Franja Asiški

Franja  Asiški

(1182 – 1226)

Gospode, učini me oruđem Tvoga mira.

Tamo gde je mržnja, daj da posejem ljubav;

Gde je uvreda, izvinjenje;

Gde je sumnja, veru;

Gde je očajanje, nadu;

Gde je tama, svetlost;

A gde je tuga, radost.

BOŽANSKI GOSPODARU, daj da ne tražim toliko

da budem utešen koliko da utešim;

Da budem shvaćen, koliko da shvatim;

Da budem voljen, koliko da volim.

Jer upravo u davanju mi primamo,

U praštanju nam biva oprošteno,

I u umiranju se rađamo u život večni.

– Franja Asiški

U Italiji je u srednjem veku svaki grad bio naoružana tvrđava a svaki mladi čovek vojnik. Crkva nikad nije bila jača – ni toliko izopačena. Sveštenstvo je bilo imućna i poštovana profesija, i gotovo da je predstavljalo zakon za sebe. Razuzdano i pijano ponašanje bilo je rasprostranjeno u celom narodu, pa tako i među sveštenicima i opaticama. Bilo je to vreme za svece – one izvanredne stvaralačke duše koje se često razvijaju van religijskog uređenja, tamo gde se revolucionari obično mogu naći. Naravno (često nakon njihove smrti), to uređenje vremenom počinje da ih prihvata i uvažava, i dešava se da izgradi neku crkvu, sektu ili duhovnički red oko njihovog imena. Kad prođu decenije i vekovi, svet počne da veruje da je dotični svetac bio odgajan i formiran od strane svoje religije – a zapravo je upravo obrnut slučaj.

Franja Asiški je bio izuzetak od tog pravila, naravno, po tome što je njegovu veličinu Crkva priznavala još za njegovog života. U isto vreme, mora da se kaže da je Franja vrlo malo toga dugovao Crkvi a Bogu sve. Kad je Crkva htela da ga učini sveštenikom, Franja je skromno odbio tu čast. Ni Isus nije bio sveštenik, mogao je da kaže.

Rođen je u starom gradu Asisiju, koji se nalazi na nižim obroncima planine Subasio. Njegov otac Pjetro Bernardone bio je imućni trgovac koji je prodavao tkanine po celoj Evropi. Dečak se rodio dok mu je otac bio na trgovačkom putu u Francuskoj. Kada se vratio, Pjetro je insistirao da njegov novi sin, kojeg je majka nazvala Đovani, dobije ime Frančesko (“Francuz“). I celog života je bio poznat kao Frančesko, iliti Franja.

Njegova majka Pika, koja je ponosno isticala da potiče iz stare loze francuskih plemića, naučila ga je da govori francuski. U crkvenoj školi koju je pohađao naučio je i latinski, koji je tada još uvek bio službeni jezik sveštenika i političara. Ali, Franja nikada nije naročito dobro naučio da čita i da piše. Sačuvano je samo nekoliko njegovih tekstova. Većina onoga što nam je ostalo od Franje saopštavano je usmeno i zapisivano (bilo na licu mesta ili kasnije prema sećanju) od strane njegovih sledbenika.

Franja je bio živahno, odvažno dete i rođeni vođa. U mladosti je zamišljao da je trubadur i žudeo da bude vitez. Kao mladić se odavao terevenkama, obesnim šalama, muzici, flertovanju i piću. No, srce mu je u isto vreme često bilo dirnuto teškim položajem gladnih i siromašnih, kojih je u Asisiju bilo mnogo. U svojim noćnim ludorijama sa drugim bogatim mladićima, dešavalo se da baci šaku novčića nekom prosjaku, pa čak i da pokloni skupocen ogrtač. U časovima mirovanja razmišljao je o ironijama života – o tome da bi cela porodica siromašnih ljudi mogla nedeljama da živi od onoga što je on protraćio za jednu jedinu noć.

Godine 1202. grad Peruđa je objavio rat Asisiju, i svi mladi ljudi, uključujući i Franju, spremili su se za boj. Suprotstavljene snage su se sukobile u ravnici između dva grada, i vojska Asisija je bila žestoko poražena. Franja i neki njegovi prijatelji bili su uhvaćeni kao ratni zarobljenici i godinu dana su proveli u zatočeništvu. Za to vreme lišavanja i tegoba Franju je održavala unutarnja snaga, pa čak i radost, i mnogo vremena je provodio šaleći se i bodreći svoje sadrugove. Pevao je francuske trubadurske pesme kojima ga je majka naučila i sa smehom govorio o divnim vremenima koja ih čekaju kad se ponovo vrate kući.

I zaista, kad su bili oslobođeni Franja i njegovi prijatelji nisu časili časa da se vrate životu punom zabave i ugađanja. Štaviše, Franji su njegove razuzdanosti (kojima se odao posle godinu dana prisilne neaktivnosti) narušile zdravlje i u dvadeset i drugoj godini on se teško razboleo.

Nedeljama mu je život visio o koncu, a kada mu se fizičko zdravlje najzad popravilo mučila ga je duboka depresija. Jednoga dana, još uvek toliko slab da mu je trebao štap, otišao je van gradskih kapija da baci pogled na predivnu panoramu planine Subasio s leve strane i umbrijske ravnice s desne. Nadao se da će mu taj prizor (koji je oduvek voleo) vratiti volju za životom. Umesto toga, osetio je samo prazninu i odvratnost prema samom sebi zbog onoga što je radio sa svojim životom.

