Gazali 34-65

GAZAL  34

Onome koji askezu izabere, za čaršijom, kakva je potreba?

Kad Stvoritelj u sokaku je, za pustinjom kakva je potreba?

O dušo, potrebom tvojom, koja za Gospodom je,

U polsednjem dahu se pitaj: Za nas, kakve su potrebe?

O Caru lepote![1] Za ime Boga, ja izgorih!

Na kraju se zapitaj: Za prosjaka, kakve su potrebe?

Mi smo gospodari potrebe, tu se jezik ne pita,

U  prisutnosti[2] Plemenitog, kakve su potrebe?

Ti potreba za smrću nisi, naša duša je u Tvojim rukama,

Pošto su svi konci kod Tebe, za propast nam, ima li potrebe?

Pehar, što se u svetu pokazujew, blistavi je um Stvoritelja;

Stoga, zar imam potrebe, otkrivati moje potrebe?

Prođe vreme u kojem sam podnosio teret naklonosti mornaru;

Sada kada biser zadobih, za morem, otlud potreba?

O ljubavniče-prosjače, kad usna Prijatelja,  koja dušu daje,

Zna za tebe, tražiti bilo šta, zar ima potrebe?

O, idi od nas, licemeru! Sa tobom posla nemamo!

Prijaltelji bliski[3] su ovde, za dušmanom zar ima potrebe?

O Hafize, govor završi; veština po sebi, jasna je;

Takmičiti se i raspravljati s licemerima, zar ima potrebe?

PREPEV  34

Šta će čaršija onome ko askezu izabere?

Kad Stvoriztelj u sokaku je, šta ti treba pustinja?

Dušo moja, jedina potreba za Svevišnjim je;

U poslednjem dahu priznaj da nemaš druge potrebe.

Zarad Prijatelja skrhan sam, o Sultanu lepote,

Za ovu fukaru, zaista, nema druge potrebe.

Samo On je potreban, u to ne sumnjaj,

U prisustvu Milostivog, zar ima neke potrebe?

Njemu duša pripada, zalud je pretvaranje,

Oni što njemu robuju, nemaju druge potrebe?

Blistavo srce Stvoritelja, pehar ovog sveta je;

Tražiti drugo, kraj Njega, zaista nema potrebe.

Prođe vreme, u kojem mi lađa bela trebaše;

Sad, kad se biser pojavi, za morem nema potrebe.

Tvoj Prijatelj zna za tebe, o ubogi ljubavniče,

Tražiti nešto od Njega, zaista nema potrebe.

Beži, o licemeru, nema ništa od tebe!

Prijatelji bliski su kraj mene, za dušmanom nemam potrebe.

O Hafize skrati ove rime, veština ne pomaže,

Raspravljati sa lažovima, zaista nema potrebe.

Onaj koji traži mir askeze, ne treba bolnu čeznju i boli srca, a ljubavnik koji traži svoga Stvoritelja, ne treba smiraj i pustinju.

Sve što on treba je njegov Svevišnji, Bospod Uzvišeni je početak i kraj njegovog postojanja. Stoga, nije bitno gde se on nalazi, bitno je samo da se preda Prijatelju i do poslednjeg daha ostane veran toj predanosti.

Ljubavnik je onaj slomljeni i skrhani ljubavlju, osim veze sa Voljenim, on nema druge potrebe.

Svi mi, u biti, trebamo samo Gospoda Uzvišenog, a kada uđemo u Njegovu prisutnost[4], kada uđemo u stanje prisutnosti srca, stanje kada osećamo blizinu Gospoda Milostivog, zaista smo stigli do uzvišene stanice, a zar ima nešto veličanstvenije i potrebnije od toga?

Džaba se čoveku koprcati, džaba mu se otimati, džaba mu je bežati, pravdati se i pretvarati. Kad-tad, on mora priznati da sve pripada Bogu Uzvišenom, naša duša, telo, panet, duša, naš život i naša smrt. Onaj koji to uvidi postaje rob Božiji i u tom robovanju prestaju sve njegove potrebe, jer predanost Gospodaru Veličanstvenom je vrhunac spoznaje.

U srži, u biti ovog pojavnog sveta skriven je Tvorac svega. Zar onda nećemo tražiti tu suštinu, zanemarujući varku prolaznog sveta meterijalnosti?

Teško je biti putnik lutalica, onaj koji traži. Iz stanja nadahnuća –mulhime (nadahnuta duša), u stanje smiraja –mutme’ine (smirena duša), težak je prelazak i tu je pomoć duhovnog učitelja neophodna. Nije lako služiti učitelju i podnositi njegove udarce po našem usplahirenom nefsu[5] (porivi), ali kada nam on pokaže biser-predanost Uzvišenom Bogu – onda prestaje putovanje po moru borbe sa nefsom (porivima, željama), jer tada nas Voljeni vodi svojim prostranstvima nebeskim; to je elemenat vetra i leta, a ne vode i valova.

O skrhani ljubavniče, izdrži još malo, istraj u tom ushićenju, jer Voljeni zna za tvoje stanje, On ga je izazvao. Stoga, zatvori usne svoje i ništa ne traži. Usne Prijatelja će ti sve dati, pa i mnogo više od toga.

Daleko da ste licemeri od mene, daleko vam lepa kuća. U prolaznim vodama ovog sveta materijalnosti valja broditi sa bliskim prijateljima da se to more pređe do kraja.

O Hafize, skrati priču, prođi se svoje veštine. Lažove i licemere će teško išta opametiti sem naravno, milost Boga Uzvišenog. I stoga, prođi se ubeđivanja, nadmudrivanja i takmičenja, nemaš ni vremena ni snage za bacanje. Zar nije bolje, umesto toga, da note i rime svoje predaš vetru Njegove Milosti, blizine i tajne…

GAZAL  35

Odaja nazara[6] oka moga, Tvoje je stanište;

Smiluj se i siđi,  jer kuća ova, kuća Tvoja je.

Milošću bena[7] i svitanja[8], Ti grebeš srca gnostika[9];

Čudesne su suptilnosti ispod zamke i mamca Tvoga .

U sjedinjenju[10] s ružom budi vedra srca, o jutarnji[11] slavuju,

Jer u toj bašti gugutanje ljubavi samo tvoje je.

Melem našim slabašnim srcima, Tvoja usna je,

Jer nadahnuće, melem rubinski, iz Tvoje riznice[12] je.

Sreći Tvoje službe[13], nedotojno srce moje je,

Ali srž duše moje, samo prašina staništa Tvoga je.

Nisam onaj koji daje dragulj srca svoga svakom huliganu;

Na vratima te riznice, znak i pečat, samo Tvoj je.

O, izvrsni konjaniče, umeće je tvoje čudesno,

Da vranac obesni, poput neba, biču tvome poslušan je.

Kakvo je mesto moje, kad i umešno nebo posrće,

Pred čarolijama, iz riznice Tvoje razonode.

Sad muzika kruga[14] Tvoje nebo u ples natera,

Jer rima Hafiza, slatkog jezika, Tvoja su melodija!

PREPEV  35

Smiraj mom gladnom oku, Tvoje je stanište;

Smiluj se, siđi, jer ova kuća Tvoja je.

Milošću Tvoje lepote, Ti lomiš srca ljubavnika;

Čudesne su tananosti ispod zamke Tvojih bisera.

Budi vedra srca, sjedinjen s ružom, o slavuju,

Jer u bašti, gugutanje ljubavi samo tvoje je.

Melem našim slabašnim srcima, Tvoja usna je,

Jer nadahnuće, melem rubinski, iz te riznice Tvoje je.

Ne dam dragulj srca svoga svakom napasniku;

Ti pečat stavi na to blago, na njem ruka Tvoja je.

O vrsni konjaniče, umeće tvoje čudesno je;

Vranac besni, kao nebo, tebi poslušan je.

Gde sam ja, kad i mudro nebo posrće,

Pred čarolijama iz riznice tovje razonode?

Sad muzika kruga  Tvoje nebo u ples natera,

Jer zanosne rime Hafize Tvoja  su melodija!

O Gospode, Tvoje stanište je mesto gde moje gladne oči traže vrelo Kevsera (jedna od rajskih reka), žeđ svoju da utaže. Smiluj se na mene, jer pored te kuće ja nemam druge. Ti si moje ishoidište.

Milost je Tvoja velika, to što Se otkrivaš onima koji za Tobom žude i lomiš srca onih koji hode putem znanja. Oni su privučeni tvojim Džemalom (Božijim svojstvom lepote i milosti), uhvaćeni u zamku Tvoje beskrajne Veličanstvenosti, a kada se ljubav u Tebe zagleda i zaljubi, Ti ga voidiš putevima svojih suptilnosti i tajne mu Svoje otkrivaš, rušeći neprestano njegove kule od peska, šireći neprestano njegove granice razumevanja.

Budi, stoga, vedra srca, o ljubavniče, jer na tom putu sjedinjenja, u gugutanju ljubavi, krije se lepota najveća.

O Gospode, Ti si jedini melem za bolno srce, a nadahnuće koje dolazi iz Tvoje neiscrpne riznice je jedini melem za zamke puta. Ti samo uklanjaš prepreke razumevanja. Ti ka Svojoj svetlosti vodiš koga hoćeš.

Ovo telo grešno i prolazno nije dostojno Tvoga Božanskog svojstva lepote i milosti, ali ova duša je, u biti, prašina prašine pod stopalima Tvojim, njoj je suđeno da nestane i izgubi se u moru Tvoga beskraja.

Ne, ja neću nikome dati ovaj dragulj potrage i ljubavi za Tobom. On samo Tebi pripada, Tvoj pečat na njemu je.

O bogougodniče i znalče Puta, ti si zaista najveći od svih Božijih stvorenja, nebeska je predanost tvoja, jer si ukrotio svoga nefsa (porive) obuzdao si obesnog vranca svojih želja.

O Gospode, šta ja da činim kada beskrajno nebo i svemir celi igra po notama Tvoga hira? Ogromna je Tvoja veličina i moć. Nema mi druge no da pognem svoju glavu i čekam da me Ti  k Sebi prineseš.

Od Tvoje muzike nebesa plešu, igraju zvezdice, celi svemir se povija u ritmu Tvoje melodije, Pa i ove rime su samo Tvoja muzika, a Ti si Hafiza izabrao da preko njega sam Sebe slaviš i igraš Svoju igru tananu (suptilnu) u svemu, a ipak daleko, daleko iznad svih.

GAZAL  36

Idi, gledaj svoja posla, hej propovedniče, čemu to deranje?

Srce mi iz ruku ispade, a šta to tebe spopade?

Sve dok žudnja moja za tim usnama osta neispunjena, kao frula

Saveti celoga sveta u mome uhu vetar je

Stas njen, koji je Gospod iz ničega Stvorio,

Tananost je koju ni jedno stvorenje razrešilo nije.

Prosjak sokaka tvoga nezavisan je od osam rajeva;

Rob tvoj i zatočenik, od oba sveta slobodan je.

Mada, ljubavlju opijen, postadoh ruiniran,

Blago moga postojanja u propadanju se krije.

O srce, ne tuguj zbog nepravde i nasilja Prijatelja,

Jer Prijatelj te je savetovao tako, i to pravedno je.

Ne pričaj priče, ne izdiši veličanstvene rime, idi, o Hafize,

Jer mnogo čarobnih rima i sujetnih priča lako prizvati je.

PREPEV  36

O propovedniče, gledaj svoja posla, kuđenja prođi se;

Okreni se sebi, pusti me, srce mi se raspade.

Sve dok pusta osta za Prijateljem žudnja moja,

Samo prazan vetar, svaki savet za me je.

Čežnja za Njim, koju On iz ničega stvori,

Tajna je koju niko osvetlio nije.

Prosjak sokaka tvoga je iznad osam rajeva;

Rob Tvoj iskreni, od oba sveta miran je.

Mada, ljubavlju opijen, postadoh ruina,

Blago mog postojanje u tome se krije!

O srce, ne buni se zbog Prijateljeve siline,

Jer u njoj leži tajna Njegove blizine!

O Hafize, prođi se, ne pričaj nam priče;

Prizvati čaroliju poezije lako je za tebe.

O nepečeni čoveče, koji sve oko sebe vređaš i kudiš, bolje bi ti bilo da se sebi okreneš i ne praviš svuda metež i pometnju. Pogledaj kako se srce moje, zarad Gospoda Veličanstvenog, skrha i u ruinu pretvori, a šta se jadan zbiva s tvojim srcem zapečaćenim.

Sve dok se čežnja moja za Prijateljem ne ispuni, sve dok On ne stavi melem na ovo skrhano srce i ne zaleči ga Svojom blizinom, saveti i tvoji, kao i saveti celog sveta materijalnosti, uzaludni su i neplodni, poput praznog brujanja vetra u proleće.

Veza sa Voljenim je tajna kojoj odgonetke nema, sve dok nefs (porivi-želje) živi, sve dok smo od Njega daleko. Tek kada utonemo u Okean Milosti Njegove spoznat ćemo, duhom Njegovog Duha, tu tajnu vezanosti i sjedinjenja s Njime.

Tvoj prosjak i fukara ne mari ni za osam rajeva. Ti si dovoljan Tvom ljubavniku i on ne zna drugo pored Tebe. Ovaj svet i onaj poslednji su za njega nestalni poput pene, sred valova uzburkanog okeana.

Ova ljubav, O Gospode, od srca ruinu stvara; ona ljubavnike u ruinu pretvara, ali baš kao što se blago nalazi međ’ ruševevinama, tako se i blago postojanja otkriva samo kada srce postane i uvene za ovaj nestalni svet  i lažni sjaj njegivih ukrasa.

O srce, ne žali se što te je Gospod izabrao za ovaj Put nestanka. On te vatrom žeže da bi te prekalio i ispekao do kraja, samo takav si dostojan najuzvišenije stvari u svemiru: Lica Njegovog, blizine i nestanka u Njemu.

O Hafize, svoj govor skrati, ne zavaravaj se da ćeš rečima opisati taj put. Pre će biti da ćeš ponešen rimama svojim, poleteti lažnim krilima sujete, a ona te ne mogu odvesti do sveće tvoga nestanka. Pred Voljenim valja zanemeti da bi se čula muzika tajni Njegovih.

GAZAL  37

O dođi, jer temelj dvorca nade nestabilan je;

Pehar prinesi, jer temelj postojanja vetar je.

Pod ovom azurnim svodom, rob sam čvrste odluke,

Koji je slobodan od svega, što prima boju želje isprazne.

Šta da ti kažem, sinoć u mehani skrhan i opijen,

Od Gabrijela i sveta tajanstvenog primih vest, ah, kako radosna!

Reče: „Hej kraljevski sokole, uzvišene vizije, na drvetu Nebeskom[15]

Ovaj kutrak pun neprijateljstva, tvoje gnezdo nije.

Sa vrhom uzvišenog Božijeg prestola za tobom glas pustiše:

U to mesto zamki, ne znam, zašto ti upade?”

Savet[16] ti dajem, zapamti ga, u delo sprovedi,

Od Pira[17] Puta ovog govora prisetih se:

U ovom svetu nestabilnom ispravnost i savez ne traži,

Jer ova stara žena je nevesta mladoženja, na hiljade.”

Nemoj da patiš od boli ovog sveta, moj savet ne zaboravi,

Jer ovo je mudrost ljubavi, kojom me putnik-lutalica poduči:

Budi zadovoljan[18] onim što se daje, ne budi čela namrštena,

Jer meni i tebi vrata izborta nisu otvorena.”

Nema traga vernom savezu u osmehu ruže;

Plači, ljubavniče-slavuju, ovo je mesto za plakanje!

O slaba rimo, zbog čega ti Hafizu zavidiš?

Srce koje prihvati, govor milosti, Gospodovo su davanje![i]

PREPEV  37

O dođi, sakijo[19], slabi su temelji nade;

Vino amo, jer život naš pusti vetar je!

Pod plavim svodom nebesa, ja Prijatelju robujem,

I zato sam slobodan od svake veze prolazne.

Šta da ti kažem, sinoć skrhan i pijan, sred kafane,

Iz nevidljivog sveta, od Gabrijela, primih vesti radosne.

O sokole uzvišene vizije, na drvetu Sidre – reče –

Ovo mesto boli nije gnezdo za tebe.

S vrha neba najvišega za tobom zaplakaše,

Jer te, u ovom svetu zamki, svaki belaj snađe.

Savet primi, osvesti se, počni delovati;

Mudri Pir Puta ovog, savet meni dade:

Ne traži ljubav i pravdu od varljivog sveta pojavnosti,

Ta stara nevesta pogubi mladoženja na hiljade!

Savet primi, izbegni boli ovog sveta;

Stari putnik-lutalica uvu mudrost znade:

Zadovoljan budi sa svime, a ne čela namrštena,

Jer meni i tebi vrata izbora nisu otvorena!

Varljiv i neveran je slatki osmeh ruže;

Plači ljubavniče-slavuju, ovo je mesto za plakanje!

O slaba rimo, zašto si Hafizu zavidna?

Govor tajni, otvoreno srce, Gospodovo su davanje[20].

O sakijo, dođi i natoči vino ljubavi i predanosti; nema ništa od pustih nadanja, ovde i sada valja srce dati Gospodu Uzvišenom. Bez tog razumevanja nema spasa, jer život naš je samo vetar, kap vode u Okeanu beskraja.

Ispod nebeskog beskraja, srce moje sem Prijatelja (Gospoda, Jarana) drugom ne robuje; ta ljubav, gorljivost i žar za Stvoriteljem ne daju mu da se uhvati u krletku ispraznih želja i htenja.

Meni, pijanom od ove ljubavi, dolaze anđeli oplakujući moj pad u ovaj mravinjak neprijateljstva, u ovaj tamni vilajet patnje i boli.

Stoga, prijatelju moj, primi ovu pouku, otrezni se od opijenosti svetom materijalnosti i nefsom (porivima-željama) svojim, ne traži smiraj u ovom varljivom svetu; pa zar ne vidiš da on uništi sve one koji mu dadoše srce svoje?

Mimoići ćeš boli ovoga sveta ako primiš k srcu ovaj savet: budi zadovoljan sa svime što ti se desi, nad svim događajima je ruka Gospoda Veličanstvenog. On sve vodi, svime upravlja, sve poslove svršava, mi smo samo marionete u Njegovim rukama. Nama je to prihvatiti ili se opirati tome. U prvom je spas,  a u drugom propast, patnja, zbunjenost i očaj.

O ljubavniče, roni suze za svojim Stvoriteljem, zatvori srce svoje i oči za sve ostalo, prođi se lažne i varljive ruže, jer njena lepota je samo zamka na putu tvome.

O slaba rimo, slabi pesniče, nemoj da zavidiš Hafizu; sve što on ima njegovo nije. Hafiz rob je svoga Gospoda, sve što ima, Njegovo je.

GAZAL  38

Od kada zulufi tvoje glave u ruke vetra padoše,

Srce moje, skrhano od žalosti, na dva dela rascepi se.

Oko tvoje magisjko sred tame pred zoru[21] sija,

Ali u to vreme ni jedna magija ne pomaže.

Taj bindu[22] u uvojku tvoga zulufa, znaš li šta je?

Tačka[23] mastila, koja u zavojak džima[24] upade.

Lokna tvoja mošusna, u ružičnjaku tovjih obraza,

Što je ona do paun, koji u vrt blagodati upade?

Srce moje, iz žudnje za mirisom tvojim, o dušo draga,

Kao prašina puta je, koja pod noge vetru zapade.

Poput zemlje, ni ovo slabo telo dići se ne može,

Sa glave tvog sokaka, od kada se u njega sroza i upade.

Sjena tvoga čempresa na mome srcu, o ti, sa dahom Isusa,

Kao odraz duše[25] je, koji na istrulelu kost pade.

Onaj za koga, sem Kjabe, drugog mesta ne beše,

Videh da se, zarad usne tovje, nastani pred vratima mehane.

Zalutalo srce Hafizovo i bol za tobom, o dušo uzvišena,

Veliki su prijatelji, koje u drevna vremena taj savez zapade.

PREPEV  38

Od kada lokne tvoje vetar ponese,

Srce moje skrhano od žalosti se raspade.

Oko tvoje varljivo sred tamnog jutra sija,

Al’zalud, u svitanje ne pomaže čarolija.

Da li znadeš ti tajnu bindua[26] svoga?

U tu crnu tačku srce mi upade.

U bašti tvojih obraza ovojci od mošusa,

Ponosni su kao paun sred vrtova rajskih.

Srce moje, žudeć’ za tim miomirisom,

K’o prašina vetrom odnešeno beše.

Ovo slabo telo postade prašina,

Nemoćno da napusti prag tvojih ruina.

Ako me i dirne mirisni dah istine,

Otrgnuti dal’ će moći srce moje od ruine?

O Gospode, blizina Tvoja, nedostupna svima,

Zapade vinopiji[27] pred pragom mehane!

Bolnu čežnju za Tobom, skrhano srce Hafizu

Na amanet dadoše u davnašnje dane.

O svetu materijalnosti, tvoja lepota, tvoja zamka, tvoja čarolija zavedoše Hafiza te mu se srce od žalosti raspade. On dobro zna tvoju lažnu svetlost, sred tame i stanke na duhovnom putu, a ipak savet mu ne pomaže, jer i tebi mora platiti danak u krvi, srce mora proći kroz vihor materijalnosti, jer Gospod Uzvišeni to želi.

Ko zna tajnu lepote ovoga sveta? Srce ludo u njoj zaplete se. Obrazi kao ruže, lokne mirisne u bašti šimšira, eto slike raja sred prolaznog sveta materijalnosti. Pa kako sad otrgnuti srce od svega toga, kad ono ludo žudi za rajem i nema strpljenja da čeka na onaj raj večni, kada mu se, eto, jasno se pojavio ovaj raj materijalnog sveta? To srce je nemoćno ustuknuti pred njime te mu se predaje, mada zna, u svojoj nutrini, u svojoj tajni, da sav taj posao uzaludan je. Stoga, ono postaje prašina sa kojom se poigrava prolaznosti vetar.

Ne samo srce, već i telo naše, celo naše biće postaje prašina, grleći ruini materijalnog sveta.

E tada je spremno da se pita o leku i izlazu, o mirisnom dahu istine, o onima koji behu poslati s vestima od Gospoda Veličanstvenog.

