Mirabai

Mirabai: Hindu princeza, prosjakinja i svetica

(1498 – 1549)

Voljeni, po celom svetu Te tražim,

gladna Tvoje ljubavi.

Ako Ti se ushte, Ljubavi, učini od moga tela fenjer,

i neka moje srce bude fitilj.

Napuni taj fenjer nektarom moje ljubavi.

I onda pusti da fenjer gori, i gori, i gori,

dok se fitilj mog srca ne pretvori u prah

pred tvojim krasnim lotos-stopalima.

Više ne mogu da podnesem odvojenost od Tebe.

Učini me lično svojom, Voljeni;

učini da budem Jedno sa Tobom.

Učini me ljubavlju pošto si Ti ljubav.

Voljeni, Savršeni!

-Mirabai

U neplodnim brdima i starim selima Radžastana, u severozapadnoj Indiji, vreme ne znači mnogo. Život se danas odvija na gotovo isti način kao i pre pet vekova, kad se rodila svetica Mirabai. Volovske taljige i dalje škripe prašnjavim drumovima. Seljaci i dalje obrađuju polja drvenim plugovima koje vuku bivoli. Žene, crnooke i graciozne, i dalje dovlače vodu sa istih bunara ograđenih kamenom i drže u ravnoteži krčage i ćupove na glavama dok se njišući kreću stazama između polja prosa. A u Mira Mandiru, Krišninom hramu kod Ćitora koji je Radža Bađ sagradio za svoju lepu rani Mirabai, ljudi se i danas klanjaju Gospodu Krišni i pevaju bađane koje je Mirabai napisala svom Voljenom.

Malo je zapadnjaka koji su čuli za Mirabai. U Indiji, međutim, ona je duboko poštovana zbog svoje lepote, divnih pesama, predanosti Bogu i životu nesebičnog služenja. Ona je bila kraljica koja se odrekla bogatstva i položaja da bi obožavala Boga onako kako je želela – da bi siromašna tumarala sva ozarena u svojim ritama. Mirabai je bila ljubavnica Boga čija vera je bila tolika da se otrovni napitak koji su joj dali njeni neprijatelji pretvorio u nektar na njenim usnama. Njena slava se još za njenog života tako daleko raširila da kažu da je car Akbar, mongolski vladar Indije, prerušen došao da se pokloni njenim stopalima. Za jednog muslimanskog vođu je klanjanje bilo kom ljudskom biću predstavljalo jeres, ako ne i verolomstvo. A još se pokloniti jednoj ženi i Hinduskinji…!

Mirabai se rodila krajem petnaestog stoleća, i bila je jedina kći kneza Radžputa koji je ubrzo potom bio ubijen u boju sa mongolskim osvajačima Indije. Poznata kao Mira, odrasla je u palati svog strica, koji je vladao kraljevstvom Mevar.

Dete je jednog dana videlo svadbenu povorku. Njena majka joj je obratila pažnju na divnu nevestu u zlatno-brokatnom sariju i na blistavog mladoženju. Mira je bila očarana. «A gde je moj mladoženja, majko?», zapitala je.

Majka se nežno nasmešila. «Gospod Krišna je tvoj mladoženja, mila.»

Od tog dana Mira je sebe doživljavala kao nevestu Sri Krišne, Avatara ili Bogočoveka. Prema vedantičkom nauku, Bogočovek s vremena na vreme preuzima ljudsko telo zarad dobrobiti čovečanstva. Iako je Krišna u formi čoveka živeo hiljadama godina pre Mire, ona ga je prihvatila kao svog ličnog Voljenog. Uskoro potom, jedan lutajući sadu došao je u palatu i dao Miri mali kip Gospoda Krišne. Dete je zagrlilo taj predmet i često igralo, pevalo i molilo se pred kipom.

Mira je postala prelepa mlada žena. Kad je imala šesnaest godina verili su je sa Bađ Radžom, prestolonaslednikom Ćitora. Pre venčanja Mira mu je rekla: «Biću ti nežna i verna supruga. Ali, moraš da shvatiš da je Gospod Krišna moj život i moj večni Voljeni.»

Bađ je bez rasprave prihvatio Mirinu predanost Gospodu. «Ako moram s nekim da delim tvoju ljubav», rekao je, «neka je delim s Najuzvišenijim od Uzvišenih. Jer, ne bih mogao da te delim sa bilo kojim smrtnikom.»

Nedugo posle venčanja umro je Bađov otac. Tako je Radž postao radža (kralj), a Mira rani (kraljica). Ta promena položaja nije imala nikakvog uticaja na Mirin verski žar. Nastavila je da obavlja obrede arti, puđe i kirtana pred statuicom Gospoda Krišne, i da u zanosu pleše da bi pružila zadovoljstvo svom Božanskom Voljenom.

Mira je svakodnevno obilazila siromašne seljake u svom okrugu, davala im hranu i potporu i učila ih svojim ljubavnim pesmama upućenim Krišni. Molila se s lutajućim saduima, dervišima i prosjacima, i pojala Krišnino ime gde god da je išla.

Mada je Bađ ostao popustljiv prema duhovnoj revnosti svoje supruge, njegovu rodbinu je ljutilo njeno ponašanje, te su nastojali da zatruju kraljev um protiv nje. Čak i posluga u palati je pričala o neuobičajenoj rani. U pokušaju da prekine ogovaranje, Bađ je podigao posebno svetilište i dao ga Miri na raspolaganje. Mira je to s ljubavlju prihvatila i pozvala sve sadue i prosjake da tamo bogosluže s njom, što je silno uvredilo njene srodnike s muževljeve strane.

