Gazali 1-33

GAZAL  1

O sakijo[1], prosledi unaokolo i krčag ponudi,

Jer ljubav izgledaše laka u početku, al’ se teškoća pojavi.

Razlogom mirisnog mošusa, kojeg povetarac sa tih lokni donese,

Od tih zakovrdžanih uvojaka mošusnih, koliko ti je srca u krvi?

Vinom oboji ćilim molitveni[2], ako ti Piru Magije[3] to veliš;

Ovaj pravednik[4] nije bez vesti[5] kako stanište duhovno[6] postići.

Na putu do kuće Voljenog[7], otkud zadovoljstvo, lakoća,

Kada zvona deva glasno zbore: uveži muku svoju, ustani i kreni.

Noć je tamna, strah od vala i vrtloga strašnih,

Oni nehajni na obalama, zar naše ushićenje[8] mogu znati?[i]

Sledeći svoju narav, na zao glas me dela dovedoše;

Tajna o kojoj se na poselima govori, zar može tajnom ostati?

O Hafize svesnost-Gospoda[9] ako želiš, skriven[10] od Njega ne budi,[11]

kada nađeš Voljenog, svet ovaj ti ostavi.

PREPEV  1

Ustaj sakijo, žednim usnama prinesi pehar vina

Isprva ljubav beše slatka, ali sada se javi gorčina.

Zbog mirisnog mošusa, kojeg vetar nanese sa njenog čela,

Koliko li srca krvlju natopi, uvojaka njenih crnina?

Poslušaj savet Pira[12], vinom oboji ćilim molitveni;

On tajne poznaje, propast[13] svaku i  Put do visina.

Na Putu ka Voljenom, zar može biti počinka, užitka?

Dok zvona sudbe jasno nam vele: nek srce bude ruina.

Sred vrtloga i talasa strašnih, lađa naša brodi ove mrkle noći;

Zar mogu oni, nehajni, na obalama osećati naše boli?

Ja sledeći srce svoje zao glas zaradih;

Zar se tajna može skriti, kada svako o njoj zbori?

O, Hafize, počuj dobro, ako tražiš smiraj boli,

kad te dirne miris Voljenog, svet napusti, srce mu zatvori!

Hej Saki, ti koji poseduješ vino ljubavi, prosledi ga, prenesi ga ovom skupa onih žednih istine, koji su neminovnošću te žudnje pronašli put do haribde(harabata) ~ mehane (kuća vina), a to je mesto gde se blagoslovom[14] ljubav (aška) srca u ruševine pretvaraju ~ dakle, harabat je mesto ruine srca ili taverna ruine, a pijanica[15] (je onaj čije je srce srušeno za ovaj svet i otvoreno za njegovog Ljubljenog, Stvoritelja, Dušu (svih) Duša,[16] Jarana (Prijatelja), Voljenog, Gospoda. U početku duhovnog puta je sve slatko, novo i omamljujuće; naše usnulo srce počinje se buditi iz sna nehajnosti koji je tažak i zato, pri dodiru jednog novog sveta duhovnog buđenja, salik neminovno doživljava lakoću, srčanu uzbuđenost i nadahnuće. Tu još nema ni spomena o borbi s niskim porivima[17] i svim njegovim prepredenim zamkama. Međutim kada salik~duhovni putnik~ krene dalje putem otkrivanja istine ili putem uklanjanja velova zbog kojih ne vidi Voljenog, on se sve više i više suočava sa samim sobom i svojim nefsom i otuda se javljaju teškoće. Borba sa nafsom nije laka, zbog toga Hafiz zove u pomoć ljubav[18], kao što šeik[19] Atar kaže: „Samo ljubav jata može da sagori…“.

Zbog mirisnog mošusa…ovo se može razumeti dvojako i čak oprečno ~ sa jedne strane može biti reči o ovom svetu (materiajalizmu) ~koji svojim sjajem, mirisima i crnim mrežama lovi naša srca i natapa ih krvlju ~ jer materijalizam izdaleka može da bude privlačan i jeste privlačan zbog toga što ga je Uzvišeni Istiniti[20] stvorio, međutim, ako mi stavimo taj svet materijalnosti ispred njegovog Stvoritelja, što mu se više približavamo, tj. dajemo svoje srce onome što nema stalnosti, mi se i sami gubimo u toj bujici prolaznosti i srce naše počinje da krvari u toj reci nemara (nehajnosti), koja nas sve više nosi do samog dna večne boli…Sa druge strane, ako se ovde radi o Voljenom i njegovim uvojcima koji nas vezuju za ljubav prema Njemu, onda je krv našeg srca bolna čežnja za Njime, žeđ za Njegovom blizinom, koja je jedini spas za svaku osobu . Bez te žudnje nema ni putovanja, a bez [21]nema ni približenja ~ kao što mudrost neumitno govori‚ samo Milošću Njegovom u srcima ljudi se javlja žudnja za Istinom koja će ih spasiti od velikog straha.

Vinom oboji molitveni ćilim …Ovo je opet poziv da vinom ili ljubavlju ~ aškom ~ ispunimo naše verovanje. Pire Mughan (Savršeni Učitelj) je mudri stari čovek ~ šeik~ učitelj koji je prešao sve stanice puta i koji poznaje svaku mehanu (kuću-vina); a što se odnosi na svako stajalište, zastoj ili hal na Putu. Njegovim blagoslovom mi ćemo polako napredovati, oslobađajući se krutosti, tvrdoće i interesa koji često mogu biti nosioci naših pobožnih dela[22]. Nasuprot toga šeik nas poziva da činimo pobožna dela iz ljubavi i vatrene čežnje našeg srca koje žudi da se približi svome Stvoritelju.

Na putu…Naravno da na tom Putu nema ni predaha, ni smiraja dok se ne otkrije lice Voljenog. Opet je ovde neophodan duhovni učitelj (šeik) da nas svojim prisustvom stalno opominje da još nismo stigli i da se moramo probuditi iz sna nehajnosti, jer zvona sudbe nam govore da moramo uvezati svoju muku i nastaviti put ka visokim gorama Kafa (srednja Azija), gde živi Simurg,[23] naš Stvoritelj, naš Voljeni. Neminovnost na ovom putu je da srce mora postati ruševina, mora umreti za ovaj svet, a umret će samo onda ako se bude kretalo ka svome večnom ishodištu ~ „…sve nestaje sem Lica Njegova“.[ii]

Noć tamna, valovi…Mi smo ušli i zaplovili okeanom mudžahede[24] ~ borba sa strastima, željama i prohtevima naše požudne duše~nafs-Emmara pa i dalje borba ne prestaje sve dok se ne stigne do cilja. Mnogi zbog ove borbe, teškoća koje ovaj put nosi, radije ostaju na obalama, koje su u prividnom miru, te u nehajnosti i nemaru život provode dok ih talas i vrtlog sudbine neizbežno ne prekrije. Međutim, ogromna je razlika između onih koji idu ka toj neminovnosti, koja se zove smrt, otvorenih očiju, ušiju i srca, želeći da što svesnije dočekaju taj veliki trenutak prelaska u jedan potpuno drugačiji i nezamislivo čudesan svet, koji prevazilazi okvire vremena i prostora i uskih dimenzuija u kojima mi živimo na ovoj zemlji. Samo zaljubljenik poznaje zaljubljenika[25] i boli njegove; Mevlana (Rumi) nam kaže u uvodu Mesnavije: „Zar nepečeni pečenom razume hal (ushićenje)~zato govor prekinimo~veselam!“

Sledeći svoju narav…Onaj ko je iskren i sledi glas srca svoga, neminovno će patiti u ovome svetu i biće neshvaćen, ogovaran, napadan itd. od strane ostalih, jer zaista većina ljudi nisu vernici, a još je manji broj onih koji ozbiljno shvataju duhovni put. Hafiz je o tajnama svoga srca progovorio tim ljudima, no efekat je bio suprotan od onoga kome se on nadao, jer on je, kao i svaki čovek koji se otvori za tajne nebeske, želeo da ih podeli sa svojom braćom, a svi smo mi Njegova Stvorenja. Međutim, to je trnovit i zakučit[26] put~samo Gospod je onaj koji upućuje~samo On bira one preko kojih će se ta milost spustiti na ovaj svet.

O, Hafize…ako želiš da ti se pojave[27] tajne, ako tražiš da se boli srca tvog, tj.~žeđ srca tvog konačno napije tog vina ljubavi kojeg od samog početka tražiš, onda kada osetiš taj nimet, blagodet, blizinu, dodir svog Duše Duša, istrgni ovaj svet iz svojih grudi, napusti ga, zatvori mu srce svoje, jer si sada vezan Njegovom ljubavlju dobio si dozvolu od Njega da mu se približiš, tvoj put je otpočeo i sve što si Mu bliže, manje i manje od ovoga sveta je halal (šerijatski dozvoljena stvar) za tebe, sve dok ti sva materijalnost (ovaj svet) i sve sem lica Uzvišenog Gospoda zabranjeno (nedopustivo delo) ne postane.

GAZAL 2

O, ispravna dela gde su, a ja skrhan gde?

Osmotri razdaljinu ta dva puta, odakle je, dokle je?

Sa pijanstvom[28] u vezi nisu bogobojaznost[29], pravednici[30],

Slušanje propovedi gde je, a zvuci rebaba[31] gde?

Od osamljivanja,[32] iskrpljene odežde[33] licemerstva[34], srce moje umorno je;

Gde je osamljenost Pira Magije, čisto vino gde?

Otiš’o je, al’ se rado setim, onih dana i godina;

Gde li ode onaj pogled, prigovori oni gde?

Sa Stvoriteljevog[35] Lica, srca u dušmana, šta dobiše?

Lampa mrtva gde je? Svetlost sunca gde?

Ne gledaj u smijavice, jer je jama na tvom putu;

Kuda ideš, hej srce, žurba takva kuda je?

Kad je sjaj oka moga, prašina sa praga Tvoga,

Kuda nam je krenuti? Naredi, prema tome, gde?

Ni lakoće ni strpljivosti u Hafiza, prijatelju[36] ne traži;

Lakoća šta je? Strpljivost šta je? A san, reci, gde?

PREPEV 2

O, velika dela gde su, a gde sam bedan ja?

Zar ne vidiš golemu daljinu, ta sveta dva?

Zar imaju neke veze pijanice i pobožnici?

Gde su bučna raspravljanja, a gde muzika struna ta?

Srce moje umorno je od prljavog licemerstva;

Gde je kuća pravog Pira, gde je čaša čistog vina?

Otiš’o je al’ sećanje na to sretno vreme osta;

Gde je sada onaj pogled, gde zamerke moga stvoritelja?

Obasjati neće crna srca lice moga prijatelja;

Gde ova lampa mrtva, a gde svetlost sjajnog sunca?

Ne zuri u smejavice jer je jama na tvom putu;

O ti srce kuda ideš, do kojeg to žuriš srca?

Prašina sa praga Tvoga je samo svetlost oka moga?

O Voljeni, kud da krenem? Ti me vodi do Svog sunca!

Prijatelju, u Hafiza nema mira ni strpljenja;

gde je predah, gde je strpljivost, a gde smiraj moga srca?

O veliku delu…Zaista smo mi daleko od velikih dela, ali ne treba očajavati zbog toga, mi smo fukare u svakom pogledu, sve dolazi od Uzvišenog Gospodara pa i milost da činimo velika dela, a sva veličina i moć pripada samo Njemu.

Zar imaju neke veze…Hafizova omiljena tema su pobožnici, a to su suhi ljudi koji se samo formalno drže vere i njene tajne im ostaju skrivene, oni su skloni bučnim raspravama i kojekakvim prepirkama jer vide samo okvir, šejtan im je stalno na usnama i vide ga svugde i u svemu osim naravno u sebi – zaista se ti licemeri nemogu porediti sa pijanicama (rindanima)  čija su srca zarad Gospoda slomljena i koji zbog bliskosti svoje sa svojim Uzvišenim Bogom čuju umilnu muziku struna, a to je muzika jedinstva, koja se uzdiže iznad uskog shvatanja o sukobu i sukobljenim stranama, to je muzika koja nas izdiže iz konstantnog rata koji vodimo sa drugima i sa samim sobom u sfere blizine gde je samo mesto za ljubav preostalo

Srce moje umorno je…Umorno je od ovoga sveta varki i opsene, i ljudi koji su zarobljeni u toj varki, sve što čine je iz samoljublja i sebičnosti, a postavljaju se kao dobrotvori ili čak spasioci sveta. Ovde Hafiz izražava svoju žudnju za Kjamilom (savršeno Biće) – potpunim čovekom koji se oslobodio okova prolaznosti i koji nam može natočiti čašu čistog vina ili čašu čiste ljubavi, koja će nas kurtalisati (osloboditi) tegobe i težine nefsa (niski ljudski prohtevi) ne bi li poleteli u sfere istinskog viđenja i osećanja blizine…

Hafiz žali za takvim jednim Savršenim kojeg je on poznavao, žali za njegovim nazarom[37] preko koga sva blagodet – bereket – teče, ali i za zamerkama i duhovnim odgojem derviša  koji je isto tako neizostavan i plodonosan. Bez pokornosti[38] i i duhovnog odgoja od strane odabranih ljudi niskim porivima (nefsa) nema izlečenja od akutne bolesti samoljublja i samovažnosti.

Lice moga Stvoritelja neće zasijati u srcima crnim…zato što ta srca nisu upalila vatru[39] žudnje za istinom i otuda je njihova lampa mrtva. Zaista, poređenje je ovde drastično – na jednoj strani je mrtva i beživotna lampa, a na drugoj svetlost sunca – pa zar mi nećemo onda krenuti  i dati sve od sebe, izgarati u čežnji da i nas dotaknu zraci istine.

Ovde se radi o materijalnosti (ovom svetu) – smejavice na licu lepe žene su jama spoticanja na duhovnom putu, onaj koji se zagleda predugo u lepote ovoga sveta, onaj koji ulaže napore da bi zadobio sklonost materijalnosti (ovom svetu) – neće videti večne lepote, izgubiće sklonost svoga Uzvišenog Boga – i zato, zar ti, srce, nećeš sebe dati svome Ljubljenom, zar ćeš trčati za srcima koja su i sama bedna i u nemaštini poput tebe?

Prašina sa praga tvoga…Samo Tvoj prah, Tvoj trag, Tvoj miris, Tvoja blizina mogu otvoriti oči moje, postati svetlost mojih očiju, pa zar ja bez tvoga upućivanja mogu igde stići, pa zar ja bez Tebe smem igde krenuti? O, Gospode (Uzvišeni Bože), samo Ti znaš Put do Sebe, samo Ti znaš Put do Svoje Svetlosti, Milosti, Lepote. Povedi me, evo predajem Ti srce, dušu i pamet svoju, mada ti sve to ionako pripada…

Hej jarani, zar može biti govora o strpljivosti , miru, predahu, smiraju srca, sve dok se ne dosegne prag bašte Voljenog, a tada se treba kao ,mejt[40] prepustiti hiru vetra Njegovoga, da nas On, vetrom Svojim, pokupi i prašinu našu sa Svoga praga u večnost Svoju raznese.

GAZAL  3

Ako lepa Turkinja, širaska, srce moje osvoji,

Za mladež[41] indiski ću joj dati, grad Samarkand[42] i Buharu.

O Sakijo[43], što ostade vina sipaj, u Raju nećeš naći,

obala, k’o u reke Ruknabada[44] nit’ ružinjaka k’o Musalle.[45]

Crnopute lepotice što po gradu nemir šire,

Iz srca nam strpljenje nose, ko Turci jelo sa stočića[46].

Šta će naša ljubav slaba, Lepoti Prijateljevoj[47],

Sjaj, boja, mladež, ukrasi, šta će tome divnom Licu?[48]

Govori nam priču o vinu i strancu, tajnu  onostranog[49] ne traži,

Jer tu tajnu niko pameću ne otkri, niti će je otkriti.

Lepota Jusufa[50] rasla je svakoga dana;

ljubav za njim Zulejhu je iza vela trezvenosti izvela.[51]

Grdnje Tvoje slatke su mi, govor Tvoj je melem srca moga;

Gorke reči dobro stoje Tvojim mednim usnama.

O srce, savet poslušaj, jer je vredniji od duše,

Za mladića savet starog mudrog Pira[52].

Ti izreče gazal i bisere prosu, o Hafize, dođi i zapevaj,

Pa će nebo na dvostihe tvoje razasuti pregršt zvezda.

Zašto su zamenili mesta dvostihovi  5  i  8

PREPEV  3

O Turkinjo lepa iz Širaza, nemoj moje srce krasti,

Jer ću prodat’ Samarkand, Buharu, za mladež taj što ti lice krasi!

O, Sakijo[53], vino amo, u Raju neće biti,

Reke poput Ruknabada, niti ruža ko širaskih.

Jaoj, crnih lepotica, što po gradu nemir seju,

Iz srca nam mir izeše, kao Turčin vruću pitu.

Ljubav naša vredna nije Ljubljenoga svetlosti;

Zar ukrasi potrebni su tome večno svetlom Licu.

Govorite vinom, pesmom, kanite se tajne vremena,

Jer tajnu tu spoznat’ neće pamet naša bremena.

Zbog lepote Jusufove, što je rasla svakog dana,

Zar je ljubav Zulejhina mogla ostati skrivena?

Teške reči, O Gospode, oprosti, jer su melem srcu mome,

Gorke reči zlata vrede kad su usne medno more!

Srce moje, ti poslušaj savet mudrih ljudi;

Za mladića, više od života, vredi to što mudri zbore.

O Hafize, reči tvoje znadu biser koji krije more;

Nek po njima prospe zvezde, sve do prvih zraka zore.

O svetu ne zavodi me, ne kradi mi srce, jer ako zaplovim tvojim morima, utopit ću se i potonuti tako duboko da ću prodati sve što mi je sveto za tvoje ukrase prolazne, od kojih na kraju neću imati nikakve koristi.

O Saki, natoči vino ljubavi jer sva lepota Istinitog[54] je skrivena u ovome svetu i ja ne želim čekati na raj  jer raj je ovde, samo ako lice Tvoje večno zasija u srcu mome.

Lepota žena je Tvoj dar i kako da čovek ostane miran kraj njihovih vatrenih pogleda; ipak, bolje je sačekati da vrućine strasti prođu, ne bi li se srce zagrejalo za blizinu Voljenog.

Ta vrućina srca koja gore u ljubavi za onim što je odraz Stvoritelja, koja gore u ljubavi za stvorenim, nikad neće biti dostojna Njegove ljubavi i blizine. Svetlost lica Njegovog nema potrebe za bilo kakvim ukrasima i zato treba napustiti lažni sjaj nakinđurenosti ovoga sveta zarad istinske ljubavi spram onoga što večno opstoji samo po sebi.

Zato, govorite iz opijenosti, iz ljubavi prema tom licu, nemojte nastojati da razumete ili razumski objasnite Tajnu Njegovu, jer se Tajni nemože približiti pamet naša već samo srce koje je čisto i opijeno žudnjom za Njime.

Baš kao što je lepota Jusufofa rasla svakoga dana, jer je i on bio sve bliže i bliže svome Gospodaru, tako i ljubav naša, poput Zulejhine, ne može ostati skrivena, ako gorimo u žudnji za Istinitim (Hakkom) Uzvišenim.

Samo sanžne reči istine koje nas bude iz našeg sna i opčinjenosti prolaznošću su kao melem bolima i bolestima našeg srca, te reči istinske upute su zlatne jer usne koje ih govore su modro more beskrajnog znanja i milosti. Iz te milosti, gorke upute se spuštaju na srca naša, svaki lek mora biti gorak da bi srca naša postala slatka i ukusna na trpezi Ljubljenoga naša ljubav je hrana Njegova.

Zato, o srce, sledi, slušaj, robuj odabranim ljudima jer spas se u tome krije, posebno mladom čoveku koji slabo vidi i razaznaje istinu, jer mu je nefs (porivi)[55] jak i koji je često zaveden prohtevima nefsa i niskim strastima, tako da će se bez upute i odgoja sigurno izgubiti na vrludavim stazama ovoga sveta.

Neka reči ove, koje Hafiz naniza kao bisere koje izvadi i mora mudrosti, večno ostanu u našim srcima, jer i same zvezde na njih svetlost svoju bacaju već mnogo vekova, i kada tiha noć svoje boli prospe, neka nas ove reči mudrosti nose snagom desetljeća do samog izvora Milosti koja nam je ukazana jer smo ih čuli i opili se opojnim vinom Istine…

GAZAL  4

Vetru Glasonošo[56], nežno ti govori onoj lepoj srni;

Ti nam čežnju dade za pustinjom i planinom – reci.

Zašto se onaj prodavac šećera, poživio nam on zadugo,

Ne raspita malo o ushićenju[57] papige koja zbori medeno.

O ružo! Možda gordost lepote tvoje dozvolu ti nije dala,

Pa ne brineš, skrhani slavuj, kakvoga je ushićenja.

Lepotom iskrenosti ljude nazara[58] možeš pridobiti,

Zamkama, lukavstvom, mudru pticu nećeš uloviti.

Kada sediš sa omiljenim[59] i ispijaš vino.

Priseti se ljubavnika[60], zanešenih vetrom.

Ne znam zašto nema postojane boje,

U onih čepres-stasa, očiju čarnih, lica mesečeva.

Osim ove, govoriti je teško o manama lepote tvoje,

Putevi ljubavi i postojanosti ne krase lepo lice tvoje.

A gore na nebu, šta ako, uz dvostihove Hafizove,

Venera[61] će zapevati, a Mesija[62] uz njih zaigrati.

PREPEV  4

Povetarče, hajde nežno ti pomiluj lepu srnu,

Ona nam je žudnju dala za pustinju i planinu.

Slastičaru, poživio nam, zar te nije briga,

Kakav ršum svuda prati papiginu mednu usnu?

O ti, ružo, preponosna na lepotu vajnu svoju,

Briga tebe šta se zbiva u slavujskom bolnom srcu.

Srca iskrenih možeš vezat’ samo ljubavlju, dobrotom;

Mrežama ti i lukavstvom ne uhvati mudru pticu.

Kad kraj svoje drage sediš i ispijaš čaše vina,

Priseti se ti zaljubljenika kojima ljubav je sudbina.

U lepoti njenoj ništa postojano nije,

Mada su joj čari, lice mesečina.

Mana u te lepote ima samo jedna,

Predanost i ljubav čista nije joj vrlina.

O Hafize, a šta ako gore, sred visina,

I sam Mesija pleše uz gazale tvoje, dok ih Venera[63] svira?

