Hafiz

O prevodu

Osnovnu verziju prevoda privih 71 (od 1 do 71) gazala je uradio Ahmed Ananda na bosanskom jeziku.

Ja sam izvršio izvesno prilagođavanje srpskom jeziku i izvršio jedan manji broj izmena koristeći sFaršadovim engleskim prevodom Hiafizovih Gazala. Dodao sam i veći broj neophodnih napomena i komentara koji su bili nužni za srpski prevod jer se radilo o većem broju reči koji u originalnom prevodu nije bio pojašnjen.

Inače Ananda radi prilagođavanje tj. novu verziju prevoda direktno za srpski jezik i znam da je za sada (ono što ja imam) preveo 85 Gazala. Nadam se da će IP Esotherija u skorije vreme objaviti taj prevod (on nije identičan ovom prevodu).

Ovde su dodati i Gazali koje je Baba posebno voleo a koje je Hafiz prve napisao neposredno po prosvteljenju. Sve komentare u prevodu koji se odnose na Meher Babu i povedzivanje sa Njegovim rečima sam ja dodao.

GAZALI KOJE JE HAFIZ PRVE NAPISAO PO PROSVETLJENJE

U svojoj mladosti Hafiz je sreo prelepu devojku iz porodice bogataša. Istog momenta se zaljubio u nju; to nije bila telesna ljubav ali je on voleo njenu lepotu. U isto vreme, bio je u kontaktu sa svojim duhovnim Učiteljem Attarom, koji je i sam bio veliki Persijski pesnik. Veoma često tokom mnogo godina Hafiz je svakodnevno posećivao Attara (Fariduduin) čiji je učenik postao. Obično bi svakoga dana napisao po gazal i pevao bi ga Attaru, a na taj način mu je Učitelj  održavao raspoloženim i zadovoljnim.

Attar je izuzetno uživao dok je Hafiz čitao gazale i ponekad bi ih zapisao i da o bi ih drugim učenicima da ih čitaju i proučavaju, govoreći: „Oni će biti značajni u budućnosti.“ Ali Hafiz im nije pridavao vrednost i oni su sakupljeni tek nakon njegove smrti.

Prošlo je dvadeset godina i svo to vreme Hafiz je bio pun vatre ljubavi prema prelepoj ženi, i takođe je on voleo i svoga Učitelja. Jednom ga je Attar upitao:

„Reci mi šta želiš.“

Hafiz mu je objasnio koliko on žudi za ženom.

Attar je odgovorio: „Sačekaj, ti ćeš je imati.“

Prošlo je i narednih deset godina, ukupno trideset, i Hafiz je postao očaja i obeshrabren. U početku je besneo protiv svog Učitelja a onda se postepeno ohladio. Jednog dana dok je bio sam sa Attarom, počeo je da jesca. Učitelj ga je upitao o čemu se radi. Hafiz je prasnuo: „Šta sam ja dobio od bivanja sa tobom? Već je prošlo trideset godina!“

Attar je odgovoeio: „Čekaj i jednoga dana ćeš znati.“

Hafiz je uzvratio ravnom merom: Znam zašto si mi postavio to pitanje!“ Tačno nakon trideset-devet dana posle ovoga susreta sa svojim Učiteljem Attarom, Hafiz je izveo čila-našina, a to je, sedeo je nepokretno unutar nacrtanog kruga, tokom četrdeset dana kako bi osigurao da mu se želja ispuni.

Praktično je nemoguće da neko sedi unutar nacrtanog kruga tokom četrdeset dana. Ali Hafizova ljubav je bila toliko jaka da mu ništa nije bilo važno. Tokom tih četrdeset dana je doživljavao raznovrsna iskušenja, mamljen je hranom, prelepim ženama, pićem, jer on je morao da sedi u krugu budan i bez vode i pića. Životinje su ga napadale, demoni su drali kožu sa njega i on je sve to izdržao. Četrdesetog dana se pojavio Arhanđeo Gavrilo i gledajući u lepotu Arhanđela, Hafiz je pomislio: „Šta je lepota žene u poređenju sa nebeskom veličanstvenošću“.

Arhanđeo ga je upitao šta želi. Hafiz je odgovorio da će biti u stanju da sačeka da udovolji želji svoga Učitelja.U četiri sata ujutru poslednjeg dana, Hafiz je istupio van iz samo-nametnute čili-našine i otišao je do svog Učitelja kmoji ga je zagrlio. Tim zagrljajem Hafiz je postao Bogo Svestan

Ostvarenje  Gazal  218

Slava gospodu! Blaženstvom kojim ovladah  noćas![1]

Jer Voljeni moj, neočekivano došao mi je noćas.[2]

Kad ugledah Voljeno Lice, poklonih-i-pokorih mu se[3]

Milošću božjom, neizmerno sretan sam noćas.[4]

