Milarepa

Milarepa: veliki jogi iz Tibeta

(1052 – 1136)

Sva svetovna stremljenja imaju isti neizbežan kraj,

a to je tuga. Sticanja završavaju u rasipanju;

građenja u razaranju; susreti u razdvajanjima;

rađanja u smrtima. Znajući to, čovek bi trebalo

da se odrekne sticanja i gomilanja, i građenja

i susretanja; i da se, veran zapovestima

Učitelja, lati spoznavanja Istine.

-Milarepa

Pre mnogo stoleća, u ledom okovanim visinama Himalaja, jedan lovac i njegov pas gonili su jelena, koji se uspentrao uz strmu padinu i nestao u jednoj pećini. Pas ga je lajući pratio, a lovac je, ostavši bez daha, nekako uspeo da se uspne uz stenoviti nagib. Sa izvučenim lukom i strelom osmelio se da uđe u pećinu i suoči sa svojom lovinom.

Na njegovo zaprepašćenje, video je da je pećina nastanjena. Neki pobožni usamljenik sedeo je na slamarici noseći samo komad platna oko bedara. Pored njega je s jedne strane ležao jelen, a s druge lovački pas. Životinje su s obožavanjem zurile u pustinjaka dok im je ovaj pevao prijatnim, melodičnim glasom. Pustinjak je bio sama kost i koža, ali lice mu je zračilo mirom i blagonaklonošću. Pevao je o jelenu i psu i lovcu, i o gresima ubijanja. «Savladaj sebe, a ne druge», pevao je. «Neprijanjanje u ovom životu vodi blaženstvu u sledećem.»

Te reči su prodrle duboko u lovčevo srce. Odrekao se sveta i postao učenik pustinjaka, koji je bio Džetsun Milarepa, veliki tibetanski jogi.

Priče o Milarepinoj ljubavi prema životinjama podsećaju na priče o Svetom Franji Asiškom, koji je sto godina kasnije držao propovedi pticama i objašnjavao se s vukom. Među hiljadama pesama koje je Milarepa napisao su i himne golubovima, tigrovima, jelenima i medvedima. I Franja i Milarepa su trpeli velike tegobe i ispoljavali usredsređenu istrajnost i predanost u svom traganju za Bogom.

Milarepin put je bio možda čak i strmiji od Franjinog. Pre nego što je našao učitelja koji ga je vodio na duhovnoj stazi, Milarepa je posedovao strašnu moć crne magije da uništi useve seljaka koji su bili njegovi susedi. Još gore, bio je kriv za ubistvo s predumišljajem više desetina ljudi. Iako je Milarepa bio budista (sledbenik onog što je opisano kao “bezbožna“ staza), teško bi se pronašao slučaj koji bolje ilustruje hrišćanska shvatanja greha, iskupljivanja i spasenja, i koji jasnije pokazuje da Božja milost nije ograničena veroispovešću, ubeđenjem, vremenom ni mestom.

Džetsun Milarepa rodio se u avgustu (dvadeset i petog dana lunarnog meseca) 1052. godine u selu Cang-Ca, blizu današnjeg grada Kironga. Selo se nalazilo oko osamdeset kilometara severno od današnjeg grada Katmandua u blizini granice Nepala i Tibeta. Zajednica je bila osnovana na obroncima planine Gosaintan, čija izuzetna visina od skoro 8000 metara je sa istoka bila bačena u zasenak ogromnim Mont Everestom, još oko 800 metara višim.

Džetsun je bio jedini sin i prvo dete Mila-Šerab-Gjaltsena i njegove supruge Karmo-Kjen (“Beli Venac“). Mila je bilo porodično prezime, i u brojnim naraštajima se rađao samo jedan muški naslednik. Ovaj dečak je dobio ime Topaga (“Divan za slušanje“). Dok je odrastao pokazalo se da ima prelep pevački glas, i ljudi su govorili da je prikladno nazvan. U kasnijem životu će ga zvati Džetsun Milarepa, pa ćemo i mi to činiti.

Njegov otac, deda i pradeda bili su trgovci. Zimi su putovali na jug u Indiju da trguju vunom, dok su leti trgovali stokom na severu. Svi su bili usrdni budisti, a njegov deda je bio poznat po sposobnosti da rastera gradonosne oluje koje su pretile ječmenim poljima od kojih je selo zavisilo. Porodica je posedovala mnogo obradive zemlje, i Džetsun je odrastao u trospratnoj kući na stubovima. Bila je to jedna od najlepših građevina u celoj oblasti, poznata kao “Četiri direka i osam stubova“.

Kad je Džetsun imao četiri godine, rodila se njegova sestra Peta. Njihova majka, Beli Venac, bila je čuvena po svojoj lepoti, i poticala je iz kraljevske porodice iz provincije Cang, u kojoj su oni živeli. Beli Venac je volela lepe stvari, i uživala je da deci upliće kosu ukosnicama od zlata i tirkiza.

Kad je Džetsun imao sedam godina, njegovog oca je pogodila razorna bolest. Lečili su ga najbolji lekari u oblasti, a i lame su dolazili da se pobrinu za njegove duhovne potrebe. Ali, uskoro je bilo jasno da će Mila-Šerab ubrzo izdahnuti, pa su se svi rođaci i komšije okupili u sobi dok je samrtnik diktirao svoju poslednju volju i testament, koji je potpisan, zapečaćen i glasno pročitan u prisustvu svih. Zatim je rekao:

«Znam da mi se kraj primakao, a moj sin koji će naslediti moje bogatstvo je još dete. Zato ga poveravam svima vama na staranje, rodbino moja, a posebno mom dragom bratu i njegovoj dragoj ženi. Sva moja zemaljska dobra i posede, uključujući i stada krava i ovaca; moje koze, ponije i magarce; moja polja i ambare; ovu kuću i sav nameštaj u njoj; a takođe i brigu o mojoj voljenoj ženi i ćerkici; sve to poveravam na staranje svim mojim rođacima, ali naročito vama dvoma, stricu i strini mog sina.»

Sklopio je oči, nekoliko puta duboko udahnuo i nastavio. «Kada moj sin postane punoletan, i kada njegova verenica Zesaj [rođaka po majci] postane njegova nevesta, njih dvoje će dobiti na upravljanje svu imovinu i ići će stopama svojih roditelja. Do tada si ti, brate moj, odgovoran za moj imetak i moju porodicu. Gledaj da im se ništa loše ne dogodi, i znaj da ću te gledati iz kraljevstva mrtvih!» To reče i glava mu pade napred, i on preminu.

Prevareni i pokradeni od rodbine

Čim je obavljena sahrana, strina i stric nisu gubili vreme da sve preuzmu – zemlju i životinje, svilenu robu, ambare, i opremu od zlata, srebra, bakra i gvožđa, nakit, ukrase i garderobu. Beli Venac i njena deca bili su prisiljeni da dirinče na ječmenim poljima leti i da predu vunu zimi. Za jelo su dobijali otpatke, a za odevanje dronjke. Dečija duga crna kosa, nekada upletena i pričvršćena tirkizom i zlatom, sad je bila zapuštena i puna vaši. Celo selo je govorilo o okrutnom i nečovečnom postupanju sa njima.

Srećom, još uvek su imali svoj dom (iako su većina nameštaja i dragocenosti bili uklonjeni), a Beli Venac je i dalje posedovala malo polje koje joj je pripadalo pre braka. Kad je Džetsun napunio petnaest godina, njegova majka je pravila planove kako da povrati imovinu. Sa dobiti od prodaje ječma sa svog polja nameravala je da napravi prefinjenu gozbu. Ovce su bile zaklane, od smeđeg ječma bilo je napravljeno pivo zvano čhang, a beli ječam je bio samleven u brašno za pečenje hleba i kolača. Tepisi i draperije bili su pozajmljeni od saosećajnih prijatelja i rođaka. Posluženi su ovčetina sa karijem, pirinač, sočivo i turšija od ljutih začina i voća, zajedno sa penušavim peharima čhanga.

Pošto su gosti pojeli i popili koliko su mogli, Beli Venac je uzela oporuku svog muža i glasno je pročitala pred skupom. Potom je rekla: «Zahvalni smo dragom bratu mog muža i njegovoj supruzi što su svih ovih godina vodili računa o našim interesima. No, sada je Džetsun dovoljno star da upravlja imetkom i da oženi Zesaj, kao što je moj muž želeo. Zato učtivo molimo da sva imovina bude predata Džetsunu kao što je predviđeno u Mila-Šerabovom zaveštanju.»

Završila je i sela sred mukle tišine. Konačno je strina, bleda od srdžbe, ustala i lupila nogom. «Svi znaju da Mila-Šerab-Gjaltsen nije posedovao svojinu navedenu u tom zaveštanju.» Iskrivila je usta. «To zaveštanje je samo šala. Nismo imali srca da protivrečimo čoveku kome je svest bila pomućena bolešću. Zato smo mu ugodili. Taj bukvan nikad nije imao ništa što nije kupio novcem koji je od nas pozajmljivao.»

