Deo 2

Otac  kreacije

Kada je Prva Duša spoznala ko je on, Bog, istovremeno je spoznala da je on sve i svako. Ali, pošto su sve i svako postojali u iluziji i stoga bili odvojeni od njega, on je preuzeo odgovornost da pomogne da sve i svako postanu jedno sa njim. Kada on, Avatar, počne s tom odgovornošću da deluje, onda dolazi na zemlju i poznat je kao Otac cele kreacije.

Ljudski rod je ogrezao u neznanju, pa kada Avatar objavi čovečanstvu: «Ja sam Avatar, i zato sam ja vaš Pravi Otac. Slušajte Me, jer nisam došao da vas poučavam Istini, već sam tu da vas probudim i povedem vas na put Istine» – ljudi, usnuli u neznanju, s negodovanjem reaguju na tu objavu. Zahtevaju da im odgovori na pitanja: «Kakav dokaz imaš da si ti naš Otac? Moraš to da dokažeš. Bez dokaza te nećemo prihvatiti. Uvređeni smo tvojom objavom – ko su onda naši roditelji? Ili dokaži to što tvrdiš ili se spremi da te kaznimo!»

Zbog toga se Avatar odlučuje za ćutanje i radi na stvaranju situacije u svetu koja će ljudima omogućiti da ga prihvate. On mora da dela u nepovoljnoj atmosferi, i ta nepovoljnost je njegova patnja dok dela.

Većina čovečanstva nije upućena u božansku prirodu Avatara; njihova svest je, u poređenju sa njegovom BESKRAJNOM SVEŠĆU, svest dece. Avatar raspolaže Beskrajnim Znanjem i to ga čini Ocem celog ljudskog roda, čiji se najveći deo nalazi u stanju dubokog neznanja. Otac napušta svoju decu na 700 do 1400 godina. Kad se posle tog dugog razdoblja vrati, on svojoj deci objavljuje: «Ja sam vaš otac. Vratio sam se i ovog puta sam vam doneo blago.» Međutim, deca su zaboravila na postojanje svog Pravog Oca, pa odgovaraju: «Nisi ti naš Otac! Ne daješ nam nikakav dokaz da si to. Nećemo primiti blago ukoliko nam ne dokažeš ko si ti zapravo.»

Otac strpljivo pokazuje deci razna dokumenta i ukazuje im da je on Onaj Isti. «Evo je Avesta, ja sam bio Zaratustra. Evo je Gita, ja sam bio Krišna. Evo ih Jevanđelja, ja sam bio Isus. Evo ga Kuran, ja sam bio Muhamed. Svi su vam ovi dokumenti govorili da ću se vratiti, i došao sam. Moj identitet je u ovim dokumentima, pa eto vam ga vaš dokaz.» Ali, ljudi se bune protiv toga i odgovaraju mu: «Kako da poverujemo da si ti bio Zaratustra? Da si bio Krišna! Da si bio Buda, Isus i Muhamed! Ne možemo da verujemo ni tebi ni tim dokumentima! Moraš dodatno da nas uveriš da si naš Otac.»

Avatar je tako dugo bio odsutan – 1400 godina. Kad se vratio niko nije mogao da ga prepozna. Proputovao je ceo svet i svakog na koga je naišao upitao je: «Prepoznaješ li me? Ja sam bio ovaj, i ja sam bio onaj.» Ali odgovor je uvek glasio: «Ne, ne prepoznajemo te. Ti nikako nisi mogao biti on. Dokaži nam to što tvrdiš da bismo mogli da te prepoznamo, ili ćemo te optužiti što to izjavljuješ.»

Tako Avataru postaje teško da ljudskom rodu dokaže da je on Otac. Povlači se u samoću i više ne mari hoće li ga čovečanstvo prihvatiti za svog Oca ili neće. On uviđa da ne može spolja da pomogne čovečanstvu, pa mu pomaže iznutra tako što ostaje u samoći.

Svaki put kada Avatar dođe, njegova deca u svom neznanju propuštaju da ga prihvate za svog pravog Oca. Ljudski rod se redovito suprotstavlja Avataru, i mada on sve čini za njihovu korist, oni ne mogu da shvate šta on radi. Zbog tog neznanja svoje dece Avatar, Otac kreacije, pati. No, usled svoje Realizacije da je on svako i sve, on ih se nikada ne odriče. Kada bi Avatar porekao da je Otac kreacije, nikada se ne bi vratio i u ljudskoj svesti ne bi bilo napredovanja ka Bogu.

Avatar pati zbog neznanja sveta. Njegovo delo je potpuno u korist sveta. Svet ga nije prihvatio dok je bio fizički na zemlji, pa je shodno tome, da bi dovršio svoje delo, Meher Baba svoje poslednje dane proveo u izdvojenosti.

Ako prihvatimo Meher Babu za našeg Oca, bićemo u stanju da primimo blago njegovog Znanja, koje je on zaveštao svetu.

 

 

 

Suze  pokajnice

Bog je naš Otac, no mi smo to zaboravili. Kada se probudi iz sna neznanja, čovek će prihvatiti Boga za svog Večnog Oca. Bog je sišao na zemlju kao čovek i uzeo ime Samilosni Otac. Tokom Meher Babine manifestacije ljudski rod će uvideti koliko Avatar pati da bi podstakao čovečanstvo da prihvati Boga za svog oca. U tom razdoblju ljudski rod će u ući u stanje pokajanja zbog svog neznanja.

Suze pokajnice su izuzetno dragocene, jer one vraćaju sećanje na Oca, pa Otac postaje vidljiv suzama. Njegova manifestacija dogodiće se kada suze ljudskog roda obznane Očevo prisustvo, a srca im se prenu da ga zagrle. Taj zagrljaj će obznaniti Avatarovu božanskost u nama.

 

 

 

Taj trenutak u večnosti

U Večnosti nema početka i nema kraja. U Večnosti ne postoji vreme. Svaki trenutak u Večnosti je sama Večnost. U Večnosti nema prošlosti ni budućnosti. U Večnosti je uvek-sadašnjost i ona je već prisutna u ovom trenutku.

Iluzija vremena je senka Večnosti. Večnost postoji u Stvarnosti, a vreme postoji u nepostojanju. Vreme izgleda kao postojeće, ali ono ne postoji. Večnost je samopostojeća, ali Njena senka, vreme, je prolazna iluzija. U Večnosti se ništa nije dogodilo, niti će se ikada išta dogoditi. Šta god da izgleda da se događa, to je samo igra senki u iluziji.

Igra senki je san. A san je, bio dobar ili loš, na kraju krajeva samo san. San nema stvarnu vrednost, suštinu. On postoji dok mu čovek daje postojanje – dok ga je svestan. Snovi nestaju čim se čovek probudi i shvati da ne postoje. Kreacija je igra senki; ona je iluzija, a iluzija nije ništa drugo do san. Kreacija je u vremenu, a sve što se događa u kreaciji je prazan san. Čovek mora da se probudi iz tog sna da bi poznao Večnost.

Kada čovek uveče ode u krevet i sanja, nije bitno da li je san dugačak ili kratak, jer kada se probudi ne kaže da se prekasno probudio da bi prepoznao da je to ipak bio njegov san. On zaključuje da je doskora spavao, a ne da je doskora sanjao. On zna da je, dok je sanjao, to bio san, zato što se probudio. To je bio samo san i ništa drugo do san, jer to iskustvo se nije nastavilo celog dana i cele noći bez prekida.

Slično tome, san kreacije načinjene od svega i svakoga je kosmička iluzija. Ona ima početak i mora imati kraj. Sve što ima početak ima i kraj. Ono što ima početak i kraj je nepostojeće. Sve dok ljudski um sanja san kreacije, on ne može da iskusi Večnost. Da bi iskusio Večnost, ljudski um mora da se probudi iz sna svoje vlastite kreacije. Ali, kako ograničeni ljudski um može da se probudi iz tog sna svoje kreacije?

Čovek je usnuo a svet je njegov san. Bog uzima ljudski oblik kao Avatar i za svakog od nas stvara takvu situaciju preko koje može da nam pomogne da počnemo da se budimo iz sna. Kada neko od nas sanja dok spava a oko njega je glasna buka, taj čovek se obično probudi i bude vrlo razdražen. Ta glasna buka uznemirava um koji onda uznemirava svest i remeti njenu usredsređenost na san. Buka je proizvela nepovoljan efekat na sanjajuću svest, ali takva situacija ne dovodi ni do kakvog napredovanja u svesti, jer čim se buka slegne i um se smiri, čovek se smesta vraća na spavanje i ubrzo opet počinje da sanja.

Pretpostavimo da se ovog puta dok čovek sanja neko sasvim polako ušunja u sobu i namiriše i tiho ukrasi celu sobu. Potom taj neko upali svetlo i počne sasvim nežno da svira hipnotičku muziku, a onda uzme spavača za ruku i izvuče ga iz kreveta. Spavač se polako budi iz svog sna i kada začuje čarobnu muziku, kad vidi ukrase i rasvetu i oseti miris, oseća se toliko ushićeno da ne želi da se vrati na spavanje. Ma šta da je sanjao, to postaje nevažno. Eto kako Avatar radi da bi nam probudio umove.

