke ili kolektivne i individualne ili pojedinačne. Svaku od njih također možemo podeliti na tri dela: kauzalni, suptilni i grubi. Makrokosmos je u biti identičan mikrokosmosu. Kosmos i inežividua građeni su od istog materijala te pokazuju iste obrasce ponašanja. Tako se radi o jednoj Svesnosti koja se čini ograničenom kako kosmičkim tako i individualnim entitetom, u tri različita aspekta; kauzalnom, suptilnom i grubom. Slično tome, postoji samo jedan univerzum putem kojeg Svesnost deluje u Svojim kosmičkim i individualnim oblicima i u svojim kauzalnim, suptilnim i grubim aspektima. Suptilni je finiji od grubog; a kauzalni od suptilnog. Stoga je održavanje (refleksija, ogledanje) Svesnosti u suptilnom čišće nego li održavanje Svesnosti u grubom. A održavanje Svesnosti u kauzalnom je čišće nego li održavanje Svesnosti u suptilnom; ono je najbliže Čistoj Svesnosti.

Dnevne aktivnosti neprosvetljene osobe odvijaju se na grubom fizičkom planu. Iskustva takve osobe ograničena su uglavnom na grube fizičke objekte. Ono što takva osoba smatra svojom dušom jest Čista Svesnost ograničena upadhijima grubog tela i uma. Ona doživljava, putem organa percepcije, objekte/predmete zvuka, dodira, oblika, ukusa i mirisa. Putem organa akcije ona govori, drži, hoda itd. Putem unutamjeg organa uma, ona doživljava sumnju, odlučnost, pamćenje, ja-svesnost itd. Ovi sačinjavaju dnevni praktični život prosečnog čoveka u budnom stanju te on sumnja u stvarnost svega van budnog stanja. Tako dugo dok se poistovećuje s vanjskim svetom on ne može opaziti nikakav suptilniji svet. U svom svakodnevnom životu čovek ima posla samo sa senkama.

POGREŠNE IDEJE O SOPSTVU

Neznalica poistovećuje Sopstvo s vanjskim stvarima, kao npr. sa svojom decom, kućom i bogatstvom. Kod povrede ovih vrednosti ili prilikom njihovog gubitka, on sam oseća se povređenim i gubitnikom. Neki od njih, zadrti materijalisti, smatraju da je telo Sopstvo te njeguju krive pojmove o tome da je Sopstvo obdareno takvim svojstvima poput mladosti ili starosti, rođenja ili smrti. Drugi materijalisti smatraju da su organi osjetila Sopstvo te pogrdno misle da je Sopstvo slepo ili gluvo.

Postoje također i oni koji smatraju da su prana ili um Sopstvo, te vjeruju da je Sopstvo glad ili žeđ, ili da je Sopstvo prepuno sumnji i želja. Neki Budisti[11] brkaju Atmana s njegovim odrazom u buddhiju, koji je, kao što je već gore navedeno, samo individualizirani ego ili činilac. Nihilisti[12] opisuju Sopstvo kao nepostojanje te zaključuju da u potrazi za stvarnošću Sopstva ne nalaze ništa drugo do li blede belokosti praznine. Međutim, prema učiteljima Vedante, svi ti pojmovi o Sopstvu pripadaju u stvari kategoriji ne-Sopstva. To su samo predmeti (puki objekti), poput lonca ili platna, osvetljeni ili manifestirani od Atmana ili Čiste Svesnosti. Čak i onaj koji opisuje Atmana kao prazninu ili nepostojanje treba Svesnost da bi percipirao prazninu. Sarna Svesnost putem koje se negira duša jest Atman. Stoga Vedanta ističe da je Sopstvo tj. Atman Svesnost, koja je po prirodi čsta, večna i puna blaženstva te je i Svedok i Osvetljivač svih iluzomih entiteta, od vanjskih obekata do unutamjeg ega praznine.

PET KOŠA (KORICA)

Vedanta analizira ne-Sopstvo u pet koša ili plašteva/korica, naime grubi fizički plašt (annamayakoša), plašt prane ili vitalne sile (pranamayakoša), plašt uma (manomayakoša), plašt buddhija ili inteligencije (vijnanamayakoša) i plašt blaženstva (anandamayakoša). Zovu se plaštevi jer skrivaju Atmana poput plašta, korica ili omotača. Figurativno se opisuju kao jedan unutar drugog, s tim da je fizički plašt sasvim na vanjskoj strani a plašt blaženstva na unutarnjoj. Stvarno Značenje jest to da je jedan plašt finiji od drugoga. Budući da finiji entitet prožima grublji, tako i finiji plašt prožima grublji plašt. Tako, kada se kaže da je plašt vitalne sile unutar grubog fizičkog plašta, to zapravo znači da je onaj prvi finiji a ovaj drugi grublji i stoga prvi prožima drugog. Atman jest najfmija supstancija. On je odvojen od plašteva a sve ih prožima. Sjaj/blistavilo Atmana prolazi kroz sve piašteve premda različitim intenzitetom, u skladu s njihovom gustocom. Tako plašt inteligencije manifestira znatno više blistavost Atmana nego li plašt uma.

Zbog neznanja, čovek poistovećuje Atmana s jednom ili više koša/plašteva. Budući da je to neznanje tvrdokorno, uporno i toliko ga je nadvladati, filozofi Vedante veoma se trude opisati njihovu iluzornu prirodu te potiču aspirante da ih negiraju. Tek kad aspirant postigne potpunu nevezanost u odnosu na njih putem diskriminacije/razlikovanja, otkriva se istinska priroda Atmana.

ANNAMAYAKOŠA ili FIZIČKO TELO. Ovaj plašt, koji sačinjava/tvori grubo fizičko telo, nastaje kombinacijom grubih elemenata te se sastoji od mesa, kostiju, krvi i drugih sastojaka. Ovisno o hrani koja se koristi za njegov opstanak, on živi tako dugo dok može asimilirati hranu. On ne postoji pre rođenja ili posle smrti; njegovo postojanje jest prolazno, a njegove vrline su efemerne. On je promenjiv po prirodi. Stoga telo ne može biti Sopstvo. Neznalica poistovećuje sebe s telom; učeni Ijudi poistovećuju sebe s kombinacijom tela, uma i Sopstva; dok spokojan čovek sa sposobnošću razlikovanja smatra da je Sopstvo različito od tela, uma i ega. Tako dugo dok netko ne odustane od ovakve pogrdne identifikacije s telom, on ne može doživeti blaženstvo Slobode, bez obzira na to koliko bio potkovan u filozofiji ili znanosti. Telo može pomagati duši ako gledamo na njega kao na instrument, baš kao što kuća pomaže svojim stanovnicima ili konj jahaču.

PRANAMAYAKOŠA ili PLAŠT PRANE, VITALNE SILE. Ovaj je plašt finiji od grubog fizičkog plašta te navodi ovog drugog na akciju. On je modificirana vitalna sila te se sastoji od pet prana, ulazi u telo nakon začeća, izlazi iz njega jedan sat nakon smrti te stvara osećaj gladi i žeđi. Mrtav/neživ i ograničen predmet, plašt prane ne može biti Atman, svudaprisutni i sveznajući Svedok.

MANOMA YAKOŠA ili PLAŠT UMA. On je finiji od plašta prane. Sopstvo identificirano s urnom oseća razliku između „ja“ i „ti“, te također oseća razlike između imena i oblika vanjskog sveta. Gredice s klicama želja, dobrih i loših, um tera osjetila na aktivnost radi ispunjavanja tih želja. Pojavni svet ne postoji van uma, koji je proizvod neznanja. Um uzburkan željama postaje svestan obekata osjetila, grubih i finih, uživa u njima te im postaje privržen. Samo um je odgovoran za iluzorne razlike među kastama i društvenim položajem, kao i za ideje o akciji, sredstvima i ciljevima. Obojen strastima, pohlepom i požudom, on stvara okove, a kad oni spadnu ukažuje nam se put ka Oslobođenju i Blaženstvu. Pročišćavanje uma, praktikovanjem razlikovanja (razlučivanja, diskriminacije, viveke) i nepristranosti, jest cilj duhovne discipline. Po mišljenju učitelja Vedante, mentalni plašt ne može biti Atman, jer je obdaren s početkom i s krajem, podložan je promeni i obeležen bolom i zadovoljstvom. On pripada kategoriji predmeta.

VIJNANAMAYAKOŠA ili BUDDHI, PLAŠT INTELIGENCIJE. Sposobnost odlučivanja/određivanja jest, poput uma, funkcija unutarnjeg organa i stoga je proizvod Prakriti ili matere. Iako mrtva/neživa po prirodi, čini se inteligentnom i svesnom jer odražava Ćit ili Čistu Inteligenciju. Ovo odražavanje Čiste Svesnosti u buddhiju zove se jiva, ili individualizirana/zasebna duša, Čije glavno obeležje je ja-svesnost. Podložna zakonu karme, ona zauzima različita tela, određena željarna iz ranijih života, te vrši dobra i zla dela. Atman koji se poistovećuje s plaštom inteligencije doživljava bijedu i sreću u budnom stanju i u stanju sna, i njihovo odsustvo u dubokom snu bez snova. Zbog neznanja, upadhi stanja jive jest nadređen (engl. superimposed) Atmanu, Čistom Sopstvu; stoga se čini/izgleda da je Atman činioc ili uživatelj u relativnom svetu.

Može se reći da je nadređivanje (stavljanje jednoga na drugo) usled kojeg Vrhunsko Sopstvo izgleda kao jiva, putem obmane ili drugog, bez početka pa stoga i bez kraja. Zato niti individualnost (pojedinačnost, zasebnost) duše nema kraja. ona mora trajati zauvek. Kako se onda uopšte duša može Osloboditi? Filozof Vedante na to odgovara, da stanje jive ili individualizacije Atmana nije stvamo nego izazvano neznanjem. Nevezan, bezobličan i nedelujući Atman ne može biti povezan s objektivnim svetom osim putem obmane tj. u flkciji. Budući da je sam pojam stanja jive jedna iluzija, ona prestaje kad ju uništimo istinskim Znanjem o Sopstvu. Zbog neznanja, uže izgleda poput zmije; te ta iluzija traje sve dok traje neznanje. Međutim, kad se uoči istinska priroda užeta, pojam o zmiji nestaje. Avidya ili neznanje, te njene posledice kao što su vreme, prostor i kauzalnost, nemaju početka za one koji su im podložni.