O vetre prenesi našu ljubav i poštovanje gazeli – mladom srndaću – koji je u nama pobudio žudnju za slobodom, jer istinska sloboda dostiže se u samoći, sred pustinja i planina, u kojima su i mnogi poslanici[64] samovali, udaljujući se od ljudi, tražili blizinu svoga gospodara.

Slatkoća donosi lagodu; oni koji tu slatkoću propagiraju, šire i prodaju, dobro stoje na ovom svetu materijalnom, jer su se dobro uklopili u njegov lažni sjaj, ali, avaj, nije ih briga koliko je ršuma i nereda izazvalo to njihovo poslovanje. Kada budu saznali istinu, biće isuviše kasno.

O, ti samoživa, samoobožavajuća ružo, o ti, sebični čoveče, zagledan u sebe! Briga tebe za ljubav onih koji ti svoju ljubav dadoše, ti si biser njihove ljubavi bacio svinjama svojih niskih strasti, ti odbacuješ sjajno sunce iskrene ljubavi zarad crnog blata samoobožavanja, – lepog si boga sebi uzeo za tavvaf[65] – nefsa[66] svoga.

Iskrene ćeš vezati samo iskrenošću, iskrenu ljubav ćeš zadobiti svojom iskrenom ljubavlju –  tu nikakve zamke i trikovi ne pale – lagati možeš sebe i druge, ali pred Njegovim Licem srce tvoje neće moći sakriti ni najmanji trun prašine – samo čisto srce može pokazati čist odraz Lica Njegova.

Kada uživaš u ovom prolaznom svetu i njegovim ispraznim užicima, bar ponekad se priseti onih kojima srca gore zarad istinske ljubavi i istinskih užitaka. Njima je podjednako dobro i zlo, bol i ugoda, paklu i raj, Voljeni, jer su srca svoja predali Svevišnjem.

U sjaju ovog sveta (materijalnosti)  nema postojanosti, mada je i on pun svakojakih čari i lepota.

Ovde Hafiz ironično kaže, mana je samo jedna u ovom materijalnom svetu – predanost i čista ljubav za Duše Duša – a to je ono najvažnije što moramo zadobiti.

Hafiz se opio ljubavlju Nebeskom, te nam poručuje – hej ljudi, šta ako uz ove stihove gore na nebu Mesija-Isa pleše dok ih Venera[67] svira, a vi niste uzeli za shodno ni saznati za njih? Ne propuštajte ovu priliku, bar omirišite malo od Hafizove opijenosti, bar gucnite jednu kap Ljubavi Božanske, pa vam život neće uzaludno proći, kao zelen list odnešen vetrom.

GAZAL  5

Srce mi iz ruke ispade, o asketi, zaboga,

Bolno mi je što se skrivena tajna otkrila!

Mi smo oni, u lađi nasukani, o vetre snažni, podigni se,

Da možda opet lice Prijatelja[68] ugledamo.

Deset dana naklonosti neba, to su samo vradžbine;

O prijatelju! Smatraj velikim dobrom to što imaš prijatelje.

Prošle noći na poselu ruže i  vina, slavuj slatko zapeva,

O Sakijo[69], daj nam vina! O pijani budite se!

Ogledalo Aleksandra[70], to je čaša vina, u nju se zagledaj,

Da ti može pokazati carstva Darijevog[71] stanje.

O ti, velike duše, u zahvalu za sopstveno blagostanje,

Jednog dana i za dobrobit gladnih derviša pobrini se.

Lakoća oba sveta u dve reči je objašnjenja,

Sa prijateljima božanska spoznaja[72], a oprez sa dušmanima.

U ulici dobrog glasa nama ući ne dadoše;

Ako ti to nije pravo promeni nam određenje.[73]

To gorko vino, što ga asketa ’majkom zala’ zove,

Od poljubaca deva mladih za nas je slađe, prijatnije.

Za vreme teškoće uživaj, ljubavlju[74] opijaj se;

Jer ovaj eliksir postojanja od Karuna[75] prosjaka načinio je.

I mrtve mogu oživeti dražesne persijske lepotice;

O, Sakijo, obavesti o tome Farske[76] stare askete.

Sam od sebe, Hafiz ne zagrnu odeždu ovu, vinom nakapanu;

O ti, duhovniče[77], čiste odežde, oprosti[78] za to Hafizu!

PREPEV  5

Srce svoje ja otvorih, o vi ’sveti’ , zaboga,

Bol je moja nepresušna jer se tajna otkrila!

U lađi smo zarobljeni, podigni se vetru ljubavi[79],

Da vidimo lice Stvoritelja , kojeg sad’ je tama skrila.

Ne očekuj da ti sreća sa visokog neba padne;

Hej, prijatelju, služi verno ti svoje prijatelje!

Na poselu, sred ružičnjaka, sinoć slavuj lepo reče;

O, sakijo[80], daj još vina, budite se glave pijane!

Čaša čistog vina, to je ogledalo moga Stvoritelja;

U njoj ti ćeš lako nazret’ svoga ludog srca stanje.

O ti, što ka dobru težiš, ako želiš zlo izbeći,

Pripazi da kod derviša u torbi bude malo hrane.

Smiraj u oba sveta krije mudrost ovih reči:

Stvoritelju srce svoje predaj, daleko drži ti dušmane.

U ulici dobrog glasa ne dadoše ući nama,

Promeni ti sudbu našu, ak’ u tome nađeš mane.

To gorko vino, što ga asketa.’majkom zala’ zove

Slađe nam je od usana mlađane dragane.

U vreme teskobe, muka, nek te lađe ljubavi vode;

Predaj tome valu zanosa ljubavnog svoje noći, svoje dane!

I mrtvo srce pokrenuće lepota u Persijanki;

Asketama starim reci, nek i njima zora svane.

Hafizu je u praiskonu dato ovo opijenosti stanje;

O ti, duhovniče, čiste odežde, nađi za to opravdanja

Za opijenog Božanskom ljubavlju  je teško ne govoriti, srce njegovo ne može lako podneti svu lepotu koju prima od Duše Duša stoga, ono se ponekad samo od sebe otvara, zaljubljenik u svojoj opijenosti gubi kontrolu i počinje sipati tajne sa usana svojih. Suhi pobožnjaci to jedva čekaju da bi ga napali i optužili, jer zaista, od njihovih srca su te tajne daleko. Ovde Hafiz žali što je prosuo bisere svinjama.

Lađa je naša telo koje je u stalnoj plovidbi, stalnom kretanju, stalnoj promeni – ipak, samo vetrom ljubavi naša duša biva uzdignuta van okvira vremena i prostora, gde može ugledati lice svoga Stvoritelja , tama koja ga skriva je veo naše telesnosti i preokupacije sa ovim materijalnim svetom

Ovde Hafiz opet direktno udara suhe pobožnjake, nadrisvece koji očekuju da će sve postignuti pedantnim pobožnime delima[81] međutim, bez nesebičnog služenja drugima, ljubavi i požrtvovanosti spram braće, nema ni napretka. Sve dok je čovek preokupiran svojim uspehom zaboravljajući na one oko sebe, neće mu se spustiti ništa iz skrivenog sveta (gajba).

Na selu sred ružićnjaka…Večna tema o ljubavi koje nikada nije dosta; mada smo pijani od ljubavnog zanosa – sakij (točioc vina ljubavi) sipaj još sve dok se ne dosegne kapija Njegova.,

U čaši čiste ljubavi ugledat ćeš svoga Voljenog ili u očima Savršenoga se ogleda Svevišnji. U onom čistom pokaže se i večno Lice Božansko, ali i zaprljanost niskim pobudama (nefsa) kaja se reflektuje nazad ka učeniku koji žudi za znanjem. Insani-Kjamil (Savršeni Čovek) je most između stvorenja i Stvoritelja. O ti, koji težiš dobru, pripazi one koji kroče duhovnim stazama, nesebična služba drugima  njima je neizostavan ako želiš napred, a hizmet[82] se rukama, srcem, pameću, a bogaimi i kesom.

Ovo je velika mudrost i spoznaja Gospoda (marifet) koji se uči celi život. Kako svoje srce u potpunosti dati Gospodaru i kako se sačuvati od pogubnih zamki ovoga sveta?

U ulici ugleda, moći i časti nema mesta za ljubavnika; to je tako i to se ne menja – ašikova (ljubavnikova) sudba je da bude fukara i prognanik.

Gorko vino istine, slađe je od svega na svetu. samo istina nas može približiti Uzvišenom Gospodaru.

Kada ti je najteže, ljubav će ti pokazati put. U najcrnjoj noći ona je svetlost koja će nas izvesti u jutro oslobođenja nefsanskih (niski ljudski porivi) tereta.

O suhi akseto, daj Bože da ti se srce pokrene, ako si već skoro mrtav za istinu, bar oživi za ovaj svet materijalnosti , zavoli nešto pa makar i magarca.

Hafiz je dekretom sudbe opijeni boem (rindan); o ti, duhovniče (šejhu) uzvišeni, potrudi se da to razumeš i sklopiš u svoju križaljku koju si nazvao verom i koji si očistio svoju odeždu (grubi ogrtač drviša)  tj. svoju vanjštinu, a o biti[83] još uvek ništa ne znaš.

GAZAL  6

Sultanovim slugama ko će prinet’ ovu molitvu[84],

Iz ljubavi prema caru[85], od  nazara[86] ne terajte fukaru!

Od strašnih očiju nebeskih, utekoh se svome Gospodu;

A možda se ta sjajna svetlost i smiluje na fukaru.

Ako krv našu zatraže tvoje tamne trepavice,

O voljena, o varci njihovoj razmisli i ne greši.

Kad zažariš lice svoje, ti sagoriš srce sveta;

Od tog kakva korist imaš da ne budeš milostiva?

Cele noći u nadi sam da će povetarac zore,

Sa porukom od zaljubljenih ljubavnika pomilovati.

Kakvu propast[87], o voljena, ljubavnicima[88] ti pokaza,

Lica sjajne mesečine, čempres stasa koji srce para.

O Uputitelju[89], Gospoda ti, daj Hafizu gutljaj vina;

Sred molitve jutarnje[90] neka služi tebi molitva njegova.

PREPEV  6

Sultanovim robovima ko će molbu preneti,

Iz ljubavi prema Njemu nek vaš nazar[91] na nas sleti.

Od nebeskih žeravica utečem se svome Gospodaru;

A možda nam ove noći svetlost zvezda ne preti.

Ako tvoje trepavice, budu žedne krvi naše,

O voljena, bar večeras zar se nećeš smilovati?

U svetlosti lica Tvoga ceo svet je samo praška;

Ne pali tu lampu noćas smiluj nam se Ti, Smiluj se robu Božjem!

Cele noći ja se nadam da će povetarac zore,

Sa milošću ljubavi Tvoje i mene pomilovati.

Kakvu propast,[92] O Svevišnji[93], ljubavnicima Ti pokaza,

Sjajna svetlost, lica Tvoga, srce će nam iskidati!

Piru stari, zar Hafizu gutljaj vina nećeš dati,

U suzama srca svoga, on će zoru dočekati…

Ko može da stupi u kontakt sa bogougodnicima i zauzme se za nas? Pa da se oni, iz ljubavi prema Gospodaru, smiluju i bace prema nama pogled pun blagostanja. Pogled bogougodnika[94] leči, pere grehe i uzdiže u visine.

Od sudbe koja prži samo nas Gospod može spasiti, a možda, ove noći ushićenja i sudba bude milostiva prema nama…

Neka otvorene budu trepavice Tvoje koje, poput bodeža, krv našu traže! Tvoja lepota zbog koje srca naša krvare, nek’ se ne zatvori za nas! Neka vrata Tvoja ne budu zatvorena! Nek’ oči Tvoje ne budu sklopljene! O Uzvišeni gospodaru, smiluj nam se ove noći blagoslovljene!

Kada zasija Tvoja Svetlost (ekstazom), celi svet se u prašinu pretvara; sve nestaje sem Lica Tvoga, O Božene pali tu svetlost noćas, ne satri nas, pusti da ti se još za časak divimo iz prikrajka.

Opijen sam Tobom ove noći i srce moje gori od čežnje; ipak, strepim od Svetlosti Tvoje, dok žudim da sabah (jutarnja molitva) donese rasterećenje, i da blagi povetarac ljubavi Tvoje rashladi vrelinu moga srca.

Za ljubavnika kijamet[95] je Lice Svevišnjeg.[96] Mada je sudbom i neminovnošću Njemu privučen, ta blizina srce kida i on izgara u blaženstvu islatkoj boli.[iii]

O, Učitelju (Pir) stari, usnama žednim rasterećenja i olakšanja podaj gudljaj vina, jer ovo stanje je poteško nositi. Hafiz je rasturen i slomljen, srca razvaljanog; on ne zna kako da se spasi ovog bola duhovne čežnje, osim vina i suza, leka (melema) njemu nema…

GAZAL  7

O dervišu[97], dođi, jer svetlo je ogledalo pehara;

Da i ti možeš ugledati, svetlost vina rubinskoga sjaja.

Kao tajna unutar vela, opijenost pijanice[98] je;

Vlasnik ovog ushićenja[99] gordi asketa nije.

Feniks[100] pticu ne ulovi niko, zamke svoje ti istrgni;

Jer ovde večno, u rukama zamki, samo će vetar ostati.

U sadašnjem trenutku ti uživaj, jer voda će brzo oteći;

Pa i Adam napusti baštu, kuće sigurnosti.

Na banketu svog života popij jednu čašu – dve;

Zaista ne traži stalno sjedinjenje.

Srce moje, snaga mladosti ode, a ti od života ni ruže ne uzabra;

Ostarela glavo, bar sada pokaži veštinu imena i slave.

Zar ja nemam malo prava da služim na pragu Tvome;

Gospodaru, milostivo ti pogledaj svoga roba.

Učenik[101] čaše Džamšidove[102], Hafiz je, o, idi Glasonošo[103],

I prenesi duhovniku[104] Džamu[105] ljubav roba njegovoga.

PREPEV  7

O dervišu, priđi nama, u vinu se svetlost krije;

Da ti srce zatreperi, da ti duša ljubav greje.

Od ljubavnika, opijenih, skrivene ćeš saznat’ tajne;

Gordi akseta u te tajne zavirio nikad nije.

Mudru ptici ne ulovi, podigni ti svoju zamku;

Jer u njoj je samo vetar, koji svoju pesmu vije.

Ne ispuštaj ovaj časak, jer otiče voda brzo;

Pogledaj ti, već Adama u raju više nije!

U mehani svoga života, popij jednu čašu, dve;

Onda kreni mirno dalje, dok se večnost ne otkrije.

Srce moje, mladost prođe, a ti ruže ne uzabra;

Stara glavo, otrezni se, dok te zemlja ne pokrije.

Zar nemam bar malo prava, da služim na pragu tvome?

Gospodaru pogledaj me, nek me milost tvoja greje!

Rob ljubavi, čista vina, znaj, o, vetre, Hafiz ti je;

Idi reci duhovniku Džamu[106], duša moja njega snije.

O pedantni sitničavi dervišu, kurtališi (otarasi) se svoje računice i priđi haribdima boeme ( harabatu rindana) da vidiš šta je prava svetlost, svetlost ljubavi (aška); da ti se srce probudi iz sna tvojih fantazija i da ti duša oseti toplinu istine.

Oni, opijeni ljubavlju, znaju tajne; gordi asketa  pliva po površini ustajale bare. Otkud on znade šta su to dubine okeanske?

Ovde zamke i proračuni ne vrede, ovde nama trikova; i taj tvoj put i način, o suhi asketo, prazan je i neplodan; zato odbaci odeždu  svoje uzaludnosti i priđi pravim ljudima.

Mi nemamo ništa sem ovog trenutka, u njemu je sve sadržano – kao što je rečeno „ne razmišljaj šta je bilo, i ne brini šta će biti, dođi brate, u mehanu, valja nama vino piti! Pogledaj, sve se menja, danas smo u raju, sutra u paklu, srce naše je prevrtljivo, halovi (ushićenja) se menjaju iz trenutka u trenutak; stoga, saberi svoju snagu u jednu tačku i iz nje poleti na krilima ljubavnog zanosa (aška) sve do samoga Božijeg prestola (Arša)

U mehani svoga života ispij koju čašu, jer nema garancije da ćeš tu i ostati. Ustvari, nema ga koji je ovde ostao, i zbog toga putuj lagano sa ljubavnim zanosom (aškom) u srcu, dok ne stigneš do svoga odredišta – večnosti.

Život je samo jedan trenutak, dan ili pola dana; malo je onih koji u to malo vremena uzaberu ružu spoznaje. Mladost brzo proleti i bar u zrelom dobu treba uzabrati kakve plodove, jer lični kijamet brzinom munje dolazi.

O Bože (Rabbi)  zar neću osetiti ni dodir prašine sa praga Tvoga? Zar ću ostati izgubljen, daleko od Tebe i tajni Tvojih? Smiluj se robu Božjem, pogledaj me, smiluj se na mene, podari mi bar tračak svetlosti Tvoje.

Šta bude da bude, Hafiz ostaje rob ljubavi; drugog puta za njega nema. To robovanje ide preko čoveka do Uzvišenog Gospodara; zato je Hafiz spreman robovati i ljubav svoju pokloniti čoveku-Savršenome (kjamilu), duhovnom putniku (saliku) iskrenome. ljubav između duhovnika (šejha) i učenika[107] , u biti svojoj, božanske je prirode…Bez pokornosti (predanost Bogu) odabranom učitelju, ili bar iskrene i čiste veze ljubavi i poveren

GAZAL  8

Ustaj sakijo i čašu prinesi;

Glavu tuge od vremena prašinom zaspi.

U ruke mi stavi čašu vina da sa svojih grudi,

Ovu iskrpanu odeždu, plave boje, mogu istrgati.

Mada da smo na lošem glasu misle ljudi razumni[108],

Ne zanima nas ni ugled ni slava.

Vino amo, sa ovim vetrom ponosa, koliko će dugo,

Počivati na glavi prašina beskorisnih želja?

Dim uzdaha moga zapaljenog srca,

Progutao je one nezrele.

Posvećenika[109] tajnama moga ozlojađenog srca,

Među uzvišenim i niskim ne vidim ja.

Bolno srce moje željno čeka olakšanje;

O, ko odnese radost iz moga srca?

Na čempres u bašči neće opet pogledati,

Onaj koji je video čempres srebrnkastog tela.

O Hafize, danju i noću strpljenja u nevoljama;

Da bi se na kraju tvoja želja obejanila.

PREPEV  8

Ustaj sakijo pehar ti je dati;

Bolno srce od tuge odvrati.

Vino amo, da sa svojih grudi,

Odeždu asketizma mogu istrgati.

Mada mudri misle da zao glas nas bije,

Ne hajem za slavu ni časti.

Prinesi vina, jer ponos naš vri,

Valja se od pustih želja spasiti.

U ponoru uzdaha moga vrelog srca,

Nezreli će nestati, propasti!

Tajne moga bolnog, jadnog srca,

Nemam kome sada poveriti.

Ako saznaš ko ti mir ukrade,

O srce! Zar lakše neće biti?

Ko god da vidi lice Voljenoga,

Očima ovoga sveta[110], neće više piti!

O Hafize, u nevolji moraš strpljiv biti,

Pa ćeš želje svoje najzad ostvariti.

Samo vino ima snagu da razbije teške misli i svakodnevne brige čoveke; u ljubavi leži zanos (hal) predanosti, opuštenosti i pomirenosti sa sudbinom.

Plava je boja tuge, a iskrpana odežda (hrka) je asketizam. Hafiz kaže: „Dosta mi je više mučenja, asketizma, odricanja i tugovanja, ovo nesretno stanje srca moga samo vino zalečiti može“.

Pametnjakovići, suhi intelektualci i slični njima ne razumeju ljubanik, smatraju ih propalicama, nemoralnim i nedostojnim ljudima; no, slava i čast, za koju svaki čovek od suhog znanja rado glavu daje, ne znače ništa ljubavnicima. Oni su srca svoja usmerili ka Svevišnjem a, u Njegovim očima, što si veći stranac, za kojeg niko ni pet para ne daje, to si Mu draži.

ljubav, ljubav, samo ljubavni zanos može nas osloboditi (spasiti) pogubnog ponosa koji neumorno rađa pogubne i beskorisne želje.

Nezreli se ne snalaze u vatri u kojoj ljubavnici gore i dim njen im je previše.

Tajna srca boli. Hafizove grudi su postale more, a on nema kome naliti ni kap ljubavi iz tog uzavrelog okeana.

Ovaj materijalni svet vara i krade naše srce, ali je i  Svevišnji mušterija istog. O srce, ako do lakoće želiš stići , ne daj se ovom materijalnom svetu! Samo kada ga Svevišnji uzme pod svoje, ona se gubi u ’nepodnošljivoj lakoći postojanja’!

Kada osetim miris Voljenoga, kada vidimo Njegov obris u plavetnilu Neba, i na kraju, kada nas rasturi do kraja Lepota Njegova, korak po korak, ovaj svet (dunja) će kopniti pred našim očima i srcima dok joj se svaki trag ne izgubi u okeanu Njegove Lepote[111].

O Hafize, strpi se u ovoj zlatnoj boli srca svoga. Ta bol i ta čežnja je sve što ti treba da stigneš  pred vrata Njegova. Samo nas iskrena žeđ može dovesti do kevsera ( ime jedne od rajskih reka) večnosti. Hazreti Pir Abdul Kadir Gejlani prenosi u Gavsiji: „O Gavsi azame, kada žedan putnik stigne iz pustinje, a ti imaš bunar, pa zar ga nećeš napojiti“? Tako i ja moram napojiti srce onog akoji je Mene žedan. „“Bio sam skrivena riznica pa sam iz ljubavi poželio da se otkrijem!“ Njemu pripada žudnja da se pokaže, a nama da Mu lice ugledamo. Jedno uslovlja drugo. Unatar te dvije žudnje, koje su u biti jedno, kriju se odgonetke svih tajni…!

GAZAL  9

Raskoš mladalačkog doba opet vrtu[112] pripada;

Radosna vest od ruže stiže do raspevanog slavuja.

Hej vetre Saba[113], opet dotakni mladost po baščama;

Službu našu nesebičnu ponudi bosiljku, čempresu i ružama.

Ako raskoš takvu mladi magi pokaže,

Prašinu praga, mehane njegove, trepavice moje pomešće.

O Ti, koji šare od ambera crtaš preko meseca,

Na ovu glavu pijanu zanos[114] očajnički ne spuštaj!

Oni ljudi koji ismejavaju vinopije,

Na kraju će svoje uverenje opustošiti[115].

Prijatelj ’ljudi Božijih’ budi, jer u lađi Noevoj,

Bijaše zemlje koja, za kap vode, nije zabludu kupila.

Onome koji će na kraju, pokriven zemljom počivati,

Reci da je uzaludno kule u nebesa dizati.

