Ramakrišna

Ramakrišna: ovaploćena ljubav

(1836 – 1886)

Godine 1836. u jednom zabačenom selu u Bengalu se u jednoj siromašnoj braminskoj porodici rodilo izuzetno i prerano razvijeno dete. Dobilo je ime Gadadar (“Nosilac žezla“, jedan od nadimaka koji se odnose na boga Višnua). U kasnijim godinama će svetu biti poznat kao Ramakrišna; to ime je sastavljeno od dve inkarnacije Višnua koje su Hindusima najdraže.

Od ranog detinjstva se Gadai, kako su ga zvali, razlikovao od većine dece. Mada je bio umiljat, zabavan i bistar, škola ga nije mnogo interesovala. Zapravo, tvrdoglavo je odbijao da uči aritmetiku. Bio je prirodni mimičar i glumac, ali je voleo i da bude sam. Odavao je utisak nekog ko ni od koga ne zavisi, ali su ga snažno privlačili Bog i duhovne teme.

Kad je imao šest ili sedam godina, Gadai je po prvi put iskusio stanje koje je jogijima poznato kao samadi. Dok je hodao ivicom nekog pirinčanog polja, pažnju mu je privukao veliki crni oblak koji je prekrio skoro celo nebo. Pod njim je letelo jato belih ždralova i Gadai je, ushićen njihovom lepotom, izgubio svest o telu i pao na zemlju. Slično iskustvo dogodilo se nekoliko meseci kasnije kad je dečak otišao sa nekoliko žena iz svog sela u obližnje svetilište.

Gadaijevi roditelji imali su malo izvora prihoda i brinuli su kako će njihov sin opstati u svetu. U to vreme je u društvenom uređenju Indije vladao kastinski sistem. Braminima, kao pripadnicima svešteničke klase, nije bilo dozvoljeno da se bave biznisom, pa čak ni da rade za nadnicu ili platu. Shodno tradiciji, njihovi životi su morali biti posvećeni molitvi i odricanju. Jedina prihvatljiva zanimanja za bramine bili su sveštenički i učiteljski poziv, u kojima se živelo od priloga onih kojima se pružaju usluge.

Čak ni kao tinejdžer Gadai još uvek nije pokazivao interesovanje da se posveti bilo kakvom ozbiljnijem učenju. Međutim, imao je prirodni dar za crtanje i pravljenje glinenih kipova božanstava, i pevao je kao anđeo. Osnovao je pozorišnu grupu u svom selu, u kojoj je i glumio i režirao.

Gadaijev brat Ramkumar (koji je bio dovoljno star da mu bude otac) vodio je malu školu sanskrita u Kalkuti. Ramkumar je brinuo za Gadaija i nagovarao ga da dođe u Kalkutu i živi sa njim. Nadao se da će šesnaestogodišnji Gadai imati koristi od provođenja vremena u školi i od mogućnosti koje pruža veliki grad. Gadaija nije privlačilo da živi u Kalkuti, ali je poslušno prihvatio savet starijeg brata.

Negde u isto vreme je jedna imućna žena iz Kalkute poznata kao “Rani“ odlučila da izgradi hram posvećen boginji Kali. U Indiji hramove obično grade pojedinci ili lokalne grupe, a ne verske organizacije. Ne postoji organizovana religija u zapadnjačkom smislu reči, a hramovi nisu mesta javnog bogosluženja. U Indiji se bogosluženje uglavnom obavlja u svom domu. Za narod je uobičajeno da odlazi u obližnje hramove i svetilišta da iskaže svoje poštovanje, a mnogi idu i na hodočašća na grobove nekih svetaca i duhovnih učitelja. Većinu hramova i svetilišta podižu bogati pokrovitelji, i posvećuju ih svom porodičnom božanstvu nadajući se da će time steći naklonost Boga.

Rani je kupila dvadeset jutara zemlje na reci Gang u Dakšinešvaru, nekoliko milja severno od Kalkute, i započela izgradnju više hramova koji i danas izgledaju skoro isto kao u vreme kad je Ramakrišna tamo živeo. U središtu je impresivni hram Kali sa tremom i dvorištem. Između reke i tog hrama nalazi se dvanaest malih Šivinih svetilišta. (Kali se smatra jednim vidom Šivine šakti, tvoračke sile. Kali je u hramu prikazana, kao oličenje Moći, kako stoji iznad Šive koji leži nauznak.) Pored glavnog hrama je i jedan manji posvećen Krišni i Radi, koji za Hinduse simbolizuju idealni odnos zaljubljene osobe i Božanskog Voljenog.

