Izvodi iz Sankje

Izvodi iz Sankhya karike i Sutre[1]

Ovde imamo ponovo vezu između puruša (duha, bitka čovekovog) i prakriti (prirode). Onaj-koji-saznaje je puruša, saznato je prakriti. Puruša je izvor svesti, prakriti je nesvesna. Puruša je neaktivan, prakriti je aktivna. Puruša je nepromenljiv, prakriti je uvek promenljiva. Puruša je odvojen od tri kvaliteta (guna), dok su oni osnovno svojstvo prakriti. Puruša je izvor svesnog subjekta, prakriti je objektivno postojanje.

Takozvana sputanost čovekovog duha predstavljena je u ovom aforizmu tako kao da je očigledna, ali da u suštini nije realna. Kada je ispečen ćup od crne gline, on dobija crvenu boju koja ostaje i nakon uklanjanja s vatre. Zato je u tom slučaju crvenilo realno. Ali, ako stavimo providan kristal na crveno platno, on će izgledati crven samo dok su zajedno. Onog trenutka kada se platno ukloni, „crvenilo“ kristala nestaje. Tako je i sa duhom. On samo izgleda sputan kada izgleda da je povezan sa prakriti, i taj utisak nestaje kada se prepozna njegova nezavisnost.

Prakriti je uravnoteženo stanje sačinjeno od čistote ili suštine (sattva), aktivnosti i čulne obojenosti (rađas) i neosetljivosti ili tame (tamas). Iz prakriti proizlazi vrhunsko počelo/princip (mahat); iz vrhunskog počela/principa individualnosti (ahamkara); iz njega pet suptilnih prototipova (tanbmatra); iz tanmatra nastaju čulni i delatni organi (indriyani) i grubi elementi (sthula bhutani). Pored svega toga stoji duh (puruša). Takav je ceo skup od dvadeset pet počela/principa.

Veruje se da je prakriti ravnoteža triju guna: satve, rađasa i tamasa. Pomoću puruše, koji deluje samom svojom blizinom kao magnet pored čeličnih opiljaka, pokreće se ciklus stvaranja. Puruša nije ni uzrok ni posledica. Prakriti je samo uzrok. Budhi, ahamkara i tanmatra su oboje, i uzroci i posledice, dok su Indriyani i grubi elementi samo posledice.

Znanje o Ja-osećaju (ahamkara) izvodi se pomoću spoljnih i unutarnjih organa, kao i pomoću suptilnih elemenata. Ja-osećaj funkcioniše kao ubeđenje o sebi ili taština (abhimana) i suptilni elementi (tanmatra) imaju ovo ubeđenje kao svoj materijalni uzrok jer su te supstance proizvod taštine. Pošto su oni proizvod taštine, koja je izraz Ja-osećaja, oni nas vode do Ja-osećaja. Zato se kaže da je Ja-osećaj izveden iz čulnih organa i suptilnih elemenata.

Znanje o postojanju intelekta izvodi se iz Ja-osećaja. Antah-karana doslovno znači „unutarnji-osećaj“, a buddhi intelekt ili budnost. Uvek kada se stvori neka predstava u umu, ona počiva na Ja-osećaju. Na primer, čovek kaže: „Ovo je moje“, ili „Ovo treba ja da uradim“ itd. Ljudi misle o svojim nevoljama, svojim problemima, svojim prijateljima i odnosima. Svaka misao je, stoga, obojena Ja-osećajem. Egoizam ili svest o sebi je osnovna veza između uma i njegovih sadržaja, ideja. Stoga autor zaključuje da nas Ja osećaj vodi do intelekta.

Kao što koren nema korena, tako je i koren svega bez korena. Prakriti je bez korena u smislu da nije prouzrokovana.

Prvi proizvod prakriti nazvan je mahat. Prvo ispoljavanje prakriti jeste počelo/princip nazvan mahat („veliki“). On je takođe i počelo/princip intelektualne svesnosti (buddhi), ono što omogućava funkciju mišljenja (manana).

Sledeći je ahamkara. Značenje je jasno. Posle mahat-buddhi dolazi ahankara, što znači svest o sebi ili Ja-osećaj.

Ostali proizvodi jesu proizvodi ahamkara. Ovo se odnosi na jedanest organa (indriyani) – pet čulnih, pet delatnih organa i um – pet grubih elemenata koji su nastali iz pet suptilnih elemenata takođe su ispoljavanja ahamkare. Svi oni nastaju iz Ja-osećaja.