«To je laž», reče Džetsunova majka planuvši. «Vi pokušavate da mog sina lišite njegovog nasledstva.»

Stric ustade. «Sve što moja žena kaže je istina. Svi znaju da je moj brat stalno pozajmljivao od nas. Čak i ova kuća u kojoj živite sazidana je od mog novca.»

Beli Venac je gledala bez reči, a onda je nemoćno pogledom potražila podršku od svojih prijatelja i rođaka. Ali, niko se nije odazvao. Svi su bili šokirani od neverice i bojali su se da se suprotstave Džetsunovom stricu i trojici njegovih stasitih sinova, koji su sada stajali kraj njega.

Stric prezrivo otrese svoj plašt. «Ti nezahvalna jadnice! Dozvolili smo ti da živiš u ovoj kući zato što smo se sažalili na tvoju decu. Ali, ništa što smo učinili tebi nije dovoljno dobro. E, više ti nećemo pomagati.» On i njegova žena gordo izađoše napolje u pratnji sinova i ostale rodbine koja je stala na njihovu stranu. Stric se na vratima okrete i podsmehnu. «Ako si dovoljno jaka, bori se protiv nas. A ako nisi, baci čini na nas.»

«O, Mila-Šerab-Gjaltsene!», vrisnula je Beli Venac. «Obećao si da ćeš bdeti nad nama iz kraljevstva mrtvih. Jesi li nas ostavio? Koliko ćemo još moći ovo da podnosimo?» Onemoćala je i ridajući pala na pod.

Neki rođaci su ostali da joj pokažu svoju naklonost, i da do kraja ispiju čhang. Svi zajedno su odlučili da je jedino što može da se uradi to da se prikupe sredstva da se Džetsun pošalje u školu, kako bi mogao da zarađuje za život i tako pomaže majci i sestri. U međuvremenu, njegov ujak i Zesajina porodica pomoći će Belom Vencu dajući joj brašno, maslac i ogrev. Složili su se da udovica i kći Mila-Šerab-Gjaltsena nipošto neće morati da se toliko ponize da prose na ulicama.

Džetsun je počeo da pohađa malu školu za dečake koju je u obližnjem selu vodio jedan učitelj omiljen u narodu. Dečak je bio bistar  i inteligentan, i voleo je da uči, tako da je bio zaista srećan. Zesaj ga je često obilazila, i tada su razgovarali kako će se jednog dana venčati i imati vlastitu kuću i uzgajati ječam.

Jednoga dana posle škole, Džetsun je prisustvovao ručku u čast svog učitelja i popio dosta alkohola. Vraćajući se kući počeo je da peva snažnim, sonornim glasom. Njegova mati, koja je u kući pekla ječam, nije mogla da veruje svojim ušima. Njen sin je veselo pevao, zaboravivši na porodično poniženje i oskudicu.

Ispustivši mašice i ostavivši ječam da izgori u tepsiji, zgrabila je pregršt pepela i prut i izletela iz kuće. Bacivši pepeo sinu u lice i udarivši ga prutom po glavi, žestoko ga je izgrdila. Iznoseći sav svoj jad pred nebesima, uzviknula je: «O, Mila-Šerab-Gjaltsene, pogledaj kakvog si mi sina ostavio! Nema šanse da tvoja krv teče venama ove protuve. Gledaj na šta je tvoja porodica spala!» I pade na zemlju jecajući.

Otrežnjen majčinim suzama i optužujućim očima sestrice koja ga je nemo gledala, Džetsun je zatražio oproštaj. «Šta hoćeš da uradim, majko? Učiniću sve što kažeš; sve da te usrećim.»

Oči joj se suziše. «Želim da izučiš i ovladaš crnom mađijom. Želim da postaneš moćni čarobnjak. Želim da se osvetiš tvojoj strini i stricu i njihovim potomcima do devete generacije. Sine, hoćeš li uraditi to za svoju majku?»

On to rado prihvati. «Ako je to ono što stvarno želiš, i ako nekako možemo da dođemo do novca. Samo, majko, ti si tako puna mržnje. Moj učitelj kaže da dobro donosi dobro, a loša dela donose nesreću. Ako upotrebimo crnu magiju, zar nećemo nagomilati breme zla koje će nas tokom mnogih života vezivati za točak karme?»

Beli Venac uporno traži osvetu

Odmahnula je glavom. «Ne verujem u takve stvari. Ono što vredi je moć, sine. Veliki čarobnjak može da vlada vremenskim prilikama i ljudskim životima. Ko zna šta se događa u kraljevstvu mrtvih? Zar tvoj otac nije rekao da će nas štititi i da će kazniti one koji nam naude?»

Džetsun mrzovoljno klimnu glavom.

«Ali eto, nije nas zaštitio. Zašto? Zato što ne poseduje moć. To je jedini odgovor. Mrtvi su mrtvi, sine, a mi smo živi. Na nama je da kaznimo svoje dušmane. Sećaš li se kako nam se tvoj stric narugao pri odlasku nakon što nas je ponizio pred svim gostima?»

On stisnutih usana klimnu. «Da.»

«Čikao nas je da se borimo protiv njih ako smo dovoljno jaki; a ako nismo, da bacimo čini na njih. Sine moj, hajde da postupimo po njegovim rečima. Pomoću crne magije vračanja sve ćemo ih kazniti i saseći njihovo potomstvo u korenu.»

«Ali, kako da naučim crnu magiju? Mi smo siromašni.»

«Obećaj mi da ćeš učiniti kako ti kažem, a ja ću naći novac. Čula sam za jednog velikog učitelja čarobnjaštva u severnoj pokrajini, i tamo ću te poslati.»

I on dade obećanje, a ona prodade pola svog komada zemlje i za to dobi nebesko-plavi brušeni tirkiz, belog ponija, dva tovara belog šećera i dva tovara broća (Rubia tinctorum), dragocene biljke čiji koren se koristi za bojenje tkanine u predivno crveno. Šećer je prodala da bi Džetsun mogao da plati putne troškove i školarinu za godinu dana. Na poniju je trebalo da jaše kroz visoke planine. Sa sobom je poneo poludragi tirkiz, a broć je u vrećama prebačen preko ponijevih leđa.

Tražeći gurua crne magije

Majka je neko vreme putovala sa njim, stalno mu utuvljujući koliki je značaj njegove misije. Kad je došlo vreme da se oproste, privila ga je uz sebe i grcajući mu rekla da po svaku cenu mora uspeti. «Sine moj», rekla mu je, «nikada ni za trenutak ne dozvoli sebi da zaboraviš u kakvo smo bedno stanje dovedeni – sve zbog tvoje zle strine i strica. Ozbiljno ti kažem, sine, ako se vratiš kući bez vidnog ispoljavanja moći za uništavanje naših dušmana, kunem ti se da ću se ubiti u tvom prisustvu.»

On odjaha nespokojan zbog majčinih oproštajnih reči, i rešen da stekne okultne moći koje su potrebne da joj ispuni želju. Stigavši u ašram lame Jungtun-Trogjala (Gnevnog i Pobedonosnog Učitelja Zla), Džetsun je predao čarobnjaku sve svoje zlato, broć i tirkiz, zatraživši za uzvrat samo da bude hranjen i oblačen dok ne nauči kako da se stravično osveti onima koji su ga lišili njegovog nasledstva.

Posle godine učenja guru je svim svojim učenicima poklonio lep vuneni kaput i poželeo im srećan put. Ostali su otišli, ali Džetsun Milarepa nije bio nimalo zadovoljan. Smatrao je da nije dovoljno naučio da bi mogao da proizvede bilo kakvo stvarno dejstvo na svoje neprijatelje; i bio je prožet strahom da bi njegova majka mogla, kao što je pretila, zaista da se ubije pred njim ako podbaci.

Zbog toga se obratio svom guruu i zamolio ga za dodatno podučavanje, živo i detaljno mu opisavši šta se dogodilo njegovoj majci, sestri i njemu kad mu je umro otac. Ta priča je gurua naterala da zaplače, i rekao je Milarepi da će ispitati tu stvar. Ako se ispostavi da je rekao istinu, uputiće ga u “istinsku Veštinu“.

Guru je imao jednog učenika koji je, zahvaljujući okultnim moćima, bio brži od konja i jači od slona. Taj učenik je bio poslat u Cong-Ca da istraži stvar; a kad se nekoliko dana kasnije vratio, rekao je učitelju da je sve što mu je mladić rekao bilo tačno. Stoga guru reče Džetsunu: «Uskraćivao sam ti istinsku Veštinu iz straha da bi mogao da zloupotrebiš moć. Ali, sada kad znam da si ispravan, i da ti je naneta velika nepravda, predaću ti svu Veštinu. Mogu da te naučim da pokreneš gradonosne oluje i da upravljaš njima vrhovima prstiju; ali prvo ću te poslati jednom svom drugu koji će te naučiti da ubijaš na daljinu.»

