Rečnik Indijskih termina i religije

ADHJATMA – ono što se odnosi na duh. U hinduizmu naziv za korišćenje mantri, kasnije krivo shvaćeno tumači se kao imenica: nadbožanstvo, nadduh, nadelement, što je verovatno vrhovno božanstvo.

AĐIVA – u filozofiji sve tri indijske religije, antiteza mojma „điva“ (duša); ađiva označava ne-dušu, u prenosnom smislu materijalnu realnost.

AGNI – 1. Vatra (žrtvena) i kao bog vatre, plamen, jedan od najstarijih objekata „hinduističkog ovožavanja“. Javlja se u tri oblika: na nebu kao sunce, u atmosferi kao munja, a na zemlji kao obična vatra. Jedno od glavnih božanstava Veda, prvo trojstvo s Vajmom (ili Indrom) i Surjom. Posrednik između ljudi i bogova. O njemu postoje mnogi mitovi iz raznih vremena.

Kao ideja, smatra se kosmičkim principom – označava uništenje, a javlja se i kao simbol đnane (znanja). agni je i naziv najstarijeg oblika arisjkog rituala. Ikonografski opisi su različiti. Kada je atribut nekog božanstva, opisuje se kao plamen, baklja ili buktinja; kao nezavisni objekt prikazuje se u obliku ćupa s plamenom, ili kose plamenih jezika oko glave božanstva. U mitologiji vedizma Agni je bog vatrenajstarije vedske religije u doba primitivnog misticizma. On je blizanac Indre, sin Djausa i Prithvi; u nekim legendama sin oblaka i zore. Jedan mit priča da je rođen od smrtnih roditelja u nebeskim vodama, dok drugi kaže da je nastao trljanjem dva štapa. Čim je postao plamen počeo je da juri između drveća poput divljeg bika. Odmah po rođenju proždreo je svoje roditelje. Agni je božanski plamen i duh vedske religije.

Tokom razvoja, pod raznim uticajima, nastale su brojne legende koje mu se pripisuju. Putem vatre žrtvenika, agni spaja nebo i zemlju, ljude i bogove. Smatran je bogom domaćeg ognjišta, „on guta prinesenu žrtvu i predaje je bogovima“. Agni se smatra i bogom sveštenstva, kao glavni akter rituala. Javlja se u tri oblika: vatra, sunce i svetlost. On je „svugde i na svakom mestu, skriven u štapovima kojima se pale žrtvene vatre, on cepa konzistenciju oblaka i iskače kao munja, ili pali ognjište sunca“. U pitanju iz Rgvede, da li postoji više agnija ili samo jedan, ogledaju se monoteističke tendencije, određenije formulisane kasnije u Upanišadama.

U kosmologiji, Agni je jedan od osam Vasua, a u bramanizmu član trojstva, vladalac zemlje, s Indrom, bogom atmosfere i Surjom, bogom Sunca. Agni je svemoćan, ne preza ni od koga, i dobar i zao, i razuman i kapriciozan; pomaže ljudima, ali ih i ubija, dom čini udobnim, ali zna i da ga uništi. Mašta tadanjih ljudi opisivala ga je na bezbroj načina: njegov plamen je sličan morskim talasima,, u šumi riče kao divlji bik, njegov bes nose plamene zmije, barjaci su mu oblaci dima, a kola ostavljaju crni trag; kada jezdi zemljom ili nebom, viju se njegove zlatne kose, crvenim udovima on stoji u bleštavim kolima koja vuku plameni konji – on je svemoćan. Ikonografski se najčešće opisuje s dva lica premazana maslacem, s tri noge, bezbroj ruku, oštrih čeljusti iz kojih palaca sedam plamenih jezika, koji se provlače između retkih zlatnih zuba. Dok juri nebom ili zemljom, divlje kovitla dugom, zlatnocrvenom kosom, a rukama zapinje lukove. Voli da se skriva od bogova i ljudi u vodi, visokoj travi ili drveću. Pali sunce a noć osvetljava zvezdama. Bogovi ga poštuju, jer pooznaje tajne besmrtnosti; čovek ga obožava, a i boji ga se: on čoveka štiti, zna da podari besmrtnost, ali i da ubije. U jednoj himni koja se peva u vreme kremacije, moli se Agni da svojim plamenom oživi besmrtnu supstancu umrlog tela i da ga povede u svet pravde.