Beskonačno stprljenje moje polučilo je Sjedinjenje ovo

Za strpljivost ovu nagradu ubrah, a srećnik sam ja noćas.[5]

Sreća moja usnula, probuđena napokon je

Noć najsrećnija života moga je noćas.[6]

Odlučan da iako glavu izgubim

Veo ću sa sveta ukloniti noćas.[7]

Na Zemlji će krv moja ispisati “Ja sam Istina”[8]

Čak i ako bi kao  Mansura da me na gubilištu  obese mnoćas.[9]

Ti (Voljeni) božansko blago poseduješ, a onaj u potrebi sam ja;

Slave svoje milost mi udeli, i blaženim me učini noćas.[10]

Straha ima da Hafiz poništen će biti

Sa ekstazom ovomkoju ja noćas posedujem.[11]

Drugi Gazal kojeg je napisao

Noći prošle od jada sveg izbavljenje mi je dato[12]

Voda Večnog Života mi je data.[13]

Svetlošću Blaženstva nadvaldan sam bio.[14]

Iz božanskog Pehara piće mi je dato.[15]

Vrhovna sreća to Svanuće beše, oh kakva[16]

Povoljnog znaka noć, oh kakvog –[17]

noć Sudbinom predodređena[18] kad’ autoritet Bažanski mi je dat.

S’ čuđenjem i strahopoštovanju obeznanih se

pri pgledu na Voljeno Lice,[19]

Idolopoklonstva značenje istinsko razotkriveno mi beše.[20]

Ako težnja moja je ispunjena, tad’ u blaženstvu sam

Kako čudesno? Primih ono što zaslužih![21]

Otad’ vidim Sopstvo svoje u ogledalu Voljenoga odraženo;[22]

Jer u njemu, Stvarno Sopstvo svoje vidim.

Sva ta muzika slatka koja iz mog pera se izliva

Za strpljenje moje nagrada je, i pero moje trska šećerna je postalo.[23]

Gavrilo mi donese vest najlepšu:[24]

Da tiranije materijalnog postojanja oslobođen sam.[25]

Veličanstveno čudo kakvo, rob Učitelja je biti!

Postaqo sam prašina (pod stopama njegovim), a on me je uzdigao do Najvišeg.

Učitelj uzdigao me je do stanja Večnosti –

Zaista mi dade Večni Život.[26]

Momenta kad upadoh u zamku pletanica Voljenoga

Učitelj reče: „Od jada sveg izbavljen si“

Bilo je to s’ blagoslovom Učitelja mog,

i s’ željama lepim, sledbenika mojih

da Večno Oslobođenje mi dato beše.[27]

Raduj se, raduj se, i ponovo se raduj

Jer Hafiz ostvario je Božanskog Voljenog.[28]

DRUGA VERZIJA

Noći prošle pre Svitanja, oslobođenje od sve patnje, On dao mi je;

U tami noći, Vodu Života večnog, On dao mi je.

Blistavošću Božanske Suštine nadvladao Me je;

Napitak iz pehara Božanske Svetlosti preplavljujuće,  On dao mi je.[29]

To Svanuće sreća kakva beše, a raodsna noć,  Noć Moći.[30]

Kad Vrhovni Autoritet Božanskog Komandovanja, On dao mi je.

Ako težnja moja ispunjena je i srce moje u blaženstvu je, šta je tu čudno?

Ovo sve kao pravičan dar, jer ja ga zaslužih, On dao mi je.

Sada, zajdno lice moje je sa ogledalom Slave Lepote[31]

Slava Voljenog refleksijom istinsko Sopstvo moje pokazuje, On dao mi je.

Sav med i šećer koji izliva se iz pera moga nagrada je

Za strpljenje; a trske šećerne grančicu za pisanje, On dao mi je.

Anđeo Gavrilo glasnik nevidljivi, najradosniju vest mi je dao:

Tiranija i nasilje kad dođu,  istrajavajuće strpljenje, On dao mi je.[32]

Čudesno je rob Savršenog Učitelja biti:

Postah prašina Njegova a rang najviši, On dao mi je. [33]

Tog dana Učitelj uzdigao me je da dosegnem život Večni bez kraja;

Zapis kad’, o večnom, od smrti slobodu, On dao mi je.[34]

Hafiz reče; „Moment u kome sam upao u zamku dodirom kose Tvoje,

Oslobođenje od okova teskobe i patnje, On dao mi je.“

Usled blagoslova koji primio sam i želja saputnika svitanja,[35]

Slobodu od Usuda boli i Vremena teskobe On dao mi je.[36]

Hafize, raduj se, raduj se, a onda s’ zahvalnošću raspi šećer zahvalnosti:

Ostvarenje Božanskog voljenog, dražesnim upliovm, On dao mi je.