OGospode, ja vidim da samo onaj skrhani, opijeni pred vratima Tvoga Bića, vredan je blizine Tvoje. Pa makar i skrhan materijalnim svetom, kada se Tebi okrene, Ti ga uzimaš, Ti ga preuzimaš i otkrivaš mu tajne Svoje.

O Gospode, u davnašnje dane podario si Hafizu ljubav za Tobom, i ma koliko on bio zaveden ovim svetom materijalnosti, i ma koliko on bio ogrezao u grehe, i ma koliko on tražio smiraj u prolaznom svetu, neće imati uspeha, Jer Tvoja čarolija, Robu se Smiluj Gospode, Tvoj miomiris, Gospodaru, uvek će biti jači od svega ostalog…Hafiz je Tvoj izabranik, nemoćan da izbegne vir i vihor Tvoje ljubavi…

GAZAL  39

Bez sunca tvojih obraza u danu za mene svetlosti[28] ne osteade,

A od mog života, sem najcrnje noći, ništa ne ostade.

Strpljivost mi je melem jedini za odvojenost od tebe,

Al’ otkud strpljivosti onome u koga snage ne ostade.

U vreme našeg rastanka od mnogo suza prolivenih,

Daleko bilo od lica tvoga, u očima, za mene svetlosti ne ostad!

Lik tvoj nestade iz oka moga govoreći:

Avaj, prazan kutak srca tvoga ostade!

Sjedinjenost sa tobom sa moje glave usud[29] odagna;

No sada, zbog usuda odvojenosti od tebe, on daleko ne ostade.

Blizu je trenutak kad će čuvar tvoj izjaviti:

Daleko bilo od tvojih vrata, taj napušteni i skrhani ne ostade!

Meni posle, kakva korist ako, najzad, dođe Stvoritelj,

Jer ni dašak života u mom skrhanom telu ne ostade.

U odvojenosti od tebe, ako za oko moje vode ne ostane,

Reci: Krv džigerice ispljuni, jer opravdanja ne ostade.

Zbog boli i suza Hafiz se ne može smejati;

Onom, bolom pogođenom, želja za užitkom ne ostade!

PREPEV  39

Bez tvojih svetlih obraza ugasi se svetlost dana,

Ode sunce mog života, a osta samo gusta tama.

Nema leka do strpljenja, kada si daleko,

Al’ otkud strpljenja sada, kada ode snaga?

Od mnogo suza prolivenih u vreme rastanka,

Ugasi se svetlost blještavila u mojim očima.

Iz moga oka nesta tvoga milog lika,

U duši samo osta pustinja, praznina!

Blizina tvoja lako teret smrti briše,

Ko je od tebe daleko, loše mu se piše.

Bliži se časak kad će tvoj čuvar reći  –

Kraj tvojih vrata tog jadnička nema, nema više.

Jaoj meni, kada Prijatelj najzad dođe,

A u mome srcu nađe mrtvo stanje!

Ako za Njega oko, suza nema više,

Prolij krv svoga srca, jer nemaš opravdanja!

Smešak zgusnu zarad tužnog srca Hafizova;

U bolnom srcu umire žeđ i ludovanje.

O voljena, bez svetlosti tvoga lica celi svet potamni za mene, nađoh se u crnoj noći očaja.

O voljena u, u odvojenosti od tebe samo mi je strpljenje preostalo, ali otkud meni slomljenom i skrhanom strpljenje, ja nemam više snage da čekam na tebe.

Oči moje liju suze krvave i zato krv ta u njima gasi svetlost tajne njihove.

Ti ode daleko od mene, a u mome srcu osta praznina i pustinja, jer kutak koji je tebi pripadao ostao je prazan, kao samo dno pakla.

O voljena, trenuci sjedinjenosti sa tobom odnosili su sve brige i sve boli prolaznosti, ali, avaj, nije suđeno da to i potraje! Svaka sreća na ovom svetu materijalnosti prolazna je.

Jaoj meni, prazna osta žudnja moja za tobom i ja, bolesnik, pred vratima tvojim kopnim! Nisam ispunio želju srca svoga, a prodao sam večnost zbog te želje uzaludne.

Jaoj meni, ako Prijatelj (Gospod) dođe i vidi me ovakvoga! Za pravu ljubav mi snage ne osta; jer se potroših zarad prašine i nema više svetlosti u mojim očima da vide svetlost Lica Njegova.

I zbog toga, dođi sebi o Hafize! Lij suze srca svoga zarad Gospoda Uzvišenog; sada kad ti je jasno da materijalni svet samo vara i srce u prašinu baca, ne dozvoli da presuše suze srca tvoga, neka zarad Svevišnjega (Duše Duša, Džanana) teku biseri iz oka tvoga; ako te On zatekne istrošenog svetom materijalnosti, jaoj tebi! Zaista, čovek nema nikakvog opravdanja ako život uzaludno protraći, ako proda vetru bisere svoje duše, ako baci u prašinu blago srca svoga.

Po hiljadu puta neka je balgoslovena patnja i bol srca; bez nevolja nema znanja, samo srce, istrošeno i skrhano tugom, može odbaciti ovaj svet i sva njegova lažna uživanja i nade.

GAZAL  40

Za čempresima i borovima, bašti mojoj, kakva je potreba?

Šimšir moj, u seni negovan, manji od koga je?

Hej, mladiću dragi, kakvu si to veru prihvatio,

Kada krv naša dopuštenija od majčinog mleka ti je!?

Pošto sliku patnje iz daleka vidiš, vina popij;

Dijagnozu smo uspostavili, taj lek pouzdan je.

Sa staništa Pira Magije[30], glavu zaštoi da uklonimo’

Sreća u toj glavi je, pred tim vratima smiraj je!

Prošle noći obećanje dade s vinom u svojoj glavi;

Danas videćemo šta ćeš reći i šta u toj glavi je?

Na Putu našem onog, srca skrhanog, kupuju i nikog više;

Pijaca[31] onih hvalisavaca od Puta daleko je.

Nema divnije priče od priče o bolima ljubavnim;

Od koga god da ovu priču čujem, ona neponovljiva je.

Ne mrzi Širaz, vode Ruknabada[32] i Nesim[33], vetar prijatni,

Jer, za sedam predela sveta, svetlost njihova ukras je!

Daleko od Hidrove[34] vode života, čije mesto je zemlja tame,

Voda je naša, čiji izvor slava Gospodu je.

Mi zbog skromnosti i siromaštva nismo ponosni;

Slobodno kralju reci: dnevna opskrba određena je.

O Hafize, baš čudno, trska slatka je pero tvoje,

Čije voće, srcu draže, od šećera i meda je.

PREPEV  40

Zar trebaju bašti mojoj čempresi i borovi?

Drvo duše manje nije, odraslo u seni.

O, mlado momče, vera kakva ti je?

Pa boljim smatraš, od mleka materina, krv našu liti!

Šta je patnja, ti ne vidiš, zato vina uzmi;

Jedini je lek, u vinu za takve kao ti.

Glavu neću podignuti s praga mudrog Pira;[35]

Kraj tog praga sva je sreća, kraj tih vrata mir.

Glavo pijana, obećanje dade prošle noći,

Al’ dan beli kada svane, videćemo šta će doći!

Na Putu našem vredi onaj srca skrhanoga;

Nadmeni hvalisavci daleko su od Puta toga.

Od priče o bolima ljubavi, nema priče divnije;

Ona se večno ponavlja, a uvek mlada ostaje.

Prijatelju, ne mrzi Širaz ni vetar s Ruknabada;

Sjajni se biser sveta krije u srcu toga grada!

Od Hidrove vode života, u predelima tmina,

Voda naša, što slavi Gospoda, daleko je korisnija.

Zarad skromnosti i siromaštva mi nismo ponosni,

Jer znamo da Gospod Uzvišeni svakom opskrbu odredi.

O Hafize, čudna li je reč tvojih muzika;

Srcu ona više prija od meda i šećera!

Šta će meni, O Gospode, lepota ovoga sveta, kada je duša moja, koja u mojoj tajni cveta, mnogo veće blago? U bašti duše moje istinska tajna se krije, u njenom hodu i rastu leži tajna Tvoje blizine, a od te tajne još u dubljaj tajni vrata su mnogih misterija  (Lao Ce).

O, mladi čoveče, uzavrele krvi i slabog poimanja. O, balavo dete, još ti treba mleko majčino, a ti bi da proganjaš, ubijaš i krojiš svet po svojoj pameti; zaista si daleko zabasao. Ti zaista još ništa ne znaš o životu i veri; patnja spoznaje te nije dotakla; tvrd si i uzak u svojim stavovima, pa ti ne vidim drugog leka doli vina koje će razbiti tvoje iluzije, razdrmati tvoju tvrdu glavu. Tek kad padneš, opijen i nemoćan, u prašinu sveljudske istine koja kaže: Svo znanje i moć, pripadaju samo Uzvišenom Gospodu; sažalićeš se i plakati nad svojim stanjem i stanjem drugih ljudi; tek tada će ti se otvoriti putevi ljubavi i samilosti.

A ja, ako Bog da, glavu neću dizati iz prašine praga onoga koji je sebe izgubio i živi u skladu sa dekretom Gospoda Uzvišenoga. ako ima sreće i mira na ovom materijalnom svetu, ini su pod stopama bogougodnika-Gospodovih[36].

Ah, jadni čoveče, on je u stalnom stanju širenja iskupljanja; širine i stešnjenosti srca, Gospodove blizine i udaljenosti; opijen kapljicom Nebeske ljubavi, on pomisli da je okean celi ispio i kao muha, u kapi mokraće, smatra da je kapetan prekookeanskog broda (Rumi). No, svetlost svitanja kaja se s vremena na vreme javlja, voljom Uzvišenog Istinitog[37], brzo ga otrežnjava, pokazuje mu njegovo stanje.

I stoga, samo oni srca slomljenoga, koji priznaše svoju nemoć pred Uzvišenim Gospodom, koji priznaše svoje neznanje i siromaštvo, mogu krenuti putem nestajanja, iščezavanja  –  fenaa[38] i ponovnog rađanja u Gospodu Uzvišenom, večnosti – bekaa.[39] Oni koji sebe hvale i koji su pamet svoju obožavali, nisu prispeli ni u predvorje Puta već, poput slepih miševa, obleću drvo svoje gluposti i neznanja.

Zar može biti išta veličanstvenije i lepše od putovanja ka Gospodu Stvoritelju-[40]Svetova; jedino gorivo na tom putu je ljubavna čežnja, uspaljena bolima ljubavi. Sred te patnje duša naša kopni i slama se, srce naše u ruini pretvara se, ali zato se duh naš sve više približava večnom moru Duše Gospodove. Mnogi su dobri i pravdeni govorili o tom Putu, mnogi i danas njime putuju, Ustvari, od praiskona sve duše putuju nazad ka svome Gospodaru, tu kraja nema, svaki iskreni putnik, u svakom času, iz grudi može iznedriti na stotine tajni koje u njemu otvara Gospod Veličanstveni.

O prijatelju, nemoj omalovažavati i mrzeti kraj u kome si rođen i u kome boraviš; Gospod te je tu s razlogom postavio. On je svuda razastro Svoj miris, pa ko to vidi i oseća, naći će Ga u svemu. Ovo što sam sada napisao nema baš neke velike povezanosti sa Hafizovim dvostihom, ali napisano je u duhu nadahnuća pa neka ostane. U ovom dvostihu, a i u sledećem Hafiz, jednostavno, iskazuje ljubav prema rodnom Širazu, što nije retka pojava u njegovim gazalima, s tim što u osmom dvostihu uzdiže predanost Gospodu nad Hidrovim (onaj koji je popio vodu života, Večnoga-Života) večnim vodama života. sličan primer se može naći i u Attarovom „Govoru prica” (vidi priču o Hidru, poglavlje: Izgovor Papagaja).

Isposnik, ponosan na svoju neimaštinu, i sultan, ponosan na svoje zulato, u istoj su zabludi. Sve je to odredba Uzvišenog Istinitog (Gospoda), opskrba je određena, a na nama je da budemo darežljivi u bogatstu i budemo strpljivi u neimaštini, ostajući uvek u zadovoljstvu Njegovom odredbom (voljom Božjom).

Jest vala, Hafize, ta medena trska tvoja, ta frula[41] koja daje najlepše melodije, tvoj govor nadahnuti, zaista su melem srcu, radost duši i slađi od svega što svet ovaj može da pruži. Kroz taj tvoj govor ja zavoleh i tebe i Širaz, jer on iznedri taj biser kroz koji se najdublje tajne prelamaše i koji još uvek sija, održavajući Božansko biće…[ii]

GAZAL  41

Hvala Gospodu što su otvorena vrata mehane[42],

Pa lice moje pred tim vratima u izrrazu pokornosti i predanosti je.

Svaki krčag protrešen je, uzavreo od pijanstva;

Vino tog mesta je stvarnost[43], ono opčinjenost neistinom[44] nije.

Od Njega je svo pijanstvo, ponos i silina,

Od nas je sva nemoć, slabost i izraz pokornost i predanost je.

Tajnu tu ljudima ne rekoh, niti ću izreći,

ali Stvoritelju ću je reći, jer On poverenik tajni je.

Uvek uskovitlanog zulufa, unutar lokne Stvoritelja,

Objašnjenje se skratiti ne može, jer ta priča duga je.

Teret srca Medžnunova[45] od Lejlinih uvojaka,

Obraz Mahmuda pod stopalom Ajaza je.[46]

Zatvorio sam svoje oko, poput jastreba, od celoga sveta,

Jer oko je moje otvoreno, za veličanstveno lice Tvoje.

U Kjabu[47] Tvoga sokaka ko god da glavu pomoli,

Pred kiblom[48] Tvojih obrva suština molitve[49] je.

O ljudi skupova, o sagorenom srcu Hafiza, siromaška,

Pitajte sveću koja sagoreva i topi se.

PREPEV  41

Hvala uzvišenom gospodu što otvori vrata mehane,

Pa ja, s licem u suzama, kraj njih provodim dane.

U njoj je svaki krčag polupan, opijen;

U tom vinu je istina, tu nema nikakve varke.

Od njega je svo pijanstvo, ponos i silina.

Od nas su sve nemoći, slabost i potrebe.

O toj tajni zbora nema, niti će ga biti,

Samo s Njim ja ću večno, vino tajni piti!

Lokna lokne unutar lokne mog Voljenog[50],

Ta priča je duga, brate, teško ispričana.

Teško srce u Medžnuna i Lajlini uvojci,[51]

Na licu mahmuda leže ajazovi tabani.

Ja pred svetom oko sklopih, kao soko sivi,

Jer se moje oko sada licu Gospoda divi.

O Gospode, ko god da uđe u Kjabu Tvoga[52] sokaka,

Pred Kiblom Tvojih obrva on namaz obavi.

O sagorenom srcu skrhanog Hafiza, o derviši,[53]

Pitajte sveću što se topi i u plamenu sagori!

Hvala uzvišenom Gospodu što još drži otvorenim vrata iskrenog pokajanja i ljubavi; vrata ruine srca, pred kojima se odvija najveličanstvenija alhemija ovoga kruga, alhemija u kojoj se naše pusto, zarđalo srce pretvara u zulato ljubavi i predanosti Gospodu Veličanstvenome.

Svaki nefs (porivi-želje) u tom mestu preobražaja uzdrman je do temelja, istrgnut iz svog sedišta, u kojem dominira samoljublje i nehajnost. Stoga, vino ljubavi, kojem je Istina Uzvišeni dao moć da protrese i potare nefsanske strasti i porive je istina, a nikako sentimentalnost i varka.

Jer od Njega je, Gospoda Uzvišenog, ta opijenost, to nadahnuće, taj tulum (nered), u kojem se svemiri ruše i opet nastaju u jedno deliću sekunde; a da bi nas On približio sebi, sve što se traži od nas je da priznamo svoje neznanje, fukarluk i nemoć; zaspemo prašinom ove suštine naše glave uzavrele, potom ćer nas On povesti putem Svoje beskrajne Lepote…

Hafiz nije sakupljao svoje gazale, oni su sakupljeni tek pošto se on preselio u Drugi svet. Bio je mudar i za života je čuvao svoju tajnu, ipak nije uspeo u tome u potpunosti. Bio je ljubavnik i nije mogao sakriti nadahnuće, mada često govori u svojim dvostihovima o potrebi da se tajne ove sakriju i ne iznose na svetlo dana. Danas mi živimo u drugom vremenu i drugačijim uslovima. Mi vidimo da Gospod Uzvišeni želi da se obelodane sve tajne, jer malo je vremena preostalo u bašti ovoga sveta materijalnosti i već se sakupljaju gusti oblaci, dok u srcima ljudi besni neznanje i, što je još gore, nemar da se primi uputa (vođstvo). Danas, tajne su razasute širom ovog sveta materijalnosti, najuzvišenije istine, nekad brižno čuvane, danas su skoro svima dostupne. Oni koji ne znaju čitati mogu uvek naći nekoga ko će im pročitati ako to žele. Onaj koji još ima žara u svom srcu za istinom, zaista neće oskudevati u uputi i rečima mudrosti. Naravno, bez savršenoga ili bar iskrenog duhovnog učitelja, teško je u te tajne proniknuti, ali u ovom vremenu i sam miris tih tajni greje, hrabri i pokreće dušu da teži, nastoji i nikada ne odustane od potrage za istinom, sve do poslednje kapi krvi…

Bit unutar biti, tajna unutar tajne, u tajnovitim uvojcima Onoga koji je Duša duše naše. Ta priča traje od praiskona, pa i mnogo dalje, to je priča bez kraja i početka. U njoj se obznanjuje, njome se obznanjuje Onaj koji je El-Baki – Večni, i čije postojanje nema kraja, a samim tim ni početka.

Ljubav je čudo jedno, njoj je sve moguće. Sred svoje ljubavi Medžnun je prijatelj žiovotinja postao i u pustinji svoj život proveo; nije mario za sebe, odrekao se onoga što je ljudima najdraže. Sa druge strane, rob Ajaz drži stopala svoja na licu sultana Mahmuda i još Mahmud sav sretan zbog toga – eto, to je ašk, to je ljubav; ona se putevima i razmišljanjim ovoga materijalnog sveta i materijalnista ima malo ili nema nikakve veze.

Zato je Hafiz, poput jastreba koji dobro vidi, zašto svoje oči od ovoga sveta, zatvorio srce svoje za njega i na to i nas stalno poziva. samo kada zatvorimo svoje oči za ovaj svet, one će se otvoriti; ili bolje rečeno, samo tada će Gospod Uzvišeni otvoriti naše oči za Njegovo Lice Veličanstveno…

O derviši, o zakiri, dođite sebi, otreznite se na časak, pa pogledajte šta je to istinski skrhano srce jednog stranca! Probudite se na trenutak iz vašeg transa pa se živo osvedočite o jednu jednostavnu i vrhunsku pojavu – skrhano srce koje se živo topi i nestaje, a u tome nalazi najuzvišenije zadovoljstvo, smiraj i lepotu…

GAZAL  42

Mada je vino, ah tako prijatno, a vetar ružu zarobio je!

Uz zvuke harfe nemojte piti vino, jer Nadzornik[54] opasan je.

Ako ti kakav prijatelj i krčag zapadnu u šake,

Pij razumno, jer sezona puna smutnji je.

Sakrij čašu u rukavu poderane halje,

Jer, baš kao i oko krčaga, razdoblje ovo krv lije.

Bojom vina mi čistimo odežde naše u suzama,

Jer sezona odricanja, vreme pobožnjaštva je.

O, visoka nebesa, zar sito vaše krv ne seje!?

Krv glave Husrerove, krv krune Parvizove![55]

Slatka uživanja ne traži, u okretu izvrnutih sfera,

Jer i ova čista glava krčaga sva se bolom čežnje duhovne smešana je.

Erak i Fars[56] si osvojio lepom poezijom, O Hafize!

Dođi, red je na Bagdad i vreme Tabriza je.

PREPEV  42

Mada vetar ruže nosi, a vino slast svoju pruža,

Prođite se vina, struna, u vreme ovo to je nužda.

Ako prijatelj i pun krčag, kojim dobrom tebe nađu,

Pij sa merom, jer sezona svakih smutnji sada vlada.

Sakrij čašu u rukave poderane, halje stare,

Ovo vreme ovo krv proliva, k’o i usne tvog pehara.

Rujnim vinom i suzama očistimo odežde naše,

Jer vreme je licemera, vreme pobožnjaštva hara.

O, nebesa uzvišena, sito vaše krv zasipa,

Po glavama uglednika, po krunama svih sultana.

Uživanja ti ne traži u okretu plavog svoda,

Jer i usna krčaga je s bolom sada izmešana.

Hafiz pjani sad pokori i osvoji pola sveta,

Al’ malo ti bi ljubavnika, zbori duša mu pijana.

O ljubavnici, u vreme ovo oprez se nalaže, jer su vremena puna svakojakih smutnji, a muhtaib – nadglednik, verski policajac, suhi pobožnjak – vreba na sve strane, žedan krvi ljubavnika. On caruje u ta vremena, licemer je na svome vrhuncu u vremenu laži, prevara i smutnji.

O ljubavniče, sakrij opijenost svoju, sakrij ljubav svoju u rukave svoje poderane egzistencije, u džepove svoje skrhanoga srca. Nek te tvoje pijanstvo ne ponese odveć u visine, jer baš kao što su usana krčaga teče rujno vino, sa usana ovoga razdoblja teče krv pravednika.

Vreme je povlačenja i suza koje su zarad Gospoda prolivene. Vreme je da se ljubavnik okrene svome Ljubljenom, jer u tom kretanju, u tim suzama , on će očistiti srce svoje, ne obazirući se što vani besni lažno odricanje i licemerna pobožnost od koje zaista ne postoji ništa gore i odvratnije.

Točak sudbine ne bira, na njemu sad smo gore, a sad opet dole. Od toga niko nije pošteđen, bio on sultan ili fukara; točak sudbine svakoga okreće, sad noseći ga u visine, međ’ kojima lahor nosi miris istine, sad bacajući ga u nizine, međ’ kojima teče krv boli i praznine.

U tom okretanju, u tom ritmu, u menama ovaga svemira nema smiraja, užitaka ni sreće. Suština se skrila unutar forme, opojno vino je unutar krčaga; ljubav je večna, svet je prolazan, Gospod je večan. Zaboravite ovo je propast i mada svi ljudi ovo znaju, tj. da su prolazni, malo ko usmerava svoje delovanje u skladu sa ovom večnom istinom. On ostaje, sve će proći! Ah, kad bi ovo mogao biti stalna molitva (prizivanje Gospoda) srca naših!