Ne može biti uzroka i posledice između dve istovremeno proizvedene stvari. Autor uzima primer ćupa i gline upotrebljene za njegovu izradu. Mogu li oboje postojati istovremeno? Očigledno ne, jer dok glina nije oblikovana kao ćup, ćup ne postoji, a jednom kada je on napravljen, glina kao takva ne postoji. To dvoje mogu postojati u isto vreme.

Da je inteligencija prolazna, lažna je objava neinteligentih osoba. Sankja veruje u teoriju sat-karja, tj. da posledica boravi u svome uzroku i pre ispoljavanja. Prakriti, po verovanju samkje, sadrži elemente intelekta čak i kada nije ispoljena kao svet. Ništa se ne uništava, već samo trpi promene. Na primer, grudva zemlje se menja u ćup, i zatim se razara i ponovo pretvara u zemlju. Čak iako „razaranje“ podrazumeva nestanak, prakriti i puruša nisu uništeni.

Povezanost duha (puruša) i prirode (prakriti) nastaje usled njihovog nerazlikovanja. Stoga tu nema sličnosti. Duh je povezan sa prakriti zbog nedostatka sposobnosti razlikovanja. Ali, kada je duh slobodan, nesposobnost razlikovanja nestaje. Stoga su sputan i slobodan duh na različitim nivoima.

Uklanjanje nerazlikovanja moguće je samo pomoću razlikovanja, kao što se tama uklanja svetlošću. Aviveka ili nerazlikovanje može biti uklonjeno samo pomoću viveka, razlikovanja. Ovo se ne može dirtektno postići nikakvim delanjem. U ovom aforizmu autor utvrđuje superiornost znanja nad delanjem.

Nerazlikovanje svih ostalih stvari od duha, sledi iz nerazlikovanja duha od prakriti. Zato se s poništenjem ovoga, poništava i ono. Osnovni uzrok nerazlikovanja, kaže autor, jeste nedostatak razlikovanja duha (puruša) od prakriti. Zato onoga trenutka kada čovek uvidi da je duh različit od prakriti, postaje nezavistan od tela i svega što ga prati, i tada se uništava koren nerazlikovanja.

Jer stvarnost stvaralaštva prakriti dokazuje stvarnost njenih proizvoda. Protivnik može reći: „Kako možemo biti sigurni da su tvorevine realne čak i u slučaju prakriti, ako Vede smatraju da je stvaranje samo san?“ Stvaranje je realno jer su njegovi rezultati realni proizvodi. Mi oko sebe vidimo da stvari imaju izraz i oblik, da su supstancijalne i materijalne. To je dovoljan dokaz da je stvaranje realno i da nije kao san. One tekstove Veda, koje objavljuju da je svet sličan snu, treba razumeti u značenju da su stvorene stvari prolazne a ne večne, i da samo izgleda da duh stvara iako to zapravo ne čini. Ako smatramo drugačije, to će biti u suprotnosti sa onim vedskim tekstovima koji ukazuju na realnost stvorenog sveta. Osim toga, stvari viđene u snu nisu potpuno nestvarne, jer predstavljaju transformaciju uma.

Buddhi (Intelekt) je moć rasuđivanja. Intelekt je sinonim Velikog Počela/principa, mahata. Njegova je funkcija rasuđivanje, ili osvešćenje putem ustanovljavanja. Za oba se kaže da su sinonimi i stoga su nerazdvojivi.

Vrlina i slično su proizvodi mahata. Proizvodi mahata su: vrlina, znanje, bestrasnost i moći (siddhi). Oni su kvaliteti mahata, a ne duha (puruša), kao što neki pogrešno pretpostavljaju.

Kada je isti mahat obojen rađasom i tamasom, on izaziva suprotne proizvode. Upravo isti intelekt koji izaziva vrlinu i slične pozitivne osobine, može proizvesti suprotne osobine – mane, neznanje, strast i nemoć – kada je obojen rađasom i tamasom.

Ahamakara (samosvest) jeste ja-osećaj. Odredivši počelo/princip mahata, sada sledi definicija sledećeg proizvoda prakriti – ahankara. Ahankara je ono što čini Ja ili ego, na isti način kao što grnčar pravi ćup. Ta se stvar takođe naziva i antah-karana (unutarnji organ). „Ja“ ili „moje“ nastaje samo u odnosu na objekt koji je ustanovljen u intelektu. (Ahamkara je zapravo počelo/princip individualnog uobličavanja svega pto objektivno postoji u prirodi, od misli do grubih stvari).


[1] Samkja Karika, potražitena internetu fajl: Sankhya karika i Sutra.pdf, Preveo Ivan Antić