O Avidyi

O Avidji ili Ignorantnosti (Neznanju)

Avidja (ignorantnost/neznanje) Sanskrit (od A – ne + vidya – znanje, mudrost). Ne-znanje (ne-umeće/veština/nauka – engl. nescience) pre nego ignorantnoast; podrazumeva odsustvo mudrosti pre negoli urođenu nesposobnost (nemanje kapaciteta) i rezultat je iluzijinog stvaranja ignorantnosti. Stoga je to ignorantnost o duhovnim stvarima. Vidy – mudrost u duhovnim stvarima; takođe okultna nauka.

Avidja je reč iz sanskrita sa značenjem ignorantnost, obmana, od-učenost, ne-mudrost, veoma se ekstenzivno koristi u hindu tekstovima.

Avidja deluje tako što potiskuje prirodu stvari i prezentuje nešto drugo na njeno mesto. U suštini se ne razlikuje od Maje. Avidja je u relaciji/vezi sa konačnim Sopstvom dok je Maja sporedno svojstvo (pratilac) kosmičkog Sopstva. U oba slučaja ona označava počelo/princip diferenciranja koje je implicitno (bezuslovno) u ljudskom mislenju. Ona brani obmanu koja slama iskonsko/originalno jedinstvo/uniju onoga što je realno i predstavlja ga kao subjekt i objekt te kao činitelja i posledicu učinjenog. Šta čoveka drži u ropstvu ove avidje. Ova ignorantnost nije nedostatak obrazovanja; to je ignorantnost o prirodi Bića. To je ograničenost koja je prirodna za ljudski senzorni ili intelektualni sistem. Upravo je ona odgovorno za svu čovekovu patnju. Advaita Vedanta smatra da bi njeno iskorenjivanje trebalo da bude čovekov jedini cilj i da će to automatski značiti Realizaciju Sopstva.

Adi Šankara je rekao „Zahvaljujući odsustvu razlikovanja, nastavlja se prirodno ljudsko ponašanje u formi „Ja sam ovo“ ili „ovo je moje“; to je avidja. Ona je nadgradnja/superimpozicija[1] atributa jedne stvari nad drugom. Isticanje prirode realnog entiteta razdvajanjem nadgrađene stvari od nje jeste vidya (znanje, iluminacija)“. U Šankarinoj filozofiji avidja se ne može okarakterisati niti kao „apsolutno posotjeće“ niti kao „apsolutno ne-postojeća“.[2]

Antidot Avidj-i je mudrost. Postiže se praktikovanje svesnosti/brižljivosti (smrti), strpljive istrajnosti (ksanti) i meditacije (dhyana).

Avidja je nedostatak znanje i može se povezati sa intencijom/namerom. Avidja ima tri aspekta koji su povezani sa tri vrste vedana (senzacija), i prikazuje četiri aspekta kao ignorantnost o Četiri Plemenite Istine, i pet aspekata koje oformljuju pet sudbina (samsara). Avidja ima šest aspekata koji su povezani sa svakim od šestoro vrata, šest osetila (sadayatana).

Avidja u hinduizmu znači ignorantnost ili individualnu ignorantnost. Vidya se veoma često definiše kao sinonima sa ajhana (ignorantnost Sopstva ili Realnosti. Takođe je definisana kao ne-saznavanje, opažaoc formi iluzije, proistekao (derivat) iz maje, moć-iluzije. U Nedokučivoj Neizmernosti, ajhana nije odsustvo znanja već reprezentuje stanje onostran znanja, prirodu koje je i transcendentalno Biće.[3]). Avidja je neokončiva ali se može okončati u bilo kom trenutku kada čovek dosegne duhovnu iluminaciju (prosvetljenje). Avidja uzrokuje da se čovek udaljava od Sopstva i pomračuje njegovo znanje istine. U Bagavad Giti se napominje da sve patnje i ograničenja nametnute egom, dolaze od avidje; kao posledica toga čovek mora da traga za znanjem sa kojim su ne-kompatibilni mržnja, povređivanje i pohlepa.

Mandana (ime autora) je izneo tvrdnju da je avidja koja je nazvana iluzija (maja), takođe lažna pojavnost (mithyabhasa), zato što ona nije niti obeležje Bramanove prirode niti entitet odvojen od Bramana. Ona nije ni realna niti apsolutno ne-realna. On izvodi zaključak da je stecište avidje individualna duša (điv). Naposletku điv je identičan sa Bramanom ali su fenomenološki (pojavno) različiti, budući da je različitost produkt avidje. Postoje dva tipa avidje: odsustvo znanja ili pozitivno pogrešno znanje. Takođe se tvrdi da je stecište (lokus) avidj-e u duši, ali je iluzija psihološka, a za to je odgovorna svaka individua. Ovde sa javlja dilema: Avidja obitava u duši, ali je duša avidj-in produkt; to je beskonačni lanac iluzije u kome je svaka usleđujuća iluzija usled prethodeće iluzije. Tvrdi se da je avidja greška koja nema svog početka i da je neopisiva, pošto nije niti realna niti nerealna. Ona je nekonzistentna kategorija, samo-kontradiktorno počelo/princip, jer kad bi bila konzistentna, ona onda uopšte ne bi ni bila avidja. Avidja je moć bez početka, ni na koji način ne može biti opisana i stoga je lažna. Kada osvane istinsko znanje, avidja sa svim svojim svetovnim produktima, realizovana je kao nešto što nikada nije bilo, nikada nije i nikada neće biti realno.

