Rabija od Basre

Rabija  od  Basre

(717 – 801)

Od ropstva u kupleraju do svetosti

Dragi Bože, sve ovozemaljske stvari koje si meni

uskratio, podaj onima koji Te se plaše i poriču Te.

Sve što si za mene spremio u budućem svetu,

daj svojim pristalicama i obožavaocima.

Jer Ti si, Ljubavi moja, sve što ja želim.

– Rabijina molitva

U drugom delu dvadesetog stoleća grad Basra, jedina iračka morska luka, često se pojavljivao u vestima, naročito tokom rata sa Irakom. Ali, pre dvanaest i po vekova Basra je bila najpoznatija iz razloga koji nemaju ništa sa izvorima nafte ili vazdušnim napadima. Basra je još tada bila glavni trgovački centar i bila je čuvena po izvrsnim urmama, koje su zbog visokih temperatura zaista savršene.

Među tadašnjim stanovnicima Basre njihov grad imao je pravo na slavu koje je bila suviše posebno i suviše lično da bi se saopštavalo posetiocima, izuzev u četiri oka. Kažu da je grad Basra bio prebivalište najlepše žene na svetu. Zvala se Rabija, i živela je u kupleraju. Ljudi su o Rabiji govorili tiho i s puno poštovanja, a neupućeni su retko mogli da doznaju naročitu tajnu u vezi sa Rabijinim prisustvom na takvom jednom mestu.

Tajna je bila u tome što Rabija nije bila samo ovaploćenje lepote, nego i duša prožeta čistotom i milosrđem. U stvari, bila je svetica.

Ove neverovatne podatke o Rabijinom životu obznanio je u dvadesetom veku Avatar Meher Baba svojim bliskim učenicima. Rabija je bila jedan od Meher Babinih omiljenih svetaca, onaj sa kojim je bio tesno povezan. Prema Meher Babi, Rabija je postigla Bogoostvarenje u jednom kasnijem ljudskom veku (u devetnaestom stoleću, zapravo) kao Babađan iz Pune, kojoj je posvećeno jedno od narednih poglavlja.

Rabija je živela u veoma teškom istorijskom periodu, u stoleću koje je usledilo posle života i smrti Proroka Muhameda. Muhamed je umro 632. godine naše ere, i arapski svet je ušao u razdoblje pometnje, prevrata i duhovne obnove. Dok se zvezda islama dizala iznad Srednjeg istoka, drevna religija zoroastrijanizma bila je na izmaku. U Persiji su sledbenici Zaratustre bili proganjani od ratobornih muslimana, pa su mnogi zoroastrijanci pobegli u Indiju i Pakistan, gde su svoj identitet zasnovali kao Parsi. U isto vreme, misticizam je cvetao u oblasti Persijskog zaliva i vremenom će proizvesti najveće pesnike-mistike za koje je svet ikada znao – Atara, Rumija i Hafiza, između ostalih.

Kao i u svim razdobljima duhovnog buđenja, i priroda se razgoropadila donoseći zemljotrese, sušu i zaraze. Takav je bio svet u kojem se Rabija rodila 717. godine n.e.

Rabija znači “četvrta“, i bila je četvrta kći siromaštvom pogođene porodice u Basri, koja se nalazi blizu slivanja reka Eufrat i Tigris, gde je prema biblijskim učenjacima bio smešten Edenski vrt. Još dok je Rabija bila malo dete, njeni roditelji su umrli od gladi. Sestre su bile razdvojene, i Rabija je lutala, gladna i beskućna, dok je neki torbar nije ugrabio i prodao jednom trgovcu robljem.

Prvi Rabijin vlasnik bio je neki nasilnik koji je s njom bezdušno postupao. Ali, Rabiju je još kao devojčicu krasila izvanredna unutarnja snaga, i sve što joj se događalo je prihvatala kao Božju volju. Uprkos surovosti njenog života, zračila je vedrinom i čistotom.