Svet je u haosu buke i um je neprekidno uznemiravan svom tom bukom. Ta buka je zvuk ratova, mašina, vrištanja i pometnje. U poređenju s tim haosom, Reč Avatara je Bezvučni Zvuk, i Zvuk njegove Reči je ono što se razleže svetom. Avatarova lepota je podizanje novog sveta, i ta lepota ima sebi svojstven miris. Njegova svetlost se polako podiže i pojačava, kao sunce novog dana: njegovo Znanje je podstrek koji čoveka razdrmava da se probudi. To je njegov posao, buđenje, i on ga je obavio. Tada ljudski um malo po malo počinje da uviđa da je svet san.

Avatar radi na tome da odvede ljudski um do onog trenutka u Večnosti u kojem čovek, ako se probudi, doživljava Večnost. A ako se ne probudi, on potpuno propušta taj trenutak u Večnosti i vraća se svom snu. Pošto je svaki trenutak u Večnosti sama Večnost, ne postavlja se problem kašnjenja ili preuranjenosti u prepoznavanju Večnog Postojanja Avatara kao te tačke u Večnosti. Ljudi sada dolaze na Meher Babin grob i sa žaljenjem govore: «Prekasno smo došli. Trebalo je da ga upoznamo. Trebalo je ranije da ga prepoznamo.» Ali, ta žaljenja nemaju nikakve veze sa tom tačkom u Večnosti koju je Avatar stvorio i podesio da bi čoveka doveo do nje.

 

 

 

 

 

Koliko je on milostiv!

Onaj Prvi koji je postao Bogorealizovan poznat je kao Onaj Drevni, jer on je taj koji se stalno iznova vraća u kreaciju kao čovek, kroz nebrojene epohe. Univerzum je za sva vremena odgovornost Onog Drevnog, tako da on mora da se pojavljuje na zemlji iz epohe u epohu da bi izvršio svoju obavezu prema svakome i svima. On je Onaj koji je večno slobodan, i on je Onaj večno obavezani – vezan svojom odgovornošću da oslobodi druge iz okova kosmičke iluzije, a da bi postigao njihovo oslobođenje on je obavezan da kao čovek dolazi na zemlju iz epohe u epohu.

Kada se Bog inkarnira na zemlji kao Avatar, on postaje svako i sve! Dakle, avatarska inkarnacija je univerzalna. Ta avatarska univerzalna inkarnacija znači da se on za sve kamenje inkarnira kao kamen; za sve ruže inkarnira se kao ruža; za sve kobre inkarnira se kao kobra; za sve papagaje se inkarnira kao papagaj; za sve lavove inkarnira se kao lav; za sve prosjake on postaje prosjak, a za sve kraljeve postaje kralj. Tako se on inkarnira u univerzalnoj razmeri za svaku pojedinu vrstu na sedam nivoa evolucije, i istovremeno postaje svaka pojedina stvar. I zato, kroz šta god da svaki pojedinac prolazi u evoluciji ili involuciji, on takođe prolazi kroz sve to!

Avatarovo delanje je univerzalno; ono obuhvata svaku stvar i svaki stupanj razvoja. On je Gospod, i kao Gospod ima odgovornost za ceo univerzum. Da bi izvršio tu obavezu on mora lično da prođe kroz ono kroz šta svako biće u univerzumu mora proći! On prolazi kroz sve kroz šta svako i sve prolazi zato što on postaje ovo i ono. Dakle, kada postane, on postaje sve! Postaje prosjaci i kraljevi, grešne prostitutke i pravdoljubivi propovednici, idioti i filozofi, i zaista svako i sve što svako jeste. A kada postane svako, on prolazi kroz ono kroz šta svako prolazi. Avatar mora da postane svako i sve, zato što mora da se spusti na svaki nivo svesti kako bi dao svoj podstrek svakom nivou svesti.

Kad neki čovek postane Bog i radi za čovečanstvo, Bog nastupajući kao čovek igra ulogu Boga u svetu. To je uloga Savršenih Učitelja. Kada Sai Baba igra ulogu prosjaka, ili kada Narajan Maharadž igra ulogu kralja, ili kad Tađudin Baba igra ulogu zanesenog ludaka, oni ne moraju da prolaze kroz sve ono kroz šta pravi prosjak ili kralj ili ludak prolazi u stvarnom životu. Savršeni Učitelji na svoju publiku ostavljaju utisak prosjaka ili kralja ili ludaka zahvaljujući svojoj savršenoj glumi. Ali, oni su zapravo Bog koji odigrava različite uloge kao prosjak, kralj ili ludak. Mada Savršeni Učitelji naizgled prolaze kroz sve kroz šta prolazi jedan prosjak, kralj ili ludak, u stvarnosti ti Savršeni Učitelji ne prolaze kroz sve to. Savršeni Učitelji samo glume, a pošto je njihovo glumljenje perfektno ljudi ih doživljavaju kao prosjaka, kralja ili ludaka, dok oni zapravo samo glume ulogu.

Međutim, Bog kao Avatar ne glumi, on postaje. Kroz Avatarovo postajanje, Bog postaje prosjaci, kraljevi, ludaci i svaki drugi tip ličnosti. Stoga, on mora da podnosi sva iskustva prosjaka, kraljeva, ludaka i svakog drugog tipa ličnosti, i on ta njihova iskustva podnosi tako što prolazi kroz sve kroz šta prosjaci, kraljevi, ludaci i svi drugi tipovi ličnosti prolaze. Prema tome, Avatar nikada ne glumi dok dela, jer on postaje to.

Kako Bog postaje svako i sve? Šta je potrebno da bi Avatar postao svako i sve? Svest! Svest prosjaka, kraljeva, ludaka, filozofa, umetnika i svakog mogućeg tipa muškarca ili žene. Obličje prosjaka, kralja ili ludaka nije ništa drugo do kalup njegove sanskaričke svesti. Jedan prosjak je prosjak zato što ima sanskare koje nisu savršene ni za šta drugo osim da se bude prosjak; isto važi i za kralja, ludaka ili filozofa. Oni ne mogu da budu ništa drugo zato što su im sanskare podesne jedino za tu sanskaričku interakciju. Dakle, Avatar zasniva svoju svest o kreaciji na nivou svesti pojedinačnog prosjaka, kralja, ludaka ili filozofa. Kada se njegova svest o kreaciji izjednači sa svešću prosjaka ili kralja, Avatar postaje taj prosjak i taj kralj. Avatarova svest o kreaciji postaje sušta svest prosjaka ili kralja, i usled toga Avatar prolazi kroz sve kroz šta prolazi siroti prosjak ili bogati kralj. Na potpuno isti način, Avatarova svest o kreaciji stapa se sa svakom pojedinom stvari i bićem u univerzumu; on postaje svaka pojedina stvar i biće u univerzumu! To je razlog što Avatar pati kao nijedan drugi čovek, jer u grubom svetu ne postoji ništa sem patnje, a njegova pojedinačna svest se stopila sa svešću svih ljudi na svetu. Ta patnja je beskrajna, kako fizički tako i mentalno.

Kako je milostiv Avatar! Kako je milostiv on koji uzima univerzalni oblik da bi vršio svoje univerzalno delo. Njegova patnja je u svrhu njegovog dela. Nakon što je beskrajno patio zarad univerzuma, on daje univerzalni podstrek. Njegov podstrek deluje na svakoga i na sve, zato što je taj podstrek bio na svakom nivou svesti.

Konačno, koji je smisao tog podstreka, i čemu sve to postajanje i patnja s njegove strane? Podstrek biva primljen i plaćen žrtvovanjem, posvećenošću, ljubavlju i čežnjom za Istinom. Prema tome, Avatar postaje svako i sve da bi dao taj podstrek, a podstrek stvara težnje žrtvovanja umesto težnje sebičnosti, posvećenosti umesto ravnodušnosti, i čežnje umesto besa u svakome, i to radi Istine. U krajnjoj liniji, njegova patnja znači da on žrtvuje, on posvećuje, on voli i on obožava Istinu za svakoga i sve, pošto je postao svako i sve dok je bio na zemlji.

 

 

 

Zatočeništvo

Bog je nepromenljiv, nestvoren, nerođen; on je neuništiv, bespočetan i beskonačan. Bog je veliki. On je večan i beskrajan, i on jedini postoji. Ne postoji ništa sem Boga, i sve što izgleda da jeste je iluzija.

Bog, koji je stvaran, silazi u iluziju kao Avatar da bi pomogao čovečanstvu da vidi i shvati da je on stvaran, a da je univerzum varljiv. No, pošto svest čovečanstva ostaje u ždrelu iluzije, ljudskim bićima je teško da ga prepoznaju. Neki ga grde i ismevaju, a retki ga prihvataju i obožavaju.