Taj drugi čarobnjak mu je naložio da napravi maketu kuće njegovog strica u Cang-Ca i da u njoj ostane sedam dana stalno ponavljajući naročitu bajalicu koja navodi imena trideset i pet osoba koje želi da ubije. Da bi bio sasvim siguran, Džetsun je to radio četrnaest dana. Poslednjeg dana učitelj mu je u jednoj viziji pokazao krvareće glave i srca trideset i pet ljudi. «Ali, napominjem ti», reče učitelj, «da postoje još dve osobe koje bi trebalo žrtvovati.» Mislio je na mrsku strinu i strica, koji nisu bili uračunati u trideset i pet smrtnih slučajeva.

«Ne», rekao je Džetsun. «Moja majka želi da oni budu pošteđeni da bi mogla da posmatra njihovu nesreću. Ona kaže da je ubijanje isuviše dobro za njih.»

Guru klimnu glavom. «Ne bih voleo da mi tvoja majka bude sudija.»

Te noći je u selu Cong-Ca bila svadba najstarijeg sina Milarepinog strica, i svi oni koji su bili na strani strine i strica bili su pozvani u svatove. Njihova je kuća, kao i mnogi domovi tibetanske više klase, bila podignuta na stubovima, dok je prizemlje služilo kao štala za konje.

Ubistvo putem čarobnjaštva

U isto vreme je Džetsun u čarobnjakovom ašramu ponavljao bajalicu smrti, prizivajući hordu pakosnih astralnih bića. U Cang-Ca je jedan od stričevih slugu izišao napolje da donese vode. Zgrozio se kad je video kako grdne zmije i krastave žabe potkopavaju temelj kuće. Jedan škorpion veličine jaka držao se za glavni podupirač. Prestravljeni sluga je vrisnuo i konji vezani za stubove dali su se u divlje bekstvo i toliko uzdrmali temelje da se kuća srušila usmrtivši trideset i pet ljudi koje je Džetsun osudio. Stric i strina su se izvukli sa lakšim ozledama.

Pre nego što se prašina slegla i tela bila uklonjena, Beli Venac, nesposobna da zadrži u sebi svirepu radost, hodala je tamo-amo po ulicama, mašući zastavom i hvališući se sinovljevim čarobnjačkim moćima. Zaprepašćeni njenom osvetoljubivošću, mnogi susedi koji su joj ranije bili naklonjeni sad su se okrenuli protiv nje. Njen dever, izbezumljen od žalosti zbog gubitka svih svojih sinova, došao je da je zadavi, ali ga je u tome sprečio jedan komšija koji ga je ubedio da je daleko bolje da prvo ubije njenog sina, a potom majku, da bi predupredio odmazdu. Strasti su se u selu toliko raspalile da je formiran odred naoružanih ljudi da po okolnim brdima traži Džetsuna. Govorilo se i o primeni sile da bi Beli Venac otkrila gde se nalazi njen sin.

Beli Venac je prodala preostalu polovinu svog zemljišta za sedam zlatnika. Želela je da Milarepi pošalje to zlato, zajedno sa ličnom porukom, ali nije znala kome može da veruje. Onda je nekim srećnim slučajem na njena vrata došao da prosi jedan hodočasnik sa severa koji se vraćao iz obilaska svetih hramova u Nepalu. Doznala je da on poznaje oblast u kojoj se njen Džetsun nalazi, pa ga je obasula gostoljubivošću, dopustivši mu da nekoliko dana ostane u njenom domu i dobro ga hraneći.

Molila se svojim omiljenim božanstvima i osetila da je dobila njihovo uveravanje da se hodočasniku može verovati. Stoga mu je ponudila da mu dobro plati da uruči zapečaćeno pismo njenom sinu koji će mu, uveravala ga je, dati istu toliku svotu prilikom isporuke. U međuvremenu je, dok je krpila njegov ogrtač-pokrivač, zašila veliku crnu zakrpu sa sedam zvezda koje su predstavljale sazvežđe poznato kao Plejade. Pod svakom zvezdom je sakrila po jedan zlatnik.

U svom pismu Džetsunu čestitala mu je na njegovom upečatljivom ispoljavanju čarobnjaštva i upozorila ga da seljaci sada mrze njega i njegovu porodicu i da kuju zaveru protiv njih. Saletala ga je da pokrene žestoku gradonosnu oluju koja bi ubedila ljude da treba da ih ostave na miru. Takođe mu je rekla i to da, ukoliko mu treba novac, nađe dolinu okrenutu prema severu, koju zatamnjuje jedan crni oblak a osvetljava sedam zvezda poznatih kao Plejade. Tu će, napomenula je, pronaći sedam njihovih rođaka koji će mu pomoći.

Kad je stigao u oblast u kojoj je boravio Milarepa, hodočasnik ga je našao i dao mu pismo. Nesposoban da shvati šta znače sedam zvezda, Milarepa je zamolio hodočasnika da sačeka dok on pismo ne pokaže svom guruu. Guru je pročitao pismo i rekao: «Majka ti je jako osvetoljubiva. Toliko ljudi je već ubijeno, a ona ti naređuje da pokreneš gradonosnu oluju! Hoće li joj ikada biti dosta krvi na njenim rukama? Ali, o kakvim se to rođacima radi?»

«Ne znam, učitelju. Koliko je meni poznato, mi nemamo nikakvu rodbinu na severu.»

Ali, guruova žena je bila veoma inteligentna, i kad je pročitala pismo zatražila je da vidi hodočasnika, kojeg je pozvala da im se pridruži na gozbi. Napravljena je velika vatra i posluženo je mnogo čhanga, pa je hodočasnik uskoro skinuo ogrtač. Guruova žena je vragolasto prebacila ogrtač preko leđa i zaplesala kazavši: «Srećnici su oni koji nose isti ogrtač ma gde išli.» Posle nekog vremena je napustila prostoriju sa ogrtačem na sebi, i otišla na krovnu terasu, pažljivo ga pregledala, našla i uzela zlatnike, pa ponovo zašila zakrpu tamo gde je bila. Vratila je hodočasniku ogrtač, servirala mu večeru i pokazala u kojoj sobi može da prespava.

Džetsun je bio zapanjen kad mu je guruova žena dala sedam zlatnika i objasnila kako je rešila zagonetku sedam zvezda. Pošto je nagradio hodočasnika i jedan deo zlata dao svom guruu, on se vratio svom prvom učitelju da nauči bajalice i prizivanja kojima se proizvode i usmeravaju gradonosne oluje.

Kad mu je njegov učitelj rekao da je ovladao veštinom, Džetsun se zajedno sa čovekom brzim kao konj i snažnim kao slon zaputio u svoje staro selo Cang-Ca. Prerušeni u hodočasnike, slobodno su se kretali i mogli su da vide da su ječmena polja obilno rodila i da su spremna za branje. Letina je te godine bila toliko izdašna da su vlasti naredile da niko ne sme da žanje useve do odabranog dana kad će branje svuda istovremeno početi. Takva odluka je doneta da bi se sprečila nelojalna konkurencija i iznošenje žita na tržište pre drugih uzgajivača. Velika žetva je bila predviđena za nekoliko dana.

Gledajući polja odozgo s jedne litice, Milarepa poče da ponavlja svoju posebnu mantru za izazivanje gradonosne oluje. Uskoro se grdan crni oblak stvorio i spustio iznad doline. Iz oblaka je provalila žestoka oluja, sručila se na polja, prosekla duboke klance i zdrobila svako zrno na poljima. Kad je oluja prošla, snažan jauk muke provalio je iz grla svih seljaka koji su izgubili letinu radi koje su dugo i teško radili.

Mučen grižom savesti, on preklinje za oproštaj

Vapaji su bili poput udaraca u Džetsunovo srce, i on poče nezadrživo da plače. Dok su bežali i vraćali se u ašram crnog maga, on i njegov saputnik su se nekoliko puta jedva izvukli, a Džetsuna je ujeo jedan pas.

Milarepu je sada mučila griža savesti zbog sramnih dela. Tako žarko je žudeo za božanskim praštanjem da jedva da je jeo i spavao. Želeo je da pronađe učitelja koji bi mogao da ga vodi ka svetlosti, ali nije mogao da se natera da tu stvar razmotri sa svojim guruom crne magije.

Konačno, jednog dana kad se jedan imućni podržavalac gurua razboleo i umro, guru reče Džetsunu Milarepi: «Sinoć, kad je moj dobri pokrovitelj preminuo, kao da je nož prodro u moje hladno srce. Ceo svoj život, još od mladih dana, proveo sam nanoseći bol i smrt drugima putem korišćenja crne magije.» Uzdahnuo je i spustio ruku na Džetsunovu glavu. «A i ti si, sinko, krenuo istim grešnim putem. Već si stekao mnogo loše karme, poput smrdljive gomile đubreta; a i ta tvoja karma, sinko, uvećava moje breme pošto sam ja odgovoran za tvoje loše postupke.»