Ovaj Hafiz pijani sada pola sveta pokori, a pokorit će i drugu polovinu. Kako to? Nek se upitaju silni učenjaci, naučnici, pametnjakovići, intelektualci, pobožnjaci, teoretičari, političari, književnici, novinari, reporteri, filmadžije itd. itd. Jedan boem (rindanpijanica, vinopija) opijeni pređe sav put svetlosnim basamcima nebesa…

GAZAL  43

Ushićenje svoga srca da ti kažem, žudnja moja je;

Vesti o srcu mome čuti, žudnja moja je.

Pogledaj ti niskih strasti, to je priča dobro znana;

Od posmatrača sakriti se, žudnja moja je.

Noć sudbinska[57], poput ove svete, uzvišene,

Da se tobom spavam do zore, žudnja moja je.

Jaoj meni! Biser ovaj nežni, jedinstveni,

Probosti u noći tamnoj, žudnja moja je.

O, vetre, Glasonošo[58], noćas ti pomozi mi!

Jer u momentu smene dana i noći procvetaće žudnja moja.

Zarad ushićenja, s vrškom svojih trepavica,

Prašini puta tvoga pomesti, žudnja moja je.

Kao Hafiz, iz prezira ka onima što stalno kude,

Reči pijanice[59] da govorimo, žudnja moja je.

PREPEV  43

Žudim da ti otkrijem tajnu srca svoga,

Da mi pričaš o bolima jadnog srca moga.

O strastima niskim je priča dobro znana,

Daleko od svih se skriti, ja želim stoga.

I noć ovu moćnu, svetu, uzvišenu,

Ja provesti želim kraj jastuka tvoga.

Avaj! Biser nežni, biser tako sjajni,

Ja probosti želim sred mraka noćnog.

O, vetre ludi, pomozi mi noćas,

U zoru će procvetati žudnja srca moga.

Ushićeno, vrškom svojih trepavica,

Prašinu ću pomesti sad sa puta tvoga.

Iz gađenja za one koji stalno kude,

Reči ove kaza jezik srca moga.

Hafiz opisuje ushićenje zaljubljenog čoveka koji je sav u nefsu (potrebama-željama), te mu je drago govoriti o sebi i drago mu je kada se govori o njemu; pa nastavlja:

Pogledaj ti jada u niskim porivima nefsa; on se stidi svojih osećanja, ali nije u stanju da se otrgne od njih. To je stara priča, stara koliko i čovek.

Nefs ne prezire ni od čega, za njega nema ništa sveto, on je slep za sve osim za predmet svoje žudnje.

On traži pomoć gde god stigne, od vetra, ptice i zvezda. On vapi za željenim ciljem, sve je u stanju da učini da bi ostvario svoju želju; ništa mu nije zahmetli ni teško, čak ni da trepavicama mete prašinu pred lotosovim stzopalima svoje izabranice – eh, kada bi nefs tako govorio o žudnji za Voljenim!

Ovaj dvostih potpuno objašnjava i baca svetlost na ovaj gazal. S jedne strane, Hafiz nam jasno poručuje da je taj isti nefs u svima nama pa i u njemu, niko nije od njega pošteđen. S druge strane, Hafizu je puko film, smučilo mu se na one koji ga silno uzdižu i oponašaju, smatrajući da su stigli na uzvišena duhovna stanja (mukame) Ovaj gazal je najbolji odgovor takvima. Hafiz spušta loptu na zemlju i zasipa studen – vodom glave uzavrele od puke mašte. On u tančine opisuje nefs i njegove slabosti da bi nas otreznio i postavio  na realne osnove naše stanje; iz kojega, i samo iz kojega, možemo krenuti na istinski put pročišćenja. Nema sumnje da je najveći neprijatelj i najveća prepreka tom putovanju naša mašta koja nas, već u samom početku, lišava svih nada da jednom, na kraju tog puta, ugledamo svetlost Istine.

GAZAL  44

Dvor vrta[60] mirisnog je od zevka radostan i razgovor[61] prijatelja radost je;

Vreme ruže je ugodno, stoga i vreme onoga kuće vina radost je.

Od Sabe sada miris naše duše  ugodan je;

Jah, jah, miris tog daha koji žudnje stvara, ugodan je.

Ne podiže ruža pokrivku[62], a sprema se već da krene,

Plači, o slavuju, jer plač onih srca ranjenoga, sreća je!

Noćnoj ptici pevačici dobra vest je što na Putu ljubavi,

Zarad Stvoritelja noću, budan, naricati sreća je.

Na pijaci sveta nema sretnih srca, a ako i ima,

Put boemstva[63] i nehaj lutalice-šereta sreća je.

Sa usana ljiljana uhu mome ova vest stiže,

Sred krčme stare, rabota onih, spokojnih[64] od svega, sreća je.

O hafize, napusti svet, put do sretnog srca je,

Sve dok ti ne smatraš da ushićenje materijaliste sreća je

PREPEV  44

Bašta je u radosti, društvo prijatelja sreća je;

Vreme ruža radost je, vreme ljubavi sreća je!

Vetrom ponešena duša nam miriše,

Sada sve mirisno od te sreće je.

Ruža ode, a lepote svoje ne pokaza;

Sreća je plač srca ranjenoga, plači, stoga, o slavuju!

Noćnoj ptici pevačici vest ovu ti prenesi:

Zarad Stvoritelja, noću, budan, naricati sreća je!

Na pijaci[65] ovog sveta sretnih srca nema,

Jer šarlatan i strastvenik usred njega sretan je.

Od ljiljana mome uhu ova vest stiže:

Sretni su oni, spokojni od svega, sred stare mehane.

Za sreću srca svet napusti, o Hafize!

Nizašta na svetu ne smatraj da ushićenje moćnika sreća je!

U ovom tako retkom vremenu staništa mirisa, ruža, prisnost, prijatelji, sve odiše zevkom i radošću; duše naše, namirisane vetrom radosnog nehaja i predanosti, vide dovro u svemu.

Pa šta ako ruža ne otkrivši svoju lepotu, nestane; pa šta ako još nismo ugledali lice Prijatelja? Suze naših ranjenih srca vežu nas za Njega, bolna čežnja za Njime je suho zlato i velika sreća na ovome svetu materijalnosti.

Mi smo noćne ptice koje za Prijateljem (Gospodom) uzdišu do zore, pa zar bi toga moglo biti da nije ove slatke odvojenosti; budan noću naricati za Priajteljem najuzvišenija sreća je…

Ipak, sve prolazi i menja se, na bazaru ovog sveta nema sretnih srca; svi tu nešto kupuju i prodaju, a najviše njih prodaje dušu svoju šejtanu i baš ti i takvi nađu prolaznu sreću sveta materijalnosti, ne znajući kako je zaista kratak ljudski vek: „Proveli su tamo dan ili deo dana…”

Ljiljan-sade, ljiljan beli, a to je čovek čistog srca i nepomućene pameti, poručuje ovo našem Hafizu: Nasuprot onih koji proslavljaju (teferiče)  u obesti nefsa (poriva-želja) i izgledaju sretni, prava sreća je u onih skrhanih srca, u ruinama (harabatu) Njegove ljubavi, koji su bacili ovaj svet materijalnosti pod noge te sada smireni i spokojni (rahat)[66] od svega mirno piju vino Njegove ljubavi sred krčme stare, koja još od iskona mami iskrene ljubavnike i kojoj nisu ravni svih osam rajeva.

I stoga, o Hafize, i ti baci pod noge ovaj materijalni svet, otresi od sebe tu kurvu staru i nemoj misliti ni za trenutak da ima i trunka sreće u ushićenju onih bednih materijalista, koji se opiše svojim dukatima, ugledom, prividnom moći, položajem i, na kraju, najgorim šejtanom i prokletnikom: jastvom. Znaj dobro da su takvi, zajedno sa korovom, trnjem i kamenjem, samo gorivo za vatru koja, ako nas vid dobro služi, itekako gori i ovde na ovom svetu (materijalnosti) i njen plam i njena svetlost su tu da posluže onima koji oči maju da vide pravu sliku stvari. Jaoj ti je onima koji prodaše Gospoda Veličanstvenog za ono što ima malu ili nikakvu vrednost…

GAZAL  45

Sad kada na dlanu ruže pehar čistog vina je,

Sa sto hiljada jezika, njoj slavuj u hvali je!

Potraži knjižicu[67] dvostiha, u pustinju zaputi se,

Jer sada vreme svađe u manstiru oko Otkrovenje-Otkrivatelja[68] je

Otrgni se od svih krugova,[69] pogledaj što čini Feniks ptica,

Jer glas o onima u askezi od Kafa do Kafa[70] je.

Pravnik manastirski[71] opio se juče, te ovu versku uredbu[72] dade,

Vino je nedozvoljeno verski, al’ bolje od imetka zadužbinskoga je.

Za prljavo i čisto odredba[73] tvoja nije, pij radostan,

Jer sve što naš sakija učini, izvor milosrđa[74] je.

Priča o onima koji kude i maštovitost tvojih prijatelja,

Poput priče poučne o sakupljaču zlata[75] i pletaču asura je.

Ućuti Hafize, i tananosti ove, poput zlata, čuvaj,

Jer razmenjivač lažnih novčića, bankar ovog grada je.

[iii]

PREPEV  45

Sada kada ruža pruža pehar čistog vina,

Sa sto hiljada jezika slavuja hvale prosipa.

Uzmi knjigu pesama[76], sam kreni u pustinju,

Jer, eno, u manastiru[77] varniče oko tajni i otkrovenja.[78]

Otrgni se od svih derviških krugova, pogledaj šta čini ptica Feniks,

Glas o onim iskrenima, od Kafa je do Kafa.

Pravnik manastirski[79] se juče opio, te ovu uredbu  dade:

Vino je  zabranjeno[80], al’ bolje od imetka pobožnjaka.

Pij sretan, ne brini o prljavom i čistom,

Sve je milost sušta, što čini naš sakija.

Govor licemera i težnja u tvojim prijateljima,

Kao priča o sakupljaču zlata i pletaču asura.[81]

Ušuti, Hafize, poput zlata čuvaj ove tajne!

Samo lažni novac prima bankar ovoga grada.

Sada kada je ruža otvorila srce svoje slavuju, sada kada je Prijatelj (Bog) blizu, ljubavnik sred nadahnuća hiljade tajni otkriva.

To je vreme da se krene u pustinju sam sa svojim tajnama. Dok u manastiru (tekiji) i besplodno raspravljaju o otkrovenjima i onima koji tajne poznaju, ljubavnik[82] ćuti, ali tajne nosi u svojim prsima.

Jedini put do Gospoda Uzvišenog je otrgnuti se od svega stvorenog, krenuti putem ptice pupavca, slediti pravog znalca put. Glas o onima koji su sebe prevazišli, koji su ukrotili divlju zver u sebi, čuje se s jednog kraja sveta na drugi, dok s druge strane urlici onih koji robuju toj zveri prolamaju se s jednog na drugi kraj sveta materijalnosti, a uz to najgora je suha i lažna pobožnost koja je prokleta za sva vremena.

Naš dobri fakih (pravnik verozakonski), shvativši to, opi se vinom ljubavi te fetvu (veroodredbu) dade – bolje je piti vino nego biti licemer, jer sve što taj licemer dotakne, u otrov se pretvara, a njegova milostinja je sigurna propast za onoga koji je primi.

Ljubavnik ne brine o čistom i prljavom, sve je milost, sve je zapanjujuće, a  sakija (nosioc-putira, točioc vina ljubavi) nadahnut Svevišnjim, vođen vetrom Njegove milosti, i sam sušta samilost postaje.

Licemeri teže za zlatom materijalnog sveta, njihov govor i njihova dela to jasno pokazuju. Zato su oni poput kopača zlata, koje na polju ljubavi nema vrednosti; s druge strane ljubavnici tkaju ćilim tananim nitima ljubavi, na tom ćilimu su upredene njihove duše, životi i srca, kao dar Voljenom na samom kraju vremena. Licemeri grabe, ljubavnici daju!

Hamuš-ćuti, o Hafize, i čuvaj ove tajne poput zlata ljubavi koje je crveno za razliku od žutog zlata sveta materijalnosti, jer sultan ovoga grada voli samo laži i uživa u njima. Zbog jednog takvog Hafiz je morao pobeći iz Širaza…

GAZAL  46

Sad u ovom času prijatelj[83] u ekstazi[84] dopuštenoj[85] je,[86]

U ruci mu pehar čistog vina i tefter[87] sa gazalima je.

Sam idi jer put sigurnosti uzak je,

Pehara se prihvati, jer život mili nezamenljiv je-

U svetu nisam jedini ojađen, bez dela,

Jad je pravi u učenjaka, učen, a bez dela je.

Za oko razuma na ovom proputovanju, punom nedaća,

Svet, sa svojim poslovima, bez stalnosti i mesta je.

Srce moje veliku nadu, sjedinjenje s licem tvojim imade,

Ali smrt[88], na putu života, kradljivac svih nada je.

Ma prihvati se lokni mesečevog lica, ne pričaj nam priče,

Da sreća i nesreća pod uticajem Venere i Saturna je.

U bilo koje vreme nećete ga naći, razumnog i treznoga,

Zato što vinom praiskona, naš Hafiz opijen je.

PREPEV  46

Sada je moj prijatelj[89] u ekstazi[90] dopuštenom je,

U ruci mu pehar vina i tefter gazala.

Put spasa je uzak, zato sam ti kroči,

Život mili leti, lati se pehara!

U svetu nisam jedini ojađen bez dela,

Mnogi učenjaci nemaju dela, a znanja puna glava.

Na ovom teškom putovanju, oko srca vidi –

Ovaj materijalni svet je avaj samo pusta žudnja.

Nadalo se srce da će s tobom biti,

No smrt je naša, sred života, kradljivac naših nada.

Ma prihvati se ti Prijatelja, ne pričaj nam priče,

Sreća i nesreća su ovde samo magla.

Ni dana ni noći Hafiz trezan nije,

Jer on je vinom večnosti opijen.

O svete zalutali, zaustavi na trenutak svoju bezglavu trku pa osmotri ushićenje moga prijatelja (refika), osluhni nebesku muziku sa njegovih usana:

reči večnosti, koje daju utehu i nadahnuće.

Hej jarane (prijatelju) sam putuj, uzak je put spasa, tanana su vratašca kroz koja ti valja proći. Život mili brzo prolazi, nestaje ponešen vetrom nestalnosti. Stoga, opij se vinom ljubavi i nehaja spram hirovitih zabluda nefsa (pobuda-želja), odbaci svoje privremeno posotjanje i predaj se Gospodu Veličanstvenom.

Dela tu ne pomažu mnogo mada se valja truditi. Samo se budala uzda u nagrade za dobra dela, a teško onima kojipropovedaju na sve strane, pretovareni teorijskim znanjem, a sami ne čine to što pridijkuju i zbog čega svet celi kude.

Ovaj život je samo kratko putovanje od kolevke do groba. Hej, nesretniče, ako imaš imalo pameti u glavi, ne smatraj ovo mesto vrednim svoje pažnje, jer ono je nestalno poput pahulja sred zimskog vihora ledenca.

Srce iskrenog  ljubavnjika (ašika- Božanskog  ljubavnika) nada se da će Voljenog ugledati još za života, nada se da će mu se duh, nakon pročišćenja nefsa (poriva), spojiti sa Duhom Gospodovim (Isus). Avaj! Malo je vremena i većina ljudi ovu bitku izgubi i smrt ih nosi zatečene u večni svet bolne istimne.

Stoga, prihvati se Gospodovog užeta svim svojim bićem, a pusti ovaj materijalni svet i njegove nestalne čari, radosti i uživanja, jer ona su prevrtljiva poput nestalnosti nefsa (poriva-želja)

Hej, sretan je Hafiz, jer je danju i noću opijen vinom ljubavi, a ta opijenost traje još od iskona; u večnosti bez početka i kraja. On lagano, bez prestanka, zarad Voljenog iščezava.

GAZAL  47

Ruža na prsima, vino u ruci, a Ljubljeni po mojoj želji je;

Sultan sveta, u ovakvom danu, moj rob je.

Reci: Ne nosite sveću skupu ovom, jer noćas,

U družini našoj mesec lica Stvoritelja taman je.

U veri našoj vinska čaša dozvoljena je, ipak,

Bez lica tvoga, o čempresu, ružinoga tela, zabranjeno je.

U družini[91] našoj ne mešaj miris etra, jer duša naša,

U svakom trenu, od mirisnih tvojih uvojaka, mirisna je.

Uho moje je svo predano govoru frule i zvucima harfe;

Celo oko moje na rubinskim usnama i kruženju čaše je.

O slatkoći slatkiša ne govori ništa, a ni o šećeru,

Jer za tvojim slatkim usnama žudnja moja je.

Od kada se blago boli za Tobom u skrhano srce nastanilo,

Kutak haribdi[92] stalno boravište moje je.

O sramoti zašto govoriš? Pa moje ime od sramote je!

O imenu zašto pitaš? Pa moja sramota od imena je!

Ja sam vinopija, rastrojene glave, pijanica[93] i onaj što očijuka[94],

Ali ima li iko u gradu ovom da ovakav nije?

Nadzornik[95] u mom grehu ne govorite, jer i on,

Kao i mi, u stalnoj potrazi za uživanjem vina je.

O Hafize, ne sedi bez vina i Ljubljenog ni za tren;

Vreme je ruža i jasmina, bajram ramazanski je!

PREPEV  47

Ruža na prsima, vino na usnama, Ljubljeni blizu je,

Sultan sveta u ovom vremenu meni robuje.

Šta će hiljade sveća ovoj družini noćas,

Kad Stvoritelj lica mesečeva tu sa nama je?

Na putu našem vino nije zabranjeno,

Al’ bez tebe, hej čempresu, vino zabranjeno je.

Šta će skupu ovom mirisi, parfemi?

Duša naša od Prijatelja sada miriše.

Uho moje predano je harfi, priči frule,

Oko moje zbog usana vinskih uzdiše.

O ćešeru ti ne zbori, o slatkoći ne govori,

Za tim nebeskim usnama žudnja moja je.

Okada se blago boli u skrhanom srcu skrilo,

Kutak propadanja[96] moje je stanište.

Ne govori ti o sramu, ime moje od srama je;

O imenu ti ne pitaj, zbog imena stidim se.

Ja sam pijanac, boem, ludak, olujnoga oka,

Imal’ iko u Širazu da ovakav nije?

O mom grehu pobožnjaku ti, prijatelju, ne govori,

Potajno, za vinom, pesmom i njegova žudnja je.

Bez Ljubljenog ni za tren ti ne budi, Hafize!

Život leti, ruža vene, mraz pokriva jasmine!

U ovom vremenu opijenosti, kada je Mašuk-Voljeni tako blizu i sami sultan prolaznoga sveta robuje ljubavniku (ašiku).

Ne palite bledu svetlost na ovom skupu opijenih ljubavnika (ašika), jer njima sija svetlost lepote Njegovoga lica.

Ne njihovom putu, ako su sa Njime, sve verodopušteno je, ali bez njega na tom putu sve verozabranjeno je.

Ne pali mirise, ne sipaj ružinu vodicu, jer duša naša u ovoj mehani (kafani) istine od Njega mirisna je.

Vid i sluh moj posve su uronili u ovo ekstazu (hal) opijenosti, potpuno usredsređen na Njega, ja nestajem.

Nema slatkoće bez Njega, nema užitaka bez Njega, nema sreće bez Njega.

Bol za Njime, žudnja za Jaranom (Prijateljem, Bogom), beskrajna je riznica u kojoj boravi srce skrhano zbog Njega. Onaj koji uđe u ovu riznicu, onaj koji stigne do ovog staništa, ostaje zauvek opčinjen Njegovim čarima.

Ne pitaj me za ime, ugled čast, sve je to palo u vodu. U nemilost sveta neumitno upada ljubavnik (ašik), lud za svojim Voljenim. Na ovome svetu (materijalnom) ime ljubavnikovo je sramota, a za Voljenog divota!

Hafiz je pamet izgubio, opio se, skrhao. Takav je celi materijalni svet, bez pameti, pijan, ruševan. samo, Hafiz je takav zarad Njega, a materijalni svet, sam po sebi, danonoćno u vatrenoj potrazi za prašinom i maglom koju na kraju i nađe i u nju se pretvori.Tražeći je, zadobije svojstvo te prašine, a ipak sebe smatra uzvišenim, važnima, vrednim. Tu se krije ta golema razlika skrhanog sveta materije i skrhanog ljubavnika. Ljubavnik[97] svojom skrhanošću ode u večnost, a materijalni svet i materijalisti nazad u prašinu zaborava.

Šta ima suhi pobožnjak sa mojim gresima? Pa i u njegovom srcu je žudnja za vinom i pijanima. Ovo ima dva nivoa: 1. Njegova niža priroda žudi za gresima mada on sebe smatra pobožnim. 2 Njegov duh žudi za Voljenim mada on toga svestan nije.

O Hafize, ni za tren iz ruku ne ispuštaj uže zaljubljenosti, do poslednjeg daha drži se svog Ljubljenog, u vreme radosti, u vreme boli, jer život leti, ruža vene i mraz prekriva naše postojanje.

GAZAL  48

Od sokaka mehane svaki duhovnik[98] koji put znade,

Kucajuć’ na druga vrata, izvor propasti upoznade.

Od praga mehane[99] ko god pronađe put,

Iz obilja vinske čaše tajne te kuće spoznaje.

Vreme, krunu pijanstva,[100] ne dade nikome sem onom,

Koji uzvišenost svemira u toj čaši nađe.

Sem predanosti obezumljenih[101], od nas ništa ne traži,

Jer učitelj vere[102] naše da je razum grešan, znade.

Ko god tajnu oba sveta pročita iz teftera[103] sakije,

Tajne čaše Džamšidove[104] iz slike prašinjavog puta upoznaje.

Srce moje od oka sakije sigurnost ne traži za svoju dušu,

Jer put onog hrabrog, sprženog srca, srce moje upoznade.

Zbog urođenog nasilja sazvežđa, zorom oko moje,

Tako naricaše da Venera to vide i Mesec za to saznade.