Međutim, kada neznanje biva uništeno Pravim Znanjem svi pojmovi kao što su stanje jive Atmana, njeno rođenje i smrt prestaju postojati, baš kao što ego iz sna koji deluje u snu nestane probuđenjem iz sna. Atman, jedina postojeća Stvarnost, ne može imati nikakve veze s buddhijem i tako postati jiva, jer buddhi ne postoji sa stanovišta Atmana. Ne može postojati stvarna povezanost između Atmana i plašta buddhija, baš kao što ne može biti nikakve dodirne tačke između pustinje i vode viđene u fatarnorgani. Lažno nadređivanje koje je uzrokom individualnosti jive moguće je direktno uništiti samo putem Znanja o Brahmanu a ne nekim drugim sredstvom kao što su ritualna obožavanja, proučavanje Spisa ili/i fllantropske (dobrotvome) aktivnosti. ovo ujedinjujuće Znanje – koje se sreće razlikovanjem između Stvarnog i nestvarnog te napuštanjem nestvarnog – omogućuje zarobljenoj duši da postigne Oslobođenje.

ANANDAMAYAKOŠA ili PLAŠT BLAŽENSTVA. Finiji od plašta inteligencije jest suptilni plašt blaženstva. ovo blaženstvo međutim, ne treba brkati s Vrhunskim Blaženstvom Brahmana. Modiflkacija neznanja, ili Prakriti, manifestira se u hvatanju odraza večno blaženog Atmana. Osnovna svojstva plašta su zadovoljstvo i odmor – zadovoljstvo kojeg pojedinac doživljava u kontaktu s ugodnim objektom. Ispravan čovek ga oseća u maloj mjeri i bez ikakvog napora u vreme dozrevanja svojih dobrih dela. Ali najpotpuniju manifestaciju plašta blaženstva doživljavarno u dubokom snu bez snova, kad smo potpuno nesvjesni ikakve patnje. Nakon buđenja iz dubokog sna, osoba primećuje da je vrlo ugodno spavala. Delimično manifestiranje doživljava se u budnom stanju kada osjetila dodu u kontakt s objektima ugode, ili u stanju sna dok sanjamo ugodna sećanja/impresije. Plašt blaženstva, premda blizak Atmanu, ne može biti Sam Atman, budući da je proizvod neznanja, a o njemu možemo saznati na temelju iskustva nesvesnosti u dubokom snu bez snova. Nadalje, ovaj plašt, poput ostalih plašteva, obdaren je promenjivim svojstvima. Atman je međutim, sveprisutan i postoji sam po sebi.

Svih pet plašteva su modiflkacije Prakritija ili primordijalne matere. oni nisu apsolutno stvarni. oni se čine stvarnima zato što je Atman njihov Supstrat. Treba također znati da plaštevi nisu stvarna pokrivala beskonačnog Atmana. oni samo izgledaju tako kad je zaboravljeno istinsko Znanje o Sopstvu. Svetlo Atmana sjaji različitim intenzitetom kroz različite plašteve, u skladu s njihovim sastavom. Istinsku slavu Atmana, neometenu ikakvim plaštom, aspirant potpuno realizira kad se razlikovanjem (viveka) i neprivrženošću, samo-kontrolom i meditacijom, više ne poistovećuje s plaštevima ili s bilo kakvom drugom modifikacijom maye, poput organa osjetila, uma, buddhija ili ega, već biva u potpunosti uronjen u Sopstvo. Nedirnut plaštevima, Svedok triju stanja, Atman jest nepromenjiva i neokaljana Stvarnost, spoznavanje kojeg osposobljava pojedinca da razbije okove relativnog sveta i postigne Vrhunsko Blaženstvo.

Može se reći da nakon negiranja petero plašteva, uma i ega kao nestvamih, ne nalazimo ništa drugo do li praznine, potpunog odsustva ičega. Što tada preostaje pomoću čega prosvetljena duša može realizirati svoj identitet? U odgovoru Vedantist kaže da je samo nakon takve negacije moguće realizirati Atmana, koji je lišen atributa (bez svojstava), koji je po prirodi Čista Svesnost te je Svedok različitih modifikacija Prakriti viđenih u budnom i u snivajučem stanju, kao što su um, telo i osjetila, te njihovog odsustva u dubokom snu ili u sarnadhiju. Ovu svesnost moguće je nazvati „Svesnost bez sadržaja“, u kojoj se i subjekt i objekt stapaju i nestaju. To ne može biti praznina, jer onaj koji iskusi Znanje o Sopstvu, izgleda kao bogatija i uvećana licnost (obogaćene i uzvišenije osobnosti). Atman ili Brahman jest, u skladu s Vedantom, prava od čoveka. Nakon realizacije ove sveprožimajuće Svesnosti, čovek otkriva svoje istinsko Sopstvo, baš kao što nakon ulevanja u okean reka odbačuje svoje ime i oblik te nalazi svoj pravi izvor i konačan cilj.

Negiranjem petero plašteva, telo, um, buddhi, i druge modifikacije neznanja, te različita održavanja Sopstva u njima, također bivaju negirana. A nestankom svih ovih iluzornih obekata, ostaje sjati istinski Atman, večan, sveprisutni i svemoćni, realizacijom kojeg čovek postaje oslobođen greha, straha, tuge, Ijage, kvarenja/raspadanja i smrti te postaje utelovljenje Blaženstva.

APAVADA

Do sada smo razmatrali adhyaropu ili nadređenost nestvamog Stvarnome. Sad ćemo opisati pobijanje ili negaciju nestvarnog, pod naživom apavada, o čemu Vedanta kaže: „Kao što za tobožnju zmiju u uzetu konačno ustanovimo da je to samo uže, slično tome, tako i za svet nestvarnih stvari, koji zapocinje s neznanjem nadređenim Stvarnosti, Konačno shvatimo da on nije ništa drugo do li Brahman“.

Već smo istakli da univerzurn nije niti kreacija nekog vanjskog činioca, a niti modifikacija svog uzroka. On je lažno nadređen (vivarta) Brahmanu. Nairne, uzrok, Brahman, čini se poput posledice, univerzurna, a da On ne podleže nikakvoj promeni, baš kao što se uže čini zmijom a da ne podleže nikakvoj promeni. Posledica tj. privid jest u stvarnosti ista kao uzrok. Čandogya Upanišada kaže da iako je vrč modifikacija gline, on se u stvarnosti ne razlikuje od gline. Naziv dan vrču jest samo izraz upotrebe u svakodnevnom praktičnom životu. Vede navode: „Sve što postoji jest uistinu Brahman“, „Sam Brahman prožima sve stvari“, „Sve što neznalica opaža maya i sve njene posledice – jest u stvari Brahman i ništa do li Brahman“, „Što god se manifestira, naime univerzurn, to je Sam Vrhunski Brahman, Stvaran, Jedan bez drugog, čist, Srž Znanja, Neokaljan, Bez Početka, Nedelujući, Srž Blaženstva Apsoluta“. U Brahmanu nema nikakve podele na znalca, znanje i objekt znanja.

Prema Nedualistima, istinska priroda Brahmana ostvaruje se apavadom, metodom negacije. Ne negira se stvarnost univerzurna, koja budući da je Brahman, postoji uvek. Ono što se doista negira jest iluzoran pojam neznalice da je univerzurn imena i oblika stvaran sam po sebi, i neovisan o Brahmanu.

Budući da je posledica u stvari uzrok, aspirant metodom negacije uviđa da grubi fizički univerzurn koji se sastoji od različitih nivoa, različitih fizičkih tela i različitih vrsta hrane i pića pogodnih za živa bića, nije ništa drugo do li njihov uzrok, naime pet grubih elemenata. Pet grubih elemenata, zajedno sa objektima kao što su zvuk i oblik te suptilna tela, nisu ništa drugo nego njihov uzrok, nairne, neizmijdani suptilni elementi. Pet neizmešanih elemenata nije u biti ništa drugo do li njihov uzrok, nairne, Saguna Brahman, svesnost udružena s neznanjem/mayom. Kosmičko neznanje i svesnost udružena s njim nisu ništa drugo do li transcedentalni Brahman tj. Čista Svesnost. Brahman jest neuzrokovani Veliki Uzrok, Božanski Razlog/Temelj svemu što opažamo, i identičan je sa svim.

„TO SI TI“

Postoje četiri velike vedske tvrdnje, a kontemplacijom na te tvrdnje um je voden od sveta imena i oblika ka Brahmanu. One glase: „To ti jesi“ (fattvamasi), „Ja sam Brahman“ (Aham Brahmasmi), „ovo Sopstvo jest Brahman“ (Ayamatma Brahma), „Brahman jest Svesnost“ (prajnanam Brahma). Sve ove tvrdnje ukažuju na istu činjenicu, nairne, na konačnu i suštinsku jednotu čoveka, ili individualne duše, i Boga, ili Univerzalne Duše, a stvarnost iza obe duše jest Brahman, ili Čista Svesnost. Sad ćemo pokušati shvatiti Značenje „Ti si to“.

Reč „to/ono“ u vedskoj tvrdnji „Ti si to“ ima dva Značenja: neposredno i implicirano. Već smo naveli primjer sa crvenom usijanom željeznom kuglom. željezo asocirano s vatrom jest direktni agens gorenja, ali stvarni/implicirani agens jest vatra neasocirana sa željezom. Slično tome, kolektivno neznanje (uključujući kosmička gruba i suptilna tela) te svesnost asocirana s njim, zajedno sa Čistom Svesnošću, neasociranom s ikakvim ograničavajućim dodatkom, kad ju promatramo kao jednu nedeljivu jedinicu, poput crvene vruče željezne lopte, tvori direktno Značenje reči „to/ono“.

Drugim rečima, „to“ direktno izražava ideju o Personalnom Bogu asociranom s univerzurnom Čiji je Kreator, Održavatelj i Uništavatelj, te obdarenom sa sveprisutnošću, gospodstvom, velikom moći i sličnim atributima, zajedno sa Čistom Svesnošću koja je u osnovi i univerzurna i Boga. To jest, direktno Značenje reči „to/ono“ jest Saguna Brahman, ili Brahman s atributima. Međutim, Čista Svesnost, neasocirana s ikakvom ograničavajućom mayom, jest implicirano Značenje reči „to“ („taj“ ili „onaj“).