«Ja sam te preklinjao da me podučiš, gospodine, i zato ne mogu da te krivim.»

Guru zatrese glavom. «Ja sam kriv – zbog tebe i mnogih drugih koji su krenuli ovim putem.» Zastao je. «Ali, još nije kasno. Jesi li spreman da promeniš život i da pođeš Stazom Svetlosti, stazom ljubavi i oslobođenja, sine moj?»

Džetsunu suze navreše na oči i on klimnu glavom. «Ja to želim više od svega.»

Guru se nasmešio. «Dobro! Evo šta ću ti predložiti. Ako želiš da ostaneš ovde kao zaštitnik moje dece i učenika, ja bih otišao i radio na svom spasenju, a i na tvom. Ali, ako tako više voliš, ti možeš da odeš i naučiš Svetu Darmu u mom kao i u svom interesu, a ja ću ti obezbediti svu neophodnu materijalnu pomoć.»

U potrazi za istinskim učiteljem

Džetsun se silno obradovao svojoj dobroj sreći. Njegov guru mu je dao jednog jaka i tovar izvrsne vunene tkanine i uputio ga da ode do jednog čuvenog lame u mestu zvanom Nar. Lama ga je primio, inicirao i dao mu uputstva. Međutim, par dana kasnije lama mu je rekao da ne može da mu pomogne. «Kao što si mi rekao, ti si veliki grešnik, i bojim su da su tvoji gresi suviše teški da bih mogao da ih uklonim. No, postoji jedan veliki učitelj po imenu Marpa Prevodilac, koji živi u mestu Pšenična Dolina. Karmička spona iz prošlih života povezuje te sa tim velikim jogijem Marpom, tako da moraš da odeš kod njega.»

Istog trenutka kad je čuo ime “Marpa Prevodilac“, Milarepa je osetio kako mu silno uzbuđenje potresa telo. Kao da mu se svaka dlaka vijorila u zanosu, i suze radosnice potekoše mu iz očiju. S velikim uzbuđenjem je krenuo da nađe svog učitelja.

Kad se približio Pšeničnoj Dolini počeo je da se raspituje gde živi veliki jogi Marpa Prevodilac. No, kao da niko nije znao za njega. Jedna žena koja je nosila krčag s mlekom na glavi reče mu da čovek po imenu Marpa živi blizu, mada nije znala ništa ni o jogiju ni o prevodiocu. Milarepa ju je pitao kako se zove ta oblast u kojoj se nalaze, a ona mu reče da je poznata kao Sleme Darme. Ohrabren, on nastavi dalje.

Ubrzo potom, upitao je jednu grupu pastira da li znaju gde bi mogao da nađe jogija poznatog kao Marpa Prevodilac, i jedan mladić mu reče: «Mora da misliš na mog oca. Njegovo ime je Marpa. On ima običaj da rasproda sve iz naše kuće i da ode u Indiju i odande se vrati s mnogim svicima papira. Ako je on taj kojeg tražiš, eno ga tamo iza okuke gde ore njivu.»

Džetsun mu se zahvalio i produžio svojim putem. Bilo mu je jako sumnjivo da bi jedan veliki duhovni učitelj mogao da ore njivu; no, kada je ugledao jednog dežmekastog lamu kako ore, iznenada ga je preplavila takva radost i neizrecivo blaženstvo da je nakratko izgubio svest o svom okruženju.

Povrativši se, prišao je tom čoveku i rekao: «Poštovani gospodine, možete li mi reći gde mogu da nađem velikog jogija Marpu Prevodioca?»

Lama ga osmotri od glave do pete pa odgovori: «Odakle dolaziš, i zbog čega si ovde?»

«Ja sam veliki grešnik iz brdovitog predela Canga. Mojoj duši treba oslobođenje od mnogih sramnih dela. Želim da nađem izbavljenje za moju pokvarenu dušu.»

Lama klimnu glavom i obrisa čelo. Skinuvši šešir, uze iz njega glinenu čuturu s čhangom i pruži je mladiću. «Popij», reče mu. «Ako završiš ovo oranje za mene, otići ću do kuće i videti da li mogu da ti udesim sastanak sa njim. Nastavi da oreš ovu njivu dok neko ne dođe po tebe. I gledaj da to dobro uradiš.» Otišao je uz brdo prema jednoj velikoj kući.

Džetsun je ispio pivo i počeo da ore. Dan je bio vruć i prolio je dosta znoja pre nego što je nizbrdo sišao mladi pastir s kojim je ranije pričao i zamolio ga da pođe za njim do Marpe.

«Čekaj da prvo završim oranje ove njive», reče Džetsun. «S obzirom da je ljubazni lama sredio da me upozna s čuvenim Marpom Prevodiocem, najmanje što mogu da učinim za njega je da ovu njivu poorem do kraja.» I tako je dovršio oranje i zatim pratio mladića do jedne prostorije u kojoj je lama sedeo na dva jastuka. Džetsun je bio sasvim siguran da je to isti onaj čovek koji je orao njivu, pa se osvrnuo oko sebe ne bi li video još jednog lamu u sobi.

Čovek koji je sedeo na jastucima reče: «Naravno da me nisi prepoznao, ali ja sam Marpa.»

Poklonivši se lami i dodirnuvši mu čelom stopala, Džetsun reče: «Dragi Učitelju, ja sam veliki grešnik sa planina. Došao sam da ti ponudim svoje telo, um i dušu. Molim te da mi daš hranu, odeću i duhovno upućivanje i da me osposobiš da postignem Oslobođenje u ovom životu.»

«Kakve si to grehe počinio?», zapita ga lama. Pošto je pažljivo saslušao priču Džetsuna Milarepe o gubitku njegovog prava stečenog rođenjem i njegovom korišćenju magije da bi ubio i uništio, on reče: «Pružiću ti duhovnu obuku, ali sam ćeš morati da se pobrineš za hranu i odeću. A to da li možeš da postigneš Oslobođenje u ovom životu zavisi isključivo od tvoje energije i istrajnosti i od toga koliko si naporno spreman da radiš.»

Džetsun klimnu glavom. «Došao sam kod tebe radi Istine, Učitelju. Naporno ću raditi i povinovati se, i negde drugde ću se snaći za hranu i odeću.» I tako je nedeljama išao u prošnju po čitavoj plodnoj dolini, nabavljajući džakove ječma, od čega je nešto trampio za meso, čhang i jedan težak bakarni lonac. Ponosan zbog svojih napora, ali i iscrpljen njima, sve je donosio u laminu kuću i bučno spuštao na pod.

«Je l’ ti to pokušavaš da srušiš ovu kuću?», povika njegov guru. «Ostavi te prljave vreće napolju!»

Marpa je kasnije prihvatio darove, ali kao da je to činio preko volje. Džetsun mu se poklonio i zapitao može li sada da dobije duhovno uputstvo. Marpa odgovori: «Prvo imam jedan posao za tebe. U planinskim područjima ima mnogo mojih učenika i laičkih sledbenika koji bi želeli da dođu ovamo i uruče mi poklone. No, oni koji su pokušali da dođu bili su opljačkani od nomadskih naseljenika iz Jamdaka i Talunga. Želim da pokreneš gradonosne oluje na te predele da bi ti lupeži dobili lekciju.»

Džetsun je bio preneražen. «Želiš da ponovo upotrebim vradžbine da bih uništio imovinu i možda ubio ljude?»

«Jeste. To je verska dužnost koju ti dodeljujem. Posle ću ti dati duhovna uputstva na stazi Istine.»

Džetsun se pokloni i ode. Pošto je izazvao teške gradonosne oluje koje su opustošile ta područja, vratio se Marpi i zapitao može li sada da dobije obećana uputstva.

«Je l’ ti to ozbiljno?», pitao ga je Marpa. «Zar stvarno misliš da izazivanje nekoliko gradonosnih oluja može da ti da pravo na svetu Darmu, koju sam skupo platio i uz velike žrtve je dobio od mog uvaženog gurua Narope iz Indije? E pa, ako zaista iskreno težiš Istini, upotrebićeš svoje vradžbine da uništiš bandu brđana iz Lobraka, koji su često pljačkali moje učenike koji su mi dolazili iz Njal-Lo-roa. Ako to učiniš, preneću ti mistične istine uz pomoć kojih čovek može da postigne Oslobođenje i stekne Budastvo u jednom jedinom životu.»

Džetsun je ponovo uradio ono što mu je učitelj naredio, bacivši kletvu na brđane iz Lobraka, zbog čega je među njima izbila svađa, te su mnogi od njih bili ubijeni ili osakaćeni. Bitka i krvoproliće koje je prouzrokovao i posmatrao doneli su mu silno kajanje i strepnju, i on se molio da nikada više ne primeni vračanje. Kad se vratio svom guruu i rekao mu šta se desilo, Marpa mu je rekao da je zaista umešan u čarobnjaštvu.