U mitologiji Bramana opisuje se kako jaše na ovnu, opasan bramanskom uzicom, s ogrlicom od voća oko vrata, plamen kulja iz njegovih usta, a iz tela iskače sedam svetlosnih zraka. Njegovi atributi su baklja, žrtvena kašika i bradva. Simbol njegove razaračke prirode je jež (nekada bik). Ritual Agniju sastoji se od paljenja pet pet simboličkih vatri: na istok – dar bogovima, na jug – kultu Manua, na zapad – vatra kao simbol kuvanja hrane i zapaljenog žrtvenog objekta, a centralna vatra simbolizuje ritual vrhovnom bogu. Prva je simbol nebesa, druga vazduha, treća zemlje. U vedsko doba Agniju su prinošene krvne žrtve, a jednom godišnje i konj, što je činio vladar. Kasnije paljeni su plodovi, cveće i maslac. Posle doba bramanizma, Agni prestaje da postoji kao zasebno božanstvo i utapa se u kultove drugih bogova. Još u bramanizmu je poistovećen s Rudrom. on se smatra jednim od lokapala kao čuvar jugoistoka. U mitologiji hinduizma, neka od svojstava Agnija ulaze u okvir kulta Garude. U rukopisu Harivansa opisuje se u obliku čoveka odevenog u crnu odeću, ukrašen je plamenim jezicima, s oreolom dima oko glave, ima četiri ruke, a vozi se kočijama s točkovima od „sedam vetrova“ koje vuku crveni ati. Prati ga ovan, a nekad se prikazuje kako jaše na njemu. Agni ima brojne epitete: Vahni, Anala, Pavaka, Vaišvanara, Ađahasta (s lotosom u ruci); Dhumaketa (onaj čiji je simbol dim), Tomaradhara (onaj koji nosi džilit), Saprađiva (sa sedam jezika), Čagaratha (jahač na ovnu), Rohitava (onaj koji ima plamene konje), Đataveda, Sukra ili Sući (široki), Hutasa (proždirač žrtava) itd. Obitava u lokapali čiji je čuvar, a tada ima epitet purađotis.

U kasnijim Upanišadama, Agni se dovodi u vezu sa kultom šakti, a kao takvog prati ga mit o sedam jezika: kali, karali (zastrašujući), manođava, sulohita, sudhumravarna, saphulingini i višvarući. Kult Agnija danas je samo sastavni deo verskih ceremonija drugih bogova.

2. Prema verovanjima mnogih primitivnih plemena Indije vatra je produkt toplote ženskog polnog organa, a pod uticajem hinduista često se naziva agni. U nekim nehinduističkim plemenima vatra je vezana za legendu o devojci u obliku suvog bambusa koji se trljanjem pretvara u plamen. 3. agni je simbol broja tri.

ANANTA – beskrajna (beskonačna). 1. U mitologiji hinduizma zmija sveta, simbol večnosti stvaranja iz kosmičkog Okeana. U legendama višnuizma, na njoj se odmara bog – Višnu između dva stvaranja. Naziva se i Šeša. Ona je kraljicas – naga, vladarka, Patale. Javlja se i kao jedan oblik višna inkarnisanog u zmijju. Ideološki, Ananta je simbol večnosti kosmičkog Okeana; simbol je i vode, elementa iz kojeg je nastao svet, a samim tim i plodnosti. 2. U kasnijoj hinduističkoj legendi, ananta se javlja kao epitet boga – Šive, kao bog pobednik.

ATMAN – značajan pojam u filozofijama indijskih religija. Tumačenja su mnogostrana: duša, dah života. Tumači se i kao najviši princip života, braman, vlastito sebe. Ideja atmana nejasno se javlja još u doba Veda. U Čandogja upanišadi počinje jasnija formulacija, da bi u budizmu i đainizmu postala raširena teorija, često interpretirana na razne načine i sagledavana iz raznih aspekata. Najjasniju, sažetu formulaciju atmana dao je R.Katić u svojoj knjizi Indijska književnostReč atman označava vlastito sebe. U sanskritu se upotrebljava kao povratna zemenica. To sebe označuje u Upanišadama najdublju bit i najzbiljskiju zbilju čoveka i sveta. Atman se podjednako ostvaruje u osobnosti čovekovoj u celokupnosti svemira i tako među tim dovjim u najneposrednijem i najzbiljskijem sloju bitka i nema razlike. Čovek, i svet i svet i čovek, ili tat tvam asi „to si ti“; kako je nauku o atmanu klasično izrazila Čandogja. Svetsko sebe i čovekovo po tome su jedno te isto, jer je razlikovanje sebe i sveta kao dveju odvojenih i oštro suprotstavljenih pojava samo privid, a uistinu postoji samo međuzavisnost i uzajamno delovanje. Ne postoji ja i svet nego samo njihov sveopšti dorir u delu, osećanju i misli. Niti se čovek može svesti na svet niti svet na čoveka, ali je oboje u najzbiljskijoj zbilji jedno. a taj najneposredniji bitak istovetan je s onom silom što izvire iz istinosne vedske reči i usredotočuje se u žrtvenom obredu te odande pokreće sav svet: atman je brahman, kako uče Upanišade. a upravo ta spoznaja oslobađa čoveka sasvim od određenog reda jer je u njoj sadržano sve što odredna nastojanja mogu dati. U vedanti se atman tumači kao sveopšte sebe“.