Viteštvo, poniženje i preokret

Nekoliko meseci kasnije, pružena mu je šansa da se pridruži grupi vitezova koji su se spremali da se bore u vojsci pape Inoćentija III u južnoj Italiji. Franjo je tu priliku sa oduševljenjem iskoristio. Jahaće kao dobrovoljac, razmećući se velikim štitom paža sve dok ne bude proizveden u viteza. (A to je samo pitanje vremena, mislio je.) Silno ushićen mogućnošću da postane junak u slavnim krstaškim ratovima, Franja je nabavio najblistaviji mogući oklop. A onda je, videvši jednog sirotog viteza koji je bio loše opremljen, dao svoj divni oklop i koplje tom jadnom vitezu a za sebe naručio skromniju opremu.

Ceo Asisi je bio prisutan, uz klicanje i pesmu, kad su se vitezovi i njihovi paževi okupili kod gradske kapije. Žene i devojke grlile su ratnike i želele im dobru sreću. Franja je bio strašno ponosan, i video je sebe kako se trijumfalno vraća sa ljupkom mladom kao ratnim plenom. Svojim prijateljima je u poverenju rekao kako oseća da će postati veliki knez. Srce mu je gordo tuklo, i tako Franja odjaha s vitezovima.

To veče, kad su se zaustavili i utaborili se, Franja je imao jedno od onih dubokih unutarnjih iskustava koja su mu često dolazila u vremenima krize da bi promenila obrazac njegovog života. Prema Sv. Bonaventuri, koji je mnogo godina kasnije napisao uzornu biografiju Franje, Bog je došao mladiću i rekao mu da treba da se vrati kući i da čeka na dalja uputstva.

U svakom slučaju, Franja je sutradan, kad su vitezovi stigli do grada Spoleta, stao i dalje nije išao, i ostali su produžili bez njega. Ono što im je rekao možemo samo da nagađamo. Svi znamo da se sam na konju vratio u Asisi, gde su ga dočekali prezir i vređanje prijatelja i roditelja. Znamo i to da je misija koju je napustio bila predodređena na propast. Većina vitezova bili su pobijeni.

Od tada nadalje, Franja je mnogo vremena provodio sam, u dubokom razmišljanju i meditiranju. Često se satima molio za vođstvo u jednoj pećini blizu maslinjaka. Katkada je tumarao poljima, šumama i obroncima Subasija. Takođe je hodočastio u Rim. Ispraznio je novčanik kod grobnice Sv. Petra, onda je s jednim prosjakom zamenio odeću i proveo dan učeći kako je to biti beznadan, bespomoćan i gladan u velikom gradu.

Kad se vratio u Asisi, mnogo vremena je provodio sa siromasima i beskućnicima. Davao im je novac ili odeću i hranu iz kuhinje svoje majke. Celog svog života Franja nije mogao da prođe pored prosjaka a da mu nešto ne udeli.

Kako je vreme prolazilo, zabrinutost njegovih roditelja je sve više rasla, i otac je jedva uspevao da prikrije bes. Jedna stvar je bilo to da njegov sin rasipa novac na vino i buran život. To je bilo shvatljivo za momka veseljaka. Ići ukorak sa mladim plemićima bilo je nužno da se sačuva prestiž imena Bernardone. Ali, bacanje novca na ološ i parazite društva bilo je nešto sasvim drugo. To je bilo neoprostivo i nije moglo da se toleriše.

U pokušaju da razreši svoje suprotstavljene odanosti porodici i Bogu, Franja je potražio savet biskupa, koji nije bio od velike pomoći. «Otišao si predaleko, Frančesko», blago mu je rekao biskup. «Nije tvoj posao da rešavaš socijalne probleme grada. Nije li naš Gospod rekao da su siromasi uvek sa nama? Sveta Biblija nam nalaže da poštujemo oca i majku. Kada ne slušaš svoga oca, ti ne slušaš Boga.»

Dok je napetost u kući rasla, i Franja je prolazio kroz drugu vrstu probe. Celog života odbijala ga je i izazivala gađenje bolest i fizička nakaznost. Posebno se užasavao lepre. Uprkos najboljim namerama, nije mogao sebe da natera da izbliza pogleda u oči nekom gubavcu.

Jednoga dana, dok je u okolini grada jahao svog konja, naišao je na gubavca koji mu se isprečio na putu i posmatrao ga. Reagujući sa užasom, okrenuo se u nameri da se vrati kući. No, nešto ga je ščepalo za srce i nateralo da zaustavi konja, savladan odvratnošću zbog svoje slabosti. «Kukavice!», kao da mu se rugao njegov um. «Hteo bi da zagrliš Dragu Nemaštinu i živiš životom Hrista, a grčiš se pred svakim prizorom patnje. Ti si sramota za svog Gospoda.»

Slegao je ramenima, sjahao s konja i primorao sebe da priđe gubavcu, zureći mu u oči. Dao je sirotom čoveku pare, pa se uz duboki uzdah sagnuo i poljubio gnojne rane na njegovim šakama. Kad je to učinio, gubavčevo izobličeno lice kao da se promenilo, i Franja je na trenutak osetio da gleda u oči Voljenog Hrista. Jecajući od ljubavi i zahvalnosti, zagrlio je gubavca, a onda se vratio kući, sa srcem koje je gorelo od neopisive radosti.