Slično tome, reč „ti“ ima dva Značenja: neposredno i implicirano. Individualno neznanje (uključujući individualna suptilna i gruba tela) te svesnost asocirana s njim zajedno s Čistom Svesnošću, neasociranom s ikakvim ograničavajućim dodatkom, kad ju smatramo kao jednu nedeljivu jedinicu, postaju neposredno Značenje reči „ti“. Drugim rečima, „ti“ direktno izražava ideju jive ili individualizirane duše, asocirane s individualnim telom te obdarene s malo znanja, malo moći, s ovisnošću, i s drugim sličnim obeležjima, zajedno sa Čistom Svesnošću, koja jest u osnovi svega toga. To jest, reč označava živuću Dušu karakteriziranu takvim ograničenjima kao što su rođenje i smrt, glad i žeđ, bol i zadovoljstvo. Međutim, Čista Svesnost, koja nije asocirana s ikakvom ograničavajućom mayom, koja je po prirodi Najintimnije/Najdublje Blaženstvo, i koja je također supstrat jive, jest implicirano Značenje reči „ti“.

Značenje koje izražava reč „si“ u tvrdnji „Ti si to“ jest identičnost „onoga“ s „ti“.

Ako se izravno Značenje reči u tvrdnji ne slaze sa stvarnim iskustvom, onda ga tumačimo u smislu njegovog impliciranog Značenja. Očito je da su „to“ i „ti“ obdareni kontradiktornim atributima i da ne mogu biti identični sa stanovišta neposrednog Značenja reči, tj. doslovnog Značenja. Jedan, tj. Personalni Bog, razlikuje se od drugog, individualne duše, kao što se Sunce razlikuje od kresnice, okean od izvora ili Mt. Everest od semena gorušice. Međutim, njihov identitet jest činjenica realizirana izravnim i neposrednim iskustvom vedskih mudraca/vidovnjaka. Ovaj identitet se stoga objašnjava sa stanovišta impliciranog Značenja. Vedski fllozofl smatraju, kao što je gore navedeno, da kontrastni atributi koji razlikuju Išvaru od jive nisu konačno stvami nego su posledica superimpozicije/nadređivanja. Zbog maye izgleda da je Brahman, Čista Svesnost, postao univerzurnom i da je njegov svemoćni Stvoritelj, Državatelj i Razoritelj. Ponovno zbog maye, isti Brahman se čini kao da je postao ograničena jiva, ili individualizirana duša, svojina fizičkog tela (koju je prisvojilo fizičko telo). Sve superimpozicije/zamajavanja su iluzorna; samo je supstrat stvaran. Brahman jest supstrat i Išvare i jive. Kada putem vedanticke discipline negiranja pojedinac eliminira lazna nadređivanja/superimpozicije, shvatit će izravnim iskustvom da je konačna Stvarnost Brahman, Čista Svesnost, a ne Išvara ili jiva.

Postoje različite metode pomoću kojih dolazimo do implicitnog Značenja neke tvrdnje. Metoda koju koristi nedualistički ftlozof sastoji se u eliminaciji konfliktnih aspekata dviju glavnih reči te u zadržavanju onoga zajedničkog obema rečima. Npr., netko uzvikne videvši nakon dugog vremena čoveka po imenu Devadatta: „To je onaj Devadatta“. Očito da Devadatta viđen davno ranije i na drugom mjestu, označen rečju „onaj“, ne može biti ovaj viđen ovdje i sada, označen rečju „to“. Postoji konflikt i s obzirom na vreme i na mjesto. Međutim, postoji i činjenica prepoznavanja; a ona je moguća jer se konfliktni elementi, tj. vreme i mjesto, zanemaruju i pažnja se usmjerava na čoveka samog. Slično tome, tumačeći rečenicu „Ono si ti“, mudrac napušta kontradiktorne elemente udružene/asocirane s „ono“ i „ti“, naime pojmove Stvoritelja i stvorenja, te prepoznaje jednotu sa stanovišta Brahmana, Apsoluta ili Čiste Svesnosti, koja jest suština njih oboje.

Realizacija/dokučenje preciznog Značenja „Ti si to /Ono si ti“ jest transcendent(al)no iskustvo, koje se oseća samo na duhovnom planu. Značenje biva izgubljeno ako je aspirant i najmanje privržen takvim materijalnim stvarima kao što su telo, osjetila, um ili ego ili zadovoljstvo asocirano s njima. Sloboda, Mir/Spokojstvo, Blaženstvo, Znanje i Besmrtnost koji rezultiraju iz transcendentalnog iskustva potpuno su različiti od njihovih pandana/sjena na fizičkom planu vremena, prostora i kauzaliteta. Realizacijom Konačnog identiteta (od) „ti“ i „ono“ pojedinac spoznaje istinsko Značenje religije, koje je realizacija večne jednote večnoga Boga i večne Duše. Religija, u svom Konačnom smislu, nema veze s domišljatim načinima za povećanje čovekove materijalne sreće u ovom prolaznom svetu.

Učitelji Vedante objašnjavaju svojim učenicima stvarnu prirodu Sopstva „metodom desetoga“ (dasamanyaya). U knjigama Vedante nailazimo na sledeću priču:

Nekoć je desetoro ljudi gazilo preko veoma brze reke. Nijedan od njih nije znao plivati. Dosegavši drugu obalu, želeli su znati jesu li svi na broju, pa je jedan od njih prebrojavao ljude i ustanovio je da ih je samo devet – zato što je ispustio sebe. Bio je siguran da se jedan od njih utopio. Ostali su učinili isto i došli su do istog zaključka, jer je svaki od njih brojeći druge izostavio sebe. Tako su počeli oplakivati gubitak jednog od svojih drugova. Neki čovek koji je onuda prolazio zapitao je za uzrok njihovog naricanja. Rekli su mu da je njih deset prelazilo reku te da se jedan od njih utopio prelazeći reku. Naravno da je stranac za kratko vreme otkrio da se radi o greški. Tako je zamolio jednog od njih da iznova broji. Čovek je izbrojio devet i rekao „Vidite, izgubili smo svog desetog prijatelja.“ Stranac je odmah dotakao njega i rekao „Ti si deseti“. Da bi ih sve u to uvjerio, ponovio je istu stvar sa svakim od njih; pa je tako svaki otkrio da je on deseti. Tako je nestalo njihove tuge, i ponovno su bili sretni. Slično tome, učenik dolazi učitelju i kaže mu da je svuda tragao za Istinom – u knjigama, u hramovima/crkvarna, u slikarna, na nebu – i da je nije nasao. On naravno, nije tražio Istinu na pravom mjestu, tj. u sebi samom. Tako, učitelj ga dirne i naglašeno mu kaže: „Ono si ti“.

Nakon objašnjenja Značenja velike vedske izjave „Ono si ti“, guru potstiče aspiranta na meditaciju o svojoj stvarnoj suštini:

„Ono izvan kaste i vjere, obitelji i dinastije, ono lišeno imena i oblika, zasluga i propusta; Ono što nadilazi prostor, vreme i objekte osjetila – onaj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

„Onaj Vrhunski Brahman, koji se ne može obuhvatiti govorom, koji je međutim pristupačan oku Čistog prosvetljenja; neokaljani, Utjelovljenje Znanja, Entitet bez Početka – onaj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

„Ono koje je nedirnuto šesterostrukim valom, na koje yogiji meditiraju u svom srcu, ali koje nikad ne mogu dokučiti organima osjetila; koje intelekt ne može spoznati – onaj nepobitni/neopozivi Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

„Ono koje je Uzrok/Osnova univerzuma i njegovih različitih delova, a svi su ti delovi kreacije maye; koje Samo po Sebi nema nikakvu drugu potporu; koje se razlikuje od grubog i suptilnog; koje jest bez delova i bez premca – onaj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

„Onaj koji je oslobođen rođenja i rasta, razvoja i propadanja, bolesti i smrti; onaj koji je neuništiv; koji je uzrok projekcije, održavanja i rastapanja univerzuma – onaj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

„Onaj koji je, premda samo Jedan jedini, uzrok mnoštvu; koji pobija sve druge uzroke te je Sarn po Sebi bez uzroka; različit od maye i njenih posledica, univerzuma, te je oduvek slobodan – onaj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

„Onaj koji je bez dualnosti (slobodan od polariteta); koji je beskonačan i neuništiv; koji je vrhunski, večni i besmrtan; koji je neokaljan – onaj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

„Ona Stvarnost koja se, premda Jedna Jedina, čini mnogostrukom zbog neznanja, koja (prividno) uzima atribute, imena i oblike, i čini se da se mijenja ali je sarna uvek nepromenjiva, poput zlata u svim njegovim modiflkacijama – taj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.“

To iza čega nema ničega; koje svetli iznad maye te je beskonačno veće/veličanstvenije od univerzuma; Najintimnije Sopstvo svega; Jedan bez drugoga; istinsko Sopstvo; Postojanje-Znanje-Blaženstvo Apsolut, beskonačno i nepromenjivo – taj Brahman si ti. Meditiraj na to u svom umu.

Nakon što čuje ove uzvišene reči, aspirant razmišlja o njihovom Značenju. Budući da rezoniranjem dokučuje da su reči gurua istinite, on razmišlja o Brahmanu s jednousmjerenom predanošću. Tako se on postepeno rešava svih nadređivanja (superimpozicija), zbog kojih se ranije poistovećivao s prolaznim objektima te je negovo pojmove o „Ja“ i „moje“. On napušta poštivanje društvenih formalnosti, ulepšavanje tela te preuveličavanje svetih spisa, a baš je s ova tri jaka lanca čovek vezan za svet. On postaje pročišćen neprestanom kontemplacijom o Brahmanu te udise mirise Čistog Sopstva, koji su bili prekriveni nečistoćama beskrajnih želja. Što je um utemeljeniji u svom Unutarnjem Sopstvu, on više/lakse napušta želju za vanjskim objektima. A kad potpuno nestanu sve takve želje, tada dolazi do neprekinute realizacije Atmana. Treba  vežbati disciplinu negacije bez prestanka sve dok se pojavljuje makar i u snu percepcija univerzurna, pa konačna duša ostaje sve dok se potpuno ne izbrise poistovećivanje s telom. Niti spavanju, niti brizi o svetovnim stvarima, niti privrženosti osjetilnim objektima pojedinae ne treba pružiti ni najmanju mogućnost da zaboravi prirodu stvarnog Sopstva.

