Rumi

Rumi

(1207 – 1273)

Mušica pluta u flaši vina.

Više nije pijana, i više nije mušica.

Ona je vino, čisto vino.

-Džalaludin Rumi

Trinaesto stoleće beše doba sukoba, razdora, proganjanja i mučeništva. Sred pokvarenosti i meteža, misticizam je bio u cvetu i na Istoku i na Zapadu. To razdoblje beše udostojeno preklapajućim životima tri velika zaljubljenika u Boga – Džalaludina Rumija, Franje Asiškog i Majstera Ekharta. Kada je Rumi rođen, Franji je bilo dvadeset i pet. A kad je Rumi umro, šezdeset i šest godina kasnije, Ekhart je bio trinaestogodišnjak.

Rumi je imao neke osobine koje su krasile i oba njegova velika hrišćanska savremenika. U mladim i srednjim godinama bio je, poput Ekharta, poznati učitelj, smeo intelekt i uvaženi bogoslov. A u kasnijim godinama, kad mu se u srcu zapalila božanska ljubav, Rumi je okrenuo leđa društvu i, poput Franje, ni za čim nije težio toliko kao za sjedinjenjem sa svojim Božanskim Voljenim. Isto kao što je ljubav Franje prema Isusu bila tako neodoljiva da se na kraju stopio s Hristom u duhu, tako je i Rumi ostvario jedinstvo s Bogom preko svog učitelja, Šemsa od Tabriza.

Rodio se u gradu Balku, u području koje se danas nalazi u Avganistanu, u porodici učenjaka, sudija i sufija. Dok je još bio dete, njegov otac, profesor Bahaudin Valad, smatrao je celishodnim da izbegne izlaganje opasnosti, i iselio se s porodicom iz te oblasti nakon što je predskazao (vrlo precizno) invaziju Mongola.

Sledećih šesnaest godina porodica se selila tamo-amo, putujući zemljama koje su danas poznate kao Arabija, Sirija, Jermenija, Iran, Irak i Turska, dok je Džingis Kan sa svojom hordom tutnjao Avganistanom, Turkestanom i velikim delom Persije, ubijajući, paleći, silujući i pljačkajući. Za vreme svojih putovanja, Rumijeva porodica je hodočastila u Meku, posetila Damask i u Nišapuru se upoznala sa čuvenim Šeikom Faridudinom Atarom, duhovnim autoritetom toga doba, koji je blagoslovio mladog Rumija i dao mu primerak svoje knjige Rasprava o misterijama. Porodica se na kraju nastanila u Konji u današnjoj jugozapadnoj Turskoj, gde se profesor Valad vratio svom bogoslovskom pozivu.

Rumi je bio u ranim dvadesetim godinama života kad mu je otac umro i ostavio mu obimnu biblioteku. Mladi čovek je već privlačio veliku pažnju svojim poznavanjem prava, islamskog zakona i teologije, te je nasledio očev učiteljski položaj.

Godinu ili dve kasnije, Burhan el-Din Muhakik, sufijski upućenik i bivši učenik Rumijevog oca, stigao je u Konju u nadi da će videti profesora Valada. Istinski derviš i po svoj prilici napredna duša, Burhan je navodno dostigao vrhunce duhovnog ushićenja dok je meditirao u nekom zabačenom planinskom predelu. Kad je saznao da je njegov uvaženi učitelj preminuo, Burhan je rešio da svoj život posveti duhovnom podučavanju vaspitačevog sina Rumija. I tako mu je celih devet godina predavao nauk sufizma dok su zajedno mnogo putovali. Kad je njegov učitelj umro, Rumi se vratio u Konju da podučava kanonsko pravo (Šerijat) i bogoslovlje.

Tokom narednih pet godina Rumi je bio izvanredno uspešan. Njegova predavanja su privlačila stotine ljudi, uključujući i one politički uticajne kao što su sultani, prinčevi i veziri. Prema njegovom sinu, Sultanu Valadu (koji je docnije napisao knjigu o svom ocu), Rumi je u to vreme imao više od deset hiljada sledbenika.