Dok se taj kompleks još gradio, Rani se, u potrazi za nekim pobožnim i učenim sveštenikom koji bi vršio službu u hramu Kali, obaveštavala kod mnogih uvaženih bramina, uključujući i Ramkumara. Na kraju je zaposlila samog Ramkumara, i ovaj je napustio svoju školu koja je ionako prolazila kroz težak period. Uskoro se i Gadai pridružio starijem bratu u Dakšinešvaru i ponekad mu pomagao u svakodnevnim obredima. Gadai je ostavio dubok utisak na Rani i na njenog zeta Maturu, koji je tu bio na funkciji upravitelja. Kada je 1856. godine Ramkumar iznenada preminuo dok je bio na nekom poslovnom putovanju, Matur je posao hramovnog sveštenika ponudio Gadaiju, kojem je tad bilo tek dvadeset godina.

Započinje intenzivno unutarnje traganje

Kad mu je umro brat, Gadai je izgubio svako interesovanje za svet oko sebe i započeo je intenzivnu unutarnju potragu za Bogom. Dok bi izvodio redovni obred arti – u kojem je pevao himne i mahao zapaljenim svećama pred Kalinim kipom – plakao bi i molio Svetu Majku da se pokaže. «O, Majko, da li stvarno postojiš?», vapio bi. «Jesu li svete knjige u pravu, ili je to samo poezija? Ako si stvarna, Voljena moja, pokaži mi se.»

Dan za danom je pitanje – da li ljudsko biće zaista može da spozna Boga? – jačalo u njegovom umu dok nije postalo opsesija. Ponekad bi zaboravljao da obavi obrede ili bi se izgubio u njima i isti pokret ponavljao satima. Izdvojio se u šikari pored zgrada svetilišta, zanemarivši svoje obaveze i zaboravivši na jelo. Kosa mu je postala duga i umršena, a zmije bi mu gmizale preko tela. Ljudi su dolazili da mu donesu hranu i stavljali su mu je u usta. Većina osoblja u zgradama hrama mislila je da je skrenuo pameću, ali Rani nije htela da sluša takve priče. «On je samo lud za Bogom», govorila je. «Ne uznemiravajte ga.»

I Matur je verovao u Gadaijevu iskrenost, ali je katkada imao svoje sumnje. Jedno vreme se bavio mišlju da Gadai oseća tako silnu privlačnost prema boginji Kali zato što je ceo život proveo u celibatu. Zato je Matur iznajmio prostitutke da dođu u Dakšinešvar i zavedu Gadaija. Kad to nije uspelo, Matur je čak odveo Gadaija u jedan kupleraj u Kalkuti. Kad se upoznao s tim ženama, Gadai je u njima video samo Svetu Majku i pao je u ekstatički zanos. Prostitutke su, ganute do suza, istrčale iz prostorije, a Matur je svog štićenika odveo natrag u Dakšinešvar.

Unutarnja vatra

Godinama je Gadaijevo telo gorelo od unutarnje vatre zbog koje su mu grudi bile jako crvene. Oči su mu često bile zakrvavljene, i posrtao je i teturao se kao pijanica. Jogijima je to ispoljavanje vrućine vrlo dobro poznato kao znak duhovnog buđenja, a i zapadni mistici su govorili o istom tom fenomenu. Prema budističkoj, hinduističkoj i sufijskoj tradiciji, ta unutarnja toplota je prouzrokovana buđenjem kundalini, iliti “zmijske moći“. Dok se penje duž kičme, sila kundalini otvara više čakre, ili centre, i proizvodi različite fizičke i neurološke promene.

[Gadaijevo “pijano“ ponašanje veoma liči na ono koje ispoljavaju neki duhovni aspiranti u stanju “Bogoopijenosti“ ili zadubljenosti u Boga. Ta stanja su podrobno opisana u knjizi dr Viljema Donkina Putnici, a u izvesnoj meri su i ovde razmotrena u poslednjem poglavlju.]

Konačno, kad je Gadaijeva čežnja stigla do vrhunca, Božja milost počela je da se spušta. «U srcu mi je bio nepodnošljiv bol», rekao je kasnije. «Zbog toga što nisam mogao da imam viziju Majke . . . Osećao sam se kao da su mi srce i um izgnječeni i iščupani. Počeo sam da pomišljam da nikad neću videti Majku. Umirao sam od očajanja. U agoniji sam rekao sebi: “Kakva je vajda od življenja ovog života?“ I pogled mi iznenada pade na mač koji je visio u hramu. Odlučio sam da njime sebi dokrajčim život, tada i tamo. Kao bezumnik sam pojurio ka njemu i ščepao ga. A onda sam imao veličanstvenu viziju Majke i pao sam onesvešćen . . . A ono što sam video bilo je more svetlosti bez obala; more koje je posedovalo svest. Ma koliko daleko i u ma kojem pravcu da sam gledao, video sam blistave talase kako mi se jedan za drugim približavaju. Besneli su i jurišali na mene velikom brzinom. Vrlo ubrzo bili su nada mnom; učinili su da potonem u nepoznate dubine.»

