Vatrene Duše

Predgovor i izjave zahvalnosti

Većina nas nikada nije videla nekog sveca. Ili, ako jesmo, verovatno toga nismo bili svesni. Da ste sreli mladog Franju Bernardonea dok noću lumpuje na ulicama Asisija, da li biste pretpostavili da će on jednog dana postati najpoznatiji svetac u zapadnom svetu?

Recimo da ste čuli da je neka žena iz kupleraja u stvari svetica, i da je njeno prisustvo u njemu samo kamuflaža za njen rad na spasavanju duša? Da li biste ozbiljno shvatili takvo saopštenje? Da li bi se bilo koji televizijski ili filmski stvaralac osmelio da prione na tako nategnutu priču?

Ili, pretpostavimo da vam je rečeno da je neki stručnjak za crnu magiju, masovni ubica, predodređen da postane najčuveniji svetac u celom Tibetu. Da li biste uopšte pomislili da je tako nešto moguće?

Mada su navedeni primeri neuobičajeni, iako istiniti, oni naprosto pokazuju da je Bog sposoban za bilo šta, i da je Božja ljubav uvek na raspolaganju da poteče ka svakome i svima koji je iskreno traže.

Bog je beskrajno kreativan, i zato je svaki svetac besprimerna jedinka, ničija kopija, i neko ko nikad ne može da se ponovi. U isti mah, čini se da je istina da sveci imaju neke zajedničke odlike. Oni isijavaju auru nečeg veoma posebnog. Oni se ističu u gomili. Imaju osećanje mira, ljubavi, radosti ili blagonaklonosti koje uliva poverenje i deluje kao nekakav magnet. Oni poseduju sposobnost da iz drugih izvuku ono najbolje. Čini se da nisu sputani osobinama sebičnosti, požude, slavoljublja, pohlebe ili ljutnje.

Imao sam tu sreću da upoznam malu grupu ljudi i žena koji ispoljavaju mnoge od tih retkih odlika. Oni žive u jednoj duhovnoj zajednici u Indiji koju sam u poslednje tri decenije mnogo puta posetio. Ti dragi prijatelji bi se nasmejali kad bi čuli da se ponašaju na svetački način. I, naravno, oni to i ne čine, barem ne namerno. Oni su naprosto ono što jesu. Ispunjeni su radošću i smehom, uživaju u dobroj hrani, šale se na tuđ račun i pričaju viceve. Liče na omiljene ujne i ujake, strine i stričeve kakve bi većina nas želela da ima.

Posebno je jedan od njih, Eruč Đesavala, koji je trideset godina služio kao desna ruka Meher Babe, podstakao moje interesovanje za proučavanje i pisanje o svecima, učiteljima i misticima. Hvala ti, dragi Eruč, na tvom strpljenju, čudesnom pamćenju, ljubavi i izvanrednim pričama. Zahvalan sam i svim drugim divnim dušama koje su bile, i još uvek su, predstavnici Meher Babinih bliskih učenika – njegovi mandali.

Takođe, iskreno hvala izuzetno zanimljivom i nepristrasnom časopisu Drugarstvo u molitvi, koji je objavio članke koje sam napisao o Meher Babi, Rabiji, Miri Bai, Ramakrišni, Milarepi i drugim duhovnim velikanima. Drugarstvo u molitvi mi je 1984. godine dodelilo nagradu koja mi je omogućila da otputujem u Indiju i obavim istraživanje za ovu knjigu.

Iskrenu zahvalnost zaslužuje i moja draga supruga Pegi, čija su odana podrška i korektorske sposobnosti bile, i još uvek su, neophodne za celokupan moj rad. Zahvalan sam Rasti Rastu na zadivljujućoj kolor fotografiji živog plamena koja se nalazi na omotu knjige, kao i Džuliji Rast na dizajnu i opremi.

Prilikom pisanja ovih studija o velikim dušama i njihovim očaravajućim životima, nastojao sam da prikažem njihove ljudske osobine (na kraju krajeva, njihovi unutarnji životi poznati su samo Bogu). Pokušao sam da budem činjeničan, ali ne suviše učen, i da se poslužim zdravim razumom u nastojanju da odvojim legendu od istorije. U slučaju nekih subjekata, postoji obilje građe, kako subjektivne tako i objektivne. U slučaju nekih drugih, ima je vrlo malo.

Stavljanje reči u usta odavno mrtvih osoba je osetljiva i polemična stvar. Većina tih ljudi je govorila na jezicima koji su nepoznati većini čitalaca ove knjige. Zato moramo da imamo u vidu gubitak značenja ili njegovu izmenu do koje dovode čak i najbolji prevodi. Uz to, u kojoj meri lokalna terminologija može da se prilagodi stranom jeziku? U isti mah, znamo da ličnosti upečatljivije oživljavaju kada ih čujemo kako govore na našem (katkada kolokvijalnom) jeziku. Dok se svi jezici i žargonski izrazi s vremenom menjaju, čežnje i druga svojstva srca ljudi i žena danas u velikoj meri ostaju ista kao u Tibetu ili Iraku pre hiljadu godina.

