Iz Oksfordskog rečnika filozofije

aktualizacija – Da bi nešto bilo aktualizovano ono mora da se učini stvarnim, ili da se učini delom aktuelnog sveta. U teologiji može biti važno to što Bog ne poseduje potencijal koji nije aktuelizovan, jer bi to podrazumevalo promenu od trenutnog savršenstva ka nečem drugačijem i gorem, ili od sadašnjeg nesavršenstva ka nečem boljem, pri čemu nijedno od ta dva nije prihvatljivo.

aktuelnost i potencijalnost – Kontrast između onoga što je aktuelno, ili realno, slučaj, i onoga što je moglo biti ili bi moglo da bude slučaj. Jedan od glavnih problema skolastičke misli je u shvatanju koji bi razlog Bog mogao imati za aktualizaciju jedne određene mogućnosti umesto nijedne, ili neke alternative. Pitanja koja iz toga proističu su, između ostalog, zašto postoji nešto a ne ništa, i da li je ovo najbolji od svih mogućih svetova.

aktuelan – U modernoj logici aktuelni svet je svet onakav kakav jeste, za razliku od ostalih mogućih svetova koji govore o tome kakav on može da bude. Centralni problem je razumeti kako zapravo okarakterisati aktuelno stanje sveta, izuzev pomoću termina koji sami po sebi ukazuju na alternativne mogućnosti.

anamnesis – (grč. sećanje). Kod Platona sećanje na znanje, verovatno stečeno u nekom prethodnom stanju postojanja. Ova tema je najmaestralnije načeta u dijalogu Menon, dok sama doktrina predstavlja pokušaj da se razjasni „urođeni“ nenaučni karakter znanja o prvim principima.

atman – U budizmu, svest ili duša, zamišljena kako leži iza empirijske svesti, a u hinduističkoj misli večno jedinstvo, identifikovano sa bramanom. Budističko učenje o anatmanu (nattai) poriče postojanje atmana, smatrajući da ne postoji nikakav vlasnik prolaznih percepcija i atributa koji sačinjavaju naše živote. Iako se ova doktrina često ocenjuje kao preteča mnoštvene teorije o umu ili sopstvu, pitanje je složeno, jer budizam pravi razliku između površinskog ili lažnog sopstva i istinskog sopstva koje se može otkriti duhovnim vežbama. Za teoretičare mnoštvenosti ne može biti nikakve primene za ovu ideju u duhovnoj dubini.

biće – Sve stvarno i ništa nestvarno spada u domen bića. ali, malo je toga korisnog što se može reći o svemu što je stvarno, naročito iz perspektive proučavanja koje vrši filozof, te stoga nije očigledno da može postojati takav predmet kao što je biće samo po sebi. Uprkos tome, ovaj pojam ima centralno mesto u filozofiji od Permanida do Hajdegera. Centralno pitanje koje glasi: „zašto postoji nešta a ne ništa?“ podstiče razmišljanje o tome šta je ono što čini da univerzalija ima primer, a postoji duga istorija pokušaja da se objasni kontingentno postojanje pozivanjem na neki nužni uzrok. U tradiciji od Platona nadalje, ova osnova postaje jedno samodovoljno, savršeno, nepromenljivo i večno nešto, identifikovano sa pojmom Dobro ili Bogom, ali čija veza sa svakodnevnim svetom ostaje tamna. Moderna logika nije od velike utehe ovakvim spekulacijama, već pre podstiče sumnjičavost da je pitanje zašto postoji nešto a ne ništa ili loše formulisano ili nekorisno, jer bi bilo koji razumljivi odgovor naprosto prizvao isto to pitanje.Centralna greška u ovoj oblasti je tretirati beće kao imenicu koja identifikuje naročitu duboku subjektnu materiju. to je paralelno tretiranju reči ništa kao imena neke određene stvari, možda objekta užasa ili straha. Manje apstraktan deo teorije o biću tiče se vrste stvari čije postojanje moramo da priznamo: apstraktnih entiteta, mogućnosti, brojeva, itd. a rasprave o njihovoj realnosti čine predmet ontologije.

biće po sebi/za sebe – Kontrast najavljen u fenomenologiji Huserla i Hajdegera, i od centralnog značaja za Sartrovo delo Biće i ništa. Biće za sebe je modalitet postojanja svesti, koja se sastoji od sopstvene aktivnosti i svrsishodne prirode; biće po sebi (en-soi) je samodovoljno, masivno, kontigentno bivstvovanje svakodnevnih stvari. Kontrast je u izvesnoj srodnosti sa Kantovim razlikovanjem između perspektive delovanja ili slobode i perspektive svesti o svakodnevnom svetu fenomena.

brahman – U Upanišadama, temelj svakolikog bivstvovanja; ono usled čega postoji sve ostalo; krajnja stvarnost, koja čini mogućim vreme, prostor i prirodni poredak. Kao i kod Permenida, to je nepromenljivo večno jedinstvo, koje leži izvan svakog ograničenja, i odatle izvan svakog opisa.

čisto – U Kantovoj terminologiji, nešto je čisto ukoliko nije pomešano sa elementima izvedenim iz iskustva. Saznanje se obično sastoji od onoga što primamo kroz impresije i onoga što naša sposobnost saznanja dobija iz sebe; saznanje je apsolutno čisto u koliko se može u potpunosti dostići a priori. Čisti um je um nepomešan sa bilo čim empirijskim ili praktičnim: um usredsređen na forme, a ne na sadržaj saznanja. Čist koncept ili pojam, suprotan empirisjkom pojmu, vodi svoje poreklo samo iz razuma, i nije u iskustvu. Čisti pojmovi koji imaju primenu u iskustvu uključuju pojmove vremena i prostora. Takođe postoje čisti pojmovi koji transcendiraju mogućno iskustvo: Bog, slobodna volja i besmrtnost.

daimon – U Platonovoj Gozbi, nešto što posreduje između ljudskog i božanskog, mada je u ranijoj grčkoj misli samo božansko, nije personalizovano kao bilo koji određeni bog. Potreba za posrednicima između zemaljskog sveta promene i slučajnosti i nadzemaljskog ili bezvremenog nebeskog sveta, postaje jedan od glavnih predmeta srednjeg platonizma i neoplatonizma. Daimon se takođe može odnositi na nečije jastvo, ili aspekt nečije ličnosti: to je primena koja opstaje u frazama poput „Van Gogov umetnički daimon“.

dasein – (nem. egzistencija, biti tu) Bivstvovanje u svetu, koje je Hajdeger okarakterisao kao afektivne odnose sa okolnim ljudima i objektima. Ovaj primarni modalitet bivstvovanja je lažno rascepljen, u kartezijanskoj tradiciji, na samodovoljni unutrašnji svet i nezavisni spoljašnji svet, koji su samo u problematičnoj vezi jedan sa drugim.

dianoia – Znanje uopšte. Kod Platona, vrsta znanja koje zaostaje za najvišim znanjem noesis. Dianoia opisuje znanje iz oblasti matematike i tehnike. Kod Aristotela se deli na realno teoretsko znanje, techne, ili umeće i phronesis, odnosno praktičnu i moralnu mudrost.

domen – Domen kvantifikatora je skup stvari koje slede kao moguće vrednosti za njegovu varijablu. Domen relacije je skup stvari koje su u relaciji s nečim drugim.