Koru hleba ne traži, iz kuće nebeskih sfera,

Jer, na kraju, ova tamna kupola, svakog gosta ubija.

Moje meseče kanaanski[116], tvoje je prestolje Egipta,

Vreme je došlo da se spaseš[117] tog tamnog zatvora.

O Hafize, pij vino, pijanči[118], veseli se!

Ali, poput drugih, od Kur’ane ne pravi zamku za prevare!

PREPEV  9

Opet se raskoš mladosti baščama mirisnim prostire;

Opojnom zovu slavuja vest o ružama pristiže.

O vetre, ako opet prođeš kraj one bašče bujne,

Bosiljku, čempresu i ruži ponudi naše robovanje.

Ako mladi Magi, prodavac vina, lepotu takvu otkrije,

Trepavice moje će prašinu pomesti, sa praga mehane njegove.

O Ti, što po mesecu i od ambera slikaš prizore čudesne,

Smiluj se ovoj glavi ludoj i boli koja je razdire.

Oni što ismevaju vinopije, za njih ja plašim se,

Jer će, na kraju, prazni ostati, bez uverenja, bez vere.

Budi prijatelj sa Božijim ljudima, jer u lađi Nojevoj beše

Malo zemlje, milošću natopljene, za one duše spašene.

Na mestu konačnog smiraja pokriće nas malo prašine;

Čemu vi onda, do nebesa, kule vaše dižete?

Ne traži hleb nasušni, od zvezda koje sjaje,

Jer, na kraju, svod će nebeski svakog gosta da ubije.

O Jusufe, mesečino, presto Egipatski tvoj je;

Zbogom reci tami boemstva, za to vreme stiglo je.

O Hafize, vinopija budi, pij vino, veseli se!

Al’ kao drugi, od Kur’ana ne pravi zamku za prevare!

Raskoš snage mladalaštva, doba je zanosa, žudnje i ljubavi. Tu je srce još otvoreno, jer nije osetilo teret života i nema dovoljno znanja da osetilo na sebi teret istine. Hafiz oseća nadahnuće i zato priziva to bujno, neponovljivo, opijeno vreme mladalaštva, u kojem slavuj neprestano peva, a ruže jedna za drugom pupaju i mame zov slavuja.

Hafiz često spominje vetar. Kao što vetar rasplamsava vatru, tako i ovaj vetar nadahnuća rasplamsava plamen ljubavi i prenosi poruke zagrejanim srcima…

Ako se u čoveku pojavi ta čista ljubav, kojom odiše sva priroda, onda takvom čoveku treba robovati; treba biti prašina pod njegovim stopalima; treba se pokoriti onom koji je pobedio sebe. Ako imaš još pravih junaka na ovom svetu, to su oni koji su odneli pobedu u borbi protiv sebe…

O Bože, Tvoja lepota me ubi; u raskošnim baštama, u bosiljku, ruži i čempresu, u mladom prodavcu vina, pa i na šarama meseca. Ovo se teško podnosti, moje srce ne može podneti beskraj Tvoje lepote.

Oni koji, iz svoga neznanja, ismevaju boeme, čija srca su skrhana ljubavlju, u velikoj su opasnosti. Golema je nesreća udarati na Božije miljenike. On nam jasno poručuje: Najdraži su mi oni čija su srca slomljena radi Mene.

Zato, mladiću, nemoj ismevati Božije ljude već budi njihov sluga i prijatelj. U okeanu ovoga sveta, u ’ovoj kući sa hiljadu vrata’, u ovom vrtlogu nestalnosti – jedino kraj takvih ljudi ćeš naći malo suhe zemlje, vrata pravog znanja, oazu stabilnosti i blagostanja.

Jašta radi, čoveka na kraju sleduje pregršt prašine; to svi znamo. Ipak, srca smo potpuno predali ovom prolaznom svetu, želimo u njemu dosegnuti besmrtnost, podižući kule svome nefsu[119]. Gradimo vile i vikendice sa dva, tri, četiri, pet spratova (šah-mat), a nije nas briga što neko živi na ulici.

Ne upinjite se do sjajnih zvezda, ne dižite svoje glave tako visoko. Ne polažite svoje nade u sjajna nebesa. I ona su prolazna kao i mi. Jednog dana nestat će svega. Svi oni koji se pojave ispod nebeske kape, moraju nestat. Svako biće će smrt okusiti. I nema svrhe[120] verovati zvezdama, svakojakim praznovericama itd.

O Jusufe srca moga, izgleda da ti je stiglo vreme da napustiš ovaj svet, da se oslobodiš boemstva, zatvora njegovog. Onaj koji gleda svet očima istine, zna da svet nije drugo do tamnica. Onoga koji robuje u njemu zarad Uzvišenog gospodara čeka presto i počast na drugom svetu. U Gavsiji, Hazrat Pir Abdul Kadir Gejlani prenosi nam reči Uzvišenog Hakka (Gospoda Boga (Istinitoga)): „O Gavsi Azame! Čovek je moja tajna. Kad bi čovek znao svoju menzilu (položaj, čast i dostojanstvo) kod Mene, on bi u svakom svom nefesu (dahu) zasigurno govorio: Danas nema niko vlasti osim mene!“

O Hafize, sve prepusti svome Gospodu; pij, veseli se, ali nemoj biti licemer, pa da Kur’an koristiš za lično dobro i izvrćeš mu značenje, jer to je zaista ono najgore…

GAZAL  10

Prošle noći iz Džamije pir naš u mehanu ode;

O prijatelji duhovnoga puta[121], nakon toga, plan kakav je?

U haribdama Magije (ljubavi)[122] i mi ćemo se nastaniti,

Jer sudba nam je takva u praiskonu[123] propisana.

Mi, tragaoci[124] lica svoja kako Kjabi da okenemo?

Kad lice svoje, kući vinara, okreće sad pir naš.

Da li to srce od kamena bar jednu noć osećaše,

Vatru naših srca i uzdahe u noćima?

Kad bi pamet znala kako li je sretno srce, vezano Njegovim loknama,

Pametni bi masti[125] postali u potrazi za tim lancem zulufa[126].

Vetar se na tvoje uvojke spusti, svet za mene pocrni ;

Ništa nam nije vredno pored žudnje za tvojim loknama.

U zamku ptice srce divljač mira upade;

Uvojke ti svoje pusti, iz ruke nam plen ispade.

Tvoje lepo lice, milošću svojom, razotkri nam tajne Kur’ana,

Zbog toga, sem mislosti i lepote, u nešem tumačenju nema drugoga.

Dalje od sfera, ode strela naših uzdaha, o Hafize ne govori!

Duši svojoj smiluj se ti, strele naše izbegni!

PREPEV  10

Prošle noći iz Džamije učitelj naš u mehanu ode;

O prijatelji, duhovnoga bratstva, šta činiti nam je ovde?

I mi ćemo se nastaniti u haribdama Magije (ljubavi),

Jer u samom praiskonu je ta sudba nama propisana.

Kako da se mi,  tragaoci, sada Kjabi okrećemo,

Kad učitelj naš lice svoje okreće sad putem mehane[127]?

Bar noć jednu dal’ to srce od kamena osećaše,

Bolne uzdahe srca naših i bol njihovih rana?

Ne zna pamet sreću srca, kad ga lokne Stvoritelja srežu;

Pametnima takva mudrost, znajte braćo, nije dana.

Kad ti uvojke vatar dirne, svet za me potamni;

Zar nam treba više od žudnji za tvojim loknama?

Taman što se divlja narav smiri u krletki srca,

Ti raspusti kose svoje, mir napusti srca naša.

Milošću tvoga lepog lica razotkriše nam se tajni stihovi[128]

Stoga naša objašnjenja nisu drugo do lepota milosti.

Ne govori, Hafize, jer dalje od zvezda strela uzdaha odleti;

Izbegni strele boli naše, zar se duši svojoj nećeš smilovati?

O jarani (prijatelji), naš pir ode u mehanu, nema nam druge nego za njim, ako on svoju glavu založi na putu ljubavi, moramo i mi.

Ne gine nam boravak u ruševini  –  harabatu, jer naš gospodar nam je to propisao u Praiskonu, mi smo oni koji u haribdama (ruinama) tela, u haribdama ovoga sveta, srca svoja, zarad Njega, ruinirasmo (uharabatismo).

Mi ne možemo, od stida i edeba[129], slediti drugi put osim puta Pira našeg; sa njime, ako treba, proći ćemo i svih osam paklova!

Jer bol ova i rane naših srca poznaje Pir (Učitelj) čije srce je živa Kjaba, oko koje se okreću[130] srca naša.

Taj zanos i blaženstvo, koje dolazi sa predanošću, pamet ne poznaje; tu nikakve analize i mudrovanje ne pomažu. Jednostavno, voljeni je loknama svojim vrat naš svezao i vodi nas kud poželi.

Zato, o vetre, ne odnosi Uvojke Njegove. Bez njih je ovaj svet samo mračna tamnica, bez ijednog tračka svetlosti. Srca naša žude samo za tom vezom, povezanošću sa voljenim, putem uvojaka Njegove brige i ljubavi, a naše apsolutne potčinjenosti.

Smiluj se robu Božjem, ti se igraš sa nama. Taman što se niske pobude (nefs) smiri, u ljubavi prema Tebi, ti u naša srce unosiš nemir Tvoje blizine i izluđuješ nas muzikom svojih talasa. Kada osetim miris Tvoj, miris našeg večnog odredišta, gubimo se, jadno srce to teško podnosi…

Milošću Tvoje blizine i ljubavi, čežnje za Tebe, tajne Kur’anskih stihova se otvoriše i mi u njima vidimo samo Tvoju ljubav i mislost.

Uzdasi naših težnji dalje od zvezda putuju, bol naše čežnje duboko je…O, Hafize, ne sipaj soli na rane naše. O vinu vinopijama ne govori. Ne spominji nam voljenog. Smiluj se i sebi i nama, jer i tvoje je, kao i srce naše, obuzeto ludilom Božanske ljubavi, koja se teško nosi i podnosi…

GAZAL  11

O sakijo čaše naše ispuni svetlošću[131] vina;

O pesniče lutalico, reci, da poslovi sveta krenu po našim željama!

U peharu ugledasmo odraz lica Prijatelja[132];

O ti, koji vesti nemaš o užicima[133] našeg pijanstva!

Tajni pogledi, ljupkost lepote i vitak stas,

Traju dok se, s kretnjama vite jele, ne pojavi onaj čempres naš.[134]

Neće umreti onaj čije je srce živo od ljubavi[135];

Večno postojanje i nama upisaše na ploči svemira[136].

Na dan proživljenja[137], plašim se, vredet’ neće više

Dopušteni[138] hleb duhovnika od naše zabranjene[139] vode.

Opijenost u očioma srcekradljivca[140] je prijatna,

Zbog toga nam glava i jeste opijena.

O vetre, ako prođeš kraj prisnih prijatelja[141] ružičnjaka,[142]

Budi pažljiv i Svevišnjem[143] vest od nas ti prenesi:

Imena naša iz sećanja, zašto smerno ti izbrisa,

Pa će vreme doći da se neće niko sećati naših imena?

O Hafize, iz tvog oka reka suza ne’ poteče!

Možda se i ptica jedinstva[144]ogleda o zamke naše.

Zeleno more nebesa i čun mladog meseca,

Uronjeni su u blagodet[145] našeg Hadži Kivana[146].

Prepev  11

O sakijo[147], svetlošću ljuubavi srca naša upali!

O sviraču, de zasviraj, nek se celi svet zapali!

U peharu ugledasmo lice voljenog gospoda;

O ti, koji ne poznaješ opijenost i njene čari!

Svet ovaj nas zavodi, lepote svoje prosipa,

Dok ne dođe Onaj koji srca naša pali.

Srce živo od ljubavi umreti neće,

Večnost su i nama u praiskonu dali!

Na sudnjem danu, bojim se bolji neće biti,

Dopušteni hleb duhovnih učitelja od naše zabranjene vode.

Oči voljenog govore – valja nam piti,

Pustili smo srca naša da vinopije vode.

Povetarče, ako svratiš u ružičnjak, dragih bića,

Pažljivo im ti prenesi tužne reči srca moga:

Zašto ste nas ostavili, zaboravu prepustili,

Pa se nikad više niko neće sećat društva toga?

O Hafize, sad iz oka nek ti kane suza čista,

Možda ovaj bezumnik[148] noćas stigne do Jedinstva

U nebeskom okeanu mesec mladi brodi, blista,

Svemir ovaj postoji i živi, jer nad njime bdiju dobročinstva.

O sakijo, ekstazom ljubavi osvetli srca naša. U žedna srca natoči vino ljubavi. Ispuni noćas, do dna, bolnu žudnju ljubavnika. O ministrelu, pesniče lutalico, zapevaj nam tu pesmo koja kaže da su se ovaj tamni svet i njegovi nečisti plodovi promenili večeras i prihvatili istinu u ljubavi, vinu i predanosti Uzvišenom Stvoritelju. Svojom melodijom, baci svetlost po ovom tamnom vilajetu, nek’ naš mali kutak, obasjan ekstazom ljubavi (nurom aška), zasija u celom svemiru.

U peharu, u srcu predanom, u srcu opijenom, u srcu oslobođenom od jata, ugledasmo lice Jarana (Prijatelj, Voljeni Bog). O ti, koji ne razumeš uzvišenost ovog zanosa (hala), prođi se svoje pameti i računice; dođi u krug[149] ljubavnika.

Varka i opsena ovoga sveta traju samo do trenutka kada se pojavi Voljeni u Svojoj uzvišenosti; onaj koji je u stanju probuditi srca naša iz sna zaborava[150], opčinjenosti i vezanosti za ovaj prolazni svet; bilo da se tu pod voljenim misli na evliju (bogougodnika), prijatelja Gospodovog, ili za one retke, samo Lice Svevišnjega.

Putem te veze ljubavi i predanosti oživet će srce naše, a posle toga smrti više nema. Onaj čije je srće probuđeno, umire za ovaj svet, ali mu zato nema smrti na onome. Mi moramo umreti za ovaj svet da bi nam oživela ljubav za istinom; na bojnom polju ovoga, prolaznoga sveta, možemo zaraditi večnost ako, u svojoj nutrini, ovaj svet ostavimo.

Ako čovek pošteno zarađuje svoju opskrbu, tj. živi od halala (dopuštenih stvari), to je zaista velika stvar po pitanju vere; međutim, tu se može javiti više problema ako mu srce još nije slobodno od pohlepe, mržnje, zavisti, ljubomore, srdžbe itd. Opijeni vinopija[151] se prošao sebe i stoga je stigao do najvećeg halala[152] – potpune ljubavi i predanosti Gospodu Uzvišenom – dok vidimo da i danas mnogi, takozvani duhovni učitelji, paze da im odežda bude besprekorno čista i striktno se čuvaju zabranjenoga, ali su još uvek puni svakojakih nefsanskih[153] poroka. U tome leži propast njihova, jer se izdaju za ono što nisu.

Onaj koji je svezao Hafizovo srce, Ljubljeni, Svevišnji, Jaran, zarad ljubavi je stvorio ovaj svet. Stoga, i On uživa kada neko stigne do te ljubavi, opijenosti, predanosti. Zato smo i mi srca svoja predali onima koji su stigli do tog duhovnog staništa (mukama) ljubanog zanosa[154], pokornosti[155], potpunog zadovoljstva[156] sa svime što je Gospod Uzvišeni odredio.

O vetre, prenesi poruku mome Svevišnjem koji međ’ ružama boravi. Ja[157] Gospode, nemoj nas zaboraviti; ako nas Ti izbrišeš iz svoga sećanja, načisto smo propali. Ljudi su zaboravni, ali i u njihovim sećanjima ostaju ljudi koji su od Gospoda odabrani: poslanici[158], bogougodnici (evlije), abdali[159] i ostali dobri Gospodovi robovi.

Hafize, nema ti druge, moraš proliti kišu suza, moraš za Gospodom svojim čeznuti iz dna duše; moraš proliti suze iskrene čežnje za svojim Gospodarom, ako misliš da uđeš u dolinu sjedinjenja.

Noćas mesec tiho brodi u okeanu neba, ali i ta nebeska veličasntvenost može biti potopljena, tj. prevaziđena jednom većom veličanstvenošću – dobrim srcem iskrenog vernika – koji blagodetima, dobročinstvima svojim, brine za ljude, trudi se da im olakša život, da ih nadahne, ne bi li promenili svoj život i krenuli duhovnim putem. Tu se krug zatvara, vraćamo se na prvi dvostih u kome Hafiz traži od pesnika lutalice da svetlošću obaspe celi svet.[iv]

GAZAL  12

O, uzvišenost mesečeve lepote je samo odsjaj lica Tvoga!

Briljantna lepota i sjaj su samo mladež sa lica Tvoga!

Čežnja naša, Smiluj se robu Božjem, kada će se ispuniti,

Da se smiri srce naše, kraj uvojaka, perčina Tvoga?

Duša moja na usnama čezne da Te ugleda,

I vraća se i odlazi, ne znajući presudu[160] Tvoju.

Kada prolaziš kraj nas, od krvi i prašine, čuvaj svoje halje;

Jer na ovom putu mnogi Njegova žrtva postaše.

Srce ruina[161] postade, obavesti o tom Ljubljenoga;[162]

Uistinu, o prijatelji[163], tako mi duše moje i duše Njegove!

U okretu narcis oka, niko ne nađe radost;

Bolje da prodaju zastor stida mastanima[164] Njegovim.

Možda noćas i oživi uspavana sreća naša;

jer kapljica[165] vode u očima zaiskri sjaj lica Tvoga.

Po vetru sa Tvojih obraza pošalji mi stručak ruža;

Da ja možda osetim miris prašine vrta[166] Tvoga.

Neka su vam dugi životi i težnje, o sakijo[167], na pijanki cara Džama,[168]

Mada nam se čaše još vinom ne napuniše od punjenja vašeg.

Hafiz kaza molitvu[169] svoju, poslušaj i amin reci:

Dnevna hrana nek nam bude slatka usna Tvoja!

Hej vetre Glasonošo[170], žiteljima grada Jezda  ovo kaži:

Glave onih što istinu ne znaju, nek je polo lopta vaša.

Mada smo daleko od vaših polja, blagoslov daleko nije;

Mi smo roblje vašeg kralja, i oni što hvale vas.

O kralju kraljeva, zvezdo sjajna, u ime Gospoda, blagoslova!

Da poljubim, poput neba, prašinu sa dvora tvoga!

PREPEV  12

Lepota sjajne mesečine je mladež sa lica Tvoga!

Sva lepota sveta je odsjaj lica Tvoga!

Kad se čežnja javi, što nas kao sjena prati,

Osvetliće srca naša, ekstaza Tvoja će ih rastrgati!

Za Tobom čezne duša moja, pred kapijom smrti,

Uzmi ovo malo duše, šta sa njome – Ti ćeš znati.

Put je ovaj sav natopljen prašinom i krvlju,

Jer mnogi će dobrom i pravednom Gospodu glavu svoju dati.

Srce moje očajno je, Voljenom poruči,

Samo On će teške boli srca moga znati.

Pred lepotom Tvojom, Gospode, pamet naša kopni;

Pijana će glava rado svoj ugled prodati.

A možda noćas i oživi sreća naša uvela;

U odsjaju Lica Tvoga suza se zaiskrila.

Po vetru mi pošalji ružu boje Lica Tvoga,

Da mi srce dirne miris prašine sa praga Tvoga!

O sakijo, sred mehane, nek oživi žudnja Tvoja,

Iako još uvek nije puna vinska čaša srca moga.

Hafiz svoju čežnju otkri, reci amin brate mili,

Do mesta hleba, svakog dana, ljubim miris svog Svevišnjeg!

Vetre ludi, ti ka Jezdu,[171] ove reči sad prenesi:

Nek’ nehajne glave padnu sred vaših poljana.

Mada smo od vas daleko, sa vama su srca naša;

Mi smo roblje vašeg Pira, ljubav naša je odana.

Gospoda ti, pogledaj nas, kralju kraljeva, zvezdo sjajna,

Da poput neba i ja poljubim prah tvojih mehana!?

Smiluj se robu Božjem, sva lepota svemira je samo mrvioca (zerra) Tvoje Božanske lepote; sunce, mesec, zvezde i sva ostala stvorenja samo su odraz Tvoje božanske suštine, samo kap u okeanu Istine.

Čežnja za Tobom na tren će nas smiriti, jer ona je odraz istinskog putovanja, dokaz da nismo mrtvi za istinu i da su nam srca, koliko toliko, živa u potrazi, čežnji, ljubavi za tobom. Ali kad se Ti primakneš, srce jadno to ne može podneti, tu se sve gubi duhovni putnik (salik) je rastočen blizinom Božanskom.

Tu se duša približava svome nestanku. Ovde se govori o večnoj nemogućnosti i rastrgnutosti ljudskog stanja; sa jedne strane, valja dati telu i porivima tela[172] istinu njegovu,  a sa druge strane, duša (duh) u svakom svom dahu teži da se vrati moru beskraja.

Put ovaj je sav prekriven prašinom poništenja i krvavim suzama ljubavnog zanosa (aška). Rumi kaže: Ljubavnik bi morao hiljadu života imati, da u svakom dahu po jedan može Gospodu žrtvovati.

Srce se ovde gubi, očajava i slama. Sav Put vodi ka srcu, ali kada se to srce zadobije, treba ga voljenom predati, žrtvom[173] učiniti, prepustiti Njemu da ga slomi, u ruinu[174] pretvori. Tek tada će se u njemo pojaviti biser, ruža, blago. Poznato je da se blago skriva među ruinama…

Zar može ostati trezan onaj koji ugleda oči Svevišnjega tu svaka ograničenost prestaje.

Opet se traži biser iz oka koji svetluca Njegovom svetlošću, on budi, oživljava i daje večnu sreću.

Čas smo blizu. Čas opet daleko. Imali kraja raznim stanjima čoveka?

Nekada čeznemo za prašinom iz Njegovih ruživčnjaka a nekada žudimo samo za licem Svevišnjeg.

Pijmo, braćo, opijmo se vinskom ljubavi; tražimo, čeznimo, molimo, oživimo u ovoj slatkoj boli, makar i večno prazan ostao pehar naših srca!

O, neka nam hrana bude ova ljubav i opijajuća istina sa usana Svevišnjeg (Džanana).