Danas postoji uzbudljiva sklonost da se istorijske ličnosti i njihovo stvaralaštvo prikažu govornim, neknjiževnim jezikom u nastojanju da deluju življe i da budu lakše shvatljivi. To je s velikim uspehom učinjeno u slučaju nekih mističnih pesnika iz Persije i Indije. Ako to još niste uradili, možete da pročitate blistave prevode poezije Rumija i Kabira koje su nam pružili Kolman Barks i Robert Blaj. Posvetite pažnju i kreativnim prevodima pesama besmrtnog Hafiza za koje možemo da zahvalimo Danijelu Ladinskom. To su nove obrade, a ne novi prevodi, i izvanredne su. I za prozu važe isti principi kao i za poeziju. Verujem da je izvodljivo da se prozno prikaže kakav je mogao biti razgovor osoba koje su živele pre mnogo stoleća, i u nekim pričama sam i sam pribegao tom sredstvu.

Od Meher Babe i njegovih učenika sam prvi put čuo za Rabiju, Mirabai, Babađan, Hafiza, Rumija, Kabira i Ramakrišnu. Pošto sam bio nevernik pre nego što je Meher Baba (iznutra) stupio u vezu sa mnom, moram reći da je Baba, moj duhovni učitelj, u najvećoj meri zaslužan za ovu knjigu. I, mada su neki od svetaca koji su u njoj prikazani – na primer, Franja Asiški i Teresa Avilska – već vekovima bili dobro poznati u Americi, oni me nisu naročito zanimali dok nisam saznao da su veoma dragi Meher Babi, i da je tridesetih godina čak obišao njihove grobove.

Neki događaji u mom prikazu života Rabije, muslimanske svetice iz osmog stoleća, ranije su retko bili objavljivani. To je zbog toga što je Meher Baba u dvadesetom veku obelodanio zadivljujuće podatke o Rabiji, kojih nema u istorijskoj literaturi. Pre svega mislim na njen boravak u javnoj kući u gradu Basri. Te činjenice o njoj prvi put su se pojavile u Meher Baba Žurnalu ranih četrdesetih. Najveći deo građe o životu Hazrat Babađan, ženskog Savršenog Učitelja, koja je poljubila Mervana Iranija u čelo i na taj način razotkrila njegov stvarni identitet, takođe potiče iz članaka objavljenih u Meher Baba Žurnalu.

Podatke, nadahnuće i usmerenje pružila mi je Bau Kalčurijeva monumentalna biografija (od dvanaest ili više tomova, a još nije završena) Gospod Meher, kao i šest tomova (do sada) Bal Natuovog izvrsnog kompleta Pogledi na Bogočoveka Meher Babu. Posebno sam zahvalan i Donu Stivensu, Kendri Krosen i Vordu Parksu na kritičkom iščitavanju mog rukopisa i korisnim komentarima i ocenama.

Zahvaljujem se predsedniku ‘Avatar Meher Baba Perpetual Public Charitable Trust’-a iz Ahmednagara u Indiji, na korišćenju Meher Babinih citata na koje ta zaklada ima autorska prava. Zahvalan sam i ustanovama ‘Sheriar Press, Inc.’ i ‘Sheriar Foundation’ iz Mirtl Biča u Južnoj Karolini, kao i ‘Sufism Reoriented’ iz Volnat Krika u Kaliforniji, na mnogim odličnim izdanjima koja su me decenijama informisala i inspirisala. Hvala i Bilu Le Pejdžu, ‘Meher House Publications’ iz Sidneja u Australiji, na njegovim izvrsnim zbirkama divnih priča, i na njegovom dopuštenju da upotrebim Meher Babinu povest o Rabiji koju je Eruč Đesavala prepričao u Mandali dvorani. Hvala i Naošervanu Nazaru, izdavaču Glow International i autoru i uredniku mnogih izvanrednih knjiga, na njegovoj podršci i prijateljstvu.

Moje obrađivanje Hafiza, koji je bio Meher Babin omiljeni pesnik, izrazito se oslanja na rad Pola Smita, čiji izuzetni Hafizov Divan predstavlja prvu biografiju i zbirku Hafizovih dela koja ispravno sagledava pesnikov duhovni položaj i sadrži kratke komentare o Hafizu iz Meher Babine knjige Bog govori. Takođe, uz iskreno poštovanje njegovih kreativnih prevoda Hafiza, zahvaljujem Danu Ladinskom na savetima i uputstvima, i na dozvoli da upotrebim nekoliko prevoda Hafiza iz njegove čarobne knjige Večerašnja tema je ljubav.