[1] Slava i veličina Tvoja Gospode jer kakvo mi ti blago Večeras dade. Učinio si me posednikom najvećeg blaga koje postoji. U trenu milosti Tvoje ceo život moj je svoje ispunjenje našao i u trenu jednom si me sebi istim. Učinio. Posednikom postah blaženstva neopisivog, blagostanje večnog blaženstva postade moje., Hafiz ovde govori o blaženstvu i blagostanju koje je postigao te noći, odnosno koje mu zagrljajem njegovog učitelja Attara bilo dato te noći te je on postao posednikom najvećeđ postoješeg bogatstva, večnog blaženstva, neprolazne ekstaze Jedinstva sa Bogom. A to je najveće postojaće bogatsto koje se posedovati može. A on je postao posednikom tog bogatstva ali je takođe postao i vlasnikom samoga blaženstva kao i što je stekao kontrolu nad njime.

[2] Apsolutno nenadano, kada Haviz više nikakvu želju nije imao i više se ničemu nije nadao a jedina želja koju je imao bila je da udovolji svom učitelju i sledi njegovu volju, Bog mu je došao i uzneo ga ka sebi, kroz zagrljaj njegovog učitelja. U tom momentu apsolutne predanosti bio je uzdignut Bogu, iznenada, neočekivano u noći najveće moguće sreće za bilo kog čoveka.

[3] Momenta kada ugledah Voljeno Lice, Lepota i Veličina božija učiniše da se poklonim iz strahopoštovanja i da se pokorim volji njegovoj jel Veličina Njegova je nedokučiva i nepodnošljiva za svakog smrtnika. U mometnu sam Sjajem njegovim spaljen bio i manji od prašine postadoh. Strahopoštovanje me je proželo i poklonih se Vladaru i Posedniku Univerzuma bićem svojim celim, pokorih mu se dušom svojom i u prašinu padoh pred nogama Njegovim Lotosnim.

[4] Još jednom izražava sreću svoju jer je Milost božja nenadano došla i blago najveće koje čovek posedovati može mu je dato i sada biće Hafizove je čisto Blaženstvo postalo. Blaženstvo Lepote tvoje je postalo biće moje pa sada i ja kao Sunce sijam milošću tvojom. Slava neka je Tebi voljeni na milosti Tvojoj koju mi noćas dade.

[5] Sammop beskonačnim strpljenjem koje je bila odlika života moga uspeo sam da prebrodim sve patnje koje mi je voljeni stavio na put. Izdržao sam sve patnje i iskušenja i do trena poslednjeg ostao veran zvavetu svome i ljubavi svojo. Kao očajnik sam lutao ovim svetom potuno izgubljen za njega, izbezumljenik fukara. Ludak opijen nemogućom željom, koja se nikad ostvariti nemože. Pa ipak držao sam se zaveta svoga svim srcem svojimspaljenim vatrom ljubavi,  dušom napaćenom i samlevenom, ruiniran i uništrem. I daho svojim poslednjim sam te voleo. Najzad kada su sve nade moje umrle i ostala je samo želja da učitelja svoga sledim ti si mi došao. Tog momenta je strpljenje moje nagrađeno nagrado koju uzbrah za ceo život svoj posvećen Tebi. Uzdigao si me ka sebi i Sjedinio sa sobo te tako učinio da postanem Jedno sa Tovbom Veličanstveni voljeni. Noćas je stoga noć sreće moje sudbinska noć koja je bila predodređena Božanskim planom za moje sjedinjenje s Njime, momenat moga Ucelinjenja, Prosvetljenja.

[6] Celog svog života Hafiz, patio je neizmerno uskraćen, prezren, odbačen. Sreća je bila daleko od Hafiza. Samo je ljubav neprekidno rasla u njemu. Samo je čaša vina koju je Gospod u praiskonu Hafizu dao probudila u njemu neizmernu čežnju za stapanjem sa svojim Stvoriteljem. I samo je celoga života žudeo za još vina iz ruku svoga Voljenoga. Život je postao neizmerno blaženstvo užasne patnje u izgarajućoj žudnji za stapanjem sa Voljenim, za još malo ljubavi i milosti njegove. A što je više pio vina ljubavi patnja Hafizova je postajala neizmerno jača, svakom kapi blaženstva, patnja je postajala sve više užasavajuća. I zato govori o svojoj uspavanoj sreći jer kao i pijanica koji je mrtav pijan u zanostu svoga stanja uspavan je za ceo svet i za sve sem voljenog. Uspavan je za za svoju sopstvenu sreću i radost, uspavan je za sve blagodeti ovoga sveta materijalnosti. Ali je uspavan i za svoga Voljenog Boga jer je ceo njegov život jedan večni san koji on sanja i jedini san koji sanja a to je san o stapanju sa voljenim. A sreća njegova spava zajedno sa Hafizom u njegovom snu jer je i ona samo deo sna Hafizovog bila celog postojanja njegovog sve dok se nije probudio poljupcem Voljenog i tada probuđeni Hafiz ostvario je sve želje svoje i sve snov e svoje i sreća njegova uspavana je postala stvarnost njegova. San najluđi je postao java, mašta je postala istina. Voljeni iz njegovih snova je Postao on Sam. I stoga po hiljaditi put ponavlja da je to najsrećnija noć Hafizovog života, najsrećnija noć života za bilo9 koga čćoveka, noć konačne sreće i ostvarenja i veličanstvenost te noći nezna niko ko savršen postao nije, niko sem boga dokučiti je nemože,a Hafiz je noćas postao Bog Sami. I jedina žudnja mu beše da ugleda lice Voljenog a sada kad mu je Voljeni otkrio svoje Lepo Lice spaljen tom Lepoto raznesem tom Istinom, prožet tim Blaženstvom i preplavljen tom Moći postao je voljeni Sami, postao je Savršeni Čovek.