Hafiz je imao veliku ljubav i poštovanje prema Zaratrusti, zna se da je Jezd gde se najviše sačuvala zaratrustina vera. U poslednja tri dvostiha Hafiz govori o svojoj ljubavi i predanosti korenima perzijske mudrosti. Po mišljenju mnogih Zaratrusta je bio jedan od nebijja[175]. Kao što je normalno da se govori o ljubavi prema poslanicima i bogougodnicima[176], tako i Hafiz Zaratrustru naziva šahin-šah, kralj kraljeva, a u prenesenom značenju – onaj koji je pobedio sebe. Da bi i mi stigli do te pobede, moramo se poniziti, biti ponizni pred takvim velikanima, postati prah pod njihovim nogama; ako želimo da iz prašine srca naših izniknu ruže jedinstva.

GAZAL  13

Jutro procvetalo, a oblak veo[177] svezao;

Pehar jutarnje molitve, pehar jutarnje molitve, o kompanjoni[178]!

Grad[179] pada na lice lala;

vina, vina, o prijatelji dragi!

Iz bašte je puhnuo vetar rajski;

Stoga, večno pijte vino čisto- vino spoznaje i ljubavi!

K’o smaragd, sred bašte, ruža je postala;

Dajte vina, vina ko vatreni rubi!

Vrata mehane opet zatvoriše;

O Ti, koji otvaraš, ta vrata otvori!

Sred lepote ove baš je pravo čudo

Što vrata mehane on žurno zatvori.

[180]

PREPEV  13

Tamni oblak,sunce pokri, rudi jutro rano,

Dajte krčag rujne zore, hej, prijatelji, amo!

Okupaše lice lala krupne kapi kiše,

Hej prijatelji, rujnog vina, prinesite  vamo!

Sred bašte srca podiže se vetar iz raja;

Pijte zato čistog vina, vina pijte samo!

Ruža se, sred bašte, kao rubin sjaji;

O, vina rubinskoga donesite amo!

Dveri propasti[181] opet zatvoriše;

Otvarajte zaboga, srce osta tamo!

I neka su vrata hitro zatvorili,

Jer je hudno[182] srce već do dna pijano.

U rano jutro tamni oblaci iznenada zastreše sunce. O, dajte vina ljubavi, jer tako će, iznenadno, i oblaci smrti odneti naše postojanje.

Krupne kapi kiše odnet će nam život, pročisti dušu našu; stoga očistite dušu vinom dok još ima vremena za to.

Tek tada će nas zapahnuti mili vetar rajski. Neka, stoga, u vatri ljubavi izgori sva nečist postojanja.

U toj bašti, zasvetlet će biser duše; zato ga vetrom izkalajišite dok još ima vremena.

Dveri propasti[183] zatvoriše, o, ne zatvarajte vrata ruine srca.

Ipak, uzneto[184] srce izdržati ne može lepotu i tajne znakove koje priroda odašilje i stoga se nekada lepo povući u harabat unutrašnje miline…[v]

GAZAL  14

Jutarnja molitva sreće rudi, gde je pehar, poput sunca?

Zar bolje prilike od ove ima? Dajte pehar vina!

Kuća bez granica i prijatelj sakija, lutalica koji tajne zbori,

U vreme nehaja, pehara što kruži, doba mlađanoga.

Za rastuće ushićenje, biser lepote i zadovoljstva,

Radosno natočite u zlatni pehar, rubina istopljena.

U milosnoj lepoti vina, Znalac što prirodu odenu,

U srce ružinog lista, radosno natoči ružinu vodicu.

Voljeni i pesnik lutalica, opijeni, u plesu, mašu rukama,

San sa očiju vinoljubca odnese pogledom Sakija.[185]

Pošto je i mesec, dušom svojom, kupio biser Hafiza,

U svakom trenu u Venerino uho stiže zvuk Rebaba.[186]

PREPEV  14

Svanula je zora sreće, pehar sunca dajte amo!

Nema vremena, nego sada, vina, vina dajte vamo!

Beskraj neba i sakija[187], lutalica, govor tajni,

Mladost, nehaj, na sve strane, svuda teče vino vajno.

Zanos raste, sjaji biser radosti, lepote,

U zlatni pehar natočiše, rujno vino, vino sjajno.

Znalac nebesa iz nektara opojnosti je vino dao,

Srce lista ružinog pijanstvom je nakapao.

Zaljubljeni sa Voljenim sred zanosa blista,

San s očiju ljubavnika, sakija je odmakao.

Pošto Hafiz biserima i mesecu dušu krade,

Zvuk struna je i nebesko srce dotakao.

Briljantno blještavilo svetlosne lepote sija u zracima sunca, zar za ljubav od ovoga boljeg vremena ima?

Ovde se u srcu otvara prostranstvo bez granica i još, pri tome, jaran (prijatelj), lutalica, boem, vinopija[188] koji, umesto vina, tajne u srca naša sipa. U doba mladosti, kada je srce u punoj snazi da poleti na krilima tih tajni, do najvećih visina.

Zato, najuzvišenije nadahnuće, smesa je načinjena od mudrosti i ljubavi.

Putem te ljubavi znalac ili mudri čovek natočit će tajne u srca koja vatrom čežnje za istinom gore.

U tom spoju ljubavi i mudrosti, potpunoj prepuštenosti, ushićenje će rasti. Sred vrtloga opijenosti za istinom, san nehajnosti će nestati u nazaru (pogledu blagodarnom) pravoga znalca

Tako se ispuni i mesec duše, pijan od ovog bisera mudrosti, te se sada i na nebu sve zvezde i planete opiše vinom muzike i ljubavi.

GAZAL  15

Rekoh: o sultanu dražesnih, milost[189] učini strancu ovome ti.

On reče: U žudnji sopstvenoga srca,stranac nevoljnik[190] put svoj izgubi.

Rekoh mu: Bar malo sa mnom ostani; izvini me – odgovori,

Onaj kućnog vaspitanja, nema sažaljenja za strančeve boli.

Zar onaj, sa pažnjom odgojen, usnuo u carskoj svili,

Brine što je strancu krevet trnje, a jastuk kamen tvrdi?

O ti, čijim su lancima od zulufa, duše mnogih zaljubljenih,

Radosna zbog mladeža svoga, na rumenilu lica tvoga, čudne li stvari.

U boji mesečevog lica pojavi se odraz vina,

Kao list narcisa na površinu divlje ruže, čudne li stvari.

Čudno pristaju podočnjaci na tvom licu,

Ipak, u galeriji slika te linije mošusne čudne nisu.

Rekoh: O uvojci boje noći, u veče lutalice,

Sred zore,[191] pripazite da vas bol stranca ne stigne.

Ona reče: Hafize, prijatelji su na staništu[192] zapanjenosti,

Daleko nije kad će sedeti skrhan I bolan stranac.

PREPEV  15

O sultanu dobrih – rekoh – strancu ovom smiluj se ti!

U žudnji srca svoga – reče – stranac svoj put izgubi!

Bar tren ostani samnom – rekoh. Izvini me – odgovori,

Zar onaj kućnog odgoja haje za garibove boli?

Zar haje onaj, brižno odgojeni, uspavan u carskoj svili,

Štu u postelji od trnja, na kamen-jastuku snivaju stranci?

O ti, čije lokne svezaše, duše mnogih zaljubljenih,

Više haješ za mladež na licu tvome, Bože čudne li stvari!

U odsjaju mesečevog lica, boja vina, ukaza se,

Ko na licu narcisa, rumen divlje ruže, e, moj stranče.

Čudno li je prolaznosti more, kraj očiju njenih bore,

U galeriji ovoga sveta, sine, I bore joj dobro stoje!

Zbog tvojih crnih lokni, sred tihe noći, strancu srce kopni,

Al’ pričuvaj se jutra, jer boli njegove I tebi će doći.

Hafize, prijatelji[193] tvoji čuđenjem su obuzeti  –  reče ona,

Zar je čudno, ako stranac kao ti, tužan sedi, srca skrhanoga?

Smiluj se robu Božjem, smiluj se ovom garibu, strancu, koji luta ovim nemilosrdnim svetom. On je put svoj izgubio zarad žudnje za prolaznim stvarima. Sve dok se ne prođe te isprazne, obmanjujuće ljubavi, milost Gospodova ne može pasti na njega.

A evo čistog primera za to: Nemoguća ljubav između fukare I sultana. Zar onaj bržno odgojen usred carske svile može razumeti fukaru I stranca usred njegove boli I prašine? Iako postoji neka privlačnost, neka hemija među njima, potreban je istinski napor, pečenost I milost Gospodova pa da ovakva veza zaživi na ovome svetu;

poput veze između sultana Mahmuda I Ajaza[194]. Takve veza postaje predmet interesovanja sufija poput učitelja duhovnoga Attara, Mevlane itd. Ona može biti i znak[195] za nemoguću, a ipak itekako živu ljubav ljubavnika (ašika), koji je stranac, fukara slomljenog srca, i Ljubljenoga koji je Sultan svemira, Svemoćni, Sveznajući, Gospod…

Međutim, vratimo se ovome svetu materijalnosti, jer ovde ga Hafiz izvrsno opisuje. Sa jedne strane imamo ženu koja je zaljubljena u sebe i ne vidi ništa do li mladež na licu svome, a sa druge strane je promenada ljudi koji pate i uzdišu, zarobljeni svojom ljubavlju za tom ženom, istinski začuđujuća stvar.

A evo zašto: Gospod Uzvišeni joj je podario lepotu, rumen-obraze na svetlom licu. Začudno je da takav karakter poseduje takvu lepotu.

No, ovaj svet materijalnosti sve gazi, pa i nju koja pogazi tolika srca, iako ona još uvek zna da sve to vešto prikrije. Pitanje ostaje, dokle?

Hafiz odmah dalje daje odgovor. Do jutra buđenja, iz sna noćnog nemara, kada se u svetlosti i veličanstvenosti jutarnjeg sunca sve jasno pokaže. Hafiz često spominje ovaj sat sabaha (jutarnje molitve) koji može da da znak za čas proživljavanja (sudnji), kada će sve zablistati u svom istinskom sjaju.

Ovde i ona, samoživa žena, pokazuje dašak razumevanja i nadahnuća, jer i nju je On postavio da igra svoju ulogu. Setimo se samo priče o učitelju Ssn’anu u govoru Ptica. Dakle, ovde ona kaže: Pogledaj se, Hafize, zar ti još uvek nije jasno da ti je dodeljena sudbina vinopije, stranca, čoveka ophrvanog čuđenjem, zarad veličanstvenosti i tajanstvenosti tvoga Svevišnjeg? Pusti mene da budem ono što mi je suđeno, jer niko, zaista niko, ne poznaje konačni ishod, sem Gospoda Veličanstvenog.

GAZAL  16

O, čedna voljena, vez na velu[196] ko ti otpušta?

Ko ti daje vodu i zrnevlje, ptico rajska?

San ode sa očiju mojih, zbog misli koja džigericu para;

Gde li spavaš i boraviš, na čijim li grudima?

Za derviša ti ne pitaš, u tebi nema, plašim se,

Brige o njegovom stradanju, brige za njegovo praštanje.

To oko, opijeno, udarilo je na put ljubavnikovog srca,

Da je vino tobom opijeno, iz ovog puta otkriva se.

Promašila je strela pogleda, koju mi baci na srce,

Da vidimo šta će preduzeti sada tvoje dobro rasuđivanje?

Nisi čula naricanje, niti moje tugovanje,

U visinama tvoje boravište, o idolu, otkrilo se.

U ovoj pustinji trezven budi, jer bunar je daleko,

Da te cvet pustinjski sa opsenom ne bi prevario.

O srce, sada, na drumu strasti, koji ćeš put odabrati?

U grešenju, iznenada, prođe ti doba mladosti.

Palaču ovu, koja srce greje, u kojoj ljubav živi,

O  Bože[197], u ruinu[198] nek belaj vremena ne pretvori!

Hafiz nije rob koji od svoga Gospodara beži,

Smiluj mi se, vratri se, tvoje zamerke me ruiniraše.

PREPEV  16

Ko ti dreši vez na velu, lepotice čedna?

Kot ti daje vodu, žito, o, ptico rajska?

Nemam sna zbog misli, koja srce para;

O, na čijim grudima ona sada spava?

Ti ne haješ niti pitaš za jadnog derviša,

Za sudbinu njegovu ne boli te glava.

Srce ljubavnika zarobi, opijeno oko;

Pijanstvo i njegove grudi i sada para!

Srce moje ne taknu strela tvojih očiju;

Odgonetni ti tu tajnu, ako imaš dara.

Moj vapaj i naricanje ti ne možeš čuti;

Sred lažnih visina ti si bez ulara.

Otrezni se od pustinje, voda je daleko;

Sa opsenom cvet pustinjski svakoga stvora vara!

O srce, na stazi smrti pravim putem kreni,

Jer život tvoja sada sred greha izgara.

O Bože, srce ovo, u kojem ljujbav živi,

Zub vremena lako u ruinu stvara.

O Hafize, ne beži od svoga Gospodara;

On za milost vapi, jer skrhan je od rana!

Opet, kao u gazalu 15, Hafiz govori o uzaludnoj ljubavi na ovome svetu. Mada je on svestan toga, ipak ne krije da i u njegovim grudima bije zaljubljeno srce. On ne krije da je čovek koji nije, bar u periodu kada je pisao ovaj gazal, nadišao boli prolazne ljubavi, svestan da predmet njegovog divljenja ne haje za njega.

Mada on pati zbog ove žene i srce mu se cepa, ipak kaže da je njen mamac promašio svoj cilj, a to je srce njegovo. To obrazlaže njenom uobraženošću, samoljubljem, koje je sprečava da ga razume i da se osvrne na boli njegove duše.

Ovde već Hafiz izlazi iz svoje opčinjenosti i govori rečima mudrosti. U pustinji ovoga sveta, dakle u njegovoj ispraznosti i ništavnosti, voda smiraja, punine i prosvećenja je zaista teško dostupna. Stoga nam on preporučuje oprez i trezvenost da nas taj varljivi cvet u toj pustinji ne bi zarobio i sprečio da tako vitalne, neminovne i sudbonosne potrage – putovanja do voda istine i smiraja.

Stalna tema kod Hafiza, o prolaznosti i kratkoći života, ali i nada da nikada kasno nije, mada propušteni i prokockani dani se ne mogu nadoknaditi, izuzev teškom mukom i milošću Uzvišenog Gospoda.

Smiluj se robu Božjem, ma kako ja grešio i uvek iznova upadao u zamke, ne dozvoli da ovo srce, zarad prolaznosti, postane mrtva ruševina, jer njegovo je određenje da samo zarad Tebe ruina postane.

Unatoč svemu, Hafiz ne beži od svoga Gospoda, već žudi za Njime. Kao i svaki drugi čovek, i on greši, ali i moli za oprost i milost i bole ga zamerke, kazne i stepeni udaljenja; daljine koja se javlja nakon grešenja, a koju ipak samo ljubavnik (ašik) oseća.

GAZAL  17

Ta velika krivina koju, poput duge, bacaju tvoje obrve,

Mene, jadnika nemoćnog, u krv, očajanje baciše.

Vinom opijena, znojna, kad ti ode u taj gaj,

Vatru u rumenilu narcisa zapalio znoj je taj.

Zbog jednog oholog pogleda koji narcis uputi,

Sto nesreća sveta donesoše tvoje varljive oči.

U sramu što ga od lica tvoga više zavoleše,

Jasmin, rukom vetra, prašinom prosu svoje usne.

Ljubičica učvrsti svoje valovite[199] uvojke,

Vetar namah, pred tim skupom, priču o loknama tvojim započe.

Putem odricanja nikada video ne bih vino lutalice,

U ovo i ono me žudnja za Magom mladim baciše.

Sad vodama rujnog vina odeždu svoju opraću;

Sa sebe čovek ne može zbaciti što mu zapisaše u praiskonu.

Ne beše slike oba sveta, kad beše boja ljubavi,

Nit’ u ovo doba temelj ljubavi vreme ne uspostavi.

Verovatno, ovo stanje očajanja, početak je Hafiza,

Koga u vino Magije[200] sudba baci još od praiskona.

Svet se sada kreće u skladu sa mojim htenjima,

Jer u službu  Gospodaru sveta baci me tok vremena.

PREPEV  17

Taj luk tvojih obrvica baca svoje čari,

U mome jadnom srcu on vatru pali.

Opijena, mirisna, kad ti u bašču ode,

I pustom narcisu se srce razgali.

On samo jedan ohol pogled baci,

U sto nevolja tada svet ti strovali.

Neki zbog jasmina ti lice ostaviše,

A on se iz srama u prašinu svali.

Ljubičica tada lokne svoje pusti,

Vetar odmah krenu da lokne tvoje hvali.

Odricanje ne zna tajnu vina, lutalice,

I mi smo iz ljubavi u pijanstvo pali.

Sada u rujnom vinu perem odeždu svoju,

U praiskonu su mi sudbu ovu dali.

Ljubav postojaše pre oba sveta;

ljubav u praiskonu svoju svetlost[201] zapali!

Hafiz je očajnik, opijeni boem,

Boli srca su mu u praiskonu dali.

U ritmu ovih stihova svet celi sada pleše,

Jer robovanje Gospodu su mu propisali.

Opet kontradiktorna igra u kojoj Hafiz ne može da odoli lepoti žene, jer je i ona Gospodov blagodat i davanje, a ipak je svestan njene pogubnosti kada ona preraste u idola, kao inače i svaka druga stvar ovoga sveta.

Stalna tema u kojoj Hafiz odbacuje odricanje i asketizam, jer ono često ima čvrsto uporište u nefsu (porivi); potom hvala opijenosti, ali i ukazivanje na zamke koju opijenost može da donese.

Ipak, Hafizu stalno i uporno naglašava da je on, po određenju, boem i da mu je pijanstvo suđeno.

Ljubav je bezvremena, pijanstvo i vino simbolizuju tu ljubav koju on oseća i bez koje živeti ne može.

Ljubav donosi stanje očaja i bolne čežnje. Otkada je Hafiz postao boem, davno u praiskonu, bio je bačen u to vino koje opija.

Uprkos svemu tome, ovaj svet materijalnosti je spreman da služi onoga koji služi druge, a na kraju svakog poniznog robovanja stoji sam Gospodar Uzvišeni.

GAZAL  18

Od vatre srca bola za Voljenim grudi mi sagori;

Vatra u kući beše, od koje kuća sagori.

Od lepote srca-Kradljivca telo mi se istopi;

Zarad lica mog Svevišnjeg[202], moja duša sagori!

Svako ko lance tih Parijevskih[203] lokni ugleda.

Srce mu izludi te, kao i ja, bezumnik[204] sagori.

Gledaj kako srce gori; od žara mojih suza, srce sveće

Sinoć, kao crni leptir [205], u čežnji ljubavi[206] sagori.

Nije čudo što sad gore srca prijatelja;

Kad se prođoh sebe i moje srce sagori.

Voda haribdi odnese odeždu moju isposničku;

Kuću razuma vatra mehane[207] sagori!

Kao što se slomi čaša srca moga, od mog pokajanja,

Vinom opijena, džigerica moja bez vina i mehane sagori.

O ti, što kudiš, ne govori, vrati se, jer čovek oka moga,

S leđa mi odeždu zbaci, iz zahvalnosti je sagore.

Prazne priče ti napusti, o Hafize vina popij,

Sinoć bdesmo dok, sred reči, plamen sveće ne sagori…

PREPEV  18

U bolnoj žudnji za Voljenim srce moje sagori;

Srce se vatrom zapali, u tom plamenu sagori!

Od lepote Srcekradljivca[208], telo mi se istopi;

Zarad lica voljenog, moja duša sagori!

Ma ko da Mu lokne spazi i ugleda,

Izludi i sagori ko i ja, bezumnik.

Sinoć je sveća, u vatri mojih suza,

Kao crni leptir, od čežnje, sagorela.

I srca lutalica u ljubavi[209] izgoreše;

Kad ostavih sebe i srce moje izgore.

Moja odežda plava u vinu nestade;

U vatri mehane pamet moja sagore.

O ti, što kudiš, ne govori, vrati se;

Odeždu moju, zarad Stvoritelja, čovek srca sagoe.

O Hafize, popij vina, prazne priče ostavi;

Usred noći sveća zgasnu, usred reči sagori…

Bolna žudnja,srce koje u ljubavi (ašku) gori, lepotu Voljenoga koja srce lomi, Lice Njegovo od kojeg duša gori…

Ma ko bude dirnut ovom lepotom, slatkim ludilom, izgoret će kao crni leptir[210], lijući vatrene suze ljubavi.

Srce gariba, onih koji su stranci, izgubljeni sred ovog nemilosrdnog sveta materijalnosti, gore do temelja. Zaboraviti sebe, nadići varljivi plamen nefsa (niski ljudski porivi) , ne znači ništa drugo do sagoreti u vatri ljubavi.

Akl, razum, pamet i suvi asketizam, namaju pristup ovom uzvišenom staništu.

U iskrenom pokajanju srce se lomi i izgara, umire za ovaj svett. Tada nastaje pijanstvo kojemu vino ne treba, ništa ne opija više do ljubavi spram Jarana (Prijatelj, Gospod).

Stalna tema o neznalici koji kudi boeme, a ne vidi da im je sam Voljeni zbacio i sagoreo odeždu odricanja i formalizma.

I zato, Hafize, prođi se priča, sav se predaj svojoj tajni i veličanstvenosti tvoga Jara (Gospoda), otvori oči za lepotu Njegovu i veličaj Ga svojim usnama sve dok plamen tvoje sveće ne odgovori…

GAZAL  19

O Sakijo[211] nek dolazak bajrama-blagoslovljenog svečan bude ti;

Obećanja koja dade nemoj zaboraviti.

Zapanjen sam što u ovo vreme odvojenosti,

Ti od kompanjona srce svoje uze, a on ti srce pokloni.

Da služimo kćeri vina, reci – ustajte –

Jer nas dah te odluke od lanaca oslobodi.

Radost na poselu donese stopa tvoga dolaska;

Ko ti ne želi dobro, nek mu srce bude mesto boli.

Zahvala Gospodu, što ovaj jesenji vetar tegobu ne donese,

U baštu od jasmina, čempresa, ruže i šimšira.

Daleko da ste zle oči, ta odvojenost donese

Pravu radost, sreću toplog skuta majčina.

O Hafize, iz ruke ne ispuštaj prisnost sa lađom Noevom;

Inače će ti temelje odneti bura i poplava.

PREPEV  19

Bajram stiže o Sakijo, svečan budi ti;

Zaboraviti nemoj obećanja, koja načini.

Obuzet sam čuđenjem, što u vreme rastanka,

Ti vinopijama srce uze, on ti srce pokloni.

Ustajte prijatelji, da robujemo vinu;

Dah te odluke nas ropstva oslobodi.

Radost na poselu donese šapat tvojih koraka;

Neka pati srce koje nije u ljubavi.

Elhamdulilah što dah jeseni tegobu ne unese,

U bašti jasmina, ruže i šimšira.