U mojoj bibliografiji nalaze se i mnoge druge knjige koje su me nadahnjivale i bile mi od neposredne pomoći. Posebno moram da istaknem da moj tekst o izvanrednoj, odvažnoj i jedinstvenoj duši Džordžu Foksu nikada ne bi mogao da bude napisan bez silnog oslanjanja na divnu biografiju Povest o Džordžu Foksu autora Rufusa M. Džounsa.

U istraživanju života budističkog sveca Džetsuna Milarepe dostupan je samo jedan pouzdan izvor, i zato sam smerno zahvalan velikom poznavaocu Tibeta V.J. Evans-Vencu na njegovom duhovnom remek-delu Tibetanski veliki jogi Milarepa.

Za čuvene katoličke svece poput Franje i Tereze postoje brojni izvori. U slučaju Tereze, podatke sam ponajviše uzimao iz njenog Životopisa. Što se tiče Franje, zahvaljujem Džulijenu Grinu i njegovom izdavaču Harperu Kolinsu na odličnoj knjizi Božja budala i na korišćenju njegovog prevoda Franjine moćne pesme “Slavopoj Suncu“.

Za mene, žene i ljudi koji su ovde opisani ovaploćuju ushićeno pristupanje Bogu koje je u Indiji poznato kao bakti joga. Kaže se da je to najviši oblik obožavanja, u kojem zaljubljenik traga za Voljenim sve dok ne otkrije da je Voljeni sve vreme revnosno tražio njega. Kakva potresna radost! Kakvo je blaženstvo pronaći Božanskog Voljenog kao vlastitog ličnog Ljubavnika!

Vilijem M. Stefens

Meherlani, Maui, 25. februara 1998.

Napomena o ličnim zamenicama

Pošto je beskrajan i sveprisutan, Svemogući Bog je nesumnjivo iznad svakog razlikovanja pola i roda. Međutim, mi živimo u svetu dvojnosti i umovi su nam ograničeni. Zbog toga ne možemo da pojmimo bespolno biće bez ikakvih obeležja. Većina nas je sklona da misli o Bogu kao o Božanskoj Majci ili Božanskom Ocu.

Ja sam zaista uveren da je Bog podjednako i Božanska Majka i Božanski Otac, kao i da je iznad oboje. On/Ona učestvuje u ograničenoj svesti svakog od nas i nalazi se u srcu svakog bića, stvorenja i stvari.

No, engleski jezik je veoma ograničavajući. U ma kakvom izlaganju o Bogu teško je izbeći korišćenje jedne ili više ličnih zamenica, On, Ona, Njega, Nju ili Ono. Ako pokušamo da budemo krajnje precizni i nepristrasni, možemo da upotrebimo izraze poput “On ili Ona“, “Njega ili Nju“ ili “On, Ona ili Ono“. Međutim, naše rečenice tada bivaju tako zamršene da niko ne želi da ih čita.

Shodno tome, ja ću u ovoj knjizi, kad se dođe do lične zamenice koja upućuje na Božanstvo, koristiti muški oblik. Na to me navodi činjenica da su se sve opšteprihvaćene inkarnacije Boga – Zaratustra, Rama, Krišna, Buda, Isus Hrist i Muhamed – pojavile na zemlji u muškom obliku. A i savremeni duhovni učitelj Meher Baba, kojeg mnogi ljudi prihvataju kao najskoriji silazak Boga u ljudski oblik, takođe je došao kao muško. Ipak, valja napomenuti da je Meher Baba za sebe rekao svojim sledbenicima da u ovoj inkarnaciji funkcioniše i kao Božanska Majka i kao Božanski Otac.

Uzvišeni  put  do  Boga

Bog je u svakoj religiji, poput niti

što prolazi kroz nisku bisera. Gde god

da vidiš osobitu svetost i moć koja se diže

i pročišćava ljudski rod, znaj da je Bog tu.

– Bagavad Gita

U Indiji je jedan duhovni učitelj pričao svojim sledbenicima o “uzvišenom putu do Boga“ – putu ljubavi i predavanja, i stalnog razmišljanja o Bogu usred svakidašnjih aktivnosti.

«Ali, Bagvan», reče jedan njegov učenik, «kako mogu da zadržim svoj um na Bogu kad monsun kasni, usevi mi propadaju na suncu, a bunar samo što mi ne presuši?»

Njegov guru je klimnuo glavom u pravcu nekih žena koje su ljupko hodale prašnjavim drumom, svaka sa mesinganim krčagom na glavi. «Eto kako bi trebalo da živiš u svetu», rekao je. «One ćeretaju i smeju se, ali jedan deo njihovog uma je stalno svestan krčaga. Dok hodaju održavaju savršenu ravnotežu, i nikada ne prospu ni kap vode.»