Sretan li je taj nazar[105], koji usne čaše, lice sakije[106],

Mladi mesec jedne noći i mesec četrnestodnevni, znade.

Govor Hafiza i čaša, koju on tajno ispija,

Otkuda tu mesto za Nadzornika[107] i čuvara? To car znade.

Kralj visoke svesti[108] je onaj, koji devet dvorana nebesa,

Kao mali zavojak luka, u dvoru svome poznaje.

PREPEV  48

Svaki putnik koji znade put do mehane,

Kucajuć’ na druga vrata, u ruinu padne.

Ko god pronađe put do praga mehane,

Iz obilja vinske čaše upozna joj tajne.

Ne darova vreme nikog biserom boemstva,

Sem onog što svemir celi u toj čaši nađe.

A šta da tražiš od nas, skrhanih obezumljenika,

Kada kralj puta našega grešnom smatra pamet?

Ko tajnu oba sveta kod sakije nađe,

U prašnjavom drumu vidi zemlje, neba, tajne.

Od sakije, duša moja, ne traži sigurnost,

Jer put srca skrhanoga srce moje znade.

Zbog nasilja plavog svoda sred svitanja oko,

Sa mesecom, putnicima, gorko naricaše.

Sretan li je taj što vidi sakiju i usne čaše,

Mesec puni u samoći, mesec mlađak noći tamne.

Poj Hafize, čašu, iz koje tajno pije,

Znade samo onaj, koji više nije.

Kralj visina, koji sve mekame[109] prođe,

A potom s Prijateljem sedi, mirno vino pije.

O saliku (duhovniče[110]), putniče, o ljubavniče, kada si već pronašao put do praga mehane (kuće vina), ne idi na druga vrata jer tu ti je propast sigurna. Mevlana (Rumi) kaže: Ah, kad bi ti znao put do mehane ljubavi, smer okretanja bi predao vetru, Kjabu ( kuću božju, hram u Meki) zaboravio bi…

Jer onaj koji nađe put do ovog najhairnijeg[111] – najopčinjavajućeg mesta u na svetu (materijalni), u opijenosti prisutnosti Božje Uzvišenog Gospoda mnoge tajne dobije.

Kruna, biser skrhanog srca, ne može dobiti niko sem onoga koji se opio blizinom svoga Gospoda, samo taj zadobija srce opijeno, slomljeno i skrhano za sve drugo, a širom otvoreno za Njega.

Sem potpune predanosti i ljubavi spram Uzvišenog gospoda, od nas drugo ne traži, jer mi smo pamet vetru predali, ova ljubav ostaje uskraćena svakog objašnjenja.

Onaj koji od sakije – ljubavnika koji je izgubio sebe, Pa Gospod Veličanstveni preko njega sipa svoje tajne – upozna tajnu oba sveta, postane izopačenik iz sveta i sem prašnjavog druma nema drugog saputnika, a tajna prašine druma je tajna potpunog oslonca i potpune ovisnosti o Gospodu Veličanstvenosti.

Od oka sakije, koje održava tajne nebesa i zemlje, zar da tražim nisku sigurnost za sebe? Ma jok, tamo ćeš pronaći samo tajnu sprženog srca koje više ne mari ni za sigurnost ni za sebe. Pa izvolte! ko je ljubavnik srca lavljega, neka se oproba, neka se zagleda u to oko u kojem se večnost ogleda.

Svemirska tela, zvezde, zemlja, u stalnom su okretanju. To okretanje neprestano odnosi i melje na hiljade života i sudbina. Ah! Vah! Nariče pesnik, jer malo ko upozna tajne istine i tako biva samlevena u žrvnju vremena. Ljudi prolaze i nastaju, odlaze praznih pogleda, srca i duša. Jaoj ti je njima i svima nama ako nam srce ne izgori zarad Voljenog (Svevišnji, Džanan)

Sretan je samno onaj koji pronađe put do pravog znalca, te od mladog meseca njegova duša postane mesec puni; pređe sav put, ispuni se, upotpuni se, postane spreman za susret sa Gospodom Uzvišenim.

Govor ovaj čudesni, ovu čašu večnosti, iz koje Hafiz izvlači svoje tajne, koje su, ah, tako daleko od svih, poznaje samo onaj koji je i sam iz nje pio, onaj koji je prešao sav put, izgubio sebe, te sada mirno sa Prijateljem (Jaranom-Bogom) i u Njemu boravi.

GAZAL  49

Derviš[112] iz vinskog sjaja tajne skrivene zna;

Bit svakog ti možeš znati iz ovog rubina.

Vrednosti ružinog pupoljka samo ptica svitanja zna,

Jer svaki onaj koji stranicu pročita, značenje ne zna-.

Hej ti, koji iz teftera[113] razuma misli[114] ljubavi učiš,

Plašim se da tanananost[115] ovu pameću nećeš spoznati.

Vina donesi, zarad ruže iz bašte sveta, ne prsi se

Onaj koji krađu vetra jesenjeg zna.

Pokloniću oba sveta srcu palom od stremljenja,

Jer ono sem obitavanja[116] u  ljubavi Tvojoj, sve ostalo kao prolaznost[117] zna.

Kamen i glinu, rubine i korale, jemenskim nazarom[118] oblikovane,

Poznaje onaj, koji vrednost daha vetra jemenskoga zna.

Prođe vreme u kojem o zamerkama avama[119] razbijah glavu

Otkuda Nadzornik[120] za moj tajni užitak zna.

Onaj Srcelomnik laganim vreme delovanja ne smatra,

U protivnom, s naše strane, nadanja naših srca zna.

Biser ovih dvostiha Hafiz izvuče iz srca,

Vrednost njihove mudrosti Asaf[121] drugi zna.

PREPEV  49

Iz vinskog sjaja derviš[122] spoznaje tajne skrivene;

Bit svega i svakoga iz ovog rubina upoznaje.

Samo ptica svitanja vrednost ruži znade,

Mnogi naučiše svete tekstove, al’  malo ko shvati značenje.

Hej ti, što pameću kaniš strići do ljubavi,

Plašim se da tajnu ovu tako nećeš spoznati!

Vina amo, zarad ruže iz bašte ovog sveta,

Ne prsi se onaj koji dah jesenji oseća.

Srce, u božanskoj ljubavi skrhano, oba sveta nadilazi,

Jer ono zarad Voljenog, sve, baš sve, napusti!

Rubine iz gline, ognjem ljubavi božanske isklesane,

Poznaje onaj, kome srce od ljubavi izgore!

Prođoh se sveta, stvorenja i zvezda,

Jer taj užitak se golom dušom plaća.

U mehani našoj sada vreme stoji,

Skrhane od ljubavi prema Bogu, Voljeni srca broji.

Bisere ove Hafiz iznedri iz grudi,

Poznaje ih onaj koji ne postoji.

Iz odraza Božanskog duha, koji se prelama i oslikava na srcima iskrenih, spoznaju se tajne skrivene kao i batin-skrivena bit svega što postoji.

U vakat sehura ruža svoje tajne obznanjuje, u cik zore Gospod Veličanstveni robu najbliže. Tada se, kao latica ruže, otvaraju mnoge tajne i zalud je u nevreme prebirati po stranicama života, jer u svitanje tajna se otkriva sama od sebe. O ovome se vere ne spore. Svitanje, svakog jutra iznova, ukazjue, pokazuje, nadahnjuje, čisti i budi usnulu dušu, koja se potrudi da taj momenat  prespava.

Stalna tema; pamet je nemoćna dokučiti istinske predele ljubavi. Razum se mora odbaciti, jer sa njima je nemoguće proći kroz kapiju ljubavi.

Vina amo, vino istinske ljubavi, jer sve na ovom svetu prolazi. U bašči ovog sveta materijalnosti nema istinske lepote i smiraja. Već se diže hladni vihor jeseni koji nagoveštava zimu. U zimu će sve u bašti zamreti. Jesen je naše zrelo doba kada ubiramo plodove našega života i spremamo se za smrt.

Srce koje se skrhalo zarad Prijatelja (Boga) nadilazi oba sveta. Srce koje gori u ljubavi za Prijateljem niti čuje, niti vidi, niti zna za išta drugo.

Samo pravi znalac poznaje vrednost stvari. ljubavnik poznaje plan ljubavi, on vidi i prepoznaje srce, tim plamom sagoreno.

Sve što dotakne, sve u što se upetlja, sve što poželi mimo volje božje, nefs (porivi, želje) će žestoko platiti. Stoga, duša se treba sva pretvoriti u uho i danonoćno moliti Gospoda Uzvišenog da je uputi.

U mehani  našoj (kafani) stoji vreme, jer skrhano srce nešta ne očekuje niti traži. Biser boemstva je dar najveći; u tom propadanju (harabatu) razlilo se vreme u beskraj, u toj tački prestanka vremena duša sebe nadilazi,jer u biti vreme i jeste izmišljena kategorija. To je velika obmana u koju je čovečanstvo zabasalo. Skika, vika i trka da se nekud stigne i nešto postigne. Stalna žurba i nervoza u kojoj mašta cveta; mašta koja porađa maštu i tako, u cikličnim krugovima iluzije, čovek se sve više udaljava od zbilje koja mu svim bićem svojim jednostavno govori: opusti se, prepusti se, deluj, ali uvek imaj na umu da je On taj koji bdije nad svime.

GAZAL  50

Bašta Uzvišenog raja, isposnica[123] za derviša je;

Izvor veličanstvenosti, služba[124] derviša je.

Riznica smiraja, amajlija čudesnih puna,

Otvorena, u nazaru[125] Božija milost derviša je.

Palata Rajska,[126] u kojoj Čuvar[127] vrata čuva,

Puko mesto spektakla, u radosnom gaju derviša je.

Ono što zracima od grubog gvožđa zlato postaje,

To znak alhemije u prisnosti derviša je.

Pred kime uzvišeno sunce prostire svoju krunu slave,

Slava je, koja u veličanstvenosti derviša je.

Od pola do pola je vojska tiranije, ali,

Od Praiskona do Beskraja,[128] snaga derviša je.

Ta velika sreća od koje nema boli prolaznosti,

Mani se lepog ponašanja, poslušaj me, sreća derviša je!

Bogatstvo Karunovo[129] koje od besa sruši se,

I to si već pročitao, zbog gneva[130] derviša je.

O moćniče, ne hvališi se previše, jer tvoja

Glava i zlato, u blagoslovu[131] derviša je!

Lice one stvari koju sultani sveta traže,

Samo odraz u ogledalu pojavnosti derviša je.

Hafize, ovde ponašanja lepog budi, jer sultani i vladari,

Krune svoje zbog robovanja uzvišenosti[132] derviša dobiše.

Rob sam nazara[133], Asafa[134] ovog vremena, jer

On obrisima[135] vladar, a duhovna tajna od derviša je.

PREPEV  50

Isposnica derviša je bašta uzvišenog raja;

Nesebična služba njima, izvor veličanstvenosti  bez kraja.

Riznica smiraja, znakova čudesnih puna,

Širom je otvorena, milostivim pogledom sufija.[136]

Palata Raja Najuzvišenijeg, u kojoj Čuvar rajska vrata čuva,

Bledo je mesto spram Ekstatične[137] bašte sufija.

Gvožđe zlatom postaje, zracima alhemije;

Ta se čarolija odvija u prisutnosti[138] sufija.

Koga god da sunce obdari svojom krunom slave,

Ta slava je potekla od velikih sufija.

Od pola do pola vlada tiranija,

Od praikona do beskraja snaga sufija je.

Ta sreća u kojoj bol svaka nestaje,

Poslušaj sinko, sreća je sufija.

Bogatstvo Karunovo, što od besa sruši se,

I to je sve zbog gneva sufija

O puki moćniče, ne hvali se previše,

Zlato su i glava ti u blagoslovu sufija.

Lice one stvari koju svaki sultan traži,

Samo je bleda sena u zrcalu sufija.

Hafize, ovde od ponašanja lepog budi, jer svi sultani

Sultanima postaše, služeći na pragu sufija.

Rob sam nazara,[139] Asafa vremena ovoga,

Jer vanjštinom on je vladar, a tajnom svojom sufija.

Put derviša je put veličanstvenosti jer derviš – od persiske reči dar, što znači vrata – znači onaj koji stoji pred vratima Božije milosti. Zaista je to suština svakoga čoveka, to je maksimum od koga svaki čovek može stići. Na nama je da budno bdijemo pred tim vratima i nikada ne napuštamo prag Gospoda Veličanstvenog.

U ovom gazalu Hafiz, dvostih po dvostih, govori o osamljenosti (askezi) nesebičnoj službi drugima, prisnosti (prijateljstvu), snazi, sreći, ljubomora[140], blagoslovu, prisutnosti Božijoj, duhovnim tajnama i to daje poseban ritam i stvara posebnu atmosferu u ovom gazalu. Svi ti pojmovi pojašnjavaju status čoveka – savršenog čoveka – preko koga sve te blagodeti teku na čovečanstvo, a sva milost i sve to dolazi samo od Uzvišenog Gospoda. Dakle, ništa se ne može porediti sa tim mestom: pragom našeg Voljenog (Džanana); i otud tolika hvala dervišu koji čuva taj prag i nikada ga ne napušta.

Hafiz uzdiže to mesto nad „baštom rajskom”, „palatama najuzvišenijeg raja”. To mesto je „riznica smiraja prepuna čudesnih amajlija”. To mesto je označeno zracima alhemije u kojoj se tvrdo srce od gvožđa u zlato pretvara. Na tom mestu je sva slava koja pada po glavama izabranika; na tom mestu je sva snaga, sva sila preko koje Gospod Uzvišeni kažnjava; na tom mestu je svaka sreća – sreća svih svetova; pa tu je čak i gajret – ljubomora, jer Gospod je ljubomoran i stoga neke ljude dariva velikim balgom, kao naprimer Karuna (sioni Bogataš), da bi iskušao prave ljubavnike u čijim srcima ne sme biti ni trunke ljubavi za išta drugo sem Njega. Uzvišen je On izvan svega onoga što se može razumom pojmiti, kao i onoga, za nas još tajanstvenijeg i nedokučivog. Na tom mestu je blagoslov koji pada na moćnike i njihove glave i zlato koje im je dato; pa tu je i lice one stvari za kojom svi sultani i ljudi žude. Tu valja biti od ponašanja lepog jer u prisutnosti sa Bogom toga mesta sudbine ljudske se podkuvavaju i formiraju.

Na kraju Hafiz kaže da je rob tog mesta i sultanovog vezira, kojega on naziva Assafom drugim – Asaf je, kao što znamo, bio vezir na dvoru Sulejmana i bio je poznat po svojoj mudrosti. Taj vezir, po mišljenju nekih, bio je Hadži Hasan Kevemeddin koji je bio vezir na dvoru Šah Šudže. Dakle, Hafiz odaje počast takvom čoveku koji je uspeo da spoji i vanjštinu i unutrašnju stvarnost, čoveku koji živi i dela u ovom svetu, obavlja teške i odgovorne poslove, a u svome srcu, u svojoj tajni, pred vratima je Uzvišenog gospoda. Derviška poslovica kaže: neka su ti ruke trajno uposlene u ovom svetu za dobrobit drugih, a neka ti je srce trajno uposleno samo sa Njime…

Uz ovaj gazal treba reći i to da Hafiz nije pripadao nekom određenom verskom idejnom sistemu (tarikatu) kao što i sam kaže: „ O gde je sada jedan veliki čovek da me uputi putem dobra, jer ja puta Stvoritelju ne nađoh ni u jedno tarikatu?” Po nekim izvorima, smatra se da mi je učitelj bio Šejh Attar Širazi koji je bio neka vrsta kalendera, neformalnog duhovnog učitelja (šeik). Biti derviš ne podrazumeva pripadnost određenom sistemu verskog učenja; derviš je svako onaj koji je stigao pred vrata Božije milosti ma kojim putem da je tamo doputovao. Derviš je, kao prvo i poslednje čovek istinske predanosti Gospodu Uzvišenom, ako Bog da, ako je svojski predan Gospodu Uzvišenom, već stoji pred Njegovim uzvišenim staništem…

GAZAL  51

U zamku tvojih zulufa srce se upetlja, samo od sebe;

Ubijeno pogledom, to mu je kazna, sama od sebe.

Ako tvojom rukom ispuni se težnja[141] naših srca,

Neka bude od te ruke, jer tu je opčinjenost[142], sama od sebe.

Mošusu gradova lepih žena[143], miris ružin potreban[144] nije,

Jer list njen u mošus je umotan, sam od sebe.

Duše mi tvoje, o kiblo[145] slatka, poput sveće,

Noćima tamnim želja moja nestaje, sama od sebe.

Kada ti o ljubavi priča, tebi rekoh, o slavuju,

Nemoj, jer ta ruža sebična je, sama od sebe.

Ne idi u kuću moćnika, praznoj od slobode;

Smiraj će doći u kutku tvoga konačišta, sam od sebe.

Sagoreni Hafiz u ushićenju ljubavi život dao je;

Ipak, glava je zaveta vernosti, sam od sebe.

PREPEV  51

U zamku tih lokni srce upade, samo od sebe;

Pogleda ga jedan ubi, sad više ne zna za sebe.

O Bože, čežnja naših srca neka bude za Tebe;

Ti upali vatru našu, svaki zanmos je kod Tebe.

O kiblo slatka, noćima, zarad duše tvoje,

Kao sveća i ja kopnim, sam od sebe!

Ne govori o ljubavi o ti hudi[146] slavuju,[147]

Ta je ruža samoživa, sama od sebe.

Ne prelazi prag silnika, punih tiranije;

Kutak olakšanja u konačištu tvoga srca je.

Zarad ljubavi, skrhani Hafiz život potroši,

Al’ reč održa i veran osta, sam od sebe.

Jedan  iz serije težih gazala koji dolaze…Gospod sami zna njegovo potpuno tumačenje…

Ako upadne u zamku materijalnosti, koji je predstavljen uvojcima žene, jadno srce je samo seba kaznilo.

Međutim ako ono žudi za Gospodom Uzvišenim stglo je na prag sreće i svakog zanosa.

Ali materijalni svet je sav umotan u miomirise kojima je često teško odoleti.

Onaj fena – nestajanja u bogu – može iskusiti u nestajanju pred slatkom kiblom (okretanje) materijalnosti. Osećanje je slično i valja se posleiz tog blata izbaviti, vođen osećanjem nestanka koje sada mora biti samo zarad Njega.

I stoga, o ljubavniče, ne govori o toj ljubavi prolaznoj, jer ovaj svet materije je stara baba koja samo sebe voli i ubija sve one koji joj srce poklone.

O ljubavniče, ne idi tiranima, moćnicima, političarima, jer kod njih je samo ropstvo dok je u kući tvoga srca jedini spas i smiraj.

Hafiz je zarad istinske ljubavi kao sveća sagoreo, ali od Puta nije odustao, jer srce je njegovo, samo od sebe, tj. daro Gospoda Veličanstvenog, za taj Put stvoreno.

GAZAL  52

Sveži rubin žedan krvi, usna mog Prijatelja je;

Ipak, da bih ga ugledao, dati dušu i sva dela mi je.

Neka se stidi ona, trepavice duge i crnoga oka,

Kada vide da On srca slama, a ima grdnju za mene.

O kamilaru,[148] na ta vrata uzde moje ti ne vodi;

Sokak taj je u gradu one što mi srce ukrade.

Rob sam svoje sudbine, jer iz slabe vernosti

Ljubav za tog idola, glave opijene, kupovina moja je.

Tabla etra ružinog, iz kasete[149] ambera širi se;

Malena usluga lepog mirisa, od Attara moga je.

O vrtlaru, ružinu vodicu, sa usana mog Prijatelja traži,

I narcis njegov, koji lekar srca moga bolesnoga je.

Šerbeta gutljaj, ružinu vodicu, sa usana mog Prijatelja traži,

I narcis njegov, koji lekar srca moga bolesnoga je.

Onaj koja iz kitnjastih gazala nauči tananosti Hafiza,

Moj je prijatelj, blistavog govora i slatkog izraza.

PREPEV  52

Blistavi rubin, žedan krvi, usna je mog Prijatelja;

Ipak, za Njega dušu mi je dati, dela moja sva.

Stid neka je onu, crnooku, dugih trepavica,

Što me kudi a zna da On srce slama.

O kamilaru, na ta vrata ti ne vodi uzde moje;

U sokako tom je kuća one što mi srce uze.

Ja sudbini robujem, jer sam slabe vere;

Idola tog, opijenog, srce moje zavole.

Sad osetih miris ruže iz kutijice ambera;

Na put pravi mene zove miris moga Attara.

Baštovane, iz te bašte ne izgoni mene, jadna,

Jer suzama mojim gorkim bašta ta je nakapana.

Zaiskaću slatko šerbe sa usana moga Prijatelja;

Pored Njega leka nema srcu mome u ranama.

Govor ovaj tajnoviti u Hafizu otvori,

Prijatelj koji tajne sije uvdek kada govori.

Usne Prijatelja (Jarana – Gospoda) su žedne onih koji žrtvuju sebe zarad ljubavi Njegove i mada ljubavnik zna da mora u Njemu nestati i sebe izgubiti, on žrtvuje svoju dušu, život, sva svoja dela, sve stavlja na kocku te ljubavi.

O materijalisto, stidi se, ti me zavodiš i ako te odbacim, pun si kuđenja prema meni, a znaš dobro da srce samo Njemu pripada.

O savršeni  čoveče, o ti koji Put poznaješ, ne dozvoli mi da zalutam u sokak propasti, obuzdaj vode moga nefsa (porivi, želje) i pravim me putem upravi!

Jer, ako ostanem u tom sokaku zablude, rob srca vezanog za prag prolaznog sveta, onda mi pomoći nema.

Stoga, O Učitelju Attare Širazi! Namiriši dušu moju ljubavlju za Prijatelja, ne daj mi da propadnem, sačuvaj me od pogubnog mirisa sveta ovog materijalnosti…

O baštovane, ti koji uzgajaš ružu duše moje, ti koji je zalivaš suzamna boli i žudnje za istinom, ne teraj me iz te bašte, ne dozvoli da me vetar nestalnosti odnese, pusti me da polako kopnim i u nestanku duše svoje večni život pronađem!

Slatke reči istine sa usana tvojih su jedini melem srcu mome. O, vodi me putem izlečenja, jer sve ostalo je propast, bol i stradanje.