EGO I žELJE

Tragalae za Istinom mora se uvek prisjetiti nevezane prirode Sopstva, te mora napustiti svako poistovećivanje s egom. Ego je taj koji ponovo i ponovo vraća Sopstvo nazad k svetu neznanja. Ego pojačava želje. Kada se pojačaju želje, pojačaju se i aktivnosti. A kada se povećaju aktivnosti, povećaju se i želje. Tako se želje i aktivnosti vrte u ukletom krugu, a čovekovom sužanjstvu/zatočeništvu u telu nikad nema kraja. Uništenje želja opisuje se kao Oslobođenje, a čovek oslobođen želja naziva se jivanmukta, oslobođen za života.

Čak i nakon spoznavanja Istine, često preostaje veoma snažan, uporan pojam bez početka, da je osoba činitelj radnje i doživljavatelj/iskusitelj njenih rezultata. Ove se ideje treba pažljivo rešiti, živeći u stanju stalnog zajedništva s Sopstvom. Samo je tako moguće iskusiti blaženstvo Oslobođenja čak i dok prebivamo u telu. Tražitelj ne smije biti nepažljiv u vezi svoje postojanosti u traganju za Znanjem o Sopstvu. Nepažljivost/nesmotrenost je smrt. Nemar, opsjena, egoizarn, ropstvo i patnja su uzastopne karike u laneu svetovnog života. Ako um bude uvek pomalo zastranjivao/lutao od Unutarnjeg Sopstva ka vanjskom svetu, on pada sve niže i niže, baš kao što i nemarno ispuštena lopta s vrha stepenica odskače sa stepenice na stepenicu sve dok Konačno ne dođe do podnožja stepenica.

Istina o Sopstvu jest izrazito suptilna i ne može ju dokučiti rastresen um. Nju mogu realizirati samo plemenite duše Čistog uma, pa i one samo putem izuzetne koncentracije.

„JA SAM BRAHMAN“

Učenik uči od učitelja precizno Značenje „Ono si ti“. Odbacujući atribute pogrešno nadređene/pripisane rečima „Ono“ i „ti“, on shvaća da se formula odnosi na apsolutno jedinstvo individualnog Sopstva i Brahmana, ili Vrhunskog Sopstva, doživljenog na planu Čiste Svesnosti. Budući da meditira na jednotu, u umu nastaje stanje (vritti) koje čini da oseća sebe kao Brahmana, Čistog po prirodi, večnog, samo-prosvetljenog, slobodnog, beskonačnog, vrhunski blaženog i Jednog bez drugoga. ovo mentalno stanje, osvetljeno refleksijom Čiste Svesnosti, uništava neznanje i sumnje u vezi Brahmana. Pa čak i sada Brahman je samo stanje ili val u umu. Uništenjem neznanja, uništavaju se i njegove posledice, različita mentalna stanja, baš kao što spaljivanjem tkanine budu spaljene i potka i osnova tkanine. Otuda i mentalno stanje obojeno Brahmanom, koje tvori dio ovih posledica/ucinaka, biva također uništeno. Uništenjem mentalnog stanja preostaje samo svesnost reflektirana u to stanje, koja, nesposobna da osvetli Vrhovnog i Samo-sjajećeg Brahmana, biva njime nadvladana. Nadalje, uništenjem ovog mentalnog stanja, refleksija se vraća nazad Vrhunskom Brahmanu, baš kao što se slika lica u ogledalu vraća licu samom, ako ogledalo biva slomljeno ili bude uklonjeno. Tako Subjekt i objekt, Čista Svesnost i opažajuća svesnost, postaju jedno. Uklanjanjem dualnosti, preostaje samo Vrhunski Brahman, Jedan bez drugoga. Potpuno neopisivo rečima, ovo iskustvo poznaje samo onaj koji ga je postigao.

TRI FAZE

Da bi se Znanje o Brahmanu moglo realizirati izravno i jasno „poput ploda na dlanu nečije ruke“, a ne samo intelektualno razumeti, Vedanta propisuje određene discipline znane kao „slušanje“ (šravanam), „razmišljanje“ (mananam), „meditiranje“ (nididhyasanam) te „upijenost/apsorpciju u Brahmana“ (samadhi). „Slušanje“ znači slušanje uputa kompetentnog učitelja, koji objašnjava iz svetih spisa jednotu Individualnog Sopstva i Brahmana. „Razmišljanje“ znači konstantno mišljenje o tako poučavanom Brahmanu, te jačanje nečijeg uvjerenja u Realnost Brahmana prikladnim rezoniranjem. Na taj način se uklanjaju krivi i protivni pojmovi aspiranta o Sopstvu. „Meditiranje“ znači stalno prebivanje uma u toku/reči ideja, identičnih s pojmom o nedualnom/nedeljivom Brahmanu, do isključenja takvih stranih ideja kao što su telo, osjetila, um i ego. Meditacija koja se vežba neprekidno i dugotrajno s velikom Ijubavi prema idealu i s neurnornom odlučnošću (rešenošću) za realizacijom/ostvarenjem is tog, vodi ka samadhiju ili upijenosti u Brahmana.

VJEZBANJE YOGE

Vidioci (vidovnjaci, mudraci) Upanišada, propisali su za aspirante obdarene s četvorostrukim disciplinama Vedante tri faze koje vode u realizaciju Brahmana, spomenute u ranijem poglavlju. Kasniji učitelji Vedante preporučuju Patanđalev sustav Yoge kao praktičnu disciplinu za postignuće samadhija, u kojem je realizirano Znanje o Brahmanu. Međutim, treba primijetiti da nema velike razlike između disciplina Vedante i yogičkih disciplina, pri čemu su ove druge znanstvena sistematizacija duhovnih disciplina koje su dominirale u Patanđalevo vreme.

Reč „yoga“ znači jedinstvo individualne duše i Univerzalne Duše te također i praktične metode kojima se ostvaruje takvo jedinstvo. Patanđali opisuje sledećih osam disciplina nuznih za aspiranta u traganju za znanjem o Sopstvu.

Yama ili opšta disciplina. Ona se sastoji od nepovređivanja, istinoljubivosti, ne-krađe, čednosti i neprihvaćanja poklona. Nepovređivanje znači nikome ne škoditi bilo mišlju, rečju ili delom, koliko je to god moguće. Istinoljubivost znači potpunu usklađenost između misli, reči i dela. Prihvaćanje poklona stvara obaveze i ometa spokojstvo uma. Utemeljenost duhovnog života nalazi se u prakticiranju čednosti rečju, mišlju i delom. Spolno uzdržavanje obdaruje telo, živce i um neophodnom snagom/moći za flnom duhovnom percepcijom.

Niyama ili specifična disciplina. Sastoji se od Čistoće, zadovoljstva, askeze (strogog samoobuzdavanja, vežbi samousavršavanja), proučavanja svetih spisa i meditacije na Boga. Čistoća znači Čistoća i tela i uma. Zadovoljstvo jest zadovoljstvo s materijalnim potrebama koje zadobivamo/zadovoljavamo bez mnogo napora. Proučavanje spisa uključuje i ponavljanje svete reči Om ili imena Gospodina. Meditacija uključuje obožavanje i druge devocionalne vežbe.

Asana ili položaj. Sastoji se u postavljanju ruku, nogu i ostalih delova tela u određene položaje te u držanju tela uspravnim. Ona vodi do fizičke relaksacije i unutarnjeg mira. Aspirantu se preporučuje da zauzme neki od položaja s uspravnim telom i da se oseća udobno.

Pranayama ili kontrola vitalne energije. Sastoji se od izdisaja, udisaja i zadržavanja zraka, u skladu s uputama yogičkih spisa, te je treba vežbati pod nadzorom kompetentnog učitelja. Ona pomaže aspirantu da uspostavi kontrolu i nad telom i nad urnom.

Pratyahara. ili povlacenje u samog sebe (introverzija pažnje s fizičkog tela na suptilno). Ona znači odvajanje organa osjetila od obekata s kojima su inače povezani.

Dharana ili koncentracija. Cilj ove discipline jest da osposobi aspiranta da flksira svoj um, nakon što postane odeljen/odvojen od osjetilnih obekata, na Brahmana, Jednog bez drugoga.

Dhyana ili meditacija. Ona znači postojano prebivanje uma u Brahmanu. Na ovom stupnju aspirant je razvio moć postojanog (glatkog, bez fluktuacija) toka pažnje prema izabranom objektu meditiranja, kao što je pojedini simbol Apsoluta ili neka uzvišena misao odnosno koncept Boga. Primjedba Swamija Brahmajnananande: Ovde smo stavili vlastitu difiniciju meditacije.

Samadhi ili upijenost (apsorpcija). Ono jest posvemašnja upijenost/rastvorenost uma u Brahmanu.

Onaj koji želi postići samadhi treba živeti odvojeno od ljudi. Samoća pomaže u kontroli osjetila. Kontrolom osjetila kontroliramo i um. Kontrolom uma kontroliramo i ego. Kontrolu ega sledi neprekinuta realizacija Blaženstva Brahmana. Aspirant mora negovti izrazitu nepristranost za sve vanjske objekte i nevezanost za telo, osjetila i za um. Ako je privržen ma čemu od gore navedenog, on je ograničen/sputan time. Misao o ne-Sopstvu je zla i stvara jad/bijedu. Meditacija na Sopstvo, Blaženstvo, Apsolut vodi ka Oslobođenju.

SAMADHI

Nedualistički vidioci Vedante rekli su da postoje dve vrste samadhija, ovisno o intenzitetu i prirodi meditacije, tj. savikalpa i nirvikalpa. U savikalpa samadhiju, mentalno stanje (vritti) uzima oblik Brahmana i počiva u Njemu i u isto vreme zadržava minimalno razlikovanje između znalca, znanja i objekta znanja. Aspirant još uvek može biti svestan relativnog, iako jasno vidi da je ono prožeto Apsolutom. To je kao kod viđenja glinenog slona gde glina također prožima slona. Aspirant još uvek zadržava ja-svesnost (ali se ne ograničava na ja“) i kaže „Ja sam Brahman, inteligencija, Apsolut, bezobličan poput etera, svevišnji, večno svetleći/sjajan, bez rođenja, nepromenjiv, nevezan, sveprožimajući, oduvek slobodan te Jedan bez drugog“.