Boginja se budi

Posle tog iskustva Božanska Majka je za njega bilo potpuno živa, i često ju je viđao, kako u hramu tako i izvan njega, i to u različitim oblicima. Tada su neki od njegovih pomoćnika, osetivši njegovu duhovnu veličinu, počeli da ga oslovljavaju imenom Ramakrišna. Rama je bio drevni Avatar (Inkarnacija Boga) kojeg je poštovala Gadaijeva porodica, dok je Krišna (takođe Avatar iz davnina) bio Gadaijeva idealizovana forma Božanskog Voljenog.

Ramakrišnino neobično ponašanje nastavilo je da šokira mnoge ljude. Ponekad je u hramu Kali razgovarao ili se šalio sa Svetom Majkom Kali na prisan način. Nežno bi milovao bradu statue ili se kretao kao da pleše sa njom. Dešavalo se i da uzme hranu namenjenu boginji Kali i da je nekoj mački, govoreći: «Evo, Majko, ovo je za tebe.»

Jednog dana se Rani zatekla u hramu kad je Ramakrišna pojao i obavljao obred arti. Iznenada je, na zaprepašćenje svih prisutnih, Ramakrišna prekinuo obred i okrenuo se prema Rani. «Trebalo bi da se stidiš», rekao je ošamarivši je. «Gajiti takve misli u prisustvu Svete Majke!»

Ranine sluškinje su vrisnule, a njeni pratioci su uleteli u hram da ščepaju sveštenika, ali Rani je bila pribrana. «Ostavite ga na miru», rekla je. «On ispunjava želje Božanske Majke. Um mi je odlutao i brinula sam o parnici u koju sam upetljana. Majka je s pravom bila uvređena.»

Posle nekog vremena Ramakrišna je prestao da obavlja hramovne obrede. Svuda oko sebe je video Božansku Majku, tako da su svi rituali za njega postali gubljenje vremena. Često kao da nije bio u stanju da napravi razliku između Majke i sebe, pa bi ukrašavao sopstveno telo cvetnim vencima i sandalovinom, onako kako je često ukrašavao kip Kali.

Hanumanska faza

U sledećoj fazi svog duhovnog razvoja Ramakrišna je postao savršeni tražilac Rame, tražilac čije ovaploćenje je bio Hanuman, majmunski junak epske poeme Ramajana. «Morao sam da hodam kao Hanuman», sećao se kasnije. «Morao sam da jedem kao on, i da sve radim onako kako bi on to radio. Nisam to radio od svoje volje; to se događalo samo od sebe. Vezao sam svoj doti oko pojasa tako da izgleda kao rep, i kretao sam se naokolo u skokovima. Jeo sam isključivo voće i korenje, i nisam ih voleo kad su bili oljušteni. Mnogo vremena sam provodio na drveću, i stalno sam dubokim glasom vikao ‘Rama!’. Pogled mi je postao nemiran, kao pogled majmuna. A najčudnovatije je bilo to što mi se donji kraj kičme produžio oko dva santimetra! Kasnije, kada sam prestao da upražnjavam tu vrstu predanosti, postepeno se vratio na normalnu dužinu.»

Uskoro nakon tog razdoblja, Ramakrišnina majka i njegov jedini preživeli brat poslali su mu pismo sa molbom da ih poseti. Čuli su uznemirujuće glasove o njegovim aktivnostima i plašili se da je možda neuravnotežen ili opsednut nekim zlim duhom.

Ramakrišna se vratio u svoje rodno selo prvi put posle dosta godina. Uskoro je lokalni isterivač zlih duhova, kojeg je unajmio njegov brat, došao da ga vidi i pokušao da istera bića za koja su pretpostavljali da drže u vlasti Ramakrišnino telo i prouzrokuju njegovo čudnovato ponašanje. Ali, egzorcista nije mogao da nađe nikakav znak opsednutosti. Sledeće što je porodica učinila bilo je da unajmi jednog medija, koji je izgleda prizvao duha koji je izjavio da Ramakrišna nije ni opsednut ni bolestan. Taj duh je još rekao da bi Ramakrišna, kao sveti čovek, trebalo da prestane da žvaće betelov orah zato što će od njega postati pohotan. Ramakrišna, koji je jako voleo da žvaće betelov orah, rešio je da prestane to da radi.

Sve što mu treba je žena?

Tada je njegova majka odlučila da je žena ono što je potrebno njenom sinu, te je počela potraga za prikladnom devojkom. O tim planovima za venčanje ništa nisu rekli Ramakrišni. Uprkos tome on im je, dok je bio u transu, rekao u kom selu i u kojoj porodici će pronaći njegovu nevestu. Nakon što je uspostavljeno poznanstvo i završeni svi pregovori između porodica, Ramakrišna se venčao s petogodišnjom devojčicom po imenu Saradamani. U skladu sa običajem, nevesta se vratila svojoj porodici, a mladoženja se vratio u Dakšinešvar. (Kad je odrasla, Sarada je postala odani sledbenik Ramakrišne. Mnogo godina je živela s njim, pa je čak delila i postelju s njim, ali nikad nisu upražnjavali polne odnose.)