duh – (lat. spiritus: duh, život, duša, um). Kada opisujemo stvari u smislu duhovnih reakcija, duhovnog ponašanja, duhovnog valcera i tako dalje, mi ih karakterišemo kao žive ili nadahnute životom. Ovo je mali, ali verovatno u filozofskom smislu fatalan korak ka razmišljanj o duhu kao onom što ih pokreće: princip ili nematerijalni izvor iz kojeg potiče život. Nečiji lični duh postaje duša ili misao ili ego, dok princip iz kojeg svi prirodni događaji emaniraju postaje pokretački princip kosmosa ili duša sveta. Ideja o jednom Geistu je ideja da duh diše kroz stvari, a kod Hegela najviši novo duha, koji se razlikuje od individualnog i društvenog ili političkog duha, je apsolutni duh prema čijem ostvarenju je usmerena svetska istorija.

duša – Nematerijalno „Ja“ koje poseduje svesno iskustvo, kontroliše porive, žudnju i akciju i održava identitet od rođenja (ili pre) do smrti (ili posle). Moderna filozofija duha često se bavila raščlanjivanjem mnogih gledišta koja čine verodostojnim da mislimo na takav način.

duša sveta – panpsihizam

ego – Misleće, delujuće jastvo; jastvo shvaćeno kao organizujući i kontinualni subjekt iskustva i tvorac akcije. Kod Kanta postoji razlikovanje između empirijskog ega, datog u običnoj samosvesti, i transcendentalnog ili čistog ega koji se ne može spoznati ali se mora pretpostaviti kako bi naše iskustvo posedovalo jedno jedinstvo koje mu je potrebno da bi uopšte bilo iskustvo. U frojdovskoj psihologiji, ego je svesno ja koje okupira opsednuto središnje tlo između ozloglašenih zahteva ida i represivne discipline superega.

egzistencija – Za pitanje zašto postoji nešto a ne ništa, vidi biće. Moderni tretman egzistencije u teoriji kvantifikacije se ponekad izlaže izjavom da egzistencija nije predikat. Ideja se sastoji u tome da je egzistencijalni operator sam po sebi operator nad predikatom, ukazujući na to da svojstvo koje on izražava ima primere. Egzistencija se stoga tretira kao svojstvo drugog reda, ili svojstvo svojstava. Po tome je ona nalik broju, jer kada kažemo da postoje tri stvari od neke vrste, mi ne opisujemo stvari (kao što bismo, kad bismo rekli da postoje crvene stvari te vrste), već uemsto toga pripisujemo neko svojstvo samoj vrsti. Paralelu sa brojevima koristi Frege u načelu da je potvrđivanje egzistencije naprosto poricanje brojke nula. Problem u ovom slučaju predstavlja rečenica kao što je „Ovo postoji“, pri čemu se ukazuje na neku određenu stvar. Takva stvar naizgled izražava kontingentnu istinu (jer ovo je moglo da ne postoji), pa ipak nije uključen nijedan drugi predikat. „Ovo postoji“ stoga nije kao „Pitomi tigrovi postoje“, gde se kaže da svojstvo ima primer, jer reč „ovo“ ne određuje svojstvo već samo individuum. Mogući svetovi se, čini se, mogu razlikovati jedni od drugih čisto u prisustvu ili odsustvu individuuma, a ne naprosto u distribuciji egzemplifikacije svojstava.

egzistencija prethodi esenciji – Cnetralni slogan egzistencijalizma, koji ukazuje na to da neka osoba nema predodređenu prirodu ili asortiman izbora, već je uvek slobodna da bira iznova, i na taj način rekonstruiše sebe kao različitu osobu.

eidos – grč. oblik, (vidljiva) forma, pojava (iz nje nastala i pojam – Ideja)

ens realissimum – (lat. najstvarnije biće). Termin za Boga, koji odražava verovanje da stvarnost, poput dobrote, dolazi u stepenima, i da mora postojati jedan ograničavajući, krajnje stvarni entitet.

entelehija – (grč. imati savršenstvo). Kod Aristotela, realizacija potencijala neke stvari, ili način bivstvovanja stvari čija je esencija u potpunosti realizovana, za razliku od njene puke potencijalnosti. U kasnijoj primeni entelehija se tretira kao uobličavajući duh koji daje život nečemu; ponekad takođe i kao aktivna snaga koja proizvodi kretanje u materijalnim stvarima.

entitet – Stvarna stva. Realizam nije pitanje istinitosti ili neistinitosti naučnih teorija, već stvarnog postojanja stvari kojima naučnici manipulišu (Jan Hoking).

esencija – (lat. esse – biti). Bitan ili primalni element u buvstvovanju neke stvari; priroda stvari, odnosno, ono zbog čega ona ne bi mogla biti ono što jeste. Stvar ne može izgubiti svoju esenciju a da pri tome ne prestane njena egzistencija, a esencijalna priroda prirodne vrste, poput vode ili zlata, pono je svojstvo bez koga nema primera te vrste. Lok je stvarnim esencijama, u smislu sličnom gore opisanom, suprotstavio nominalnu definiciju koju pruža opis opštih svojstava neke stvari. Kroz celu grčku, skolastičku i veliki deo moderne filozofije bilo je mnogo predloga načina za iznalaženje esencije stvari, i stanovišta kako bi nauka izgledala kada bismo stekli znanje o njima.

fenomen – Nešto što se pokazuje, otkriva ili manifestuje u iskustvu. U Kantovoj metafizici fenomeni su objekti i događaji kakvi se pojavljuju u našem iskustvu, suprotni od događaja i objekata kakvi su po sebi (noumen). U Kantovom mišljenju je centralno to što se fenomeni oblikuju pomoću naše kognitivne moći: zbog nas se stvari pojavljuju rasprostrte u prostoru i vremenu i kauzalno povezane. Opštije rečeno, fenomenalni aspekti stvari su pre aspekti koji pokazuju sami sebe, nego teorijski aspekti koji su posredovani ili postavljeni u poredak da bismo ih objasnili. „Sačuvati fenomen“ znači teoretizovati na način koji opravdava fenomenalne aspekte predmeta.

formalno, virtuelno, eminentno – u skolastičkoj terminologiji, posledica je formalno sadržana u uzroku, kada je ista priroda u posledici prisutna i u uzroku: vatra uzrokuje toplotu a toplota je prisutna u vatri. Posledica je virtuelno u uzroku kada nije takav slučaj: kad lonac ili kip uzrokuje (stvara) umetnik. Posledica je eminentno u uzroku kada je uzrok savršeniji od posedice: Bog eminentno sadrži savršenstvo sopstvene tvorevine. Razlike su deo shvatanja da je uzročnost u osnovi pitanje prenošenja nečega, poput primopredaje palice u trci štafeta.

geist ­– (nem. duh, duša). Kvalitet koji pokreće um. Zeitgeist je duh epohe.