Međutim, u nirvikalpa samadhiju, uranjanje je lišeno ja-svesnosti, um se potpuno rastapa u Brahmanu, postaje jedno s Njim, te se gube sve razlike između znalca, znanja i objekta znanja. Baš kao što otopivši grudicu soli u vodi više ne osećamo da se ona razlikuje od vode i ne možemo je odeliti od vode, slično tome, mentalno stanje u nirvikalpa samadhiju, uzevši oblik Brahmana, više se ne oseća različitim od Brahmana i ne može biti odvojeno od Brahmana; ono ne postoji odvojeno od Brahmana. Tada Brahman, ili Sopstvo, postoji samo i svetli vlastitim sjajem. Premda se postojanje uma ne oseća ni u dubokom snu bez snova, ipak su ova dva stanja, naime nirvikalpa samadhi i dubok san bez snova, sasvim različita. U dubokom snu bez snova, um potpuno prestaje funkcionirati, bivajući stopljen sa svojim uzrokom, avidyom ili s neznanjem. On je takoreći progutan skrivajućom moći avidye. Međutim, u nirvikalpa samadhiju mentalno stanje, iako se ne oseća (ne postoji kao objekt jer nema nimalo dualnosti pa ni relacije subjekt-objekt), uzima oblik Brahmana i postoji kao Brahman. U dubokom snu bez snova, čovek nije svestan nikakvog objekta. Nadalje, nakon buđenja iz takvog sna, on manifestira svoje ranije osobine: lopov nastavlja i dalje biti lopov, budala ostaje budala, zao čovek ostaje zao. Međutim, u nirvikalpa samadhiju, čovek postaje sveznajući jer um uzima oblik Brahmana. Nakon doživljenja ovog blaženog stanja, osoba postaje novo biće, potpuno transformirano/preobraženo u Brahmana.

PRAKSA :MEDITACIJE[13]

Postoje dve vrste meditacije, naime objektivna i subjektivna. U objektivnoj meditaciji, smatra se da je ideal izvanjski/fizički, a u subjektivnoj, da je on u umu osobe koja meditira. Postoje također dve vrste objektivne meditacije, ovisno s čim se Ideal asocira ili uvjetuje, bilo sa simbolom zvuka (sabdanuviddha) ili sa simbolom oblika (drišyanuviddha). Meditacija asocirana sa simbolom zvuka sastoji se u ponavljanju takvih formula kao što su „Om Saććidanandam Brahma“ ili „Om Saććidekam Brahma“. ona prva znači „Brahman je Apsolutno Postojanje, Apsolutno Znanje i Apsolutno Blaženstvo“. Druga znači „Brahman jest stvarnost, Svesnost i Jedan bez drugoga.“ Ponavljanjem svetih reči aspirant razmišlja o njihovom Značenju. To da je Brahman Apsolutna Stvarnost[14] ili Postojanje ne znači da postoji ili da je stvaran u smislu da je On pojavni objekt. On je Postojanje Samo i Stvarnost Sarna (ali nije fizički stvaran). On je suština Postojanja, neuvjetovan vremenom, prostorom i percipiranim kauzalitetom. Pojavni svet i sve stvari u njemu osećaju/opažaju se da postoje jer ih prožima Brahman, kao Stvarnost i Postojanje. One ne mogu postojati odvojeno od Brahmana. Međutim, Brahman postoji čak i kad imena i oblici nestanu, kao što je to u slučaju samadhija a i u dubokom snu bez snova. Slično tome, Brahman jest Apsolutno Znanje ili Svesnost. To ne znači da Brahman zna; Brahman jest suština Znanja – Znanje Samo. Svo znanje jest moguće u relativnom svetu jer je Brahman, kao Svesnost, stvarna srž znalca ili subjekt. To da je Brahman Jedan jedini znači da Brahman nije dualan. On nije jedan u smislu u kojem jest Sunce jedno ili Mjesec jedan; zato što također postoji opažac Sunca i Mjeseca. Ideja o jednom u relativnom svetu, korelira s idejom o dvoje te označava dualnost. Stoga, svi opisi Apsoluta obuhvaceni intelektom u stvari pripadaju dualnosti. S druge strane, Jednota Brahmana znači potpuni identitet subjekta i objekta, neopisivo iskustvo, koje ne karakterizira niti jedan niti dva. Konačno, Brahman jest Blaženstvo. Blaženost nije Njegov atribut/svojstvo, nego „tvar“ od koje je „načinjen“. Znalac Brahmana ne uživa ovo Blaženstvo kao objekt. On se sjedinjuje s Njim. ovo Blaženstvo ne razlikuje se od Postojanja,[15] Svesnosti i Jednote. Ono nije od prirode blaženstva nastalog u kontaktu organa osjetila s njihovim objektima. Čak i najviše blaženstvo ove vrste, nairne blaženstvo doživljeno na nebu, samo je refleksija Blaženstva Brahmana u ogledalu relativnosti.

U objektivnoj meditaciji asociranoj sa ili uvjetovanoj simbolom oblika, aspirant meditira na neki vanjski objekt ili oblik koji mu izgleda kao najbliži Brahmanu. Svaki objekt jest kombinacija Apsoluta i relativa. On sadrži i svojstva Brahmana i svojstva sveta. U svemu nalazimo ne samo Postojanje (Sat), Spoznatljivost ili znanje (Ćit), i Privlačnost ili Blaženstvo (Ananda), koji su različiti aspekti Brahmana, već također i ime (nama) i oblik (rupa), koji su obeležja pojavnog sveta stvorenih avidyom i stoga su iluzorni. Meditirajući na simbol! oblik, aspirant treba postepeno povlačiti svoj um sa nestvamog imena i oblika te se koncentrirati na Brahmana, prisutnog u simbolu kao Postojanje-Znanje-Blaženstvo Apsolut. U objektu i kroz objekt on treba vidjeti Brahmana, kao što se u valovima i kroz valove vidi okean.

Objektivna meditacija ima svoje savikalpa i svoje nirvikalpa aspekte. U Savikalpa aspektu aspirant je supersvestan „objekta“ meditacije, nairne, Brahmana asociranog sa zvukom ili oblikom/formom. Međutim, s produbljivanjem meditacije on postiže nirvikalpa stanje, gde celi pojavni svet nestaje u Brahmanu i aspirant se sjedinjuje s Njim.

U subjektivnoj meditaciji, Ideal se nalazi „unutar“ osobe sarne. Vidioci Vedante govore o srcu kao o izrazito prikladnom mjestu za tako nešto. Za početnika, srce jest fizički organ, oblikovan poput lotosovog pupoljka. Unutar njega nalazi se suptilni, svetleći prostor često opisivan kao Brahmapura, Prebivalište Brahmana. Kako aspirant napreduje u meditaciji i postaje sposoban za suptilne percepcije, on shvaća da srce ne označava stvarni fizički organ već buddhi, odlučujucu sposobnost, najrafiriraniji dio uma i u kojem se najbolje reflektira Brahman. Tako se Brahman u Upanišadama često opisuje kao da prebiva u „spilji buddhija“. Na ovom stupnju, meditiranje je uzdignuto s fizičkog na psihički nivo. Posvećenik tako reći uleva Apsolut u kalup svog uma pa tako nastaje mentalna slika Brahmana. Konačno, on nadilazi i srce i um te realizira Brahmana, Sveprožimajuću Svesnost, u svojoj najdubljoj/najintimnijoj svesnosti. Slika u srcu i refleksija/odraz u buddhiju sjedinjuju se s Univerzalnom Svesnošću. Mozda su hrišćanski mistici na to mislili kad su govorili o „dubokom zazivanju u dubinama“. ovo jest izravna i neposredna realizacija Apsoluta, bez posredstva organa osjetila ili uma.

Kao i u objektivnoj meditaciji, tako i u subjektivnoj, Ideal se može asocirati sa ili uvjetovati simbolom zvuka ili simbolom oblika/forme. U meditaciji asociranoj sa simbolom zvuka, aspirant ponavlja vedski aforizam kao što je „Ja sam Brahman“ (Aham Brahmasmi). Ponavljanjem svete formule on također razmišlja o njenom Značenju: on jest, u stvari, po prirodi Mudrost, Čistoca i Večnost; negov je istinska priroda zapravo izvan vremena, prostora i uzrokovanja; on je jedno s Beskonačnim. Ovaj oblik meditacije naglašava zvuk. Zvuk, kao što ćemo vidjeti, konačno vodi u tisinu, kao što oblik vodi ka neopisivom/neizrecivom doživljavanju bezobličnoti.

U meditaciji asociranoj sa simbolom oblika, aspirant primećuje da u njegovom umu konstantno nastaju takvi oblici ili ideje poput želje, odlučnosti, sumnje, verovanja, neverovanja, straha i neustrašivosti. On meditira na Svesnost koja jest Svedok ovih oblika.

Subjektivna meditacija ima svoje savikalpa i svoje nirvikalpa aspekte. Na početku, aspirant oseća da je „on“ nevezani Brahman. Tu je prisutan element spoznavatelja, ili ja-svesnosti. Međutim, kako meditacija postaje sve dublja i dublja, on doživljava nirvikalpa samadhi, gde um postaje nepromenjiv/postojan, poput netreptajučeg (stabilnog) plamena sveće koju držimo na mjestu bez propuha, tako on biva posve apsorbiran/upijen u Blaženstvo ili Samorealizaciju. Nema više spoznaje subjekta ili objekta.

Pomoću subjektivne ili objektivne meditacije, aspirant postepenim koracima doseže Znanje o Brahmanu u nirvikalpa samadhiju. Tako nestaje vezanost za telo i za pojavni svet, a javlja se Znanje o Vrhovnom Sopstvu. On svugde vidi Brahmana: desno, levo, ispred, iznad, gore, dole. Sve doista postaje Brahman. Stoga on u svakom iskustvu realizira Vrhovno Blaženstvo samadhija. Opažajući Brahmana otvorenim očima i sa zatvorenim očima, u meditaciji ili dok promatra svet, on se rešava „lanaca/okova srca“ te rešava „sve sumnje uma“ i postaje oslobođen vezujućih posledica svoje prosle karme.

PREPREKE ZA SAMADHI

Potreba za oprezom/budnošću jest imperativ na svakom koraku duhovnog života. Prepreke vrebaju na stazi sve dok se ne postigne cilj. Što se aspirant više popne, to su prepreke suptilnije. U Upanišadama, staza je opisana kao „oštra poput oštrice zileta“. Ako je aspirant nemaran, neće doći do cilja i samo će sam sebi naškoditi. Za one koji vežbaju meditaciju, učitelji Vedante navode četiri glavne prepreke. To su tupost (tromost, omamljenost, mlitavost, ukručenost, pospanost), distrakcija (odvraćanje pažnje), privrženost (prianjanje, vezanost) i uživanjje blaženstva.