Godine 1861, kad je Ramakrišna imao dvadeset i pet godina, Rani je umrla odredivši Matura za upravitelja njenog imetka. Matur je tada već bio potpuno privržen Ramakrišni, pošto je imao viziju u kojoj je video Ramakrišnu i kao Gospoda Šivu i kao Božansku Majku. Uvek se Ramakrišni obraćao sa ‘Oče’. «Ovde sve pripada tebi, Oče», rekao je. «Ja sam samo poslužitelj.»

Jednog dana je jedna barka pristala na gat ispod hramova i jedna prelepa žena u žutoj odori sanjasina izišla je na obalu. Poznata kao Bramani, bila je veoma obrazovana i vična tantričkoj jogi. Kad je videla Ramakrišnu oči su joj se ispunile suzama. «Dete moje», rekla je, «konačno sam te pronašla.» Rekla je da ju je Božanska Majka uputila na njega.

Od trenutka kad su se sreli, Bramani i Ramakrišna su osećali prisnu, nežnu povezanost. Ona je Ramakrišnu prihvatila kao Inkarnaciju Boga, ali takvu koja još nije spoznala svoju duhovnu veličinu. Bilo joj je suđeno da mu pomogne da prevaziđe polnu dvojnost koja ga je još uvek zaklanjala od ostvarenja njegovog pravog Jastva. Bila je znatno starija od Ramakrišne i doživljavala ga je kao dete Krišnu, a on je nju prihvatao kao Jašodu, Krišninu majku. Uskoro je počela da ga upućuje u tantričku jogu.

Prema filozofiji koja je u osnovi tantri, svet i sve što se u njemu događa su samo božanska igra Šive i njegove boginje Kundalini. Bog je u svakom iskustvu i činu, a čovekov cilj je da ga bude svestan u svemu, uključujući i one postupke i stvari koje većina ljudi mogu da smatraju “neduhovnim“, kao što je i sam polni čin. Postajući svestan da je sve ispoljenje Boga, aspirant savladava najveći izazov polne dvojnosti.

Tantrički pristup – korišćenje vatre za suzbijanje vatre – skopčan je sa velikim opasnostima, i malo je duhovnih tragalaca koji imaju dovoljno snage, posvećenosti i nevezanosti da bi uspeli u tome. Ramakrišna je u poznijim godinama upozoravao svoje sledbenike na rizike tantričke joge i govorio im da je se klone.

Tokom dvogodišnjeg učenja Bramani je vodila svog učenika kroz sve discipline iz šezdeset i četiri glavne knjige o tantrama. U tom procesu Ramakrišna je dostizao čudesne moći, ali ih je odbacivao čim bi se ispoljile. Jedna od posledica toga bila je nekakva nebesna lepota koja ga je obavijala. «Bilo je to kao da je zlatna svetlost isijavala iz mog tela», rekao je kasnije Ramakrišna. «Ljudi su u čudu buljili u mene, i zato sam uvek pokrivao telo debelim ogrtačem. Avaj, mislio sam u sebi, svi su oni očarani ovom mojom spoljnom lepotom, a niko od njih ne želi da vidi Njega koji se nalazi unutra! I revnosno sam se molio Božanskoj Majci: “Majko, evo ti tvoja spoljna lepota. Molim te, uzmi je natrag i umesto nje mi daj unutarnju lepotu!“ I na kraju je ta svetlost ušla unutra, a telo je ponovo postalo bledo.»

Zaljubljivanje u Krišnu

Po završetku svog tantričkog iskustva, Ramakrišna je sledio Bramanino vođstvo u upražnjavanju vaišnavizma kao sadane, iliti duhovne prakse. Zasnovan na ljubavi i obožavanju Višnua (i različitih ljudskih obličja u kojima se Bog utelovljuje) vaišnavizam je bakti u njenom najčistijem vidu. To je glavni put do Boga, staza predavanja Gospodu Ljubavi, i prihvatanje Njega kao svog ličnog Voljenog. U toj sadani Ramakrišna je osećao bezglavu zaljubljenost u Gospoda Krišnu, i u duhu je postao jedna od Krišninih privrženih gopija. Nosio je sari, grivne, zlatni nakit i periku. Oni koji su ga poznavali bili su zapanjeni preobražajem koji se dogodio, pošto su svaki njegov gest i pokret bili potpuno ženski.

Kad neka napredna duša na višim stupnjevima božanske ljubavi preuzme ulogu suprotnog pola, tu su zastupljeni neizmerni psihološki činioci. Igrajući tu ulogu do savršenstva, aspirant može da poništi sve sanskare, iliti utiske, zasnovane na polu, koje ga nagone da želi seksualni odnos sa suprotnim polom. Razume se, um na kraju mora da shvati da je istinsko biće (Jastvo) iznad svih polnih osobina i razlika. Na tom stupnju obožavanja Ramakrišna je doživeo blaženu viziju Rade, Krišnine najdraže voljene. Prelepa Rada približila se Ramakrišni i nestala u njegovom telu. Tada je osetio zanos i strastvenu ljubav koju je Rada osećala prema svom Gospodu, a to je dovelo do iskustva sjedinjenja Rade i Krišne u njegovom vlastitom biću.

