Tereza Avilska

Tereza  Avilska

(1515 – 1582)

Pre više od četiri stotine godina, nedugo nakon što je Kolumbo učinio epohalne plovidbe u Novi Svet, i dok je Mirabai u Indiji pevala svoje pesme ljubavi prema Krišni, još jedna žena-svetac živela je u Španiji. Poput Mirabai, i Tereza je doživljavala ushićujuće vizije i često je bila usplamtela od ljubavi prema Bogu. Međutim, Tereza nije otvoreno pokazivala tu ljubav prema svom Voljenom. Dok je Mirabai pevala i igrala na ulicama, Tereza je živela u samostanu, gde je ponašanje bilo strogo nadgledano, a ispoljavanja strasti (čak i one koja je usmerena ka Bogu) nailazila su na veliko neodobravanje. Indija je u šesnaestom stoleću bila prožeta slobodnim duhom bakti, dok je Španija trpela paranoju inkvizicije.

Bilo je to vreme u kojem je jedna mlada Špankinja dobrog vaspitanja imala samo dva realna izbora: da se uda i zasnuje porodicu ili da ode u samostan. Crkva je nadgledala sve vidove života, a inkvizicija je primoravala na povinovanje uz krajnje realnu pretnju mučenja i smrti. Godine 1492, sedam stoleća posle arapskog zauzimanja Španije, iz zemlje su bili isterani i poslednji Mavari. Kad je muslimanska pretnja konačno uništena, kralj Ferdinand i kraljica Izabela (koji su poslali Kristofora Kolumba na njegove ekspedicije u Amerike) izdali su ukaz kojim se proteruju svi Jevreji. Jedini način na koji su Jevreji mogli da ostanu u Španiji bio je da odbace judaizam i preobrate se u hrišćanstvo.

Poslednjih decenija na svetlo dana su izneti dokazi koji nagoveštavaju da je Tereza bila jevrejske krvi, i da je njena porodica prešla u hrišćanstvo kako bi izbegla kinjenje i proterivanje. Ukoliko su tačne, te činjenice samo čine priču o Terezi još neobičnijom i značajnijom.

Tereza Avilska (koja je kao kaluđerica uzela ime Tereza Isusova) bila je zaista izvanredna osoba. Čak i ako zanemarite njeno svetaštvo i duhovna iskustva, još uvek je bila briljantna i očaravajuća u svetovnom smislu. Jogunasta, oštroumna, okretna i šarmantna, znala je kako da postigne što naumi. Imala je jaku umetničku sklonost i bila je nadaren pisac, sjajan organizator i inovator. Uvek praktična, nekako je nalazila vremena da održava strasnu ljubavnu vezu sa Isusom Hristom koja je trajala decenijama i proizvela ponešto što spada u najizvrsniju mističnu literaturu sveta.

Rođena je 28. marta 1515. godine, i bila je jedno od devetoro dece Don Alonsa Sančeza i Cepede i njegove žene Donje Beatris. Kad je imala samo nekih sedam godina, ona i njen jedanaestogodišnji brat Rodrigo zajedno su čitali klasično delo Životi svetaca. Bili su očarani kad su pročitali da je blaženstvo Bogosvesti “večno“. Tereza i Rodrigo stali su da ponavljaju “Večno, večno, večno“, i to ponavljanje je imalo pozitivan učinak na njihovu svest. «Usled stalnog izgovaranja tih reči», napisala je u svom Životopisu (njenoj duhovnoj autobiografiji), «naš Gospod je blagoizvoleo da steknem trajan utisak o putu istine još dok sam bila dete.»

Sa sedam godina teži mučeništvu

Kad su deca pročitala o hrišćanskim mučenicima kojima su muslimani odrubili glave, Tereza izjavljuje: «Imala sam silnu želju da umrem mučeničkom smrću – ne zbog bilo kakve ljubavi prema Njemu koju bih osećala, već da bih mogla što je brže moguće da stignem do uživanja u tim velikim radostima za koje sam pročitala da postoje samo na Nebu; i često sam sa svojim bratom raspravljala o načinu da postanemo mučenici.»

Tako su dvoje dece, od sedam i jedanaest godina, pravili planove da pobegnu od kuće, da putuju «tražeći svoj put zarad Božje ljubavi» i da nekako pređu Gibraltarski moreuz i stignu u zemlju Mavara, gde bi im sigurno bile odrubljene glave (bili su ubeđeni u to), zbog čega bi bili odvedeni pravo na Nebo.