Budući da je sve njegovo, on ostaje nedirnut hvalom ili grdnjom, i zato je njegovo delanje uvek efikasno – ono ljudima pomaže. Avatar je Najviši od Uzvišenih, i taj se status ne može povisiti pohvalom, ni sniziti pogrdom. On je ono što jeste – Gospod univerzuma i Zaštitnik kreacije. On štiti sve u evoluciji i celo čovečanstvo – i dobre i loše.

Ako vas ludak hvali, ostaćete nedirnuti njegovom pohvalom jer znate da je lud. Ako vas isti ludak grdi i vređa, i tada ćete ostati nedirnuti jer znate da je to bezumnik. Ludakova pogrda ili pohvala nema značaja. Niste dirnuti ni jednom ni drugom, i zaključujete: «Ovaj jadničak je lud.»

Slično tome, kada Avatar dođe među čovečanstvo, većina nas mu izgledamo ludi. Svi smo mi ludi zbog našeg neistinitog i faličnog postojanja u iluziji. Na Avatara ne utiču ni naše hvale ni naše grdnje, jer on zna da smo mi njegova luda deca. Uprkos našem ludilu, on nastavlja da nas obasipa milošću svoje ljubavi i znanja, a to nas osposobljava da sledimo stazu ka Istini.

Pošto je sveznajući, Avatar zna zašto se određena osoba ponaša na poseban način. On zna istoriju svakog od nas od početka do kraja. Zato on ne može nikoga da osudi ni odbaci, jer mu je sve poznato. On zna zašto se sve događa.

Dužnost Avatara je da obelodani razlog svega. To je božanski zakon Znanja. I zato je, pošto je sveznajući, obavezan po svom božanskom zakonu da nam da razlog zbog kojeg postojimo, i razlog za postojanje svake jedinke. Ali, on ne može da otkrije razlog sve dok, na kraju, ne oslobodi čoveka iz okova iluzije. Iluzija zatvara u tamnicu svakog od nas, i vrlo retki znaju da su u zatvoru iluzije. Svačiji razlog zatvaranja u tamnicu postaje jasan kada se stekne večna sloboda; zato je pre svega neophodno da čovek uvidi i iskusi da ga je iluzija utamničila.

Iako je slobodan, običan čovek u svetu ne može da uživa u slobodi zato što ne zna šta znači sloboda. Ali, ako je isti taj čovek uhapšen i smešten u koncentracioni logor, on pati zato što mu je oduzeta sloboda. A kada ga puste iz koncentracionog logora, on uviđa šta je sloboda i tada još više uživa u njoj. No, vrlo su retki oni koji su svesni da je sam ovaj svet zatvor iluzije.

Kada dela za svet, Avatar daje podstrek u svesti u svakoj osobi. Taj podstrek čini pojedince svesnim da je svet u kojem se nalaze zatvor iluzije, a Avatar pronalazi načine da pojedince izbavi iz grubog sveta, suptilnog sveta i mentalnog sveta. Kada pojedinci uteknu iz jednog sveta u viši svet, ili u Stvarnost, to se događa zahvaljujući radu koji je Avatar već obavio. U to vreme se božanska priroda Avatara manifestuje na svakom nivou ljudske svesti, a zatvorski zidovi tri sveta iluzije počinju da se ruše.

 

 

 

Obdaren da probudi

Bog je Stvarnost, a Stvarnost ima suštinu, sadržinu. Iluzija je senka Boga, a senka nema suštinu. Ostati pod uticajem iluzije znači ostati u senci sveta koji je u stanju sanjanja. Svet je sam po sebi senka, i zato ceo svet nastavlja da sanja i to čini od početka do kraja. Svest kroz evoluciju i involuciju je stanje sanjanja, pa iako kroz involuciju san postaje božanski, čak i taj san mora da se završi. Božanski san se završava za onog pojedinca koji realizuje Boga i postane jedno sa Bogom, pa tako i sam postane božanski.

Postati jedno sa Bogom je nešto najteže, jer čovek mora da se probudi iz ovog sna kreacije. Kako čovek može da se probudi iz ovog dugog sna? Da li meditacija, ekstaza, đap – ponavljanje Božjeg imena, joga vežbe, pokora, čitanje duhovnih knjiga, slušanje beseda, i tako dalje, pomažu čoveku da se probudi iz tog sna? Odgovor je ne! Ne, zato što se same te radnje odvijaju unutar sna. One su deo sna.

Ukoliko čovek, dok spava, sanja o nekom svetom čoveku koji dolazi i drži mu dugu duhovnu besedu o Bogu, hoće li ta dugačka beseda okončati njegov san? Uopšte ne! Beseda je deo sna, a san će imati određeno trajanje i potom će se završiti. A ako kasnije isti taj čovek sanja o tom svetom čoveku koji ga poučava kako da meditira ili radi joginske vežbe ili vrši određene pokore, ili mu čak čita svete spise, hoće li se taj san završiti usled upražnjavanja tih stvari? Nikako! San neizbežno ide svojim tokom.

Međutim, ukoliko neko uđe u sobu tog čoveka i prodrma ga u sred sanjanja, on će se smesta probuditi. Taj neko je Avatar, i njegov posao je da trese ljudsku svest dok se ona ne probudi. U cilju buđenja iz ovog sna iluzije, ono što je sada potrebno nije meditacija, ekstaza, đap, pokora ili besede, nego drmanje čovekove svesti.

Avatar je onaj koji nam pruža takvo drmanje, jer on je došao da probudi. Meher Baba je mislio ono što je izjavio: «Nisam došao da poučim, nego da probudim.» Ono što on čini da bi probudio pojedinca ili svet je njegovo delo i njegova dužnost u ovom dobu. Oni koji pristupe Avataru dobiće snažno razdrmavanje svoje svesti, a ne samo ispunjavanje svojih intelekata sa još više reči. Lažni sveci i lažni gurui mogu samo da drže predavanja i besede, i da poučavaju duhovne vežbe unutar sna u kojem se nalazimo. Ti lažni gurui i sveci, koji nisu realizovali Boga i koji nisu potpuno sjedinjeni sa Bogom, ne mogu nikoga da probude za Istinu, jer se i sami nalaze u stanju sanjanja. Postoji ogromna razlika između božanskog dela Avatara i dela jogija, religijskih svetaca ili duhovnih učitelja.

Kako smo blagosloveni što imamo Meher Babu, jer bez njega se niko od nas ne bi probudio. Meher Babina ljubav, puštena u dejstvo putem njegovog delanja, je ono što nas budi da bismo spoznali da smo blagosloveni što imamo njegovu ljubav – OKEAN LJUBAVI.

 

 

 

 

Beskrajna  svesna  svest

Bog je bio pre hira. Hir je bio pre početka. Kad je hir izašao iz Boga pre početka, istovremeno su se u beskrajnosti Boga utvrdila dva stanja BESKRAJNE SVESTI i BESKRAJNE NESVESNOSTI. Pre početka, BESKRAJNA SVEST nije sebe poznavala kao BESKRAJNU SVEST, i zato je uzela medij svoje suprotnosti, BESKRAJNE NESVESNOSTI, da bi sebe spoznala. Da bi se iskusilo ono beskrajno, neograničeno, potrebna je konačnost, ograničenost; da bi se iskusila svest, potrebna je nesvesnost.

BESKRAJNA SVEST nije sebe poznavala pre početka; to znači da je BESKRAJNA SVEST bila potpuno nesvesna sebe. U početku, BESKRAJNA SVEST nije bila Ona Sama; bila je Beskrajna Nesvesna Svest. Na kraju, Beskrajna Nesvesna Svest kroz svoje iskustvo saznaje da je BESKRAJNA SVEST; Ona, BESKRAJNA SVEST, postaje Beskrajna Svesna Svest. Večno iskustvo sebe je Beskrajno Svesna Svest. Ona zna šta je bilo pre početka i šta će biti posle kraja.

Pre početka, Bog je spavao u najdubljem snu. Kada ljudsko biće čvrsto spava, ono dostiže nesvesnu BESKRAJNU SVEST; privremeno se sjedinjuje sa Bogom, ali nikada nije svesno tog stanja sve dok spava. Čovekovo stanje spavanja je skoro istovetno stanju Božje Beskrajne Nesvesne Svesti, jer Bog je bio nesvestan da je Bog, kao što je čovek nesvestan da je Bog, iako jeste Bog. Stanje Bogorealizacije je stanje bivanja Beskrajno Svesnim dok čvrsto spavate. Biti Beskrajno Svestan dok ste u najdubljem čvrstom snu je stanje Beskrajne Svesne Svesti. Bogorealizovano ljudsko biće je beskrajno budno dok je u stanju beskrajnog spavanja; ono je potpuno svesno svega što je nesvesno, i sasvim je svesno celokupne nesvesnosti.

Najveća tajna spavanja je to što se svako ljudsko biće privremeno sjedinjuje sa Bogom, ali je nesvesno toga.

 

 

 

Jezik vina i svetlosti

Bog je Svetlost a njegova senka, iluzija, je tama. Bog je Znanje a njegova senka, iluzija, je neznanje. Senka je senka i ne može imati sadržinu, ali ista ta senka je medij za saznavanje Istine; jer Svetlost biva doživljena kad je tama prepoznata kao tama, a Znanje biva doživljeno kad je neznanje prepoznato kao neznanje.