Njegova misija je otkrivena

Jedno od Franjinih omiljenih mesta bila je kapela Sv. Damjana, koja se nalazila navrh brda sa panoramskim pogledom na umbrijski krajolik. Pošto su je građani Asisija retko obilazili, kapela je bila u ruinama. Jednoga dana, dok je Franja sedeo u svetilištu moleći se za vođstvo, rezbarsko delo sa likom Isusa Hrista koji visi na krstu kao da je oživelo, i Franjino srce ispunilo se svetlom i blaženstvom. Plačući od radosti, on reče: «Pomozi mi da vršim Tvoju volju, Gospode. Daj da doznam Tvoju volju.» A Isus progovori sa krsta: «Franjo, opravi moju crkvu.»

Naravno, Franja u svojoj krajnjoj prostodušnosti i skromnosti nikada nije mogao ni da sanja da mu je Hrist dodelio zadatak popravljanja i obnove Katoličke Crkve – zadatak spašavanja hrišćanstva od propasti. On je, sasvim prirodno, pretpostavio da je njegov posao da popravi kapelu Sv. Damjana, i bez odlaganja se latio toga.

Do tog vremena, njegov život u kući postao je gotovo nepodnošljiv, te je odlučio da boravi u kapeli dok vrši popravke. Otišao je kući da pokupi stvari i uzeo podosta platna iz očevih zaliha. Odjahao je do pijace u Folinju i sve to prodao, zajedno sa konjem, pa se peške vratio do Sv. Damjana s novčanikom punim para, kojima je nameravao da kupi eksere, čekiće, testere i građevinski materijal.

Nekoliko dana kasnije njegov otac je, kipteći od besa, došao tražeći ga. Franja se sklonio u šumu i tamo se nedeljama molio za vođstvo i postio. Kad se konačno pojavio, rešen da se suoči sa ocem, odeća mu je visila na telu a upale oči piljile su iz ispijenog lica uokvirenog raščupanom kosom i čekinjastom bradom. Dok je posrtao kroz gradske kapije i uskim sokacima Asisija, grupa dece je vikala: «Paco, paco!» (Ludak! Ludak!) Drugi su prihvatili taj uzvik, i gomila je gledala prizor kad je Pjetro Bernardone izašao iz svoje kuće da vidi šta je izazvalo tu gungulu.

Kad je Pjetro video da je njegov rođeni sin uzrok ruganja i ismevanja, bes mu je narastao preko svih granica. Ščepao je Franju i odvukao ga u kuću, gde ga je satima psovao i kudio, a onda ga je vezao i zatvorio u orman. «Ostaćeš tu dok ne naučiš šta su poštovanje i poniznost», grmeo je, «i dok ne odlučim da li da te išibam na trgu ili bacim vukovima!»

Nekoliko dana kasnije, kad je Pjetro otišao od kuće na poslovni put, Pika je otključala orman i nahranila gladnog sina. (Razjareni muž ju je zbog toga premlatio kad se vratio.) Posle dobrog obeda kakav nije imao nedeljama, Franja je voljenu majku dugo i s mnogo suza grlio, a onda se pozdravio s njom i vratio svom poslu u kapeli.

Otac je ponovo došao tražeći ga, ali ovog puta nešto mekši pošto je iskalio svoj gnev na nesrećnoj supruzi. Našavši Franju u kapeli, Pjetro je pokušao da se objasni s njim. «Zar ne razumeš da si ponizio svog ćaću u očima celog grada? Mene – Pjetra Bernardonea, najuvaženijeg trgovca u Asisiju! Čitav grad zbija šale o mom sinu, ludaku. Gurnuo si porodično ime u blato, i čak ne kažeš ni da ti je žao.»

«Ako se dobro sećaš, oče», reče Franja, «ja sam kuću mirno napustio, a ti si taj koji je burno i nasilno reagovao. Nisam uradio ništa zbog čega bi mi bilo žao.»

Pjetro je u očajanju čupao kose. «Pa ti si stvarno ludak! Kako možeš tako da se ponašaš – posle svega što sam učinio za tebe! Dao sam ti sve što si mogao da poželiš, a ti mi uzvraćaš uzimajući mi platno iz kuće i prodajući ga.» Streljao ga je očima. «I sve to za tvoje bezvredne prijatelje prosjake… je li?»

«Novac je tamo na prozorskoj daski», reče Franja. «Hteo sam da ga upotrebim da obnovim ovu kapelu.»

Pjetro je zgrabio novac i gurnuo ga u džep. «Ovo mesto nije vredno popravke. Asisi ima dovoljno kapela. Ovde niko i ne dolazi sem bitangi i razbojnika» – glas mu je napukao – «i mog poludelog sina. Poslušaj svoga oca, Frančesko. Dajem ti još jednu priliku. Dođi kući i ponašaj se kao pravi sin Pjetra Bernardonea. Oprostiću ti i zaboraviti. Važi?»

Franja je odlučno odmahnuo glavom. «Ne, oče. Ostajem ovde dok ne završim obnovu ove kapele.»

«Nećeš ostati ovde! Neću ti dozvoliti da ovde živiš, tako blizu Asisija, noseći sjajno ime Bernardone i ponašajući se kao idiot. Od ovog trenutka više nisi moj sin. Odričem te se. Zabranjujem ti da živiš u ovom okrugu, i da me stalno podsećaš na sramotu koju si naneo mome domu.» Isprsio se i pokazao pesnicu. «Naređujem ti da napustiš ovo mesto, i ovu oblast, i da se više nikada ne pojaviš u Asisiju.»

«Ti više nisi moj otac, tako da ne možeš da mi naređuješ», reče Franja blago. «Ja primam naloge od svog Oca na Nebu.»