I stvarno su pokrenuli svoj plan, šmugnuvši iz kuće i napustivši grad kroz kapiju Adađa. Kad su prešli most van gradskog atara, primetio ih je njihov stric i vratio kući. Njihova majka je već obišla čitavu Avilu tražeći ih. Kad su upitana šta su planirala, deca su sve priznala, a Rodrigo je tvrdio da on nije nimalo kriv i da ga je sestrica nagovorila na to.

Kao mlada devojka Tereza je prosto gutala priče o romantičnoj ljubavi i viteštvu, a tu naviku je pokupila od majke. Imala je trinaest godina kad joj je majka umrla. U svom Životopisu piše kako je plačući otišla do kipa Device Marije u avilskoj katedrali (u kojoj se taj kip i danas nalazi) i molila Mariju da joj bude majka. Moguće je da su neveseli život njene majke i mnoge teške trudnoće imali udela u kasnijoj Terezinoj odluci da postane kaluđerica.

Tereza čini “smrtni greh“

Tereza je kao tinejdžerka bila društvena i omiljena. Sa petnaest-šesnaest godina su je njena rođaka i još jedna neimenovana osoba navele na neku vrstu nedozvoljenog ponašanja. Dok je bila “zaslepljena strašću“, kaže, počinila je “smrtni greh“. Otac ju je zbog toga smestio u augustinski samostan ‘Naša Milostiva Gospa’, koji je bio vrsta internata za ćerke iz imućnih porodica.

Tereza se prilično dobro prilagodila samostanskom životu odvojenom od sveta, ali nije je zanimalo da od toga napravi karijeru. U stvari, kako nam kaže, bila je “krajnje protivna da bude kaluđerica“. No, do vremena kad se posle osamnaest meseci razbolela i bila poslata kući, počela je da posvećuje ozbiljnu pažnju toj mogućnosti.

To nije bilo zbog nekakvih uzvišenih stremljenja, uverava nas ona, nego isključivo iz straha od Pakla. Pošto joj je zdravlje bilo vrlo loše, plašila se da će umreti ne postigavši stanje Milosti koje je samostanski život trebalo da proizvede. Njeno stanovište je bilo gotovo isto kao ono koje je ispoljavala kad je imala sedam godina. Želela je da dospe na “brzu prugu“ do Spasenja.

Nekoliko godina kasnije, kad je imala oko dvadeset godina, nedvosmisleno je odlučila da stupi u karmelićanski samostan Hristovog utelovljenja u Avili. Međutim, njen otac se usprotivio i odbio da joj da dopuštenje. Tako je 1536. godine po drugi put pobegla. I opet je nagovorila jednog od braće da pođe sa njom – on da bi otišao u obližnji manastir a ona u Hristovo utelovljenje. Šmugnuli su iz kuće pre zore, i kad je Tereza stigla do samostana igumanija je poslala glasnika kod Don Alonsa, koji je odmah dao svoj pristanak da mu kći postane kaluđerica.

Na rubu smrti

Uskoro posle dolaska u samostan, Tereza se teško razbolela. Nismo sigurni o kakvoj se tačno bolesti radilo (što daje podsticaja onim piscima koji Terezu svrstavaju u histerične, epileptične i seksualno frustrirane žene), ali ona piše o učestalim srčanim udarima, nastupima nesvestice, visokoj temperaturi, žestokom bolu, nesposobnosti da jede, gubljenju težine i nesanici.

Lekari koje je njen otac poslao u samostan zaključili su da ona umire od sušice i da ne mogu da joj pomognu. Tereza je odvedena kući da tamo umre. I po mišljenju lekara koji su je negovali, zaista je i umrla. Kad se iznenada povratila posle četiri dana u dubokoj komi, već su bile obavljene pripreme za sahranu i poslat je jedan broj kaluđerica da donesu telo. Kad se probudila, Tereza je ustanovila da su joj oči već bile zalivene voskom, kao što je u to vreme bio običaj.

Terezin opis njenog stanja u to vreme je užasan. Izgrizla je sebi jezik “na komadiće“, sve kosti kao da su joj bile iščašene, a čitavo telo bilo je u modricama i otečeno. (Naravno, ti simptomi ukazuju na epileptične napade ili grčeve.)