U sferi Beskraja i Večnosti, jezik Svetlosti je Znanje, a jezik tame je neznanje. Cilj života je da se postane jedno sa Beskrajnim i Večnim, i taj cilj se postiže putem poznavanja jezika Svetlosti, da bi se steklo Znanje. No, ukoliko se jezik tame ne zaboravi, izbriše iz uma, jezik Svetlosti ostaje nepoznat – Znanje nije doživljeno.

Da bi se zaboravili zvuci jezika tame, neophodno je da se nauči jezik vina, koje je uvek nemo. Jezik vina u svojoj tišini upija sve zvuke jezika tame, i tako čini jezik tame nepostojećim; tako nestaje neznanje.

Jezik Svetlosti nema zvuk. To je jezik bezvučnog zvuka, i pošto je to upravo jezik Samog Znanja, on ima sadržinu. Ta sadržina je Samo Znanje, a Moć Znanja je saznanje, dok je njegovo Blaženstvo znanje svega.

Senka je suprotnost Svetlosti, pa se širenje senke uvek odvija u suprotnom pravcu od Svetlosti – u pravcu tame. Postoji sedam senki u suprotnom pravcu od Svetlosti, i tih sedam senki su aktivne u svojim sferama tame. Peta i šesta ravan mentalnog sveta su prve dve senke. Četiri ravni suptilnog sveta su sledeće četiri senke. Grubi svet je sedma senka. Tih sedam senki, sedam sfera postojanja, su sedam senki Boga.

Grubi zvuci se proizvode u grubom svetu; suptilni zvuci se proizvode u suptilnom svetu; mentalni zvuci se proizvode u mentalnom svetu. Te zvuke proizvode utisci uma; zvuci su zvuk sanskara, i svaki zvuk je sanskarički. Sve dok ima grube utiske, čovek stvara grubi zvuk i ne može da čuje suptilni zvuk. Isto tako, sve dok ima suptilne utiske, čovek stvara suptilni zvuk i ne može da čuje mentalni zvuk; a sve dok ima mentalne utiske, on stvara mentalni zvuk i ne može da čuje bezvučni zvuk Svetlosti.

Ukoliko grubo svesna osoba vrši pokoru i pridržava se ćutanja, godinama ne izgovarajući ni reč, ona se ne može smatrati nečujnom zato što poseduje grube utiske, pa će njene mentalne i fizičke aktivnosti biti u skladu s tim utiscima, koji su grubi. Isto važi i za jogija koji poseduje suptilne utiske, i za sveca koji ima mentalne utiske; ukoliko se oni godinama pridržavaju ćutanja, ne mogu se smatrati za nečujne, jer jogi ima suptilne utiske a svetac ima mentalne utiske, pa će njihove aktivnosti biti u skladu sa tim utiscima. Da bi ušao u potpunu tišinu, čovek mora da se otarasi i liši svih svojih utisaka; jedino tada on može da čuje zvuk bezvučne Božje Reči.

Avatar i Savršeni Učitelji koji su lišeni grubih, suptilnih i mentalnih utisaka uvek su tihi, čak i kad govore, jer je zvuk koji izuste njihov vlastiti jezik. Njihov jezik je jezik Svetlosti koji nema čujan zvuk. Avatar Meher Baba je govorio na svom sopstvenom jeziku i istovremeno se pridržavao ćutanja. Kad je Meher Baba govorio sopstvenim jezikom i očigledno produžavao ćutanje, bilo je to radi njegovog delanja u univerzumu. Za njega je bilo nužno da govori jedino svojim jezikom i da se pridržava ćutanja kako bi izveo svoje univerzalno delo.

Avatar se obavezuje na ćutanje kada sedma senka Boga, grubi svet, stigne do tačke kada je nesrazmerna, tako da je posledica toga da ravnoteža prirode biva strašno poremećena. Avatar dolazi u univerzum u cilju ponovnog uspostavljanja univerzalne ravnoteže. Ljudski rod biva pogođen poplavama, zemljotresima, glađu, uraganima i vulkanskim erupcijama kao prirodnim nepogodama u svetu, a te nevolje su prouzrokovane neravnotežom u prirodi. Avatar dolazi da preuredi sile prirode koje su aktivne na zemlji, kako se ne bi potpuno otele kontroli.

Kiša je neophodna za proizvodnju hrane, ali ako pada previše ili premalo onda je nesrazmerna, i porast kiše dovodi do poplava koje uništavaju useve. Manjak kiše suši useve i dovodi do suše. U oba slučaja dolazi do nestašice hrane, i rezultat je glad.

Senka iluzije je neophodni medij za realizovanje Istine. Ali, kada senka postane nesrazmerna usled neravnoteže u prirodi, onda ljudski rod trpi posledice izazvane raznim činiocima u vidu katastrofe. Sva neravnoteža u prirodi izazvana je preteranim petljanjem ljudskog roda sa senkom, koja je grubi svet. Kada postoji neravnoteža u ljudskoj svesti, neminovno postoji i neravnoteža u prirodi. Pošto je celokupna ljudska svest suviše upetljana u grubi svet, ceo svet strada od neravnoteže u prirodi.

Kada ljudi pate od gladi, poplava, uragana, zemljotresa i vulkanskih erupcija, oni nemaju volje da slušaju duhovne besede, poruke ili filozofiju o Bogu. Svet mora da bude izbavljen iz patnje da bi ljudskom rodu bilo mogućno da prihvati Boga.

Zbog čega je ljudski rod suviše upleten u grubi svet? Šta je dovelo do toga da ljudska svest bude previše obuzeta ovim svetom? Neravnoteža u ljudskoj svesti prouzrokovana je preteranom uvučenošću u senku grubog sveta. Opsesivna sebičnost, okrutnost, mržnja, pohota, licemerje – sve te osobine ljudskog roda su potpuno nesrazmerne za prirodno ljudsko stanje uma. Opsesivnost i neuravnoteženost prouzrokovane su vezanošću za ovu senku, ovaj grubi svet. Ta vezanost je dovela do toga da ljudska svest postane nezainteresovana i odvojena od Boga! Tako jezik tame, zvuci svega niskog, mračne želje postaju veoma moćne, pa ni u svetu ni u ljudskoj svesti ne preostaje mesta za izražavanje jezika Svetlosti. Stoga se čini kao da je Bog nestao iz sveta. Svet je patio zbog svoje opsesivne preterane upetljanosti kada je Bog lično uzeo ljudski oblik na zemlji pod imenom Meher Babe. Sedma senka je bila nesrazmerna i ljudski rod je patio od velike neuravnoteženosti svesti u svetu, pošto su u svesti veoma glasno i žestoko odjekivali zvuci tame.

Avatar je izvor svega, a njegovo ćutanje je izvor svih reči – mentalnih, suptilnih i grubih. Meher Baba je zapazio da u svesti sveta glasno odjekuju zvuci nesrazmerne tame, te ona prouzrokuje neravnotežu u svetu. I zato se Meher Baba pridržavao ćutanja, pošto je ljudska svest bila već preduboko povezana sa jezikom tame, a obični ljudski um nije imao sposobnost da razume jezik Svetlosti. Avatar je u izdvojenosti tiho radio na puštanju u dejstvo jezika vina, koji sadrži njegovu ljubav, kako bi svest ljudskog roda mogla da povrati svoju ravnotežu.

Jezik vina ima moć da spali jezik tame, ima moć da bilo kojeg čoveka povede ka jeziku Svetlosti. Vino je nemi jezik, ali veoma moćan, jer ljubav može da zbriše ispraznost i prostaštvo jezika tame.

Napita osoba govori više nego obično. Zbog opojnog dejstva jezika vina, brzina aktivnosti ljudskog uma se povećava i sve je više haosa u svetu. Međutim, ubrzavanje ljudskog uma koje dovodi do zbrke i pometnje, predstavlja znak da je svet spreman da se pomeri u novu ravnotežu. Uskoro će doći vreme kad će čitav svet biti iznova uravnotežen, zato što je Avatar radio na ponovnom uravnoteženju svesti, i ljudski rod će biti spreman da prihvati pomoć Bogočoveka. Nova ravnoteža u svetu i ljudsko svesno prihvatanje Božje pomoći biće Avatarova manifestacija, i svaka će osoba iskusiti njegovu manifestaciju srazmerno svojoj ljubavi prema Bogu.

 

 

 

Spaljivanje  sanskara

Avatar pati kao nijedno drugo ljudsko biće. Avatar ima univerzalno telo i univerzalni um. Oblici svih bića sadržani su u njegovom univerzalnom telu, kao što su umovi svih bića sadržani u njegovom univerzalnom umu. Avatar fizički pati kroz sva pojedinačna tela i mentalno pati kroz sve pojedinačne umove.