«Pokazaću ti ja ko može da naređuje!», zaurlao je Pjetro. «Baciću te u zatvor, ti lopovski bedni ludače, ako ne nestaneš iz ovog okruga do sutra ujutro!»

Pjetro je podneo tužbu, tražeći da Franja bude proteran iz oblasti. Franja je poslao poruku u sud da on, kao sluga Božji, ne potpada pod nadležnost civilnih organa. Sudije za prekršaje su prosledili slučaj crkvenom sudu, koji je naložio saslušanje. Bio je to proces bez presedana u Asisiju, i katedrala je bila krcata.

Franja na sudskom pretresu

Nakon što je Pjetro Bernardone izložio svoj predmet, biskup se okrenuo Franji. «Sinko, nisam čuo nikakav dokaz krivice koji bi me uverio da treba da budeš prognan iz ove biskupije. S druge strane, tvoj otac je zapretio da će te isključiti iz nasledstva. Pod tim okolnostima, ne bi li bilo najbolje da vratiš svu imovinu koja je u tvom posedu a koja po zakonu pripada tvom ocu?»

Franja je klimnuo glavom. Izašavši na čas izvan prostorije, vratio se go golcat, držeći odeću u pažljivo složenom smotuljku koji je predao biskupu, zajedno sa nekoliko preostalih novčića. Pomodreo od srdžbe, Pjetro Bernardone je zgrabio te stvari i napustio prostoriju dok je Franja navlačio stari ogrtač i čizme koje mu je ponudio biskupov baštovan. Napustivši katedralu i grad, popeo se uz obronke planine Subasio.

Bio je april i planina kao da se nadimala od radosti novog rasta i novog života. Stabla su pupela i šuma je sva pulsirala od ptičjeg poja. Veverice su tragale za hranom po tlu mekom od snega koji se topio. Opijen mirisom proleća, Franja se smejao i pevao i zahvaljivao Bogu na tolikim Njegovim blagodatima. Dok je pevao iz sveg glasa, naleteo je na razbojničku bandu, koja mu je izderala ogrtač i čizme i bacila ih u snežni nanos. Izubijan i prozebao, nastavio je svojim putem, zahvaljujući Gospodu što mu je omogućio da strada u slavu Božju.

U benediktinskom manastiru se ponudio da radi za hranu i odeću, ali je bio odbijen. Na smetlištu izvan manastira našao je staru odbačenu košulju i obukao je. Otpešačio je do kuće jednog prijatelja u selu Gubio, gde je dobio odelo i krov nad glavom i hranu za nekoliko dana. Na njegovoj sledećoj stanici, u bolnici za leprozne, bio je primljen s toplinom i ljubavlju, pa je neko vreme ostao u njoj, pomažući u hranjenju i kupanju bolesnika, zabavljajući ih svojim pesmama i govoreći im o Bogu. Nadahnut i preporođen, vratio se do Sv. Damjana i latio se obnavljanja tog svetilišta.

S vremena na vreme bi odlazio u Asisi da skuplja priloge za građevinski materijal. Prvo bi pevao slavopojke na gradskom trgu da privuče masu. Onda bi govorio o svojim planovima da obnovi Sv. Damjana i molio građanstvo za pomoć. «Dajte mi jedan kamen i bićete nagrađeni», govorio je. «Dajte mi dva kamena i dobićete duplu nagradu.» Mnogi su mislili da je lud, ali drugi su bili dirnuti njegovom iskrenošću i davali mu kamenje i drugi materijal, što je on zahvalno prihvatao i na leđima teglio do kapele.

Nije prošlo mnogo vremena, a ceo Asisi je navikao na milog i otrcanog pustinjaka koji je išao ulicama ili prosio hranu po kuhinjama. Njegovo prisustvo bilo je izvor stalne neprilike za njegovog oca, koji bi planuo od gneva i kleo sina kad god bi im se putevi ukrstili.

Kad je završio obnovu Sv. Damjana, Franja je krenuo da popravlja ostale napuštene kapele u toj oblasti. Druga se nalazila na mestu jednog drevnog hrama koji se, prema lokalnoj legendi, tu nalazio još pre Hrista. U četvrtom stoleću, četiri hodočasnika su se pri povratku iz Svete zemlje tu naselili i sagradili crkvu. Kasnije je Sv. Benedikt pribavio taj posed i nazvao ga Portiunkula (Mali deo). Njegovi kaluđeri podigli su manastir koji je benediktinski red koristio više od šesto godina. Pre nego što se Franja pojavio, benediktinci su napustili to mesto zato što nije moglo da se brani od pretnje od najezde Saracena i prešli su u benediktinsku tvrđavu na planini Subasio.

Franja je voleo duhovnu atmosferu Portiunkule. Dok bi postavljao kamen i mešao malter, meditirao je o nebrojenim pokolenjima tragalaca koji su tu živeli i molili se pre njega. Njihova ljubav prema Bogu prožimala je celo to mesto i predstavljala neprestani izvor nadahnuća za njega. Sve čemu se nadao bilo je da tu u osami i molitvi provede ostatak svog života.

Jedan duhovnik iz benediktinskog manastira je povremeno dolazio u Portiunkulu da održi Božju službu. Takve prilike su Franju uvek ispunjavale velikom radošću. Dok je sveštenik jednog dana bogoslužio, Franja je primio jedan veoma poseban dar od Boga. Izgledalo mu je da je sveštenik postao živući Hrist, koji se obraća direktno Franji. «Ma gde da pođeš, propovedaj kazujući: “Kraljevstvo Božje je blizu“», zvučno je govorio. «Isceljuj bolesne, leči gubavce, isteruj demone. Besplatno si dobio, besplatno i daj. Ne nosi u svojoj kesi ni zlato ni srebro ni bronzu, ni novac ni dva kaputa, ni cipele ni štap, jer trudbenik zaslužuje svoj obed.»