[7] Tu se osvrće na Mansura-al-Halala koji je izjavio “Anal-Hakk” , “Ja sam Istina” ili “Ja sam Bog” i zbog toga je bio obeše jer se to smatra najvećeom jeresi kod muslimana. Hafiz nam kaže da ni po cenu smrti noćas Istinu sakriti neće i da će rastrgnuti sve velove dualnosti koji za njega više ni ne postoje i ostati spojen sa Večnom Istinom. Samo Ostvarenje je potres za celo čovečanstvo i snaga bljeska spajanja jedne ličnosti sa Bogom nemože da bude sakrivena a Hafiz je svestan da će zračeša Istina Božanskosti kroz njega obasjati svet i pokidati mnoge velove iluzije. Ali nemari ako zbogt Istine izgubi svoju glavu.

[8] Anal Hak – Ja sam Istina, Ja sam bog. Vatra ljubavi kojom gori i Hafizova krv i celo biće Hafizovo u ovom prosvetljenju ce zapaliti ceo svet Istinom kojom će sve prožeto biti i obasjano biti kao što zemlja ujutru biva suncem obasjana tako je i ovo zora čovečanstva  u kojoj Hafiz sobom ispisuje redke istine u večnoj knjizi postojanja. Vino ljubavi će okupati svet ceo mario on za to ili ne, želeo ili ne, to nije Hafizova briga kao što nije ni to kako će bilo ko reagovati na Istinu kojom on noćas zrači, jer Hafiz je Jedno sa Bogom a ova noć je noć koju je bog odabrao da milost svoju na zemlju spusti i zemlju ljubavlju prožme jer noć kada neki savršeni učitelj ostvari Istinu je istinska noć blagostanja za celo čovečanstvo jer u tom trenu bog prožima sveukupnu kreaciju svojim bićem, to je momenat eksplozije Svetlosti i Istine koji prožima stvarnost, ponovno spajanje dualnosti i Stvarnosti, prožimanje Iluzije Ljubavlju, stapanje prolaznog sa Večnim, proživanje nepostojanja i Postojanja. Momenat spuštanja Jednote u pojavnost. Noć Blaženstva.

[9] Mansur-al-Halal je već pomenut kao neko ko je bio obešen od razjarenih ljudi kada je javno uzviknuo “Ja sam Istina (Ja sam Bog)” pa i Hafiz govori da nemari ako ga dočeka ista sudbina i da ni po cenu svoje glave neće sakriti Istinu.

[10] Ti, voljeni, si jedini koji poseduješ blago božanskosti a noćas to blago potrebujem ja. Voljeni smiluj mi e te  Slavom Veličine Tvoje blaženim me noćas učini. To veče je i vreme Hafizovog ostvarenja i on gori u vatri stapanja sa bogom, sjedinjen sa mogom ali još u spuštanju koje može da traje godinama u kreaciju. A to je vreme koje je takođe vreme nesagledivog blaženstva i nesagledive patnje prožimanja dvojnosti i Jednote, vreme harmonizaciju onoga što harmonizovano binti nemože. Pretapanje i unošenje beskonačnog u konačno. Prožimanje kreacije kako lične tako i kolektivne bogom a to je agonija i ekkstaza nejveća. Stanje apsloutnog Blaženstva a opet stanje koje se samo može opisati kao nezamisliva agonija. Prosvetljeni su govorili da se nikada ne bi vratili u kreaciju po svojoj sopstvenoj volji i da je to bog sami koji ih kroz nekog Savršenog Učitelja vraća nazad u postojanje da rade za Njega, jer oni stiču i dužnost koju moraju da obavljaju za duhovnu dobrobit čovečanstva kao celine a u saglasnosti sa božanskim planom.