Stojeći pred učiteljem s glavom sagnutom od stida, on reče: «Mogu li sada dobiti upućivanje, gospodine?»

Marpa zatrese glavom. «Zar stvarno misliš da si stekao pravo na Svetu Darmu, najdragocenije učenje koje postoji, time što si počinio gnusna i rđava dela? Pa, kakva je to razmena? No, ako odeš i obeštetiš brdski narod za sva razaranja koja si prouzrokovao, i ako povratiš u život one koje si pobio, onda ćeš svakako imati pravo na istine koje tražiš. A ako to ne možeš, drži se podalje od mene.»

Razume se, Džetsun je pao u strašno očajanje i gorko zaplakao, dok je Marpina žena, koja nikada nije videla da se njen muž tako surovo ophodi s nekim aspirantom, nastojala da uteši mladića.

Sutradan je Marpa prišao Džetsunu i rekao mu: «Možda sam juče bio malo surov prema tebi, Veliki Čarobnjače. Samo budi strpljiv, i doći će vreme kad ćeš dobiti upućivanja. A dotle, pošto mi se čini da si ti jedan zaista svestran mladić, pitam se da li bi mogao da sazidaš kuću za jednog od mojih sinova. Ako to dobro obaviš, preneću ti mistične istine. A osim toga ću te i hraniti i oblačiti dok si ovde.»

«Ali, Učitelju», reče Milarepa, «šta ako se dogodi da umrem pre nego što tamne mrlje mojih greha budu izbrisane iz moje duše?»

«Ne brini o tome. Obećavam ti da nećeš umreti pre nego što budeš oslobođen svoje loše karme. Ja ti jemčim za to.»

Gradnja kamene kuće za Marpu

Džetsun uzdahnu. «U tom slučaju, Učitelju, biću srećan da sagradim kuću za tvog sina. Jesi li napravio neke nacrte?»

Marpa ga odvede na vrh jednog planinskog lanca i pokaza na mesto gde bi voleo da bude napravljena kružna kuća od kamena. Reče mu da kamenje i glinu može da izvadi iz rečnog korita u dolini.

Džetsun Milarepa je mesecima teglio kamenje koje je pažljivo postavljao na precizno mesto u krugu. Kad je građevina bila otprilike dopola gotova, Marpa se jednog dana pojavio natmurenog izgleda. «Bojim se da ove nacrte nisam razmotrio dovoljno podrobno.» Zatresao je glavom. «Neće valjati, Veliki Čarobnjače. Naprosto neće valjati.»

«Hoćeš da kažeš da ne želiš da završim posao?»

«Ne. Moraćeš sve da srušiš. Vrati svo kamenje natrag u rečno korito, i vrati ovo mesto što je više moguće u prvobitno stanje. Kada to uradiš, doći ću i izvršiti pregled. A dotle ću napraviti nove nacrte za kuću.»

Posle obavljanja zadatka od kojeg pucaju leđa, zadatka vraćanja sveg građevinskog materijala i čišćenja zemljišta, Marpa povede Džetsuna na jedno drugo mesto i naloži mu da sazida kuću u obliku polumeseca. A kad je bila dopola gotova, guru se pojavi i reče da lokacija nije odgovarajuća. «Veliki Čarobnjače, jednostavno ćeš morati sve to da srušiš i svu građu vratiš tamo odakle si je uzeo.» I Džetsun ga je ponovo bez gunđanja poslušao.

Potom ga je lama odveo na drugi planinski venac i izvinjavajućim tonom rekao: «Veliki Čarobnjače, mora da sam bio pod gasom kad sam od tebe zatražio da sagradiš kuću u obliku polumeseca. Bila je to teška greška. Ali, sada znam šta želim, tako da na ovom mestu možeš da mi sazidaš lepu kuću.» Džetsun učtivo reče da je za Marpu skup poduhvat, a za njega samog veliki napor da nastavi da gradi kuće i da ih potom ruši. Zamolio je lamu da dobro razmisli pre započinjanja novog projekta.

Marpa klimnu glavom. «Dobro kažeš. Ali, danas nisam pijan, i zaista sam ovoj stvari posvetio mnogo razmišljanja. Kuća jednog mističara treba da bude trougaona, i zato mi takvu napravi. Ne brini. Ovu nećeš morati da rušiš.»

I tako se Džetsun bacio na posao s obnovljenom snagom. Kad je trećina građevine bila gotova, lama se pojavi i reče: «Pobogu, pa šta to radiš? Ko ti je rekao da gradiš trostranu kuću?»

«Vala, ti si mi rekao. To je kuća kakvu si rekao da hoćeš za svog sina, Velečasni, i naložio si mi da je sagradim upravo ovako.»

«Ne sećam se da sam naručio ovakvu nakaradu. Ako sam ti rekao da sazidaš kuću poput ove, sigurno sam bio sišao s uma.»

«Ali, Velečasni, ja sam te zamolio da dobro razmisliš, i ti si rekao da jesi, i da ova kuća neće biti porušena. I, ako smem da kažem, gospodine, delovao si mi normalno i kao da tačno znaš šta radiš.»

Lama je hladno piljio u njega. «Imaš li ti svedoka za to što tvrdiš? Je l’ ti to hoćeš da mene i moju porodicu uništiš vradžbinama? Kakva ideja – smestiti nekog u trougaono zdanje! Meni to liči na magijski trougao. Mladi čoveče, nisam ja taj koji te je lišio nasledstva. Nemoj na meni da se iskaljuješ.»

«Ma, Učitelju», reče Milarepa, «kunem ti se-»

«Dosta sa zaklinjanjem, činima i vradžbinama! Smesta da si srušio tu ružnu građevinu. A kamenje, glinu i alatke vrati tamo odakle si ih uzeo. Kada završiš s tim, ili ću te oterati ili ti dati neku duhovnu obuku.»

A Džetsun je već imao veliku ranu na leđima od teglenja teškog kamenja. Ali, bojao se da to kaže lami ili laminoj ženi. No, zamolio je ženu da ubedi svog muža da mu pruži obećano upućivanje, što je ona i uradila. «Molim te, smiluj se tom mladiću», rekla je. «Ti ga ubijaš. On daje sve od sebe.» Lama je zatražio da spremi lep obed i pozvao Džetsuna da im se pridruži.

Kad su jeli, lama povuče mladića na stranu i reče mu: «Veliki Čarobnjače, da me nikada više nisi lažno optužio da te maltretiram. A sad, evo uputstava koja sam ti obećao.» Izdeklamovao mu je Pravila ispravnog ponašanja iz budističkih svetih knjiga i druge odlomke onoga što je poznato kao Utočišta. Zatim je dodao: «Ovo se smatra privremenim religijskim uputstvima. Ako želiš nešto više od toga i hoćeš da saznaš mistične istine, prvo moraš da me uveriš da ih zaslužuješ.» Zastao je i neveselo zatresao glavom. «Ja se lično bojim da možda nikada nećeš biti spreman za ta učenja.»

Džetsun Milarepa je sebi nemo kazao: Biću ja toga dostojan. Dobiću najviša učenja, i učiniću sve što moj guru bude zahtevao od mene.

Naloženo mu je da podigne kuću sa devet spratova

Lama ga je kasnije pozvao u šetnju i odveo ga na mesto gde je, kako je rekao Džetsunu, tapija na zemljište bila sporna i svi koji su na njega polagali pravo složili su se da tu ništa ne grade. Marpa reče: «Želim da ovde sazidaš pravougaonu devetospratnicu, sa ukrašenim krovom koji će služiti kao deseti sprat. Ta kuća neće biti srušena. Kada bude završena, posvetiću te u Stazu Istine, i hraniću te i oblačiti dok budeš sprovodio sadanu meditacije koju ću ti propisati.»

«Poštovani gospodine», osmelio se Džetsun, «da li bi mi dozvolio da zamolim tvoju ženu, poštovanu Majku, da dođe i bude svedok tvog naloga u vezi sa ovom kućom?»

Marpa klimnu glavom. «Naravno. Dok se ti ne vratiš s njom, ja ću na tlu obeležiti spoljne ivice kuće.»

Kad je Marpina žena došla s njim na to mesto, Džetsun reče: «Uvaženi gospodine i uvažena majko. Ja sam sagradio i porušio tri kuće po nalozima mog učitelja. Kad sam ga podsetio šta mi je ranije govorio, tražio je da navedem ko je bio svedok njegovih naloga. On sada od mene traži da podignem kuću sa devet spratova i zato te, poštovana majko, molim da budeš svedok njegovih naloga.»

«Rado ću biti svedok», reče ona, «ali tvoj guru je toliko tvrdoglav da neće obraćati ama baš nikakvu pažnju na nas i ono što kažemo. Sem toga, poštovani otac ti naređuje nešto što je nepotrebno i beskorisno. Uz to, ovaj komad zemlje pravno nije naš, a vlasnici, rođaci tvog Gurua, imaju ugovor po kojem na njemu nije dozvoljena nikakva gradnja. No, ono što ja kažem ništa neće promeniti.»