Silaženje u suštinu

Istog tog dana, Franja je odbacio svoj štap, papir za pisanje, torbu i sandale, i doneo odluku da se doslovce pridržava uputstava koja su mu data u Jevanđeljima. Svakog jutra je bosonog odlazio u Asisi i držao propoved na ulicama. Malo ko ga je isprva slušao, ali kako je vreme prolazilo sve više ljudi je dolazilo da čuje njegovu poruku o spokoju i radosti koja se budi kad se slede Hristove stope.

Zanimljivo je imati u vidu da je Franja bio možda prvi hrišćanski evanđelista u modernom smislu te reči. Pre nego što se Franja pojavio sveštenici i nisu komunicirali u pravom smislu te reči. Pridikovali su, držali besede i razmetali se svojom učenošću i pobožnošću. U javnosti su govorili isključivo latinski, jezik koji je malo ko u narodu znao, i držali su izveštačene, pedantne monologe. Franja je bio prvi koji je govorio jezikom naroda – kao što je to i Hrist radio.

Prvi obraćenici

Jednog dana Franja je, na svoju veliku radost, privukao svoja prva dva obraćenika. Prvi, ugledni i imućni čovek iz Asisija, Bernardo di Kvintavale, prišao je mladom propovedniku i rekao mu da želi da napusti svoje posede i pridruži se Franji u Portiunkuli. Dok su razgovarali prišao im je još jedan čovek, pravnik po imenu Pjetro, i rekao da i on želi da napusti svet i pridruži se Franji. Njih trojica su se zajedno pomolili i ustanovili pravilo svoga reda – da neće ništa posedovati i da će se za svoje potrebe u potpunosti i isključivo uzdati u Boga.

Prvi zadatak ta tri sadruga bio je da razdele Bernardovo bogatstvo sirotinji, što je u Asisiju izazvalo veliko komešanje. Kad su to obavili, otišli su u Portiunkulu i sazidali pomoćnu zgradu za novodošavše, potpuno istu kao ona u kojoj je Franja spavao. Potom su Bernardo i Pjetro sebi napravili tunike u obliku krsta, nalik Franjinoj. Negde u to vreme pridružio im se i četvrti koji je napustio svet, jedan seljak koji je postao poznat kao Brat Žil. Potom je stigao stari sveštenik po imenu Silvester, koji se pre samo nekoliko dana lakomo borio da se dočepa šake Bernardovog novca kad se ovaj delio po ulicama.

Pet drugova (koji su sebe nazvali Mala Braća) počeli su da hodaju bosi u obližnje varošice – obično u parovima – propovedajući ljubav i mir Božji. Seljaci su ih u početku ignorisali ili vređali, a poneka domaćica bi im dala parče hleba. Ali, vremenom je narod postao srdačniji jer je shvatio da su ti ljudi bili siromašni po vlastitom izboru i zacelo iskreni.

A kad su im se još tri čoveka pridružila, počeli su da nailaze na otpor same Crkve. Jedno je kada neki usamljenik – dražesni i razoružavajući Franja – svakog dana prosi u slavu Božju. Ali, da čitava družina fizički sposobnih muškaraca živi bez posla i imetka i da očekuje potporu javnosti – e, to je bilo nešto sasvim drugo. Gde će sve to završiti? Šta bi bilo sa katoličkom crkvom (koja se takođe uzdala u potporu javnosti) i poslovnom zajednicom ako bi sve više istaknutih građana (čak i sveštenika!) napuštalo svoje kuće i dužnosti da bi postali bosonoge skitnice?

Međutim, braća nikada nisu bila besposlena. Negovali su i hranili gubavce, i često su zarađivali svoj hleb i pasulj na njivama. Nakon što je prošenje u Asisiju postalo nezgodno i nekorisno, zasejali su svoje sopstvene bašte s povrćem, voćem i cvećem. (Jedini luksuz koji je Franja dopuštao bilo je cveće.) Dok su neka braća ostajala kod kuće i starala se o baštama i obavljala proste poslove (i to samo za hranu i odeću, pošto nikada nisu dodirivali novac), drugi su odlazili daleko.

Gde god su odlazili, pozdravljali su narod rečima: «Bog vam dao mir.» Ismevali su ih, vređali, šikanirali, pa čak i napadali, ali oni su ostajali vedri i raspoloženi, nikad ne uzvraćajući i ne gubeći živce. Stoga je sve više seljaka bilo impresionirano. Katkada bi ih neko zapitao može li da im se pridruži, tako da im se broj polako povećavao.

Jednog dana su Franja i jedan njegov saputnik išli planinama severno od Asisija. Franja je bio uznemiren u srcu, i čeznuo je da bude sam sa Bogom. Napustivši svog druga, popeo se u tišinu samotnih vrhova i satima izlivao dušu Bogu. I Bog se odazvao, kao što se uvek odaziva na bezuslovnu ljubav. Obliven svetlošću i blaženstvom, Franja je dobio viziju mnoštva pokajnika koji pristižu da se priključe njegovom pokretu. Kad je sišao sa planine, Franja je bio sav ozaren, ali ćutljiv.