[11] Neki se boje da će Hafiz ovom egzaltacijom koju noćas poseduje i kojom je brožet, biti potpuno izbrisan, poništen u ništa te da više postojati neće. No to ništavilo privremeno jeste i uronivši u ništavilo i nestavši u njemu Hafiz se rađa kao ptica Feniks iz pepela svoje vatre, ponovo u vatri ljubavi u bogu. Prvo je nirvana, nestanak, iščezavanje ili Fana a drugo je Nirvakalpa, svest samo o Obogotvorfenju, bivanje i postojanje u bogu i kao bog, stanje Ja sam Bog. A nposle toga sledi stanje obitavanja u bogu i življenja života kao bog sa svešnju o bogu kao bogu u Onostranome, bog Otac i življenja života kao Bog kao Savršeni Čovek sa svešću o kreaciji. To je život života i kao čovek i kao bog sa svešću o večnom stanju boga i stanju kreacije u jedno i isto vreme. Hafiz oće takođe da kaže da njegovim poništavanjem ne nestaje i njegova suština esencija, već da ona ostaje ista kakva je i bila jer i posle nirvane-nirvakalpe esencija, suština onoga ko mi i šta mi jesmo ostaje ista i nepromenjena. Ona samo naizgled ne postoji u nirvani, gde sve nestaje u ničemu i doživljava se jedino Ništa, te u nirvakalpi gde se doživljava da Jedino Bog Postoji, ali se zato u stanju Sahadž Samadija, ili stanj Baka, koja označava početak života u Bogu, Fana označava kraj puta ka Bogu, suština ponovo ispoljava ali oslobođena bolo kojih velova iluzija i sputanosti sanskara, da bi se okončanjem spuštanja i dokompletiranje življenja života boga, u stanju Sahadž Samadija, ili Baka-bilaha. Postiglo savršenostvo na zemlji, stanje Savršenog Učitelja.

[12] Prošle noći mi je dat melem koji je uklonio sve boli moje, sav jad života moga beše razerešn lekom tim, oslobožen i slobodan od prošlosti svoje i jada koje sam proživeo, slobodan kao ptica letim lagan. Sve boli i patnje su zauvek uklonjene i razrešen sam svih jada koje ovaj svet sobom nosi.

[13] Večni život mi je dat.

[14] Svetlost Blaženstva je tako snažna da je Hfiz bio potpuno nadvladan njome, Ljubav je tako snažna da sve drugo nestaje u Njoj a Ekstaza sjedinjenja je toliko prodiruća da se sve raspada zahvaćeno njenom silinom.

[15] Bog sami je napunio posudu moju vinom Božanskim iz Sebe Samoga. Bog je ispunio Svojom Beskonačnom Veličinom ovo telo moje krhko. Sva Ljubav njegova je u mene ulivena pa i ja beskonačan kao On postadoh.

[16] Sreća od koje veće nema nenadno je Svanula. Svetlost je nenadno i momentalno prožela tamu, ko može ta shvati svu veličinu te sreće.  U najtamnijoj tami noći nenadano je osvanula vrhunska sreća, o dali iko zamisliti može svu veličinu milosti te. Mrkla noć je bila bez nade bez moći, a onda je iznenada zasijala Svetlost boga i sve je u trenu bilo promenjeno. Svanula je Istina u toj noći sreće, i ja sam ponovo rođen bio.

[17] To je bila noć kada je bog dao znak za oslobođenje moje, noć kad mi je Arhanđel Gabrijel doneo taj znak najradosniji da me bog zove u Prisustvo Svoje. Savršena bića komuniciraju znacima, i ti znaci su ono čime se daje Ostvarenje.

[18] Kadra – izvršenje božije odredbe kadaa – presuda, određenje Božijeg znanja; Znači momenat sudbinom koji je bio predodređen još u praiskonu božanskim planom za način naše bogo-ostvarenje. Momenat koji je bog odabrao za buđenje svakoga od nas ponaosob.

[19] Pri pogledu na Veličanstvenos gospoda samo se obeznaniti bilo ko može i pasti u ponor ništavila pred veličinom Slave božije i Snagom Istine kojom zrači Njegovo biće. Samo zaborav nalazimo zahvaćeni tom neodoljivom silom koja nas mrvi u prašinu ništavila i zaborava sebe. Koja nas poništava i mi zaborav postajemo. To nestajanje u ništavilu nirvane jeste. Rastapanje i poništavanje nas samih. Brisanje lažnog iluzornog postojanja pre budućeg rađanja u bogu. I sam pogled licem u lice s Istinom momentalno stvara strhopoštovanje i zadivljeno ali i začuđenost tom neshvatljivom Lepotom i Snagom koja nas nezaustavljivo mrvi u prašinu ništavila, a snaga ljubavi sagoreva u plamenoj vatri postojanja te uranjamo u nepostojanje.