Delimično paralizovana na tri godine

Odneta je natrag u samostan, gde je oko tri godina ostala delimično oduzeta. Smatrala je da joj je mnogo bolje kad je mogla da se kreće na šakama i kolenima! No, na kraju se oporavila i mogla je da preuzme svoje redovne dužnosti kaluđerice, koje u tim danima uopšte nisu bile stroge i isposničke. Većina karmelićanskih samostana toga doba, uključujući i Hristovo utelovljenje, funkcionisali su po ležernom, “ublaženom“ pravilniku. Kaluđericama je bilo dopušteno da nose nakit i šminku, da drže životinje ljubimce, da primaju posetioce oba pola u gostinskoj sobi, i da maltene po volji dobiju posebnu dozvolu da napuste samostan. Kao što može da se pretpostavi, bilo je mnogo glasina o neumesnom i skandaloznom ponašanju kaluđerica, a takođe i sveštenika. Upravo zbog “previše slobode“ u karmelićanskim samostanima tog vremena Tereza je, mnogo godina kasnije, uvela neophodne reforme.

Kako su godine prolazile, Terezino zdravlje se postepeno popravljalo. “Ushićenja“ i ekstatični transovi koji su kasnije postali redovan deo njenog života kao da su popravili i njeno zdravlje. Barem je ona verovala u to. U svojoj autobiografiji nam kaže da je ustanovila da što manje pažnje posvećuje svom telu i njegovim bolestima, to bolje se oseća. (Da li ovo zvuči kao histerična ličnost?)

I pored toga što je bila primalac posebnih “milosti“ od Gospoda već posle kratkog perioda provedenog u samostanu, Tereza je dvadesetak godina bila raspeta između Boga i sveta. Tokom jednog teškog razdoblja čitavih godinu dana se uopšte nije molila! Kako sama kaže, u vreme koje je svakog dana određeno za molitvu i meditaciju ona se samo pretvarala da to čini, dok su joj misli bile usmerene na časovnik!

Svako ko pročita Terezine knjige ne može da joj ne bude zahvalan na iskrenosti i čestitosti. Ipak, razočarani smo kada svoje slabosti pripisuje tome što je pripadnica slabijeg pola. No, moramo da zapamtimo da su sve njene knjige bile napisane po direktnim nalozima njenih ispovednika i savetnika, koji su listom bili muškarci. U brojnim iskazima u kojima osuđuje sebe i u zabeleškama o nedostacima i glupostima žena uopšte, ona verovatno odražava mišljenja potpuno muške hijerarhije u katoličkoj crkvi, koja je naravno u svako doba imala moć da je prijavi inkviziciji.

Godine ljutog bola praćenog silnim blaženstvom

Tereza kaže da su njenih prvih dvadeset godina u samostanu predstavljale «najmučniji život koji se može zamisliti zato što nisam imala ni slasti u Bogu ni uživanja u svetu.» No, na kraju se probila kroz taj izuzetno težak period i počela da ima ekstatične vizije u kojoj joj se Hrist često obraćao, a ponekad se čak i pojavljivao pred njom. Imala je neverovatna iskustva “jedinstva“ sa Božanskim Voljenim; blažena stanja u kojima joj je telo bivalo hladno, kataleptičko i naizgled beživotno. Mnoga od tih stanja možda su bila isto što i viši samadi kod jogija. Često je bila u silnim “zanosima“ u kojima joj je telo zaista lebdelo. Ti zanosi su joj bili posebno neugodni kad su nastupali u prisustvu drugih, jer su bili povod za silna prepričavanja i glasine.

Jedna levitacija se desila za vreme mise na Praznik Sv. Josifa, kojoj su prisustvovale mnoge “istaknute dame“ i drugi gosti. Tereza je klečala kad je osetila da će to nastupiti, te se uhvatila za gvozdenu rešetku u pokušaju da se zadrži dole. Tad je već bila nastojnica samostana, i njene kaluđerice su se okupile oko nje kako bi sprečile da bude izložena svačijem pogledu; no uprkos svim pokušajima da je obuzdaju, njeno telo se podiglo u vazduh pred biskupom Avile koji je držao Božju službu.

Kasnijih godina, kad je Ivan od Krsta postao Terezin prijatelj i duhovni savetnik, to dvoje svetaca su, dok su razgovarali u gostinskoj sobi samostana, navodno viđeni kako istovremeno levitiraju.