Daleko da ste zle, zavidne oči,

Ne bi li se prava radost meni vratila.

O Hafize, ne ispuštaj vezu sa lađom Noevom,

Da srce tvoje ne bi bura potopila.

O Sakijo (Točioče Vina Ljubavi), u ovo vreme svečanosti ne zaboravi obećanja o vinu i ljubavi za nas žedne boeme. Naša srca su zarobljena tom nadom, pa je ispuni. Ti si dobio na dar od Gospoda Uzvišenog sposobnost da vidiš ljudska srca i njihove boli, praznine i bolesti, pa ih izleči i ispuni vinom ljubavi, budi melem bolnoj žudnji srca.

Sloboda se krije u predanosti i robovanju. Hafiz robuje vinu ljubavi, čak i sama namera-srca[212] da se prepusti vetru te ljubavi (aška) kida zindđire, lance vezanosti i straha.

Miris tvojih koraka, o sakijo, o mudri čoveče srca, koji tajne znadeš, unese radost u duše naše. Jaoj onome koji te ne ceni, ne traži i ne poznaje namere-srca koje donosi tvoja blizina.

Hamd[213] pripada Uzvišenom Gospodu, nikada nije kasno. Čak ni kada jesenji vetar starosti i nemoći puhne, još uvek ima vitalnosti u bašti srca da se preda svome Gospodaru.

Glavni posao na ovome svetu materijalnosti je čuvati tuđe istine i biti daleko od grubih, zlih, niskih-poriva-ljudi, jer to zaista donosi smiraj i radost najveću.

O Hafize, ne odustaj i ne kidaj svoje veze sa barkom koja plovi putem spoznaje i istine. Sa poslednjim dahom duše svoje brodi tom lađom, van nje je samo propast, potop i bol.

GAZAL  20

Opio se slavuj, procvala je ruža crvena,

O dervišu, ovo je vreme pijanstva i vina!

Temelje pokajanja, koji poput stene izgledaše,

Pogledaj kako čaša kristala u prašinu raznese.

Vina amo, jer na dvoru Svevišnjega,

Isti su čoban i sultan, trezan i opijen!

Budući da se krčma materijalnosti mora napustiti,

Bio ti u njoj visoko ili nisko, isto dođe ti.

Bez muke do staništa smiraja stići se ne može;

Sa odredbom[214] belaja dan zavetni[215] uspostaviše.

Zbog postojanja i napostojanja ne žali, sretan budi,

Jer, nestanak je kraj svakom savršenstvu[216] koje jeste.

Slavu Asafa[217], vranca krilatog, “Govor Ptica”[218],

Odneo je vetar, a uglednik od toga koristi ne imade.

Krilom i perom od puta ne idi, strela visoko leti,

Malo u zraku ostane, ali najposle stigne do prašine.

O Hafize, govor tvoje frule kakvu to zahvalu izreče,

Pa da izreke te, od ruke do ruke prenose?

PREPEV  20

Ruža rubinska procveta, slavuj razgaljeni opi se,

Ovo je vreme pijanstva i vina, o vi, derviši[219].

Temelje pokajanja, koje poput stene izgledaše,

Pogledaj kako čaša kristalna u prašinu raznese.

Vina amo, na dvoru Svevišnjeg[220] su jednaki,

Čoban i sultan, trezan i opijeni!

Budući da se krčma materijalnosti mora napustiti,

Bio ti u njoj visoko il’ nisko, isto dođe ti.

Bez muke se do smiraja stići ne može;

Belaj nam još u praiskonu prepisaše.

S pameću spokojan budi, za smrt i život ne brini;

Na kraju svakog savršenstva, poništenje dolazi!

Pa šta ako znaš govor ptica, i ako si konj krilati,

Pred Gospodom sve ništavno je, sve to vetar odnosi.

Nemoj da te let do pravog Puta zavede;

Strela visoko leti, al’ najposle stigne do prašine.

O Hafize, govor tvoje frule kakve to izreče hvale,

Pa da usta do usta prenose sve tvoje gazale?

U vreme ruže, slavuja i vina, od silne lepote, stena trezvenosti se raspuče; samo se razumom i trezven čovek kaje, dok ljubavnik samo uzdiše za svojim Voljenim.

A na dvoru Voljenog svi su ista, kad su već pristigli tamo, bilo da ih je tu dovela poniznost, pravednost, kajanje ili ljubav.

Ovde ne vrede iluzorne razlike među ljudima u pogledu materijalnosti. Sve prolazi i sve teče, bio ti beg ili fukara, reka prolaznosti ne bira i sve nosi večnom staništu.

Smirena duša[221] je stanište spasa i smiraja, ali valja dobro potegnuti pa da čovek umiri svoje niske porive (nefse). To je nemoguće bez muke i nevolje, belaj nam još u praiskonu propisaše…

Večna tema: budi spokojan u pameti, znači, prođi se sebe, predaj se Guspodu svome. Njemu pripada tvoj početak, sredina i kraj. Sav tvoj put je u tome da mu se približiš, a bez predanosti, iskrene, prići mu ne možeš. A kada te On napokon privuče, ti nestaješ pred Njegovom Božanskom lepotom.

Sve one veštine koje te na ovom materijalnom svetu čine uticajnim i uglednim kod ljudi, pred Gospodom Veličanstvenim nemaju nikakvog efekta. To su puste trice i kučine, vetrom ponešene. Ono što On traži je iskreno srce koje uzdiše za Njime.

Ove veštine koje smo dobili od Uzvišenog Gospoda, često su uzrok naše nadmenosti i samoljublja. Na krilima slave, moći i bogatstva, čovek lako poleti u visine, ali sve je to kratkog daha ako ga je zavelo od pravog Puta, Puta samoobuzdavanja i borbe sa nefsom (porivima). Bez te borbe i toga puta život njigov će biti ništavan, samo pusta prašina. Jer on je leteo krilima Gospodovim, a mislio je da leti svojim i, baš kao strela odapeta u visine, uživao je kratko u svom letu da bi ga na kraju pojela prašina.

O Hafize, govor tvoga srca šta izreče što već nisu rekli mnogi pre tebe? Ista priča se ponavlja od pada čoveka u zatvor materijalnosti. I s jedne strane, zaista je začudno da ljudi smatraju velikim ljudima one koji to vide. S druge strane, kada vidimo koliko je malo ljudi istinski zainteresovano za tu večnu priču, koliko malo ih žudi da se izbavi iz ovog zatvora. Hafiz je zaista gigant nad gigantima.

GAZAL  21

Otkud želja za odanošću i ispravnošću meni pijanom,

Kad još u praiskonu po pijanstvu poznat postadoh?

U svakom dahu od sveta iluzije pročistih[222] se suzama očiju svojih;

Sa četiri “Hvala Gospodu” od svega se ja oprostih.

Vina dajte, da vam tajnu sudbe mogu razjasnit,

Zbog čijeg lica postadoh ljubavnik, čijim se mirisom opih!

Od mravljeg struka je ovde manja širina planine;

Ne gubite nadu u milost Ljubljenoga, o, obožavaoci vina!

Osim pijanice ovih, niko mu oči ne ugled;

Nema sretnih pored njih  pod plavim svodom nebesa.

Dušom svojom otkupiću usne tvoje, jer u vrtu pogleda blagoslovljenih,

Ne stvori slađu od ruže ove Stvoritelj sveta.

Hafiz je, blagoslovom Tvoje ljubavi, Sulajman sami postao,

Jer sem ljubavi prema Stvoritelju i vetru, u rukama mu ništa nije ostalo.

PREPEV  21

Otkud meni pijanome želja za ispravnosti,

Kada po pijanstvu poznat postadoh još u večnosti.

Suzama očiju svojih u svakom dahu se od sveta iluzije pročistih,

Sa četiri “Hvala Gospode” se od celog sveta[223] rastavih.

Vino amo da vam tajnu sudbe razjasnim,

I zbog čijeg lica ljubavnik postadoh, mirosom čijim se opih.

Od mravljeg struka ovde je manja širina planina;

Ne gubite nadu u milost Gospodovu, o, obožavaoci vina!

Pored ovih opijenih niko Mu oči ne ugleda;

Od njih sretnijih nema pod plavim svodom nebesa.

Dušom svojom platiću Tvoje reči O Gospode!

Jer u vrtu nazara [224] od ruže ove Ti slađu ne stvori.

Hafiz je, blagoslovom Tvoje milostive ljubavi, Sulejman sami postao,

Jer sem ljubavi prema Svevišnjem, u srcu mu ničega nije preostalo.

Stalna tema. Hafiz je ljubavnik još od praiskona, nije trezvenjak koji računa i broji nagrade za dobra dela.

Ovo se zove odricanje od svega spoljašnjeg, vodom čežnje i ljubavi Hafiz se u svakom dahu ritualno pročišćava, a sahranjuje materijalni svet i sve što je u njemu, pravi ljubavnik umire pre smrti.

Ljubavi, dajte ljubavi, pa da vam tajnu otkrijem! Tajna ljudske sudbine leži u predanosti u ljubavi. Stvoreni smo samo zato da volimo i da se predamo Gospodu Uzvišenom. Hafiz zarad Njegovog Lica živi, mirisom Njegovim opijen.

Prostranstva Njegova su beskrajna i neopisiva. Tu je planina tanja od struka mrava, a Njegova Božja Milost prostrana i beskrajna.

Zar Mu može iko bez ljubavi prići? Zar mu može iko oči ugledati, sem onih koji su slomljenih srca rad Njega? Zar ima sretnih pored njih? Zar ima sreće bez Njegovog lica?

Hafiz žrtvuje sebe, dušu daje Gospodu svome, jer nema blagodarnih pogleda (nazara),  nema viđenja bez ruže ljubavi i potpune predanosti. Islam – potpuna predanost Gospodu Uzvišenom – najslađa je ruža u bašti ovog svemira.

Blagoslovom te ljubavi Hafiz se svome Gospodu približio, u rukama mu je samo vetar ostao, jer sve je Njemu predao…

GAZAL  22

Raščupanih lokni, znoj lijući, nasmejanih usana, u opijenosti,

Odežde poderane, pevajući sa čašom u ruci.

Očima koje za izazovom tragaju, usana u tugovanju,

Sretan priđe, u ponoć prošle noći, mome jastuku.

Glavu svoju mome uhu prinese i nežnim mekanim glasom reče;

O spavaš li to, nesretni moj ljubavniče?

Taj gnostik kojem vino takvo daju i koji noću bdije.

Izneverio je ljubav[225] ako to vino ne obožava i pije.

Idi, o isposniče, ne zameraj sitnice onome koji vino pije,

U praiskonu sem  ovoga trpljenja on dobio nije.

Šta god On naspe u čaše naše, ispismo,

Bilo to čaša pijanstva ili vino rajsko.

Smeh u vinskoj čaši, zapletene lokne Voljenoga,

Ne raščupa ih ni jedno pokajanje kao Hafizovo pokajanje.

PREPEV  22

Raščupanih lokni, nasmejan, opijen,

Poderan, pevajući sa čašom u ruci.

Setnog oka, skrhan, sinoć u po noći,

Mom jastuku priđe, sav u slatkoj muci.

Glavu privi mome uhu i tihim, mekim, glasom reče:

O, spavaš li, očajniče moj; o spavaš li, moj ljubavniče?

Znalac pravi svu noć probdije,

Ljubavnik cele noći vino pije!

Rekoh: beži dalje, o pusti isposniče,

to su trice za prave vinopije!

Ne zameraj nama ti sitnice, sem pijanstva ništa nas ne greje,

Šta god jaran u naš pehar spusti, raj, vatru paklenu, ispismo naizust!

Pijanost je nama večno dana, nasmeja se i čaša pijana,

U kol’ko je teških pokajanja raščupao Hafiz lokne Stvoritelja svoga!

Nekakav raščupani ljubavnik, poderan, opijen, priđe jastuku Hafizovom i blago ga naruži zbog sna, jer ljubavnik je pokrivaoc istine ljubavi, tj. nije pravi ako bdije i vino ne pije.

O, beži od mene i ne zameraj sitnice, Hafiz odgovara, jer ja sem ljubavi i pijanstva nemam drugog dara.

Šta god da voljeni uspe u naše pehare, dobro ili zlo, radost ili tugu, raj ili pakao, ispit ćemo u radosti i zadovoljstvu Božijom odredbom. Drago nam je sve što od Njega dolazi, a znaj dobro da sve od njega dolazi. Nema moći bez Njega, nema ništa bez Njega.

Jer, pokaja se Hafiz na hiljadu puta, al’ ne odoli loknama Jarana; bilo da se kajao zbog svoje lude ljubavi ili zbog toga tu ljubav zaboravi.

GAZAL  23

S peharom u ruci u haribdama Magije[226] stiže prijatelj moj;

Opijen vinom i očima svojim, vinopije je opio.

U kopitu vranca njegova, mesec mladi pojavi se;

Od njegove uzvišene figure i uzvišeni čempres niži je.

Kako mogu reći postojanje, kad znanje o meni nije moje;

Kako da kađem nepostojanje, kada nada moja sa Njime je.

Zgasnu sveća srca u prijatelja[227], kada on ustade;

Kada on sede, graja posmatrača podiže se.

I mačji mošus mirisan postaje u dodiru sa Njegovim loknama;

Ako nebo postane strelac sa lukom, to je zbog dodira Njegovih obrva.

Vrati se da se može vratiti potrošeni život Hafiza;

Mada se strela odapeta nikada više ne vraća.

PREPEV  23

U mehani, s peharom u ruci, evo prijatelj stiže,

Opijen vinom, očima, opio je vinopije.

U kopitu vranaca mu mesec mladi pojavi se;

Od visine njegove i čempres gordi niži je.

Zar da kažem: postojanje, kad svako znanje daleko je?

Zar da kažem: ničega nema, kad u svemu Voljeni je?

Potonuše srca prijatelja kada se on pojavi;

Diže se žamor svetine kada on nestade.

I mačiji mošus zamiriše u dodiru sa Njegovim loknama;

Zbog Njegovih obrva i nebo strelac postade.

O vrati se, da se vrati potrošeni život Hafiza;

Mada se strela odapeta nikada više ne vraća.

Put ljubavi je pun uspona i padova; na njemu je srce stalno u vatri ljubavi za Jaranom (Gospodom). Ljubavnik (Božiji) se tu čudi, jer se srce njegovo stalno iznova lomi, on sve više postaje svestan večnog paradoksa ljudskog postojanja. Mi smo u isto vreme najuzvišenija i najniža od svih Gospodovih stvorenja. Ako u nama pobedi duša, onda mi nemožemo ni pojmiti kakve nas sve lepote očekuju i ovde i tamo, ali ako u nama nadvaldaju niske strasti i pobude, eto sramote, patnje i tugovanja. Hafiz se pita šta je to što postoji u nama kada nema ništa bez Gospoda? On nam od svoga znanja daje koliko hoće, a mi smo prekriveni velovima svetlosti i tame; tajna postojanja nam stalno izmiče dok ne shvatimo da je, zaista, sve u Njegovim rukama.

Put ljubavi traži Jarana (Prijatelja, Gospoda)), Svevišnjeg (Voljenog), Stvoritelja, Onog večnog kao i onoga od krvi i mesa. To je često tako isprepletano kod Hafiza da je ponekad teško odrediti o kome se radi. Ipak, na kraju krajeva, to nije uvek najbitnija stvar: ono što ostaje kao neumitni značaj, važnost i poruka Hafizovih gazala, svakako je bolna žudnja za koju su, uistinu, neki ljudi predodređeni, zatim, njihov garibluk (garib-stranac) – usamljenost i izgubljenost u ovome svetu, budući da su više “tamo” nego ovde; njihove oči vide ono što drugi ne vide, a skoro je nemoguće to s drugima podeliti. Šems je dao glavu za takvog jarana(prijatelja), Mevlanu (Rumi). Hafiz ga je nalazio u ženi, sakijo (točiocu vina ljubavi), mudrom duhovnom učitelju, mladom muganu (onaj koji je opijen vinom ljubavi), prodavcu vina itd. ali u svakom trenu znao je da su oni samo odraz njegovog Jarana, Svevišnjega, Stvoritelja, Gospoda Uzvišenog. U svim tim likovima samo On ostaje. On je onaj koji traži, odabira, privlači i udaljava. Ljubavnik u Njegovoj blizini doživljava vrhunsko nadahnuće, potpuno opijen Njegovom lepotom; kada je imalo udaljen od Njega smatra svoj život potrošenim i ništavnim, a sebe izgubljenim. Mulhima (jedan od nefsa) ili stanje nadahnute duše, zaista je začudan nivo duhovnog putovanja (mekam). U njemu se leti do sedmoga neba, ali i pada u tamu nizina. Koga ovde Hafiz zove da se vrati, svestan da ono što prođe više se ne vraća? Hafiz ovde vapi za Onim od koga dolazi veličanstveno ushićenje opijenosti, kada je čovek spokojan od svega i bez imalo straha i nade, potpuno smiren i prepušten vetru Uzvišenog Gospodara…

GAZAL  24

Dušom velikana, drevnim istinitim, zavetom iskrenim, kunem se,

Da, u dahu jutarnje molitve, molitva za tvoje dobro prijatelj mi je.

Suze moje, koje Noev potop nadilaze,

Sliku tvoje ljubavi sa zavetne ploče[228] moga srca još nisu sprale.

Pogodbu pravu napravi, kupi ovo skrhano srce;

Mada je skrhano, od hiljade čitavih ono vredi više.

Ne kuni me što sam onaj čije je srce sagorelo, jer učitelj-ljubavi je

U praiskonu haribdama[229] odredio mene.

Pravo je što je Asafu,[230] jezik jednog mrava kudio,

Jer velikan je Džamov[231] pečat izgubio, al’ tražio ga nije.

O srce, u beskrajnu milost Stvoritelja nadu ti ne gubi,

A kad se glava ljubavlju hvali, prašinom zaspi je.

Rukom Tvojom, izgubljen i očajan, lutam planinama, poljima;

Iz samilosti Ti odbacio nisi konop nas spaja.

O Hafize, ne tuguj, postojanost ne traži od srcekradljivca[232];

Kakav je greh bašta počinila, kad trava još nije iznikla?

PREPEV  24

Duše mi moje, drevnog prava, iskrenog zaveta,

Ja se za te molim, dok rudi rujna zora.

Moje su suze Noev potop davno nadišle,

Ipak, ljubav Tvoju iz srca svoga odagnati nisu mogle

Znaj da ovo skrhano srce možeš jeftino kupiti,

Ali ono, od onih ljubavlju nedirnutih, ipak više vredi.

Što sam onaj čije se srce u ruinu pretvorilo sred haribdi, o, ne kudi me;

U praiskonu za haribde ljubav mene svezala je.

I neka je asafa mrav jedan kudio,

Jer je on izgubio pečat večnosti, al’ ga nije tražio.

O srce, u molost Stvoritelja nadu ti ne gubi;

A kada se glava ljubavlju hvali, prašinom je zaspi.

Voljom Tvojom, Smiluj se robu Božjem, očajan lutam poljima;

Smiluj mi se, ne ispuštaj uže što nas spaja!

O Hafize, ne tuguj i ne traži mudrost kod srcekradljivca;

Kakav je greh bašta počinila, kad ruža još nije ni iznikla?

Vreme smene noći i dana ja zaista vreme kada se spušta Božija milost, pa naša srca postaju nadahnuta i milostiva.

Suze ljubavi i čežnje za Voljenim cene nemaju, ali srce slomljeno, zarad Svevišnjega, daje se Njemu u bescenje. Zaista su jako bolesni oni čija srca ne osećaju žudnju za Istinitim Uzvišenim (Bog).

Praiskon, haribde, ljubav su stalne teme kod Hafiza.

Jaoj onima koji istinu ne traže, jer svi smo u praiskonu rekli  “Jesi”[233] i nije toliki greh što smo to zaboravili kao što je greh u netraženju, neulaganju napora da se podignu velovi laži i istina zasija u našim srcima.

Ipak, o srce, ne gubi nadu u Milost Gospodovu kome nema kraja, ali se nemoj hvaliti da si ljubavnik da te ne bi rastrgli pustinjski lavovi.

Hafiz je takav ljubavnik koji, izgubljen na ovom svetu materijalnosti, traga za svojim Ljubljenim. Miris Njegovih uvojaka je jedini trag koji ima i stoga on moli milost od Svevišnjega[234] da trag svoj ne ukloni.

Dilberi[235] su ljudi slomljeni i očajni, stalno u pokretu i traženju. Njihova trava na bašči spoznaje još nije narasla, ruža njihovog srca još nije procvala; o svete, ne kudi ih, ne zameraj im, ne smatraj ih grešnim, jer oni su samo nestašna deca u Gospodovoj bašti Božije Milosti.

GAZAL  25

Ramazan ode, bajram dođe, ustreptaše srca;

U mehani vino uzburka se, potrebno je tražiti ga.

Vreme gordih i teških isposnika prođe,

Vreme radosti, opijenih ljubavnika dođe.

Onaj koji pije, kao i mi, koja mu je graška?

Onaj koji opijen voli nije zbog toga grešan.

Onaj opijeni, koji nema ni ponosa ni licemerstva,

Bolji je od gordog isposnika, punog licemerstva.

Mi niti smo licemeri niti prijatelji licemerstva,

Svedok ovoga ushićenja je Onaj Poznavalac srca.

Mi poštujemo božiji zakon, nikome ne činimo zlo,

Ono što je nezakonito, ne kažemo da je zakonito.

Zar je greh ako ti i ja ispijemo koju čašu vina,

Vino je krv loze, nije krv vaša.

Ovo nije greh od koga ima štete,

A šta ako i jeste greh, čovek bez greha gde je?

Zarad veličanstvenog lica Tvoga, u vatri ljubavi,

Hafiz kao sena luta, ali srca postojana.

PREPEV  25

Ode ramazan, Bajram dođe, digoše se srca,

Uzburka se vino u mehani, potrebno je tražiti ga.

Prođe vreme teških, gordih pobožnjaka,

Dođe vreme radosti, opijenih ljubavnika.

Zar je grešan onaj koji vino pije?

Nije grašan onaj koji voli, pije!

Ljubavnik nema oholosti ni licemerstva

I bolji je od gordog, licemernog isposnika.

Licemeri nismo nit’ prijatelji licemerstva,

Ushićenje naše[236] znade Onaj Znalac ljudskih srca.

Božiji zakon poštujemo, zlo nikome ne činimo,

Što je van zakona, ne držimo zakonito.

Zar je grešnik onaj koji vino pije?

Vino je krv loze, krv čoveka nije!

Ovo greh nije od koga ima štete,

Pa šta ako i jeste, čovek bez greha gde je?