Vratili su se u Portiunkulu i, jednim od onih “sticaja okolnosti“ koji se događaju ljudima koji su bliski Bogu, sva braća su se vratila kući skoro u isto vreme. Franja im je ispričao o svom doživljaju na planini i objavio da treba da pođu u Rim i da od pape zatraže zvanični blagoslov za njihov red i način života.

Odlazak na viđenje s papom

Tako su braća, sada njih dvanaestorica, pošla na dugo pešačenje do središta hrišćanskog sveta, Vatikana. I gle čuda, zaista su videlu papu, koji je isprva bio hladan prema odrpanom malom čoveku koji je tražio samo to da mu bude dopušteno da doslovno sledi Hristove pouke. Kasnije, međutim, kad je imao san u kojem je video kako Franja bukvalno podupire zidove Vatikana, papa Inoćentije III je Maloj braći dao ograničeno ovlašćenje. Bilo im je dozvoljeno da propovedaju pokore i da druge podstiču da vole Boga i odreknu se zla; ali, nisu mogli da tumače crkvene dogme. Što je možda bila i sreća. Mogli su da se usredsrede na ljubav i milosrđe Isusa Hrista, a upravo to je Franja želeo.

Oduševljeni svojim uspehom, vratili su se u Asisi i neko vreme živeli u napuštenoj zgradi u šumovitom području pećina i vodopada. Posle nekoliko meseci, opat benediktinskog manastira ponudio je da čitavo zemljište Portiunkule prepiše novom duhovničkom redu. Franja je to odbio navodeći da je posedovanje imovine protivno njihovom zavetu siromaštva. No, kada je opat predložio da celo imanje iznajmi Maloj braći koja će mu u naknadu svake godine davati jednu korpu ribe ulovljene u reci, Franja je odmah pristao. Tako je Bog Franji dao mesto koje je ovaj voleo najviše na svetu, i Portiunkula je od tada nadalje centar franjevačkog reda.

Pošto je katolička crkva prihvatila i ozakonila Franju, ceo Asisi ga je takođe prigrlio. Zamoljen je da propoveda u katedrali, a neki ljudi su mu se čak klanjali na ulici! Iz cele Italije su dolazili ljudi da se priključe franjevačkom redu, a u roku od nekoliko godina počeli su da dolaze iz celoga sveta.

Ledi Klara pristupa Braći

Oko godinu dana nakon što su Franja i njegove pristalice preuzeli Portiunkulu, jedna mlada žena iz jedne od najpoštovanih familija u Asisiju pobegla je od kuće da bi se pridružila Maloj braći. Ledi Klara bila je visoka i lepa, sa dugom zlatnom kosom. Njen otac je posedovao zamak na padini planine Subasio i palatu u gradu. Klara je imala dvanaest godina kad je prvi put čula Franju kako drži propoved na ulicama Asisija, i od tog dana mu se tiho divila i molila se za njega. Mnogo vremena je provodila u molitvi i pomaganju siromasima, i donela je čvrstu odluku da se nikada neće udati, nego će postati Isusova nevesta.

Klara je nekako obavestila Franju o toj svojoj potrebi, i on se sastao sa njom. Intuitivno je znao da ona pripada Bogu, i pristao je da je primi u svoj red. U noći Cvetne nedelje, 1212. godine, kad joj je bilo osamnaest, Ledi Klara je šmugnula iz svog doma i, u pratnji jedne tetke koja je takođe bila duhovni tragalac, prošla kroz šumu da se pridruži braći.

Kad su se dame približile Portiunkuli, sva su ih braća dočekala sa bakljama i pesmom dobrodošlice. Klara je u svetilištu klekla pred oltarom i zavetovala se. Franja joj je odsekao kosu i dao joj tuniku u obliku krsta. Pošto za nju nije bilo mesta da ostane u Portiunkuli, Franja ju je odveo u obližnji ženski manastir i zamolio kaluđerice da je prime dok on ne nađe prikladno mesto za njen boravak.

Sutradan je Klarina porodica došla tražeći je sa zažarenim očima. Ali, kada su je pronašli i kad im je pokazala svoju ošišanu glavu i rekla im za svoju ljubav prema Bogu i za svoju posvećenost služenju Njemu, oni su prihvatili njenu odluku i mirno otišli.

Međutim, nedelju dana kasnije Klari se pridružila njena petnaestogodišnja sestra Katarina; i tada je razjarena porodica organizovala pohod dvanaestorice ljudi radi ‘spasavanja’ obe devojke. Kad su konjanici stigli do ženskog manastira, prestravljene monahinje su sakrile sestre u kapeli, ali upadači su razvalili vrata i bukvalno izvukli Katarinu napolje dok je Klara, u molitvi pred oltarom, molila Boga da zaštiti njenu sestricu. Priča kaže da je Bog odgovorio na Klarinu molitvu tako što je Katarinu učinio tako teškom da njena braća nisu mogli da je odnesu, i na kraju su odustali i ostavili je nepovređenu na zemlji.

Nakon što su Klara i njena sestra (čije ime je Franja promenio u Agnes) neko vreme živele s monahinjama, Franja je dobio još jedan dobrodošli dar od benediktinaca – crkvu kod Sv. Damjana, čija kapela je bila prva koju je popravio – i tu se smestio drugi red franjevaca, nazvan Sirote Klare. Poput Male braće, i Sestrama se brzo povećavao broj. Pridružila im se i majka Klare i Agnes, kao i druge žene iz njihove familije. Klara je tokom godina postala moćni glas franjevačkog reda, pa je čak i papa tražio savet od nje.