Ramakrišna je tada imao nepunih dvadeset i devet godina. Celog svog života, u svim svojim duhovnim disciplinama, nastojao je da prevaziđe dvojnost putem dvojnosti – igrajući ulogu zaljubljenog koji moli za sjedinjenje sa Voljenom Osobom. Sada je bio spreman da ode izvan dvojnosti.

S one strane dvojnosti, ka jedinstvu

Stižemo do Tota Purija, kojeg je Ramakrišna zvao Nangta (nagi). Tota je bio lutajući monah i kažu da je bio Đivanmukta (Bogoostvareno biće koje nema obaveza u svetu, za razliku od Sadgurua, koji ima učenike za koje preuzima odgovornost).

Nemajući ništa izuzev jednog para mašica (za potrebe svete vatre – duni, koju je palio svake noći), malog mesinganog ćupa i parčeta platna, Tota Puri je bio nevezan i slobodan kao list na vetru. Pošto je bio izvan Maje, sveta dvojnosti, nije se vezivao ni za jednu formu u kojoj se Bog manifestuje (pa čak ni za vlastito telo), i bio je odan jedino neličnom i neispoljenom Bramanu. Njegova staza do realizacije bio je visoko intelektualni metod razlučivanja (đnani joga), putem kojeg um neprestano odbacuje sve što nije Bog dok ne prihvati i spozna Boga kao jedinu stvarnost. Tako je Bog, u svojoj beskrajnoj mudrosti, izabrao jednog savršenog nedualistu da ukloni poslednji veo sa svesti savršenog bakte.

Kad je stigao, Tota Puri je rekao Ramakrišni da je za njega došlo vreme da bude upućen u potpuno znanje i iskustvo Bramana, neuobličenog aspekta Boga. Ramakrišna, koji je uvek bio bezazlen i prostodušan, rekao je da bi prvo morao da dobije odobrenje od Božanske Majke. Stoga je otišao u hram Kali, i ubrzo se vratio s porukom da je Sveta Majka rekla: «Idi i uči. Taj monah je došao ovamo da te pouči.»

Tota Puri je objasnio Ramakrišni da njegov um mora da napusti sve vezanosti. Trebalo je da odbaci svetu nit i pramen kose koji su obeležja bramina. Trebalo je da svoj um povuče od svih stvorenja i objekata, uključujući i njegovu predstavu o Bogu.

Ramakrišna je pod nadzorom Tota Purija stalno iznova ulazio u meditaciju i pokušavao da umiri i stiša svoj um. No, svaki put bi se pojavilo obličje Božanske Majke, velelepno i blistavo. Činilo mu se da je nemoguće da ode iza oblika, do neuobličenog. Stoga je Tota Puri uzeo oštro parče stakla i rasekao mu čelo između obrva. «Sad usredsredi um na to mesto», rekao je.

«I ja sedoh da ponovo meditiram», sećao se Ramakrišna kasnije. «I čim se pojavilo obličje Majke, uzeo sam svoje znanje o nedvojnosti kao mač u ruku, i njime presekao Majku nadvoje. Čim sam to učinio, u mom umu nije preostalo ništa relativno. Duh mi se vinuo do mesta na kojem nema drugog – samo Jedno.» Ramakrišnina svest stopila se sa Apsolutom, i cela tri dana je ostao u stanju Nirvikalpa Samadija – doživljavajući Beskrajno Blaženstvo, Beskrajno Znanje i Beskrajnu Moć. Na kraju ga je Tota Puri spustio “dole“ u svest o svetu, ali tako da je pritom zadržao svoju Bogosvesnost.

Za Tota Purija kažu da se u jednom mestu nije nikad zadržavao više od tri dana. Međutim, uz Ramakrišnu je ostao jedanaest meseci. A onda je odlutao i nikad se nije vratio. Kad je Tota otišao, Ramakrišna je ušao u Nirvikalpa Samadi na šest meseci, doživljavajući neprekidno blaženstvo potpunog sjedinjenja sa Bogom. U tom stanju iz kojeg se, kako je kasnije rekao, malo ko vraća u svet, telo deluje beživotno i ne treba mu nikakva hrana. Ali, pošto je Ramakrišna trebalo da obavi određenu misiju, Božanska Majka je lično ušla u okean njegove svesti da ga pozove natrag na dužnost.

Otada pa do kraja svog života, Ramakrišna nikada sebi nije dopuštao da se u potpunosti stopi sa Apsolutom, izuzev nakratko. No, uvek je ostajao na rubu beskraja, te bi ga i neka sasvim jednostavna stvar – neka himna, lice ispunjeno čežnjom, ili priča koja opisuje ljubav prema Bogu – smesta podigla u stanje ekstaze.