Ti si onaj koji je ove reči istine nadahnuo u meni, ti otkrivaš tajne pa me ne zaboravi, ne dozvoli da tajne ove ikada zaboravim…

GAZAL  53

Ovo su vremena u kojima strast za idole, vera moja je;

Bol te rabote, užitak bolnog srca moga je.

Da bi se video rubin Tvoj, gledati okom duše je potrebno;

Gde je taj rang[150], kad oko moje, oko svetovno je?

Prijatelj me budi, jer ukras sveta i hod vremena,

S mesečevog lica Tvoga i zvezdanih suza mojih je.

Otkad mi ljubav Tvoja upute o govoru dade,

Molitve[151] ljudskih jezika, hvala i slava meni je.

Sreću siromaštva,[152] o Bože od mene ne ukloni,

Jer taj dar moći,[153] uzrok[154] moći i slave moje je.

O Bože, ta Kjaba[155], čije je mesto razonode?

Kad trn moćni na tom Putu, ruža i ružica moja je!

O propovedniče, pun pravila, ne gordi se,

Jer sultanova kuća siromašno srce moje je.

O Hafize, o slavi Cara Perviza[156] opet ne predi priče,

Jer usna njegova opijena slatkim Husrevom mojim je.

PREPEV  53

Ako ljubav za idole vera moja postane,

srce moje raspašće se od te bolne rabote!

Tvoj rubin treba okom duše gledati;

Materijalnim okom on se videt’ ne može.

Ne idi, jer tren ovaj, vreme koje oteče,

Samo je odsjaj lica Tvoga u zrcalu suze moje.

Otkad mi ljubav Tvoja ove reči dade,

Mnoga ljudska srca zbog toga me slave.

O Gospode, ostavi mi ti sreću fukare;

Zarad toga mnogi ljudi meni pevaju hvale.

O Bože, taj sveti Hram, čije li je stanište?

Trn strašni Puta toga, ružica je za mene!

Ne gordi se, o propovedniče, robe pukih pravila,

Jer siromaško srce moje sultanova kuća je!

O slavi Cara Parviza ne predi priče, o Hafize,

Jer usna njegova iz tvog pera pije vino istine.

O Gospode, ako zalutam pa zavolim ovaj prolazni svet pun slatkih idola, znam da će se ta slast u bol i gorčinu pretvoriti. Šećer ovog sveta materijalnosti je samo na površini; kada posegnemo za njim, ta bujica uskovitlana uvlači nas u virove svoje i odvlači na dno u kojem je svaka patnja, bol i nesreća.

O Gospode, kako da čovek stigne do čovečnosti , kako da pročisti svoju dušu pa da očima te čiste duše motri lepote Tvoje beskrajne? To je apsolutno nemoguće sve dok su mu pogled, duša i srce prikovani za prolazni svet.

O Gospode, ne ostavljaj me! Unatoč tome što sam pun greha, ja znam da sve pripada Tebi i borim se na tom Putu, a dokaz za to su suze moje koje se prostiru poput Kumove slame tražeći odsjaj, tražeći svetlosni put koji vodi do Lica Tvoga.

Ova ljubav u meni vri i reči same naviru. Ovaj govor mi Ti dade i zbog toga me svi hvale.

O Gospode, Ti si me učinio fukarom i strancem. Teško je to ushićenje. Ali i velika sreća, u njemu je velika snaga, život i veličanstvenost.

O Gospode, prema svemu tome šta je kjaba ( sveti hram) slatka, šta je ovaj svet materijalni pa moramo sa velikom ozbiljnošću pristupiti borbi sa njime? On izbode, poput najoštrijeg trna, i one ruže divlje – dakle, askete koji borave van tokova sveta mateijalnosti pa su stoga divlji, oni koji borave u divljini; šumama, pustinjama, pećinama – a da ne govorimo o pitomim ružama sred sveta materijalnosti koje trnje njegovo žestoko izbode. I s druge strane gledano, na putu ka slatkome kjabi  (svetom hramu) sveta materijalnosti bode nas i pitoma i divlja ruža. To bi na primer mogla biti i vanjština i unutrašnja stvarnost, jer na tom putu je potpuna propast i pod uticajem spoljašnje i unutrašnje stvarnosti[157]. Tu propade naše telo i pamet, duša i srce; tu sve propada i nestaje bez traga, tu je vrelo svih paklova.

O bezumni čoveče, ti što sve živo gaziš i prezireš samo zato što si se popeo na lažni presto sveta materijalnosti i što ližeš otrovne haljine materijalne moći! Glavom ćeš platiti blizinu moćnika sveta materijalnosti. Sva je moć samo od Gospoda, svaki sultan je samo rob i ništa više. Njemu je Gospod Uzvišeni dopustio da vlada samo na tren i ništa više. Pogledaj ti, s druge strane, srce u fukare koji putuje ka Gospodu Svemoćnom! U tom srcu na hiljade sultana bi se izgubili, u tom moru bi potonuli, ali malo ko to vidi, jer gledano okom materijalnosti, jedni sijaju, a drugi su bedni. Sultani puni pohlepe, zlata, rubina; u palačama, okruženi svakojakim uživanjima, s druge strane fukara, poderanih haljina, i bos i go i gladan i ponižen i odbačen i prognan i omržen i optužen – e u tome je sama bit – zaista, onaj svet je za vas bolji, kad biste samo znali …

Stoga, Hafize, ne hvali Cara Parviza, ne predi o njemu priče, jer on pije vino iz krčaga tvojih usana, to vino ti je Gospod Uzvišeni podario i koje se ne može naći u riznicama nijednog sultana ovoga sveta. To vino je dato samo ljubavnicima, strancima, fukar…

GAZAL  54

Takav sam da kutak mehane  manastir[158] moj je;

Molitva Učitelja Opijenih Ljubavlju, zaziv Gospoda[159] molitve jutarnja moje je.

Ako ne čujem muziku struna u svitanju, zar strah?

Sred zore, moje uzdah čežnje[160], opravdanje kliče za mene!

Od kralja kraljeva i prosjaka slobodan sam, Hvala Gospodu

Jer prosjak pred vratima Stvoritelja, moj kralj kraljeva je.

Kroz džamiju i kafanu[161] žudim za Sjedinjenjem s Tobom ja;

Osim te, želja nemam, Gospod svedok mi je.

Od vremena kada na to stanište položih lice svoje,

Uzvišeno sunčevo prestolje, moj jastuk je.

Možda sabljom smrti uspem šator iščupati;

Inače, bežati od vrata sreće, navika i običaj mi nije.

Mada greh naš izbor nije, o Hafize,

Ti se na putu lepog ponašanja trudi, reci, grh moj je.

PREPEV  54

Tajkav sam, mehana je džamija moja;

Molitva Pira Magije[162], zaziv Gospoda[163] svitanje  moje je.

Ne plašim se ako strune ne čujem ujutro,

Jer sred zore, moj uzvik čežnje, za Gospoda je moga.

U džamiji i kafani za Voljenim žudim;

Kraj te želje drugih nemam, On samo to zna.

Od vremena kad mi Prijatelj dade mekam[164] taj,

Moj jastuk je presto sunčevog sjaja.

Možda sabljom nestanka koren žudnjama[165] otkinem,

Ako ne, od vrata sudbine neću bežat’ ja.

O Hafize, čoveku je suđeno grešiti;

Na Putu Istine ti sagori, pa za grehe ne brini!

Hej, Prijatelji moji, shvatite me, mehana (kafana – kuća vina) je moje duhovno odgajalište. Meni treba samo jedan kutak u kući propadanja (harabata) da mirno venem u dimu nestanka.

Ono što Sakija, Duhovni Učitelj, Krčmar te mehane izusti, to mi je zaziv gospodu (vird) jedini. Ne zadajte mi komplikovane i naporne virdove, nije to za mene.

A ako i jutrom ne zasvira muzika probuđenja, a ako i moje srce zaluta u svetlosti dana, znajte da je srce moje klicalo sred vremena svitanja, u veličanstvenoj smeni noći i dana, samo zarad Uzvišenog Gospoda (Rabba).

Ja nisam ni sultan ni fukara. Hvala Gospodu, i jedan i drugi su zavedeni materijalnim svetom. Sultana je blago i moć odvela sa pravoga puta, a fukaru njegovo siromaštvo; ja robujem onome koji je postao prašina Stvoriteljevih vrata, onome koji je nestao pred Voljenim.

U džamiji, u mehani, ja samo za Njime žudima, sve je besmisleno pored Uzvišenog Gospoda, nema drugog izlaza i puta osim Puta sjedinjenja i nestanka  u Njemu.

Hvala Uzvišenom Gospodu što mi je dao taj duhovni nivo na kojem je srce moje u večnoj potrazi za Njime[iv], jer kad lice svoje spustih u prašinu Puta, Njegova Veličanstvena Svetlost Zemlje i nebesa abasjava me.

A možda mi i bude suđeno da se skroz oslobodim žudnji (nefsa) napadnog i uspem sabljom Njegovog određenja iščupati koren niskog, požđudnog i pogubnog postojanja, a ako toga i ne bude, pokorit ću svoju glavu i svoje srce Njegovoj odredbi (Božanska Volji-i-Plan), od sudbine i Njegove volje neću bežati.

O Hafize, vrlina i greh su Njegovo određenje, a ti ne budi bez lepog ponašanja ko Iblis[v], već budi kao Adam pa reci da sav greh pripada tebi. Znaj, to je pravi put sa kojim je On zadovoljan, to je Pu spasa i oprosta…ili trudi se koliko god možeš i sve ostalo Njemu prepusti.[vi]

GAZAL  55

Od suza umirem, zenica mojih očiju u krv zasela je;

Pogledaj ushićenje ljudi, koji Te traže, kakav je?

U sećanju na rubin Tvoj i oči pijane kao vino,

Iz čaše boli vino rubina koje pijem, u krvi je.

Sa istoka glave tvog sokaka sunce tvoga lica,

Ako izađe, znamen moje sreće je.

Poučne priče  Širinine[166] usne, govor Farhada[167],

Kovrdža je Lejlinih uvojaka, stanište[168] Madžnuna je.

Potraži srce moje, jer stas tvoj, kao čempres, u traženju srca je;

Govori, jer reč tvoja milostiva i snažna je.

U kruženju čaše smiluj se malo mojoj duši, o sakijo[169]!

Jer tuga srca moga, od bolnog okretanja sfera je.

Od vremena kada mi sa dlanova ode taj dragi instrument muzički,

Porub moga ogrtača poput reke Džihuna[170] je.

O, zar sreću mogu naći tužna prsa moja,

Snagom, kada to van snage moje je?

Putem skrhanosti, Hafiz traži istinskog Prijatelja,

Poput golog sirotana, koji u potrazi za Karunovim[171] blagom je.

PREPEV  55

Od suza su krvave zenice mojih očiju,

Pogledaj ti ushićenje ljudi koji traže istinu!

U sećanju na Tebe, k’o vino oči pijane,

Piju vino moje krvi, bolnu čašu istine.

Ako svetlost lica Tvoga zasija sa istoka,

Sreća moja tada, biće beskrajna.

Farhaddov govor je s Širininih usana,

Lejlini uvojci su stanište Madžnuna.

Potraži moje srce, jer i ti srce tražiš;

Govori, jer reč tvoja milostiva srce moje snaži.

O sakijo, smiluj mi se, dodaj čašu vina;

Zarad boli prolaznosti, srce nema mira.

Od vremena kad u srcu zamre ta muzika,

Mene nose vali reke boli, nevolja.

Zar put može naći sada jadno srce moje,

Bez Snage koja Snaga svih svetova je?

Srca skrhanoga, Hafiz traži svog Prijatelja,

K’o fukara koja traži dveri večnog blaga.

O ti, koji želiš da se zaputiš stazama Istine, pogledaj krvavih suza čežnje za Gospodom Uzvišenim, pogledaj ushićenje koje te čeka. To je ushićenje u kome živ goriš u vatri spoznaje…

Sećajući se tog čistog rubina, koji svaki čovek beše u praiskonu – čisti kristal koji isijavaše i kojem se prelamaše sve tajne, očiju opijenih istinom – u sadašnjem stanju nema nam druge već piti krvavo vino boli rastanka i odvojenosti.

O Gospode, ako lice Tvoje opet zasija u srcu mome, ja ću biti obasjan praiskonskom srećom, srećom Tvoje prisnosti i blizine…

Ljubavnik i Ljubljeni su večno povezani, nedeljivi. Govor jednog, su reči drugog. Ta veza je najčvršća, neprekidiva, veličanstvena. U njoj leži smisao i svrha svega što jeste: svemira, zvezda, ljudi i kamenja…

O savršeni čoveče, o upotpunjeni čoveče, srce moje žudi za tobom i za tvojom uputom koja je puna milosti, snage i težinie. Teško je istinu podneti i nositi, ali zaista nema drugog puta, jer kako kaže naredni dvostih: srce naše razdire tuga prolaznosti, u okretu sfera svemiri se ruše i opet nastaju iznova, daj vina, o Sakija, da se mogu opiti do kraja vinom žudnje za istinom, vinom hlada u kojem duša nalazi smiraj pred prolaznim i vatrenu čežnju za večnim.

Čovek lako zaluta, izgubi nit Božansku i tada je nemoćan, nošen rekom boli i tegobe.

Ali Gospod Veličanstveni ga večno vraća i poziva k Sebi i čovek samo treba da se pokori i preda valu Njegove milosti koja ga nosi snagom, silom i moći, koja u svakom pogledu nadilazi njegove slabe mogućnosti. Samo Uzvišeni Gospod vodi, upućuje, spašava, bol otklanja; pa zar se onda nećemo prepustiti tom Nebeskom Valu Beskrajnog Milosrđa…

O On[172]! Hafiz je srca slomljena, skrhana, ljubavnik srca bolesna koji traži lek. On ga traži grozničavo kao gola sirotinja – najgora fukara – koji traži ogromno blagao Karuna (Korej). To je veličanstveno poređenje, jer mi smo prašina, gola i jadna sirotinja naspram Uzvišenog Gospoda, ali On nas takve i voli: kada priznamo svoju nemoć, neznanje i fukarluk. Samo onaj koji prizna svoje istinsko stanje koje smo upravo naveli, dostojan je da putuje Stazom Istine, dostojan je svih tajni nebesa i Zemlje, dostojan je da vidi Lice svoga Gospodara.

GAZAL  56

Uvojak zulufa tvojih zamka neverovanja i vere je;

Iz radionice Njegove to samo delić je.

Svojstvo Lepota Božija je čudo lepote, ali

Govor tvoga pogleda čista čarolija je.

Od tvoga ponositog oka kako otrgnuti dušu,

Kad ona, s lukom svojim, u večnoj zasedi je.

Na tom oku crnom neka je stotine zahvala;

Koje ljubavnike pogubi svojim čarolijama!

Čudesno li je znanje, spoznaja[173] ljubavi,

Osmi sprat nebesa, sedmi na zemlji je.[174]

Seti se da zao govornik ode i dušu svoju ponese,

Njegov obračun sa Anđelima Smrti[175] je.

Ne budi, o Hafoze, od zamke Njegovih zulufa siguran;

Ona srce uvodi u stanje, u kojem beri robuje.

PREPEV  56

Zamka neverovanja i vere,  lokna je Tvoga uvojka;

U delovanju Tvome, to stvar je naznatna.

Lepota svih stvari čudo je Tvoje,

Al’ govor Tvoga pogleda je vrhunska čarolija.

Kako dušu skloniti od Tvoga nazara[176]

Kad večno su sa nama tvoja luka dva?

Na tom oku neka je stotine zahvala;

Ljubavnke ono satra svojim čarolijama.

Divno li je znanje, znanje ljubavi;

U njemu je sedam staništa[177] nebeskih.

Zao čovek ode i dušu svoju ponese,

Svoj račun sada anđelima polaže.

O Hafize, ne beži od tih uvojaka,

Koji srce vežu ljubavlju za Gospoda.

O Gospode, ko se veže za uže Tvoje, spašen je, a ko zaboravi Uvojke Tvoje, propao je. Za Tebe je to stvar neznatna, jer niti ti verovanjem – dinom – iko može dodati, niti neverovanjem – kufrom – išta oduzeti.

Sve što si Ti stvorio čista je lepota, čudo je to beskrajno. Ipak, Tvoja blizina je najveće čudo i nepoznanica, nezamisliva milost i lepota koja ljubavnike omađijava, te Ti se potpuno predaju omađijani, opijeni Tobom…

Ti sve vidiš i sve znaš, niko ti se ne može sakriti. Ti poznaješ i najtananije misli našeg srca, ono što je bilo, ono što jeste i ono što će biti, večno Ti bdiješ nad nama.

Pa neka su i stotine gnostika (, znalaca) zarobljeni tim pogledom. ako su istinski znalci, rado će se potčiniti toj lepoti. Ljubavnici (božanski) su nemoćni da se otrgnu od Njega, dok celi svet bludi u bežanju od Njegove blizine.

Ova duhovna spoznaja ljubavi sve svemire preplavi, ova duhovna spoznaja ljubavi sve svetove nadilazi.

Jaoj onome ko Njega zaboravi i u nemar (nehajnost)  druge poziva, njega zaista čeka kazna bolna i preteška.

O Hafize, pusti se, ushićeno upadni u najdivniju zamku Njegove blizine i ljubavi; tu je srce najsretnije i najsigurnije jer je vezano za Njega pa iluziju i ne primećuje. Tu srce sagara od lepote, tu je srce nemoćno da mu se odupre.

GAZAL  57

Glava čežnje naše i prag Uzvišenog[178] Stvoritelja,

Sve što nam preko glave pređe, Njegova je volja.

Jednakog Stvoritelju ne videh, mada mesec i sunce sjajno,

Postavih, kao ogledalo, naspram lica Stvoritelja.

Vetar Saba,[179] o ushićenju srca nešeg, kakve vesti donese?

Da se, poput latica pupoljaka, čvrsto sklopljeno oko Tebe.

U ovom manastiru[180] nisam jedini vinopija, pijanstvom[181] sagoren,

Mnoge su glave u radionici ovoj u prašinu krčaga upale.

Zaista, češljajući lokne svoje Ti amber prosipaš,

Pa vetar postade mošusan, a zemlja mirisna od ambera.

Sjajem lica Tvoga, sred bašte sjaji svaki ružin list;

Na stas Tvoj uzvišeni svaki čempres na obali reke ukazuje.

Pošto se Lice Tvoje u srcu mom nastani, težnju ću ostvariti,

Jer ushićenje sreće, nakon sretnog znamena dolazi.

U ovom vremenu srce je Hafize u ognju potrage,

Jer još u praiskonu, beleg divljeg, samonikle lale mu dadoše.

U opisu Njegove ljubavi, nem je govor jezika;

Zar fruli tu mesta ima, usne rasvepane i luskastog govora.

PREPEV  57

Mi čeznemo za pragom  Hazrat Stvoritelja;

Sve što nas snađe, Njegova je volja.

Ni sunce ni mesec Njemu ravno nije;

Sve nestaje pred svetlošću Njegovoga lica!

Šta kaže vetar o ushićenju naših srca?

Da su poput pupoljaka oko Njeg’ svijena.

Nisam samo ja skrhan u ovoj mehani;

Tu, sred prašine, leže na hiljade srca!

Od tih lokni mošusnih, punih ambera,

Miriše ta zemlja, miriše ta prašina.

U svakom čemmpresu se ogleda uzvišenost Tvoja;

Svaka je ružina latica licem Tvojim obasjana.

Sad kad se u srcu mome nastanilo lice Tvoje,

U tome se ispunila svaka žudnja moja.

Srce Hafizovo sada gori u vatri traženja;

Još u praiskonu dobi beleg divljeg ljiljana.

Da opiše ljubav ovu, jezik kadar nije;

Frula pokuša, al’ usna mu osta rascepljena.

Ljubavnik čezne za svojim Stvoriteljem i zna da je na tom Putu sve od Njega.

Njemu ništa ravno nije, sjaj Sunca i lepota Meseca su bledi odraz Njegove svetlosti.

Može li iko razumeti ushićenje srca koje čezne za Hazrat Stvoriteljem? samo srce koje je i samo zapaljeno vatrom te ljubavi.

O Gospode, onaj koji ti se približi, vidi Tvoj trag, Tvoj miris u svemu. Sve odiše Tobom, sve odražava Tvoje biće – Zemlja, čempresi, ruže, zvezde i kamenje.

U Tvojoj blizini svaka želja je ispunjena; Ti si početak i kraj svega.

Hafiz je dobio dar od svoga Boga da bude onaj koji Ga traži i žudi za Njime. On je poput divljeg cveta koji se ne uklapa u norme ovoga sveta. Na lošem je glasu kod svih, ali nije kod Njega, jer on je ljubavnik koji traži svoga Gospodara.

Nema reči, nema muzike, nema ništa što bi moglo opisati ljubav ovu. Biser tajne ove nismo kadri probosti, jer ona se menja, produbljuje, očitava se svakim korakom na Putu. Od beskraja, Beskraj ka Beskraju putuje, pa čak ni frula, puna bolne čežnje za svojim izvorištem, ne osta čitava pred tom tajnom već se od ljubavi raspuče.

GAZAL  58

Na pragu Stvoritelja velika nada moja je;

Počinih mnogo greha gde oprostu Njegovom nadam se.

Toliko sam naricao da je svaki prolazini,

Videvši tu reku suza povikao: Kakav li ovo potok je?

Ja znam da će on kraj mojih greha proći,

Jer, mada je kao Pari[182] žestok, anđeoske je prirode.

Glave naše, poput lopte, zakotrljasmo Tvojim sokakom;

Niko ne zna za tu loptu, za taj sokak, kakav je.

Bez reči, lokna tvoja srce moje privuče;

Protiv te, srce-opčaravajuće lokne, govor ne pomaže.

Ništavna je usna ta, kojoj traga ne vidim;

Taj stas je samo kosa, al’ ne znam šta ta kosa je.

Otkad miris tih uvojaka osetih, prođe celi vek;

Ipak, u mirisnom staništu moga srca, miris tog mirisa je.

Čudim se zašto lik tvoj sa očiju mojih ne odlazi,

Kada je njihov stalni posao plakanje i plakanje?

O Hafize, loše je tvoje ushićenje  izbezumljenika[183] ali,

Zbog mirisne lokne Stvoritelja, srce tvoje izbezumljeno je!