Ali, na Klarino razočaranje, ženama nikada nije bila data potpuna sloboda da pronose svetom svoju poruku. Ostale su u granicama manastira. Međutim, kao i muškarci, i one su negovale gubavce i hranile siromahe. Uz to su šile i plele i gajile povrće i cveće. A imale su i jednu posebnu prednost – više vremena za razmišljanje o Bogu.

Kao braća, i žene su se trudile da im na usnama uvek bude ime Isusa Hrista. Po ceo dan su, bilo da peru i ribaju, kuvaju, obrađuju vrt, neguju bolesne i umiruće ili sede u kapeli u meditaciji, stalno ponavljale Božje ime, tiho ili poluglasno. I Bog, koji se uvek odaziva onima koji prizivaju Njegovo ime, neprestano je bio sa njima.

Treći red – izdvojenost dok se živi u svetu

U narednim godinama stvoren je i treći red Franjevaca. To se desilo na prirodan način kao posledica sve većeg entuzijazma u narodu da se napusti svetovni život i pridruži Franji Asiškom. Tako je i jedan bogati zemljoposednik hteo da sve ostavi i priključi se braći, ali Franja ga je odbio.

«Ostani tu gde si», reče Franja. «Možeš živeti Hristovim životom u sred svojih svetovnih dužnosti. Sve što je potrebno je da se odrekneš greha, da hraniš sirotinju i neprestano se moliš. Sve svoje reči, misli i dela posveti Bogu i On će te nagraditi time što će ti pružiti svoje stalno prisustvo.» U godinama koje su usledile na hiljade muškaraca i žena se pridružilo Trećem redu. Njihova ljubav i duboko poštovanje prema Hristovim poukama, za koje im je Franja bio živi primer, poslužili su da se podignu i učvrste načeti zidovi hrišćanstva.

Reći da je Franja imao osoben odnos sa životinjama bilo bi zaista nedovoljno. Prema pričama iz tog vremena, Franja je toliko privlačio životinje svih vrsta da su se one ponašale maltene kao da su u zanosu. Jednom kada je Franja iscrpljen legao pod jedno drvo da se odmori, stotine ptica su dolepršale do njega, brzo lupajući krilima i ispuštajući kliktaje ushićenja. Mnoge su mu sletale na telo i spuštale glave kao da mu se klanjaju.

Svi smo slušali kako je Franja držao propoved pticama i bukvalno hiljade ptica su došle da slušaju, skupljajući se oko njega i saginjući se uz cvrkutanje slavopoja. Jednom drugom prilikom neki ribar je svecu poklonio sveže ulovljenu ribu. Franja mu se zahvalio, upozorio ribu da ne dopusti da ponovo bude ulovljena i vratio je u vodu. Riba je pokazala svoju zahvalnost tako što je izvela ushićeni uvijajući ples za Franju pre nego što se izgubila u dubinama.

Halapljivi vuk iz Gubija

No, možda je najznamenitija od svih priča o životinjama pripovest o vuku koji je kinjio ljude iz sela Gubija. Vuk je bio golem, i ubijao je i stoku i decu. Nije pokazivao nikakav strah od ljudi, i niko u toj oblasti nije bio bezbedan. Žitelji Gubija podigli su visoki zid da se zaštite, i nikada nisu otključavali vrata da izađu napolje ako nisu bili dobro naoružani kopljima i vilama.

Odgovarajući na molbu seljaka da im pomogne, Franja je otišao u Gubio da im pruži podršku. Pošto je saslušao njihove grozne priče o opakoj zveri, on i jedan od njegove braće ostavili su bezbednost seoskih zidova i nenaoružani otišli u šumu da pronađu vuka. Franja je opomenuo svog brata da hoda dosta iza njega dok su išli stazom kroz šumu.

Ukratko, Franjin saputnik se sledio od užasa kad je ugledao golemog vuka kako se pomalja iz grmlja i trkom se približava Franji. Franja je mirno stajao, podigao ruku i oštro se obratio vuku u ime Hrista. Vuk se istog časa ukopao u mestu i netremice gledao Franju. Prišavši životinji i napravivši znak krsta nad njenom glavom, svetac reče zveri da nikada više ne sme da povredi ljudsko biće. Franja je obećao vuku da će biti dobro hranjen, a da za uzvrat mora da pristane da miroljubivo živi sa stanovnicima Gubija. Franjin sadrug, zapanjen, gledao je kako vuk saginje glavu i maše repom i, da bi pokazao svoje slaganje sa uslovima koje mu je Franja postavio, pruža šapu da bi se rukovao sa svecem.

Franja i vuk su došetali jedan pored drugog do sela, i Franja je zabezeknutom narodu objasnio da su njihovi vlastiti gresi prouzrokovali vukova zverstva. Ako zamole za oproštaj, prihvate Božju pomoć i uz to obećaju da će svakog dana hraniti vuka, više neće biti napada.

Seljaci su se pokajali, zaključena je pogodba i vuk je stvarno postao nešto kao maskota sela pa čak i domaći ljubimac za žitelje Gubija. Dopuštali su mu da ulazi u njihove kuće i izlazi iz njih, i životinja se narednih godina ugojila i ulenjila. Celo mesto je tugovalo kad je izdahnula, i pružen joj je hrišćanski pogreb u svetilištu posvećenom Sv. Franji Asiškom.