Marpa reče: «Samo ti uradi ono što je od tebe zatraženo – posluži kao svedok – a onda se vrati kući i ostavi me da se pozabavim svojim delom posla.» I ona to učini bez ikakvih dodatnih komentara.

Tako se Džetsun latio građenja devetospratnice. Tri glavna guruova učenika su u šali doneli jedan ogroman kamen na to mesto, spustili ga i rekli: «Evo, Veliki Čarobnjače, stavi i njega u zgradu.» Kamen je bio veoma lepog oblika, pa ga je Džetsun upotrebio kao kamen temeljac, a onda je nastavio da podiže prvi i drugi sprat pre nego što je guru došao u inspekciju. Hodajući oko građevine, Marpa pokaza na veliki kamen temeljac i reče: «Veliki Čarobnjače, gde si pronašao taj kamen?»

«U šali su mi ga doneli tvoji glavni učenici, Učitelju.»

«Nemoj da pričaš! E pa, ja sam od tebe zahtevao da obaviš sav posao na ovoj kući bez ičije pomoći. Budi tako dobar pa ukloni taj kamen i vrati ga tamo odakle je donet.»

«Poštovani oče, ti si obećao da nećeš tražiti da srušim ovu kuću.»

«Ja ti nikada nisam dao dozvolu da koristiš rad mojih glavnih učenika u zidanju građevine. Ukloni taj kamen i vrati ga, a onda nastavi s poslom.»

Da bi uklonio taj golemi kamen, Džetsun je morao da sruši delove prvog i drugog sprata. Kad je to uradio i s mukom otkotrljao kamen tamo odakle je uzet, njegov guru je ponovo došao i odobravajući klimnuo glavom, pa rekao: «Sad možeš da se vratiš i ponovo doneseš taj veliki kamen; vrati ga ovde sopstvenim naporima i stavi ga na isto mesto na kojem je i bio.» Za to mu je trebalo nekoliko dana nadljudskih napora, pošto je sam morao da uradi ono što su trojica ranije uradila uz velik napor.

Kad je gradnja stigla do četvrtog sprata, neki vlasnici tog zemljišta rekoše: «Izgleda da je Marpa stvarno naumio da Veliki Čarobnjak ovog puta završi kuću. Zar ne bi trebalo da zaustavimo tu ludost pre nego što stvar odmakne?»

Ali, ostali rekoše: «Ma, pustimo lamu da uživa. Pre nego što zgrada bude dopola gotova, on će tom golobradom glupanu ponovo narediti da je sruši, kao što je to već više puta uradio.»

Pritisci rastu, i bliži se odlučni trenutak

Međutim, izgradnja je stigla do sedmog sprata, a vlasnici zemljišta su bili sve zabrinutiji. Održali su sastanak i izglasali da zajedno odu na lice mesta i poruše zgradu. No, kada su stigli tamo videli su da se u zgradi i oko nje nalaze naoružane čete. Marpa je upotrebio svoje više okultne moći da stvori te čete. Njegovi rođaci behu toliko zapanjeni i uplašeni da su u gomili otišli do Marpe, poklonili se i iskazali svoje poštovanje. Na kraju su svi oni postali njegovi sledbenici.

Ubrzo potom održana je svečanost inicijacije za učeništvo. Džetsun je bio siguran da će ga Marpa sigurno prihvatiti, pa je seo sa ostalim kandidatima. Kad ga je video među njima, lama reče: «Veliki Čarobnjače, šta nudiš u naknadu za inicijaciju?»

«Velečasni, ti si mi obećao inicijaciju kada dovršim kuću za tvog sina. Pošto je kuća bezmalo završena, mislio sam-»

«E, pa, loše si mislio!», uzviknu lama. «Samo zato što si naslagao nekoliko kamenova i nabacao nešto blata i gline, misliš da treba da ti saopštim sveti nauk koji sam u Indiji stekao uz velike žrtve i troškove! Ako možeš da platiš cenu inicijacije, onda nema problema. Pokaži mi zlato. A ako ne možeš, dižu tu telesinu i vuci se iz mog mističnog kruga!» Dograbivši mladića za dugu kosu, on ga odvuče napolje iz prostorije.

Milarepa je cele noći plakao; želeo je da je mrtav. Sutradan mu dođe lamina žena i pokuša da ga uteši. «Ne znam šta je spopalo učitelja», rekla je. «Njegova učenja su obično dostupna svim stvorenjima koja se nađu na njegovom putu. Čak i ćudljiv, oštar pas će biti pomažen, nahranjen i za njega će se pomoliti. Ali, ne obeshrabruj se, sinko. Zadrži veru u svog gurua i na kraju ćeš pobediti.»

Do ivice samoubistva i natrag – najzad, prihvatanje

I tako se i ispostavilo. Mada je više puta stizao do same ivice samoubistva, i par puta bežao u potrazi za drugim guruom, Džetsun se uvek vraćao. I dok su mu se patnje uvećavale, počeo je da shvata da to kako se Realizovani Učitelj ophodi sa njim predstavlja blagoslov po sebi. Razume se, Marpa je od početka znao da će Džetsun Milarepa postati veliki svetac. Kad god je pretio mladiću, grdio ga, ružio, ponižavao i tukao, on ga je time izbavljao od loših utisaka nagomilanih u prošlosti.

I najzad, kad je srce njegovog učenika bilo pročišćeno bolom i očajanjem, a ponositost se pretvorila u poniznost, on ga je prihvatio. Marpa je nežno odsekao Milarepinu kosu, svojom rukom ga nahranio i dao mu odoru duhovnika.

Marpa mu je pružio posebna uputstva o meditaciji i obilno ga snabdeo namirnicama, a onda se Milarepa povukao u samoću u jednu majušnu pećinu, i jedanaest meseci nije video čoveka. Konačno Marpa i njegova žena dođoše da ga pozovu da zajedno s njima ode na neku versku proslavu. Pošto je s njima proveo nekoliko opuštenih dana, Milarepa se vratio u svoju pećinu, snabdeven svežim zalihama, i tu se obzidao i još mnogo godina imao vrlo malo kontakata sa spoljnim svetom. U tom razdoblju pesme su spontano počele da teku s njegovih usana, i taj fenomen se nastavio celog njegovog života.

Jednog jutra se probudio s jastukom mokrim od suza. Sanjao je da je njegov porodični dom, Četiri direka i osam stubova, u ruševinama, da mu je mati mrtva a sestra beskućnica koja se potuca naokolo. Ustao je u zoru, srušio zid na ulazu u pećinu i otišao kod gurua da zatraži dozvolu da ode u Cang-Ca u posetu.

«Možeš otići ako želiš», reče mu Marpa, «ali ako odeš suđeno ti je da se više nikad ne vratiš u Pšeničnu dolinu.» Guruu suze navreše na oči. «Sine moj, ti i ja se u ovom životu više nikad nećemo sresti. Postaćeš blistavo svetlo za budizam, ali stalno moraš imati na umu da tvoja staza do Oslobođenja iziskuje potpuno odricanje.»

Sumoran povratak kući

Milarepa je dugo putovao kući. Sa padine brda iznad sela mogao je da vidi porodični dom. Prišao je nekim čobanima i zapitao: «Hoćete li mi reći ko stanuje u onoj velikoj kući?» Oni mu ispričaše povest o tragediji koja je njemu bila vrlo dobro poznata; o tome kako je sin, posle gubitka svog nasledstva, iskalio bes uništavajući celo selo putem crne magije; kako je majka na kraju umrla, a kći negde odlutala proseći.

«Ko sada tamo živi?», upita Milarepa.

«Samo duhovi i majčine kosti, a ona je umrla pre nekih osam godina. Niko ne ulazi u kuću iz straha od sinovljeve crne magije.»

Milarepa se osamio do smrknuća, a onda je ušao u selo i stupio u svoj stari dom i prespavao na istrulelom patosu. Kad je svanulo video je da je kuća u raspadu, baš kao u njegovom snu. Krov se srušio, ptice i miševi su se gnezdili po budžacima i rupama, a jedan komplet dragocenih svetih knjiga je bio jako oštećen. Našao je gomilu odeće i zemlju sa ljudskim kostima za koje je intuitivno znao da su zemni ostaci njegove majke. Napravivši jastuk od tih kostiju, meditirao je na život i smrt i došao da spoznaje da bi pomoću molitvi mogao da rastereti svoju majku i oca od mnoštva patnje i bola koji su njihove rastelovljene ili ponovo utelovljene duše podnosile. Ušao je u duboko stanje samadija, i ostao u njemu sedam dana.

Kad se prenuo i vratio u normalnu svest, odlučio je da se reši majčinih kostiju na osvedočeni budistički način – naime, da ih samelje i pomeša sa ilovačom, a onda oblikuje u majušna svetilišta nalik minijaturnim stupama. Svete knjige će ponuditi kao platu nekom profesionalcu da obavi taj posao. Onda će se vratiti u povučenu pećinu i danonoćno sedeti u meditaciji dok ga smrt ne zadesi.