[20] Pravo značenje lata i manata mi je bilo razotkriveno – lat i manat su bili kipovi-idoli koje su obožavali predislamski arapi. Ali ne treba zaboraviti ni priču kako je stvoren Adam. Od zemlje koju je Anđeo smrti doneo dobijenu od Zemlje, a od koje je Bog napravio glinenu figuru čoveka koja se sušila četrdeset dana a koja je zvučala prazno kada ju je šutnuo nogo Iblis (arhanđeo koga je kasnije bog izbacio iz Raja zbog toga što nije hteo da se pokloni Adamu). A onda mu je kroz nozdrvu bog udahnmuo vazduh i tako ga učinio živim. Pa tako i sam čovek sa druge strane predstavlja zemljani idol koji on sam obožava ali i mnogi ljudi veoma čest tako da je to još jedno značenje idolopoklonstva. Mi sami smo idolopoklonici onoga što je samo kim, od zemlje napravljeni i jedino što je u nama živo je dah božiji kojim nam je život dat. Mi sami smo samo prazni idoli i posude, pehar u koji bog kad želi sipa vino ljubavi. Te je tako opet naša sudbina da budemo posude u koje Sakija sipa vino ljubavi a ne posednici i vlasnici ljubavi, niti ljubav sama. Zato je svako divljenje sebi samome, idolopoklonstvo i pogrešno jer tek kada se razbije ta šuplja figura od zemlje, materijalnosti koja je prazna sama po sebi, oslobađa se božanskost u nama. Što Hafiz reče da smo mi sami veo kojim smo zaklonjeni od b oga i da sve što treba da uradimo da bismo se spojili sa bogom jeste da uklonimo sebe. Ili što Mewher Baba reče na pitanje šta je istinska joga, bilo je „ti nestani i ja ću doći –you go“. Pa pretpostavljam da idoli lat i manat predstavljaju nas same u grubom i suptilnom telu (koje uključuje i mentalno), to jest materijalni i suptilni svt, ili kako Hafiz to govori dunjuluk(materijalnost) i suptilnost, tananost.

[21] Tiu se Hafiz pita da li je njegova celoživotna težnja najzad ispunjena, da li je dosegao ono za čime je celog života težio, i konstatuje da ako mu je ipak ispunjena i ako je ostvario svoj cilj da je onda neizostavno da je on u blaženstvu, to jest konstatuje svoje stanje blaženstva kao dokaz svoga ostvarenja jer on zna da svako postignuće čak iako nije konačno donosi ekstazu blaženstva ali potom u narednoj rečenici konstatuje svu čudesnost postojanja. Jer je dobio nagradu koju je i zaslužio. Jer to jeste činjenica da svako od nas dobija samo nagradu koju je zaslužio. Ništa nije nezasluženo i samo od sebe. Na ovaj ili onaj način, u ovom ili nekom prošlom životu, ono što dobijamo mi smo upravo i zaslužili. I kao što je to sa prosvetljenjem slučaj tako je to i sa svime onim što dobijamo u svome životu pre toga. Šta god da dobijamo, bilo dobro ili loše, ono što je sigurno je da smo to i zaslužili mada pojmovi dobro i loše ne moraju neizostavno da znače ono što mi pod time smatramo. Jer na svome Putu ka bogu od njega uvek dobijamo ono što je zaista dobro za nas.

[22] Sam Voljeni postaje ogledalo u kome vidim sebe i prepoznajem sebe. U voljenom vidim sebe i sebe prepoznajem u bogu kao Boga. Vidim boga u Sebi i Sebe kao Boga. To je stanje Ja i bog smo Jedno, Bog je u Meni i ja sam Bog. Iluzija je rastvorena i u Božanskom Ogledalu, samom bogu, se vidi samo Istina, Istinsko biće, Istinsko sopstvo, Istinska Ljubav…

[23] Sve što u sebi sada imam je slatkoća ljubavi i svojim dodirom voljeni je sve u Blaženstvo pretvorio, pa i reči moje sada kao muzika Raja oodzvanjaju u ušima onih koji ih čuju a pero moje nekad tako obično je postalo izvor večnog blaženstva koje donosi svakim potezom i svakom reči napisanom. Svaki čin i gest koji savršeni učine je blagoslov za celo čovečanstvo pa je tako i sa Hafizovim izlivanje božanskosti koja je nastavila da kroz njega teče posle njegovog obogotvorenja jer pesnik ostaje pesnik a božanski pesnik koji je sada Hafiz postao je izvor večnob blaženstva i neopisive slatkoće. A to je ukazivanje i na rajske reke jer se one opisuje kao reka se neizmenrno slatkom vodom fantastičnog mirisa koji se nemože uporediti ni sa najslađim mošusom i ko god okusi i malo te vode večnog života žeđ više nikada osetiti neće. Tako je i sa nama koji čitamo Hafizove stihove ako i jednan stihzaista prodre u nas i dodirne naše srce sva žeđ će nam večno biti utežene i mi ćemo postati jedno sa Hafizom.