Poklonici dolaze – a Ramakrišna postaje musliman

Sad su ljudi počeli da dolaze u velikom broju da vide Savršenog Učitelja, Ramakrišnu. Dolazili su iz svih krajeva Indije – sadui, jogiji, profesori, pa čak i poneki političar. Većinom su to bili hinduisti, ali dolazili su i muslimani, pa čak i hrišćani. Nekako se proširila vest da jedan autentični sveti čovek, Sadguru, živi u Dakšinešvaru. Kao što je sam Ramakrišna rekao: «Kad cvet procveta, pčele same od sebe dolaze.» Dolazili su da postave pitanja ili da zatraže pomoć u rešavanju nekih problema; dolazili su iz radoznalosti; ili su dolazili i ne znajući zašto. Malo je bilo onih koji su dolazili samo da mu se poklone i mirno sede u njegovoj blizini. Ponekad su odlazili zauvek promenjeni.

Ramakrišna se 1866. godine jako zainteresovao za Muhameda i religiju islama. Jednom sufiju koji ga je posetio postavio je brojna pitanja, i ovaj je svojom krajnjom predanošću Bogu ostavio dubok utisak na Učitelja. Na iznenađenje svih u Dakšinešvaru, Učitelj je obukao muslimansku odeću, zatražio da mu čitaju Kuran i zahtevao da mu se daju islamska jela. Postao je muslimanski aspirant.

Pet puta na dan Ramakrišna se klanjao u pravcu Meke i pojao islamske molitve. Stalno je ponavljao Alahovo ime. Posle tri dana silnih molitvi, ugledao je jednu blistavu figuru sa dugom bradom i u njoj prepoznao Proroka Muhameda, koji se sjedinio s Ramakrišninim vlastitim bićem.

Posle Muhameda, Isus Hrist

Nešto kasnije Ramakrišna je postao očaran pričama o Isusu, i zatražio je od jednog posvećenika da mu čita odlomke iz Novog zaveta. Jednoga dana, dok je posmatrao jednu sliku Madone i Deteta, bio je preplavljen ljubavlju prema novorođenom Isusu i Hristovoj Majci. Danima su mu um i srce bili ispunjeni Hristom, i u tom periodu nijednom nije ušao u hinduističke hramove.

Jednog dana je sam šetao šumovitim predelom kad mu se približio jedan beloput, lep čovek duševnih očiju. Glas u srcu mu reče: «Gledaj Živoga Hrista. To je Isus Hrist, Ovaploćenje Ljubavi.» Isus je zagrlio Ramakrišnu i stopio se sa njim.

Tako je Ramakrišna postao potpuno jedinstven Sadguru. U celokupnoj duhovnoj literaturi ne postoji još neki Učitelj koji je igrao ulogu postajanja Bogorealizovanim kroz svaku od tri velike svetske religije – vedantu, islam i hrišćanstvo – i na taj način u svakoj postigao Cilj.

Kako je vreme prolazilo, sve više ljudi je dolazilo u Dakšinešvar da vidi Ramakrišnu. Često je u razgovoru sa njima i odgovaranju na pitanja provodio i po osamnaest do dvadeset sati dnevno. Međutim, Učitelj je i dalje čekao na dolazak svojih učenika, onih bliskih koje mu je sudbina odredila da ih podučava, vodi i prosvetli.

«Čežnja koju sam u to vreme osećao», izložio je kasnije, «nije znala za granice. Preko dana sam nekako uspevao da je obuzdam. Svetovni razgovor materijalistički nastrojenih ljudi ogorčavao me je, i željno sam čekao dan kad će se pojaviti moji lični voljeni sadrugovi. Kada su se za vreme večernje službe iz hramova razlegali zvuci zvona i praznih školjki, popeo bih se na krov baštenske kućice i, previjajući se od bola u srcu, iz sveg glasa vikao: “Dođite, deco moja! Ah, gde li ste? Ne mogu da podnesem život bez vas.“ Majka nikada nije tako silno žudela da vidi svoje dete, ni prijatelj svoje ortake, ni ljubavnik svoju dragu, kao što sam ja žudeo za njima. O, to je bilo neopisivo! Uskoro nakon tog razdoblja čežnje, poklonici su počeli da dolaze.»

Bili su to studenti i stručnjaci – lekari, advokati, pisci, glumci, politički aktivisti. Pretežno su to bili muškarci u tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, i većinom su bili načitani i obrazovani. Neki su bili jasno opredeljeni u svojoj posvećenosti Bogu, ali bilo je i nevernika, kao i onih zbunjenih i bez životnog usmerenja. Jednom rečju, bili su poput današnjih tipičnih mladih ljudi. Pa ipak, za samo nekoliko godina – od 1880. do Ramakrišnine smrti 1886. godine – u Dakšinešvaru se našla grupa mladih ljudi koji će prenositi ime i poruku svog učitelja po celom svetu. Mnogi od njih će kasnije biti priznati za samosvojne svece.

Dolazak Vivekanande

Ramakrišnin najpoznatiji učenik biće Vivekananda, duhovni gorostas koji je kasnije u Ameriku doneo poruku Istoka: vedante, budizma, sufizma, joge i jedinstva svih vera.