Ali, do tog srećnog vremena kad je konačno imala poverljivog prijatelja i ispovednika koji je shvatao kroz šta ona prolazi, Terezine vizije i “obrti“ nanosili su joj veliku patnju. Isprva je mislila da ju je možda zaveo Satana; ali pošto je svako takvo iskustvo uvećavalo njenu ljubav prema Bogu i potkrepljivalo njeno unutarnje uverenje da sve to čini Bog, sumnje su bile nadjačane. Ipak, kad je opisivala svoja iskustva savetnicima i ispovednicima, oni su obično odbijali da poveruju da bi Bog ukazao takvu milost nekome tako grešnom kao što je Tereza za sebe govorila da jeste.

Odlučno su utvrdili da je Terezu zaveo Satana. Savetovano joj je da uvek načini znak krsta kad se takvi “prividi“ dogode, i da osim toga pokaže svoje preziranje svakog ispoljavanja ili vizije tako što će im “pokazati prst“, što predstavlja prezrivi gest koji se i danas koristi za ispoljavanje prostote, ali nadamo se da to ne čine sveci i ostali iskreni tragaoci! Tereza kaže da su, kad je poslušala savet svojih ispovednika, vizije postale još ubedljivije i da je osećala još veće blaženstvo.

Razume se, Tereza je na kraju shvatila da zna mnogo više o duhovnoj stazi od svojih ispovednika. A budući da se zavetovala na poslušnost, bila je u strašnoj neprilici. Treba li da “pokaže prst“ Isusu Hristu samo zato što su joj njeni savetnici u svom neznanju to naredili? Da bi rešila to teško pitanje, otišla je Isusu po savet, i On joj je rekao da uvek treba da se povinuje svojim starešinama kao što se zavetovala. Ali je dodao i to da će je On voditi u svim budućim razgovorima s njenim ispovednicima, i da ne treba da brine pošto će se On pobrinuti da se situacija uskoro popravi.

I stvari su zaista krenule na bolje. Pravi Božji čovek, i istinski svetac, Petar od Alkantare, ušao je u Terezin život i pružio joj mnoge korisne savete i drugarstvo. Ostali su prijatelji do kraja njegovog života, pa i kasnije, jer joj se on i posle smrti često javljao, dajući joj savete i upute sledećih dvadeset godina, dok i ona nije napustila ovaj svet.

U svom Životopisu Tereza objašnjava svoj zdravorazumski pristup duhovnosti. Ona kaže da koliko god da možda žudimo za Bogom, ne treba da zapostavljamo telo. Moramo redovno da jedemo i upražnjavamo telesno kretanje (“Idite u polja“). Ne bi trebalo da zanemarujemo prijatelje i druge aspirante, i svakog dana treba da deo svog vremena posvetimo “prijatnom opštenju“ s drugima.

Meditacija je važna, ali iskustvo Hristovog prisustva u našoj svakodnevici je još važnije. Njene napomene na ovu temu podsećaju nas na Brata Lorenca, karmelićanskog laičkog monaha koji je živeo stotinjak godina posle Tereze i svoj život zasnivao na iskustvu Božjeg prisustva. I Tereza je govorila o nalaženju Boga u kuhinji među šerpama i loncima, a to je još jedna praksa koja se obično pripisuje Bratu Lorencu.

Tereza je napisala: «Duša takođe može da se smesti u blizini Hrista i da se privikne na mnoge činove ljubavi upućene Njegovom svetom Čovečanstvu, i da neprestano boravi u Njegovom prisustvu, i da mu se obraća, da mu se moli u nevolji i da mu se požali na svoje probleme; da bude razdragana s Njim u svojim radostima, a da ga ipak ne zaboravi zbog tih radosti. I sve to ona može da čini bez utvrđenih molitvi, putem reči koje pristaju njenim željama i potrebi.

«To je izvanredan način da se napreduje, i to vrlo brzo. . . . To iskustvo Hristovog prisustva je korisno u svim stupnjevima molitve i predstavlja najsigurniji način stizanja do prvog stupnja i brzog dospevanja do drugog; a što se tiće završnih stupnjeva, ono nas čuva od onih opasnosti koje đavo može da prouzrokuje.»

Njen plan da reformiše samostane

Što je duže živela u Hristovom utelovljenju, Tereza je sve više osećala da je zgrada Crkve potkopana lenjošću, požudom i raskošnim životom. Hrist je u nju usadio želju da utemelji jedan samostan koji bi se pridržavao “primitivnih“ pravila prvobitnog karmelićanskog reda koji je u dvanaestom veku živeo pokraj planine Karmel u Libanu. Terezin san je bio da osnuje samostan “bosonogih Karmelićana“ koji bi funkcionisao lišen potrebe za javnim prilozima.