ideja – (grč. eidos – vidljiva forma). Pojam koji se prostire od jednog pola, na kojem označava subjektivno, unutrašnje prisustvo duha, na izvestan način shvaćeno kao da predstavlja nešto o svetu, do drugog pola, na kojem predstavlja večnu, bezvremenu nepromenljivu formu ili pojam: pojam brojčanih serija ili pravde, na primer, koje se smatraju za samostalne objekte istraživanja i verovatno saznanja. Ta dva pola nisu posebna značenja termina, iako pokreću mnoge probleme tumačenja, a između sebe određuju prostor filozofskih problema. S jedne, strane ideje su ono što mislimo ili Lokovim rečima, sve ono što duh koristi dok misli. Posmatrano na taj način, izgleda da su one po svom svojstvu privremena, prolazna i nestabilna privatna prisustva. S druge strane, ideje omogućavaju način na koji objektivno znanje može biti izraženo. One su osnovne komponente razumevanja, a svaka razumljiva propozicija koja je istinita, mora biti shvatljiva. Platonova teorija oblika predstavlja slavljenje objektivnog i vanvremenskog postojanja ideja kao pojmova, a u njegovim rukama ideje su postvarene do tačke u kojoj sačinjavaju samo stvarni svet, svet odvojenih i savršenih modela čiji je siromašni rođak empirijski svet. To učenje, posebno u Timeju otvorilo je put neoplatonističkoj predstavi o idejama kao mislima Boga. Pojam je postepeno izgubio taj aspekt onostranosti, sve dok posle Dekarta ideje nisu postale asimilovane u ono, šta god to bilo, što leži u duhu svakog mislećeg bića.

Zajedno sa opštom predrasudom o čulnom, da se ono što se nalazi u umu može promišljati kao nešto poput slike, i verovanjem da je mišljenje dobro objašnjeno kao manipulacija slikama, Lok, Berkli i Hjum su razvili čitavu skalu shvatanja razuma kao oblasit slika, iako su svi oni bili svesni anomalija koje su se kasnije smatrale fatalnim za ovo učenje. Nedostatak ovog objašnjenja izložio je Kant, koji je shvatio da se razum mora shvatiti više u terminima pravila i organizujućih principa nego kao bilo kakva vrsta kopije onoga što je dato iskustvom. Kant je takođe prepoznao opasnost suprotnog ekstrema, propusta da se povežu elementi razuma sa lementima iskustva.

Mada je postalo uobičajeno razmišljati o idejama, ili pojmovima, kao zavisnim od društbenih i posebno jezičkih struktura, nego o samosvojnim kreacijama individualnog uma, ostaje tenzija između objektivnog i subjektivnog aspekta problema, na primer u raspravama o mogućnosti objektivnog znanja, o neodređenosti prevođenja, i o identitetu između misli koje ljudi imaju u jednom vremenu i onih koje imaju u drugom.

identitet – Svi se slažemo sa Batlerom da je sve ono što jeste ono što jeste, a ne nešto drugo. To je teško znati kada je u pitanju jedna stvar, a ne dve. Pravilo za takvo određivanje je princip individualizacije, ili kriterij identiteta za stvari određene vrste. U logici, identitet može biti predstavljen kao primitivan odnosni izraz, ili definisan kroz nereaspozatljivost identičnih.

iluzija – U opštem smislu, bilo koje pogrešno mišljenje u kome neko istrajava može se nazvati iluzijom. U filozofiji percepcije iluzije kao što su recimo halucinacije ponekad se razgraničavaju od svakodnevnih privida kao što je iskrivljena slika štapa u vodi, ili fatamorgana. Fatamorgane i standardni prividi su javni i ponovljivi. Oni predstavljaju slučajeve u kojima izvesna vrsta stimulansa prirodno daje povod nepravilnoj interpretaciji. Iluzija se, za razliku od toga, smatra privatnim perceptivnim poremećajem.

imaginacija – Najdirektnije, sposobnost oživljavanja ili, naročito stvaranja slika u umnom oku. ali u širem smislu, sposobnost da se stvore i oprobaju moguće situacije, da se kombinuje znanje na neuobičajene načine, ili da se izmisle misaoni eksperimenti. Kolridđ je bio prvi teoretičar estetike koji je razlikovao mogućnost disciplinovane, kreativne upotrebe imaginacije, koja je suprotnost zaludnoj ulozi fantazije. Imaginacija je uključena u svako fleksibilno ponavljanje različitih pristupa problemu i pogrešno je posmatrati je kao suprotnost razumu. Takođe, nosi u sebi zanimljiv odnos prema procesu odlučivanja da li je projektovani scenario usitinu moguć. Izgleda da smo kadri da zamislimo da smo Napoleon, a nesposobni da zamislimo da je prostor sferičan, ipak dalje razmišljanje može nas navesti da pomislimo da je prva pretpostavka nemoguća, a duga potpuno moguća.

inteligencija – U najširem smislu, sosobnost elastičnog i efikasnog rešavanja praktičnih i teorijskih problema. Pošto sposobnost ljudi da to čine variraju u zavisnosti od problema, može se sumnjati upotrebljivog nivoa apstrakcije u kojem se jedna stvar, inteligencija, može smatrati za jednako manifestovano bez obzira kakve logičke, teorijske, praktične, matematičke, lingvističke, itd. uspehe postižemo. Takođe ne postoji veliko poverenje u to da testovi inteligencije mere bilo kakvu opštu sposobnost, što je suprotnost merenju sposobnosti subjekta da reši testove inteligencije koji su često, vrlo specifični i kulturno jedinstveni.

isijanje – Prosvetljujući bljesak uma. Za Lajbnica, monade su božje isijanje.

iskustvo – Zajedno sa svešću, iskustvo je centralno žarište pažnje filozofije uma. Iskustvo se lako može zamisliti kao tok privatnih događaja, poznatih jedino njihovom vlasniku, koji su u najboljem slučaju u problematičnoj vezi sa bilo kakvim drugim događajem, kao što su zbivanja u spoljašnjem svetu ili slični tokovi drugih vlasnika. Taj tok sačinjava svesni život onoga koji ga poseduje. U ovakvoj predstavi nailazimo na potpunu razdvojenost uma i sveta, i uprkos silnom filozofskom nasotjanju taj jaz, koji je jednom otvoren, izgleda nemoguće premostiti.

kartezijanski ego – Sopstvo zamišljeno na način na koji ga je Dekart predstavljao u prve dve meditacije: svesno jedino sopstvenih misli, i sposobno za bestelesno postojanje, niti smešteno u prostoru niti okruženo drugima. Ovo je čisto sopstvo ili „Ja“ koje smo u iskušenju da zamislimo kao zasebnu jedinstvenu stvar koja sačinjava naš suštinski identitet.

korespondentna teorija istine – Aristotel je rekao da je neka izjava tačna ako za ono što jeste kaže da jeste a za ono što nije kaže da nije. Ali korespondentna teorija nije naprosto gledište da se istina sastoji u korespondentnosti sa činjenicama, već pre gledište da je teoretski zanimljivo to uvideti. Aristotelova tvrdnja je sama po sebi bezazlena fraza, zajednička za sva gledišta na istinu. Korespondentna teorija se odlikuje svojim stavom da se ideja korespondentnosti i činjenice može u dovoljnoj meri razviti da bi se pretvorila u zanimljivu teoriju istine. Suparnici iznose optužbu da nije tako, prvenstveno zato što nemamo pristup činjenicama nezavisno od iskaza i verovanja kojih se držimo. Ne možemo pogledati preko ramena i uporediti naše verovanje sa realnošću shvaćenom nekim drugim sredstvima do tim istim verovanjima. Stoga, mi nemamo ništa što bi nas moglo fiksirati za strukture kojima naša verovanja mogu korespondirati ili ne.

kvantifikator – Neformalno, kvantifikator je izraz za kvantitet vremena koji je potreban predikatu u određenoj klasi stvari (tj. u „domenu“). Tako, razmišljajući o klasi dece i njihovoj dijeti, može se reći da neki jedu keks, da svi jedu keks,da svi ne jedu keks, ili da niko ne jede keks. „Neki“ ili „svi“ su predstavljeni u modernoj logici kvantifikatorima. Važan momenat je da se odbaci mišljenje o „nečemu“, „ničemu“ i tome slično, kao o vrstama imena.