BHAKTI – pobožna ljubav prema bogu ili salvacija boga. Mistična verska doktrina koja veruje da se velikom ljubavlju prema bogu ostvaruje unija s njim. Javlja se neodređeno još u mitologiji Veda gde se identifikuje s Varunom. U hinduizmu, bhakti je mističan kult ljubavi, vere i fanatične odanosti personalnom božanstvu, a javlja se i kao spevifičan oblik mistične joge. U kasnijem hinduizmu pod uticajem sufija (mističara), ritual bhakti dolazi do izražaja kao fanatična mistična devocija. To je i pravi smisao bhakti, uz specifičan oblik bogosluženja. U kasnijoj razvojnoj fazi transformiše se u oblik puđe. U ranom dobu bhakti je značio odvajanje ljubavi i poštovanja jedne osobe drugoj. Kao verski pojam prvi put se javlja u Upanišadama u znečenju: verovanje u neko određeno božanstvo, kao duhovno biće koje ima moć da pomogne ljudima, vernicima koji mu se mole. Sledeća koncepcija označavala je emotivno-duhovnu vezu između boga i vernika. Porast i razvoj monoteizma, kao direktne rzultante panteističke koncepcije raznih Upanišada, bilo je tlo na kojem se razvijala ideja bhakti u krugi intelektualnog dela indijskog stanovništva, a započelo je uspostavljanjem mističnog kontakta mislilaca s tzv. najvišom suštinom – duhom, tj. bramom ili atmanom, što je označavalo začetakmeditacije (upasaka). Kada je višnuizam postao značajan činilac razvoja indijskih religija, bhakti je dobio određenu formulaciju: verska adoracija čiji je objekat devocija Vasudeve, tj. boga Višnua inkarnisanog u Kršnu.

Istovremeno (početkom nove ere), ideju bhakti usvaja budizam, kasnije đainizam, tumačeći je kao „put kojim laici ostvaruju vrhunsko saznanje“ u cilju oslobođenja od karme. Dalji razvoj ideje bhakte pripisuje se filozofu Nagarđuni. Dok je u budističkoj sekti hinajani bhakti igrao određenu ulogu, u sekti mahajani postaje dobro razrađen sistem. „Tantrizam vulgarizuje izvorni smisao ideje, stvorivši od nje magični ritual. Od kasnijih hinduističkih filozofa ističe se Ramanuđa koji bhakti smatra jednim od značajnih uslova oslobođenja od ponovnog rađanja. Bhakti je danas popularan način obožavanja boga, posebno vezan s kultom Krišne i Radhe.

BHUTA – duh, sablast, utvara; zao duh osobe koja je umrla nasilnom smrću. Prema verovanju žive oko groblja, vrebaju u zasedi oko drveća, pokreću mrtva tela, obmanjuju i proždiru ljude. Višnu purana ih opisuje kao grozna bića, žderače mesa. Njih je tvorac načinio kad je bio razdražljiv. U jednom mitu njih je rodila Krodha (besna). Bhute se javljaju kao pratioci boga Šive, koji se smatra njihovim gospodarem.

BRAMA – u mitogogiji hinduizma, jedan od velikih bogova panteona. Izgleda da u kasnijim Vedama znači boga stvaraoca, Prađapatija, a posle toga je nazvan Brama. I ideološki i mitološki Brama je prilično složena figura, najviše zbog brojnih promena. Najčešće se Brama smatra produktom spekulacije.

U Šatapaha-bramani se nailazi na podatak da je Brama (u srednjem rodu) stvorio bogove: na zemlju je postavio Agnija, u atmosferu Vajua, a na nebo Surju. Kao prvi član hinduističkog trojstva, on je vrhovni duh, aktivan tvorac Univerzuma. Prema jednoj legendi on je iskočio iz jajeta Sveta, poistovećuje se s Prađapatijem, i smatra se prvim među rišijima. Kao otac ljudi, on ih stvori rodoskrvnom vezom sa vlastitom kćerkom koja ima razna imena: Vać, ili Sarasvati, Sandhja (suton), Šatarupa (stolika) itd. Njegova moć tvorca najuti bogove Šivu i višnua.

U Aitereja-bramani se govori da je Brama (Prađapati) imao oblik jelena, a njegova kći košuta. U Šataptha-bramani i Manuu, on je vrhunska duša, samobitni bog koji je stvorio vode, i u njih ubacio seme koje je postalo zlatno jaje u kojem je rođen on sam, Brama, tvorac svih svetova. Kako su vode (nara) bili mesto njegove akcije, nazvan je Narajana. Kasnije, Narajanom se naziva bog Višnu.