Zarad lica Tvoga, Hafiz kao sen luta,

Srce mu izgore od ljubavi, al’ ne odustaje!

Vreme odricanja prođe, vreme ljubavi dođe. Prođe vreme teških isposnika, teških od svog samoljublja i licemerstva, a dođe vreme zaljubljenika koji, niti kome šta zameraju, niti koga kude i hvale, zauzeti svojom ljubavlju. Zar su grešni što su opijeni tom ljubavlju, zar je grah voleti?

Vere mi, bolji je onaj pijani, pa makar i vinom bio opijen, nego lažni pobožnjak, licemer; a samo Uzvišeni Gospodar zna naša srca, zar je Njega moguće prevariti? Njemu ne treba naš post, ni odricanje ni pobožna dela. Njega samo interesuje srce čisto od svega sem Njega…

Vinopije[237] poštuju šerijat i više od drugih jer, jednostavno, nisu u stanju činiti zlo drugima; ako katkad i gucnu koju kap, pa to nije krv ljudi, to je krv vinove loze, dok je većina čovečanstva i dan i noć uposlena u krvavim sukobima. Većina onih na vlasti, verskih i političkih vođa, krv piju narodu, o kojem bi trebali brinuti, biti njegovi dobročinitelji i žrtvovati se za nj.

Piti vino jeste greh pream sebi, Hafiz to dobro zna, ali daleko manji od onoga gore navedenog. Mada pravi ljubavnik pije samo vino ljubavi i u tome, zaista, nema ni trunčice greha.

GAZAL  26

O ti, koji ne poznaješ jezik srca, grešiš,

Kada čuješ govor srcekradljivca što kažeš da je grešan.

Glava moja se ne klanja ni ovom ni onom svetu;

Veličanstven nek je Gospod, od Njega je glava pijana.

Unutar ovog bolesnog srca ne znam ko se nalazi,

Jer ja utihnuh a ono u buri govori.

Srce moje velove[238] napusti, o pevaču lutalico, gde si?

Zapevaj, jer u notama te melodije, sav naš posao je.

Za poslove ovog sveta mario nisam nikada;

Tvoje lice ugledati sreća je za onog koji Te obožava!

Žudeći da sazrem, noćima nisam spavao;

Stotinu vinskih noći sam proveo, ali ne znam gde je kuća vina!

Natopio sam isposnicu[239] krvlju srca svoga;

ako me ti vinom opereš, to je istina od Tvoje ruke.

U isposnici Magije (ljubavi)[240] vole me zbog toga

Što ugašena vatra u opijenom srcu više se ne rađa.

Kakav li je ono instrument muzički, što ga prošle noći pesnik lutalica sviraše

Život prođe, a srce moje osta puno muzike!

Mome srcu, prošle noći, glas o ljubavi za tobom dođoše,

Ipak, u žudnji, ispunjeno tim glasom, polje moga srca ostade.

PREPEV  26

Ne greši ti što neznaš tajne ljudskih srca,

Pa da grešnim smatraš govor ljubavnika.

Ni ovom, ni onom svetu glava se moja ne klanja,

Veličanstven neka je Gospod, od Njega je glava pijana.

Ne znam ko je unutar ovog slomljenog srca,

Jer ja se smirih, a iz njega govori oluja.

O srce, prođi se zastora, gde si, zaneseni pesniče?

De zapevaj, sve čemu težimo u tim je notama!

Za poslove sveta ovog mario nisam nikada;

Ugledati Lice Tvoje za mene je sreća najveća!

Žudeći za Tobom, O Bože, spavao nisam nikada;

Noćima sam pio, al’ ne znam gde je krčma ta.

Krvlju srca svoga isposnicu svoju sam natopio;

A ti, rukom svojom, vinom si me oprao!

Sada me svi vole u isposnici Magije (ljubavi),

Jer je u mom srcu pijanom vatra obuzdana.

Kakve li su ono note, što ih lutalica pesnik sinoć sviraše.

Život prođe, a srce moje osta puno muzike.

Sinoć u Tvojoj Ljubavi, srce je moje gorelo;

Ipak, žedno Tvoje ljubavi, pusto je srce ostalo!

O suhi pobožnjače, gordi isposniče, ne greši se o lljubavnike (ašike), jer oni zaista samo robuju Veličanstvenom bogu i njihova srca su prazna od svega ostalog.

Um može lako naći smiraj, ali srce žedno Istinitog (Gospoda) nema mira, sve do trenutka viđenja večnosti.

O srce, odbaci sve zastore, sećanju i spominjanju Uzvišenog Gospoda sav posao je…

Šta je ovaj svet, svemir i sve u njemu naspram Lica Svevišnjega. U žudnji za Njime srce se opija, noćima. Ipak, gde je stanište Njegovo, niko to ne zna. U tom osamljivanju Hafiz roni krvave suze, taj bol odvojenosti može samo odneti opijenost blizine Njegove, a samo je On Taj koji udaljava i približuje.

Među onim opijenim vinopijama (rindanima) omiljen je onaj čije su se srčane požude ugasile, a ostala samo opijenost Uzvišenim Istinitim (Gospodom).

Kakva li je ovo muzika čeđnje i ljubavi, koja nadjačava sve ostalo što ovaj život nosi i koja posle svega ostaje kao kruna celog čovekovog postojanja?

To je muzika ljubavi koja gori u srcu, a ipak se ta vatra ne gasi niti se može istrošiti, gorivo njeno je večnost jer ljubav prema Gospodu Uzvišenom kraja nema.

GAZAL  27

O mirisni vetre jutarnji[241], odmorište Prijatelja[242] je, gde?

stanište tog Meseca, što ljubavnike opčinja i ubija, gde?

Noć tamna, a put doline Ajmana[243] je ispred nas;

Vatra Tura[244] gde je, mesto i vreme obećanog viđenja, gde?

Ko god dođe na ovaj svet, znak propasti[245] nosi;

U haribdamai[vi] pitaj za izreku: – razumni su, gde?

Oni koji poznaju taj znak, radosne vesti su na njima;

Mnogo je znakov[246] ovde, ali poverljivi čuvar tajni je, gde?

Svaka vlat na mojoj glavi, sa Tobom hiljade poslova ima;

Ali gde smo mi, a onaj, ispraznog posla, koji kudi, gde?

Razum je postao obezumljen[247] zbog mošusnih uvojaka;

Srce se od nas sakrilo, obrva srcevlasnika je, gde?

Pehar, pesnik lutalica i ruža, svi su spremni,

Al’ smiraja bez Prijatelja je, gde?

O Hafize, zbog vetra jesenjeg u bašti sveta ne žali,

Razmišljaj smireno, ruža bez trna je, gde?

PREPEV  27

Gde je odmaralište moga prijatelja, o mirisni vetre jutra?

Gde je stanište tog Meseca, što ljubavnike opčinjava i ubija?

Noća crna, a put doline ljubavi je ispred nas,

Gde je vatra sastanka, gde mesto i vreme obećanog viđenja?

Ko god dođe na ovaj svet, znak ruine ima;

U haribdama[248] za izreku pitaj: A šta je sa razumnima?

Oni koji vide taj znak, blago ti je njima;

Mnogo je tajni ovde, al’ znalaca tajni nema!

Svaka vlat na mojoj glavi sa Tobom je uposlena,

Ali gde smo mi, a gde onaj koji kudi i drugog posla nema?

Zbog tih mošusnih uvojaka postao sam obezumljen;

Gde je onaj koji srce krade, gde Njegova sena?

Svi su spremni, pehar, ruža i pesnik lutalica,

Al’ Prijatelja nema, a nema ni smiraja bez Njegovog Lica!

O Hafize, ne tuguj zbog vetra jesenjeg, u bašti sveta;

Smiren budi, jer bez trna, ni jedna ruža ne cveta.

O vetre mošusni, gde je stanište Onoga koji po tebe šalje miris svojih lokni, gde je Prijatelj (Gospod) koji nas zavodi svojom mesečevom lepotom, opčarava nas, čini nas potpuno ovisnim o Njemu? I na kraju, kada Mu se potpuno predamo, On ubija i najmanji dašak našeg odvojenog postojanja.

Smiluj se robu Božijem, mi smo u tami crne noći, ali uprekos tome putujemo dolinom ljubavi i potrage, u nadi da ćemo ugledati svetlost, vatru, Sinajske gore, Tvoje blizine, jer Ti si to obećao onima koji iskreno putuju prema Tebi.

Znak harabata (propadanja), ruine, svaki stvor nosi u srcu svome, jer to srce mora ruina[249] postati zarad Lica Njegovoa, Stoga, u tom staništu ruine srca, haribdama (mestu ruine), pitaj o onima koji razumom svojim nastoje dokučiti tajnu ljudskog postojanja, ali nećeš ih tamo naći. Samo kad se razum pokori i prizna svoju nemoć, put ljubavi i ruine može početi.

Oni koji su se predali ovoj istini, da čovek mora sebi dati Uzvišenom Istinitom (Gospodu) i zarad Njega žrtvovati svoju dušu i život, zaista, vilike blagodeti su na njemu, jer su prozreli početak tajne celog svemira. Mada je puno išereta(znakova)[250] i znakova o tome, vani i unutra nas, malo je onih koji te znakove slede i stignu na duhovni razinu tajnoznanac.

O Gospode, svo moje postojanje je zarad Tebe, sa svakim atomom svoga bića ja žudim za Tobom, Sem ovoga, drugog puta nema. Ijaoj onom licemeru koji stalno da druge ispravi, a sam je u teškoj zabludi.

Moja pamet je podlegla žudnji srca i sada me srce vodi kao bezumnik kud poželi. samo je On taj koji srcem krade, On je taj Gospodar srca koji zateže Svoj konop oko njega i vodi ga kud poželi.

Sve je spremno za hal (ushićenje)  ljubavi i slavljenja[251], ali bez Prijatelja sve je isprazno. Sva ushićenja i duhovni nivoi (mukami) su samo prepreke na putu do Voljenog Svevišnjega, sve je samo prašina u poređenju sa Njime, nema smiraja sve do susreta s Njim.

O Hafize, ne tuguj što život prolazi i vetar jeseni već donosi vesti o zimi – počinku, utrnuću, nestajanju – vreme proleća i opijenosti prolazi. Trn na ruži života je prolaznost i smrt, ali budimo zadovoljni (svime što nam je bog dodelio) sa ovim, jer to je želja Voljenoga. On je stvari tako postavio, svaki ubod trna odvodi nas do još lepše ruže, i sve tako dok ne ugledamo najlepšu ružu svemira – Voljenog, Duše Duša.

GAZAL  28

Srce i vera odoše, a srcekradljivac, kudeći, podiže,

Reče: Sa mnom ne sedi, jer spasenje ode od tebe.

Za koga si čuo da je na ovome poselu, i za tren, sretan sedeo?

I koji se nije, na kraju ovog razgovora najprisnijeg, u kajanju digao?

Ako je sveća, jezikom svojim, hvalisanje tog nasmejanog lica izrazila,

Pred ljubavnicima Tvojim, u noćima totalnog prihvatanja, ona se dizala.

U bašti, vetar proleće, sa međe ruže i čempresa,

U žudnji, za tim licem i stasom tvojim, se podiže.

Opijena ti prođe, a iz staništa anđeoskog,

Kad te videše, sudnji dan[252] nastade!

Pred kretanjama tvojih stopala, od stida glavu ne podiže

Gordi čempres, sav dražestan od silne lepote.

Pa makar i život izgubio, odbaci svoju odeždu, o Hafize,

Jer vatra se od odežde licemerstva i moći okultnih podiže!

PREPEV  28

Srce i vera odoše, a srcekradljivac ustade;

Beži od mene – reče – jer spasenje ode do tebe!

Zar je iko na poselu ovom i kap sreće doživeo,

A da nije, na kraju, krčmu ovu očajan napustio?

Ako je sveća, i na tren, hvalisavu glavu obasjala,

Zar nije u očima ljubavnika beskrajnim noćima sijala?

U bašti, vetar proleće, sa međe ruže i čempresa,

Žudeć’ za licem tvojim, diže se put plavetnila.

I visoko je stanište anđela, kad ti prođe opijena,

Spopao sudnji dan pusti, jer videše šta je žena.

Pred korakom tvojim prhkim, čempres se gordi postidi,

Uvehnu lepota njegova, kad kraj njega prođe ti!

Odbaci odeždu, po cenu života, o nesretni Hafize,

Jer odeždu čuda i licemersta vatra pakla proždire!

Sve ode, i srce i formalistička vera,srcekradljivac (dilber), u zanosu, sred ruiniranja ustade, kudeći one koji lažnu sigurnost na ovome svetu traže.

Zaista, u krčmi ovog sveta materijalnosti sretnih nema, jer svi na kraju moraju pasti u prašinu pre Gospodom Uzvišenim. Zato smiraja i sigurnosti u toj krčmi nema, sve dok čovek ne shvati da drugog odredišta sem Gospoda Uzvišenog nema.

Pa šta ako je bleda svetlost zasijala zbog sreće ovoga sveta, prava svetlost, svetlost ljubavi i predanosti, sija večno u srcima onih koji su predani putu istine.

Sav materijalni svet robuje prolaznoj lepoti. Ona može biti toliko zanosna, snažna i opčaravajuća da i anđeli nisu hladnokrvni spram nje; ovo je naravno samo metafora da bi se upravo opisala snaga lepote koju materijalni svet ima: Sve pada na prostirku za molitvu pred lepotom žene: čempresi, ruže i anđeli.

Ali, dragi moj Hafize, iskidaj i baci hrku (odeždu) časti, okultnih moći i licemerstva, jer zaista nema žešće vatre od vatre koju ova odežda izaziva.

GAZAL  29

Odraz lica Tvoga u svakom duhovnom putu naš saputnik je;

Miris lokni Tvojih, večno, vesnik duši našoj je.

Za nevolju ljudi samoljubljivih, koji bi ljubav da zabrane,

Lepota[253] lokni Tvojih naš pouzdani dokaz je.

Pogledaj šta jamice na bradi Tvojoj govore;

Hiljade Jusufa[254] egipatskih u taj bunar upade!

Ako lokne duge Tvoje, ruke naše ne dosegnu,

Greh sreće izgubljene i kratkih ruku naših je.

Reci vrataru na vratima isposnice,

Od povučenih spašen je onaj, koji prašina našeg stecišta[255] je.

Ako kao prosjak, Hafiz pokuca na ta vrata, otvori,

Jer već godinama u potrazi za tim Licem Mesečevim je.

Mada likom svojim, za naš nazar[256] pokriven je,

Večno u nazaru[257] našeg smirenog srca je.

PREPEV  29

Odraz lica Tvoga u svakom duhovnom putu[258] je

Vesti duši našoj Tvoje mirisne lokne donose.

Pouzdani dokaz, za one koji ljubav kude,

Lepota je lica Tvoga, veličanstvene lepote Tvoje.

Pogledaj samo što nam smejavice Tvoje govore;

Hiljade, Jusufe, egipatskih u taj bunar upade!

Ako ruke naše ne dosegnu Tvoje duge uvojke,

Greh je ruku kratkih i te sreće izgubljene.

Reci suhom isposniku, pred vratima isposnice,

Spašen je samo onaj pred vratima mehane!

O, Hafize je prosjak, otvorite ta vrata!

To Lice Mesečevo njegova prsa traže!

Mada Voljenog ne vidi i zastrt provodi dane,

Oči Prijatelj[259] znaju za njegove rane.

O Bože, lica Tvoga odraz, miris Tvoj i Biće u svakom je duhovnom putu. U svakom iskrenom putniku duhovne staze odražava se Tvoja suština i taj miomiris vodi našu dušu k Tebi.

Oni koji napadaju Tvoje ljubavnike, Tvoju Veličanstvenu lepotu, ne vide, ne znaju šta je ljubav prava, šežnja srca i miris Tvoj kojim su ljubavnici opijeni i zaneseni.

Smiluj se robu Božijem, Lice Tvoje nasmejano sagori na hiljadu srca; u bunar Tvojih smejavica upade i u njemu nestade na hiljadu ljubavnika…

Smiluj se robu Božijem,ako Te ne pronađem u srcu svome dok smo još tu na ovom materijalnom svetu, onda naš život nema nikakvog smisla. Grešan je svaki čovek koji nije sagoreo u ljubavi za Tobom.

Suhi isposnik nema pristupa tajnama Tvojim. Samo onaj skrhanoga srca, u prašini ruiniranja, sigao je svoju suštinu, ušao je u Božiansku prisutnost Gospoda svoga.

I mada je on grešan i slep, kao i svaki drugi čovek, ipak Te nije zaboravio, ipak ti si ga izabrao za ljubav Svoju i blizinu.

GAZAL  30

Ono što ljudi u isposnici zovu noć suda Bpožijeg, noćas je;

O Bože, iz kog sazvežđa puštena ova sreća je?

Da ruka onih nedostojnih ne bi lokne Tvoje dotakla,

Svako srce u krugu molitvenom[260], O Gospode, O Gospode, uzdiše!

Ja sam onaj ubijeni jamicama na Tvojoj bradi, jer na sve strane,

Vratovi mnogih duša ispod tih jamica nalaze se!

Licu moga konjanika,[261] mesec ogledalo drži;

Kruna sunca visokog, prašina, pod kopitama vranca njegova je.

Pogledaj odraz znoja na njegovim obrazima, jer sunce, vatrenog lica,

Sve dok postoji, žudeć’ za tim znojem, vatreno je.

Ja neću napustiti vinsku čašu ni rubinske usne Prijatelja;

O isposnici, dozvolite mi, jer to moja vera je.

Ko to na moje srce uputi strelu ispod oka svoga?

Hrana Hafizove duše ispod osmeha Njegovih usana je!

Voda života kapa sa kljuna moje rečitosti;

Crna vrana moga pera, o kako uzvišene prirode je!

PREPEV  30

Ono što isposnici zovu noći suda božijeg, noćas je;

O Bože, reci mi, otkud ova blagodat spusti se?

Da ruke nezrelih ne dirnu Tvoje duge uvojke,

O Gospode, O Gospode, O Gospode, srca u krugu mole se.

Ja sam onaj, kojega lepota Tvoja uništi;

U osmehu Tvojem, O Gospode, mnogi ljubavi nestadoše.

Kroz noć sad hita konjanik mesečevog lika,

Pod galopom vranca njegova, sunce, prašina, pusta je!

Sa njegovih obraza sija, gori, vatra ljubavi!

U samom srcu svemira ta vatra večito sijaće!

Ne dam usnu Prijatelja, ne ostavljam vino ljubavi;

Ta sudba mi je dana, isposnici, dozvolite.

Ovo jadno srce spržiše vaši pogledi;

Tvoji osmesi, O Gospode,život mu opet dadoše.

U rečima ovim Hafiz nađe vodu života;

On pije vino ljubavi, al’ večito žedan ostaje!

O Gospode, sa kojih tajanstvenih podneblja, iz kojih skrivenih sfera spušta se i izvire milost, blagodat i ljubav Tvoja?

O Gospode, ljubav naša, žudnja naša, žar naš za Tobom i Tvojim nebeskim uvojcima, prži one nezrele i ne da im bliže; kao što žar i vatra ljubavi mame i privlače ljubavnike sve bliže ognju Prijatelja (Boga), tako one nezrele ta vatra plaši i odbija, daleko u predele leda i zime, pustoši i praznine, jer bez žara za Svevišnjim sve prašina je.

O Gospde, O Gospode[262] , ubi me Tvoja lepota! Tvoj osmeh me uništi! Svaki onaj koji se zapali u vatri ljubavi mora izgoreti, mnogi ljubavnici su na tom putu pali, ali u tom sagorevanju, nestajanju, iščeznuću – fani (prolaznost, nestajanje u bogu)[263] – sve se dobija; kao ptica feniks, ljubavnik se iz svog pepela rađa i započinje svoje postojanje u Njemu – baka (večnost, istinsko postojanje u bogu, obitavanje u Bogu).[264]

O, kako je lep čovek savršeni[265] onaj koji galopira ka Gospodu Veličanstvenom. Što Mu je bliži, ogledalo njegovog srca sve više i više odražava Lice Svevišnbjega. Šta je sunce i svetlost njegova prema onome koji srce svoje čisti svetlošću Prijatelja (Boga)…

Samo jedna iskra svetlosti odsjaja Njegova u isto vreme potamniće sve i daće život svim suncima ovoga svemira. Onaj koji putuje ka Gospodu Uzvišenom, onaj koji čisti svoju dušu, ne bi li se na njoj ukazala boja duše, boja večnosti, zaista je najuzvišenije Božije stvorenje.

O suhi pobožnjaci, ja napustiti neću ljubav ovu, ovaj plamen u kojem sagorevam. Nisam ja stvoren za pedantnu, proračunatu pobožnost. Ja sam onaj zaluđeni, izgubljeni, opijeni umom Prijatelja (Gospoda). Dozvolite ljubavnicima, oni su odabrani i nemoćni da se odupru lepoti Voljenoga.

Ali, jaoj, zalud je govoriti, suhi isposnik se ne može savladati, on očima i pameću svojom mora pržiti i osuđivati ljubavnike. To je jednostavno jače od njega, a sve je to, u biti, Njegovo delovanje. On izabire Sebi ljubavnike, pa onda pošalje pobožnjake da ih bihuzure[266], samo da bi ih On potom spasio svojom ljubavlju i blizinom.

U rečima ovim Hafiz nađe vodu života, on pije al’ večno gladan osta

GAZAL  31

Za tobom žudeći, otkuda za vinom žudnja,

I stoga krčagu reci: Prođi se sebe, jer kuća vina ruina je.

Pa bilo to i vino raja, ispljuj ga jer bez Stvoritelja,

Svaki šerbet koji pružaš, sama srž bola je.

Avaj, srcekradljivac[267] ode, a u suznom oku,

Slika Njegovog javljanja je nestalna ko voda.

Oprezne budite oči moje, jer sigurnosti nema,

Od bujice večne, u ovoj kući sna.

Ljubljeni[268] kraj tebe prođe bez zara,

No tvoj pogled strancima ode, te On osta iza zastora.

Od kada ruža ugleda čari tvojih rumen obraza,

Vatra njene zavisti, bolnog srca, u ružinoj vodi je ostala.

Put tvoj, kakav je to Put, od velikog čuđenja,

Okean nebeski, puka je prašina.

U kutku moga razuma, ne traži mesto saveta,

Jer ta kuća je puna zvuka harve i rebaba.[269]

Pa šta ako je Hafiz ljubavnik, vinopija[270], šeret,

U doba mladosti, svakakva ludorija je potrebna.

PREPEV  31

Kraj žudnje za Tobom, ovom robu Božjem, šta će nam kuća vina;

O ljubavniče, prođi se sebe, mehana[271] je puka ruina!