Kad joj je bilo dvanaest godina, Rabija se vraćala sa polja sa vrčem kozjeg mleka na glavi kad ju je napao neki razbojnik. Bežeći u klanac pala je uganuvši zglob na ruci i prosuvši mleko. Uvidevši da ne može pobeći, u sebi je pozvala Boga u pomoć i smesta osetila Njegovu milost kako struji kroz nju. U tišini srca je čula kako joj Bog kaže da je uvek sa njom i da će je zaštititi.

Ustala je i mirno se suočila sa napadačem koji je, zastrašen čudnom svetlošću u očima devojčice, otrčao ne povredivši je. Kad se vratila kući, njen gospodar se razbesneo i istukao je što je prolila mleko. Uskoro posle toga prodao ju je nekom trgovcu.

Njen novi vlasnik bio je obzirniji od starog, ali je zahtevao od nje da preuzme kompletno čišćenje, kuvanje i ostale poslove za veliko domaćinstvo. Jedino vreme za sebe imala je kasno uveče kad bi svi pozaspali. Jednog jutra pre zore, trgovac se probudio i čuo kako se njegova robinja moli. Prišunjao se i video je kako kleči u malenom prostoru za meditaciju koji je uredila za sebe. Iznad glave joj je bila svetlost koja je osvetljavala sobu. Rabija je govorila: «Mili Bože, ti znaš da ja želim da služim samo tebi. Moram li da služim i Tebi i čoveku?»

Bog uklanja njene ropske okove

Potresen, trgovac se vratio u krevet. Sutradan je dao Rabiji slobodu, i ona je otpešačila u pustinju želeći da bude sama sa svojim Božanskim Voljenim. Neko vreme je živela sama u jednoj pećini, razgovarajući sa Bogom i svirajući frulu. Kad joj je trebala hrana, odlazila je među ljude i zarađivala novac sviranjem.

Rabija je stasala u prelepu ženu s blistavim očima i fino izvajanim crtama lica. Sopstvenik kupleraja koji je čuo njenu muziku ponudio joj je službu u njegovoj ustanovi, i ona je prihvatila. Bio je siguran da će njena nezemaljska lepota privući mnoge muškarce, i u tome se nije prevario. Rabija je zaista uvek privlačila muškarce, ali njen jedini ljubavnik bio je Bog.

Razume se da su putujući trgovci, kad su čuli da se najlepša žena na svetu nalazi u kupleraju u Basri, bili veoma zaintrigirani. Često nisu mogli da se smire dok ne vide tu ženu. Bilo da su išli samo da je vide ili s namerom da kupe njene usluge, rezultat je uvek bio isti. Bili bi toliko dirnuti čistotom njenog lika i unutarnjim sjajem da su padali pred njena stopala jecajući, ili bi odlazili zbunjeni i postiđeni. Mnogi su dolazili samo da bi naslađivali oči na njoj i slušali njene priče o Bogu i Božjoj ljubavi. Često su odlazili preobraženi.

Rad u kupleraju u slavu Božju

Meher Baba je ispričao divnu priču o Rabijinom životu u kupleraju, i o tome kako je svojom lepotom i čistotom doticala živote ljudi. Babin bliski učenik Eruč Đesavala ovako je preneo tu priču:

U Rabijino vreme desilo se da je jedan mladi čovek iz Širaza, grada u Iraku, došao poslom u Basru. Hteo je da vidi sve zanimljivosti, pa je svakog koga bi upoznao pitao za gradske atrakcije. Obaveštavali su ga o svojim vrtovima, gajevima urminih palmi i vodoskocima.

«Da, da», odgovarao je on, «ja sam bio na mnogim mestima i video sam takve stvari. Ali, postoji li nešto stvarno posebno ili jedinstveno u vezi sa ovim mestom?»

Posle pauze, jedan njegov obavestilac reče: «Da, postoji.»

«A šta je to?»