Kaluđerice ne bi imale nikakav luksuz ni slobode dopuštene u samostanu Hristovog utelovljenja. Naglasak bi bio na molitvi i kontemplaciji. Svaka žena koja je iskreno zainteresovana da pronađe Boga bila bi primljena bez obzira na svoja novčana sredstva i društveni položaj. (Po utvrđenom “ublaženom“ pravilu, samostani su obično primali samo devojke koje su to mogle dobro da plate.)

Tereza je znala da će se suočiti sa brojnim preprekama i da može da očekuje snažno protivljenje crkvene hijerarhije, a da se ne spominju hiljade kaluđerica koje su uživale u datim slobodama. Retke osobe kojima je izložila svoj plan složile su se da je to načelno dobra ideja, ali da ne može da se sprovede u delo. Nije bila primenljiva. Kako da rukovodite samostanom bez priloga?

Kad se Tereza obeshrabrila i bila sklona da napusti svoj plan, Hrist joj se jasno i odlučno obratio i naredio joj da nastavi da radi na njemu. Uveravao ju je da će na kraju uspeti.

Negde u to vreme su joj dva njena velika prijatelja i sabrata sveca, Ivan od Krsta i Petar od Alkantare, ponudili pomoć i tražili od nje da nikako ne odustaje. Nastavila je da radi u tajnosti, pošto je postojala velika opasnost da bi joj njeni direktno pretpostavljeni zabranili da radi na tome kad bi saznali za njene planove. Ipak, mnogi u samostanu Hristovog utelovljenja znali su šta radi i to je izazivalo rđava osećanja.

«U celom samostanu sam tada nailazila na neprijateljstvo», pisala je, «zbog toga što sam htela da osnujem drugi samostan sa strožijim pravilima. Govorili su da sam uvredila svoje sestre; da među njima mogu da služim Bogu isto kao i drugde, jer među njima ima onih koje su mnogo bolje od mene; da ne volim tu ustanovu, i da bi bilo bolje da pribavim veća sredstva za nju nego za neku drugu. Neki su rekli da bi trebalo da budem smeštena u zatvor; drugi, ali njih nije bilo mnogo, su me u izvesnoj meri branili. Mogla sam i sama da uvidim da su uglavnom bili u pravu, i ponekad sam se izvinjavala; a pošto nisam mogla da im otkrijem glavni razlog, naime zapovest od Gospoda, nisam znala šta da radim, i zato sam ćutala.»

Hrist okreće ključ

Konačno je, kao nekim čudom (a Tereza je verovala da se radi o božanskom posredovanju), dobila odobrenje starešine reda, koji je bio zadužen za sve verske ustanove u toj provinciji. Negde u isto vreme je jednoj gospođi iz visokog staleža, Donji Luizi de la Korda, sestri vojvode i udovici nadbiskupovog bliskog rođaka, bilo potrebno duhovno vođstvo te je od starešine reda zatražila da ovlasti Terezu da se preseli u njen dom i da je savetuje.

Narednih meseci Tereza je imala slobodu da neometano radi na unapređenju novog objekta. No, tada su građani Avile počeli bučno da protestuju. Vređala ih je pomisao da će morati da podrže grupu siromašnih kaluđerica koje su pokušavale da žive od zemlje.

Međutim, sve se ipak nekako poklopilo i stvar je profunkcionisala. Tereza je otvorila manastir i samostan Sv. Josifa. Pravila su bila stroga, u skladu s pravilima izvornih Karmelićana. Ponovo je uveden post, kao i prilagođeno vegetarijanstvo. Jeli su se riba i živina, ali ne i crveno meso. Kaluđerice su nosile prostu odeću bez nakita, i zavetovale se na čednost, siromaštvo, povučenost i ćutanje. Živele su od donacija i onoga što su mogle da zarade od predenja, tkanja, baštovanstva i zanata. Nisu bile bukvalno bose, već su nosile proste sandale od konopca. Osim sati određenih za ćutanje, meditaciju i molitvu, kaluđerice su uživale u pevanju, duhovnom plesu, poeziji i pričanju priča.