[24] Arhanđel Gavrilo je božanski glasnik, onaj koji donosi vest od boga i on je takođe i onaj koji je Kuran preneo Muhamedu, i on obitava u najvišem Raju na pragu Božijem ali on nikada nemože da pređe prag i desegne Boga. On je samo prenosnik, kao i anđeli, božanbske volje. Ali Anđeo Gavrilo se pojavio Hafizu i ponudio mu da poželi šta god hoće i da će mu to ispunjeno biti. Priča je data u uvodu ovom gazalu.. A po drugoj je bio dovaoljan i sam pogledn na Gavrlila da Hafiz shvati koliko mora da je lep Bog kad je Gavrlio ovoliko lep.

[25] Gavrilo donese oslobođenje i razrešenje svake veze sa materijalnošću, te tako raspoistovećen od svega materijalnoga i za materijalno vezanoga od sve patnje izlečen i svih jada rešen slobodan od svih okovanosti iluziji beskrajnu sreću sam sada dosegao i to je nagrada božanstvena za svo strpljenje moje. Hafiz je celog života bio poslušni rob svoga učitelja i u tom momentu poslednjem kad mu je Gavrilo dao izbor da bira šta želi, poželeo je samo da volju svog učitelja sledi te mu reče da će sačekati da učitelj za njega odluči. A onda mu učitelj zagrljajem svoji Slobodu dade. A dar je to bio božje jer je svojim pitanjem preko Gavrila da mu kaže šta želi, Bog u stvari poništio sve želje u njemu i tog momenta ga je oslobodio svih želja i težnji. Tada je Učitelj (ATTar) svojim zagrljajem uklonio čisti veo koji je jeoš bio preostao i učinio ga jednakim Sebi, Bogu.

[26] Hafiz stalno veliča stanje sretnog roba pod nogama Savršenog Učitelja i da kada se sretnemo sa Učiteljem i kada smo dovoljno sretni da njegova Senka pređe naš put, treba da ga bezuslovno služimo i sledimo. Bez reči i pitanja i da izvršavamo svaku njegovu komandu. Jer savršeni nikada ne greše ia ako mislimo da postoji greška ona se nalazi u nama samima. Stoga pred Učiteljem moramo biti manji od najmanje trunke prašine pod nogama njegovim i bezuslovno sa radošću u srcu slušati svaku komandu njegovu. A da je tako i hafiz postavši manji ood najmanjeg i beznačajniji od najbeznačajnijeg postao i niži od najvišeg. Tada ga je Učitelj jednim zagrljajem svojim uzdigao do Najvišeg od najvišig i u magnovanju je fukara postao Car svih Careva na zemlji. Sami Bog na Zemlji. Ali da bi se to desilo Hafiz je prvo morao da postane manji i beznačajniji od truni prašine, po kojoj Učitelj gazi.Tada ga je Učitelj uzdigao u stanje Večnosti i dao mu je Večni Život u Balženstvu, Znanju i Moće. Život oslobođen ponovnog rađanja i umiranja, Večni Život u Bogu.

[27] Opijen božanskom ljubavlju Hafiz je celog svog života neizmerno pati i žudeo za stapanjem sa svojom nesretnom ljubavlju, prelepom ženom iz Širaza, Šah-i-Nat koja ga je prezirala i odbacival. Jer ona je bila prelepa a Hafiz izuzetno ružan, ona gbofgata a on siromašan. No u noći kad mu je dopšao Gavrilo on je sagledao svu lepotu božijeg poslenika i spoznavši koliko tek sam Bog mora da je lep, Zaljubio se u boga i zauvek je bio oslobođen svoje žudnje za prelepom ženom. Tog istog trena kad je pao u zamku uvojaka božji koje ga svezaše kao neraskidivi lanac, Učitelj ga je oslobodio i učinio ostvarenim. Oslobođenje mu je došlo blagoslovom, milošću (Nazarom) Učitelja njegovog koga on veliča i zna da mu se nikada dovoljno oduži

Ti nemože na daru koji mu je dao ali se zahvaljuje i svojim sudrugovima sledbenicima, bez čijih dobrih želja nebi uspeo. Jer on je svestan da niko ne dolazi do Oslobođenja sam od sebe bez pomoći mnogih drugih ljudi, znao to on ili ne i bez nijihove podrške i ljubavi, te ni Hafiz ne bi uspeo kako bez svo učitelja tako ni bez svojih učenika. On govori o tome da svaki Ostvareni duguje zahvalnost kako svome Učitelju tako i učenicima. U tom svetlu su i poslednje reči Uješibe (osnivač aikidoa) koji je na samrti pozvao dva svoja učenika, pljesnuo rukama u ritualni pozdrav i zahvalio im se na svemu što su učinili za njega i sa tim rečima je umro.