Ako se um ne uspije utemeljiti u Brahmanu nakon što se odvojio od sveta, on često zapadne u stanje pospanosti (sna) ili tuposti/tromosti (laya). Nastupi neka vrsta stagnacije. Aspirant se nerado iznova trudi. Njegov napredak je usporen.

IIi um, koji nije u stanju počivati u Brahmanu, nakon odvajanja od sveta, može osećati da mu razne ideje skreću pažnju (vikšepa), a većinom su te ideje tričave, nesuvisle i beznačajne. Opisane su kao „male imbecilnosti“ uma. Njih je veoma mnogo, a po prirodi su nestalne. One mogu biti posledica aspirantovog jalovog brbljanja ili beznačajnih dela (besmislenih akcija) iz pro slosti. One ga uznemiravaju. Ponekad, u nemogućnosti da dosegne Brahmana, te odvojen od sveta, aspirant preteruje u nekoj određenoj emoćiji ili osećaju koji je nekonsekventan (nedosledan, nesuvisao, beznacajan, nevažan) sam po sebi, i tako stvara prepreku u svom duhovnom životu.

IIi njegov um, koji nije u stanju počivati u Brahmanu, no ipak je odvojen od sveta, može odjednom biti obuzet divljom priveženošću (kašaya) prema davno zaboravljenom doživljaju. želja, koja odjednom uskrsne iz podsvesnog uma uzburka ga poput zapuha vjetra koji ljulja/trese lađu (čamac) usidrenu na vodi. IIi njegov um, koji nije u stanju počivati u Brahmanu, ali je ipak odvojen od sveta, može osećati potpuno zadovoljstvo uživanjja u nižem blaženstvu (rasasvada), nagoveštaju Blaženstva Brahmana, i ne želi činiti ikakve daljnje napore kako bi postigao Cilj. Kao rezultat samokontrole i meditacije, može biti nagrađen vizijama i ekstazama, koje su samo miljokazi na stazi. Neoprezni posvećenik smatra da su ova drugorazredna iskustva prava stvar te ostaje uronjen uživajući u njima. Ponekad može postati toliko zaokupljen blaženstvom savikalpa samadhija, da odbija napustiti to stanje i zaroniti u sve-ukidajuče iskustvo Velikog Onkraja (engl. the Great Beyond). Može se također dogoditi da aspirant u potrazi za svojim duhovnim Idealom biva izazvan tvrdoglavom i nametljivom žudnjom nekog organa osjetila. On se upušta u junacku borbu protiv neprijatelja. Kad konačno pobijedi, oseća se zbog uspjeha tako sretnim da se prepušta uživanjju u svojoj pobedi. On zaboravlja da je krenuo u realizaciju Brahmana. Učitelji Vedante prikažuju to pričom o čoveku koji se želeo domoći blaga zakopanog ispod drveta, kojeg je danonoćno čuvao snažan zmaj. Kad se približio drvetu, zmaj ga je izazvao. Sledila je žestoka i dugačka bitka. Konačno je zmaj ubijen. Čovek međutim, izvan sebe od veselja zbog pobede nad neprijateljem, plesao je oko drveta potpuno zaboravivši na blago.

Sad ćemo ukratko opisati sredstva za prevladavanje gore spomenutih prepreka.

Kad se um oseća tupim ili lenim, treba ga animirati (potaknuti, probuditi) stimulacijom putem duhovnih vežbi. Preporučuje se proučavanje svetih spisa, raspravljanje o duhovnim temama, pjevanje ili hodočašće.

Kad se um oseća rastresenim, aspirant ga treba urniriti strpljenjem i ustrajnošću.

Razlikovanjem/razlučivanjem aspirant nadvladava privrženost. Trebao bi se prisjetiti loših posledica prosle privrženosti svetovnim objektima. Efikasan put do samadhija jest praksa/vežbanje i nepristranost. Kad uspijemo zagospodariti urnom, treba ga zaštititi od daljnjeg odvraćanja/skretanja pažnje.

Što se tiče poslednje prepreke, nairne, uživanjja blaženstva, aspirant ne smije dopustiti svom umu da prebiva dugo u iskustvu bilo kakve prolazne sreće. Treba stalno imati na umu da je sreća koja se temelji na kontaktu subjekta i objekta prolazna. Razlikovanjem (sanskr. viveka) se treba odvojiti od svih oblika reflektiranog blaženstva, ma kako privlačni oni izgledali.

Sve ove prepreke nastaju zbog nesposobnosti uma da počiva u Brahmanu. Kad se jednom postigne cilj, nema više padanja unazad. Stoga aspirant ne bi smio popustiti u njegovim nastojanjima sve dok ne ostvari Ideal. Iskrenošću i Zarom/gorljivošću, ozbiljnošću/marljivošću i ustrajnošću, strpljivošću i s ljubavi prema Idealu, on konačno nadvladava sve prepreke, velike i male, miloćšu Božjom i s blagoslovima svog gurua. On uživa u Blaženstvu nirvikalpa samadhija.

CIL]

Znalac Brahmana postaje Brahman. Znanje je praćeno realizacijom/ostvarenjem. lluzija imena i oblika/formi biva uništena pa znalac nije više žrtva lažnog straha i lažnog očekivanja koji muče neprosvetljenu osobu na svakom koraku njenog života. Za znalca Istine, viđeno, videlac i viđenje stapaju se u neopisivom doživljavanju Apsoluta. Svesnost o vremenu i prostoru se zatire; okovi kauzaliteta lome se zauvek. To je iskustvo Mira, Znanja i Stvarnosti koja je iznad svakog razumevanja. Grafičkim rečima Šankare:

„Prosvetljena osoba realizira u sebi, u stanju samadhija, beskonačnog i neopisivog Brahmana, koji je po prirodi Večno Znanje i Apsolutno Blaženstvo, bez premca (nema mu ravna) u svetu relativnog iskustva, koji nadilazi sva ograničenja, večno je slobodan i bez delovanja – poput beskrajnog neba, nedeljivog i apsolutnog.“

„Prosvetljena osoba realizira u svom srcu, u stanju samadhija, Beskonačnog Brahmana, lišenog ideja o uzroku i posledici, koji jest Stvarnost nedirnuta ikakvom maštarijom (imaginacijom), homogen, neusporediv, van sustava dokazivanja, potvrden objavama Veda, i oduvek blizak kroz manifestiranje/očitovanje Ja-svesnosti.“

„Prosvetljena osoba realizira u svom srcu, u stanju samadhija, Beskonačnog Brahmana, koji nije podložan raspadanju, besmrtnog, od pozitivne Supstancije koja ne dopušta ikakvu negaciju, koja sliči mirnom okeanu, bez valova, te je bez imena, bez zasluga ili propusta – večan, spokojan i Jedan Jedini.“

Čovek prosvetljen realiziranjem Brahmana ulazi u kraljevstvo Čiste Svesnosti. Njegov um nestaje; negov dela asocirana s idejama o činitelju, sredstvu i rezultatu prestaju. Izlazeći iz iskustva samadhija te još uvek opijen Blaženstvom Brahmana, on izvikuje zapanjeno:

„Kamo je otišao univerzurn? Tko ga je uklonio? Kamo se stopio (integrirao, fuzionirao)? Baš sam ga malo pre gledao; je li prestao postojati? Čudne se stvari događaju! Posvuda vidim Okean Stvarnosti ispunjen nektarom Apsolutnog Blaženstva. Nema ničega za izbjegavanje, ničega za prihvaćanje, ničega za preziranje. Ne vidim ništa; Ne čujem ništa; Ne znam ništa. Ja samo/jednostavno postojim kao Sopstvo, Večno Blaženstvo. Blažen sam ja; postigao sam Cilj svog života. Oslobođen sam pandži (zahvata, stiska) transmigracije (seljenja duše). Nisam privržen. Oslobođen sam tela, i grubog i suptilnog. Nisam podložan raspadanju, neokaljan (čist, bez mrlja, bez greške, neoskvmut) sam i večan. Nisam niti činiloc niti uživatelj. Nepromenjiv sam i van svakog delovanja; Ja sam Suština Čistog Znanja. Ja sam doista Brahman, Jedan bez drugoga, bez premca, Stvarnost koja nema početka, iznad iluzije o „ti“ ili „ja“; „ovo“ ili „ono“. Ja sam Suština Večnog Blaženstva i Istina. Samo ja stanujem/prebivam u svim bićima kao Znanje i Stvarnost, njihova unutarnja i vanjska Potpora. Ja sam uživaoc i sve što se može uživati. U meni, u Okeanu Beskonačnog Blaženstva, dižu se valovi univerzurna i tonu/gube se uz igru vjetra maye. Poput neba, ja sam iznad zagađenja; poput Sunca, ja se razlikujem od osvetljenih stvari; poput planine, ja sam nepokretan, poput okeana, ja sam bezgraničan. Nemam nikakvu vezu s telom, kao što ni nebo nema s oblacima; na mene nemaju uticaja buđenje/bdenje, sanjanje ni besano snivanje. Ja se ne angažiram u radu niti se od njega uzdržavam/odustajem. Kako da se uopšte naprežem kad sam sveprožimajući, poput etera? Zasluge i propusti ne utjeeu na mene, ni vrućina niti hladnoća, ni dobro niti zlo. Ja niti radim niti navodim druge na to; ja niti uživam niti navodim druge na uživanjje; ja niti vidim niti navodim druge na viđenje – ja sam Atman, samosjajeći i transcendentni. Neka ovo inertno telo otpadne, bilo u vodu bilo na zemlju; ne dira me što bi se moglo dogoditi s njim; biva li nebo unutar vrča ikad zagađeno svojstvima vrča? Neka i dođe do promena tela ili osjetila, desetorostrukih, stostrukih ili tisućerostrukih promenam; ja, Čista Svesnost, oduvek sam slobodan. Mogu li oblaci ikad dodirnuti nebeski svod?“

„Ja sam doista Brahman, Jedan bez drugoga, koji je poput neba bez početka i kraja, u kojem celi univerzurn, od kauzalnog do grubog, izgleda poput obične sjene. Ja sam doista Brahman, Jedan bez drugoga, Potpora svemu, koji je beskonačan u oblicima (ima bezbrojne forme i bezobličan je), sveprisutan, lišen mnogostrukosti (nije podeljen), večan, Čist, nepokretan/miran i apsolutan. Ja sam Duša univerzuma, ja sam Sve, ja sam transcendent(an). Ja sam Apsolut i Beskonačno Znanje.“