Nakon što je s uspehom utemeljila samostan Sv. Josifa, Tereza je nastavila da reformiše brojne samostane i uz to je osnovala još sedamnaest novih, koji su bili zamišljeni kao istinski primeri za zajednicu, i koji su pokazivali kako bi trebalo da izgleda manastirski život. Obavljajući taj posao, Tereza je mnogo putovala po lošim drumovima u neudobnim kočijama, često boraveći u prljavim svratištima punim prostog sveta. Reforme nikad ne idu lako, naročito kad imate posla s katoličkom crkvom u kojoj dominiraju muškarci. No, Tereza je bila vešt političar, s velikom moći ubeđivanja. Jedan od njenih ispovednika jednom je rekao: «Bože dragi! Radije bih imao posla sa svim bogoslovima ovog sveta nego s tom ženom!»

Posle izvesnog broja godina bilo joj je naloženo da se vrati u samostan Hristovog utelovljenja kao nastojnica. To je među kaluđericama tog samostana izazvalo preneraženost i metež. A ni Tereza nije želela taj položaj na kojem bi bila zadužena za iste one kaluđerice s kojima je živela i radila dvadeset i pet godina. Međutim, nije imala izbora, i tako dobro je obavljala svoju dužnost da su sve kaluđerice za koje je bila odgovorna počele da je vole, pa čak i duboko poštuju.

Pa ipak, čak ni Tereza nije uspela da reformiše svoj vlastiti samostan! On nije usvojio Terezinu karmelićansku reformu sve do 1940. godine! No, danas tamošnje kaluđerice žive isposničkim životom radosti i stvaralaštva. Naši dragi prijatelji Džejn Hejns (sada pokojna) i njen sin Čarls mnogo puta su posećivali samostan Hristovog utelovljenja i rekli su nam da su Terezin duh i njena silna ljubav prema Hristu tamo itekako živi u današnje vreme.

Hrist joj daje zadatke u svetu

U godinama koje su usledile, i u kojima je Tereza imala veliki uticaj, Hrist joj je često govorio da ode do određene osobe i kaže joj nešto određeno. Ponekad se Tereza energično protivila takvim nalozima svoga Gospoda. Jednom takvom prilikom mu je rekla: «Zašto ja, Gospode? Zar ne možeš direktno da se obratiš tom čoveku? Zašto mi daješ tako nezgodan zadatak?» A Gospod odgovori: «Pošto ne možeš da činiš velike stvari za Mene, želim da barem pomogneš drugima da Mi služe. Sem toga, taj čovek nije sklon molitvi i ne bi Mi verovao ako bih mu se obratio.»

Drugi put Tereza reče: «Gospode, zar nema i drugih – na primer, bogoslova – koji bi taj zadatak obavili bolje od mene, bedne grešnice, samo kad bi im se Ti obratio?»

Hrist odgovori: «Bogoslovi ne čine ništa da bi stupili u lični odnos sa Mnom. Pošto Me oni odbacuju, Ja moram da izaberem žene da pred njima otvore Moje srce i govore o stvarima koje se Mene tiču.»

Kad joj je Gospod 1575. godine rekao da ode i reformiše manastir Paterna, a ona se uplašila i silno zabrinula, Gospod reče: «Čega se plašiš? Šta možeš da izgubiš? Samo život, koji si mi toliko puta ponudila. Pomoći ću ti.»

U svojoj autobiografiji Tereza izlaže dirljivu priču o tome kako je Hrist poslao jednog anđela da joj otvori srce. To je bilo 1559. godine, kad je imala četrdeset i četiri godine. Napisala je:

«U ruci mu videh dugačko koplje od zlata, a na gvozdenom šiljku kao da beše neki plamičak. Povremeno mi ga je zarivao u srce, i prodirao njime u samu moju utrobu; kad ga je izvlačio, kao da je izvlačio i nju, i ostavljao me svu zapaljenu od silne ljubavi prema Bogu. Bol je bio toliki da me terao na ječanje; a ipak, slast od tog prekomernog bola bila je tolika da nisam mogla da poželim da budem izbavljena od njega. Duša više nije zadovoljna ničim manjim od Boga. Bol nije telesan, nego duhovan . . . . Milovanje te tako slatke ljubavi sad se događa između duše i Boga, i ja molim Boga da bude tako dobar i učini da to dožive oni koji možda misle da lažem.

«U danima kad je to trajalo išla sam naokolo kao da sam van sebe. Nisam želela nikog da vidim i ni sa kim da pričam, već samo da gajim svoj bol, koji je za mene bio veće blaženstvo od onog koje bi mogle da mi pruže sve stvari ovog sveta.»

Tereza je umrla 1582. godine, u dobi od 68 godina. Preminula je u stanju blaženstva, gledajući Hrista pred sobom i željna da se sjedini sa svojim Božanskim Voljenim.