U klasičnoj logici dva međusobno odredljiva kvantifikatora su egzistencijalni kvantifikator …x, koji govori da nešto je…, i univerzalni kvantifikator…x, koji govori da su svi…. Egzistencijalne propozicije koji zahtevaju da neke vrste stvari postoje, predstavljene su egzistencijalnim kvantifikatorima. Manje uobičajeni kvantifikatori uključuju mnoštvo kvantifikatora „mnogo…“ i „nekoliko…“ i oni su matematički odredivi kvantifikatori, kao što su „više od pola…“, „tačno jedan…“.

kvelija ­ – Doživljeni ili pojavni kvalitet vezan za iskustvo, kao što je osećaj bola, opaženje zvuka, ili viđenje boja. Znati kakvo je neko iskustvo je znati njegovu kveliju. Ideju da mi najpre saznajemo kveliji i samo indirektno preko nje upoznajemo svojstva stvari kritikovali su neki filozofi.

lanac bićaVeliki lanac bića je naziv knjige filozofa Lavdžoja u kojoj on istražuje neoplatonsku i srednjovekovnu ideju o hijararhiji aktuelnih postokjećih stvorenja, svrstanih od najnižih, pa naviše kroz sve moguće posredničke stupnjeve, uključujući ljude, anđele i konačno kulminirajući sa Bogom. Ideja je povezana sa stanovištem da bi bio neobjašnjivi nedostatak u stvorenom univerzumu kada bi bilo koja stvarna mogućnost ostala neaktualizovana.

lažna svest – Nemogućnost da se vide stvari, naročito društveni odnosi i odnosi eksploatacije, onakvim kakvi su. Termin se pojavio u poznom delu Engelsa, mada je termin sadržan u Fojerbahovom objašnjenju religijskog nagona. Stanje lažne svesti može biti neizbežna posledica načina života, a karakteriše opštu i okorelu vrstu ropstva koje čak ne može ni da opazi svoju sopstvenu situaciju. Ona zato može postojati uporedo sa prividnim zadovoljstvom. Izlečenje je „uzdizanje svesti“.

lepo – Opažanjem lepog podstiče se anamnezis, sećanje na ranije znanje o univerzalnom, stvarnom, ili jednom rečju, o oblicima. Lepo je sposobno za sve više i više manifestacije, i jednom opaženo ono podstiče eros, ili strast koja goni dušu prema duhovnom uzdizanju, putovanju znanja spojenom sa ljubavlju, što konačno kulminira čisto intelektualnim poimanjem lepog, dobra, pravičnosti, mudrosti. Veza između fizičke i intelektualne lepote posredovana je pojmom svetlosti: postoji prirodna analogija između svetlosti razuma (ili Dobra) i svetlosti Sunca, i između fizičke i intelektualne vizije. Divinizovanje svetlosti je staro koliko i zoroastrijanizam, da bi se ponovo pojavilo u Heraklitovoj koncepciji prvog principa kao vatre, i bila razvijena u neoplatonizmu, odakle dospeva u srednji vek. Za Platona lepota nije ograničena na dobro ili savršeno. Čitav čulni svet je lep jer svetlost kroz otelotvorenje duhonih formi prožima svet materije. Kod audgustina lepota ima funkciju manifestovanja božanskog: ne-ljudski do tvorevine želi da obznani (innotescere) prirodu božanskog. U lepoti punoća forme zrači iz objekta; stvar je onakva kakva treba da bude u navjišem stepenu (Augustin ovde povezuje latinsku reč za formu, forma, sa izrazom za lepo, formosa). celokupna tvorevina isijava na ovaj način, i predstavlja odraž ili speculum Božanske lepote. Srednjovekovno slavljenje svetlosti i boje, koje je kulminiralo u Danteovoj poeziji, ukazuje na dugotrajnu moć ove ideje. U moderno doba lepo je postalo sporan pojam u estetici, u tom smislu što je neki teoretačari smatraju ne-nužnom i prepreku za percepciju podrobnijih estetskih vrednosti kao što su uzvišeno, graciozuno, istančano, ljupko. elegancija. Za druge, ona i dalje ostaje centralni, ujedinjujući pojam koji odgovara zadovoljstvu izvedenom iz čula ili intelektualna kontemplacija. Stvari iz gotovo ma koje kategorije (ljudi, prirodni elementi, kao i geometrijske figure i matematički dokazi) mogu biti lepe, i njihovo doživljavanje kao takvih zadržava platonističko povezivanje sa vrlinom i dobrim, i sa „otkrivenjem“ nečeg dubokog, u istoj meri kao i sa zadovoljstvom koje se oseća. Otkrivanje toga kako može postojati pojam podložan ovakvim ograničenjima predstavlja temu Kantove Kritike moći suđenja.

lični identitet – Problem je šta čini identitet neke osobe u vremenu ili kroz vreme. Da razmotrimo najpre potonje, svako od nas može zamisliti sebe kao različitog, ili kako postaje različit, kao što i jeste u normalnom toku života. Šta utiče na to da preživim promenu, a da sam konačno to još uvek ja? Ne izgleda neophodno da bi trebalo da zadržim telo kakvo sada posedujem, jer mogu da zamislim kako je moj mozak transplantiran u neko drugo telo i mogu zamisliti da druga osoba preuzme moje telo, kao u slučaju višestrukih ličnosti. ali isto tako mogu da zamislim da se moj mozak menja bilo u svom sadržaju ili funkciji, mada on i dalje biva ja koje misli i doživljava, možda nešto lošije ili bolje nego ranije. Moja psihologija bi se mogla promeniti tako da se njen kontinuitet izgleda samo kontingentno može povezati sa mojim opstankom. Dakle, posmatrano iznutra, čini se da ne postoji nešto opipljivo što čini moje ja koji preživljava niz promena. Problem identiteta u vremenu je sličan: izgleda moguće da više od jedne osobe (ili ličnosti) može da deli isti mozak i telo, dakle šta onda sačinjava jedinstvenost iskustva i mišljenja koje svi uživamo u normalnom životu? Probleme ličnog identiteta prvi put je u modernom životu naglasio Lok, koji je shvatio da ideja da se istovetnost ličnosti može sastojati od istovetnosti mentalnih supstancija koje leže u njenoj osnovi, rešenje koje je predložio Dekart, nije dovoljno da pruži bilo kakav kriterij za upotrebu u običnom empirijskom svetu, na primer u vezi sa pravednom atribucijom odgovornosti delovanja o prošlosti; ovaj stav je bio kritikovan kao kružan, jer memorija pretpostavlja idnetitet, bilo kao nedovoljno saglasan sa uobičajenom praksom, jer ljudi zaboravljaju ono što su učinili. Jedinstvo sopstva nije preživelo ispitivanje Hjuma, čija je teorija da se jedinstvo sastoji od neke vrste fikcije (verovatno slične fikciji o naciji ili klubu, čije postojanje u vremenu ne ide na sve ili ništa) bila jedan od nekoliko delova njegove filozofije koje je sam proglasio nezadovoljavajućim. Organizujući princip koji se nalazi iza jedinstva svesti bio je središnji element Kantove reakcije na čulni atomizam empirista.