Učitelj je dodao: «Na isti način i ti treba stalno da imaš Boga na umu. Pre nego što uveče pođeš na spavanje, neka tvoja poslednja misao bude o Bogu; i neka ti prva misao kad se probudiš bude o Bogu. Što više misliš na Boga, više ćeš ga voleti, jer Bog je Ljubav.»

Naravno, sve religije nam nalažu da volimo Boga. Ali, voleti Boga nije tako jednostavno. Kako volimo tu strašnu silu koja bljuje vatru iz vulkana i guta goleme komade nepokretne imovine u zemljotresima i olujama? Kako volimo Beskrajno Biće koje porađa hiljade dojenčadi dnevno, i uz to dopušta da velik broj ljudi umire u prirodnim katastrofama, i od bolesti i besmislenog nasilja?

Pa ipak, svete knjige i duhovni učitelji kažu nam da je Bog Ljubav. I zaista, tokom vekova su nam neke velike duše svojim životima pokazale da sam čin zaljubljivanja u Boga može da prouzrokuje veliku radost, prosvetljenje, pa čak i ushićenost.

Kažu nam da ukoliko se stvarno zaljubimo u Boga, Bog nam blagodušno uzvraća. Pošto je Bog beskrajan, On svakom od nas može da pruži nepodeljenu pažnju. On ne samo što prihvata našu ljubav, nego je i uzdiže na neizmerno viši nivo. I zato, kada pokazujemo, putem naše ljubavi, da smo spremni da primimo Njegovu, svako od nas zapravo postaje istinski ljubavnik Božanskog Voljenog. Taj odnos zaljubljenog i Voljene Osobe nazvan je “Božanskom romansom“.

Razume se, prisan, postojan odnos izgrađen na ljubavi i poverenju ne razvija se preko noći. Zanetost može da nastupi u trenutku, ali ljubav mora da se gaji, razvija i sazreva s vremenom. To podjednako važi za odnos sa Bogom kao i za sasvim ljudski ljubavni doživljaj. On ne mora da počne sa zvonima i fanfarama, ni sa bilo čim drugim što bi nagovestilo da je najvažniji događaj u celom vašem životu (ili mnogim vašim životima) upravo započeo.

To može da počne kada osoba postane veoma zainteresovana za neku duhovnu ličnost kao što je Isus Hrist, Muhamed ili Krišna. Pretpostavimo da ste do suza ganuti nekom knjigom o Isusu koju ste pročitali, i to osećanje ostaje danima i nedeljama posle čitanja. U zavisnosti od vaših ličnih sklonosti, možda ćete potražiti još knjiga o Isusu, ili ćete potražiti odgovore od nekog sveštenika ili prijatelja. Možda ćete se priključiti nekom krugu ljudi koji proučavaju Bibliju.

Kako vreme prolazi, ako vaše interesovanje za Isusa nastavi da jača, možete uspostaviti prisan, tajni odnos sa Njim. Možete svakog dana da provodite slobodno vreme sa Njim na nekom naročitom mestu punom slika ili stvari koje za vas imaju posebno značenje. Možda ćete početi da o Njemu mislite kao o svom ličnom Voljenom, sa kojim žudite da budete sjedinjeni zauvek.

Može biti da sada držite slike, knjige i biblijske citate svuda na svom radnom mestu i u domu, koji vas stalno podsećaju na Isusa. Možda ste podstaknuti da svakodnevno meditirate, ili da satima tiho ponavljate Isusovu molitvu (ili samo Njegovo ime). Može da nastupi i vreme kada odlučujete da pođete na hodočašće u neko sveto mesto povezano s Njegovim životom. S vremenom će vaša ljubav cvetati, jačati i prožeti celo vaše biće, i osećaćete veću radost no što ste ikad sanjali da je mogućno.

To je ono što su nam rekli tragaoci, mistici i drugi istinski zaljubljenici. Neke od njih ćete upoznati na narednim stranicama, a možda ćete i u svom svakodnevnom životu naići na osobe koje poseduju neke osobine srca poput tih izvanrednih duša.

Uverenje da nam je Bog bliži od našeg vlastitog daha; da je unutar nas i oko nas i da nas voli više nego što bi mi ikada mogli da volimo bilo koga i bilo šta, nalazi se u srži svih religija. Pa ipak, mnogi religiozni ljudi danas ne uzimaju takva uverenja ozbiljno. Za svoje strahove i očajanje usled raznih problema oni krive štošta izvan sebe – vladu, strane države, terorističke grupe, moderno doba, okruženje ili tuđince iz svemira. Reklo bi se da veruju da je Bog nemoćan, neupućen u ono što se događa, ili da ga nije briga.