Samo dvanaest godina pre nego što je na juriš osvojio Ameriku, Vivekananda (tada poznat kao Naren) je bio osamnaestogodišnji mladić, veoma intelektualan i religijski skeptik. Kada je prvi put otišao u Dakšinešvar, slušao je dok je Ramakrišna govorio jednoj skupini posvećenika koji su sedeli oko njega na podu. «Izgledao je kao sasvim običan čovek», rekao je Vivekananda kasnije, «i nije bilo ničeg osobitog u vezi sa njim. Koristio je krajnje jednostavan jezik, te sam pomislio: “Može li ovaj čovek da bude veliki učitelj?“

«Dopuzao sam do njega i postavio mu pitanje koje sam i drugima postavljao: “Verujete li vi u Boga, Gospodine?“

«“Da“, odgovorio je.

«“Imate li dokaz za to, Gospodine?“

«“Da.“

«“A kakav?“

«Taj što ga vidim isto kao što vidim tebe ovde, samo mnogo moćnije.“»

Istog tog dana Naren je pevao za Ramakrišnu, i učitelj je pao u zanos. Kasnije je Ramakrišna rekao mladiću da je on jedan od Ramakrišninih dugo očekivanih “večnih saputnika“. Naren je otišao uzdrman i zbunjen, pitajući se da Ramakrišna možda nije lud. Ali nešto ga je vuklo natrag; i prilikom sledeće posete učitelj je jednim jedinim dodirom nakratko podigao njegovu svest iz sveta oblika u neuobličene oblasti svetlosti i blaženstva.

Nešto kasnije učitelj je Narenu pružio neopisivo iskustvo – stvarni blesak Boga, koji je uklonio sve sumnje iz njegovog uma i učinio ga doživotnim posvećenikom. Ramakrišna je drugima rekao da je Naren veliki mudrac iz prošlosti koji se svojevoljno vratio na zemlju. «Onog dana kada shvati ko on zapravo jeste, smesta će odbaciti svoje telo putem moći joge.» (I zaista okolnosti u vezi sa Vivekanandinom smrću u trideset i devetoj godini života nagoveštavaju da je možda pri punoj svesti svojevoljno napustio svoje telo.)

Ramakrišnino veliko strpljenje i dubok uticaj koji je imao na ljude, pokazani su u priči o Giriš Goseu, izvanrednom i grozničavom dramskom piscu.

Priznati genije i vodeća svetlost bengalskog pozorišta, Giriš Gose izgubio je veru u Boga kad je njegova voljena žena umrla sa trideset godina. Petnaest godina bio je notorni alkoholičar, pušač opijuma, posetilac kupleraja, ali i dalje ljubimac mase boema u Kalkuti. Uprkos svojim razuzdanim navikama, Gose je nastavio sjajno da piše i glumi. Dve njegove drame napisane u tom periodu sa uspehom su izvođene preko pet godina. Sva njegova dela imala su religiozni ton i bavila su se životima svetaca i duhovnih učitelja kao što su Buda i Ćetanja. Njegova osnovna tema bila je da je religija dosadna i turobna, dok su Božji ljudi očaravajući i nadahnjujući.

Gose je celog svog života tragao za duhovnim učiteljem koji bi ispunio njegova očekivanja. I zato je, kad je čuo da jedan sveti čovek živi u Dakšinešvaru, otišao da ga vidi pretpostavljajući da će se, kao i uvek, razočarati. Došao je pijan i bučan. «Ja nemam nikakve potrebe za Bogom», rekao je Ramakrišni. «Zato i pijem – da pokažem Bogu šta mislim o Njemu.»

Ramakrišna se vragolasto nasmešio i rekao: «A zašto ne bi pio za Boga? Možda i On pije.»

Zbunjen, Gose reče: «Zašto bi Bog pio?»

«Da nije pio, kako bi uopšte stvorio ovako naopak svet?»

Gose se mrštio dok je to vario; onda je zapitao Ramakrišnu čemu uopšte služi guru.

«Guru je nešto kao podvodnik», rekao je Ramakrišna. «Podvodnik udešava sastanak nekog muškarca s nekom ženom. Guru predstavlja tragaoca Bogu.» Učitelj odmahnu rukom, prekidajući temu. «Ne treba da brineš o guruima. Ti već imaš jednog, samo što to ne znaš.»

Kad je Giriš otišao, neko u sobi reče učitelju: «Taj čovek je gnusan i raspustan. Zašto se bakćeš sa njim?»

Ramakrišna se nasmešio. «Nemaš ti pojma. On je veliki zaljubljenik u Boga.»

Rano jednog jutra, posle noći provedene u gradu, Gose je stigao u Dakšinešvar u jednoj tongi (karuce s konjskom vučom). Rekavši kočijašu da ga sačeka, Gose ode da potraži Ramakrišnu, koji je sedeo sa grupom svojih sledbenika. Primetivši ko je došao, učitelj reče jednom od svojih učenika: «Vidim da je trezan, ali je u tongi ostavio čuturu s alkoholom. Idi i donesi mi je, ali pazi da te on ne vidi.»