Avatar je odgovoran za svako biće u kreaciji dok dotična jedinka ne stekne realizaciju svoje istinske božanske prirode. Avatar fizički pati dok dela na zemlji, jer univerzalno delanje u grubom univerzumu iziskuje ogromno fizičko naprezanje. Putem naprezanja svog fizičkog tela dok je živ, on je direktno u dejstvu za sva fizička bića u univerzumu. Čak i sada kad je napustio svoje telo, Avatar ostaje odgovoran za svako biće u kreaciji. Prema tome, čak i kada nije fizički prisutan on i dalje radi da bi doveo do rezultata tog rada koji je obavljao dok je bio fizički na zemlji. On nastavlja da se napreže, ali ne fizički; napreže se mentalno, tako da i pati mentalno, čak i kad nije u ljudskom telu, sve dok se konačni rezultati njegovog rada ne manifestuju.

Zbog čega Avatar, koji je Bog, mora da pati čak i pošto napusti telo? On mentalno pati da bi se postigli rezultati njegovog delanja, a to je spaljivanje sanskara u vatri njegove ljubavi, što se događa u razdoblju njegove manifestacije. Ta satiruća vatra ljubavi postoji u njegovom univerzalnom umu. Svi pojedinačni umovi sadržani su u njegovom univerzalnom umu, ali se u tom umu nalaze i njegovo delanje i ljubav prema svakom biću, pošto njegov univerzalni um oseća pritisak odgovornosti za svako biće od početka do kraja. Taj pritisak odgovornosti za sva bića, zajedno sa opiranjem njihovih pojedinačnih egoa, je okolnost zbog koje Avatar mentalno pati. Avatarova odgovornost je da održava unutarnji odnos sa svakim pojedinačnim ego-umom i da radi za taj pojedinačni um kroz čitavu njegovu evoluciju i involuciju u kreaciji, sve dok taj ograničeni um zahvaljujući naporima Avatara ne postane spreman za poništenje ega.

Poništavanje ego-uma je isplanirano unutar Avatarovog univerzalnog uma. Ta vatra ljubavi u univerzalnom umu je ono što satire sanskare ograničenog uma. Priprema za to poništavanje se sprovodi dok je Avatar fizički prisutan na zemlji, ali rezultat tog delovanja se postiže bilo da je on fizički prisutan ili nije. To spaljivanje sanskara svakog bića sada se odvija u Avatarovom univerzalnom umu. I to spaljivanje i posledice te vatre – mentalno poništenje – su aspekti Meher Babine manifestacije.

 

 

Čuda

Kreacija postoji u stanju neznanja, a svako događanje izazvano neznanjem je dodatak neznanju. U stanju neznanja čovek primećuje divni mesec i sjajne zvezde, blistavo sunce, reke koje teku, velike planine, nežno cveće čarobnog mirisa, i tako dalje, i čovek kaže da je sve to predivno, veličanstveno. Privlači ga lepota i oseća se srećnim kad je vidi, pa stoga intelektualno i estetski smatra prirodu lepom.

Ali, čoveka privlači i ono natprirodno, tim više ako naiđe na nekoga ko radi neke neobične stvari. Ti izvanredni događaji proizvode takozvani sveti prah u vazduhu, čudesna isceljenja ojađenih i bolesnih, primoravaju vozove da stanu, osposobljavaju čoveka da živi od vazduha, itd. Čovek uvek misli da ti čudotvorci poseduju neke osobite moći koje im je Bog dao. Ima i onih koji idu dotle da te čudotvorce smatraju samim Bogom, i u tom trenutku čovek zaboravlja da se kreacija nalazi u neznanju i da su takvi podvizi samo dodaci njegovom stanju neznanja.

Ti čudotvorci su tantrici, poznati kao čarobnjaci ili vračevi, koji svoju veštinu razvijaju izvlačeći suptilnu energiju preko nekih bajalica, rituala ili drugih praksi. U Indiji postoje tantrici koji mogu da smanje svoje ljudsko telo i pretvore se u mrava. Ima i onih koji mogu da odbace svoja tela i uđu u mrtva tela ljudi ili životinja, i da na taj način ožive leševe! No, sve je to predstava i spektakl, bilo da se desi na nekom karnevalu u Indiji ili na televiziji u Americi. Svi se to događa u okviru neznanja koje gospodari grubim svetom. To nije duhovno postignuće, to je nazadovanje. To nije duhovna moć; to je tantrička moć i ona odražava stanje neznanja.

Svako ko iskusi suptilne ravni stiče duhovne moći. Ali, to nije običan čovek, to je jogi ili mast. Veliki jogi iz četvrte suptilne ravni, poznat kao Kuber, zaista može da oživi mrtve, ali bez preinačenja ili napuštanja vlastitog tela. Kuber je neko ko je postao veliki jogi, ali niko ne može da opstane blizu takvog čoveka, jer sve u šta se Kuber upilji pretvara se u prašinu; stoga nijedno drugo ljudsko biće ne može da živi u njegovoj blizini. Ako Kuber podiže mrtve, on to čini svojom duhovnom moći, ali iako je ta moć zaista duhovna, ona pripada suptilnom stanju neznanja. Kuber ne privlači mase. Ako se okultna moć jednog tantrika koristi za privlačenje masa ili nekakvo razmetanje, onda je to samo dopuna najgrubljem stanju neznanja.

Avatar Meher Baba je izjavio: «Onaj koji sve zna, sve i uklanja.» Sva ta čuda na koja nailazimo u današnjem svetu i koja privlače mase su samo dodatna iluzija i mase nemaju nikakve koristi od njih.

Pa šta je onda istinsko čudo? Kada neko učini čoveka slepim za iluziju i da mu moć viđenja da vidi Boga! To je pravo čudo, i takvo čudo je vredno da mu se prisustvuje.

 

 

 

Kakvo  čudo!

Bog je svojom BESKRAJNOM NESVESNOŠĆU stvorio nebrojene univerzume, i mada je večno slobodan sa BESKRAJNOM SVEŠĆU, obavezao se odgovornošću da svakoga učini slobodnim od okova iluzije. Zato Bog iz epohe u epohu dolazi u ljudskom obliku kao Avatar, koji postaje svako i sve. Nije li njegovo čudo to što dopušta da bude vezan kako bi druge mogao da oslobađa iz ropstva? Nije li njegovo čudo to što postaje svako i sve da bi mogao da radi za svakoga? Kakvo je to čudo! On beskrajno pati kao Avatar da bi dao univerzalni podstrek svakom nivou svesti. On pati samo da bi druge oslobodio iz okova iluzije.

Sunce manifestacije Avatara Meher Babe počelo je da se rađa, i kada to Sunce bude sijalo nad glavom svaki nivo svesti će sa divljenjem i obožavanjem gledati ka Suncu. Svaki nivo svesti će osetiti univerzalni podstrek i ljudski rod će iskusiti moćno buđenje. Prolaz ka stazi Istine će se otvoriti i novo čovečanstvo će se pojaviti sa rađanjem Sunca. Postojaće ljubav umesto mržnje, bratstvo umesto zavisti i gramzivosti, i mir umesto ratova. To će omogućiti Avataru Meher Babi, Suncu, da sija na svet. To će biti Meher Babino čudo, i to kakvo čudo! Svako svesno biće opevaće njegovu slavu.

 

 

 

Svođenje  računa

Bog je savršeni računovođa, a Avatar savršeno, i bez ikakvog zapisivanja, čuva obračun o svačijim delima. Avatar zna svačiji bilans od njegovog početka u kreaciji do danas, tako da i sada zna svačiji bilans do njegovog kraja. Niko nije upućen u to savršeno računovodstvo sem Boga. Bog uzima ljudski oblik kao Avatar iz epohe u epohu kako bi držao u ravnoteži zaduženja i potraživanja koliko je to moguće, u omeru koji je potreban za dalji pojedinačni i kolektivni napredak.

Maja je senka Boga i Maja donosi pustoš remeteći ravnotežu zaduženja i potraživanja koja se odnose na svačija dela. Kad je ta ravnoteža narušena u najvećoj meri, priroda počinje da se buni i zemlja pada u ponor stradanja. Tada Bog mora da siđe na zemlju. Avatar tada radi na svođenju računa svakog ljudskog bića, kao i svakog nivoa svesti u evoluciji.

Svođenje računa svakog pojedinca nije laka stvar, jer računi su sastavljeni od sanskara. Ljudski um skupi deset miliona sanskara u sekundi, ili šesto miliona u minutu, ili trideset i šest milijardi u jednom satu, pa onda zamislite koliko se triliona sanskara sakupi u jednom ljudskom veku. Svođenje računa sanskara, kako bi pojedinac mogao dalje da napreduje, je nezamisliv posao. Avatarov rad zahteva univerzalni um, jer taj rad je izvan i iznad intelekta, i jedino BESKRAJNA INTELIGENCIJA zna kako da izvede takav obračun i izvodi ga bez i najmanje greške.

Svrha reinkarniranja je iscrpljivanje sanskara koje čovek skuplja, i pošto postoje silni milioni sakupljenih sanskara, čovek mora da se reinkarnira oko osam miliona i četiri stotine hiljada puta.