Uopšte uzev, ljudi koji sebe smatraju religioznima skloni su da Boga povezuju prvenstveno sa mestima bogoštovanja kao što su crkve, hramovi, sinagoge, džamije i svetilišta; sa verskim skupovima, i sa sveštenicima, propovednicima, rabinima, svecima, monahinjama i monasima. Oni dolaze u dodir sa Bogom tako što odlaze u crkvu, učestvuju u duhovnim himnama, molitvama, obredima i svečanostima, i čitaju svete spise. Mnogi kao da veruju da Bogu mogu da se približe i obrate samo na posebnim mestima i u posebno vreme, ili preko nekog posrednika. Oni mogu da se žale na bezbožnost koja vlada u našim obrazovnim ustanovama, i da na svojim kolima drže nalepnice sa porukama poput NAŠA DECA TREBA DA SE MOLE. Mada izjavljuju da veruju u Boga, oni ga zapravo ne shvataju ozbiljno. Plaše se da Bog možda ima manju moć od naših oružanih snaga, ili od predsednika, ili od Kine i Iraka. Svet shvataju ozbiljno, a Boga olako.

Postoje, i uvek su postojali neki ljudi koji Boga shvataju ozbiljno (a svet olako), koji veruju da Bog svime upravlja i da se sve događa u skladu s Njegovom voljom i Njegovim rasporedom. Oni smatraju da je istinska molitva privatna stvar – lično opštenje ili prisan razgovor sa Onim koji je naš stalni pratilac – i da su putevi opštenja uvek otvoreni. Oni iz iskustva znaju da je Bog dostupan na mnogim nivoima i da mu se može prići na mnoštvo načina – na tradicionalnom mestu bogoštovanja ili u prirodnoj katedrali u šumi; okretanjem ka unutra ili posezanjem izvan sebe; gledanjem u oči neke gladne duše ili poniranjem u tišinu sopstvenog srca.

Na narednim stranicama istražićemo vremenom osveštani lični pristup Bogu koji je primenjivalo tuce velikih duša i na Istoku i na Zapadu. Ti tragaoci za Istinom, često u suprotnosti sa tradicijom i uobičajenim pravilima ponašanja, utirali su svoje lične staze kroz trnoviti lavirint ove tvorevine u potrazi za jedinstvom sa Svemogućim. Takvi duhovni divovi pojavili su se u svakoj zemlji, baštini i veroispovesti; ali najpoznatiji su možda oni iz Indije, u kojoj raznorodnost hinduizma dopušta potpuno nestrukturisan pristup Bogu. Na istoku je tokom mnogih vekova staza bakti (ljubavi i predanosti) bila priznata za poseban oblik joge. Ne samo Indusi, nego i Đaini, Siki, Parsi, Budisti, Muslimani i neki Hrišćani usvajaju bakti kao put do Boga.

Pre više od dve hiljade godina, jedan pokret je u Persiji nastao kao reakcija na krutost stare zoroastrijanske religije. (Religije su, kao i neki ljudi, sklone da u starosti postanu učmale i dogmatične, i na kraju mogu da podlegnu srčanom udaru.) Taj pokret, koji je kasnije postao poznat kao sufizam, bio je bačen u neobuzdani oganj i islam ga je žestoko proganjao. Ortodoksni muslimani, za koje je svaki vid poistovećivanja sa Bogom jeretički, izumeli su neizreciva mučenja za sufije koji su se usudili da ukažu da Bog može da postane čovek, ili da čovek postane Bog.

Zbog toga su sufijski učitelji često prikrivali svoja učenja simbolima raskalašnosti, erotike i skepticizma. Bezbožnici i raskalašnici bili su bezbedni od proganjanja, ali derviš koji bi tvrdio da je Bog u njegovom srcu mogao je da bude odran i živ zakopan. (Stolećima kasnije su u Engleskoj Džordž Foks i njegove pristalice bili tučeni i bacani u tamnicu iz vrlo sličnih razloga. Međutim, Foks se služio jednostavnim jezikom a ne mističnom poezijom da bi osudio licemerje svojih mučitelja.)

U sufijskoj poeziji Atara, Rumija, Hafiza, Omara Hajama i drugih, vino je bilo simbol božanske ljubavi. Vinar (Saki) je bio duhovni učitelj koji puni čašu u srcu. Prizori pijanstva upućuju na Bogoopijenost obrćućih derviša, čiji ekstatički ples simbolizuje milost koju Gospod razdaje. Dok se derviš brzo okreće oko sebe, njegova podignuta desna ruka prima milost koja se izliva odozgo, i koju on levom rukom seje po zemlji.