Kako je vreme prolazilo, lutajući isposnici i bakte posvuda su razglasili pesme i priče o lepoti i svetaštvu kraljice Mire. Duhovni tragaoci su u gomilama dolazili da dobiju Mirabain daršan (blagoslov njenog prisustva) i da je čuju kako peva svoje nadahnjujuće bađane.

Onda se dogodila tragedija. Kralj je bio ubijen dok je predvodio svoju vojsku protiv muslimanske armije. Sa dvadeset i tri godine Mirabai je postala kraljica udovica. Bađov brat Ratan Sing postao je krunisani kralj Ćitora.

Ratan Sing i njegova supruga uvek su bili kritički raspoloženi prema Mirabai. Smatrali su da njeno javno pokazivanje religioznosti  ne dolikuje jednom članu kraljevskog domaćinstva. A najstrašnije im je bilo to što je odbila da obavi drevni ritual suti – da se baci na pogrebnu lomaču mrtvoga muža. («Božanski Voljeni može da me uzme kad god to poželi», rekla je.) I, da stvar bude još gora, ona svoje vreme ožalošćenosti nije provodila u samoći nego u društvu svojih prijatelja derviša, uz igranje i pevanje ljubavnih pesama Krišni.

U jednoj od tih pesama, Mira je napisala:

Izabrala sam društvo pustinjaka

i ushićeno igrala sa njima.

Pojala sam ime moga milog Krišne,

dok je rodbina mislila da sam izgubila razum.

Kažu da je trebalo da umrem u plamenu

na pogrebnoj lomači mog muža.

No, moj Voljeni nije ljut na mene,

pa zašto bi se, o zašto, Mira potresala?

Pošto nisu bili u stanju da obuzdaju Mirino ponašanje službenim sredstvima, kralj i kraljica su skovali zaveru da je ubiju. Poslali su joj korpu s cvećem u kojoj je bila sakrivena smrtonosna kobra. Sluga koji joj je doneo taj poklon rekao je Mirabai da je to šaligram (religijski simbol). Mira je ljubazno primila poklon, a kad je podigla poklopac korpe, unutra se zaista nalazio šaligram. Kasnije je napisala:

Nakon što je Mira javno igrala i pevala,

kralj joj je poslao zmiju u korpi.

Pomolila se i okupala i pogledala unutra,

i tamo pronašla svog Voljenog u bronzi.

Opisala je i druge pokušaje njenog ubistva:

Znam da me je kralj napojio otrovom,

ali Krišnina milost spasla me je zla

. . . . . . . . . . .

. . . Kraljica je poslala ležaj od eksera

da Mira na njemu spava.

Kad je noć pala i Mira zaspala,

ležala je kao da je na perju.

U jednoj priči se kaže da je kralj naredio Miri da se udavi. Ona je pokorno pokušala da postupi po njegovom nalogu, ali reka nije htela da je primi. Voda se podigla i izbacila je natrag na obalu.

Konačno, oneraspoložena nezadovoljstvom u palati prouzrokovanim njenim ushićenim načinom obožavanja Boga, Mirabai je napustila Ćitor i postala lutalica. Opevala je svoju ljubav prema Krišni gde god je odlazila i privlačila brojne posvećenike.

Kažu da je nakon što je stigla u sveti grad Vrindavan (u kojem je Krišna proveo detinjstvo, i gde se uz reku Jamunu nalazi hiljadu Krišninih hramova) primila daršan Svamija Ramanande (gurua velikog pesnika Kabira). Neki učenjaci veruju da je Mira postala Ramanandina učenica. Drugi ukazuju da je Ramananda verovatno umro pre nego što se Mirabai i rodila.

Postoji i priča po kojoj je Kabir jednom prilikom odbio da govori na jednom duhovnom skupu zbog toga što i Mira (očito izostavljena zbog svog pola) nije bila pozvana. Krasna anegdota, ali gotovo sigurno netačna. Prema zapisanim datumima, Miri nije bilo ni dvadeset godina kad je Kabir dobrano prešao stotu.

Neki drugi prikazi kažu da je Mirabai bila sledbenica Tulsi Dasa, čuvenog bakte iz severne Indije. A ima i onih koji tvrde da je njen guru bio Raidas, učenik Ramanande, i da je Raidas bio onaj lutajući sadu koji je devojčici Miri dao statuicu Krišne.

Posle Mirabainog odlaska iz Ćitora, to kraljevstvo su zadesile brojne nevolje. Ubogi narod, koji je mnogo voleo Miru, skoro da je podigao pobunu protiv kralja zbog njegovog postupanja sa njom. Kao da je čak i priroda osuđivala radžu Ćitora, jer je njegovo domaćinstvo napala teška bolest, a i monsun je izostao, tako da su usevi propali. Kralj se u očajanju pokajao zbog kinjenja i progona Mire. Prerušen je otputovao u Mevar, gde se Mira nastanila u kraljevstvu svog strica.

Kad su se kralj i grupa bramina koji su ga pratili našli u prisustvu Mirabai, pali su joj pred noge i preklinjali je za oproštaj, koji im je ona smesta dala. Ali, kad su je zamolili da se vrati u Ćitor, rekla im je da bi morala da pita Gospoda Krišnu za savet u toj stvari. Povukavši se u svetilište radi uputstva, molila se pred kipom Krišne. Legenda kaže da je kip oživeo i raširio ruke da prihvati svoju ljubljenu nevestu, i duša Mirabai sjedinila se s njenim Božanskim Voljenim.