Da bismo stekli predstavu o sanskaričkom obračunu, valja shvatiti da BESKRAJNA INTELIGENCIJA u univerzalnom umu upravo u ovom trenutku zna šta se nekoj osobi dogodilo pre sto godina i šta je ta ista osoba mislila još pre hiljadu godina. BESKRAJNA INTELIGENCIJA takođe ovog trenutka zna šta će se dogoditi kroz sto godina i šta će se misliti kroz hiljadu godina. Vreme nije od značaja za znalačke proračune univerzalnog uma, kao ni prostor.

Kada Avatar dođe, on koristi svoj univerzalni um, a za univerzalni um je čitava istorija univerzuma otvorena knjiga. Kada je Meher Baba došao, ustanovio je da bilans univerzuma nije izravnan kako treba. Zbog te univerzalne neravnoteže bilo je zaustavljeno napredovanje u evoluciji svesti. Svest je nagomilala silne fakture dugovanja usled brojnih neprirodnih radnji. Ako pozajmite od banke ili nekoga, morate da isplatite kredit. U suprotnom nećete moći da dobijete drugi kredit sve dok ne isplatite prethodni. Ne možete ponovo uzeti zajam dok ne vratite prethodnu pozajmicu. U osnovi, situacija u univerzumu je bila takva da je svest pozajmila više nego što je mogla da vrati, i više nije mogla da nađe nikog od koga bi pozajmljivala. Svest je bankrotirala. Drugim rečima, svest je postala suviše ubilačka, krvožedna, suviše sebična, suviše pohlepna, prepuna mržnje i pohote, suviše lažljiva, itd., da bi se uravnotežila. I nije bilo načina da sve to nadoknadi i podmiri.

Avatar je taj koji mora da plati, i zato on radi i pati za svakoga da bi doveo u red neuravnotežene račune, i na taj način za svakoga utvrđuje pouzdan račun, dovodeći ga na prirodan nivo zaduženja i potraživanja. Ali, dok on radi za svačiju dobrobit, vrlo retki sarađuju sa njim zato što vrlo retki žele da otplate svoje dugove. Većina sveta se suprotstavlja njegovom radu zato što većina odbija da ih otplati.

Svako mora da plati svoja sanskarička dugovanja i da bude isplaćen za svoja sanskarička potraživanja. No, zbog količine nagomilanog dugovanja, Avatar dolazi da zaštiti čovečanstvo. I pored protivljenja, njegovo delanje štiti svet a njegova ljubav štiti čovečanstvo. Nakon što dovrši svoje delo, Avatar napušta svoje telo. Pošto je Avatarovo delo potpuno besprekorno, i rezultat tog dela je savršen. On savršeno svodi račune tako što svakog primorava da plati, ali i tako što dužnike štiti od poverilaca.

Nakon Avatarovog napuštanja tela, poravnanja u svačijem bilansu odvijaju se u skladu sa radom koji je Avatar obavio. Dolazi vreme kad su sva poravnanja u svačijem bilansu sređena. Svako plaća svakome kome sanskarički duguje i biva isplaćen od svakog ko njemu sanskarički duguje. Svako ima sposobnost da plati cenu za dalje napredovanje na stazi Istine, mada se ta sposobnost razlikuje od osobe do osobe. Svako ima mogućnost da isplati i izbriše dug i da bude slobodan, ali oni u kojima se ta sposobnost menja nastavljaju da prave dugove.

Kada svi budu imali sposobnost da plate cenu za dalje napredovanje na stazi ka Istini, svi će se prirodno zapitati ko im je pružio tu mogućnost. Ta mogućnost je Avatarova ostavština čovečanstvu, Očevo zaveštanje svojoj deci. Kad čovečanstvo shvati da je to nasledstvo, nešto što nisu zaradili ni stekli, tada se manifestuje ljubav Avatara i ljudi čitaju njegovu oporuku: «Dao sam vam, deco moja, ovo nasleđe. Sve vas volim. Beskrajno sam patio zarad vas. Grlim vas. Svima je oprošteno.»

Čeznimo za zagrljajem našeg Samilosnog Oca, koji je beskrajno patio za nas. Prihvatimo njegovo praštanje tako što ćemo podnositi bol od razdvojenosti u toj meri da će naša čežnja dostići Ujedinjenje.

 

 

 

Nagota je njegov način

Običan čovek ne može da vidi Boga, jer Bog je potpuno nag a obična osoba se zastidi kad vidi nagotu. Ukoliko želi da vidi Boga, i čovek mora da postane potpuno nag pred Bogom.

Bog je nedeljiv i zato smo mi Bog. Ne vidimo Boga zato što smo obučeni. Ukrasili smo se sanskarama i ne želimo da uklonimo te sanskaričke ogrtače jer nam se sviđa to sanskaričko ruho koje nas pokriva.

Šta je ta sanskarička odeća koju nosimo? Ona je načinjena isključivo od naših vekovima starih, mnogostrukih želja. Zbog tih želja naš izvorni nagi oblik ostaje sakriven i ne možemo da ga vidimo. Taj izvorni nagi oblik je naša duša.

U duhovnosti, nagota je način, i to jedini bitan način. Duhovnost je čežnja duše da se vrati svog izvornom neuobličenom obliku. Čovek mora da postane potpuno nag da bi video Boga. Istinski svetac vidi Boga zato što je istinski svetac postao potpuno golišav – lišen želja.

Među tolikim guruima u svetu retko se nailazi na autentičnog sveca, zato što je veoma teško postati potpuno lišen želja. Do te lišenosti se ne dolazi putem misli. Bezželjnost je takvo stanje u kojem je iščupano samo korenje svih želja, i ne ostaje nijedna klica bilo kakve želje.

To stanje bezželjnosti postiže se putem božanske ljubavi. Pravi svetac je uspeo da ostvari to stanje tako što je postao sposoban da primi božansku ljubav. Vatra božanske ljubavi spaljuje korenje svih želja. Kad su sve želje spaljene, čovek ostaje nag i ne samo što vidi Boga, nego je određen da postane Bog.

Božanska ljubav je Božja milost, a da bi stekao tu milost čovek mora da je postane dostojan. Pravi sveci vide Boga zato što su postali dostojni božanskog prizora postavši nagi pred njim.

 

 

Nagota – opijenost vinom

Ovo je avatarsko doba, i ovo doba je proleće. Kreacija je vrt ljubavi našeg Oca. Avatar je zasadio novi vrt ljubavi za nas, unutar nas, i sipao je vino umesto vode na svaki cvet da bi nam srca procvetala.

Sada je vreme da poželimo te kapi vina u svojim srcima i da ostanemo opijeni, jer ovo avatarsko doba je doba vina! Ta želja da se ostane opijen njegovim vinom postepeno će izbrisati sve druge želje. Kada je pijan, čovek može da pocepa svoju odeću i da stane nag pred Boga, a kada ostane potpuno nag videće Boga.

Moć vina, opijenost, čini od čoveka Božjeg roba. Sila želja je to što čoveka čini robom Maje. U oblasti Maje, i svečana odeća i rite su okovi. Jedan nosi vezenu odoru a drugi prašnjave rite, ali bez obzira da li je to ruho kralja ili kraljice, ili rite gubavca ili prosjaka, to je ipak odeća koja, na kraju krajeva, skriva našu nagotu. Ako čovek radi ono što se običajno smatra dobrim delima, on nosi odeždu. Ako radi ono što se običajno smatra lošim, on nosi rite. Ni u jednom slučaju čovek nije neopterećen odećom, i zato ne može da uživa u plimi ovog avatarskog doba.

Međutim, ukoliko čini bilo šta za Avatara radi njega i njegove ljubavi, čovek nije sputan ni odeždom ni ritama. Naprotiv, svaka radnja u ime Avatara dovodi do toga da odeća koju čovek već nosi postupno nestaje. Tada ljubavnik može da podnese da bude nag pred njim u Avatarovom proleću. Tokom te sezone lako je otarasiti se svojih želja, pošto je Avatar već radio na pripremanju atmosfere za pojedince da ostanu nagi, tako što im je davao svoje vino opijenosti.

Vreme je da se prihvati vino ovoga doba. Sada je čas da pokušamo da postanemo njegovi srećni robovi, nagi pred njim – da postanemo razodeveni od želja, primajući i duboko poštujući vino koje nam on daje.

Preko vina božanske opijenosti on će manifestovati svoju božanskost u nama, te ćemo ga nagi videti onakvog kakav zaista jeste.

 

 

 

Pročišćenje  svesti

Bog nema sanskare (utiske). Bog je najviša čistota i naziva se Najčistijim od čistih. On je Onaj koji je iznad svega.

Ljudska sanskarička svest pravi razliku između dobrog i lošeg, i to razlikovanje je uslovno. Dobri utisci su podjednako vezujući kao i loši. Ljudska svest mora da ode izvan vezanosti i dobrog i lošeg da bi postala čista. Običajne dobre i loše radnje, želje, misli i govor od početka reinkarniranja čine sanskaričke utiske svakog ljudskog bića nečistim. Dok se ti utisci valjano ne isperu, čovek ne može da postane čist – on ostaje nečist.