U Ramajani se kaže: „Sve je bilo samo voda u kojoj je oblikovana zemlja. Pojavio se Brama, samobitni, s bogovima. Postavši vetar, On izdiže zemlju i sa svojim sinovima spasiteljima, stvori ceo svet“.

Prema Višnu-purani, božanski Brama (Narajana) uzeo je oblik ribe, kornjače i na kraju ušao u telo vepra, premda to jasno govori da je reč o Višnuu. Prema našem mišljenju, tu bi reč Brama značila epitet boga Višnua. Kada se zbrka legendi koliko-toliko stabilizovala, učvrstila se legenda da je Brama iskočio iz lotosa koji izrasta iz pupka višnua u toku svog jednog dana, 2.160.000.000 godina. Zatim nastupa propast sveta: „vatra proguta sve osim mudraca, bogova i elemenata, a Brama zaspi. Kad se Brama ponovo probudi, iznova stvara svet, a proces se odvija za svo vreme njegovog postojanja. Kada se sve to završi, on iščezava, a svi bogovi, mudraci i ceo Univerzum raspadaju se na elemente iz kojih su nastali. Brama se javlja i kao otac Dakše, za koga se kaže da je iskočio iz njegovog palca, a stvorio je i prekrasnu ženu Ahalju. Brama se obožava i kao dikapala zenita i bog je meseca kartika (oktobar-novembar). Prema verovanju, njegovo boravište je Bramavrnda. Žene su mu Aditi, Sarasvati (Brami, Šatapura, Savitri) i Gajatri, a deca Dakša i Sandhja. Sarasvati mit opisuje kao lepoticu, u koju se zaljubio Brama. „Ona, Sarasvati, okrenu se desno da bi izbegla njegov prodorni pogled, a istog trenutka iskoči desna glava boga. Kako je ona bežala od njegovog pogleda levo, napred, nazad, tako su nicale nove glave na Braminom telu, a kada se ona vinu put neba da bi pobegla od njega, niče i peta glava koja joj doviknu: Vrati se da stvorimo sva zemaljska bića, čoveka, sure i asure. Sarasvati se vrati na zemlju i Brama se oženi njome.“

Glavna ikonografska karakteristike su četiri glave Brame (čaturmukha). Prema različitim objašnjenjima četiri Vede ili četiri varme (kaste), četiri juge (svetska ciklusa), ili četiri kardinalne tačke (điš). Nekad se opisuje s tri glave, a četvrtu samo vernici zamišljaju, a taj opis prati legenda da je Brama imao pet glava, ali ju je izgubio zbog besa boga Šive. Brama je i otac Kumare (glavni je Sahat-kumara ili Vaidhatra). Šivisti smatraju da je Rudra stvorio Bramu. Večni Brama koji je potekao iz etera stvorio je i Maričija. Brama jaše na guski (ili labudu) zbog čega se naziva Nanasavahana. Opisuje se da je bog crvena, nekad žute ili zelene, obučen u belu odoru. Epiteti i druga imena Brame: Narajana (ponikao iz vode), Prađapati (gospodar ljudi), Nahbiđa (rođen iz pupka), Kanja (ponikao iz lotosa), Sarodin (koji ima lotas), Pitamaha (veliki otac), Lokeša (gospodar sveta), Parameštha (car neba), Sanat (drevni) mnoga druga. Brama je poznat i budizmu, posebno lamaizmu kao jedan od darmapala. Pod uticajem hinduizma ušao je i u đainizam kao ime jekše, pratioca desetog tirthankare. Postoji samo jedan hram posvećen bogu Brami, Puškara (bliz Ađmira), premda se pominje u mnogim bogosluženjima. Bramini atributi su: sud sa vodom, Ganga, luk Parivata, nekad rozarija, žezlo, žrtvena kašika ili lotosov cvet, koji simbolizuju mudrost, pobožnost, vladalaštvo i supremaciju bramana.