Po svim izveštajima, Rumi je u toj fazi svog života bio jedan konvencionalan i umesno pobožan učitelj. Poznat kao “stub Šerijata“, bio je ugledan porodični čovek. (Dvaput se ženio – pošto mu je prva žena umrla – i napravio je četvoro dece.) Ali, ima osnova da se posumnja da baš i nije bio sasvim zadovoljan tako okružen zidovima ortodoksnih shvatanja – što je razložna pretpostavka kad se ima u vidu njegova duga izloženost slobodoumnim sufijskim učenjima.

Svugde su postojale tenzije i sukobi između muslimana, Jevreja, hrišćana i zoroastrijanaca. Kao da je većina “religioznih ljudi“ ili podstrekavala sukobe ili bila slepa za njih. Rumiju se sigurno nisu sviđala popularna stanovišta. On je već probijao ljušturu Šerijata, šireći svoje unutarnje horizonte. Niko od njegovih savremenika i sledbenika, međutim, nije mogao da predvidi kakav će preobražaj uskoro nastupiti.

U Konji se 1244. godine pojavio lutajući derviš Šems-e Tabriz (Šems od Tabriza). Šems je nosio stari iskrpljeni vuneni kaput i jedva da je imao svetovnih vezanosti i imetaka. Kad je sreo Šemsa, Rumi je istog trenutka znao šta je nedostajalo u njegovom životu – i znao je da je sad to pronašao. U priči koju je kasnije napisao, a za koju se veruje da se odnosi na njegov susret sa Šemsom, rekao je: «Čim ga je video zadrhtao je, jer ljubav i strahopoštovanje su suprotnosti. On vide te dve suprotnosti u svom srcu.»

Šems je knjige koje je Rumi čuvao kao blago bacio u bazen i rekao mu da je za njega došlo vreme da živi ono što je naučio. Naložio mu je da se pridržava ćutanja – da postane gluv za sve spoljne stimulanse kako bi njegova unutarnja čula mogla da profunkcionišu. Kao što je Rumijev sin, Sultan Valad, kasnije napisao: «Istaknuti profesor postao je početnik u samousavršavanju.»

Rumi je prestao da propoveda i da podučava, raskinuo sve društvene veze i gotovo svaki trenutak provodio sa svojim učiteljem. Svaki dan je predstavljao novo iskustvo učenja. Šems je imao mnogo načina da svog sledbenika uči nevezanosti i da očisti njegov ego od brige za položaj i ugled u zajednici.

Jednog dana Šems je Rumiju naredio da iz lokalne krčme donese veliki krčag vina. Pošto su za muslimane bila strogo zabranjena sva alkoholna pića, jednom čuvenom bogoslovu (i profesoru kanonskog prava!) nije bilo lako da kupi krčag vina i na ramenu ga pronese ulicama Konje. Međutim, Rumi je to nepokolebljivo učinio u odgovor na učiteljevu zapovest.

Godinama kasnije, u svom najpoznatijem književnom delu Divan-e-Šems (koje sadrži dve i po hiljade spontanih oda u meri stiha koja odgovara otkucajima srca), Rumi je napisao o Šemsu: «Kad je podstakao moju misao iz dubine mog psihičkog mora, podigao se duh svetlosti. Šems je bio svetlost oka, bistrina razuma, raskoš duše i prosvetljenost srca. Šems je bio univerzalni čovek koji me je lišio razuma i religije. Bio je izraz svake sreće.»

Derviš i profesor su zapravo postali jedna duša u dva tela. Rumi je bio zemlja koja se okreće oko sunca Šemsa, koji beše svetlost njegovog života i izvor sve energije i ljubavi. U prisustvu Šemsa doživljavao je ushićenje. Odvojen od njega, bio je beživotna planeta koja se kovitla kroz tamu praznog prostora.

No, akademska i verska zajednica Konje, a naročito Rumijevi učenici, gledali su na stvari sasvim drugačije. Za mnoge od njih Šems je bio uljez, hipnotizer, a sasvim mogućno i varalica. Učenici više nisu imali pristup svom učitelju, koji kao da više nije bio svestan njihovog postojanja. Neki su govorili da je Rumi nesumnjivo izgubio pamet i razum. Kao što je Sultan Valad kasnije napisao: «Zbog čega nam je naš vođa okrenuo leđa? Svi smo mi bili odani sledbenici koji su znali da mu nema premca u inteligenciji i razumevanju. On je bio kralj učenjaka i nenadmašan kao učitelj. A sada je delovao izgubljeno, nesvestan našeg postojanja. Ko je bio taj čovek koji je našeg voljenog učitelja odvratio od njegovog odabranog posla?»