PREPEV  58

Nadam se da ću se na pragu Stvoritelja iskupiti;

Grešnik sam te se nadam da će mi oprostiti.

Naricah toliko da biserni potok mojih suza,

Duboko začudi svakog prolaznika.

Ja znam da će On grehe moje oprostiti;

Beskrajno je more Njegove milosti!

Glave naše na Njegovom putu založismo;

Ko poznaje taj put i šta treba žrtvovati?

Bez reči lokna tvoja srce mi zarobi;

Srce je nemoćno da odoli zovu te ljubavi.

No, usna ta je ništavna, ta ljubav prolazna;

Taj stas zanosni varljiva kosa prekriva.

Prođe večnost cela, otkad joj miris osetih,

A još uvek srce vapi za mirisom tim.

Ah, zašto lik taj oči moje ne ostavi,

Kad u kajanju oko sada hiljade suza ispusti.

O Hafize, u lošem ushićenju, sada izbezumljenik si,

Al’ zbog mirisne lokne Stvoritelja ti skrhan si!

Ako igde ima spasa, oprosta i milosti za naše grehe, to je na pragu, pred vratima Gospoda Uzvišenog.

Suze zarad Njega prolivene su jedino blago na ovom Putu, no svet to ne vidi niti razume.

Treba zato za Njime čeznuti, ka Njemu putovati, na Putu Njegovom sagarati, dati sve od sebe; onaj koji se bori za Njegovu prisutnost (hadret – osećanje Božije prisutnosti) do poslednje kapi krvi, zasigurno će biti darovan oprostom za svoje brojne grehe.

To je to, treba glavu dati za Voljenoga! Ali kako? To je tajna velika koja se ne može spoznati bez kjamila (savršenoga) –  onoga koji je svoju glavu već založio i predao Gospodu. Tako je to od praiskona, a samo retke, samo Njemu znane izabranike, Gospod Uzvišeni uputi bez posrednika.

Ipak, bez Njegove milosti srce se ne može otrgnuti od ovoga sveta materijalnosti i njegove opčaravajuće moći. On nas mami, zavodi i ubija; tako je teško odoleti njegovom pozivu i opčinjenosti. Mada svako srce zna, u svojoj nutrini, da je on ništavan i da je sva njegova lepota samo varka, opsena i iluzija, on ulazi u svako srce i teško ga je izbaciti. Pa i kada materijalni svet napusti naše srce, još dugo njegovm miris i trag u njemu ostaje, sve dok samo srce potpuno ne sagori da bi se kao ptica feniks rodilo iz sopstvenog gareža i pepela i slobodno poletelo ka staništu Istine.

Hafiz je perišan (onaj koji nestaje i gubi se zbog duhovne lepote), izgubljen, zbunjen, skrhan između ove dve krajnosti. Ipak, on je perišan iz ljubavi i to mu daje neku utehu u oluji, uraganu i buri njegovog života. On nije onaj koji žudi za zlatom, moći i niskim strastima; zaista, on je zaljubljenik, ljubavnik, pijanica,[184] jedno od retkih Božijih stvorenja.

GAZAL  59

Onaj tamnoputi, sva slatkoća svemira, sa njime je;

Bistro oko, radosno srce, nasmejana usna, sa njime je.

Mada oni, slatkousti, kraljevi kraljeva su, ipak,

On je Sulejman ovog vremena, jer pečat sa njime je.

Mošusni bindu[185] je na tom licu, boja žita,

Tajna žitnog zrna, što orobi Adama,[186] sa njime je.

Moj Voljeni Koji Srce odnosi na put krenu, za ime Božije, o prijatelji,

Šta da činim sa svojim ranjenim srcem kad melem sa njime je?!

Svetlo mu je lice, veština savršena, odežda očišćena;

Zaista, blagoslov[187] onih čistih od oba sveta sa njime je.

S kim o ovom da govorim, kad onaj srca kamenoga,

Pogubi nas, a dah Isusa Mrijinog sa njima je!

Hafiz je vernik, nek vam mio bude,

Jer milost mnogih uzvišenih duša sa njime je.

PREPEV  59

Radost ovog sveta sa onim sagorenim je;

On je čistog srca, čistog vida, usne nasmejane.

Mada prag sultana daje mnoga obećanja,

On je sulejman vremena, jer pečat sa njime je.

Na tom licu, boje žita, bindu je mošusni,

Tajna zrna, što Adama orobi, sa njime je.

Za ima Boga, o prijatelji, srca-Kradljivac[188] na put ode,

Srce moje ranjeno je, a melem sa njime je!

Svetlog lica, potpunost[189] prava, odežde očišćene,

Blagoslov[190] čistih od oba sveta, zaista sa njime je.

Kome da se požalim, kad onaj, srca kamenoga,

Pogubi nas, a dah Isusa Marijinog, sa njime je!

Ne kudite Hafiza, jer on je od vernika,

Milost mnogih, uzvišenih duša sa njime je.

O savršeni čoveče (Insani Kjamilu)! On je bistrog oka, nepomućenog pogleda, pogleda koji prolazi kroz sve oblike. On vidi onakvim kakve jesu, uvek radosna srca koje i drugima donosi radost i lepotu.

Sultani su vični slatkom govoru, ili oni koji dobro govore poput sultana su, ali čovek ljubavi i znanja je jedini Sulejman (ovoga) vremene, jer pečat tajnog znanja u njegovom srcu je, on je istinski sultan u haljama fukare.

Ukras njegovoga lica je tajna pokorenog nefsa (porivi, strasti); zbog trunke nefsanske nečiste na svojoj duši – zrnu žita – Adam bi bi isteran iz raja. Savršeni su to upamtili i te mrve se najviše čuvaju i nose je na vidnom mestu kao bindu na licu svome, da nikada ne bi zaboravili tu istinsku opasnost, jer svakom čoveku je blizak i pad i let, kad smo u najvišem letu tako smo bliski padu. To je tajna zrna pšenice…

Ako savršeni ode od mene i ostavi me, jaoj ti je meni, ko će onda izlečiti ovu bolesnu dušu?

Sav blagoslov (himmet) ide putem silsile[191] – lanac blagodeti i blagoslova – koji vodi od Gospoda Uzvišenog preko Poslanika, Hazreti Alije, pa onda preko svih duhovnih učitelja, savršenih učitelja. U svakom savršenom ovog sveta materijalnosti sabran je njihov blagoslov, preko svakog savršenog teče njihovo blagostanje. U svetu duhovnih tajni nema odvojenosti, svi veliki ljudi, Gospodovi iskreni robovi, deluju kao jedna duša, Njegova duša, u težnji da ljude odvuku od zla i upute ka dobru.

Jeste, savršeni može izgledati kamenoga srca, jer on nemilosrdno otklanja nefsanske poroke i ta operacija zaista može biti bolna. No kao što Hafiz kaže: „Pogubi nas, a dah Isusa Marijinog sa njime je…” on nefsa (poroka, želja) satre milostivim duhom istine, jer milost je to velika osloboditi se pogubnog nefsa[192] koji nas porobljana, muči i najposle u mukama satire, a sa uz dozvolu i znanje Gospoda Uzvišenoga i u tome je bol još veća.

Hafiz je vernik bez ikakve sumnje, on  ne poriče svoje greške, ali on nastoji, teži, lije suze zarad istine, voli, služi i poštuje savršenoga; pa i ta milost njihova sa njime i preko njega, evo, i nama dolazi na krilima praiskona.

GAZAL  60

Srce je odaja ljubavi Njegove;

Oko je ogledalo, u kom je odraz susreta Njegova.

Ja koji ne marim za oba sveta,

Povio sam vrat pod teretom milosti Njegove.

Ti i drvo Rajsko,[193] mi i susret Prijatelja,

Fakir svih u volji Božijoj[194] je blagoslova[195] Njegova.

Ako mi se odežda ufleka, kakva je to šteta?

Celi svet svedoči da je čistoća duše u Njega.

Na takvom sam mestu ja, gde je vetar Saba,[196]

Držač zastora na vratima poštovanja Njegova

Davno Madžnun minuo je, red je sada na nas,

Za svakoga pet dana rok je vremena Njegova.

Anđeosko stanište ljubavnika i svaki kutak radosti,

Sve što imam, u naklonosti sreće je Njegove.

Siromaštvo[197] vanjštine, o ti, ne gledaj u Hafiza,

Jer srce mu je riznica ljubavi Njegove.

PREPEV  60

Srce je odaja Njegove ljubavi,

Vid srčani, ogledalo, u kom Ga možeš videti.

Ja, koji ne marim za oba sveta,

Povih glavu pod teretom Njegove milosti.

Mi i lice Voljenog, ti i drvo ljubavi,

Svako nađe samo ono, što On sam dopusti.

Štete nema ako mi se halja uprlja,

Čistoća je kod Njega, svet celi to svedoči.

Na takvom mestu ja sada boravim,

Gde samo vetar skriva tajnu o kojoj sanjaš ti.

Ljubavnici glavu dadoše, na redu smo sada mi,

Samo tren smo tu, vreme svakoga odnosi.

Stanište njihovo, taj kutak radosti,

Pripada samo Njegovoj milosti.

O, Hafiza siromašnim ne smatraj ti,

Jer srce mu je riznica Njegove ljubavi!

U čistom srcu pročišćeno je i unutarnje oko ili oko srca u kojemu se odslikava odraz Voljenoga (Duše Duša).

Pred tom vizijom sve pada u vodu, čovek sebe zaboravlja i ostavlja, ali buduši da opaža ono što ga, u svakom pogledu, nadilazi i prevazilazi i pred čime mora nestati, to je tešklo podneti i otuda i milost Božija može biti teretna.

Sve ljubavi, svaka privlačnost, uzvišena težnja, sve misli uzvišene tolike su koliko nam On to odredi; sve je u određenju Njegove blagodeti; On daje svakome koliko hoće.

ako je moja vanjština, moja odežda, moje telo, pa i moj nefs (porivi-želje) uronjen u grehe, u Njega je sva čistoća – ismet – čistoća duše – pa će me On i očistiti ako dušu svoju Njemu predam.

Ja sam pred Njegovim vratima i samo me vetar deli od uvažavanja, poštovanja – hurmeta (uvažavanje-obzir-poštovanje) Njegova. Sada je pravi trenutak za to, jer u Njegovom vremenu naš život je samo jedna kap, zaista nema vremena za gubljenje. Ovo je akutna mana svakoga čoveka; svi mi boravimo u moru izgubljenog vremena, sem onih koji su, Njegovom milošću, odagnali veo prolaznosti i odškrinuli vrata Njegove blizine.

Stanište, boravište, duhovni nivo ljubavnika, taj bezvremeni kutak džezbe (stanje Božije blizine, ushićenje, opijenost), oduševljenja, radosti, niko to uzvišeno mesto ne nalazi bez naklonosti, devleta – sreće, blagostanja Carstva njegova, a naklonost Njegova je stigla onima koji potrošiše život rad Njega.

O vi, nepečeni i nezreli, ne obazirite se na – zahir -vanjštinu Hafizovu, njegovu fukaraštnu i bedu, jer batin – nutrina njegova riznica je Božije blizine i ljubavi! Ko se odrekne vanjskih blagodati i riznica sveta materijalnosti, pronalazi večnu riznicu Njegove ljubavi.

GAZAL  61

O Saba, ako te put nanese u zemlju Stvoritelja,

Donesi dašak namirisan zulufima Stvoritelja.

Duši koja je zahvalna, dušu svoju ću žrtvovati,

Ako mi poruke donese od mog Stvoritelja.

Pa ako ti se prisutnost gospoda ne otvori,

Donesi malo prašine oku mome sa praga Stvoritelja.

Gde sam ja prosjak, a žudnja za jedinstvom gde?

Možda, bar u snu, ugledam tračak moga Stvoritelja.

Moje izbodeno srce, kao vrba drhti,

Iz zavisti, zbog oblika jelinog stasa Stvoritelja.

Mada nas Stvoritelj neće kupiti zarad male stvari,

Za svet[198] celi nećemo prodati ni vlat s glave Stvoritelja.

Ako se srce oslobodi stega boli, šta onda

Kad je skrhani Hafiz rob i sluga Stvoritzelja?

PREPEV  61

O vetre, ako te put nanese u baštu moga Prijatelja,

Donesi dašak svoj, namirisan Njegovim loknama.

Duši koja je zahvalna, dušu ću svoju dati,

Ako mi poruku donese od moga Prijatelja.

Pa ako ti se blizina Njegova ne otvori,

Oku donesi malo prašine sa praga Prijatelja.

Zar ja, prosjak, smem težiti’ ka jedinstvu,

Možda, bar u snu, vidim tračak svog Prijatelja.

Srce moje skrhano dršće kao vrba,

Pred veličanstvenom lepotom moga Prijatelja.

Samo teškom mukom do Njega se stiže,

Celi svet ja samo praška u Njegovim loknama.

Neka srce večno samo Njemu služi,

Rob je Hafiz, prosjak pred pragom Prijatelja!

O vetre, ti koji slobodan letiš, donesi mi miris Njegov da mogu ukrasti i namirisati dušu pa da je žrtvujem na Njegovom putu, kao oni što poruke od Njega primaju. Put do Prijatelja vodi putem poslušnosti takvim ljudima.

O umorni putniče, ako ne zaslužiš hadret – blizinu – Njegovu, bar ugasi bolnu žeđ očiju svojih, natopi svoje suze prašinom sa praga Njegova. svaki čovek je beda i fukara i s te tačke gledišta, sjedinjenje dođe kao neka bajka, ali On sebi približava i u Svoj okean uranja koga hoće, a mi težimo, žudimo, nadamo se Njemu; pa bar miris, pa bar prah, pa bar san o Njemu, svaki dodir, bilo kakav, duše naše spašava.

Na tom putu srce pati, gori i slama se; svo treperi pred veličanstvenom lepotom i blizinom Njegovom, ali valja to zaraditi i cena mala nije. On nas ne kupuje za mele pare, znači, treba to zavredeti, treba krv srca proliti, jer nema ništa vredno Njega. Samo jedna vlat iz Njegovih uvojaka, samo dah Njegove blizine, više vredi od svega stvorenog.

I zato, o srce, ne žudi da budeš slobodan od robovanja i služenja Gospodu Uzvišenom, u tome je sva tvoja sreća. Pred tim vratima, tvoj smiraj, u blizini Njegovoj, tvoje upotpunjenje…

GAZAL  62

Taj vesnik koji stiže iz zemlje Stvoritelja,

I donesi amajliju duše, mirisne poruke Stvoritelja.

Radosno ostavi trag lepote Njegove, božanske svemoći Prijatelja;

Na usnama Njegovim beše slava, veličina Stvoritelja.

Dadoh mu srce za tu vest, al’ stid me je,

Tog novčića, vrednosti male, kojeg ponudih za Stvoritelja.

Hvala Gospodu, uz pomoć pera sudbe,

Moja dela su u skladu sa željama Stvoritelja.

U okretu sfera, u kretanju meseca, otkud snaga?

Sve se kreće samo  snagom Stvoritelja.

Ako vetar nevolje oba sveta raznese,

Mi, svetlosnih očiju, kraj puta čekamo Stvoritrelja.

Donesi mi surmu[199] od dragulja, hej, vetre[200] jutarnji,

Od te sretne prašine, koju gazila je noga Stvoritelja!

Ako dušman o Hafizu loše govori, otkud strah?

Hvala Bogu, ja se ne stidim svoga Stvoritelja.

PREPEV  62

Taj vesnik koji stiže iz zemlje Prijatelja,

Miris Njegov donese, lek moje duše.

Trag Njegove lepote, utisnu u srce,

Na usnama mu beše slava moga Prijatelja.

Za to mu srce dadoh, ali stid me mori,

Jer ono je nedostojno veliočanstvenosti Prijatelja.

Hvala Gospodu, sudba mi je naklonjena,

Dela su mi u skladu sa Njegovim željama.

Nema moći u kretnjim meseca, planeta;

Sve se kreće samo voljom Prijatelja.

Ako vetar nesreće oba sveta odnese,

Svetlost naših očiju biće kod Prijatelja.

Vetre jutra, donesi mi surmu od bisera,

Prašinu, koju gazila je noga mog Prijatelja!

Hafiz straha nema od laži dušmana;

Hvala bogu, on se ne stidi svoga Prijatelja.

Zar ima drugog leka mojoj bolesnoj duši do li poruke od moga Stvoritelja? O ti, koji poruku nosiš, po hiljadu puta blagoslovljen neka si.

Jer, ti ostavljaš svoj trag, utiskuješ u moju žednu dušu džemal i dželal – veličanstvenost i lepotu – Prijatelja; pun si hvale za Njega, te sa svojih uana točiš vino večnosti.

Pred svim tim čovek nemože izdržati, a da ne iskoči iz sebe. On mora pokloniti dušu onome duhovnom učitelju koji je u vezi sa Veličanstvenim Stvoriteljem, ali avaj, pred Njegovom veličinom sićušni čovek je beda, fukara i bez ikakve moći!

Ipak, uz dozvolu i volju Uzvišenog Istinitoga, taj sićušni čovek deluje u skladu sa Njime i teži Njegovoj blizini. Zašto su neki odabrani za put Njega, a drugi ne, tajna je nad tajnama, a pogotovo iskaz : Svi će se Nama vratiti…

A ako Njegov vetar , ili bolje rečeno, kada Njegov vetar ovaj svet u prah pretvori, zar će biti drugog svetla, zar će biti drugog spasa do li sa Njemie, a to važi za sva vremena?

Šta je to surma od dragulja, šta je to sretna prašina sa kojom se putuje do Stvoritelja? Ništa drugo do li ponizno i ubogo srce koje vapi svojim Gospodom i u vatri čežnje svoje tiho gori i nestaje.

A ako oni nepečeni krenu našim koracima, teško njima. Oni nas mogu ublažiti i osramotiti pred svetom, svoju nezrelost nuditi pod okriljem naših imena, blatiti Hafiza poturajući svoje stihove kao njegove, ali šta sa time? Hafiz se ne stidi svoga Stvoritelja, On zna pravo stanje stvari. Ljubavniku ne priliči briga zbog poslova slepog i prolaznog sveta, njegove oči i njegovo srce gledaju lepote sveta istine, šta ga briga zbog malo prašine koja se diže iz oblaka koji nikada istinsko postojanje imao nije…

GAZAL  63

Dobrodošao, o vesniče ljubavnika, daj mi poruku od Stvoritelja,

Da mogu dušu svoju sa glave želju duše i srca[201] žrtvovat’ za Stvoritelja,

Naričem i tugujem, k’o slavuj nu kafezu,

Papagajskog sam paćeništva, iz ljubavi za šećer i badem Stvoritelja.

Zulufi Njegovi su zamke, bindu Njegov zrno u toj zamci;

I ja, u nadi za tim zrnom, upadoh u zamku Stvoritelja.

Glave opijene, nizačim ne poseže, sve do zore okupljanja,

Onaj koji je, kao i ja, u praiskonu ducnuo kap iz čaše Stvoritelja.

Zbog toga ne izrekoh malo, pričajuć’ o svojoj žudnji, ali,

Glavobolja je pokazat’ više i dodijavanje za Stvoritelja.

Ako uspem, kao crnilo[202] staviću u oči

Prašinu puta, koju gazila je noga Stvoritelja.

Ja žudim za jedinstvom, a On odvojenosti,

Odrekoh se svoje želje da bi sve bilo po želji Stvoritelja.

O Hafize, u bolu žudnje[203] za Njime gori i bez melema zadovoljan[204] budi,

Jer melema[205] nema, čežnjivom bolu nemira za Stvoriteljem.

PREPEV  63

Dobrodošao, vesniče ljubavnika, o Stvoritelju mi govori,

Da dušu mogu, sa užitkom, Njemu žrtvovati.

Kao slavuj u kavezu bolujem i plačem,

Za šećerom Stvoritelja k’o papagaj patim.

Lokne Njegove su zamka, bindu[206] Njegov mamac,

U tu zamku Stvoritelja upadoh zbog njih.

Sve do zore okupljanja pjanima ništa ne treba,

Jer gucnuše kap iz Stvoriteljeve čaše u samu zoru praiskona!

Mnogo toga rekoh o svojoj bolnoj čežnji,

Ali naricanjem Mu ne želim više dodijavati.

Surma[207] oka moga neka bude prašina,

Koju je noga moga Stvoritelja gazila.

Čeznem za jedinstvom, a On želi mnoštvo,

Odričem se svoje čežnje, nek bude po Njegovom.

O Hafize, bez leka zadovoljan budi i u boli čežnje gori,

Jer, znaj, leka nema ovoj čežnji, ovoj boli!

O vesniče, o potpuni čoveče, uputi me, prinesi mi miris moga Stvoritelja, daj mi neki znak od Njega, pa da Mu s užitkom dušu predam.

Jer, ja bolujem za Njime, kao što papagaj boluje i žudi za šećerom i bademima.

Upao sam u zamku Njegovih zulufa i bindua i pored toga drugo ne vidim.

Onaj koji je, milošću Njegovom, gucnuo, još u praiskonu, samo kap vina ljubavi, rukom ne poseže za ovim svetom materjalnosti. Ništa u njemu ravno nije toj kapljici beskraja.

Zbog te kapljice, ili tom kapljicom i opijen, ljubav govori. Ta kap nadilazi more reči iz srca njegova mada je svestan da Prijatelj (Bog) te reči ne treba i stoga se usteže od svoje opijenosti, koliko je to uopšte moguće.

Večna tema: malo prašine sa mirisnim dodirom Stvoritelja otvara oči ljubavnikove i vodi ga ka Njemu.

Duša zaljubljenika žudi za Voljenim. On traži da se sjedini, od praizvora, od Onoga od kojeg je otrgnut, a Voljeni je odvojio deo Sebe da mu posluži kao ogledalo. Za ljubav je potrebno dvoje i tako ta igra sjedinjenja i odvojenosti traje večno, tajne njene su beskrajne…

O Hafize, budi u toj igri, ne odvajaj se od vatre žudnje za Njime, jer On sam je dert (bol duhovne čežnje) i derman (melem) srca tvoga i svejedno je da li ono boluje ili uživa u Njegovoj blizini. Toj tajni se stiže samo sa razilukom (zadovoljstvom_Božijom_odredbom, voljom), potpunoj predanosti volji Njegovoj, samo On zna najskriveniju bit ovoga odnosa, samo od Njega zavisi naše osvedočenje u tu bit, zato valja umreti za sve ostalo i predati se valovima Bahri Zata[208] – neizmernom i beskrajnom moru Njegove veličanstvenosti i veličine.