BRAMAN – Sanskritska reč srednjeg roda, etimološki se tumači kao molitva, beseda, recitovanje svetih himni. Osnova reči je brh – buknuti, prosuti ili grunuti, man – nosilac radnje. U teologiji ranih Veda ima značenje bajalice koji izgovara vrač prilikom žrtvenog rituala; označava i magijsku čaroliju koju je on upućivao mnogim bogovima, pre svega Agniju i misterioznim silama prirode, vidljivim i nevidljivim. Kasnije, pojam se sve više apstrahuje i posmatra kao duh koji prožima ceo Univerzum i sve njegove uzročnosti, jedinstvenih manifestacija, izvor celokupne prirode, žive i nežive. Nejasno se uvlači u mitologiju kao ideja aktivnog kreatota, ne u smislu određenog božanstva, nego kao Kalahansa – pobednik vremena, ili vremenski beskonačan. U mitologiji teološkog bramanizma, Bramane su bile himne izgovorene prilikom prinošenja žrtve, čiji pojedini slogovi (kao OM) imaju smisao čaranja, a cilj je ostvarenje magijskih efekata. U Upanišadama reč počinje da menja smisao, napušta domen čiste magije i približava se apstraktnim pojmovima: prvo je smatranom molitvom koja uzdiže dušu, zatim se povezuje s idejom atmana, kao univerzalnom dušom sveta, „ono iz čega proističu sva bića (sve duše), u čemu sva bića obitavaju i u koje se konačno vraćaju“. Posle te ideološke definicije koja nikad nije bila u potpunosti odbačena, ideja bramana razvijala se u dva filozofska pravca: inkluzivni, svesadržavajući duh Univerzuma, i drugi, realnost iz koje se Univerzum, samo spolja, nama vidljiv, pojavljuje. Prvi je kosmički i pripada taoističkim školama (kao Vedanta), drugi akosmički: bezuslovan, bezatributan, a predstavlja shvatanje nekih pravaca hinduističke filozofije. Braman kao uslovljena realnost: „ni to ni ono“ sažima obilje bića – postojanje ili sat, svest ili ćit i na kraju blaženstvo, sreću tj. ananda (u prenosnom smislu blagoslovenost). Najzad, pojam braman izdiferenciran je kao sveukupna realnost koja živi, raste, diše i povećava se. U oformljenom hinduizmu, nakon reformi, braman postaje objekt meditacije i time krajnje konfudira izvorni smisao.

BUDI – U učenju hinduizma, jedna od idejnih pravaca vere; prema legendi, potekao od boga Ganeša, spada u krug njegovog kulta. Smisao budi je pojam božanske mudrosti – mudrost nad mudrostima. Drugi put ove ideološke postavke je – sidhi – telo ili realnost. U filozofiji škole samkhje budi se javlja kao vrhunski duh, ili inteligencija puruše koji obitava u telu prakriti, tj. prirode. Budi se u mitologiji nekad javljao kao ime boginje, žene (ili šakti) boga Ganeša.

BUNDU (BINDU) – kapljica, tačka; crvena tačka koju indijci stavljaju međo obrva. Ima više značenja: prema nekim autorima znak boga Rame kao zaštitnika braka, a stavljale su ga samo udate žene. U tantrizmu, naziv jantre koja predstavlja centar Univerzuma. Prema jednom verovanju, bundu je vidljiv oblik stanja svesti: ni egzistencija, ni neegzistencija. U meditaciji tantričkog budizma, bundu je centar koncentracije radi vizuelizacije Apsolutnog. Za poreklo bundua u plemenu Koja vezana je legenda: u davna vremena vulva se nalazila na sredini čela. Ljudi su uvideli da to nije zgodno pa su zamolili bogove da je premeste. Bogovi su je prvo stavili ispod pazuha; i to se pokazalo nezgodnim, pa su je premestili na pupak. Kao trag tog mesta osltale su malje ispod pazuha. I na pupku nije bilo zgodno, jer su ptice počele da je kljucaju. Bogovi je opet premeštaju, prvo ispod kolena, a posle mnogih žalbi ljudi, zahvaljujući Mahadevi, pronađeno je pravo mesto, između nogu. I dva poslednja mesta ostavile su tragove, na stomaku pupak a ispod kolena udubljenje osetljivo na erotske nadražaje. Iz zahvalnosti prema bogovima žene stavljaju crvenu tačku na čelo između obrva, kao uspomenu na tvorčevo prvobitno delo. U legendama plemena Indije, značajnu ulogu igra i tiha (klitoris). „On je ukras i zabava“, kažu urođenici. Ženi ga je podario Mahadeo, veliki bog, skinuvši jedan nokat sa svog prsta. Postoji i niz narodnih legendi i postanku i ulozi klitorisa.

DAKŠA – u religijaMA Veda, Bramana i raznim školama hinduizma, mitologizovan pojam kreativnih snaga Univerzuma. Kako su legende mnogobrojnih sekti objašnjavale Dakšu svaka u okviru svoje dogmatike, nastala je sveopšta konfuzija u legendama koje su se međusobno kontradiktorno sudarale. U ranim mitovima Arijaca, Dakša je sin Brame, jedan od Prađapatija, Rgveda tretira mit kao jedinstven krug: Dakša je potekao od Aditija, a Aditi od Dakše. Kasnije je objašnjena ova pjava: Aditi je trajanje (večnost), a Dakša duhovna snaga (muška energija) koja bogovima omogućava večnost. Dogmatika bramanizma povezala je kvalitet Dakše sa snagom efekta žrtvenog rituala. Mitologija epova ističe intelektualni kvalitet Dakše „…rođen je iz desnog palca boga Brame“. Dakša je imao mnogo kćeri, deset kćeri je dao bogu Darmi, trinest Kašjapi i one su majke demona, ljudi, ptica, zmija i svih živih bića; dvadeset sedam kćeri udao je za Somu, boga Meseca, i one su tim brakom postale dvadeset sedam Nakšatra, mesečevih emanacija. Jedna od kćeri Sati, udala se za boga Šivu. Sati je samu sebe spalila kad je izbila svađa između njenog oca i muža. U mitologiji Purana, voljom svoga zeta Šive, Dakša je ponovo rođen kao sin Praćete i majke Mariše. U drugom životu, Dakša je imao sedam sinova, sedam alegorija: Angiru, Asvu, Damu, Kardamu, Krodhu, Tamasu i Vikrita. U rukopisu Hrivanša, dogmatski smisao Dakše poprima karakter glorifikacije boga Višnua koji se rađa kao Dakša – kreator. Veštinom – joga – Dakša se pretvara u divnu ženu i dvospolnim putem rađa mnogo kćeri koje udaje za Manua. Najpopularnija legenda o Dakši je „Dakšin ritual“ koju su različito upražnjavale sve hinduističke sekte, za isticanje značaja sopstvenog boga zaštitnika kao pobednika.