ličnost – Jedan od središnjih problema metafizike je šta je to ličnost. Odgovor mora da računa sa središnjim fenomenima personalnosti; racionalnost, ovladavanje jezikom, samosvest, obuzdavanje ili delovanje i moralna vrednost ili pravo svojine, su među glavnim odlikama za koje se smatra da razlikuju ličnost od ostalih oblika života. Dualistički princip posmatra ličnost kao amalgam suštinski razdvojenog tela i duha, sa rezultujućim problemom ponovnog pronalaženja njihovog jedinstva u živoj ličnosti.

logos – (grč. iskaz, princip, zakon, um, mera). Kod Heraklita, kosmički princip koji uvodi poredak i umnost u svet, isto kao što i čovekov um uređuje čovekovo delovanje. Kod Platona i Aristotela sličnu funkciju vrši „nous„. U stoicizmu životni princip (logos spermatikos) je kosmički izvor poretka; njegovi aspekti su sudbina, proviđenje i priroda. Nadređeni logos izgleda da vrši nešto od funkcije Platonovih oblika. Logos takođe ima drugi aspekt: on nam omogućava da pojmimo principe i oblike, to jest on je aspekt našeg ličnog rasuđivanja. Shvatanje se pomešalo sa hrišćanskim učenjem kada je logos postao Božji instrument u razvoju (spasenju) sveta. Pojam je preživeo u ideji prirodnih zakona, ukoliko se oni shvataju kao saostalni rukovodioci prirodnog toka događaja, koji se nalazi s one strane temporalnog sveta kojim oni upravljaju.

materija prima – (lat. prvobitna ili primarna materija). Primarna mateija je neodređena zajednička priroda, kojoj je potreban poseban princip ili forma da determiniše supstanciju koja zapravo aktuelno postoji. Prvobitna materija se odnosi na specifične forme kao kao potencijalno prema aktuelnom. Materija bez forme ne može biti opisana  pošto joj jedino forma daje specifične razlike pomoću kojih možemo uputiti na neku supstanciju. Termin je razvijen u aristotelovskom i skolastičkom mišljenu da bi se opisala promena u fizičkom svetu. Posmatrajmo način na koji supstancija (žir, živi organizam) može da se preobrazi u nešto drugo (brestovo drvo ili zemlju). Mora postojati nešto zajedničko za prvobitno i kasnije stanje, jer u suprotnom jedno se ne bi pretvorilo u drugo, već bi prestalo da postoji i bilo u potpunosti zamenjeno nečim potpuno drugačijim.

memorija – Moć duha da misli o prošlosti koja više ne postoji

mentalni događaji – Događaji, osećanja, višljenja, volja itd. koji sačinjavaju svesni život individue. Pitanje da li su mentalni događaji identični sa psihičkim doživljajima, ili da li takav identitet uopšte ima smisla u središtu je problema duh-telo.

mit o pećini – Nije pravi mit, već figura alegorije koju koristi Platon u Državi, da bi demonstrirao stepene u kojima naše prirode mogu biti prosvetljene ili neprosvetljene. Na prvom nivou su robovi, vezani tako da mogu samo opaziti senke na zidovima pećine. Senke su proizvod veštačkih predmeta, a vatra stvara svetlost. Njihova jedina stvarnost su senke ovih veštačkih predmeta. Sa prosvetljenjem rob bi mogao najpre da vidi veštačke predmete, potom vatru, zatim stvarni svet i onda Sunce. Svaki nivo će biti težak i stran, a na kraju prosvetljeni subjekt neće biti u stanju da svoje znanje prenese zatvorenicima koji su ostali dole.

mnoštvena teorija o umu ili jastvu – Stanovište, naročito povezano sa Hjumom, ali anticipirano u budizmuda nemamo  nikakvih razloga da razmišljamo u terminima nekog jednostrukog, ujedinjenog jastva koje poseduje razna iskustva i stanja; mi samo imamo pristup sledu samih stanja. Opstajuće jastvo je u tom slučaju puka fikcija, ili izmišljotina mašte. Međutim, Hjum je priznao da je i sam nezadovoljan sopstvenim prikazom materije (Rasprave, prvi dodatak). Problem je u tome što se ideja o jednom određenom jastvu, koje opstaje kroz normalne životne promene iskustva i ličnosti, čini izrazito metafizičko. ali ako je izbegnemo, onda ostaje naizgled samo sa samim iskustvima, i bez ikakvog objašnjenja njihovog jedinstva u jednom životu ili, kako se ponekad kaže, bez ikakve ideje o kanapu oko svežnja. Primamljiva metafora je da iz individualnih iskustava biva „konstruisano“ jastvo, možda kao izmišljeni fokus priče o nečijem životu koju je neko sklon da pruži. Ali poteškoća sa tom idejom je u tome što je iskustvo individualno isuviše malo da bi bilo šta „konstruisalo“, a ma šta što je u stanj da obavi bilo kakvo „konstruisanje“ je naizgled upravo ona vrsta inteligentnog subjekta-vodiča koji se izgubio u uzletu sa metafizičkog stanovišta.

nepokretni pokretač – Onaj koji inicira kretanje ali se sam ne kreće. Prvi od pet načina Akvinskog govori u korist takvog entiteta. Može se činiti da je to verzija dokaza prvog uzroka, sxa Bogom koji liči na lokomotivu koja pokreće povezane vagone. Ali u aristotelovskoj i srednjovekovnoj tradiciji dokaz se razlikuje. Prirodu, za Grke, karakteriše nisus ili težnja da se stavi u pokret ono što je potencijalno; promena je rukovođena nekom vrstom stremljenja ili usmeravanja prema cilju; etičko delovanje na distanci. Proces promene ili nastajanja je inteligibilan samo ako cilj deluje u svetu; on je inicijator kretanja pošto je njegov karjnji uzrok. Ideja je da je prirodno kretanje, kao što je kretanje gvozdenih strugotina prema magnetu, analogno impulsima pokretača (dakle, još uvek govorimo o jednom dahu kada govorimo o strugotinama koje privlači magnet i kada govorimo o čoveku kojeg privlači žena). Nepokretni pokretač je jedno biće koje ima samodovoljnu delatnost (samosvest) po sebi, i čije pokretanje zbog toga nije uzrokovano potrebom da aktualizuje bilo kakav potencijal. Ono je na izvestan način istovetno sa formama o kojima misli, a pokreti prirode su podstaknuti stvarima prirode koje ona privlači. Tako primum mobile ili najudaljenija sfera neba najbolje podražava samodovoljnu prirodu Boga svojom savršenom, sferičnom rotacijom. U tom sistemu ljubav je ta koja pokreće svet. Na nesreću, nepokretni pokretač, budući da je potpuno obuzet sobom, ipak ne može da dejstvuje u svetu, niti da poseduje bilo kakvu svest o tome, pa je ovaj aspekt učenja formalno osuđen.