GAZAL  64

Lice tvoje niko ne vide, a hiljade posmatrača je;

No, još uvek na pupoljku, Tvojih mnogo slavuja je.

Mada sam od Tebe daleko, nek niko drugi ne bude,

Jer nada moja za jedinstvo Tvoje blizu je.

Ako stignem u Tvoj sokak, zar je to čudno,

Kad u ovoj zemlji, kao ja, mnogo stranaca je?

Ljubavnik ko postade, a da u ushićenje[209] njegovo Prijatelj nazara[210] ne učini?

O, ugledniče bola čežnje nema[211], ako je omiljeni[212] kraj tebe.

U ljubavi tekija[213] i haribda[214] nisu različiti.

Gde god su ljubavnici, svetlost lica omiljenoga je.

Onde gde delima manastira daju hvale,

Tu je zvono manastira, tu ime krsta je.

Ovo naricanje Hafizovo uzaludno nije,

Već priča čudesna, divno pripovedanje.

PREPEV  64

O Gospode, mnogi traže, al’ niko Ti lice ne vide;

Ipak, u bašti Tvojoj nariču mnogi slavuji.

Ako sam od tebe daleko, neka budem jedini;

Srcu mome dosta je, ah, da se s Tobom sjedini.

A ako stignem pred vrata Tvoja, nije se čuditi;

Ko je stranac za sva druga vrata, Tvoja će lako pronaći.

Bez Njegovog milostivog pogleda ni jedan se ljubavnik ne rađa,

Ako u bolu čežnje[215] ti ne goriš, zar možeš lek naći.

Za ljubavnike ista je bogoslovija[216] i mehana[217],

Gde god su oni, tu je i svetlost Prijatelja!

Srce koje stalno hvali i ljubi,

Večno sluša zvuke svog Voljenog![218]

Hafizovo naricanje uzaludno nije,

To je divna priča, davno ispričana.

O Gospode, mnogi gore i žude za licem Tvojim, mnogi posmatraju delove sure(Kranskih) Tvoje u smeni dana i noći, u menama sezona, u životu koji neumitno otiče. Mnogi slavuji u Tvom ružičnjaku nariču za Tobom, ali lice Tvoje nije lako dostupno. O gospode, neko Te ne poznaje niti vidi…

Neka se niko od Tebe daleko ne odmetne, jer teške su boli daljine. Zato nikada ne treba gubiti nadu, boli naše za Prijateljem (Gospodom) privući će nas Njemu.

Ko je tuđinac i stranac za ovaj svet, stići će u sokak svoga Voljenoga (Duša Duša). Ko se prođe ovog sveta, onaj mu je širom otvoren.

Ljubavnici i Gospodovi obdabranici. On ih Sebi upravlja Svojim milostivim pogledom. Za svaku bolest postoji lek, za dert (bol_duhovne_čežnje) lljubavnika (ašika – zaljubljenici opijeni Božanskom ljubavlju) tabib – lekar je samo Ljubljeni.

Ljubavnici, opčinjeni ljubavlju za Voljenim, svugde su kod kuće, bili u tekiji il’ mehani, isto im dođe. Zraci Prijateljevog lica našli su pogodno tlo u bašti srca njihova, u toj bašti ruža cveta, sred tekije(hanikaha)[219] mehana)

Sako teži svojoj ljubavi, ali iza paravana svi žude, svesno ili nesvesno, samo za licem Veličanstvenog Gospoda.

Ovaj Hafizov govor je čudesan, to je priča koja teče od praiskona. Sretni su oni kojima je dato da razumeju bar mrvu od ove spasonosne mudrosti.

GAZAL  65

Pošto pokazivanje veština pred Prijateljem lepo ponašanje nije,

Jezik je u tišini, ali su usta puna Arabije.

Pari[220] svoje lice sakri, a div hvali tu lepotu,

Sagori pamet u čuđenju, pa reče: Ovo pravo čudo je!

Za uzrok ne pitaj i zašto onaj niski postade sfera,

Čiji delo licemerstva bez uzroka je.

U bašti ovoj ružu bez trna niko ne uzabra,

Lampa Muhameda sa plamenom Ebu Leheba[221] je.

Za pola zrna ječma ja ne kupih lukove tekije ni krčme[222];

mehana je za me palata, a dno čaše paviljon je.

Lepota[223] kćeri grožđa svetlost[224] je naših očiju,

Možda on u pokrivci[225] čaše i iza vela grožđa je.

Sad melem za svoj bol čežnje[226] u rubinskoj čaši nadahnuća potraži,

Koja u kineskom peharu i čaši halepskoj je.

Donesi vino jer, k’o Hafizova, i moja nada za uputom,

U suzama, sred svitanja, u pokornosti, sred noći je.

PREPEV  65

Pametovanje pred Voljenim lepo ponašanje nije,

Jezik ćuti, al’ usta su puna Arabije.

Ona lice svoje krije, no žudnja je za njom veća,

Pamet gori od čuđenja, porivima[227] nikad dosta nije.

Ne brini što svet se ovaj vrti oko niskog stvora,

Koji u svom praznom biću samo laž i glupost krije.

U bašči ovoj, još bez trna, ružu niko ne uzabra,

U plamenu Ebu Laheba[228] se, svetlost Mustafina[229] vije!

Za po zrno ječma nisam prodo srce za svet,

Srce dadoh ja mehani, dno pehara tajnu krije.

U vinu je sjaj i svetlost, lepota i pročiišćenje,

Iza zastora i pokrivke tu se krije svetlosti seme.

U toj čaši nadahnuća melem bolu čežnje[230] ti ćeš naći,

To je pehar od davnina što uklanja žića[231] breme.

Vina amo da spas srcu, k’o Hafiz, i ja potražim,

Sa suzom u svitanje, kad noć razastre svoje tmine.

Pred Voljenim čovek mora zbrisati svoje postojanje, mora biti poput leda koji se istopi pred vrelinom sunca. Ipak, ljubavniku je teško šuteti, ljubavnik mora govoriti jer, na taj način, on bar za trenutak ublažava boli svoga srca.

U ljubavi nema logike, računanja, planova. To nije stvar razuma već srca. U tom moru pamet brzo nestane, izgubi se u svetu bez kraja i granica.

Na ovome svetu sijaju niski ljudi. Prepredenjaci, licemeri i varalice ovde prolaze. O tome ne treba brinuti, jer o tome se puno govorilo u svim knjigama. Onaj “niski” zasija na tranutak, u ovom svetu snova, ali u svetu prave svetlosti osta lica ocrnjena.

Evo nam odmah i podrobnijeg objašnjenja, a to je: „Bez tame nema ni svetlosti, bez zla nema ni dobra, bez niskog nema ni visokog.” U ovom svetu dualnosti ništa nema badava, ovde se sve plaća. Oni koji se suprotstavljaju istini, na kraju budu ti koji joj posluže, jer Gospod im spremi takvu spletku da čak, boreći se i protiv Njega Veličanstvenog, postaju marionete u Njegovim rukama. On i preko njih šalje neku vrstu upute. Oni prestavljaju jasne ajete (deo kuranske sure –  poglavlja) batila[232] i na taj način postaju svetiljke onim razumnim. Hafiz nam ovde donosi jedan aspekt Gospodove Veličanstvenosti koji mnogima promiče. U Gospodovom moru vahdeta[233] niko nije isključen, svesno ili nesvesno sve Njemu robuje.

Adam je zbog malo ječma proteran iz Edena (muslimanska verzija Postanka, Adam je pojeo zabranjeni ječam (umesto jabuke). Ta priča još i danas traje. Mnogi su prodali, a danas sve više njih prodaje večni svet za ovaj prolazni. No, za Hafiza mehana (kuća vina), u kojoj nefs (želje, porivi) propada, i vino ljubavi, u kojem se on utapa, jedine su vrednosti ovoga svea materijalnosti.

Vino ljubavi naše oči otvara, ništa drugo nema tu snagu danas. Ono nas večno nadahnjuje da izdržimo u velikoj borbi protiv naše niže prirode.

U toj čaši ljubavi melem je svakoj boli, bez obzira odakle ona dolazi, iz Kine il’ Sirije, „Tražite znanje pa čak i u Kini.”

Prinesite mi vino koje oči otvara da i ja mogu u cik zore, okupan suzama čežnje, dočekati svetlost upute i izaći iz noći i tame lutanja, u koju svaki čovek zapadne…


[1] džemal – svojstvo Božije lepote i milosti.

[2] U hadretu Kerima – u Božanskoj prisutnosti Plemenitoga, jedno od svojstava Boga

[3] Ahbabi

[4] šesti nivo kad se Bog vidi svuda i u svemu

[5] nefs  –  niski ljudski prohtevi, poriv, jat, nafs prolazi kroz sedam mekama (mukama) ili stanica pročišćenja.

[6] Blagodarni pogled Boga ili nekog od učitelja

[7] ben – bindu, mladež, tačka usred čela koja označava „Ja i moj Otac smo jedno“; jedinstvo duše sledbenika/ce i Boga

[8] sahura

[9] prosvetljeni, onaj koji je dobio spoznaju

[10] Vuslet – jedinstvo, sjedinjenje, ujedinjenju

[11] vreme sve do pred zoru u kome se može jesti pre započinjanja s postom

[12] hazne

[13] Devletu Tvoga hizmeta, hizmet – nesebična služba; moje srce je nedostojno sreće koju daje nesebično služenje Tebi

[14] Haljka – krug, zikr (sećanje i spominjanje Uzvišenog Boga)  derviša se obavlja u halki;

[15] Sidra – drvo, mesto na sedmom spratu nebesa; mesto na Sedmnom Nebu, boravište Gabrijela (Arhanđel Gavrilo), Mohamed je u Mi’radđu – putovanje  Njegovo do prisustva Gospoda u noćži kada je iz Meke prenet u  Jerusalim  a potom do sidre i još dalje , gde niko totad nije došao po Mehr Babinim rečima, Onostrano stanje Boga sa svešću o Onostran-Onostranom stanju Boga (ili Bogu  Pre Početka), ili stanje Boga oca sa svešću o stanju pre stanja Boga oca.

[16] nasihat

[17] Pira tarikata ovog hadisa, Pir – Učitelj, čovek na petom nivou;  tarikat – (adhyama marga) idejni sistem načina života, Učitelji su bili osnivači tarikata; hadis – govor; Prisetio sam se govora duhovnog učitelja koji me vodi ovim Putem,

[18] razi – onaj zadovoljan Bpžijom voljom i svime što mu se dogodi

[19] Točiocu vina ljubavi, vinaru, krčmaru, prodavcu vina; onaj koji donosi čašu  (viina), ali i vlasnik čaše (vina), u stvari pehar (putir)

[20] Darovi božji, ono što nam Bog daje

[21] Sred tame sehura – u najcrnjoj noći pred svitanje, noć je najcrnja pre nego što se svetlost pojavi

[22] Ben – mladež

[23] Nokta  –  suptilnost, tananost

[24] arapsko slovo, jedan od harfova, da li to znači teskoba

[25] ruha

[26] Ben – mladež, bindu, tačka usred čela koja označava „Ja i moj Otac smo jedno“; jedinstvo duše sledbenika/ce i Boga; za taj Hindu mladež lepote, tačka koja se stavlja na čelu

[27] Zapade rindana

[28] nura  –  blještavila

[29] edžel  –  suđeni trenutak smrti, smrt, usud

[30] Pir Mughan  –  Stari Učitelj Magije Ljubavi, Pir-i-Mughan, čumar Mehane, Mudri stari čovek koji opskrbljuje umornog putnika na životnom Putu sa duhovnim gutljajem (dozom) Sufi doktrine koja osvežava i uspokojava dušu.

[31] Bazar

[32] mesto i šetalište u Širazu, mestu u kome je rođen i sahranjen Hafiz, govori se da je on odveo Aleksandra Makedonskog do vode života.

[33] vetar koji donosi poruke od voljenih

[34] večno živi, onaj koji se napio Abu Hajata – vode večnog života

[35] duhovni učitelj na petom nivou mentalnog sveta, svestan prvog njedovog dela to jest misaonog dela uma.

[36] evlija’ullaha

[37] Uzvišenog Hakka – Uzvišene Istine

[38] Fana – nirvana, kraj putovanja ka Bogu, poništavanje, nestajanje, stanje nije permanentno. Fana Filah je Nirvikalpa stanje – Ja sam Bog, ili Ja sam Istina, Anal-Hakk

[39] Baka –  bukvalno znači stalnost i to je stanje koje traje zauvek. Baga označava početak putovanja u Bogu. Baka Bilah je Sahađ Samadi, stanje u kome se nalazi Savršeni Čovek (Insani Kjamil).

[40] Džellešanuhu

[41] Naj je vrsta frule koja se pravi od trske.

[42] Kuća vina

[43] hakikat – stvarnost, istinitost, bit, srž, duhovna spoznaja, suština,.u Indiji, najviši stepen bakte i kome je obožavaoc postao prožet (engrossed – udublje, preokupiran, preplavljen) i apsorbovan u Parasmatmi (Bogu) do tačke postajanja jedno sa Njime, postaje jedno sa Paramatmom.Ovo stapanje je totalno i trajno i to je Wasa – Jedinstvo/Ujedinjenje sa  Paramatmom, “Ujedinjenje sa  Bogom”, Obogotvorenje, Božansko ujedinjenje, Sjedinjenje/Ujedinjenje

[44] Medžaz – opčinjenost neistinom,  lažna ljubav

[45] medžnun – znači lud ali je to ime mladića koji je bio zaljubljen u Lejlu, sufi ferzija sa temom večne ljubavi, Romea i Julije

[46] Mahmud je sultan a Ajaz je bio njegov rob i učitelj, inače bio je Savršeni Učitelj

[47] sveti hram u Meki, mesto hodočašća muslimana i mesto ka kome se okreću u molitvi ma gde se nalazili

[48] smer okretanja u molitvi; smer okretanja u životu; simbolično stalno biti okrenut ka Bogu, Sunc, Svetlosti, Istini, Ljubavi

[49] namaz – uspostavljanje veze sa Gospodarom prilikom obavljanja molitve

[50] Džanan  –  Duša duše, Svevišnji, Avatar u indiji, Prva Duša, Duša Svih Duša, ako je Bog (Alah, Paramatma) Okean Duša (personalnost) samoga Okeana je – Svevišnj.

[51] Priča o razdvojenim ljubavnicima koja mpomalo podseća na romea i Juliju ali je mnogo lepša. Prevedena je kod nas kniga “Madžnun i Lejla” od Nizamija.

[52] Sveti hram u Meki i pravac ka kome se svi muslimani okreću u molitvi. Simblično predstavlja okretanje od senke ka suncu (Bogu), od iluzije ka Stvarnosti, jer svi mi gledamo u pogrešnom praqvcu jer su naše oči okrenute ka iluziji, senki nas samih umesto ka bogu, te umesto da sledimo Boga mi sledimo svoju sopstvenu senku. A pojačanje tog okretanja ka Bogu je i u rečima koje se izgovaraju pri molitvi da bacamo svet iza sebe, uz gestovno bacanje rukama iza leđa pri klanjanju, i okrećemo se ka Tebi.

[53] Zakiri – pretpostavljam da su to oni koji provode zikr, zazivanje Gospoda.

[54] Muhtasib – službeno lice zaduženo da sprovodi pravilnost provođenja islamskih verskih zakona. Imao je pravo i da kontroliše i da kažnjava sve one koji ne poštuju versko pravo i norme. Imenuje ga Halifa ili njegov ministar. Mi bismo ga nazvali Inkvizitor.

[55] Khusru Perwiz –  Persiski car koji je osvojio Jerusalim.Njegova žena je bila Širin koja je bila zaljubljena u Ferhada. Ferhadu je kralj, dao zadatak da probije kroz planinu i učini da izvor koji teče na drugoj strani da teče kroz proboj kroz planinu, da ako završi taj posao da će se oidreći žene u njegovu korist. On je skoro završio taj zadatak kad mu je Kušro poslao glas da je Širin mrtva. Očajan Ferhad se ubio. Kušra je ubio njegov sin a i Širin je tragično završila ubivši se nožem kojim je bio ubijen Car.

[56] Erak -oblast u Pesiji, a Fars – čbalast u kojoj se nalazi grad Širaz

[57] Kadera – izvršenja Božjeg određenja kadaa –  presuda, određenje iz Božijeg znanja; predodređenost i predestinacija, sudbina,Noć sudbinska, noć sudbinom mi dodeljena

[58] vetar koji nosi radosne vesti

[59] onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu sred haribdi   – mesto u kojem se srce u ruinu pretvara; (mesto propadanja-simboličkog a u stvari potiranja ega i njegovog poništavanja u vatri ljubavi prema voljenom/j ili prema Bogu, razaranje i poništavanje ega u svetlosti ljubavi koja je vatra u kojoj sagorevamo i u ruinu-ništavilo se pretvaramao da bi u ništavilu spoznali sebe kao Ništa pa se potom sjedinili sa Bogom – Svime i spoznali Sebe kao Sve i Svakoga)

[60] Bustan – stanište mirisa

[61] Sohbet

[62] nikab  –  potpuna pokrivka za muslimanku, ono čime je žena pokrivena

[63] rindanstva

[64] Rahat – mir, spokoj, bezbrižnosti

[65] bazaru

[66] oslobođeni, u spokoju, miru sa svime što im se događa

[67] Defter – tefter, knjiga sudbine, notes, beležnica

[68] Kešfa-i-Kešafa  –  komentar kurana za čiju su pahvalu čak i učeni nemi. Napisao ga je iranac DžaruI-lan-Zanšheri

[69] Halka – derviši u krugu izvode zaziv i veličanje Gospoda

[70] planina na kojoj živi Simurg, Savršena Ptice, Sdedište Boga; O asketama pričaju oni koji ostvareni nisu –  bi moglo da bude jedno od značenja ili od Boga do Boga,

[71] Fakih medrese – Fakih je onaj koji donosi versku uredbu – fetvu  (engl. Order), stav o nekom pitanju bilo verskom ili svetovnom.

[72] Fetva – naredba (order), verska naredba propis, zaključak o nekom pitanju iz oblasti verskog ili svetovnog života, utemeljen na verskom pravu (fikh) ili šerijatu. To je islamsaka decizija, termin koji se u Islamu daje svakoj materiji, bilo daje civilno-svetovna ili religijsko-duhovna a tiče se dnevnog života verske zajednice. Vetvu može da donese muftija, a vrhovni muftije neke zemlje donose i fetve državničko-religioznog karatera.

[73] Hukma

[74] ‘ajn lutfa – ‘ajn – bitak, osnova; lutfa – milostivost

[75] Čovek sa telesnim strastima i prohtevima

[76] Kitab pesama – verovatno Kur’an

[77] Medresi

[78] Kešfova – onih-koji-otkrivaju, onih koji istinu otkrivaju i objavljuju

[79] Fakif  medrese– onaj koji donosi fetvu, (order) stav o nekom pitanju,  medresa – bogoslovija, verska škola

[80] protivzakonito

[81] gruba pletena prostirka

[82] zaljubljenik, Božanskom ljubavlju opijeni;

[83] refik – prijatelj, nije jaran koji je i Bog

[84] čovek koji je u halu-ushićenju, ekstazi, inspiracija; stanje transa, vajad, vrsta samadija ali ovaj trans ili samadi ne treba brkati sa Savršenstvom, jer sanskare još uvek postoje i prisiljavaju um da ih doživljava mentalno (kao misli), suptilno (kao želje) i grubo u akciji.

[85] Koji je dopušten verskim zakonima

[86] Sad u ovaj zeman rafik hali od halala je – U vremenu ovom baš, prijatelj bliski je u ekstazi koja blagoslovena je, od Boga mu data.

[87] Defter – tefter, knjiga sudbine, notes

[88] Edžel –  suđeni trenutak smrti, smrt, usud

[89] jaran – prijatelji, Voljeni, Gospod

[90] čovek koji je u halu-ushićenju

[91] Medžlisu

[92] harabata –gde se srce u ruinu pretvara; ili pre stanje potiranja ega u ljubavi prema voljenome, sagorevanje u vatri ljubavi

[93] Rindan – Boem, onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu sred harabata-mesto u kojem se srce u ruinu pretvara

[94] Nazar-baz – onaj što voli da razmenjuje poglede sa ženama

[95] Muhtasib – Inkvizitor (kod nas – otprilike odgovara tom opisu), verski nadglednik, policajac, sudija

[96] harabata

[97] Božanskom ljubavlju opijeni

[98] Salih – Salih je ime poslanika Božijeg, salik – onaj koji ima božansko iskustvo bilo koga od šest planova svesti, hodočasnik po Putu, onaj koji svestan hoda putem, znači nije u stanju opijenosti kao mast već je svestan okoline.

[99] Prag mehane = Prag Voljenoga je četvrti plan koji se nalazi između suptilnog sveta energije (moći-opijenosti) i mentalnog sveta (misli, osećanja, želje, emocije. Po ulasku u mentalni svet dolazi se u prisustvo Boga, peti plan ili se Bog vidi svuda i u svemu, šesti pla, ali ne i u sebi i kao sebe, što stvara nesagledivu patnju žudnje za sjedinjenjem sa Voljenim. Oni koji dospeju na peti plan su Prijatelji Boga i njihovo Obogotvorenje je izvesno. Bog je njihov prijatelj i stara se o njima i oni znaju božiju volju i slede je.

[100] onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu sred haribdi-mesta u kome se srce u ruinu pretvara

[101] lud čovek, onaj koji nezna za sebe

[102] Šejh mezheba našeg – mezheb je vera, jedan od četiri pravaca u Islamu,

[103] Knjiga sudbine

[104] persiski kralj koji je posedovao džem – čašu istine, pehar, Svesno jedinstvo sa Bogom, Bogo-ostvarenje,

[105] Pogled blagodatrni, blagoslovljeni, pogled koji daje blagoslov.