Jedna legenda kaže da je Dakša bio otac Ume i Diti, Kašjapine žene. Ikonografski je opisan glavom jarca, kao legenda o svađi sa zetom Šivom: Šiva, uvređen što ga Dakša nije pozvao da učestvuje u velikom žrtvenom boredu, pošalje monstruma demona Virabhadru da mu odseče glavu, što ovaj i učini. Kasnije su se izmirili, ali Dakša nije mogao da povrati svoju glavu i bogovi mu namestiše jarčevu. Vedske legende umesto Šive pominju Rudru.

DEVA – bog, božanstvo (imenica nastala iz korena sanskritskog glagola điv – sijati), odgovara latinskoj reči deus. tumači se na razne načine: u Vedama označava boga. U vedskoj mitologiji devama se naziva trideset tri božanstva, po jedanest u svakom od tri sveta. Razvojem hinduizma broj bogova se stalno uvećavao i dostiže 330 miliona, što je , u izvesnom smislu, hiperbolizam broja 33.

GUNA – kvalitet u filozofiji hinduizma, tri univerzalna kvaliteta duha: tama – neznanje, poluznanje (maglovito stanje) i stanje apsolutne jasnoće (znanje ili moralno savršenstvo). Guna je značajan aksiom metafizike samkhje. U ranom stadijumu razvoja indijske misli, guna je označavala proces kosmičkog razvoja u kome ja satvaguna – kvalitet vrline, prisutna u svim stvarima i pojavama koje teže istini, mudrosti, lepoti i božanstvu. Guna je još i tročlana kfalifikacija pojmova koja je protkala mnoge aspekte indijske religije i filozofije.

INDRA – u mitologiji Veda, bog nebeskog svoda, sin Đausa Pita i Prithivi. Indra je glavni bog ranog vedizma, bog rata i kiše. Kao bog atmosfere on daruje kišu, šaljući prethodno svoje glasnike munje i gromove. Prema mitu, tada započinje Indrina borba s Vritom (Ahijem).

Najranije Vede posvetile su mu oko 250 himni, više nego ijednom drugom bogu, osim Agniju (bogu vatre). Ikonografski ga opisuju: sačinjen je od suvog zlata sa beskrajno dugim rukama. On može da se pretvori u oblik koji zaželi. dva plamena konja, dugih, lepršavih griva i repova, vuku njegove zlatne kočije.

MAHADEVI – velika boginja. Epitet boginje Parvati koja se u mitu pominje kao majka Šive. Mahadevi se javlja i kao epitet mnogih drugih boginja.

MAHAMAJA – velika Maja; u filozofiji: velika iluzija; u hinduizmu se tumači i kao sveta Maja. U hinduizmu i u budizmu može se smatrati ekvivalentom oblika majke bogova doarijskih verovanja, reminiscencijom na drevni kult plodnosti. U mitologiji hinduizma javlja se kao epitet boginje Durge kao izvora bajalica, a predstavlja i personifikaciju irealnosti zemaljskog postojanja i pojava. Javlja se i kao epitet materinskog aspekta boginje Parvati. U filozofiji hinduizma, kao fenomen plodnosti afirmiše se u sistemu samkja, u teoriji o puruši i prakritiju, uobličena u boginji Mahamaji. U budističkim legendama o životu Bude, njegova majka se naziva Mahamaja. Ime je simbolično i u vezi je se dogmatikom maja (iluzija). Javlja se i kao pandan hinduističke Lakšmi, kao manifestacija Lotosa sveta, jer prema legendi, Buda je rođen iz Lotosa sveta. U tantrizmu ima šire značenje, uglavnom se interpretira u smislu velike magije.

MAHAPURUŠA – veliki Puruša ili vrhunski duh (muški princip). Javlja se kao jedan od epiteta boga Višnua.