Svako ljudsko biće ima tri vrste sanskaričkih utisaka koji prekrivaju svest: sanskare mentalnih utisaka za mentalno telo; sanskare suptilnih utisaka za suptilno telo; i sanskare grubih utisaka za grubo telo. Grubo telo se tokom procesa evolucije i reinkarnacije stalno menja, ali suptilno i mentalno telo uvek ostaju ista. Razvoj u suptilnom i mentalnom telu odvija se u skladu sa sanskaričkim utiscima, shodno tome da li oni postaju suptilni ili mentalni.

Svaki utisak, dobar ili loš, prirodan ili neprirodan, odražava se u ljudskom telu. Ljudsko telo odražava utiske dobrog i lošeg, prirodnog i neprirodnog. Misli, želje i postupci ostavljaju svoj utisak, i ljudski um svaki put ispituje te utiske i reaguje na njih. Na taj način ljudski um utvrđuje da je neka želja, misao ili radnja dobra ili loša, prirodna ili neprirodna. Upravo ta reakcija ljudskog uma na ono što je dobro ili loše čini svest nečistom. Ljudska svest uvek reaguje na tuđe utiske; ta reakcija mora da se prekine. No, ona ne može da prestane dok se sama svest koja reaguje ne pročisti i postane neuprljana.

Cilj ljudske svesti je da postane čista. Da bi postao čist, čovek mora da prođe kroz procese reinkarnacije i involucije. Ljudski oblik je jedini oblik u kojem svest može da postane apsolutno čista. Ljudski oblik je najviši oblik, a to znači da samo u tom obliku utisci u umu mogu da budu potpuno izraženi i u isti mah potpuno kontrolisani. Drugim rečima, jedino u ljudskoj svesti sanskarički utisci mogu da prestanu da se neodoljivo nameću i da nagone na reakciju, koja se obuzdava tako što se zaustavlja. U ljudskom obliku svest može da postane čista zato što u njemu mogu da se obustave sve akcije i reakcije na silu utisaka. Samo u ljudskom obliku um i svaka mentalna aktivnost mogu da se prekinu.

Obustavljanje uma je najteže postignuće ljudskog nastojanja; ono može da se postigne samo Božjom milošću, pošto je to upravo stanje Božjeg Uma. U poređenju sa tim, nije naročito teško da se postane dobar. Izučavanjem etičkih normi koje je društvo odredilo, čovek može da ima dobar, ispravan život. Može da vodi idealan etički život po društvenim normama. Ali, taj dobar život nije život lišen okova. Vezujući utisci stalno teraju čoveka da dejstvuje i reaguje na dejstva, tako da ta idealna etička osoba ne može da uzdrži svoj um od reagovanja na loše i dobrog postupanja. Idealista je još uvek daleko od čistog stanja svesti.

Pa kako onda čovek postaje čist? Taj problem ne može čovek da reši; njega rešava jedino Bog. Zato Bog iz epohe u epohu i uzima ljudski oblik. Avatar dolazi kao Pročistilac svesti i spira i čisti utiske svakog ljudskog uma da bi ovaj mogao da vidi izvan dobrog i lošeg, prirodnog i neprirodnog. Sanskarički utisci i dobrog i lošeg čiste se samo usporavanjem uma. Bogomdana opijenost Bogom usporava čovekov um, i zato Avatar čisti ljudsku svest tako što čovečanstvu daje svoje vino. Kada je u Bogoopijenom stanju, čovek ne reaguje ni na dobro ni na loše, ni na prirodne ni na neprirodne stvari, pošto mu se um dovoljno usporio da vidi izvan tih razlika. Bogoopijeni čovek ne reaguje na dobro i loše; on reaguje samo do nivoa svoje opijenosti, i zato na njega ne utiče ono dobro ili loše u ljudima.

Avatarova dužnost je da pročisti utiske grubo svesnog čovečanstva, zato što grubo svesni ljudi uvek reaguju na ono što je dobro ili loše, i stoga su stalno vezani u granicama tih protivnih stanja. Avatar uvek nailazi na snažan otpor ljudi koji su naviknuti na dobro ili loše, jer im je svest stalno rob navike pravljenja razlike između tih suprotnosti. Grubo svesni ljudi ne mogu da raskinu sa prastarom navikom pravljenja razlika između dobrog i lošeg, i prirodnog i neprirodnog, te je posao Avatara da im omogući da saznaju da postoje stanja ljudske svesti izvan dobrog i lošeg.

Usled otpora koji ljudski rod pruža svesti na čijem postizanju Avatar radi, on mora da pati. No, on je toliko milostiv i pun ljubavi da spira i čisti svačije utiske. I zato svaka osoba doživljava neki stepen božanske opijenosti tokom avatarskog doba vina.

 

 

 

Sada  znam

Dobrota i ljubav Avatara Meher Babe dale su mi priliku da ga mnogo godina lično služim. Noću sam se brinuo o njemu pošto nije spavao. Imao sam privilegiju da masiram njegovo osetljivo telo i gnječim mu stopala. Radio sam na brojnim njegovim knjigama i u njegovo ime imao prepisku sa mnogim ljudima širom Indije.

Stalno sam bio svedok da niko nije bio zaista razdvojen od njega, i da je u svakom trenutku osećao svačije bilo, čak i onih koji nisu bili fizički uz njega. Kada bi bivao sam u izdvojenosti, Meher Baba je silno obožavao ceo univerzum i stalno pomišljao na svoje ljubavnike širom sveta.

Kasnih šezdesetih uglavnom bi ostajao u izdvojenosti, i naizgled je prekinuo svaku spoljnu komunikaciju sa onima koji su ga poznavali i voleli u svetu. Ali, u sebi je ostajao veoma blizak onima koji su ga poznavali i voleli, ali i onima koji nisu znali da on postoji na zemlji. Avatar je Voljeni svih. On je Voljeni za sva vremena. On je Onaj Stvarni; on je Jedina Stvarnost u iluziji, i jedino on postoji.

Oktobra 1968, dok je Meher Baba bio u izdvojenosti, često bi me spopadale ovakve budalaste misli: «Zašto Baba ne daje ljudima daršan? Zašto ostaje u izdvojenosti i ne dopušta da ga bilo ko vidi? Ima toliko ljudi koji žude za njegovim daršanom, a on nikom ne dozvoljava da dođe da ga vidi.»

Jedne noći u tom periodu Baba me je zapitao: «O čemu razmišljaš?» Rekao sam mu sve što mi se vrzmalo po glavi.

Baba mi je gestovima odgovorio: «Moj rad je drugačiji. Moj posao nije da stalno putujem i održavam daršan programe puštajući ljude da mi se klanjaju. Moj posao nije da stalno držim govore, da izvodim čuda i privlačim mase. Ja ne dolazim zbog toga. Dolazim radi svih i dolazim da ih probudim.

«Ti nemaš predstavu šta ja radim u izdvojenosti. Što više zatežeš luk, strela će dalje odleteti i jače će pogoditi u svoju metu. Ja u izdvojenosti sve više zatežem svoj luk da bih pogodio svakoga živog. A kada strela bude puštena, snažno će udariti i u svima napraviti rane! Tada će rana svakog srca neprekidno imati moj daršan!

«Dakle, ja radim na tome da im dam daršan, ali taj daršan će za njih imati smisla!»

Slušao sam, ali u to vreme nisam mogao da razumem značenje njegovih opaski. Uvidevši pomanjkanje mog razumevanja i moju zbunjenost, Baba se samo nasmešio i više ništa nije dodao.

Jednom drugom prilikom istog tog meseca, dogodilo se još nešto što me je dirnulo. Prepisku sam obavljao na hindiju, i mada je Baba u to vreme zabranio prepisku, novi ljubavnici su mu ipak pisali. Baba je slušao svako od tih pisama koja sam mu skoro svakodnevno čitao.

Jednom nedelju nisam imao priliku da mu pročitam pisma koja su stigla. Baba se bavio jednim drugim poslom i nije dozvoljavao da bilo šta ometa taj rad.

Prošla je cela sedmica, a osmog dana sam, pošto je Baba završio svoj jutarnji rad u izdvojenosti i pozvao mandalije, ušao kod njega sa hrpom pisama. Baba je prvo pogledao tu gomilu, a onda mene, i gestovima rekao: «Danas imam užasnu glavobolju, i zato ćeš ti odgovoriti na sva ta pisma.» Bio sam iznenađen i potpuno zbunjen, ali sam rekao: «Da, Baba.»

Seo sam u ugao sobe da odgovorim na sva pisma. Ustanovio sam da je svako pismo ispunjeno ljubavlju i da se u svakom nalazila lična molba za Babin daršan. A ukoliko daršan nije moguć, svaka osoba je očekivala par nežnih reči direktno od Babe. A Baba mi je naložio: «Ti odgovori.» Um mi se uznemirio. Pomislio sam: «Kakav je on to Bog? Njegovi ljubavnici su zaista divni. Oni ne traže od njega ništa duhovno ni materijalno. Samo žele njegov daršan, a on odgovara: “Nema daršana!“ Oni i na to pristaju, ali žele par nežnih reči direktno od njega, a on gestovima naređuje: “Bau, ti odgovori.“»

Mada sam bio uznemiren, ništa od toga nisam rekao Babi, a on me tog jutra nije ništa pitao o prepisci. Ali kasnije, popodne dok sam bio sa njim, pitao je: «Koliko si pisama danas napisao?» Nonšalantno sam odgovorio: «Ni jedno, Baba. Nijedno.» Pitao je zašto, a ja sam samo rekao: «A kad sam imao vremena? Ostao sam s tobom u mandali dvorani, a kad si se povukao ja sam te pratio.»