Skovan je plan. Kad bi se Šemsa moglo naterati da napusti varoš – zaključili su Rumijevi učenici – njihov učitelj bi se sigurno vratio svom normalnom biću. Protivljenje Šemsu je toliko naraslo da su posmatrači predviđali da će derviš biti ubijen ili nasilno odveden. I upravo tada je Šems napustio Konju i otišao u Damask. Ali, na zaprepašćenje Rumijevih učenika, njihov učitelj se nije “prizvao pameti“. Oči mu behu prazne i delovao je kao da je izgubljen u praznini. Sat za satom kružio bi oko direka u svom vrtu, tragajući za središtem svog postojanja.

Na kraju je Sultan Valad u očajanju poveo grupicu Rumijevih privrženika u potragu za Šemsom. Kad su ga pronašli u Damasku, obasuli su derviša poklonima i počastima i preklinjali ga da njihovom učitelju vrati radost i zdravu pamet. Narod se poređao na ulicama da gleda kako se povorka vraća za Konju. Šems-e Tabriz je u svom dronjavom crnom kaputu jahao belog konja, dok je Sultan Valad hodao pokraj njega držeći uzengiju.

Kad mu se gospodar vratio, Rumi je bio u ekstazi, ali podozrenje i ljubomora su rasli. Nastale su dve sukobljene frakcije – oni koji su bili spremni da trpe Šemsa i prihvate Rumija takvog kakav je sada postao, i oni koji su bili još odlučniji da se otarase tog derviša. Izbio je nered, i bilo je ubijenih na obe strane, uključujući i jednog Rumijevog sina. Šems-e Tabriz je za vreme te tuče nestao bez traga – verovatno je bio umoren. To se dogodilo 1248. godine, kad je Rumiju bila četrdeset i jedna.

Mesecima je ojađeni Rumi kružio oko direka u vrtu, vrteći se i obrćući i stalno ponavljajući Božje ime. Pošto mu je svest bivala sve zadubljenija u beskrajno, taj ples žalosti je vremenom postao ples radosti i zanosa. Rumijev ples, koji je postao čuven kao ples obrćućih derviša, predstavlja simbol traganja zaljubljenika za Božanskim Voljenim, davanja Božje milosti aspirantu, kao i božanske teme stvaranja. Dok se svet neprestano okreće, svest se širi a forme se pretvaraju u više forme, dok na kraju tragalac ne postane Biće za kojim je tragao. Preobraženje Rumijevog ego-uma u božanski ego njegovog učitelja trajalo je nekih deset godina dok nije bilo sasvim dovršeno. A tada je iskusio konačnu promenu, i prevazišao čak i svog učitelja. «Ja nisam Šems od Tabriza», rekao je. «Ja sam čista svetlost.»

I bio je oličenje ljubavi. Zračeći blaženstvo i samilost, živeo je u stanju spontane kreativnosti. Pesme velike dubine i lepote tekle su mu sa usana, a njegovi učenici imali su pune ruke posla zapisujući i prepisujući bukvalno hiljade pesama i priča koje su nam danas poznate.

Evo mog prevoda jedne Rumijeve pesme.

Tražio sam ga u crkvama i katedralama.

Ali ne, on tamo nije bio.

Lovio sam ga po hramovima Šive, Krišne, Kali.

Ali ni traga od njega ne nađoh.

Pretražio sam pagode i piljio u oči kamenog Bude.

Nije bilo znakova da je tamo.

Zavirivao sam u islamske džamije i minarete,

i ljubio svetu Kabu.

Ali ne, ni tamo nije bio.

Konačno se zagledah u vlastito srce,

i tamo ga nađoh kako se krije iza mojih želja.

Sve vreme je bio tamo,

i smešio mi se.