Prosvetljena osoba shvaća koliko duguje guruu, čijom je miloćšu postigla blistavost vrhovnog/suverenog Samosjaja (sjaja koli nije reflektirana tj. posuđena svetlost nego neodražena svetlost, svetlost koja sija sama od sebe). Padajući ničice pred učiteljem, on(a) kaže: „o, učitelju, samo zbog svoje milosti probudio si me iz sna i potpuno si me spasio, mene koji sam lutao u nedoglednom snu, u šumi rođenja, propadanja i smrti stvorenih iluzijom, te su me svakodnevno mučili bezbrojni jadi i teškw mi je boli zadavala ružna zver egoizma. Pozdrav tebi, o ti velmožo učitelja! Ti neopisivi velikanu, tebe ja pozdravljam .“

JIVANMUKTA Ili OSLOBOĐENI ČOVEK

Vidioci Vedante kažu da osoba ne može postići potpunu Slobodu i Znanje za života doživljavajući samadhi jednom ili dva puta. Samo ponavljanom praksom postajemo utemeljeni u Brahmanu i oslobađamo se svih tragova maye. Seme neznanja treba potpuno ispeći na vatri Brahmajnane, Znanja o Apsolutnom, tako da više nikad ne proklija. Samo se tako postaje jivanmukta, oslobođen u ovom životu premda još uvek živi u ljudskom telu. Takav čovek je raskinuo okove privrženosti pobegavši iz zatvora sveta kao što lav beži iz kaveza. Ova se Sloboda postiže kad se osoba oslobodi/reši neznanja i njegovog paralizirajučeg efekta.

Jivanmukta pokazuje, svojim životom i delom, stvarnost Brahmana i iluzornost imena i oblika relativnog sveta. Sam prdavši okean rođenja i smrti, on pomaže drugima da dosegnu obalu Besmrtnosti. Takav čovek, a ne erudit ili teolog, održava religiju živom.

Jivanmukta je oslobođen rezultata svojih dela. Nakupljene impresije prošlih dela, koje u slučaju neprosvetljene osobe uzrokuju buduća utjelovljenja, ne mogu u ovom slučaju donijeti ploda. (Drugim rečima, on ne podleže zakonu karme.) Dela koja čini nakon doživljavanja nirvikalpa samadhija ne vezuju ga jer je oslobođen želja i ega. Bilo da je u samadhiju ili da je svestan vanjskog sveta, njegovo prosvetljenje jest postojano a njegovo blaženstvo stalno. Iako ponekad drugima izgleda poput neprosvetljene osobe s obzirom na glad, žeđ ili spavanje, on ipak nikada ne zaboravlja svoju stvarnu prirodu Besmrtne Svesnosti. Oslobođen želja, briga i strahova, on nije poistovećen s telom premda ga još uvek ima. Iako izgleda aktivan, on je slobodan od ideja o „ja“ i „moje“. On nikad ne zaboravlja da je „unutarnji“[16] Duh uvek spokojan, unatoč aktivnosti guna u njegovom telu (gune mogu angažirati njegovo telo u različitim telima/radu). On ne prebiva u prošlim zadovoljstvima, ne razmišlja o budućnosti, a ravnodušan je prema sadašnjosti. Potpuno slobodan od iluzornog pojma o fizičkoj individualnosti on je svestan svoje istovjetnosti sa svim bićima. On je svestan da oseća kroz sva srca, da hoda svim stopalima, da jede svim ustima i da misli svim umovima. On bol i zadovoljstvo drugih smatra vlastitim bolom i zadovoljstvom. Fizička smrt i rođenje ne znače mu ništa, a promene tela za njega su kao promene odeće ili kao da ide iz jedne sobe u drugu. Za takvu osobu doista možemo reći da postoji, jer je postala jedno s Postojanjem; da zna, jer je postala jedno sa Znanjem; i da uživa blaženstvo, jer je postala jedno s Blaženstvom Apsolutom. Ona se ne treba ponovno vratiti svetu tame; budući da je ušIa u svet Svetla. Ako ga saosećanje prema čovečanstvu potakne da ponovno zauzme telo, on se rađa kao slobodna duša uvek svjesna svoje Božanske prirode.

Premda jivanmukta živi u svetu raznolikosti, njega ne diraju parovi suprotnosti. On na sve stvari gleda jednako. Budući da ne vidi razliku između jive i Brahmana, ili između Brahmana i univerzurna, on uvek uživa unutarnji mir i blaženstvo; bilo da ga muče zli ili da ga obožavaju dobri, on ostaje nepomućen/spokojan. Njegovo saosećanje prema živim bićima je bezgranično. Vanjski svet ne može uzrokovati ikakvu promenu njegovog Sopstva, baš kao što i reke koje se ulevaju u okean ne mogu pomutiti neizmjerne/neizmjerive vode beskrajnog okeana.

Jivanmukta transcendira sve, on je iznad svetih spisa i društvenih konvencija. On je iznad etičkih imperativa. Pa ipak, on ne može učiniti ništa što nije dobro i ne vodi/doprinosi blagostanju drugih. Davno pre postignuća Brahmana, dok je bio aspirant za Znanjem o Apsolutu, iskorenio je sve zle sklonosti i sebične želje. Nakon realizacije Brahmana postao je slobodan ali ne i ćudljiv/hirovit, spontan ali neprivežen razuzdanosti (nesklon zloupotrebi slobode). Nema nikakvih prepreka njegovim delima i mislima; pa ipak on ne čini nikakav krivi korak niti daje loš primjer drugima. Velike etičke vrline poput poniznosti, nesebičnosti, čistoce, ljubaznosti i saosećanja, koje je ustrajno vežbao pre postignuća Znanja, radi pročišćenja uma, sve one ga sada krase kao mnoštvo dragulja. On ne traži njih, one se hvataju za njega.

Samo Jivanmukta zna istinsko Značenje Slobode i uživa u njoj. On je oslobođen svih okova koji vezuju svetovnog čoveka. On je oslobođen neznanja, ega, želja i privrženosti On može doći do hrane prosjačenjem, bez zabrinutosti ili osećaja poniženja, a do vode sa reke. On se kreće slobodno i može bez straha spavati u šumama ili na napuštenim zemljištima za spaljivanje leševa. On može tumarati okolo gol ili omotan nekom krpom. Zemlja je negov postelja, a nebo jest krov. On tumara avenijom Vedante, a negov zabava jest u Vrhovnom Brahmanu. Na njemu ne mora biti vanjskih znakova svetosti; on uživa bez privrženosti, poput djeteta, objekte osjetila koje mu nude drugi. Oslobođen želja, on uživa u materijalnim objektima, ali nikad ne zaboravlja svoje svemoćno Božansko Sopstvo.

Ponekad naizgled budala, ponekad očigledni mudrac, katkad sjaji kraljevskom divotom; ponekad lutajući, a ponekad ponašajući se poput nepokretnog pitona koji čeka da mu hrana sarna dođe; ponekad s dobrodušnim izrazom lica, nekad poštovan a nekad vređan, ponekad nepoznat – tako živi realizirani čovek, uvek sretan u Znanju Brahmana. lako je bez bogatstava, ipak je zadovoljan; premda bespomoćan, ipak je obdaren strahovitom moći; iako neprivežen objektima osjetila, ipak je večno zadovoljan; premda deluje, ipak je neaktivan; premda uživa u plodovima rada, ipak je nedirnut njima; iako posjeduje telo, nije poistovećen s njim; premda izgleda poput konačne duše, ipak je sveprisutan i beskonačan. Poput komada drveta nošenog rekom prema višem ili nižem zemljištu, tako je njegovo telo nošeno zarnahom prošlih dela ka različitom doživljavanju njihovih plodova, kako se oni pojavljuju u vremenu. On niti usmjerava osjetila na objekte niti ih od njih odvaja, nego gleda na stvari poput nepristranog svedoka; te ne gaji ni najmanju želju prema plodovima dela (ne njeguje ni najsitniju želju za rezultatima rada), um mu je potpuno opijen nerazređenim eliksirom Blaženstva Atmana.

Jivanmukta više ne brine o ropstvu ili Oslobođenju; jer oni doista ne pripadaju Atmanu, Vrhovni Duh je uvek slobodan. Ropstvo (vezanost, privrženost, ograničenost) i sloboda su svojstva uma, a um je lažno nadređen Duši. U vlastitim sebi nametnutim okovima/ograničenjima, neznalica se zapliće i bori se za emancipaciju. Međutim, rečeno je inspirativnim rečima Upanišada: „Nema niti smrti niti rođenja, niti naprezanja/borbe, niti vezane (zatočene, sputane) duše, niti tražitelja Oslobođenja niti oslobođenog – ovo jest doista konačna istina.“

Oslobođena duša živi u telu tako dugo dok traje zamah/inercija prošlih dela. Čovek može izvana ostati neaktivan, blagoslivljajući svet sa svojim mislima punim sućuti, ili se može angažirati u različitim delima za dobro sviju; međutim ništa što čini nikad ne može biti u suprotnosti sa Istinom ili Znanjem. On prebiva u fizičkom telu te može doživeti bolest, starost i raspadanje, a to su svojstva svih materijalnih oblika. Budući da ima organe osjetila, može biti slep, gluv ili deformiran na razne načine. Može osećati glad ili žeđ ili može izgledati kao da je žrtva tuge i jada. Usprkos tome, premda on sve to privremeno doživljava – svojstva tela, osjetila i uma – ona nikad ne zavladaju njime. Nakon što je jednom shvatio njihovu ništavnost, on ih više nikada ne zamišlja stvarnima. Svatko tko zna da ono što vidi jest trik, taj to ne smatra stvarnim pa ipak uživa u izvođenju trika, na zadovoljstvo svog srca. U skladu s tim, rečeno je: „Onaj koji ne vidi ništa u budnom stanju, baš kao u dubokom snu bez snova; koji premda opaža dualnost, ne opaža ju u stvarnosti jer opaža samo Apsolut; koji premda je angažiran u radu, ipak nije aktivan – on, i nitko drugi, je znalac Sopstva. To jest Istina“.