«Najlepša žena na kugli zemaljskoj.»

Mladić se nasmeja. «Pa, i u Iranu ima mnogo prelepih žena.»

«Ali ne poput ove.»

I dalje se cereći, posetilac slegnu ramenima i ode. Kasnije je isto pitanje postavio gazdi jednog dućana. Ovaj je malo razmislio pa klimnuo glavom. «Da», odgovorio je. «Ovde živi jedna krajnje izuzetna osoba. Jedna dama. Nisi čuo za nju. Zove se Rabija od Basre.»

«O, stvarno? Ko je ta Rabija od Basre, i šta je tako naročito u vezi s njom?»

«Njena lepota nadmašuje svaku lepotu.»

«Ma da li je moguće? A gde bih mogao da vidim tu lepu Rabiju?»

«Ona živi u kupleraju.»

«Ha!» Posetilac zakoluta očima. «Već sam čuo tu priču. I mi u Iranu imamo prostitutke.»

«Znam, ali ova žena je drugačija.»

«Za mnoge se to isto tvrdi!» I mladić smejući se ode svojim putem. Ali, gde god da je išao i postavljao pitanja, čuo je ime “Rabija“. Nije ga zanimalo da nađe prostitutku, ali ga je intrigiralo to što u opaskama o toj zanosnoj ženi nije bilo ni traga vulgarnosti. A opet, kao da je ceo grad bio prosto zapanjen njenom lepotom.

Na kraju je odlučio da mora da je vidi. Otišao je u kupleraj, gde ga je dočekala nadzornica i upitala ga šta želi.

Odgovorio je da je on putnik iz Irana i da želi da vidi Rabiju od Basre.

«A, tako. Jeste li spremni da platite za to?»

«Da, da. Platiću, imam ja para.»

«Cena je vrlo visoka.»

«Nema veze. Nek košta šta košta.»

Platio je i ona ga je odvela u udoban apartman. On se smestio. Ostao je sam, i posle nekog vremena je prošetao odajom i primetio kako u susednoj sobi neka žena kleči u molitvi. Njena lepota mu je oduzela dah. Kako to da tako divna i očito produhovljena dama živi na takvom jednom mestu? Svakako bi bio greh, mislio je, dodirnuti je sa požudom. U isti mah je bio uzbuđen njenom blizinom i neodoljivom pojavom, i nije mogao da odvoji pogled od nje.

Ona najzad ustade iz molitve i pozdravi ga blagim osmehom, i on oseti nekakav bol u srcu. Glas joj je bio kao muzika kad progovori: «Žao mi je što ste čekali. Mora da ste gladni.» Pljesnula je rukama i njena posluga se pojavi. «Donesite našu posebnu večeru za ovog gospodina. On je večeras naš gost. Hoćete li čašu vina? Kakvo biste piće želeli?»

«O, nije važno. Bilo šta», reče on. A mislio je: Dobro je što nije suviše zadubljena u molitvu. Nudi mi hranu i piće . . . a stvarno je lepa kao što kažu!

Za vreme raskošnog obeda otvorio joj je svoje srce i ispričao sve o sebi. Pažljivo je slušala priče o njegovom životu i putovanjima. Dok je govorio, upijao je njenu lepotu. Zapitala ga je o njegovom dolasku u Basru, i da li je video sve znamenitosti.

Nasmešio se. «Jesam, i gde god sam bio govorili su mi o vašoj lepoti. Zato sam i došao ovde. Morao sam lično da vas vidim.»

«Drago mi je što ste došli. Ali, ipak, šta je ta lepota o kojoj ljudi govore? Samo prolazna predstava. Ostariću i naborati se, baš kao i vi.»

A onda je govorila o Božjoj ljubavi i lepoti, i o tome kako Božja lepota nikada ne bledi, već samo raste i povećava se. «Cilj života je voleti Boga i postati potpuno Njegov», rekla je. Mladić je bio očaran njenim prijatnim, ritmičnim glasom i duševnim očima, i pažljivo je slušao svaku reč dok je ona govorila sve do zore. Postao je njen odani rob, i zaboravio da je gajio pohotnu želju za njom.