Da li je tako nešto zaista moglo da se dogodi? Sam Bog zna. Nego, stvarno, da li je ovakva priča išta neobičnija od čuda koja se svakog dana dešavaju u životima ljudi i žena čija je srca dotakao Božanski Voljeni? Ukoliko je Bog u stanju da preobrazi ljudsko biće, zašto ne bi i životinju? Osim toga, postoji izvesni dokazni materijal da je priča o vuku nešto više od lepe bajke. Godine 1873, kad se stara kapela u mestu Gubio popravljala i ponovo gradila, otkrivena je lobanja golemog vuka.

Krunski događaj u životu Franje Asiškog bilo je njegovo postignuće sjedinjenja s njegovim voljenim Spasiteljem. Bilo je to u noći 14. septembra 1224. godine, u blizini vrha planine LaVerna. Franja je tada imao četrdeset i dve godine, i prošlo je tek nekih sedamnaest godina otkad je potpuno napustio svetovni život i počeo da hoda Isusovim stopama.

Svetla, vatra i žigovi

Franja je meditirao na Hristovo stradanje. Tri njegova sadruga spavali su nedaleko od njega. Brat Leo bio je budan, trudeći se da motri na Franju, koji se nalazio kod ulaza u pećinu pokraj strmine koja se spuštala u dolinu.

Leo je te noći čuo i video nešto čudesno i neobjašnjivo. Video je serafima s krilima od vatre kako drži sliku raspetog Hrista i spušta se da miropomaže Sv. Franju. Ljudi u okolnim selima su se navodno probudili i ugledali izvanrednu svetlost kako obavija vrh LaVerne.

Tokom tog iskustva Franja je dobio žigove – rane raspetog Hrista bile su mu utisnute na telu. Istoričari imaju različita mišljenja o tome šta to zapravo znači, ali Meher Baba kao vrhunski duhovni autoritet kaže nam da je Sv. Franja tada postao Bogoostvaren. Budući da Franja nije imao živog učitelja koji bi mu pružio tu Realizaciju, kaže Baba, sam Bog je poslao svog zastupnika Kizra na zemlju da obavi taj posao za njegovog voljenog sina Franju.

Posle te noći na planini LaVerna, Franja više nije imao šta da postigne ni čemu da teži. Ostatak svog kratkog života proveo je opraštajući se od svoje drage braće i sestara, svojih životinjskih prijatelja i voljene zemlje. Rane od žigova su skoro neprekidno krvarile. Iako je nosio duge rukave da bi prikrio rane, ljudi su svugde doznali za njih, i u gomilama su dolazili da vide Franju i da pokušaju da ga dodirnu.

Kad mu se smrt primakla, njegovi su se drugovi plašili da bi svetina mogla da iscepa njegovu odeću u parčiće za relikviju. U umovima nekih njegovih sledbenika čak se pojavila bojazan da bi, kad svetac umre, masa željna relikvija mogla doslovno da mu rastrga telo. Franja je pred kraj stalno patio i bio je gotovo slep. (Neki komentatori pretpostavljaju da su njegove poteškoće s vidom bile izazvane zaslepljujućim svetlom na vrhu planine. Drugi kažu: nakon što je video Boga, zašto bi uopšte želeo da posmatra svet oko sebe?). U svakom slučaju, Franja je nekih dva meseca proveo u potpunom mraku u sobi u kapeli Sv. Damjana, gde su Klara i njene kaluđerice brinule o njemu.

Za vreme završne bolesti sastavio je svoje pesničko remek-delo “Himna Sunca“. Franja ju je napisao u provali nadahnuća, a onda je pozvao sestru Klaru i svoju braću da poslušaju kako je peva u melodiji koju je sam stvorio. Zatražio je od svojih sadrugova da je svakog dana pevaju, a on sam ju je pevao skoro svakog jutra i večeri, uprkos dugim periodima žestoke patnje – patnje koja je, treba dodati, bila ublažena neizmernim blaženstvom i mirom koji ga je podupirao u njegovim preostalim danima na zemlji.

Ovu povest o Bratu Franji završavamo njegovom prekrasnom pesmom, koja ostaje živo svedočanstvo njegove ljubavi prema Bogu i Božjoj tvorevini.

Himna  Sunca

Najviši, svemogući, voljeni Gospode,

Samo Tebi pripadaju slava i hvala, čast i blagodat.

Nijedan čovek nije dostojan da izrekne Tvoje ime.

Budi hvaljen, moj Gospode, za sva Tvoja stvorenja.

Pre svega za blagoslovenog Brata Sunce

Koji nam daje dan i uz Tvoju pomoć nas obasjava.

On je divan i blistav u svojoj silnoj raskoši,

Živa potvrda Tebe, Najmoćnijeg.

Budi hvaljen, moj Gospode, za Sestru Lunu i zvezde

Koje si načinio tako svetlim, milim i lepim.

Budi hvaljen, moj Gospode, za Brata Vetra

I zračna nebesa, i oblačna i vedra;

Za svako vreme budi hvaljen, jer ono život daje.

Budi hvaljen, moj Gospode, za Sestru Vodu,

Tako neophodnu a ipak tako pokornu, divnu i čistu.

Budi hvaljen, moj Gospode, za Brata Ognja

Koji osvetljava noć,

On je divan i bezbrižan, žestok i gnevan.

Budi hvaljen, moj Gospode, za našu sestru, Majku Zemlju,

Koja nas hrani i pazi

Donoseći nam obilje plodova sa šarenim cvećem

I biljem.

Hvalite i slavite Gospoda.

Zahvaljujte mu se.

Služite mu s krajnjom poniznošću. Amen.