nesvesno – Ideja da mozak neprestano obrađuje informacije kojih mi nismo svesni široko je potvrđen u moždanim i bihejviorijalnim naukama. Postoji takođe znatna saglasnost o tome da ljudi mogu da poseduju verovanja i želje koje sebi ne mogu da predstave bez nečije pomoći. Metodološki problem sa kojim se takvi procesi suočavaju je pravljenje razlike između razotkrivanja pravih nesvesnih verovanja i želja, i njihovog neopravdanog upisivanja u ponašanje subjekta. Detaljnije teorije o formama koje takve pomoći mogu preuzeti, kao i o bledom sadržaju nesvesnih verovanja i želja, su kontroverzne.

nirvana – U budizmu stanje savršenstva ili blaženstva, koje karakteriše obamrelost za sve želje i strasti i transcendiranje zasebne egzistencije bića.

nisus – (lat. upiranje, podsticaj, napor). Središnji element Aristotelove teorije prirode, odbačen u renesansi. Promenu i kretanje u prirodi trebalo bi shvatiti kao dejstvo nisusa ili principa u nečemu nalik na težnju, čežnju ili želju, koji navodi stvari da se razvijaju u ono što treba da budu.

ništa – Nepostojanje svih stvari, pojam koji može da plaši, fascinira ili odbije kao proizvod logičke zbrke posmatranja termina „ništa“ kao da je on sam referišući izraz umesto kvantifikator. Ova zbrka navodi neoprezne da misle da rečenica kao što je „ništa nas okružuje“ govori o posebnoj vrsti stvari koja nas okružuje , dok ona zapravo samo poriče da predikat „nas okružuje“ ima primenu. Osećanja koja neke filozofe i teologe , naročito Hajdegera, navode da govore o iskustvu ničega, nije odgovarajuće iskustvo ničega, već pre neuspeh nade ili očekivanja da bi moglo postojati nešto neke vrste u nekom vremenu. To se može pojaviti u sasvim svakodnevnim slučajevima, kada neko shvata da je deo nameštaja koji je očekivao da vidi u uglu, kao i obično, nestao. Razlika između egzistencijalističkih i analitičkih filozofa po ovom pitanju je u tome što su prvi uplašeni od ništavila, dok potonji misle da se tu nema čega bojati. Potpuno drugačiji skup problema pojavljuje se kad je delovanje specifikovano u smislu ne raditi ništa: ne kazati ništa, može biti priznanje krivice, a ne raditi ništa u nekim okolnostima može se svesti na ubistvo odnosno izostanak čina; Drugi bitni problem pojavljuje se prilikom konceptualizovanja praznog prostora i vremena.

noema – Termin koji je ponešto zbrkano koristio Huser u svom delu. Noetički elementi intencionalnog čina (kao što je razumevanje ili nameravanje) su elementi koji su odgovorni za davanje smisla tom činu; za transformisanje inertnih čulnih i hiletičkih (hyle) podataka u nešto što poseduje značenje. Noemata su elementi koji učestvuju u toj promeni. Huserlovo objašnjenje uključuje „Kuća-kao-namenjena“ ili „drvo-kako-je-opaženo“, ili pak „noematički *objekt u načinu*“.

noesis – (grč. mišljenje). Kod Platona, najviši tip znanja, čak i iznad matematičkog znanja. Mudrost koju stiču samo oni koji razumeju prirodu oblika znanja, pravednosti i dobra.

noetičko – (grč. umstveno, umno). Ono što se odnosi na um ili umstvo, obeleženo umnom aktivnošću. „Noetički zraci“ se ponekad omalovažavajući navode kao misteriozne povezanosti između misli i činjenica, koje nam omogućavaju da se odnosimo prema njima i da ih saznajemo.

nominalizam – (lat. ono što se odnosi na ime). Shvatanje da stvari imenovane istim terminom nemaju ništa zajedničko osim tog termina: zajedničko za sve stolice je to što se zovu „stolice“. Učenje se obično povezuje sa idejom da je sve što postoji pojedinačno i zasebno i da zato ne postoje univerzalije. naše opšte klasifikacije su samo flatus vocis, ili talasanje vazduha. Nominalizam je naznačio Boatije, a jedan je od važnih elemenata u Okamovoj filozofiji. Međutim nije uvek  lako strogo formulisati učenje, jer ako je zajedničko za sve stolice to što se zovu „stolice“, onda one isto tako mogu da dele i druge karakteristike; problem ne bi trebalo da bude u postojećem broju zajedničkih karakteristika, već šta je ono što katrakteristike čini zajedničkim i da li jezik igra suštinsku ulogu u stvaranju fenomena. Nominalizam je ekstremna verzija stalno privlačne ideje da su zajedničke karakteristike stvari neka vrsta stvaranja ljudskih odgovora i ideja.

noumen – Termin koji se posebno vezuje za Kanta, označava stvari kakve su po sebi, suprotno od stvari kakve su za nas, od stvari koje se mogu čulno saznati (fenomena). Noumenalno leži iza oblika vremena, prostora i uzročnosti koje nameće um i zato je nesaznatljivo. Po jednom gledištu Kant je zatvoren u gledište o „dva sveta“, tako da noumenalno više liči na Berklijevog Boga, koji je odgovoran za fenomenalni svet, izuzev što ne možemo da saznamo ništa o njegovoj prirodi. Po drugim shvatanjima, distinkcija samo odražava Kantovo razumevanje da je sve znanje, znanje sa neke tačke gledišta, tako da je noumenalno varljiva ideja o onome što bi se moglo shvatiti bez tačke gledišta. Nejasno je kako, po Kantovom shvatanju, možemo da mislimo na bilo šta sa ovim terminom , ali Kant preptostavlja da imamo potrebu da postuliramo noumenalnu reallnost i posebno noumenalno biće kao uslov ljudske slobodne volje, jer je fenomenalno biće suviše determinisano u svojim delovanjima.

nous – (grč. um). Um, a posebno sposobnost umstvenog razumevanja, koje se razlikuje od čistog empirijskog znanja. Kod Platona nous je svojstvo koje nekom omogućava da razume oblike. Aristotel je pravio razliku između nous pathetikos (pasivan um) i višeg nous, besmrtnog aspekta duše, koji je u odnosu prema nous pathetikos kao forma prema materiji.

nužne/kontingentne istine – Nužna istina je istina koja ne može biti drugačija. Ona je istinita u svim okolnostima. Kontingentna istina je istina koja je istinita, ali bi mogla biti neistinita. Nužna istina je istina koja mora biti istina; kontigentna istina zavisi od događaja, ili od stanja stvari, ali ne mora da bude istinita. U Lajbnicovoj frazi, nužna istina je istinita u svim mogućim svetovima. ako su svi takvi svetovi saglasni sa principima logike, koliko god inače različiti mogli biti, onda je istina logički moguća istina. ako pokriva sve svetove čija je metafizika moguća, onda je sud metafizički nužan. ako je sud samo istinit u svetovima koji su fizički mogući, onda je sud istina fizičke nužnosti.