Ispljuni vino rajsko, bez Stvoritelja nema mira,

Slatki šerbet što ti nude je samo bol i tmina.

Avaj, Srcekradljivac, u oku suza osta;

Miris Njegov luta, gore sred visina.

Oprez oči moje, sigurnosti nema,

Od bujice večne, u ovoj kući dima.

Voljeni, kraj tebe, bez zara prođe,

A ti gledaš varku i ne znaš da Ga ima.

Otkada ruža vide čari rumen lica,

Vodisu joj natopiše zavist i mučnina.

Zapanjen sam, O Gospode, pred ovim Putem Tvojim;

Okean nebesa, kraj njega, pusta je maglina.

O, ne traži saveta od ovog slabog razuma,

On je pijan od muzike struna, violina.

Pa šta ako je Hafiz šeret, ljubavnik, vinopija,

Ludovanje u mladosti, nužna je vrlina!

Šta je to vino o opijenost naspram žeđi za Prijateljem (Bogom), šta je ruiniranje, kuća ruine, naspram žudnje da se Voljenom srce preda?

Šta je raj bez Stvoritelja i sve čari ovoga sveta? Bez Prijatelja sve je magla, samo bol i tmina.

Bez Srcekradljivca (Dilbera) srce kopni, a u oku suza žudno gleda u visine za mirisom Njegovim.

O, oči moje, ne gledajte tmine, jer bujica prolaznosti guta one nemarne i uspavane.

Voljeni je tu, kraj vas, blizu, a daleko; nemar naš Ga drži iza zastora, a žeđ i ljubav za Njime skida zastore, sa Njegovog lica veo.

Zavist je opšti zakon sveta materijalnosti; zbog zavisti u srcima ljudi stvara se bol i gorčina.

O Gospode, kako su čudesni i suptilni Tvoji putevi; put nebeskog svoda, njegovo prostranstvo i lepota, prema Putu Tvome je samo magla i prašina.

O ljubavniče, ne traži da te vodi tvoj slabašni razum, ne traži da te vodi Hafizovo opijeno srce, jer on je mlad i zaluđen, šeret, ljubavnik, vinopija (rindan), sklon čudnovatim putevima i ludorijama. Stoga, traži voljenog bez predaha, upusti se u razne ludosti, al’ Prijatelju srce predaj.

GAZAL  32

Samo jedna vlat Prijatelja, hiljade je srca svezala,

Put od hiljade melema, ona je odvezala.

Da svi mogu vetru mirisnom dušu svoju dati,

On vrata želje, zatvori, a otvori riznicu mošusa.

Srce me boli, jer Prijatelj, poput mladog meseca,

Pokaza obrve u kretnji nebesa, al’ osta Lica pokrivena.

Sakijo[272] u pehar naš nasu vino mnogih boja;

Pogledaj samo kako tu lepotu u vinski pehar sveza.

O Gospode, kakvu to čaroliju učini krčag dugovrati,

Te unatoč slatkom grgutanju, usne krvave zatvori?

Kakve to note lutalica pesnik u plesu derviškom[273] zasvira,

Pa za ljude bogoopijenosti i ushićenja vrata zapanjenosti zatvori?

O Hafize, onaj koji želi sjedinjenje, ali ljubavi nema,

Plahtu belu, da obiđe kjabu[274] srca, bez pranja ritualnog sveza.

PREPEV  32

Samo jedna vlat Prijatelja, hiljade je srca svezala;

Hiljade melema na rane ona je uvezala.

Da svi vetru mirisnome daju dušu svoju,

On otvori riznicu mošusnu, a puste želje sveza.

Srce mi izgori, jer Priajtelj, poput mladog meseca,

Obrve pokaza, al’ pokri Lice u kretnji nebesa.

Sakija u krčag nasu vino mnogih boja,

Tu nebesko lepotu u vinski pehar sveza.

O Gospode, kakvu čaroliju Ti sada učini,

Pa se slatko vino u krv moju pretvori?

Kakve to note lutalica pesnik u derviškom plesu zasvira,

Pa za ljude ushićenja vrata bogoopijenosti zatvori?

O Hafize, ko ljubavi nema, a ipak traži stvoritelja,

Kamen srca, bez pranja ritualnog, kjabu zalud obilazi!

O Gospode, samo jedna vlat lokni Tvojih na hiljade srca je porobila, ali onima koji dodir njen osetiše na hiljade boli je ugasila.

Onima koje Ti zavoliš, riznicu svoju mirisnu ti otvaraš; u tom miomirisu Tvoje blizine nestaju sve želje; srcu nema druge već da se pokori i preda vetru Tvoje večnosti i blaženstva.

Jaoj bolno srce, koliko li ti patiš zbog Prijatelja (Gospoda) koji igra svoju čudesnu igru skrivanja i pokazivanja, daljine i blizine!?  Time On lomi srce, melje ga, da bi na kraju bilo dostojno Njegovog dodira, Njegovog lica.

Ko si ti, o sakija, koji igraš svoju igru opijenosti i lepote? Ti si onaj, Voljnim nadahnut, u tom nadahnuću je večnost. Ti si odsaj večnosti na iskrenim srcima. Ti si rob Večnog Gospodara.

Gospodaru moj, Ti si Onaj koji me opija, Ti si Onaj koji mi slatko vino nudi, ti si Onaj koji tu slatkoću u krv pretvara i pokazuje mi da je sve gorčina bez lica Tvoga, da krv svoju moram dati da bih Tebe zadobio. Ti nam pokazuješ slatkoću na svakoj stepenici puta, ali čim se na nju popnemo, Ti nam otkrivaš njenu gorčinu, jer nema ushićenja, nema uporišta (na duhovnom putu) i nema smiraja do konačnog viđenja.

O ministrelu, pesniče lutalico, o zaneseni ljubavniče, ti znaš note koje će prepoznati samo ljubavnik, ti znaš božanske zvuke koje niko ne poznaje, sem onih čija srca gore za Prijateljem.

O Hafize, pa zar više nije jasno da bez ljubavi i žudnje za sjedinjenjem duhovnost nema vrednosti? Bez ljubavi nema vere, bez želje za sjedinjenjem, blizinom Uzvišenog Gospodara, sve je dim i magla.

GAZAL  33

Otkad Gospod tvojim čarnim obrvama dade obličje,

Rešenje mojih nevolja, u pogledima tvojim, dao je.

Mome i srcu slavujskome, On mir odnese,

Kad nam dade naricanje, za tobom u svitanje

Od naših dela i srca ružinoga, hiljade veza otpusti,

Povetarac ružin, čije srce čežnja za tobom ponese.

Vezan za tebe, sa okretanjem nebesa, zadovoljan sudbom svojom postadoh,

Al’ kakve koristi kad kraj konopa u tvom zadovoljenju[275], Bože, je?

Na moje jadno srce, poput latica mošusa, ne veži čvorove,

Jer sa tvojim loknama, otpuštanje čvorova, stari dogovor je.

Ti, sam, drugom si život bio, o vetre sjedinjenja,

Gle, zablude moje, što srce nade u odanost tebi položi.

Zbog tvoje nepravde, rekoh, ovaj ću grad napustiti;

S osmehom ona reče: Idi, Hafize, a ko ti stopala drži?

PREPEV  33

Otkad Gospod obrvama čarnim dade obličje,

U pogledima, tim zanosnim, sva moja sreća je.

Mir odnese mome i srcu slavujskome,

Kad nam dođe naricanje za dragom u svitanje.

Od srca moga i ružinoga, hiljadu muka odveza,

Povetarac, čije srce žudnja za tobom ponese.

Vezan za tebe, ja sa svime zadovoljan sudbom svojom postadoh,

Al’ kakva korist, u tvom zadovoljenju Bože taj konop je.

Na ovo jadno srce, k’o pupoljak mirisno, ne veži čvorove,

Jer razrešenje, lokne tvoje, davno mi obećaše.

O vetre sjedinjenja, tvoj lahor drugom život dade,

Gle, zablude moje, da u tebe položih svoje nade.

Zbog nepravde tvoje, draga, grad ću napustiti,

Idi, Hafize, ko te drži, reče ona, smešeći se.

O Bože, Ti si ovom svetu materiajlnome dao čar i lepotu; mene jadnog zaveo pogledom zanosnim očiju prolaznosti.

Tada Ti ukrade mir iz srca moga koje, poput slavuja u svitanje, nariče i tuguje zbog tih varljivih očiju.

O Bože, Ti vezuješ i odvezuješ; svesno il’ nesvesno sve Tebi robuje, pa i ovaj svet materijalnosti. Tako Ti nama otvaraš i zatvaraš Svoju lepotu večitu; na trenutak, Ti nas vezuješ za prolazno da bi nam uvek iznova pokazao nemoć svega stvorenog pred Tobom. Tako se srce naše kida i lomi, sve dok ne umre za sve ostalo osim za Tebe.

I kada se srce potpuno preda i i kada u potpunosti prihvati sudbu svoju (volju tvoju u svemu) – a svime Ti upravljaš – i to je milost Tvoja, a nikako zasluga ovoga nemoćnog i skrhanog čoveka. O Bože, sve je u Tvojim rukama; one otpuštaju i stežu konop Tvoje milosti, Ti si početak i kraj svega.

O, ne vezuj ovo jadno srce za ovaj prolazni svet, razreši ga, oslobodi ga, smiluj se na njega, jer to je obećanje Tvoje još iz praiskona; čim srce zna za Tebe i Tvojim putem brodi, ono je određeno da Tebi i stigne.

Vetar jedinstva sve nosi i u ruinu pretvara, ali i žudnja za jedinstvom je zabluda srca; samo za Prijateljem (Bogom) se sme žuditi. On je jedini istinski objekat naše čežnje; valja se potpuno predati vetru Njegovo volje; to uključuje sve duhovne uporišta (obitavanje u nivoima) pa i stanište (nivo) jedinstva.

O svetu materijalnosti, napustiću te zbog tvoje nepravde, zbog tvoje varljivosti otrgnut ću svoje srce od tebe. Hoćeš, Hafize, svet materijalni veli, ali i to samo uz pomoć Prijatelja (Boga); pa zar već nisi i sam rekao da te On vodi, vetrom Svojim mirisnim, loknama Svojim dugim, samo On usmerava nesigurne korake tvoje večnom stazom Svoje Milosti…


[1] Sakija  – Točioc Vina Ljubavi; onaj koji toči vino ljubavi, može se odnositi na šejha a može i na Gospoda Uzvišenog; O Sakijo prošetaj se unaokolo i krčag vina ponudi

[2] sedđadu

[3] Pir Mugan  –  pir magije, pir onih koji su opijeni, stari Učitelj Onih Opijenih Ljubavlju; Učitelju Magije Ljubavi

[4] salih  – pravednik

[5] abera

[6] mekame  –  mukam, stanište, postaja, razina, nivo na duhovnom putovanju;  Mukam je mesto za odmor na Putu u bilo kom suptilnom nivou;

[7] Džanan – Voljeni, duša duše, Gospod, Svevišnji

[8] hal  – ushićenje; pojava, stanje, odnos duše i tela u datom trenutku,

[9] Hudur  – prisutnost srca, svesnost Gospoda;

[10] gajb  – skriveni svet, nevidljivi, tajanstveni svet; skriveno, onostrano,

[11] Hafize ako žudiš za Njegovom prisutnošću ne udaljavaj se

[12] Starog učitelja

[13] harabat  – mesto ruine, mesto gde se srce u ruinu pretvara; scila i haribda srca

[14] himmet  – blagoslov, usmeravanje srca prema Gospodu, nečijim blagoslovom

[15] rindan  –  boem, onaj čije je srce sagorelo,. pretvorilo se u ruinu, sred haribde-mesta u kojem se srce u ruinu pretvara

[16]Džanan – Svevišnji, Voljeni, Duša svih Duša,

[17] nefs  –  sopstvo, lažni ego, niski ljudski prohtevi, sedam želja, sedam smrtnimh grehova, porivi,

[18] ašk – ljubavni zanos, privrženost Uzvišenom Gospodu

[19] šejh – duhovni učitelj, vodič sufijskog reda

[20] Hakk – Istiniti, ime uzvišenog  Gospoda; istina, Stvarnost, Bog, Braman, božije svojstvo Istine

[21] Soluk – nisam našao značenje, da li se misli na stanje sulukijata

[22] ibadet – iskazati delima predanost Gospodu).

[23] Feniks, inače SiMurg znači _ trideset ptica

[24] Sadana, praksa, stremljenje, nastojanje (napor)

[25] ašik – Božanskom ljubavlju opijeni

[26] Zakučit – šta to znači

[27] Ozuhure  – pojaviti se

[28] rindan – onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo u ruinu sred harabata (haribde)-mesta u kojem se srce u ruinu pretvara

[29] takva – bogobojaznost, pobožnost

[30] salihini

[31] žičani muzički instrument, ima samo 4 žice

[32] Halvet –  Izdvojenost, povlačenje, askeza

[33] Hrka – grubi ogrtač derviša

[34] Rijaluk – licemerstvo, pretvaranje

[35] Dost – bukvalno prijatelj; Uzvišeni Gospod, Stvoritelj

[36] Jarane; jaran – Množina od jar – prijatelj, Voljeni, Gospod, u engleskom često Beloved

[37] nazar –  pogled Gospoda ili nekog od Njegovih Prijatelja

[38] teslimijata – pokornost Gospodu, ali i čoveku koji može da nam približi Njegove tajne, sa zadovoljstvom primiti svaki udar sudbine

[39] Kandilj – sveća, fitilj, lampa, pretpostavljam

[40] Mejt  – nisam uspeo da nađem značenje

[41] ben – mladež, bindu, tačka usred čela koja označava „Ja i moj Otac smo jedno“; jedinstvo duše sledbenika/ce i Boga; za taj Hindu mladež lepote, tačka koja se stavlja na čelu

[42] Samarkand simboliše ljudsku prirodu, narav, tabiat

[43] Točiocu Vina Ljubavi

[44] reka i šetalište u Širazu

[45] vrt u Širazu u kome je pokopan Hafiz

[46] Sinije – Sto, trpeza koji stoji na zemlji i može se okretati; sto simboliše oltar, tj. nebo

[47] Džemal  –  svojstvo  Božije lepote i milosti; Lepota, jedno od Gospodovih imena; Džemalu Jaranu (Prijatelju); lepoti Najvoljenijega (beuty of the Beloved) lepoti Voljenoga nije potrebna naša nesavršena (neupotpunjena) ljubav. Lepoti Božijoj

[48] Mladež, puder (ukrasi) i boja reprezentuju mastiloo, boju, tačke i linije Kurana

[49] gajb – misterija, sakriveno, onostrano, nevidljivi, tajanstveni, skriveni svet; tajne skrivene ne traži; tajnu vremena ne traži; tajne sveta ne traži

[50]Božiji Izaslanik, Zulejha je bilažena koja se ludo zaljubila u njega, jedan od najlepših izaslanika

[51]Sa razlogom lepote koja je svakodnevno narastala (apsolutno postojanje, stvarni voljeni, Bog) da li sam mogao (prvog dana) znati da će ljubav prema njemu dovesti Zulejku (nas, stvari moguće) van iza platna jednostavnosti  (čista (sušta) egzistencija Boga).  “U svetu ne-postojanja i mogućnosti, kada sam osmotrio veličanstvenost istinske lepote sa različitim kvalitetima, znao sam s izvesnošću da ća nas Ljubav izvesti van iz zasede”.

[52] Duhovni učitelj

[53] Onaj koji toči vino ljubavi

[54] Hakk – Istiniti, Uzvišeno Ime Gospoda, Bog, Stvarnost, Bramand

[55] Niske pobude, strasti, prohtevi; sedam unutrašnjih napasti: pohlepa, proždrljivost, mržnja, zavist, ljutnja, strast (seks), oholost

[56] Vetru Saba; povetarac koji rashladjuje zrak u Iranu; simbolično, vetar koji nosi radosne vesti; Saba _ belkisin grad-država

[57] hal – ono što se javlja u srcu, duhovni trans koji donosi ekstazu

[58] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[59] Habbib  – miljenik, omiljeni, najviši stepen ljubavi prema Gospodu; beloved – najvoljenijim

[60] muhabban – oni ljubljeni, predani ljubavi, ljubavnika

[61] Zuhra – žena koja je po predanju pretvorena u Veneru (Zvezda Danica)

[62] Mesih – Mesija,  Isa, Isus

[63] Zahra  –  po predanju žena koja je pretvorena u Veneru

[64] pejgamberi – poslanik, vesnik, glasnik, izaslanik

[65] obilaziti neko mestu u krugu, obilaziti oko Kjabe

[66] svojih niskih pobuda, sopstvo  (self- sebe), lažni ego, može se prevesti i kao sebe samoga, u smislu svoj lažni ego  ili  sopstvo

[67] po predanju žena koja je pretvorena u veneru

[68] Jaran – množina od Jar što znači Prijatelj, Gospod; na engleskom se često prevodi sa Beloved – Voljeni (Najvoljeniji).

[69] Onaj što toči vino ljubavi, mehandđija

[70] Ogledalo Sikandara; Sikandar   –  Aleksandar Makedonski

[71] Veliki persiski kralj

[72] Marifet – spoznaja Gospoda, božansko znanje, čit, dnyan

[73] Sudbinu –

[74] Aškom – ljubav, ljubavni zanos, privrženost Uzvišenom Gospodu

[75] Bogataš u doba Musa koji je bio proklet zbog svoga zuluma

[76] Far –  polkrajina u Iranu u kojoj se nalazi Širaz

[77] Šejh – duhovnik, duhovni učitelj, vodič sufijskog reda, pročelnik tekije

[78] Halali –  šerijatski dozvoljene stvari; na tome  Hafizu oprosti, pročisti grehe Hafizove i oprosti mu.

[79]Aška – ljubav, ljubavni zanos

[80] O ti što točiš vino ljubavi

[81] ibedetom – iskazati delima predanost Gospodu)

[82] Služba, nesebično služenje drugima

[83] batin- unutrašnjost, tajna, jedno od Gospodovih imena

[84] Dova – molitva, zaziv Uzvišenom

[85] Padišahu   –  Car, kralj, monarh

[86] Nazara – blagosloveni pogled allaha ili nekog od Njegovih prijatelja

[87] Proživljenje, dan kad će sve duše biti proživljene; sudnji dan, opšta propast sveta

[88] ašicima

[89] Muršide –  učitelj, duhovni predvodnik, uputitelj

[90] Sabaha –  jutarnja molitv, period od zore do izlaska sunca

[91] Blagosloveni pogled

[92]Kakav kijamet –

[93] Džanan – Svevišnji, Duša Duše, Gospod, Voljeni, u Vedanti je to Avatar

[94] Evlija  – Gospodovih prijatelja

[95] Sudnji dan; dan kada će sve duše biti proživljene, mahapralaja

[96] Kada ugleda lice svevišnjega ljubavnik izgara u vatri ljubavi i sagoren nestaje u poepelu da bi kad potpuno sagori bio ponovo rođen iz vatre kao u Jedinstvu sa Bogom kao što se ptica Feniks rađa iz vatre u kojoj je sagorela.

[97] Sufija – derviš, onaj koji je pročistio svoju dušu

[98] Rindana –  onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu, sred harabata – mesta u kojem se srce u ruinu pretvara

[99] Hal –  pojava, stanje, odnos duše i tela u datom trenutku, ono što se javlja u srcu

[100] Anka – ptica feniks koja živi sama u pustinji, Simurg – trideset ptica, bukvalni prevod

[101] Murid  –  učenik, onaj koji žudi za znanjem, sledbenik sufiskog reda

[102] Džam – pehar, Svesno jedinstvo sa Bogom, Bogo-ostvarenje, Čaša Istine; Džamšid  -Persiski kralj koji je posedovao džem – čaša  istine, Božanska Spoznaja

[103] Saba – Povetarac koji rashlađuje zrak; vetar koji nosi radosne vesti; o povetarcu idi,

[104] šejhu

[105] Skraćeno od gore pomenuti Džamšid

[106] Šejh – duhovni učitelj; šejhu Džemsu – učitelju Džemšidu koji je posedovao čašu istine, Džam – pehar, Svesno jedinstvo sa Bogom, Bogo-ostvarenje,

[107] murida -onaj sa duhovnom težnjom

[108] Akl – pamet, razum

[109] Mahruma – poverenik, posvećenih, mahrem esar – poverljivi čuvari tajni

[110] Dunjaluka – ovaj svet, materijalizam

[111] Njegovog Džemala, Džemal – svojstvo božije lepote i milosti; Lepota, jedno od Gospodovih imena

[112] Staništu mirisa

[113] Glasnogovorniče, vetar koji nosi radosne vesti

[114] Hal –  pojava, stanje, odnos duše i tela u datom trenuktu, ono što se javlja u srcu

[115] Uharabate, harabat – mesto ruine, mesto gde se srce u ruinu pretvara

[116] Pokrajina u Palestini iz koje je bio Jusuf

[117] Kurtališeš, Oslobodiš, spaseš

[118] rindanuj

[119] Niskim strastima, pobudama

[120] Hajret – zapanjenost; ja bi reko da hajra znači svrha

[121] O, jarani tarikat -o prijatelji na duhovnoj stazi  tarikat – idejni sistem načina života zasnovan na šerijatu, kako ga je shvatio i primenjivao neki verski velikan ’pir , takvi verski velikani bili su osnivači tarikata, islamsko duhovno obgatstvo, red, put.; duhovni Put, ezoterični put duhovnog razvoja.

[122] U harabatu Mughama ovde; Pir Mughan – Savršeni Učitelj, bukvalno Pir Magija, pir onih koji su opijeni ljubavlju; in the Fire-worshiper’s Tavern – u Mehani (Taverni -Kuća Vina) obožavaoca  Fatre(Zaratrustrijanci, Parsi, su obožavaoci Vatre, i za njih je vatra svetinja, stoga zoroastrijanci ne puše).

[123] Ezelu – bespočetku

[124] Muridi – učenici, onaj koji žudi za znajjem, sledbenik sufijskog reda

[125] Divanija  – lud čovek, onaj koji nezna za sebe

[126] Sulufa  –  možda zulufi, a verovatno, lokne, uvojci

[127] Mejhana  –  kafana, kuća vina; Sakija je prodavac vina, krčmar, Rindan je pijanica onaj koji konzumira vino a Mehana je mesto vina, gde Sakija daje vino Rindanu. Mehana može biti bilo koji nivo na duhovnoj stazi  gde dolazi do opijenosti vinom istine, jer i najmanja kapljica božanskosti dovodi do nezamislive opijenosti božanskošću i pretvara tragaoca u pijanicu opijenu vinom ljubavi, koji kao ludak žudi za još vina koje je oplemenilo njegov život ali je i svaki moment pretvorilo u nesagledivu agoniju izgaranja u vatri ljubavi.