Odneo je knjige do kuće dobrog učitelja koji ga je poučavao dok je bio dete. Učitelj je preminuo, a njegov sin se bojao da uzme knjige zato što je Milarepa bio na glasu po vračanju. Međutim, Milarepa je uspeo da ga uveri da mu se ništa loše neće dogoditi, i on pristade da ih prihvati i da kosti odlije u male stupe. Kad je posao bio završen, i nad moštima obavljeni sveti obredi, učiteljev sin zamoli Milarepu da ostane u njegovoj kući nekoliko dana i da mu ispriča kako se od čarobnjaka preobrazio u religijskog poklonika.

Milarepa je pričao o svojim godinama silnog naprezanja i o tome kako ga je veliki guru Marpa prihvatio. Učiteljev sin klimnu glavom i reče: «Bićeš ti svetac jednog dana. No, pošto je tvoj guru kućedomaćin sa ženom i porodicom, zašto i ti ne bi učinio isto? Tvoja verenica Zesaj je zanosna žena, i sve ove godine te je čekala da dođeš kući i oženiš je. Zašto se ne udomiš, venčaš sa Zesaj i popraviš kuću? Možeš živeti u udobnosti i ipak zadržati svoj unutarnji život molitve.»

Dok su mu suze tekle, Milarepa putem jedne lepe pesme objasni da svaka osoba ima sopstvenu karmu, i da njegova rđava dela iz mladosti mogu da se izbrišu samo životom potpune nevezanosti, životom povučenog pustinjaka, kao što ga je njegov guru uputio da živi.

Sin njegovog učitelja dao mu je putera, sira, brašna, soli i vode, poželeo mu sreću i zamolio da se i za njega moli. Milarepa se popeo do pećine na litici iznad njegove kuće i seo u meditaciju. Uz vrlo štedljivo korišćenje hrane, i bez kontakta sa spoljnim svetom, ostao je u toj pećini nekoliko meseci. Na kraju, ispijen i slab od gladi i sa iscrpljenim zalihama hrane, pošao je da prosi od čobana koji su se ulogorili u dolini.

Njegova strina huška pse na njega

Prišavši šatoru od jakove dlake, oglasio se s molbom da dobije malo hleba, maslaca i sira. Na njegov užas, jedna razjarena žena u kojoj je prepoznao svoju strinu urličući posla svoje pse na njega i mlatnu ga šatorskom motkom. Isrcpljen i krvareći, on pade na zemlju i zapeva pesmu preklinjanja, koja strinu ganu do suza. Pružila mu je hranu i udobnost, ali njegov stric čim ga vide otera ga kamenjem i strelama i podgovori dečake u selu da ga napadaju kamenjem i štapovima.

Milarepa je rešao da mora da ode u neku udaljenu oblast kako bi se sklonio od srdžbe seljaka. Ali, te noći mu je u snu rečeno da treba da ostane još nekoliko dana. On učini tako, i iznenadi se kad ugleda Zesaj, svoju verenicu, koja mu donese hrane i pića i nežno ga zagrli. Podrobno mu je ispričala o smrti njegove majke, i kako mu je sestra postala prosjakinja.

«Ali ti, Zesaj, zašto se nikada nisi udala?»

«Svi su bili toliko zastrašeni tvojim čarobnjaštvom da nijedan muškarac nije smeo da me zaprosi. Svi su znali da sam tebi obećana.» Skrenula je pogled. «No, čak i da su me prosili, ja bih to odbila.» Zastala je i ugrizla se za usnu. «Shvati me, prijatelju. Ja smatram da je vredno hvale to što vodiš religijski život, ali šta ćeš da uradiš sa svojom kućom i zemljom?»

Milarepa zatvori oči i uzdahnu. «Ako se moja sestra vrati, njoj treba da pripadne imetak. A dok se to ne dogodi, tvoj je, Zesaj. Možeš da koristiš zemlju za uzgajanje useva, ili da je izdaš u zakup i zaradiš novac.»

«Zar ne želiš da zadržiš njivu radi hrane koja bi se na njoj proizvela?»

«Ne. Ja ću sebi nalaziti hranu isto kao što to čine ptice i glodari. Više volim da živim u izdvojenosti pećina, tako da nemam vajde od kuće ili zemljišta. Kada bih posedovao i ceo svet, morao bih da ga ostavim na samrti. Ostavljajući sve već sada, mogu dospeti do sreće i na ovom i na onom svetu. Ima mnogo toga što valja reći o religijskom životu, Zesaj. Mislim da bi i ti trebalo da razmisliš o stupanju u njega. No, ako to nećeš, kuća i njiva su tvoje.»

Ona odmahnu glavom. «Ne mogu da uzmem tvoju kuću i zemlju; to treba da pripadne tvojoj sestri. Ja bih volela da budem verski poklonik, ali ne mogu da sledim tvoju stazu.»

On ju je uhvatio za ruku. «Verovatno te više neću videti, Zesaj. Prelazim planinu ka velikoj beloj stenovitoj pećini, gde ću ostati u meditaciji dok me smrt ne uzme. Ukoliko vidiš moju sestru, reci joj da joj šaljem ljubav.» Ona tužno klimnu glavom, poljubi ga i ode.

Ubrzo posle Zesajine posete, pojavi se njegova strina sa džakovima namirnica. «Nećače, moraš otići», reče mu. «Moje komšije žive u silnom strahu da ćeš nas ubiti ili nam nauditi putem čarobnjaštva. Uzmi ove stvari kao isplatu za tvoje ječmeno polje, od kojeg ionako nemaš koristi.»

On prihvati džakove s hranom i odećom koje mu je donela i zapeva oproštajnu pesmu koja dira u srce. Zagrlivši ga, strina mu reče: «Što te više posmatram, nećače, to više sam impresionirana tvojim religioznim pregalaštvom. Počinjem da shvatam zbog čega su samo retki izabranici u stanju da se uspnu na planinu Prosvetljenja.»

Tokom sledećih nekoliko dana preneo je namirnice i ostalo u jednu veću i udaljeniju pećinu u planini od belog stenja, i tu uredio svoje prebivalište sa ležajem i jastučetom za meditiranje. Zarekao se da nikada neće zatražiti pomoć od bilo kog sela – ni hranu, ni odeću, ni lekove ni išta drugo što je potrebno za život.

U to vreme je bio obeshrabren odsustvom duhovnog napretka. Godinama je bio nastojao da proizvede vitalnu toplotu koja naprednim jogijima omogućava da sede nagi na planinskim visovima i da, samo pomoću unutarnje zagrejanosti, tope led i sneg oko sebe. No, usled fizičke malaksalosti zbog nedostatka hranljivih namirnica, nije mogao da valjano upregne unutarnju vatru, te je i dalje bio osetljiv na hladnoću.

Uspeh u stvaranju unutarnje toplote

Molio se svom guruu za vođstvo. Nedugo potom, imao je jednu viziju u kojoj grupa žena noseći raznu hranu dolazi i hrani ga i obavlja puđu u ime njegovog cenjenog Marpe. Sprovodeći uputstva koja je dobio od tih žena, uskoro je bio u stanju da proizvede ushićujuću toplotu, i u sebi se zahvalio guruu na njegovom vođstvu. Posle toga je nekih godinu dana većinu vremena provodio, i danju i noću, u samadiju.

Jednog dana je ustao i pogledao napolje. Nebo i drveće bili su neizmerno lepi, i on oseti težnju da pođe u dugu šetnju i razgleda divote prirodnog sveta. No, potom se setio svojih zaveta, te je sam sebi otpevao pesmu prekora i ponovo seo i nastavio sa meditacijom.

Prošlo je još tri godine. Džak sa ječmenim brašnom bio je gotovo prazan. On je sebi odobravao samo dvadeset merica brašna godišnje, ali ono je sada bilo sasvim na izmaku. Imajući u vidu zavet koji je učinio, zaključio je da ga neće prekršiti ukoliko potraži hranu ne spuštajući se u mesta naseljena ljudima. I tako je krenuo u šetnju. Nedaleko od pećine, otkrio je malu sunčanu dolinu sa žuborećim izvorom, izobiljem kopriva i divnim pogledom na snežne kape planina.

Sledećih godinu dana hranio se supom od kopriva. Odeća mu se pohabala, a telo je bilo sama kost i koža. Po ceo dan, a često i mnogo dana bez prekida, sedeo je u lotos položaju prekrštenih nogu. Njegova koža, zelena kao koprive, beše prekrivena finim zelenkastim maljama.

Jednog dana, dok je sedeo u sunčanoj dolinici meditirajući, tuda je naišla jedna grupa lovaca. Prepadnuti njegovim izgledom i pomislivši da je u pitanju neki zloduh, namerili su da pobegnu, no on ih je uverio da je ljudsko biće i potpuno bezopasan. Pošto nisu imali uspeha u lovu, bili su gladni i pretražili su njegovu pećinu, pa zatražili da im kaže gde drži zalihe hrane.