[106] Onaj što toči vino ljubavi

[107]Muhtasib – policajac vere, Inkvizitor

[108] Vladaoc uzvišenih stanja svesti, znači učitelj, Pir ili Insani Kjami, uzvišeno biće na visokim stanjima svesti

[109] Duhovna stanište; Osoba koja je prešla sve stepenice i etape na Putu i koji poznaje sva stanja svesti, savršeni čovek

[110] Putnik prema istini ili prema Bogu, Adept, hodočasnik,

[111] Hairat je mesto-stanje opčinjenosti u kome se nalaze bogoopijeni, masti

[112] Sufija – derviš pročišćene duše

[113] Notes, beležnica

[114] Ajete – stih, rečenica, misao iz kurana

[115] Suptilonost – govori o tome da se suptilnosti viših nivoa svesti razumom nemogu desegnuti, sakrivene tajne su sakrivene od razuma

[116] beka=baka  –  istinsko postojanje u Bogu; prebivanje u Bogu; Nirvikalpa – Obogotvorenje

[117] fena=fana   –  nestajanje u Bogu, iščezavanje u Bogu; Nirvana; Ništavilo – nestanak iluzornog sveta

[118] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[119] Avam – pojma nemam šta to znači,  trebalo bi da znači razum

[120] Muhtasib – verski policajac, Inkvizitor

[121]Asaf –  mudri vezir Sulejmanov

[122]Sufija – derviš koji je pročistio dušu od nefsa

[123] Halvet – osamljivanje, mesto gde derviši obavljaju osamljivanje

[124] Hizmet – nesebična služba

[125] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[126] Palata Firdeusa – Palata najuzvišenijeg raja

[127] Rizvan –  Čuvar rajskih vrata

[128] Ebed – to što nema kraj, beskraj

[129] Karun –  bogataš koji je bio proklet zbog zuluma (nevaljalstava) koje je činio, progutala ga je zemlja; nosi poruku da one koji imetak uzimaju za cilj i žele sličiti Karunu, i one koji za cilj uzimaju moć  i žele sličiti faraonu, valja podjednako osuđivati.

[130] Gajreta – ljubomora, (engl wrath – bes, gnev)

[131] himmet – blagoslov, usmeravanje srca prema Gospodu nečijim blagoslovom

[132] Hadretu – prisutnost sa Gospodom, osećanje božije prisutnosti; blaga potiču od poniznosti pred veličinom (engl. Majesty) derviša

[133] Blagoslovenog pogleda

[134] mudri vezir Sulejmanov

[135] Suretom – slika, obris

[136] onaj koji je pročistio svoju dušu, derviš

[137] Džezbijske, Džezba – stanje Božije blizine, ushićenje, opijenost, privučenost Bogu

[138]Sohbet – razgovor, prisnost, prijateljstvo

[139] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[140] Gajret – ljubomora, To bi mogla da bude duhovna zavist koja nagoni nekoga da se usavršava,

[141] Murad – težnja, želja

[142] Hajr – hairat opčinjenost, mesto i stanje očinjenosti u kome osoba postaje potpuno preplavljena i prevladana doživljajem i postaje mast

[143] Čina i Čigila – gradovi u Turkemnistanu poznati po lepim ženama

[144] Muhtač – onaj koji je u potrebi

[145] kibla – smer okretanja u namazu, smer okretanja u životu (ka Kabi), smer okretanja ka Bogu, ili generalno to je pravac ka kome smo usmereni, naša najdublja težnja, želje, žudnje koje izviru iz dubine srca i može biti ka Bogu ali i ka osobi koju volimo.

[146] Hudi –

[147] Slavuj simboliše dušu

[148] Onaj koji jaše na kamili, vodi kamilu, (engl. Kamel-driver)

[149] Sehara – (casket engl.) – kutijica, urna, kaseta

[150] Merteba – stepen, nivo, ranga

[151] Vird  – svakodnevno učenje zikra koje pripisuje duhovni učitelj svome učeniku; zikr  –  spominjanje, sećanje, prizivanje Gospoda rečima, mislima i srcem.

[152] fakr  –  siromaštvo, neimaština, jednostavnost; sufi prihvata da je siromah, dok je jedini bogataš Gospod.

[153] keramet  – nadnaravna pojava, neki ljudi to dobijaju kao dar od Boga, da čine stvari koje prevazilaze ono što po prirodi stvari smatramo uobičajenim, naprimer, lečenje dodirom, čitanje misli, hodanje po vodi itd.

[154] Sebeb – uzrok

[155] Kjaba – sveti hram u Meki, pravac ka kome se okreću u molitvi

[156] Khusrev Parwizi je persijski kralj koji je osvojio Jerusalim. Radi se os istoj osobi koju jednom zove imenom drugi put prezimenom.

[157] i zahiren i batinen  –  zahi  -vanjština;  batin  –  unutrašnja stvarnosti

[158] Tekija – džamija, manastir, samostan, zasvođeni hodnik oko manstirskog dvorišta (engl. Cloister) – duhovno odgajalište

[159] Zora/Svitanje moje je; Vird  – svakodnevno učenje zikra koje pripisuje duhovni učitelj svome učeniku; zikr  –  spominjanje, sećanje, prizivanje Gospoda rečima, mislima i srcem.

[160] ah  –  uzdah čežnje, uspeo je onaj koji ima ah na Istinu i Uzvišenog Gospoda

[161] kuća vina –  simbolično može biti i opijenost Bogom, ljubavlju, stanje ushićenja opijenosti vinom ljubavi

[162] Mudri Stari čovek učitelju onih opijenih vinom, čuvar mehane, opskrbljuje umorne putnike na životnom putu sa duhovnim gutljajem Sufi doktrine koja osvežava i ospokojava dušu, Stari Čovek Magičar

[163] Vird  – svakodnevno učenje zikra koje pripisuje duhovni učitelj svome učeniku; zikr  –  spominjanje, sećanje, prizivanje Gospoda rečima, mislima i srcem.

[164] Duhovni nivo, stepenica na duhovnom putu, stajalište hodočasnika na Putu, stepen postignuća na stazi, nivo.

[165] nefs  –  niski ljudski prohtevi, poriv, jat; predstavlja sedam unutrašnjih napasti odnosno smrtnih gredhova.

[166] lepotici persiskoj

[167] junak stare persije koji je voleo Širin; tragična priča o ljubavi,

[168] Mekam – duhovno stanište, nivo, stepen postignuća

[169] Ti što točiš vino ljubavi

[170] reka koja teče između Horasana i Samsrkanda

[171] bogataš koji je bio proklet zbog svoje gramzivosti i nedela koje je činio

[172] Odnosi se na Boga

[173] Ilum – duhovno znanje – prevedeno ovde kao znanje, spoznaja

[174] Interesantno je da ima sedam stepena kažnjavanja i osam stepena nagrađivanja koje Bog primenjuje što govori da je on milostiv. A takođe ako uzmemo u obzir da svetu materijalnosti, Iluziji, pripada materijalni plan (grubi svet) i svetovi suptilnosti, tananosti (suptilni i mentalni plan) opet dobijamo sedam stepenica u iluziji, ovoj našoj pojavnoj zemlji, univerzumu, materijalni plan plus šest planova na duhovnom Putu (inače svaki od njih ima po 49 mukama po Meher Babi) četiri suptilna plana plus dva mentalna plana koji svi pripadaju pojavnosti, a sedmi Plan duhovne staze je plan Realnosti, Boga, Sedište Boga je nebo sedmog plana, što bi se mogla smatrati osmom stepenicom koja nije ni u kom slučaju u pojavnosti već isključivo pripada Stvarnosti, Bogu.

[175] Kiraman Katibini – anđeli koji dolaze posle smrti i kojima se prvo polaže račun

[176] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[177] mekama

[178] Hazrat – sveti, uzvišeni, poštovani

[179] vetar koji donosi radosne vesti

[180] Tekija – duhovno odgajalište, samostan, manastir kako bismo ga mi nazvali

[181] sagorevanjem srca, pretvaranjem u ruinu sred harabate – mesta gde se srce u ruinu pretvara

[182] žena-nevidljivo biće stvoreno od vatre, stvoreni su pre čoveka, a Pari je poznata po lepoti kojom se svet zapali, kome goda da se pojavi, uništi ga.

[183] Perišana – onog ko nestaje i gubi se zbog duhovne lepote, izvan sebe, izbezumljen.

[184] onaj čije je srce sagorelo, pretvorilo se u ruinu sred harabata – mesta gde se srce u ruinu pretvara

[185] Ben – mladež

[186] Adam je po muslimanskoj verziji Postanka u raju pojeo zrno zabranjene raži, (umesto jabuke) i zato je bio izbačen iz Raja.

[187] himmet – blagoslov, usmeravanje srca prema Gospodu nečijim blagoslovom

[188] Voljeni koji srce odnosti , Gospod

[189] kemal – potpunost, čistina od svoh svojstava i dela

[190] himmet – blagoslov, usmeravanje srca prema Gospodu nečijim blagoslovom

[191] lanac po kojom se prenosi znanje od Gospoda preko Poslanika i ostalih Gospodovih predanih robova

[192] nefs  –  niski ljudski prohtevi, poriv, jat, jeev – duša koja je u vlasti, pod uticajem sedam smrtnih grehova, sedam unutrašnjih napasti

[193] Tuba – vrsta cenjenog drveta na sedmom nebu, sesti pod  Rajsko drvo i sl. predstavlja susret  sa  Savršenim Čovekom

[194] Fakir svih u kaderu; kader izvršenje Božijeg određenja kadaa – presuda, određenje iz Božijeg znanja

[195] himmeta

[196] vetar koji nosi radosne vesti

[197] fakr – siromaštvo, nemaština, jednostavnost, skrušenost; sufija prihvata da je siromah, dok je jedini bogataš Gospod; Sufija – onaj koji je pročistio sebe, derviš koji je stigao na sedmi stepen pročišćenja duše; mistik u hrišćanstvu

[198] Alem – svet, zemlja, svemir

[199] crnilo koje se stavlja na oči zbog ukrasa

[200] Nesim  –  vetar koji donosi poruke od voljenih

[201] Ragbet  –  želja duše za nagradom, želja srca za Istinom

[202] Surma – crnilo za oči, crni prah koji se stavlja u oči, jedna vrsta leka za oči, takođe.

[203] Dert – patnja duhovne boli u čežnji za Voljenim, (engl. Grief)

[204] razi – onaj zadovoljan Božijom odredbom (voljom, namerom u vezi samoga pojedinca) i svime što mu se dogodi

[205] Derman – lek, melem

[206] Ben – mladež

[207] crnilo koje se stavlja na oči; mislim da to može da znači i kapi za oči

[208] Bahri Zata;  zat  –  ličnost, biće, O Gospodovom biću se ne može govoriti; šta to znači

[209] Hal – ushićenje, ekstaza, egzaltacija

[210] Pogledom blagoslovljenim i blagodarećim

[211] Hadže derta nema

[212] habib  –  miljenik, omiljeni, najviši stepen ljubavi prema Gospodu

[213] mesto gde žive derviši

[214] harabat  –  scilas i haribda, mesto propasti, mesto ruine, mesto gde se srce u ruinu pretvara

[215] Dertu – bol, patnja duhovne čežnje

[216] Tekija – džamija, manastir, bogoslovija

[217] mehana

[218] Duša Duša, Svevišnji, Avatar

[219] Hanikah – tekija (manastir) sa internatom za derviše

[220] džinkinja (nevidljivo biće stvoreno od vatre, pre čoveka) poznata po lepoti kojom se svet zapali, kome god da se pojavi uništi ga;

[221] amidž (stric) i veliki protivnik protivnik Muhamedov

[222] rabat, isto što i harabat, mehana, prodavnica vina gde Rindani-boemi piju vino koje im daje Sakija – prodavac vina (donosioc vina, onaj koji toči vino) i rindani su njihove mušterije, oni kojima oni daju/prodaju vino

[223] Džemal – svojstvo Božije Lepote i Milosti,

[224] nur  – svetlost, blještavilo

[225] nikab – potpuna pokrivka za muslimanku, ono čime je žena pokrivena

[226] bolna čežnja

[227] nefs – želje, niski porivi

[228] Abu Laheb – Muhamedov ujak, koji je ovo ime (otac plamena) dobio zbog svoje lepote. Bio je među najogorčenijim protivnicima Muhamedovim i nove vere. Zato mu je Muhamed posvetio jednu suru (CXI) u kojoj abu Laheba i njegovu ženu proklinje pakalskom vatrom. Njegovi sinovi su postali muslimani.

[229] jedno od imena Mohamedovih

[230]Dert – bol usled patnja duhovne težnje (žudnje) za stapanjem sa Voljenim, što se bliže priđe čežnja je jača i patnja mnogo dublja tako da je to prava agonija nastojanja i duhovnog rastrojstva u bolu razdvojenosti od Voljenoga koji je pred nama ali daleko.

[231]Žića  – da li je to bića breme

[232] Batila – batin je unutrašnja bit, suština a šta je batil

[233] Riznica Božijeg Jedinstva


[i] Sidr – Sidr i Tuba su dva drveta u Bašti Rajskoj. Sidr je obitavalište anđela Gavrila. “Po legendama ono stoji u palati Mohamedovoj, iako će njegove grane doseći kuću svakog istinskog vernika; ono će biti krcato  sa narovima, grožđem, urmama i drugim voćem začuđujuće velikim, i ukusom nepoznatim smrtnicima. Tako da ako čovek poželi da jede bilo koju određenu vrstu voća, ono će mu momentalno biti ponuđeno; ili ako on samo poželi meso, spemljene ptice će biti postavljene pred njega, u skladu sa njegovom voljom. Kađu i da bi se ova dva drveta spontano sagla ka osobo koja bere voće sa njih, i da bi one opskrbbile blagoslovenoga ne samo sa hranom, već i sa svilenom odećom i svime najboljom životinjom za jahanje, osedlanu i zauzdanu i ukrašenu  bogatom opremom, koja će izleteti iz njihovog voća; i da je ovo drvo toliko veliko da osoba koja jaše na najbržem konju ne bi bila u stanju da u galopu s jedne strane njegovoga hlada dospe na drugu ni za stotinu godina.”

[ii] Fana – nirvana, kraj putovanja ka Bogu, poništavanje, nestajanje, stanje nije permanentno. Fanu ne treba shvatiti kao atribut; to nije poput rastvaranja šećera u vodi. Po Hađruviju ona ne znači nestanak esencije. Fana je nestajanje opažanja dualnosti, ghair. Fana je smrt strasti, samovolje i ega, što rezultira u duhovnom buđenju za večni život (baka). Ona takođe znači i zaboravnost (zaboravljanje) lažnog ega (khudi) koji je tokom dugo vremena sakrivao čovekovu stvarnost (Boga) od njega samoga. Spoljašnja Fana je fana činjenja i slave božanskog delanja. Posednik ove fane postaje toliko uronjen u božansko delanje da je potpuno nesvestan sebe i svega drugoga osim želje i volje gospodove. Neki sveti aspiranti su dosegli ovaj mukam a u isto vreme su toliko nezainteresovani za svoje fizičke potrebe da Bog određuje nekoga da se stara o njima. Unutrašnja fana je fana kvaliteta u zatu ( Stvarnosti). Posednik hala (doživljaja) u obelodanjivanju atributa Božjih  ponekad je uronjen u fanu svojih sopstvenih kvaliteta, a ponekad u manifestaciju uticaja (asar) i veličine (slave – tajali) Boga.

Baka –  bukvalno znači stalnost i to je stanje koje traje zauvek. Baga označava početak putovanja u Bogu. Baka Bilah je Sahađ Samadi, stanje u kome se nalazi Savršeni Čovek (Insani Kjamil). Baka reprezentuje ono što nije bilo ne-postojeće pre, i neće biti ne-postojeće posle toga, kao i suština Božija. Baka je znanje o bogu koje neko stiče nakon iščezavanje ghaira (dualnosti). Baka koja je u relaciji sa spoljašnjom fanom je: Posle fane oželje i volje, Bog roba pretvara majstorom želja i volja i daje mu apsolutnu kontrolu uzdi vođstva. (Slobodnim tumačenjem to znači da hodočasnik stiče kontrolu nad svojim željama i voljom, stiče sposobnost kontrolisanja i ovladavanja svojim nefsom i u sigurnim rukama je Božijim jer čvrsto drži uzde kojima ga Bog vodi.) Baka koja je povezana sa unutrašnjom fanom je sledeća: Duša ne postaje niti Bog kao veo Kreacije niti Kreacija, veo Boga. U fani Bog je veo Kreacije, a za one koji još nisu dosegli fanu, Kreacija je veo Boga. (Kreacija je materijalni svet ili grubi svet, kao i suptilni i mentalni svet). Baka Bilah je stanje Božanske Svesti plus Kreacija Svesnost.

[iii] planina na kojoj živi Simurg, Savršena Ptice, Sdedište Boga; O aketama pričaju oni koji ostvareni nisu bi moglo da bude jedno od značenja ili od Boga do Boga, to jest od našeg nastanka u bogu kada i započinje u praiskonu naše putovanje ka Bogu pa sve do ponovnog uranjanja u Bogu, stapanja sa Bogom, na kraju našeg Putovanja, posle fane po uranjanju u baku, to jest do Obogotvorenja kada ponovo dosežemo Boga. Iz Boga smo nastali i u Bogu okončavamo svoje putovanje. Sve između je naš Put ka Bogu. Ali to može da znači i da se o onima u askezi priča na svim nivoima Puta od Boga ka Bogu, ali u svakom slučaju o tome pričaju oni koji nisu jedno sa Bogom.Askezom se nemože doseći Bog veća samo ljubavlju i beskrajnom patnjom čežnje za stapanjem sa Bogom u kojoj hodočasnik sagoreva u beskrajnoj ljubavi dok njegova patnja narasta do neslućenih granica nepodnošljive patnje. A sa približavanjem bogu narasta sve više i više pri čemu ljubavnik čak sve manje i manje ima osećaj da voli Boga i sve se manje oseća dostojnim Njegove ljubavi,  što više zaista Voli Boga i što Mu je bliži.

[iv] on ustvari govori o šestom nivou, mentalni plan, nivo osećanja, pa je stoga i kuća vina- ljubavi opijenosti i to je nivo stalne težnje za sedinjenjem za Bogom gde ljubavnik neprekidno izgara u neizdrživoj čežnji za voljenim koja ga spaljujei svaki trenutak njegovog života je nesaglediva patnja za sjedinjenjem sa Voljenim koga neprekidno vidi u svemu i svakome ali je još uvek samim sobom odvojen od svoga voljenog koji mu je tako blizu i tako daleko i stoga izgara u želji za stapanjem koja ga naposletku spaljuje i on sam nestaje i sjedinjuje se sa svojim voljenim koji postaje on sami, uranja u Boga i postaje bog.

[v] Iblis – pali anđeo (ili pre arhanđeo jer je biće stvoreno od vatre što označava mentalni plan i Arhanđele). Bog je poslao na zemlju tri Arhanđela Gabrijela, Mikaela i Izraila da od zemlje po sedam šaka punih zemlje, crvene, bele i žute boje da bi bog mogao da kreira rase čovečanstva. No kako je svakoga od njih zemlja preklinjala da je ne orobe za njenu supstanci, vratili su se praznih ruku. Sada Bog posla Azraila koji je zemlji obećao da će čoveka kada umre vratiti zemlji te je tako uzeo zemlju i bog je napravio od nje čoveka i ostavio je da se suši četrdeset dana. Anđeli su često dolazili da je gledaju a Iblis je šutirao nogom i otkrio je da odzvanja šuplje. Kada se figura osušila Bog je kroz nozdrvu udahnu vazduh u nju i naredio je anđelima da se poklone čoveku koga je stvorio. Iblis je odbio da to učini govorfeći da je on stvoren od čiste vatre (čisto mentalno biće, Arhanđeo) i da neće služiti šupljem kalupu od zemlje, i to je bio razlog zašto ga je bog izbacio iz Raja ( Paradiz). Ostali anđeli su prihvatili Adamovu superiornost nakon što je bog učinio da im Adam kaže imena svih  bića na zemlji, iako su oni u početku protestvovali i govorili da je malo verovatno da će mu se pokloniti, jer je njihova ljubav prema Bogu bila veća od Adamove. Zato Hafiz govori o anđelima koji stoje na pragu mehane, dok čovek može da uđe i primi upute (instrukcije) Božije mudrosti, a oni na vratima moraju bezuspešno kucati, a kako je pehar za vino uobličen (napravljen) od prezrene zemlje od koje je i ljudsko telo napravljeno. Čovek po sebi je posuda u koju je božanska ljubav i mudrost naliveno (sipano)

[vi] Što bi Meher Baba rekao „Daj sve od sebe a sve ostalo prepusti Meni“  – što znači da uvek u svemu treba da učinimo ono najbolje što možemo ali da ne treba da budemo vezani za rezultate svojih dela kao ni posledice koje iz njih proističi bilo da su pozitivne ili negativne (niti da o njima razmišljamo, to jest da očekujemo neki određeni rezultat koji mora da nastane kao posledica naših dela, činjena, misli, emocija), već da samo damo sve od sebe a da sve ostalo prepustimo Bogu, da se uvek trudimo najviše što možemo u svemu što činimo, mislimo, osećamao, svakom misli, rečju, delom i u svemu što radimo da to činimo zbog Njega i za Njega sa stalnom svešću da sve potiče iz Njega i sve pripada Njemu, da Ga stalno budemo svesni a da se u običnom svetu neprekidno trudimo da damo sve od sebe sa svešću o Njemu u sebi ( da sve radimo i činimno zbog Njega) i da se ne brinemo ni za šta, jer onda sve što je učinjeno, On je učinio i sve je onda samo odraz Njegove volje i deo je našega Puta sjedinjavanja sa Njeme. Naša je služba Bogu. To je življenje Božije Volje na zemlji u svakodnevnom životu, življenje ispunjeno bezuslovnom ljubavlju i nesebičnim služenjem ljudima koje volimo i pokušaj da volimo one koje nemožemo da volim. Stalno suočavanje sa svojim slabostima i ulaganje truda da ih imamo manje a prepuštane Njemu i Njegovoj volji da nam pri tome pomogne na onaj način koji ne najbolji za nas. Pri tome mi samo treba da uvek i neprekidno činimo onaj jedan korak ka njemu a On je rekao da će onda učiniti deset koraka prema nama. Sve to treba da bude učinjeno u ovom našem životu u kome smo okruženi ljudima, radimo svoje poslove i da se pream svemu tome odnosimo kao da sve to radimo za Njega a tako i da volimo i odnosimo se prema svim ljudima i okolnostimo u našem životu kao da su On-i-od-Njega, sa ljubavlju-i-zahvalnošću, prihvatanjem i radošću.