Sa suzama u očima joj je zahvalio na najdivnijoj noći u svom životu. «Ako mogu bilo šta da učinim za vas, draga Rabija», rekao je, «molim vas recite mi.»

Ona se osmehnu. «Imam jednu molbu.»

«Slobodno kažite. Sve što imam je vaše. Moje bogatstvo. Sve što poželite.»

«Jedna sitnica je sve tražim. Nikada nikome nemojte reći šta ste ovde čuli. Pustite da mi ljudi dolaze. Ova lepota je samo zamka postavljena za njih. Bog ima svoje razloge što je odredio da budem ovde. Obećajte mi da nikada nećete govoriti o tome.»

«Aha, sad razumem!», rekao je. «To je tajna ovog mesta. Ceo grad veliča vašu lepotu. Pa ipak mi niko nije otkrio tajnu u vezi sa njom.»

Ona klimnu glavom. «Ja izvlačim to obećanje od svakoga ko dođe. Moja lepota je moja snaga u borbi za Božju stvar.»

Sve je više njenih sledbenika

Došlo je vreme kad su njeni poklonici sagradili za Rabiju sklonište na padini brda, i ona je napustila kupleraj. A broj njenih pristalica se iz godine u godinu povećavao.

Jedan od njenih sledbenika bio je Hasan od Basre, koji će takođe biti priznat za sufijskog sveca. Jednom ga je neki njegov prijatelj ukorio što je sledbenik jedne žene. Hasan sleže ramenima i odvrati: «Veruješ li da sam proveo ceo dan i noć s prelepom Rabijom, razgovarajući o Putu i Istini, a da mi ni u jednom trenutku nije prošlo kroz um da je Rabija žena a ja muškarac?»

U dvanaestom stoleću, četiri stotine godina posle Rabije, čuveni pesnik Atar napisao je knjigu pod naslovom Uspomene na svece, i to je najstarija poznata knjiga na persijskom o svecima. Ataru dugujemo mnoge priče o Rabiji.

Atar govori i o Rabijinom hodočašću u Meku, kad joj je na putu jedan magarac bio jedino društvo. Dok su prelazili arapsku pustinju magarac je iznemogao i izdahnuo. Rabija je skinula svoje stvari sa životinjinih leđa i klekla da se pomoli. «Voljeni Bože», rekla je, «Ti me pozivaš sebi, a dopustio si da moj magarac skapa. Sad sam sama u divljini. Reci mi šta želiš da učinim.»

Magarac se pokrenuo i polako stao na noge. Rabija je ponovo spakovala svoje stvari na njegova leđa i nastavila s putovanjem. Kad se približila Meki, videla je kako crno kubično zdanje dolazi da se sretne sa njom. Beše to sveta Kaba, najveća muslimanska svetinja i mistično središte islamskog sveta. Veruje se da Kaba sadrži čuveni crni kamen za koji se kaže da ga je anđeo Gavrilo dao Avramu.

Gledajući Kabu kako joj se približava, Rabija reče: «Mene ne zanima kuća Gospoda. Gospod je ono što želim.» Kaba se istog časa povukla i nestala.

Ne zanimaju je novac ni brak

Tokom svog dugog života Rabija je imala mnogo prosaca. Jedan bogati trgovac iz Bagdada preklinjao ju je za ruku, nudeći joj zlato i drago kamenje u težini njenog tela. U odgovoru na njegovo pismo u kojem je prosi, napisala je: «Ne dopada mi se što želite da budete moj rob ni što bi da me obaspete svojim blagom. Ne želim ni za trenutak da budem odvojena od Boga.»

Jednom drugom proscu je rekla: «Moje bitisanje je u Bogu, i pripadam samo Njemu. Bračni ugovor mora se tražiti od Njega, a ne od mene.»