[28] Svi razloga za radost imamo jer Ostvarenje Hafizovo je za čovečanstvo celo značajno a ne za Hafiza samo. Svi oni koji su na ovaj ili onaj način, bilo kada u bilo kom vremenu i na bilo kome mestu na način bilo koji sa Hafizom povezani bili, kao prijatelji ili neprijatelji njegove, kao oni koje je on voleo ili prezirao ili oni koji su njega voleli ili prezirali, svi će, svi koristi imati od Hafizovog postignuća.Zato je to vreme radosti za sve one koji Hafiza vole i u njegovim stihovima uživaju, takođe jer i oni stupaju u kontakt sa strujom Hafizovom i dušom njegovom i nešto božanske lepote i milosti i u njih će ući.

[29] Piće Beskonačnog Blaženstva dato mu je koje sve ispunjava i preplavljuje preobiljem svojim jer je ta Svetlost Beskonačna. Hafiz je potpuno nadvladan blistavošću, briljantnošću i veličanstvenošću božanske suštine koju je spoznao. Bog mu je iz Pehara božanske svetlosti, Svoga Tela Beskonačnog Blaženstva dao dar Božanske Ljubavi kojim ga je ispunio na takav načina da preobilje ljubavi preplavljuje hafiza koji je sada uronjen i potopljen u moru beskrajne ljubavi, svetlosti božanske Prirode i suštine koja sve prožima i preplavljuje,, sada sve je uronjeno u tu Svetlost Ljubavi Božanske.

[30] U toj noći Hafiz je obasjan neverovatnim blagostanjem Svitanja božanske spoznaje koja ga je preplavila svetlošću svojom i to je za njega Noć Božanske Moći ali i Svanuće Božanske Svetlosti, ta noć je Zora Hafizovog života u kojoj se on probudio iz vekovnog sna u Večnom Životu Boga.

[31] Glory of the Love – Veličanstvenom, Vrhovnom lLepotom, ali to je i Slava i Slavljenje Lepote, jednog od atributa Božanskosti, Večna Lepota i Slava Gospdova.

[32] U teškim vremenima života Hafizovog Bog  mu je dao istrajnos u podnošenju, istrajnos u strpljivosti i zahvaljujući tom daru kroz sve patnje i nevolje ovoga sveta kao i tiraniju i ponižavanje sa kojima se suočio Hafiz je istrajao i strpljivo čekao na dan kada će se sudbina na njega smilovati, kada će ga bog nagraditi za strpljenje i ljubav njegovu, za postojanost koja je Hafizova odlika bila celoga života.

[33] Misli dakako na prosvetljenje i to je priča o prašini pod nogama Učitelja i kad je postao najmanji od najmanje bio je uzdignut na položaj najvišeg od najvišig, uzdignut je, dato mu je Stanje Prosvetljenje, podignut je na nivo Božanskosti a od toga uzvišenijeg ranga nema.

[34] Odnosi se na Knjigu sudbine, zapis koji postoji za svakoga od nas kada ćemo svoju Večnu slobodu doseći, ako smo bića svetlosti a ne bića tame, a zapis o Večnoj slobodi Hafiz je dobio od Arhanđela Gavrila koji mu vest od boga donese i dan Savršenstva najavi. Večni život je sloboda od ciklusa rađanja i umiranja i jednom kada je ostvaren duša se nikada više ne rađa do kraja postojanja, tako da je to večna sloboda od rađanja i umiranja.

[35]Želja svih onih prijatelja njegovih koji zajedno sa njime ka svitanju idu i dan svetlosti čekaju. Vreme pre svitranja, Sabah, je najznačajnije vreme za molitvu kod muslimana i to je simbolično vreme kad se noć lomi u dan te je zato to vreme radosti i svetlosti.Derviši se zorom mole gospodo pa bi kompanjoni svitanja bili svi oni derviši koji se kao i on bogu okreću svako jutro i svoje iskrene molitve mu posvećuju ali i svi oni koji su svetlosti okrenuti kao i Hafiz. Koji su njegovi sudrugovi na Putu svetlosti i koji su kao i on stalno okrenuti ka bogu koji je Sunce i Svetlost i koji kao i Hafiz čekaju svoj naznačeni dan kada će zora svanuti za njih, kada će ih bog obasjati Svetlošću Svojom , odaglanvši tamu u kojoj su do tada bili, i tako će noć njihovog života prerasti u zoru življenju u Bogu.

[36] Usud naš, sudbina i zla sreća naša nam svojom neumitnošću donosi bolesti i oboljenja, a Vreme uvek donosi žaljenje, tugu, patnju, bol za vremenima koja su prošla za ljudima koji nisu živi, za propuštenim šansama u životima našim. Sudbina i Vreme su usud naš sve do momenta oslobođenja i do tada oni vladaju životima našim i niko slobodan od njih nija a da Oslobođen nije.