Kaže se da je zemlja Persija proizvela više uzvišenog pesništva od celog ostatka sveta. Nema sumnje da je “zlatno doba“ persijske poezije bilo podstaknuto pojavom mnogih velikih pesnika koji su bili i veliki Božji ljubavnici. Sufiji su Atara, Rumija i Hafiza priznavali za ljude koji su dostigli najviši duhovni status – status Kutuba ili Savršenog Učitelja, onog koji je postigao sjedinjenje sa Bogom još dok prebiva u ljudskom telu. Ukoliko prihvatimo visok duhovni status tih pesnika, lako je pridati skrivena značenja takvim “lakim stihovima“ poput ovih Hafizovih:

Svo moje zadovoljstvo je da srčem

Vino s usana Voljenog.

Stekao sam najviše blaženstvo –

Samo Bogu pripada zasluga za to.

Hafiz je u četrnaestom veku usavršio vrstu pesme poznatu kao gazal (izgovara se “gazel“), koja je i danas popularna diljem Indije i u oblastima Srednjeg istoka u kojima je nisu zabranjivali i zatirali muslimanski fundamentalisti. Gornji odlomak i ovaj sledeći preveo je A. Dž. Arberi.

Saki, zora sviće:

Napuni čašu vinom.

Nebeski točak ne kasni –

Požuri, požuri mada je i dan tvoj!

Kad Sudba na svom točku

Oblikuje krčage od ove moje gline,

Nek ovo bude putir koji držiš

I napuni mi glavu vinom!

Bakti pesnici iz Indije su još dalje otišli sa simbolikom ljubavnik-Voljeni. Božanski Voljeni (često viđen u ljudskom obliku Krišne ili Šive) biva prikazan kao nevoljni ženik koji mora da bude moljen, pridobijen laskanjem ili zaveden. Aspirant je nevesta koja, grozničava od žudnje, teži da je Gospod otme i potpuno prožme. Isto kao što neke katoličke kaluđerice nose svadbeni pojas i smatraju se udatima za Hrista, tako i posvećenik/ca smatra da je njegov ili njen jedini istinski brak sa Bogom. Šaivitski pesnici pišu o tome kako svog zakonitog bračnog druga varaju spavajući sa Gospodom. Predstavljanjem željenog sjedinjenja kao nezakonitog, predviđa se više prepreka njegovom ostvarenju i time se pojačava žudnja za njim.

Postajanje Božjom nevestom

Aspiranti oba pola mogu da o sebi misle kao o Božjoj nevesti. Bog je jedina muška sila u kreaciji, smatraju oni, a mi smo svi žene pred Njim. Neki aspiranti, s druge strane, štuju Boga kao Božansku Majku. Cilj života je u oba slučaja da se Voljenom predaju sva ljubav i želja koje osećamo prema suprotnom polu. Za uzvrat, Bog pročišćava i produhovljuje požudu koju prema Njemu upravljamo. Prihvatajući naše putene strasti, Bog nas približava savršenstvu. Kao što je Svami Vivekananda napisao:

Neka sve naše strasti i osećanja ka Njemu idu.

Za Njega su namenjeni, jer ako promaše svoju metu

i odu niže, postaju gnusni. Kada idu pravo

ka Gospodu, čak i najniži od njih biva

preobražen. Sve energije ljudskog tela

i uma moraju imati Gospoda za svoj jedini cilj.

Sve ljubavi i strasti srca moraju ići ka Bogu.

On je Voljeni. Koga drugog srce može da voli?

On je najlepši, najuzvišeniji.

On je sama lepota, sama uzvišenost. Ko je

u ovoj vasioni prikladniji da bude muž od Njega?

I zato, neka On bude muž. Neka On bude Voljeni.

Za mnoge od nas na Zapadu, gledište koje Vivekananda izražava deluje čudnovato, pa čak i čudovišno. Obrazac ljubavnik-Voljeni gotovo da je nestao iz zapadne religijske tradicije. Ta ideja je tuđa većini protestanata i zaboravila ju je većina katolika i Jevreja. Međutim, hrišćanstvo je u prošlosti proizvelo mnoge svece, mistike i pesnike čiji se lični, vatreni i predani pristup Bogu nije ni po čemu razlikovao od pristupa sufija i bakta. A ako se vratimo još dalje, otkrivamo da je duševno uzbuđenje ljubavnik-Voljeni upečatljivo opisano u Starom zavetu. U Pesmi Solomonovoj stoji:

Spavam, ali srce mi bdi:

to je glas moga voljenog koji kuca. . .

Otvorih svome voljenom; no moj se voljeni

povukao i otišao: duša mi malaksa kad progovori;

tražih ga al ga ne mogah naći; dozivah ga,

ali on mi se ne odazva. . . .