Rabija je svaki bol i patnju prihvatala kao dar od Boga. Jednom, dok je šetala s jednim od svojih sledbenika, u šaku joj se zabio trn i pocurila je krv, ali ona se nije na to obazirala.

«Zar ne osećaš bol?», upitao ju je pratilac.

«Moja briga je», reče Rabija, «da se prilagodim Božjoj volji. Zadovoljna sam Njegovim planom za moj život i moj dan, i zahvalna sam mu za svaki od Njegovih darova, velikih i malih, bolnih i prijatnih.»

Jednom dok je bila u jakoj groznici, jedan posetilac joj je predložio da zamoli Boga da joj spusti telesnu temperaturu. «Bog će te sigurno lišiti te muke ako ga zamoliš.»

Rabija se osmehnu. «A šta misliš, ko mi je dodelio ovu muku? Ko drugi nego Bog?»

«Pa… da.»

«Treba li da zatražim od Boga da promeni svoje planove… da učini nešto suprotno svojoj volji?» Zatresla je glavom. «Nije dobro pretpostaviti da Voljeni ne zna šta je najbolje za moju dušu.»

Čak i kada je postala nadaleko poznata i bila okružena učenicima i drugim tragaocima, Rabija nikada nije izgubila svoju jednostavnost i potpuno pouzdanje u Boga. Jednom, dok je nedeljama postila, njena služavka je pripremajući obed shvatila da uopšte nemaju luka. «Mogu li da odem da pozajmim luka?», zapita služavka.

«Pre mnogo godina», reče Rabija, «obećala sam Bogu da nikada neću zatražiti ništa izuzev Njegovog prisustva. Biće mi sasvim dobro i bez luka.»

Sledećeg trenutka jedna ptica je u prolazu ispustila glavicu luka pred Rabijina stopala.

Atar priča o vremenu kada je Rabija sedela kraj reke Tigris i kad joj je prišao njen sledbenik Hasan. Da bi ostavio utisak na svoju učiteljicu, Hasan je bacio svoju molitvenu prostirku na površinu vode i skočio na nju, koristeći svoju okultnu moć da bi postigao da prostirka pluta. «Pridruži mi se, Rabija», rekao joj je. «Bog će nas držati na vodi.»

Rabija tužno zatrese glavom. «Hasane, zar moraš da praviš predstavu od moći koju ti Bog dade?» Bacivši uvis svoju molitvenu prostirku i podigavši se da klekne na nju visoko iznad njegove glave, ona mu reče: «Hasane, dođi ovamo gde ljudi mogu da nas vide.» Postiđen, Hasan je skrenuo pogled.

Vrativši se na zemlju, Rabija reče: «I riba može da uradi to što si ti uradio. A ovo što sam ja uradila svaka ptica može. Pravi posao Božjih ljubavnika je daleko iznad takvih igara jogija i fakira. Posvetimo se pravom poslu.»

Što je bila starija, Rabija je sve manje spavala, i noći je pretežno provodila u molitvi na ravnom krovu svog doma. «Gospode moj», govorila bi, «zvezde sijaju a oči kraljeva i prosjaka su zatvorene. Svi su ljudi pozatvarali vrata, i svaki je ljubavnik sa svojim voljenim bićem. A ja sam ovde, Voljeni moj, sama sa Tobom.»

Rabija je živela osamdeset i četiri godine, a onda je spokojno preminula u prisustvu velike grupe sledbenika. Pre nego što je umrla, svakog je zagrlila a onda je, prijatnim i još uvek zvučnim glasom, izgovorila poslednju molitvu: «Voljeni Bože, ako ti se klanjam iz straha od pakla, spali me u paklu. Ako ti se klanjam sa nadom u raj, izostavi me iz raja. No, ako ti se klanjam zarad Tebe samog, nemoj mi uskratiti sebe.»