MAHAT – termin koji označava veliki intelekt; po legendi, nastao je prilikom stvaranja svetova.

MAHAVIĐA (MAHAVIĐE) – velika mudrost, transcendenatalna mudrost. Grupa od deset boginja, personifikacija deset vrsta ženske energije boga Šive, ili deset boginja kulta šakti i koncepcije pitha u ideologiji i mitologiji tantrizma u srednjem veku. Tih deset boginja su: Kali, Tara, Bhuvanešvari, Bhairavi, Činamasta, Vagala, Matangi, Kamala, Sodusi.

MAJA – 1. U mitologiji Veda, prva majka, kreativni princip, izvorna energija vrhunskog bića (boga). 2. U postvedskoj mitologiji javlja se kao jedan od Daitja, skulptor demona. Prema legendi, on obitava u planini Devagiri. 3. U mitologiji hinduizma označava pojam iluzije ili obmane, personifikovan u obliku žene nebeskog porekla; nju bogovi uvek nanovo rađaju da bi očuvala nekog smrtnika. U jednom od brojnih mitova Maja se identifikuje sa boginjom Durgom personifikacijom izvora čarolije ili iluzije; tada se naziva Majadevi, tj. boginja iluzije ili Majamaja – velika iluzija. Nekad se javlja i kao epitet boginje Parvati. 4. U dogmatskim postavkama filozofa Šankare, maja označava kosmičku iluziju, srodnu ideji lila. 5. U budizmu i đainizmu maja takođe označava pojam iluzije. Pojavljuje se i kao Budina majka i tada se naziva Mahamaja. Maja (Iluzija) i Mahamaja kao boginja i majka Bude, često se ilustruju u umetnosti stilizovanim kombinacijama koje obiluju fantazijom i najrazličitijom simbolikom. 6. Mitološko ime Gaje, jednog od svetih mesta Indije.

MANASA – U mitologiji epa Mahabharate neizdeferencirano božanstvo, riši. „On je vrhunsko nebesko biće; niti je postao, niti će postati, nevidljiv, nepropadiv i besmrtan“. Nosi epitet uman (verovatno je personifikacija božanskog uma).

MANASAROVARA (MANASA-SAROVARA) –  blistavo jezero uma, legendarno jezero u Himalajima. Smatra se južnim nebeskim jezerom; ono je simbol plodnosti. Iz njega ističu „četiri reke sveta koje teku kroz kontinenta“. Prema mitu Vaju-purane, jezera i reke su nastale kada je okean pao sa neba na brdu Maru, četiri puta oplovio njegov vrh i podelio se na četiri reke koje su potekle sa planine i oblikovala četiri velika jezera: Arunoda sa istoka, Sitada na zapadu, Mahabhadra na severu i Manasa na jugu. Prema jednom mitu, reka Gang ističe iz jezera Manasa (u stvari iz tog jezera ne ističe ni jedna reka). Nedaleko od jezera Manasa nalazi se jezero Ravanahrada iz koga ističe reka Satleđ.

MANASI – duhovna.

MANU – čovek ili čovečanstvo. Zajedničko ime četrnestorice mitskih progenitora ljudskog roda i vladara u razna mitološka doba. Svaki od Manua vlada jednom Manvatarom (vek jednog manua traje četiri miliona tri stotine dvadeset zemaljskih godina). Prvi Manu Svajambhuva, samoegzistirajući (u mitologiji se poistovećuje sa Bramom) podelio se na dve polovine – žensku i mušku: Virađ od koga je i nastao Svajambhuva ( prenosno: dvospolni). Njegovi sinovi su deset Prađapatija (ili Maharišija) koji su začeli ljudski rod. Prema legendi, Svajambhava je dao ljudima i zakonik (Manuova darmašastra).

Četrnest mitskih manua su: Svajabhuva, Svaroćiša, Autami, Tamasa, Raivata, Ćakšuša, Vaivasvata (Satjavrata), Savarna, Dakšasavarna, Bramasavarna, Dharmasavarna, Rudrasavarna, Raućja i Bhautja. Manu naše ere je sedmi, Vaivasvata. On je indijski pandan hrišćanskom Noju koji je spasao živa bića od potopa.

PARDA (PARDAH) – zavesa; persijski običaj zatvaranjažena u posebne odaje za žene i skrivanje lica, ruku i nogu. U staroj Indiji do dolaska islama je ovaj običaj bio nepoznat.