Gose se pridružio grupi i mirno sedeo dok je učitelj odgovarao na pitanja o Bogu i duhovnoj stazi. Naposletku se Gose uzvrpoljio i zatrebalo mu je piće, te je ustao da napusti prostoriju. «Ne moraš da ideš po to», reče učitelj. «Ja sam naredio da ti se donese. Evo. Pij, sinko.»

Uprkos iznenađenosti i poniženju, Gose uze bocu i lakomo je ispi. Ali, od toga dana je sve manje pio. Nastavio je da dolazi u posete Ramakrišni, ali to nije umirilo njegov um. Bio je zabrinut zbog života koji je vodio, ali u isti mah se užasavao pomisli na uzdržljivost ili disciplinu. Nije mogao da navede sebe da se moli. I uprkos prostaštvu njegovih boemskih prijatelja, uživao je u njihovom ulizičkom odnosu prema njemu, i naslađivao se laskanjem pozorišne publike. Stalno je bio raspet između čežnje za Bogom i putenih želja.

Jednog dana je Giriš, u očajnom stanju, otišao da zamoli Ramakrišnu za pomoć. «Ne mogu da se molim i ne mogu da meditiram», rekao je. «Bilo bi mi lakše da se ubijem. A ipak ne mogu da podnesem to kakav sam čovek. Šta da radim?»

«To je prosto. Samo pomisli na Gospoda četiri puta na dan», rekao je Ramakrišna. «Pomisli na Njega pre svakog obeda i pre odlaska na spavanje. To će biti dovoljno ukoliko to budeš iskreno radio. Možeš li to da učiniš?»

Posle dugačke pauze, Gose se namršti i odmahnu glavom. «Ja sam umetnik. Polovinu vremena nisam ni svestan da jedem ni gde spavam. Sem toga, ne mogu da trpim pravila, obrede ni bilo kakav šablon. Prosto ne mogu da mislim na Boga u neko određeno vreme. Bojim se da za mene nema nade. Izgleda da je to nemoguće.»

Ovlasti Boga da te zastupa

Ramakrišna klimnu glavom. «U tom slučaju», rekao je, «preostaje samo jedna stvar. Moraćeš da me ovlastiš da te zastupam.»

«Da te ovlastim da me zastupaš?» Gose je smeteno zurio u Učitelja. «Misliš, da me ti predstavljaš? Molićeš se umesto mene? A ja neću morati ništa da uradim?»

Ramakrišna se nasmešio. «Ti ne možeš da prestaneš da brineš za svoju dušu. Prepusti sve meni. Od sada pa nadalje, možeš da budeš istinski umetnik, da jedeš sve što ti se ponudi, da spavaš gde ti se prohte i da ni od koga ništa ne tražiš. Nećeš imati ama baš nikakvu odgovornost – osim što moraš uvek da se držiš jednog principa: Ono što ti želiš u mojoj nutrini, Bože, to ću činiti.»

«Hoćeš da kažeš da moram potpuno da se povinujem Božjoj volji?»

«Da. Moraš da živiš kao prašina na vetru, raspoloživ da ideš gde god Bog poželi.»

Gose je pristao da pokuša, i od tog časa u njemu je počela da se odvija velika promena. Brzo je uvideo da zadatak koji je sam sebi postavio nije lak, ali nagrade su bile neprocenjive. Njegov vlastiti ego nikad nije mogao da se afirmiše, samo božanski ego Gospoda u njegovom srcu. Nije mogao da ima lične zasluge za bilo koji od svojih uspeha ili neuspeha. Zasluga je pripadala Gospodu. Svaki postupak, misao i želja morali su da budu posvećeni Bogu.

U roku od samo nekoliko godina, Gose ne samo da se sam silno promenio, nego je izvršio i veliku promenu u bengalskim pozorištima. U Indiji je (kao i u elizabetanskoj Engleskoj) pozornica tradicionalno bila rezervisana isključivo za muški pol. Sve ženske uloge igrali su muški glumci. Gose je sve to promenio i izveo žene na scenu. Uveo je u pozorište doslovno na desetine velikih ženskih izvornih talenata  – ne samo glumica, nego i spisateljica i muzičarki. Gde ih je pronašao? U kuplerajima, razume se, u kojima je proveo toliko vremena!

Dakle, ne samo što je Ramakrišna popravio Giriša Gosea. U tom procesu on je izazvao popravljanje nebrojenih žena koje su živele životom poniženja i srama. U isti mah, došlo je do dramatičnih promena u pozorištima istočne Indije, koje su se potom proširile na celu zemlju.

Na taj način svetlost koja isijava iz uzvišenog i moćnog Učitelja prodire u tamne i skrivene kutke u umovima ljudi i žena još generacijama i stolećima po okončanju njegovog fizičkog života.