Stalna filozofska težnja je da dijagnostikuje kontingenciju kao prerušenu nužnost, mada su prisutni podjednako snažni pokreti koji poriču postojanje supstantivnih nužnih istina i, suprotno tome, posmatraju nužnost kao prerušenu kontingentnost.

oblici – Teorija oblika je verovatno najznačajnija i najosporavanija Platonova doktrina. U pozadini leži pitagorejska koncepcija oblika kao ključ fizičke prirode, ali isto tako i skeptička doktrina pripisana Kratilu (Aristotel kaže da je on bio jedan od Platonovih učitelja) prema kojoj u izrazitoj zbrci opažajnog sveta ništa nije utvrđeno, tako da mišljenje ne može zauzeti uporište i ništa ne može biti rečeno. Bežeći iz ove slepe ulice, Platon pokušava da prikaže način u kojem su oblici i stvari inteligibilna ali apstraktne zajedničke karakteristike. Obične stvari stiču svoju prirodu bilo kroz „imitativne“ oblike (koje se zatim počinju smatrati za transcendentalne i na neki način nezavisne od čulnog sveta) bilo kroz „učešće“ u njima (u tom slučaju su imanentne, prisutne u stvarima i verovatno manje misteriozne). Težnja mišljenja ilustrovana je na osnovu geometrijskih i etičkih primera. Tanjir koji pravi grnčar nije savršeno kružan, ali savršen krug je ideal. On se možda ne može pronaći u svetu, ali je on ponekad ono čemu stvari približno teže, a ima ulogu da učini svet inteligibilnim. slično tome, postojeće ljudske institucije mogu samo težiti idealu pravde, ali ideal ili oblik obezbeđuje inteligibilnu dimenziju opisa i kritike. Naravno, težnja zahteva posedovanje posebnog znanja geometra u slučaju kružnosti, a u slučaju etike mislioca koji je stekao znanje o tome od čega se pravednost sastoji. Znanje o obliku tako samo postaje ideal ka kojem streme filozofi. To je linija mišljenja koja se završava Platonovim odjekom elejske distinkcije između realnog sveta, u ovom slučaju sveta oblika koji je dostupan samo intelektu i obmanljivog sveta nestalne percepcije i čiste doze (grč. verovanje; mišljenje, često u suprotnosti sa istinskim znanjem u klasičnoj filozofiji) )ili ubeđenja. Sam svet oblika je nepromenljiv, s obzirom da promena podrazumeva razvoj prema ostvarenju oblika. ali dok Permenid na celokupni, stvarni svet gleda kao na fizički svet, kod Platona on postaje u potpunosti nefizički.

Transcendentalni elementi u Platonovom mišljenu najvidljiviji je u Gozbi,Fedonu i Državi. Problem interpretacije svakako dodatno komplikuje pitanje da li je Sokratov glas isto tako i Platonov (prema Aristotelu, Metafizika, Sokrat nije razdvajao univerzalije, već Platon). U kasnijem dijalogu Permenid, Platon se pošteno suočava sa problemom mišljenja o oblicima bilo kao o transendirajućim pojedinačnim stvarima, bilo kao o onome čime se služe odrežene stvari, samim tim deljive. Potrebno je prilagođavanje između ideje da su univerzalije prisutne u partikularijama i ideje da ih one same podržavaju.

ontološki dokaz (argument) – Proslavljeni dokaz o postojanju Boga. Dokaz je značajan po+što je potpuno aprioran, i obično se tumači kao pokušaj da se dokaže postojanje boga bez upotrebe bilo kakve kontingentne premise.Batije dešiniše boga kao „nešto od čega ne postoji ništa više što bi se moglo zamisliti“. Bog, dakle, postoji u misli pošto mi razumemo ovaj pojam. ali ako on postoji samo u misli, miglo bi se zamisliti nešto više, jer je biće koje živi u stvarnosti više od onog koje živi samo u razumevanju. ali onda možemo zamisliti nešto više od onoga o čemu se ne može zamisliti ništa više, što je protivrečno. Zato Bog ne može postojati samo u razumu, već postoji i u realnosti. Neki su ovo kritikovali tvrdnjom da bi isti obrazac zaključivanja dokazao postojanje savršenog ostrva (jer savršeno ostrvo koje postoji samo u mašti nije toliko dobro kao ono koje realno postoji). Ovaj argument je obnovio Dekart, koji je pojednostavio zahtev da se egzistencija razmatra kao deo definicije ili suština savršenog višeg bića. To je opet otvorilo put Hjumu i naročito Kantu da egzistencija nije svojstvo ili predikat poput drugih, koji se može dodati ili oduzeti iz definicijekada god to poželimo.

Argument su razmatrali moderni teolozi kao što je Bart, manje kao dokaz koji mogu suprotstaviti nepreobraćenima, već pre kao ispitivanje dubokog značenja religioznih verovanja. Jedna od modernih verzija ontološkog argumenta je i ova. Hajde da definišemo nešto kao nenadmašivo veliko biće ako ono postoji i ako je savršeno u svakom mogućem svetu. Hajde sad da dozvolimo da bar postoji nenadmašivo veliko biće. Ali ako ono postoji u jednom svetu , ono postoji u svim svetovima (jer činjenica da takvo biće postoji u jednom svetu  iziskuje da ono postoji i da je savršeno u svakom svetu). Tako ono nužno postoji.

oseti – Oseti su događaji kao golicanje, svrab, bolovi, osećaj hladnoće i vrućine itd. Događanje oseta je najosnovnija promena svesti i obuhvaćena je istim problemom kao i pojam svesti. Obično se misli da su to primitivni unutrašnji događaji različiti samo po sirovom osećanju onoga ko ih ima.  Oseti se razlikuju od misli i percepcije koje sobom nose svoj sadržaj, iako je reakcija između golog događanja koji čini osete i stanja saznanja o njemu nešto o čemu se intenzivno raspravlja. Argument privatnog jezika je jedan pokušaj da se obori ideja da je naše znanje o sopstvenim osetima privatno, nepogrešivo i osnova sveg ostalog našeg znanja.

ousia – (grč. supstancija, entitet, biće, esencija, priroda). Najviša od kategorija kod aristotela: kategorija koja izdvaja osnovne pojedine subjekte (nosioce).

panpsihizam – Bilo shvatanje da sve delove materije prožima svest, bilo više holističko shvatanje da čitav svet nije ništa drugo do „veo duhovnog carstva duševnog života“. Svet, odnosno priroda, stvara živa stvorenja, a u skladu sa tim trebalo bi da se smatra da je on po sebi živ i oživljen organizam i da je potpuno opisivo njegovo posedovanje razuma, emocija i „svetske duše“.  Shvatanje da je čovek mikrokozma ili mala verzija kosmosa, koji se zato  može razumeti u antropomorfnom smislu, glavna je teme grčke filozofije.