[128] Ajet – deo Kur’anske sure

[129] Edeba  –  šta to znači, ebed  – večnost

[130] Tavvafe  –  obilazak oko Kjabe prilikom umre i hadždža

[131] nur  – ekstazom, blještavilo, svetlost

[132] Jaran, Bog

[133] lezet  – zadovoljstvo, užital

[134] Simbol prosvetljenja, susret sa Savršenim Čovekom, ako se ne varam

[135] ašk  –  ljubav, ljubavni zanos, privrženost Uzvišenom Bogu

[136] alem  –  svet, zemlja, svemir

[137] misli se na Kijamet  –  proživljenje, dan kada će sve duše biti proživljene, Sudnji Dan

[138] halal  –  šerijatski dozvoljene stvari, zakonito

[139] haram  –  (verski) zabranjeno, nedopustivo delo, nezakonito

[140] dilbar, dilber  –  dil – srce,  bar  – odneti, Voljeni koji srce odnosi, Gospod

[141] ahbab  –  miljenik, prijatelj, blizak drug, prisni prijatelj

[142] Ružičnjak inače simboliše i Edenski vrt, Rajski Vrt (Paradise u engleskom)

[143] Džanan – Duša Duša, Duša svih Duša

[144] vuslet  –  jedinstvo, sjedinjenje

[145] nimet – blagodet

[146] Hafizov prijatelj i vezir u širazu

[147] Sakija  –  onaj koji toči vino ljubavi, može se odnositi na duhovnog učitelja ili na Boga

[148] divanjija  –  lud čovek, onaj koji nezna za sebe

[149] halka  – zikir derviša se obavlja u halki; zikr  –  sjećanje i spominjanje, prizivanje uzvišenog Gospoda, rečima, mislima i srcem

[150] gaflet – zaborav, nemar prema Bogu

[151] rindan  – boem, onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu, sred haribda – mesto u kojem se srce u ruinu pretvara

[152] Ljubav i predanost;  Halal   –  šerijatski dozvoljena stvar

[153] nefs  – Đan -požudna duša,

[154] ašk – ljubav, ljubasni zanos, Božanskom ljubavlju opijeni

[155] teslimijat – pokornost, predanost Bogu, ali i čoveku koji nam može približiti tajne Njegove, sa zadovoljstvom primiti svaki udar sudbine

[156] raziluk –  zadovoljstvo Gospodovom odredbom, zadovoljstvo sudbinom namenjenom nam po bogu, usudom

[157] Ja  – slovo arapske abecede

[158] pejgamber  –  poslanik, izaslanik, vesnik, glasnik

[159]Abdal – jedan od vrhovnih evlija – Gospodov prijatelj, bogougodnik, Dobri; Jedan od stupnjeva u hijararhiji svetaca, zauzima peto mesto u hijararhiji svetaca.

[160] fermana Tvoga ; ferman – presuda

[161] harabat –  opustošeno, haribda od Scila i Haribda, mesto propasti,

[162] Dildara  –  onaj kome se srce dariva, Gospod

[163] jarani

[164] mast  –  onaj ludo opijen ljubavlju Boga, mastani – žena mast, bogoopijeni

[165] zerru vode, zerra – mrvica, mala količina nečeka

[166] bustan – vrt, stanište mirisa

[167] Ti što točiš vino ljubavi

[168] džamšid  –  persijski kralj koji je posedovao džem – čašu istine; pehar, Svesno jedinstvo sa Bogom, Bogo-ostvarenje,

[169] dova  –  zaziv Uzvišenom, molitva

[170] vetre Saba  –  vetar koji nosi radosne vesti

[171] Da li je Jezd samo ime mesto ili se odnosi na stanje ushićenja (Jazd) tojest bogoopijenosti, hairat, ili stupor stanje u kome je neko preplavljen iskustvom i nesposoban da izađe iz tog stanja dog ga iz njega ne oslobodi neki Savršeni Učitelj ili osoba sa viših planova u odnosu na njegov nivo.

[172] nefsa –  niske strasti, pobude, porivi, sedam želja

[173] Kurban –  žrtva koja se kolje ja Kurbanski Bajram, ovce koza ,krava; srce predati Voljenom kao žrtveno jagnje

[174] harabat  –  ruinirati srce

[175] nabi  –  čisto vino tj. čisto vino spoznaje i ljubavi, nebija – nisam našao značenje

[176] pejgamberima i evlijama

[177] Perdu  –  Veo, zastor, kod nas je to i taraba

[178] ashab  –  prijatelj, sudrug, pristalica, kompanjon

[179] Pljusak; na engleskom the hailpljusak, grad, tuča, ali i pzdrav, slavljenje u hindiju jai – slava mu, neka bude slavljen. Lala je spolja prelepa dok u sebi ima crno seme te simbolizuje rđavog čoveka koji spolja često  izgleda prelepo dok je nutrina crna, rđava, što bi mi rekli ‘spolja gladac a iznutra jadac’.

[180] O nazdravi glamuroznom Sakiji, pa Poput Hafiza pij čisto vino, onda.

[181] Harabata – mesto propasti,

[182] Hudno-  bolno, ne znam šta  je a hudur je  – prisutnost srca , svesnost Gospoda

[183] haraba

[184] Hudno  – vazneseno, da li to ima isto značenje

[185] Onaj što toči vino ljubavi, Bog.

[186] žičani muzički instrument sa četiri žice

[187] sakija  – vinotočac ljubavi, ljubavi vinotočac; onaj koji toči vino ljubavi, može se odnositi i na duhovnog učitelja i na Gospoda

[188] Rindan – onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu, sred harabata – mesta u kojem se srce u ruinu pretvara; onaj od vina pijan

[189] rahmet – milost, milosrže, Božija milost

[190] miskin-garib, miskin – siromašak, nevoljnik

[191] sehur – trenutak smene dana i noći, zora

[192] mukamu – stanićte, postaja, razina na duhovnom putu

[193] jarani  –  jaran – Prijatelj,  Voljeni allah

[194] ajaz je bio sluga (rob) Mahmudov ali je bio njegov miljenik

[195] išaret – znak, ljudi duhovne spoznaje ne govore rečima već išaretima

[196] Nikab  – potpuna prekrivka za muslimanke, ono čime je žena pokrivena, pokrvika

[197] Ja Rabbi

[198] harabat – scila i haribda srca, mesto gde se srce u ruinu pretvara

[199] velnave

[200] Mughana – magije ljubavi

[201] Nur – svetlost, blistavost, sjaj, engl. Effulgence

[202] Duša Duše, voljeni, Svevišnji, Gospod, to je u indiji Avatar

[203] Pari  –  džinnkinja (džinn –  nevidljivo biće stvoreno od vatre, stvoreni su pre čoveka) poznata po lepoti kojom se svet zapali, kome goda da se pojavi, uništi ga

[204] divanija  –  lud čovek, onak koji nezna za sebe; mast

[205] Pervan – crni leptir koji sagoreva u sveći istine

[206] ašk  –  ljubav, ljubavni zanos, privrženost uzvišenom Gospodu

[207] mejhana – kuća vina, mehana, krčma; prevedeno sa kuća vina zbog asocijacije na vino ljubavi

[208] Dilber -Voljenog-koji-Srce-odnosi, ali se može prevesti i kao Kradljivac srca, onaj koji uzima srce onima koji ga vole te oni nemogu da prestanu, ni dan ni noć, da misle na Njega ni da žive bez Njega. Bez  Voljenoga oni nemaju života.

[209] ašk

[210] pervan  –  crni leptir, onaj koji sagoreva u sveći istine

[211] Ti što vino ljubavi točiš

[212] nijjet  – namera srca, dela će se suditi prema nijjetima

[213] Šta to znači

[214] Sa hukumom; Hukm – verska odredba

[215] Elest – dan zaveta sa Gospodom u praiskonu, bespočetku.

[216] kemal – potpunost, čistina od svih svojstava i dela

[217] mudri vezir Sulejmanov

[218] Mantik-ul-Tair –  čuveno delo Feriduddina Attara

[219] sufija  –  derviš, onaj koji je pročistio dušu

[220] Dđanana – Voljenoga

[221] Mutme’ina  –  jedan od nefsa, smirena duša

[222] abdest  –  očistiti se od svih sadržaja svesti osim Božanskih utisaka, impresija a čini se pre molitve ili učenja Kur’ana.

[223] Dunjuluka – grubi svet, svet materijalnosti, ovaj naš obični pojavni svet.

[224] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[225] Kjafir je aška  –  nevernik, onaj koji pokriva istinu;  ašk –  ljbavi, ljubavni zanos a pogotovo prema Bogu

[226] harabat Mughana  – u scilama i haribdama Magije (Ljubavi); Harabat  –  mesto ruine, mesto gde se srce u ruinu pretvara; Pir Mughan  – pir magije, pir onih koji su opijeni vinom ljubavi; u mehani opijenih ljubavlju, u scili i haribd ljubavlju opijenih, mesto gde oni opijeni magijom ljubavi propadaju

[227] jaran – prijatelj, Voljeni Bog

[228] Levha – zavetna ploča, ploča sudbine, tabla na kojoj se ispisuje Kuran, tabla na kojoj je napisan Kuran

[229] Harabatu – propasti srca moga u scilama i haribdama

[230] Sulejmanov mudri vezir

[231] persijski kralj koji je posedovao čašu istine, Džam – pehar, Svesno jedinstvo sa Bogom, Bogo-ostvarenje,

[232] Dilbera – voljenoga koji srce odnosi, kada je malim slovima misli se na muškarca ili ženu a velikim slovima je to Gospod.

[233] ovo su izgovorile duše u danu zaveta sa Bogom u praiskonu

[234] Dđanan, Duša svih Duša, Voljeni, Gospod, Duša Duše

[235] oni koji srce odnose, Gospod

[236] Hal naš, hal – ushićenje, zanos, ekstaza…

[237] oni čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu

[238] Perde – velovi, zastori, ono što nas zaklanja od Istine, Boga

[239] Halvet – osamljivanje, askeza,, mesto gde se izvodi osamljivanje, isposnica

[240] U halvetu Mughana – kelija Magije (ljubavi)Pretpostavljamda se tu  misli na mesto magije ljubavi, mukam, ili meso gde Bog Prebiva, samo Sedište Ljubavi, i to je mesto vrhunskog osamljivanja jer ostaje da postoji samo Ljubav i ništa drugo, ili je to mesto (mekam) nekog od mentalnih planova gde se postiže uranjanje u Srce i ovladava emocijama i osećanjima.Oni opijeni Magijom Ljubavi vole me..

[241] trena smene dana i noći

[242] Jaran – Prijatelj, Bog, Gospod

[243] dolina ispred Sinajske gore

[244] brdo Tur, sinajska gora

[245] harabat – mesto ruine, mesto gde se srce u ruinu pretvar; to je i mesto koje (četvrti plan) koje se zove prag Večnog Znanja, prag Sao-spoznaje ili Astan-e-Janan Prag Voljenog ili nebo toga plana alm-e-Ruhani  – Zaštićeni Svet i to je mesto najveće opasnosti jeru su sve želje, emociji i htenja na svom vrhuncu te putnik izgara u želji da ih ispuni i to je mesto najveće opasnosti jer ako podlegne svojim željama pada u najdublju tamu najelementarnije svesti pa se stoga zove još i Stanjem Crne Noći Duše.

[246] ljudi duhovne moći ne govore rečima već znakovima-išaretima

[247] divanija- ludi čovek, onaj koji nezna za sebe

[248] u harabatu – to je i čistilište na zemlji, dok si u telu,

[249] srce opustošeno usled neizdržive čežnje u Ljubavi za sjedinjenjem sa Bogom , patnji Pira na šestom nivou za Bogom koji vidi Boga u svemu i svima ali ga doživljava kao odvojenoga od sebi sagorevajući u sve impresije odvojenosti za Bogom.

[250] znak, ljudi duhovne spoznaje ne govore rečima već išeretima

[251] teferič

[252] kijamet – sproživljenje, dan kad će sve duše biti proživljenje; opšta propast svet, mahapralaja

[253] Džemal –  Lepota, jedno od Božijih imena, svojstvo Božije lepote i milosti

[254] Jusuf- božiji poslanik (jedan od najlepših), bio je savetnik egipatskom faraonu, Zulejha je bila žena koja se ludo zaljubila u njega

[255] Dergjaha  –  Prostor pred vratima velikana, tekija, mesto gde se sakupljaju derviši,

[256] nazar – pogled, može biti blagosloveni pogled Božanski ili pogled nekog od njegovih prijatelja

[257] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[258] tarikat  –  idejni sistem načina života zasnovan na šerijatu, kako ga je shvatio i primenio neki verski velikan, duhovno bratstvo, red, put

[259] Jaran – Gospod Bog

[260] zikr – spominjanje, sećanje, prizivanje Gospoda rečima, mislima i srcem

[261] Savršeni Čovek

[262] O Rabbi – O Gospode, Ja rob Božji,

[263] Iščezavanje u Bogu, Nirvana (na nekom nivou ili konačna), u fani se završava put ka Bogu, ako je konačna Fana ili je to iščezavanje (nirvana) u halu nekog od stanja pre Sjedinjenja sa Bogom. Fana Filah je Nirvakalpa, Ja sam Bog/Istina (Anal Hakk).

[264] Baka – obitavanje u Bogu,  ovde počinje obitavanje u Bogu, život u Bogu, ako je u pitanju konačna Baka  a ako ne, ako je u pitanju baka, posle svake fane dolazi baka tog istog nivoa, kao što svaki hal ima i svoj mukam, plan svoje nebo (raj) tako i posle svake fane sledi baka tog istog nivoa, po nestajanju, iščezavanju u fani (kada se prevaziđe opijenost stanjem i počne svesno življenje u mukamu toga plana kao Salik) sledi obitavanje u mukamu i življenje života sa svešću toga nivoa i svešću o okolini. Završetak putovanja u Bogu je Baka Bilah ili postizanje stanja Savršenog Čoveka, Sahadž Samadija, Savršenog Učitelja.

[265] kjamil

[266] Bihuzure – pretpostavljam, kinje, maltretiraju, iskušavaju

[267] Dilber – Voljeni, Bog, Voljenog-koji-Srce-odnosi

[268] voljeni, Gospod, Bog

[269] žičani instrument sa četiri žice

[270] onaj čije je srce sagorelo

[271] Kuća vina, mesto opijenosti, obično bilo koje mesto (mekam) u suptilnim planovima ili velelepnosti blizine Božije u mentalnim planovima gde se Bog oseća ili vidi licem u lice,ili Sjedinjenje sa Gospodom.

[272] Točioc Vina Ljubavi

[273] Semau –  derviški ritualni ples

[274] sveti hram u Meki, mesto hodočašća svih muslimana i pravac ka kome se okreću u namazu, molitvi

[275] Raziluku – zadovoljstvo Gospodovo odredbom, sudbinom koju nam je Gospode odredio, predodreženje Gospodnje, iliti božija volja i sudbina (božanski plan) koju je Bog namenio i zamislio za svakoga od nas još u praiskonu, bespočetku)


[i] Hal  – ushićenje; pojava, stanje, odnos duše i tela u datom trenutku, ono što se javlja u srcu;  duhovni trans koji  donosi  ekstazu a  koji se doživljava po ulasku na novu stanicu ili plan, bhav  – ekstaza, trans, vrsta devocije. Omer  je govorio, šta je stepen uzdizanja a šta je stanje uzdizanja. Hal (stanje) je kao mlada kada se uredi i pokaže, a  mekam (stepen) je kao boravak sa mladom u osami. Mladu vidi i  gleda i car i ko nije car. Ali dodir s mladom, to  pripada samo caru.mlada razgovara i sa carem i sa običnim ljudima. Ali, u postelju  s mladom ide  samo car.Među  sufijima ima mnogo ljudi koji su u stanju ehli-hal (u stanju prolaznog zanosa), ali su vrlo retki  Sahibi-mekam (koji su  dostigli stalnost na jednom visokom stepenu). Hal je doživljaj i mukam je stanište. Abdulah Haris Muhasibi iz Basre: “Hal je dar Boga; on je prolazan kao i munja, i osigurava se praksom (muđahida). Mukam je rezultat pokajanja, i osigurava se konstantnim  zasenjivanjem hala.” Autor Awarif-ulMaarif kaže “ Hal označava skriveni događaj  koji se spušta sa višeg sveta na srce hodočasnika, i nastavlja da se odvija i i dolazi sve dok ga božanska privlačnost ne odvuče sa najnižeg na najviši nivo. Mukam je stanica na Putu na koju hodočasnik dospeva. Ono postaje mesto na kome on boravi  sve dok ne uznapreduje nadalje. Hal nije pod kontrolom hodočasnika; hodočasnik je kontrolisan halom. Mukam je u hodočasnikovom uticaju. Hal je dar (maohib). Mukam je terkovina (kasb). Hal nikada nemože da bude a da nije povezan sa mukamom. Mukam nikada nemože da bude a da nije povezan sa halom.” Šeik Mohammed Ibrahim kaže:  “ Kada hal istrajava on postaje mukam. Ko god da dobije hal jednom jeste početnik, i ko god da istrajava u njemu postaje adept.” Meher Baba je objasnio:  “Hal je unutrašnje iskustvo ( koje uključuje ekstazu, kako kontrolisanu tako i nekontrolisanu)  relativnoga postojanja od prvoga pa do šestoga plana (staništa) na Putu. U posebnom smislu, hal je stanje božanske ekstaze i uvek se doživljava po stepenima potentnosti u skladu sa njegovim relativnim mukamom (mekam) Hal se u vedanti zove bhav i mukam se naziva sthan. Mukam je stajalište hodočasnika na datome planu, u tome posebnom halu. Hal i mukam idu zajedno sve do šestoga plana. Hal uvek dominira nad mukamom. Hal i mukam ne psotoje na sedmom planu. Gde je hal tu je i dualnost. Kada neko sa sedmoga plana siđe dole u normalnu svesnost i utemelji sebe na bilo kome planu a zarad dužnosti, tada taj određeni plan postaje njegov mukam. Običan čovek, koji je po svojoj prirodi emotivan, mogao bi  da uživa u običnom halu dok sluša muziku, ali ovo je pseudo-hal  i ne treba ga porediti sa duhovnim halom hodočasnika na Putu.”

[ii]nefs  –  sopstvo, lažni ego, niski ljudski prohtevi, sedam želja, sedam smrtnimh grehova, porivi, jat, nafs prolazi kroz sedam mekama (mukama) ili stanica pročišćenja. To su: Emmara ~komandujuća, požudna duša sklona zlu. Levvama~pokajnička duša, duša koja sebe kori, Mulhima~nadahnuta duša, Mtme’ina~smirena duša, Radija~duša zadovoljna Gospodom, Merdija~duša sa kojom je Gospod zadovoljan, Safija~ pročišćena, čista duša. Emmara- požudno sopstvo – svesnost grubog svdeta; Levvama – kajuće sopstvo (koje sebe prekorava) – svesnost suptilnog sveta; Mtme’ina – smireno, zadovoljno sopstvo – svesnost mentalnog sveta, (peti plan – plan ovladavanja mislima); Mulhima – inspirisano sopstvo – svesnost mentalnog plana (šesti nivo – plan ovladavanja osećanjima)

[iii] O snazi božije blizini nam govori priča o Nikolaju Velimiroviću koji je tokom rata bio uaušvicu. Kroz užasne patnje se molio Bogu da ga Vaznese, uzdigne u njegovu prisutnost i kada bi se to najzad desilo, momenta kada bi se našao u božijoj blizini i prisutnosti, licem u lice sa bogom zavapio bi :O Bože vrati me nazad ja nemogu da podnesem sjaj Tvoje Lepotine i snagu Ljubavi Tvoje. Molim te vrati me nazad. I bog bi ga vratio nazad. Ali to nazad je bio aušvic sa nezamislivim patnjama, pa samo možemo da zamislimo snagu Božijeg Prisustva. I onda bi opet molio boga tokom dugo vremena da ga vaznese. I cela priča se ponovila nekoliko puta.

[iv] nefs  – Đan -požudna duša,  sedam unutrašnjih napasti pohlepa, proždrljivost, mržnja, zavist, ljutnja, strast (seks) oholost kojima odgovaraju sedam vanjskih organa, oko, uvo, jezik, želudac, spolni organ, ruka, noga. Ovih sedam napasti vode ka sedam kapija Pakla. niski ljudski prohtevi, poriv, jat, nafs prolazi kroz sedam mekama (mukama) ili stanica pročišćenja. To su: Emmara ~komandujuća, požudna duša sklona zlu. Levvama~pokajnička duša, duša koja sebe kori, Mulhima~nadahnuta duša; Mtme’ina~smirena duša, Radija~duša zadovoljna Gospodom, Merdija~duša sa kojom je Gospod zadovoljan, Safija~ pročišćena, čista duša.

[v] Harabata – mesto propasti, što je načešće mehana, kuća vina i opijenosti, mesto opijenosti na duhovnoj stazi; vrata mehane, dveri mehane jer je mehana mesto propasti za jednog pijanicu gde se on vina ljubavi napije i propast svoju nalazi, ruiniran i uništen u očima ljudi i satrt u prašinu pred bogom, manji i neznatniji od zrnca prašine postaje i beznačajinij. Ruina od čoveka a miljenik božiji ona tako postaje. Sakija je onaj koji vino prodaj onima koji su spremni da plate najveću cenu koju je i on sam za njega platiojer su samo oni vredni i kapi vina koju im on daje.

[vi] harabat – mesto ruine, mesto gde se srce u ruinu pretvar; to je i mesto koje (četvrti plan) koje se zove prag Večnog Znanja, prag Sao-spoznaje ili Astan-e-Janan Prag Voljenog ili nebo toga plana alm-e-Ruhani  – Zaštićeni Svet i to je mesto najveće opasnosti jeru su sve želje, emociji i htenja na svom vrhuncu te putnik izgara u želji da ih ispuni i to je mesto najveće opasnosti jer ako podlegne svojim željama pada u najdublju tamu najelementarnije svesti pa se stoga zove još i Stanjem Crne Noći Duše. Ali može biti i neko mesto opčinjenosti Jazd – mesto da apsorbuje doživljaj neba, putnik postaje apsorbovan u doživljaju. To je intoksikacija iz koje niko ne želi da izađe i ona produkuje božansku komu ili omamljenost (ukočenost). Opijenost, opčinjenost koja je nadmoćna i preplavljujuća. Opčaravanje, čar, ushit (hal). Inače suptilni planovi  se zovu generalno Surjaloke – svet Sunca ili Veličanstvenosti (Sjaja).