«Ja imam samo koprive», reče im on. «Pa čak i da imam druge namirnice, ne biste do njih došli upotrebom sile. To nije način da čovek postigne svoj cilj u životu.»

«Ma nemoj mi reći!», reče jedan kršni dasa. Praveći se važan pred ortacima, on podiže uvis Milarepu prekrštenih nogu i pusti ga da padne na zemlju. Još dvojica ga uz grohot podigoše i ispustiše, što je bilo vrlo bolno postupanje za jogija koji je ličio na kostur. Uprkos bolu, Milarepa nije ispoljio nikakvu reakciju izuzev prolivanja iskrenih suza saosećanja za te neupućene ljude koji ništa nisu znali o karmičkim posledicama svojih okrutnih postupaka.

Jedan od lovaca se umeša i pokuša da zaštiti Milarepu. «Sasvim je mogućno da je ovaj čovek neki pobožni lama ili istinski jogi», reče. «Pa čak i ako nije, nećete steći zasluge maltretirajući tako slabog čoveka bez odbrane.» A Milarepi reče: «Ja ti se divim što bez zamerke podnosiš takvo postupanje. Ja te nisam povredio, dragi čoveče, pa te molim da me se setiš u svojim molitvama.»

Milarepa se nasmešio. «Setiću te se, prijatelju.»

«Seti se i mene», reče onaj kršni kroz smeh. «Ja sam onaj koji te je najviše digao uvis.»

«Dobro, setiće se on i tebe», reče mu krotkiji saputnik, «ali ne onako kako ti misliš.»

Lovci ubiru karmičke plodove svoje surovosti

Milarepa je do tada dostigao uzvišeno stanje nevezanosti, i nije osećao nikakav bes, već samo sažaljenje, zbog grubog i surovog ophođenja drugih ljudi. Pa ipak, pokazalo se da je karma (ili božanska odmazda, ako hoćete) vrlo brzo sustigla lovce. Uskoro posle opisanog susreta, lovci su bili uhapšeni zbog optužbe koja nije imala veze s tim. Onaj kršni je bio pogubljen, a drugoj dvojici su iskopane oči. Jedini koji je izbegao kaznu bio je onaj čovek koji je bio obziran prema Milarepi. [Ovaj događaj nas podseća na upozorenje Meher Babe da čovek uvek treba da bude uljudan prema svakoj u Boga zadubljenoj ili Bogoopijenoj duši. Loše postupanje sa nekom naprednom dušom može da dovede do strašnih posledica.]

Nekoliko meseci kasnije do pećine je došla grupa lovaca koji su nosili jednog jelena i drugu divljač koju su ubili. Kao i prethodna grupa, bili su zaprepašćeni i uplašeni Milarepinim izgledom. Ali, kada su shvatili da je to jogi, ukazali su mu poštovanje i bili ljubazni, obasuvši ga mesom i drugim namirnicama. Tako se on nedeljama dobro hranio i bio ispunjen srećom za kakvu nikad ranije nije znao.

Jedne noći se probudio i zatekao jednog čoveka koji mu je krišom pretraživao pećinu. Milarepa se glasno nasmeja i reče: «Ako si u stanju da pronađeš noću ono što ja nisam uspeo da nađem preko dana, samo se posluži!» Nazovi-lopov takođe se nasmeja i ode.

Oko godinu dana kasnije dođoše neki lovci iz Milarepinog sela. Zatekavši pustinjaka u samadiju, nisu bili sigurni da li je živ ili mrtav, te su ga bockali kopljima. On se prenu i oni shvatiše da to mora da je Džetsun Milarepa. «Čuli smo da si jednom obišao svoj dom, ali to je bilo pre mnogo godina. Jesi li sve ovo vreme bio ovde?»

On se nasmeši. «Bio sam upravo ovde.»

«Gladni smo», reče jedan od njih. «Imaš li išta hrane?»

On im ponudi svoju supu od kopriva; ali, bez soli i bilo kakvih začina da joj daju ukus, gorka supa im nije nimalo prijala. Ispljunuvši je, jedan od njih reče: «Ako od ovoga živiš, onda si najkukavnije stvorenje na svetu.»

Milarepa se nasmeši. «Ja sam jedan od najzadovoljnijih i najsrećnijih ljudi na svetu. Zahvaljujući milosti mog uvaženog gurua Marpe, stupio sam na stazu koja vodi do Slobode i Spasenja u samo jednom životu. Vi ste, s druge strane, rođeni u zemlji u kojoj je rasprostranjeno Budino plemenito učenje. Pa ipak, nikada niste poslušali nijednu religijsku besedu, a kamoli posvetili živote traganju za Istinom.»

A onda spontano zapeva pesmu o mnogim svojim blagodatima – o svom tvrdom madracu, pamučnom jorganu, traci za meditaciju koja mu kolena drži u pravilnom položaju za samadi, o svom ukroćenom telu, bistrom umu i Konačnom Cilju.

«Imaš čaroban glas, a pesma je veoma nadahnjujuća», reče mu jedan od lovaca. «Zauvek ću je zapamtiti.»

Nekoliko sedmica kasnije, na godišnji praznik u selu Cang-Ca, neki od tih istih lovaca zapevaše Milarepinu pesmu. Slučaj je hteo da se tu nalazila i pustinjakova sestra Peta, i da je čula pesmu i bila ganuta njom. Ona reče lovcima: «Mora da je čovek koji je stvorio tu pesmu neka vrlo uzvišena duša, možda čak i Buda.»

Lovci se nasmejaše i jedan od njih reče: «Baš ima visoko mišljenje o svom rođenom bratu!»

Drugi reče: «Bio on Buda ili brat, preti mu smrt od gladi.»

Njegova sestra Peta i Zesaj dolaze mu u pomoć

Peta je mislila da se ljudi šale sa njom i počela je da plače. Upravo tada, nekom čudnom koincidencijom, odjednom se pojavi njena rođaka Zesaj i obrati joj se: «Ti si Peta, zar ne? Mislila sam da si odskitala i umrla.»

«Upravo sam se vratila», reče Peta, «i došla sam na proslavu da nešto pojedem. A sad se ovi ljudi šale na moj račun govoreći da mi se brat nalazi negde u blizini i da samo što ne umre od gladi.»

«Možda je to i istina, Peto. Videla sam tvog brata pre izvesnog broja godina. Rekao mi je da ide da ostatak života provede meditirajući u pećini od belog kamena na drugoj strani one planine», pokaza ona.

«Zesaj! Hoćeš li poći sa mnom tamo? O, volela bih da imam nešto hrane da mu je odnesem!»

«Na ovoj svetkovini ima dovoljno hrane i za stotinu pustinjaka. Hajde da vidimo koliko možemo da pokupimo i uprtimo, pa ćemo otići do njega!»

Uzevši od obilja iznetog na proslavu koliko god su mogle da ponesu čhanga, hleba, sira i druge hrane, one se zaputiše ka pećini u beloj steni. Kada stigoše tamo, Milarepa je sedeo u meditaciji u maloj sunčanoj dolini van pećine, i one behu preneražene kad videše kako su mu oči upale, mišići svedeni na tanušne tetive, a kosa kruta i prljava. No, Peta potrča i zagrli ga, i zamoli ga da se posluži pivom i jelom. Tokom narednih dana Peta i Zesaj mu doneše još hrane i odeću.

Pošto je po prvi put za mnogo godina jeo jaku hranu, i to obilno, Milarepa je doživeo duboku promenu u svesti. Njegove čakre – centri psihičke energije – u potpunosti su se otvorile, pruživši mu punu kontrolu nad energijom i umom. Sada je imao moć da po volji promeni svoj oblik, da se u hipu prebaci na bilo koje mesto na svetu, i da leti kroz vazduh. Najvažnije od svega, neprestano se nalazio u blaženom stanju bez ikakvih želja.

Pošto je postao prosvetljeni adept, Milarepino postojanje je samo po sebi bilo blagodat za ljudski rod. Ljudi su dolazili u gomilama. Narednih decenija je stekao na hiljade sledbenika, uključujući i njegovu sestru Petu i strinu. Održao je stotine propovedi i beseda, a svom učeniku Rečungu izdiktirao je nadahnutu autobiografiju koja je od neprocenjivog značaja za sve koji pišu o Milarepi.

U dobi od osamdeset i četiri godine, Milarepa je održao svoj poslednji govor (o zakonu karme) i razdelio svoje ovozemaljske imetke (komad sukna oko bedara i pamučnu košulju, kapče, kresivo, drveni čanak, koštanu kašiku i štap od bambusa) svojim bliskim učenicima. Dok se spremao za mahasamadi – hotimično napuštanje fizičkog tela – duge ispuniše nebo, božanstveni miris prože vazduh, a vojske anđela zapevaše nebeske himne za sve koji su došli da odaju počast velikom tibetanskom jogiju.