Avidja i Maja nisu identične; one su različite. Avidja je subjektivna, i može se objasniti kao prirodna tendencija uma da superimponira/nadgrađuje Sopstvo i ne-sopstvo jedno na drugo (adhyasa). S druge strane, za Maju (Adi-Prakriti ili Mula Prakriti) se može rećid a znači stanje „imena i forme“ u njegovom seme-nskom (avyakta) stanju. Ova primordijalna Prakriti dovodi do izranjanja svih raznovrsnih fenomena grubih imena i formi. Adi Šankara ne razmatra u vremenskom toku hipotetičku avidju (ili Avidja-Shakti), koja potom sebe transformiše u egoizam nazvan Ahankara, koji se zauzvrat superimponira na Atman ili Sopstvo. Nasuprot tome, superimpozicija realnog Atmana (Sopstva) i ne-realnog ne-sopstva je po sebi avidja bez početka. Ovo bazično ne znanje/ne-nauka (ignorantnost) je ovekovečena u svim aspektima ljudskog život.

Avidja i Maja gube svoju vrednost i supstancu; one gube svoju egzistenciju jedino nakon što je uništena ignorantnost ili superimpozicija Atmana i ne-atmana. Tada Znanje (Braman) sija smostalno. Nema potrebe da se izvedu dva čina, dva akta nisu uključena u sticanja znanja: jedan da bi se uništila ignorantnost i potom drugi, traganje za znanjem. Istog momenta kada je nadvladana Avidja, Znanje samostalno zasijava u svojoj punoj veličanstvenosti.

Samkja govori o 25 počela/principa postojanja znanih kao Tatve. Prva dva počela/principa, Puruša i Prakriti (oba viđeni kao realni) su transcendentalne/nadilazne prirode, preostalih 23 počela/principa (viđeni kao prolazni) su nivoi manifestovanja Prakriti Tatvi. Osnovna ideja iza počela/principa manifestacije je da se Puruša, ne-manifestovana čista svest, manifestuje u području dualnosti kao Prakriti. Nadalje Prakriti se deli u silaznom niz čistote, odnosno, stepenima razdvojenosti od Prakriti Tatve. Klasifikacija je sledeća: Budi (intelekt), Ahamkara (Ego počelo/princip), Manas (um)[4] pet Đnanandrijasa (organa znanja), pet Karmendrijasa (organa delovanja), pet Tanmantrasa (suptilnih elemenata opažanja) i pet Mahabutase (grubih ili velikih elemenata).

Samkja škola shavća Avidju, ignorantnost, kao nedostatak sposobnosti imanja percepcije o istinskoj realnosti viđenoj kao Puruša, čista svesnost. Avidja se u osnovi posmatra kao stanje konfuzije u kome primaoc shvata Puruša kao činitelja te stoga pogrešno verujući da se Puruša manifestovao u svetu. Ista konfuzija se primenjuje i na Prakriti za koju se takođe pogrešno veruje da poseduje svest. Ova konfuzikja se doživljava na različitim nivoima percepcije podložne Tatvama. Avidj-ino rasprostiranje na ovim nivoima je u skladu sa njihovim odlikama. Avidja je ignorantnost sopstva, odsustvo ličnog ispunjenja ili ne-prisutnost. Spoznavanje ni sopstva niti Boga su sasvim dovoljni da uzrokuju strah i želju. Tako prisutnost – znanje sopstva – pobeđuje strah i zadovoljava želje. Avidja – Odsustvo Ličnog Ispunjenja (Prisutnosti) je uzrok koji podvlači svaku motivaciju i motivacija (motiv/emocija-pokretanje)[5] je uzrok svakog delanja.

Avidja – je Odsutnost Ličnog Ispunjenja (Ostvarenja)


[1] staviti jednu stvar nad drugom; kombinovati

[2] „absolutely existent“ or „absolutely un-existent“

[3] the nature of which is transcendental Being –

[4] manass (mind) – Baba definiše manas kao mentalno telo i sedište uma (mind –um ili razum); manas bi sem mogao prevesti kao um uzimajući u obzir da on uključuje u sebe razum, intelektualne sposobnosti, odnosno misli,  želje, razmišljanja, itd. i srce, ne fizičko srce, već duhovno srce kao sedište osećanja, oseta, čula, čuvstvenosti,itd.

[5] igra reči motive/e-motion – motiv/emovija-pokret