Nalažem vam, kćeri jerusalimske,

ako nađete moga voljenog

recite mu da bolujem od ljubavi. …

Oni koji hodaju Stazom Ljubavi blagosloveni su čestim, ako ne i neprestanim, druženjem sa Gospodom. Pokrenut duševnim podsticanjima, duh koji ih vodi je božanska unutarnja vatra – Bog što u njima prebiva. Njihove staze idu prvenstveno kroz srce, jer se protive glavi. Na kraju, Staza Ljubavi dovodi do savršene ravnoteže glave i srca, omogućavajući čoveku da izvrši sve svetovne dužnosti svojom glavom i rukama, dok srce ostaje usredsređeno na Boga.

Izgleda da je Bog dostupniji srcu nego intelektu. Pristupanje Bogu preko srca je put radosti, blaženstva i unutarnjeg spokoja. Ono može da stvori vrstu nesavladive hrabrosti kakvu su ispoljili nebrojeni hrišćanski i sufijski mučenici, i tako retke duše poput Franje Asiškog i Džordža Foksa iz Engleske. Ta dvojica Božjih ljubavnika, mada prividno odvojeni poput dva pola, bili su saputnici na Stazi Ljubavi. Samo su vremena, mesta, politička ubeđenja i metodi bili različiti.

Pokornost i predavanje nalaze se u središtu Staze Ljubavi. Moramo, u najpotpunijem mogućem smislu, da sve damo Božanskom Voljenom, koji počiva u jezgru našeg bića. Predajemo ne samo svoju volju, nego i svoje misli, težnje i dela, dobra i loša. Predavanje samo po sebi uključuje Gospodovo prihvatanje naših darova. Kada se predamo, On se odaziva i srca nam se raduju. Kao što je apostol Pavle napisao: «Struja mog života brzo protiče . . . Živim, ali to nisam ja.»

Staza koja vodi kroz srce ima više etapa, i počinje od obrednog bogosluženja, prerasta u neprekidno pomišljanje na Boga, i završava se upijenošću u Boga. Opisujući više stupnjeve (Para-Bakti), Avatar Meher Baba je napisao: «… Nije neophodno da prestanete da obavljate svoje svetovne dužnosti i obaveze da biste dostigli ili upražnjavali tu višu Bakti. Možete da vodite svoj posao ili da se bavite svojim pozivom; možete da živite porodičnim životom i starate se o svim svojim neizbežnim spoljnim potrebama; ali u sred svih vaših svetovnih zanimanja treba stalno da budete pripravni za Gospoda. Što više možete da pamtite predmet divljenja srca, uporedo sa ustaljenim postupanjem u vašoj svakodnevici, to ste bliži Cilju.»

Sadguru (Savršeni Učitelj) iz devetnaestog veka Ramakrišna kaže nam da Staza Ljubavi ne samo što je najbrža i najdirektnija staza ka Bogu, nego je i najlakša, pošto Bog obavlja sav posao. Aspirant treba da učini samo jedno: da se usmeri na Boga. «On ne mora da potiskuje nijedno svoje osećanje», napisao je Ramakrišnin glavni učenik, Svami Vivekananda. «On samo nastoji da ih pojača i usmeri ka Bogu.»

Nikakve askeze, ni čitanje svetih knjiga; nema pokajanja?

Ništa od toga nije propisano niti se zahteva, ali može prirodno da se ispolji kad se predamo Božjoj volji. Ono što je važno je to da ne moramo da se bavimo nikakvim obredom, običajima, disciplinom ni načinom ishrane. Pošto sve više mislimo o Bogu, imamo sve više vere. Menjamo se, i svet se menja. Primećujemo kako odustajemo od navika i osobina koje se ne dopadaju našem Voljenom.

I ništa ne može da se zadrži. Dok naša ljubav raste, Bog otvara sve strane našeg bića. Naši odnosi sa porodicom i prijateljima menjaju se i razvijaju. (Naravno, neki odnosi ne mogu da prežive vatru Ljubavi i moraju da se prekinu.) Naši stavovi prema društvu i svetu sazrevaju i postaju uviđavniji i smisleniji.

Razmislite o tome. Da ste se divili Hitleru i stalno mislili na njega, uskoro biste počeli da se ponašate kao vaš idol. Možda bi preuzeli sve njegove osobine, dobre i loše, koje toliko cenite. No, ako neprestano mislite na Hrista, možete samo da budete sve bliži savršenstvu. Ne možete da usvojite rđave osobine budući da je Hrist, kao ispoljenje Boga na zemlji, bio i jeste savršen.

Na Stazi Ljubavi nikada ne treba da razmišljamo o svojim manama ili gresima. Sve što treba je da mislimo na Gospoda. Moćna privučenost Bogu zasenjuje sve druge privlačnosti, i naše niske želje postupno iščezavaju. Ljubav prema Bogu koja raste u našem srcu ne ostavlja mesta ni za šta drugo. U svemu što radimo, mi ispoljavamo Božju ljubav. Više ne robujemo željama, i postajemo potpuno slobodni. Naša volja je Božja volja.