PRAKRITI (PRAKRTI) – prenosno – priroda; ženski princip prirode koji se smatra aktivnim i stvaralačkim. Prema kosmogonijskoj šemi stvaranja sveta smatra se da je prakriti neizražena, sama postojala pre stvaranja svetova. Kada je zaželela da stvara, uzela je oblik boginje – majke – i prvo stvorila Bramu, Višnua i Šivu iz svog sopstvenog tela, spojivši se sa purušom, muškim principom i postala majka Univerzuma; prema legendama je majka bogova Đagabamba ili Đaganmata. U filozofiji hinduističke škole samkje i nekim manjim sektama, prakriti je materija iz koje je bog kreator stvorio sve oblike živog i neživog sveta. Prakriti stoji nasuprot puruši; prva je od dvadeset pet tatva (principa) stvaranja. Prevodi se i kao materija. U teizmu sekte bhagavata u mitovima o Vasudevi Krišni, identifikovana je sa kosmičkim emanacijama, izgradivši precizan sistem evolucije. U daljoj razradi mita, od boga Višnua nastao je Sankaršana (alternativno ime Balarame). Ova emanacija smatrana je prakritijem ili pramaterijom, a njegov šakti je ženska energija, koja se u kasnijim filozofskim postavkama idealističkog pravca identifikuje sa majom, tj. iluzijom.

PURUŠA – legendarni čovek. U mitoglogiji Rgveda, Puruša je kosmički čovek koji se pojavio iz žrtvenog obreda. Imao je hiljadu glava, hiljadu očiju i hiljadu nogu. Bogovi su ga prineli na žrtvu i od delova njegovog tela stvorili sva živa bića, na kraju konja i životinje sa dva reda zuba. Identifikuje se sa celim svemirom.

U dogmatici Veda, Puruša je muški deo boga Brame (ženski deo je Satarupa). Iz tog praiskonskog giganta stvoren je svet.

U filozofiji hinduizma, puruša je muški pol i muški rod uopšte. U Manuovom kodeksu muški rod u prirodi naziva se virađ. U kasnijoj filozofiji Puruša i Prađapati označavaju makrokosmički princip čoveka i prototip antropomorfizma. U filozofiji škole samkje, puruša postaje pojam duše u kojoj je odvojen od prakritija, ženskog principa.

ŠEŠA (ŠEŠANAGA) – u mitologiji indijskih religija, kralj jednog plemena – naga, zmija sa hiljadu glava, koja pod imenom Ananta simbolizuje večnost. U legendi o stvaranju sveta (bućkanje Mlečnog okeana), bogovi su uzeli Šešu kao gigantsku uzicu i njome uvezali nebesku planinu, Mandaru, koja im je poslužila kao bućkalica.

Postoji više legendi o poreklu šeše i njenoj ulozi u mitovima. U nizu mitova Šeša dobija druga imena. Pored anante tu su još i Vasuki i Takšaka. Prema najpopularnijem mitu, zmijski car je rodio iz svojih usta Balaramu (smatra se njegovom inkarnacijom), neposredno pre smrti. U mitovima Veda, Šeša drži u svojoj vlasti sve vode sveta, ali samo do pobede boga Indre. Ovi mitovi Šešu izjednačuju sa demonom Vritrom.

U mitologiji višnuizma, Šeša je Ananta, „beskonačna“, na kojoj se odmara veliki bog – višnu. Prema jednoj legendi Šeša pridržava svet, odnosno podupire sedam patala (hadova). Na kraju svake kalpe, zmijski car bljuje otrovnu, „zlokobnu“ vatru koja koja sve uništava. U indijskom narodnom verovanju zemljotresi su uzrokovani zevanjem Šeše. U mitologiji Purana, Šeša je inkarnacija Balarame. Ikonografski se opisuje u raznim oblicima: kao zmija sa mnogo glava ili čovek obučen u grimiz, sa belim đerdanom oko vrata, ralicom u jednoj i tučkom u drugoj ruci. Šešina kukuljača je Manibhiti (zidovi od dragulja) ili Manimandapa (palata od dragulja).

TAT-TVAM-ASI – „To si ti“, upanišadski termin, učenje o braman-atmanu; „izražava panteistički identitet bistva svakog individualnog bića (čoveka, životinje, biljke, minerala i ljudske svesti)“ ili „parcijalne egzistencije sa samosvojstvom univerzalnog bitka“.

TATVA – realnost; element, osnova. aksiom indijske filozofije na kojem su mnogi sistemi izgradili svoje teorije (vedanta – sistem o elementima). Postoji materijalna i nematerijalna tatva, odnosno stvaralački i duhovni princip. Materijalističke filozofije, posebno lokajata, obrađuju samo materijalne činioce tatve. Ovom teorijom se koristi i tantrizam u svom specifičnom obliku, dajući tatvi magični karakter. Iz teorije o tatvi nikla je postavka o apsolutnom duhu. U filozofiji – sankja – postoji dvadeset pet tatvi ili elemenata egzistencije. U mitologiji, jedan od pet aspekata Šive, kada se prikazuje sa pet glava. Tada tatva predstavlja centralnu glavu, a posmatra se i kao zasebno božanstvo.

VIĐNANA (VINANA) – u filozofiji hinduizma označava osećajnu svest (gnosis).