S iscrpljivanjem snage zarnaha/inercije svojih prošlih dela, jivanmukta je spreman da napusti ovaj svet. Njegovo umiranje nije poput umiranja drugih ljudi. Bhagavadgita kaže da on napušta telo baš kao što i čovek odbačuje svoje staro i istrošeno odelo. Upanišade izjavljuju da izlazi iz tela čišći i svetliji, poput zmije iz svoje košuljice. Negov se duša neće ponovno inkarnirati, već će se stopiti s Apsolutnim Brahmanom, ne ostavljajući nikakvog traga o vlastitom odvojenom postojanju (bez ikakvih tragova njezine zasebne egzistencije). Kao što mleko uliveno u mleko postaje sve jedno, kao što voda ulivena u vodu postaje jedna voda, kao što ulje uliveno u ulje postaje sve jedno ulje, tako i prosvetljena duša uronjena u Brahmana postaje jedno s Brahmanom. Slobodna duša čak i dok prebiva u telu, a nakon odbacivanja tog tela tj. fizičke smrti) postiže Vrhunsku Slobodu u Brahmanu te se sasvim stapa u Svetlu, Miru, Znanju i Stvarnosti.


[1] Izvod iz uvoda u Šri Šankarin tekst Atmabodha (Znanje o Sopstvu, Samospoznaja, Spoznaja Sopstva koji je priredio Swami Nikhilananda inicirani učenik Svete Majke Šarade Devi koji se 1922 godine pridružio redu Šri Ramakrišne. Prevod je sačinila Željka Mihaljev-Daya, profesor iz Zagreba i kompletan tekst kao i mnogi drugi se može naći na adresi www.yogacentar.hr

[2] S vedskog stanovišta, umiranje se može usporediti sa tonjenjem u san, a postmortalna iskustva sa snovima. Dela i misli iz budnog stanja određuju prirodu snova. Tako duša nakon smrti žanje plodove svojih dela i misli koje je činila i gajila za vrijeme života na zemlji. Ova se iskustva mogu opisati, u skladu s njihovom prirodom, kao raj ill pakao. Kad se duša probudi nakon ovog sna, ponovno je rođena na zemlji kao Ijudsko biće. Ona ponovno uzima nit života te nastavlja s razvojem prema svom cilju. Tako zapravo nema stvarnog prekida u „uzlaznom“ putovanju duše, iako ona povremeno može ići zaobilaznicom. Postmortalna iskustva, iako su to po prirodi snovi, stvarna su i živopisna dok traju. Poput obicnih snova, može izgledati da traju unedogled. Također postoji mišljenje da se neke duše nakon smrti mogu ponovno roditi izravno kao Ijudsko biće a da ne moraju prolaziti kroz iskustva raja ill pakla.

Hindu filozofi dijele čovekovu karmu na tri dijela: sančita, agami i prarabdha. Sančita karma je veliko skladiste nagomilanih dela učinjenih u prošlosti, čiji plodovi međutim još uvijek nisu požnjeveni. Agarni karma je delo koje će pojedinac učiniti u budućnosti. Prarabdha karma je delo koje je već započelo donositi plodove, i u ovom životu žanjemo ove plodove. Prarabdha jest dio sančita karme, budući da je to delo također učinjeno u prošlosti. No razlika između ovo dvoje je ta što sančita karma još uvijek nije počela delovati, a prarabdha je već počela nositi plodove. Plodove svih karmi žanje sam pojedinac, a karakter i okolnosti u njegovom životu određeni su njegovom prarabdha karmom.

Prarabdhu ne možemo izbeći ni na koji način. Postizanje Znanja o Sopstvu može omogućiti čoveku da ne požanje karmu koja bi donijela plodove u budućnosti (agarni karmu) ill da izbjegne posljedice nagomilanih dela koja još nisu počela donositi plodove (sančita karma); međutim prarabdhu, koja je već započela donositi plodove, treba požnjeti (nije ju više moguće izbeći).

Čovek sa Znanjem o Sopstvu ne mora zapravo patiti zbog posljedica prarabdhe, budući da je nevezan za tijelo i za organe osjetila.

[3] reč Self (nemačko Selbste) je u ovom tekstu prevođena ka Jastvo koja je nastala od nemačke reči Ichte a mislim da to odgovara engleskoj frazi „I“ness = Ja-stvo („I“ness – Jastvo), pa je to stoga izmenjeno u ovom prevodu radi konzistentnosti.

[4] Vedanta propisuje potpuno odricanje od iluzornih imena i oblika/formi te postavlja za ideal Slobodu kroz realizaciju čovekovog identiteta s Apsolutom sarno za one rijetke duše koje u toku svog duhovnog razvoja shvate potpunu nedostatnost i prolaznost života – života ne sarno na zemlji već i na bilo kojoj drugoj razini vremena i prostora kojima vlada zakon uzroka i posljedice. S druge strane, za velik dio ljudi koji još uvijek prianjaju za lažnu ideju o individualnosti, Vedanta ih uvjerava o ponovnom rođenju na zemlji ill drugdje putem teorije o reinkarnaciji. Nijedna religija osim hinduizma i budizma ne vjeruje u postojanje individualne duše niti prije niti nakon smrti. Tako dugo dok netko zeli individualnost, on će se radati sa svesnošću o „ja“. Vedanta također tvrdi da ako netko želi uživati materijalnu sreću, ne smije odbijati vršenje svojih dužnosti, nego se treba posvetiti njegovanju pravednosti (dharme), ekonomske sigurnosti (arthe) i osjetilnih užitaka (kama). Nakon što je prošao kroz sva ova iskustva čovek će shvatiti da se istinsko Oslobođenje (moksa) postiže sarno kad se oslobodimo želje, prianjanja i ega. Svijet je pun relativnog Dobra i Zla sarno za onoga koji je još uvijek Žrtva neznanja te smatra da svijet postoji u vremenu i prostoru i kojim upravlja zakon karme. AIi za znalca Istine, svijet je Brahman i stoga utelovljenje Blaženstva.

[5] Duša ili Sopstvo ali nije i Jastvo jer ono označava Ego

[6] Često se smatra da su doktrina o mayi i iluzornost relativnog svijeta u suprotnosti s aflrmativnim i optimistickim pogledom na svijet opisanim u Upanišadama te da je maya kasniji stupanj razvoja Vedantisticke skole koju je uveo Šankara. Upanišade, bez sumnje, opisuju i univerzum i individualnu Dušu kao manifestacije Brahmana, Blaženstva, Apsoluta te tako naglašavaju pozitivan pogled na svijet. Također je istina da se u Šankarinoj illozoflji naročito ističe iluzornost univerzuma percipiranog osjetilima te je naglašena metoda negacije kao vodilja ka realizaciji Brahmana. Međutim, nema konflikta između ova dva stanovišta. Maya je istovremeno i eksplicitna i implicitna u Upanišadama. Šankara je bazirao svoju cjelokupnu filozoflju na ovim Svetim spisima. Nadalje, veoma je važno zapamtiti da Upanišade sadrže istine otkrivane rišijima. Ova otkrića nisu prezentirana u obliku sistematske illozoflje. Šankara je sistematizirao učenja Upanišada u svojoj nedualističkoj illozoflji Vedante. Nepobitnim rezoniranjem utemeljio je isključivu stvarnost Brahmana odbacujući argumente Samkhye, budista i ostalih mislilaca. Utemeljio je stvarnost Brahmana dokazujući iluzornost imena i oblika te prolaznost svih stvari koje postoje u vremenu i prostoru i kojima vlada zakon o uzroku i posljedici. Stoga maya tvori važno obeležje njegove filozoflje. Šankarin cilj nije dokazati postojanje ill stvarnost maye; njegov cilj je dokazati stvarnost Brahmana.

[7] Sutratma je Ono što prožima univerzum poput niti koja je protkana kroz cveće u vijencu. Hinanyagarbha, ili Zlatno Jaje, je prva manifestacija Brahmana u kojoj buduće Živo biće ostaje u sjemenoj formi. Prana je Ono što je obdareno silom delovanja. Ostali epiteti Kosmičke Duše su Prajapati i Brahma.

[8] Unutarnji organ nazvan je sjajeći zato što se njegovi doživljaji/iskustva sastoje od ideja, za razliku od grubih objekata doživljavanih putem organa percepcije.

[9] Jiva ili utelovljena duša ograničena je s tri vrste upadhija. U dubokom snu bez snova, ograničena je upadhijem kauzalnog tela; u snovima je ograničena suptilnim telom, a u budnom stanju upadhijem i grubog i suptilnog tela. Svesnost, budući da se identificira sa svakim od ovih upadhija, naziva se tehnički prajna, taijasa i višva.

[10] Grubo telo nastaje iz sperme i jajeta roditelja, a ovi su proizvodi hrane. Nakon rođenja, telo se održava hranom.

[11] To su budisti idealisti koji pripadaju skoli Yogačara, prema kojoj je stvarna samo rijeka ideja (vijnana) a sve drugo ne postoji.

[12] Odnosi se na budističku školu Madhyamika, koja smatra da je sve praznina.

[13] Metoda meditacije opisana u ovom poglavlju jest jedna od mnogih koje preporučuje nedualistička Vedanta. Meditacija propisana učenjima Dualističke Vedante može također, nakon duljeg prakticiranja dovesti do realizacije Brahmana.

[14] Reality – Realnost (Stvarnost) iz teksta koji sledi postaje jasno zašto je treba prevoditi kao Realnost da bi se razlikovala o Stvarnosti (Actuality).

[15] Egzistencije ili Astitva

[16] Stanje oslobođenja ne mogu shvatiti naši reIativni umovi. Pojmovi „postojanje“ i „nepostojanje“, kako ih mi razumijemo, ne mogu se primijeniti na oslobođenu Dušu. Sve što se može reći o takvoj osobi jest da je zauvek oslobođena prokletstva neznanja. Ušia je u kraljevstvo Svetla, u usporedbi s kojim je i najviše znanje relativnog sveta čisti mrak. Ta osoba više ne sanja, potpuno je budna. Ona više ne uživa u sjenama pojavnog sveta. Često se pita koliko dugo utelovljena duša mora vežbati disciplinu u relativnom svetu pre nego Ii postigne Oslobođenje. Koncept vremena ne može se primijeniti na Znanje o Brahmanu. Vreme je relativna stvar, ovisna o stanju uma. Mnogo godina provedenih u svetu snova može biti svega nekoliko minuta sa stajališta budnog stanja. Prelaz duše iz kraljevstva relativnog ka Apsolutu ovisi o Znanju o Stvarnosti, a ne o nekom periodu vremena: to je trenutno, poput munje.