Majster Ekart je u jednoj od svojih beseda naveo izreku Svetog Avgustina da čovek jeste ono što voli. I dodao je: «Ako voli kamen, on je kamen. Ako voli Boga – ne usuđujem se dalje da govorim, jer ako kažem da bi on tada bio Bog, mogli bi da me kamenujete.» [Majster Ekart je dobro poznavao Boga. Zbog toga je više puta bio ukoren od svojih pretpostavljenih u Crkvi zato što je dozvolio da mu se istina koju je znao u svom srcu otme sa usana.] U Jevanđelju po Luki 6:40 piše: «Nijedan učenik nije iznad svog Učitelja, ali svako je, kad se besprekorno poboljša, isti kao njegov Učitelj.»

Meher Baba koristi primer voza koji vuče niz teretnih vagona sa robom. Mašina obavlja sav posao. Nije važno šta oni prevoze – da li je to zlato, starudija ili smeće. Ako se kreću, vagoni stižu pravo na odredište.

Sve što treba da radimo je da se i kroz vodu i kroz vatru držimo Gospoda. Ako mu dopustimo da upravlja i da daje tempo, On će nas provesti kroz planine, pustinje, trijumfe i krize koje bi inače mogle da poremete naš osećaj za pravac. No, ako se makar i za trenutak odvežemo i odvojimo, možemo se naći u opasnosti. Ako dozvolimo sebi da donesemo neku odluku, započnemo poslovni sastanak, stupimo u novu vezu dok On nije u središtu naših misli i osećanja, lako se može desiti da nas zbuni ili nama ovlada naš samoljubivi ego-um umesto Njegove nepogrešive Božanske Mudrosti.

Najvažnije što možemo da uradimo je da se čvrsto držimo za našeg Voljenog. Kao što je Meher Baba govorio svojim sledbenicima: «Vaš posao je da volite Boga. Ostalo je Njegov posao.»

Držeći se za Boga – ostajući u nežnim, sigurnim rukama Božanskog Voljenog – ne samo što bivamo nošeni ka Cilju u najkraćem mogućem vremenu, nego pri tom bivamo i preobraženi. Kad stignemo na konačno odredište, shvatićemo da smo mi i predmet naše potrage jedno te isto. Tokom putovanja od nesvesne božanstvenosti do svesne božanstvenosti, Gospod uklanja prepreke razdvojenosti i čini nas istovetnim sa Njim. Naš ograničeni ego se pretvara u neograničeni, beskrajni ego Boga.

Muškarci i žene koje ćemo sresti na tom putovanju srca potiču iz mnogih zemalja i sredina. Po poreklu, oni su bili hindus, musliman, hrišćanin, budista ili zoroastrijanac. Svima je zajedničko jedno svojstvo – ljubav prema Bogu koja je prevazilazila sve druge ljubavi, uključujući i ljubav prema određenoj religiji. Za neke od njih (Foks, Kabir) moglo bi se reći da su odbacili sve vidove organizovane religije koji su u njihovo vreme postojali u njihovom okruženju. Za druge (Ramakrišna, Rumi, Hafiz, Meher Baba) bi moglo da se kaže da su prigrlili (i transcendirali) sve religije.

Svi su oni živeli u poslednjih trinaest stoleća – od prethodne manifestacije Bogočoveka kao Proroka Muhameda. Prema Meher Babi, ranije manifestacije Bogočoveka uključuju Isusa Hrista, Budu, Krišnu, Ramu i Zaratustru. Posle svakog dolaska Bogočoveka, svet je bio blagosloven velikom renesansom srca i duha.

«Avatarska razdoblja su poput visoke plime kreacije», pisao je Meher Baba. «Ona donose novo oslobađanje snage, novo buđenje svesti, novo iskustvo života – ne samo za nekolicinu, nego za sve. Svojstva energije i svesnosti kojima je raspolagalo i u njima uživalo tek nekoliko naprednih duša učinjena su dostupnim celom čovečanstvu. Život kao celina biva prebačen u novu energetsku brzinu.»

Dakle, ovde su neki od Božjih omiljenih ljubavnika – darovi koji su nam ostali od Njegove poslednje “velike plime kreacije“. U svojoj neizmernoj samilosti, Bog nam je pružio nekoliko bisera iz svog Okeana Ljubavi, kako bismo mogli da uživamo u njihovoj lepoti, da proučavamo njihove živote i da gajimo uspomenu na njih dok posmatramo i doživljavamo graditeljsku silu novog Božjeg plimskog talasa, koji je već počeo da moćno ljulja zemlju.