percepcija – Fundamentalna filozofska tema kako zbog svog središnjeg mesta u svakoj teoriji saznanja, tako i zbog središnjeg mesta u svakoj teoriji svesti. U ovoj oblasti filozofija je ograničena brojem osobina za koje verujemo da važe za percepciju. (1) Kroz nju saznajemo svet oko nas. (2) Svesni smo sveta tako što smo svesni „čulnih kvaliteta“: boja, zvukova, ukusa, mirisa, toplote, i oblika i položaja objekata u prostoru. (3) Takva svest ostvarena je kroz visoko kompleksne kanale informacije, kao što je output tri različita tipa ćelija u oku koje su osetljive za boje, ili kanala u uhu za interpretiranje pulseva vazdušnog pritiska kao i vrekvencija zvuka. (4) Kao rezultat nastaju čak i kompleksnije neurofiziološko kodiranje takvih informacija i eventualno veće funkcije mozga koje ostvaruju interpretaciju tako percipiranih informacija. (Mnogo od te složenosti otkriva se u teškoćama programa koji omogućavaju računarima da shvate sasvim proste aspekte vizuelne scene.) Problem je u izbegavanju mišljenja da tu postoji središnje duhovno, svesno ja, koje nas snabdeva informacijama na isti način kao što to čini udaljena telefizijska kamera. Kada jednom takav model zauzme mesto, iskustvo će ličiti na veo koji postoji između nas i sveta, a neposredni objekti percepcije izgledaće privatni predmeti unutrašnjeg pozorišta ili senzorijuma (mesto u mozgu u kome se doživljavaju osećaji). Teškoće u izbegavanju tog modela posebno je oštro kada razmatramo sekundarne kvalitete boje, zvuka, taktilnih oseta i ukusa koji lako mogu da imaju potpuno privatno postojanje unutar onog ko ih percipira, poput osećanja bola. Nazivanje ovakvih tobožnjih predmeta imenima kao što su čulni podaci ili percepti samo pogoršava tendenciju. Ali kada se jednom model usvoji, prva osobina, da nam percepcija pruža znanje o svetu koji nas okružuje, ubrzo biva ugrožena, jer tada se čini da postoji neznatna veza između tih predmeta u trenutnom iskustvu i svake nezavisne realnosti.

Mnogo izgledniji pristup je pre tvrđenje da kompleksnosti (3) i (4) objašnjavaju kako možemo posedovati neposredno poznavanje sveta, nego sugerisanje da je poznavanje koje možemo posedovati u najboljem slučaju posredno. Tako se ukazuje da percepcije nisu poput oseta, upravo zbog toga što one poseduju sadržaj, ili spolja usmerenu prirodu. Imati percepciju znači biti svestan sveta kao bivstvovanja na takav i takav način, pre nego uživanje u pukim modifikacijama oseta. Ovakav neposredni realizam mora biti sačuvan, uprkos dokazivanju ličnih (neurofizioloških i drugih) faktora koji determinišu načine našeg percepiranja. Jedan od pristupa je pitati zašto je korisno biti svestan onoga što opažamo, kad drugi aspekti našeg funkcionisanja rade sa informacijama koje determinišu reakcije bez bilo kakve svesti ili intervencije. Jedno rešenje ovog problema bi ponudilo nadu u stvaranje svesnih delova prirodnog sveta, pre nego strane neobavezne spoljašnosti.

perseiset – Stanje u kojem stvar bivstvuje iz svoje unutrašnje prirode. Pretpostavlja se da se sam Bog može opisati kao per se esse, to jest kao da postoji po svojoj unutrašnjoj nužnosti. Učenje Akvinskog je bilo da „ono što je per se uvek prethodi onome što od nečega zavisi.

perspektivizam – Shvatanje da je svaka istina istina iz neke perspektive. Perspektiva može biti zajednička ljudska tačka gledišta, određena našim čulnim aparatima, ili se može smatrati da je ograničena kulturom, istorijom ,jezikom, klasom ili polom. Pošto mogu da postoje brojne perspektive, takođe postoje različite porodice istina.

phronesis – (grč. inteligencija, smotrenost). Praktična mudrost ili saznanje o pravim svrhama života, kod Aristotela razdvojena od teorijskog znanja i pukog zaključivanja o krajnjim stvarima ili veštinama, i sama je nužan i dovoljan uslov vrline.

postvarenje (reifikacija) – Postvariti znači tretirati nešto kao stvar. Opisati filozofe kao reifikatore je obično dovođenje u zabludu prosto zato što neka imenica ima takvu upotrebu da zahteva objašnjenje na šta se odnosi. Tako su i platoničari bili skloni postvarenju brojeva ili univerzalija i ljudi veruju da je neumesno postvarenje velikih raznolikosti mišljenja, uključujući nizove, beskonačne skupove, konačne stvari, čulnost, fizičke objekte, budućnost, prošlost mogućnost ili volju ljudi. Optužba sama po sebi nije potpuno jasna i nedostatak ove filozofske grupe bi se mogao razumeti ako kažemo da tretiraju stvari jednog tipa kao stvari drugog tipa.

potencijal – Pridev „potencijalan“ postavlja logičku zamku. Potencijalno x nije vrsta x, već u najbooljem slučaju stvar drukčije vrste koja može postati x (tako, na primer, destrukcija potencijalnog x nije isto što i destrukcija aktuelnog x). U Aristotelovom smislu, potencijal je moć promene u različita stanja. U biologiji, priroda ove moći ostaje centralno pitanje sve do otkrića „insturkcija“ za razvoj u obliku DNK molekula. Različitost između potencijalnosti i aktuelnosti takođe je jedno od zbunjujućih pitanja koja postavlja kvantna mehanika, po kojoj je čestica kao što je elektron ili foton potpuno opisana skupom potencijala dsa različitim verovatnoćama da budu realizovane sve do trenutka merenja, kada se samo jedna od njih prepoznaje kao aktuelna.

praznina – Predstava praznog prostora (poput predstave o vremenu bez događaja) koje su se gnušali Permenid i stoici mnogo kasnije, iz sličnih razloga, Dekart. Jedan od razloga za odbacivanje ove ideje može biti zasnovan na konfuziji o navodno paradoksalnom pitanju ničega (jer se ništa nalazi upravo tamo gde je prazan prostor). Drugi smatraju da je to suprotno božanskom obilju, koje ne bi trebalo da dopušta postojanje ničega. Ostali problemi nastaju iz pokušaja da se shvati prolaženje sile i informacije kroz vakum. U modernoj kvantnoj mehanici, prostor nije prazan, već se vrtloži sa prikrivenim ili virtuelnim česticama koje su spremne da ožive ukoliko dođe do različitih fizičkih događaja.

princip obilja – Ime koje je američki istoričar Lavdžoj dao principu koji je otkrio u dobrom delu grčkog i srednjevekovnog mišljenja po kojem egzistencija i obilje postanja moraju biti veliki koliko i mogućnost egzistencije, dakle u srazmeri sa beskrajnim i neiscrpnim izvorom. Jer ako takav izvor može imati razloga da aktuelizuje svaku mogućnost, što znamo da može jer postoji aktuelni svet, onda će imati razlog da aktuelizuje svaku mogućnost konzistentnu sa njenom prirodom. Nepostojanje nečega što bi moglo postojati moglo bi dokazati škrtost, ili „zavist“, u stvaralačkom principu koji bi mogao da izazove njegovo postojanje. S principom su u vezi brojne verzije shvatanja da postoji veliki lanac bića, koji se proteže od najnižeg nevidljivog crva do najvišeg serafima (jer to takođe jamči da postoje stvorenja koja posreduju između nas i Boga); ona takođe uliva optimističko shvatanje da će se duša, ili da se bar duša može uspeti kroz stalni napredak stupnjeva savršenstva.