Baba se upiljio u mene, pa je gestikulirao: «Pa, jeste, nisi imao vremena da pišeš. A sad mi reci istinu. Šta si mislio?» Na svoj uobičajeni način sam rekao: «Ništa, baš ništa.» Babu je to razljutilo, a onda je zahtevao da mu kažem kakve sam misli imao pošto mi je naredio da odgovorim na pisma. I ja sam mu rekao.

Čuvši moje pritužbe na njega, Baba je klimnuo glavom: «Da, moji ljubavnici su zaista divni, ali kakvog ti razloga imaš da se žališ i da sumnjaš u ono što radim? Imaš li ti pojma šta ja stvarno radim za njih? Ako dođu i vide me, šta će videti? Samo ovo moje fizičko obličje!»

Onda je dao znak za svoj rad u izdvojenosti i nastavio sa gestovima: «Ovo, ovo je prava stvar koju im dajem, a ti ćeš svojim rođenim očima videti šta će biti sa onima koji me nisu fizički videli. Ovo je prava stvar koju im dajem.»

Baba je napustio tu temu. Sada znam da je Baba mislio da je unutarnji rad koji obavlja u izdvojenosti ono pravo što namerava svima da pruži. Ali tada nisam rezumeo na šta je mislio.

Baba je još mnogo puta govorio mandalima: «Kada počnem da dajem daršan, neću to prekidati! Moj daršan će biti neprekidan, a uskoro ću početi da ga dajem.» Niko od nas mandalija nije u to vreme mogao da prati značenje Babinih tvrdnji, a nekoliko nas je pomislilo da se Baba šali. Zato što Baba nikada ranije nije davao daršan bez prekida, a i zbog njegovog zdravlja, on ne bi bio u stanju da neprekidno daje daršan.

Ali, sada znam da je u času napuštanja svog fizičkog tela Baba pustio strelu svog rada. Kada je puštena, ta strela se pretvorila u mnogobrojne strele, i svaka od njih je pogodila jednog od onih za koje je Baba radio u izdvojenosti. Te strele su za svakog od nas u svetu, i mi smo ti koji sada opažamo rezultat njegovog rada.

Svakog dana je sve više ljudi dolazilo Babi, i njima on neprekidno daje svoj daršan. Njegova strela ih je pogodila u srca, i doći će dan kad će ceo svet osetiti učinak njegovog rada i doći po njegov daršan. To će biti njegova potpuna manifestacija u svetu.

Sad razumem značenje njegovih reči: «Ja zatežem svoj luk . . . Ja dajem pravu stvar . . . Moj će daršan biti stalan, bez prekida.» Meher Baba zaista pruža stalni daršan svuda u svetu, i svi oni koji su pogođeni njegovom strelom su primaoci njegovog daršana. Strele prave rane u srcima jer su im prodrle duboko u srca. Strele će pogoditi svako srce i ljudi mu usled toga polako prilaze dok jednog dana čitav svet ne priđe, pošto će svaki čovek, žena i dete osetiti dejstvo njegove ljubavi.

Ljudi su zaklonjeni od njegove Stvarnosti. Neki ljudi imaju tanke velove koje su strele probile čim je on napustio telo. Što se tiče onih sa debljim velovima, strele prodiru postepeno, ali i pored toga probijaju veo. Trebaće vremena da strele prodru u srca onih koji poseduju vrlo debele velove, ali njegove strele su uperene na njih. Kada ih pogode, i oni će biti obuzeti, jer svaku od tih strela pustio je Avatar Meher Baba, koji savršeno nišani. Njegova namera je sigurna i pouzdana, i ceo svet mora da priđe njegovim stopalima zato što je on jedini Stvarni u svetu. Meher Baba je put do Istine, i svojim radom je postigao da svi to mogu da realizuju.

Sad mi je poznat puni smisao njegovih tvrdnji, i sada uviđam da će ceo svet prići njegovim stopalima. Kako će blagosloven biti onaj dan kada celo čovečanstvo bude uzviknulo: «Voljeni Otac je sada prepoznat i priznat. On je Avatar Meher Baba, naš Samilosni Otac koji je radio i patio za svakog od nas. Otac nas je obasuo svojom milošću i ljubavlju da bismo mogli da ga prepoznamo i da ga sada sledimo.»

 

 

Njegovo  ispoljenje  božanstvenosti

 

Božanstvenost je svesno stanje beskrajne svesti, svesno vlastite beskrajnosti. Božanstvenost je sveprožimajuća i postoji u svakome. Ista božanstvenost je pritajena i u živim i u neživim bićima, ali usled razlike u svakom nivou svesti tokom cele evolucije i involucije, svako biće u različitom stepenu doživljava manifestaciju božanstvenosti.

Svesna beskrajnost prožima univerzum; ta svesna beskrajnost je ono što čini da svaka čestica života u kreaciji poseduje jedan vid božanskog. Mada božansko uvek ostaje manifestovano, božanska priroda svih stvari i bića ne biva doživljena usled učinka utisaka iluzije. Cilj života svakog bića je da realizuje i iskusi božanstvenost. Ali, pošto je svaki taj život okružen iluzijom, božanstvenost ne može da se ostvari dok se sanskarički utisci iluzije ne izbrižu iz pojedinačnog uma. Tek tada iluzija biva prepoznata kao iluzija.

Da bi čovek mogao da realizuje svoju božanstvenost, ispoljavajuća iluzija mora da se dokrajči. Svrha kreacije je da na kraju bude prepoznata kao iluzija. Sanskaričko semenje iluzije posejano je od samog početka čovekovog samostvaranja. Ukoliko ono ne proklija da bi donelo cveće i plodove, nije moguće doživeti kreaciju kao iluziju. U ljudskom obliku postaje mogućno da se iluzija prepozna kao takva i da se realizuje i potpuno iskusi svoja božanstvenost – BESKRAJNA SVEST o beskrajnosti duše.

Božanstvenost duše je stalno ispoljena: duša je uvek jedno sa Bogom. Pa zašto onda duša u čoveku ne doživljava jedinstvo sa Bogom i istovetnost sa njim? Zbog sanskaričkih utisaka koji su stvorili sedmoslojni veo kroz koji običan čovek ne može da prodre. Taj sedmoslojni veo sastavljen je od tri vrste sanskaričke građe; prvi i najdeblji sloj načinjen je od grubog materijala; sledeća četiri sloja načinjena su od tankog suptilnog ili praničnog materijala; a naredna dva sloja načinjena su od najfinijeg mentalnog materijala. Svaki sloj vela odgovara iluzornoj građi nađenoj u grubom, suptilnom i mentalnom svetu. Dok velovi ne nestanu, čovekov um ne može da vidi vlastitu sveprožimajuću božanstvenost.

Aspekti božanstvenosti bivaju doživljeni na svih šest ravni involucije. Involucija je proces tokom kojeg se uklanjaju velovi iluzije. Za vreme involucije sanskarički utisci postaju sve tanji kako se uklanja veo za velom. Kad je Meher Baba taj veo nazvao sedmostrukim, to je značilo da postoji sedam slojeva, i dok pojedinačna svest prolazi kroz involuciju a sanskare postaju sve tanje u svom namotavanju i odmotavanju, svaki veo se presavija i sklanja. Sedmi ili grubi sloj je najdeblji i najteži za uklanjanje zato što je spojen sa vekovnim asocijacijama i poistovećenošću sa oblikom ili telom. Taj grubi sloj sastoji se od sanskaričkog materijala koji je star koliko i čovekov početak u kreaciji – grubi zvuci, gruba tela i grubi nagoni. U čoveku ta grubost dobija oblik prostog govora, radnji i misli.

Postoji prav put ili staza od početka evolucije do čovekovog kraja u involuciji. To je put kojim je putovala Prva Duša. Duž tog pravog puta božanstvenost nastavlja da se ispoljava. Ona se sve više oseća na svakom novom nivou svesti, ukoliko se čitav proces toka evolucije drži jedinog pravog puta. Međutim, stvari stoje drugačije, pošto je iluzija mnogostruka i ta mnogosatrukost stvara nebrojene komplikacije, koje dovode do skretanja sa pravog puta do Istine. Shodno tome, božanstvenost se tokom evolucije uopšte ne oseća. Kada čovečanstvo previše skrene sa pravog puta, Bog uzima ljudski oblik kao Avatar i radi na tome da celu kreaciju dovede natrag na prav put uklanjajući te komplikacije, tako da proces evolucije ponovo biva učinjen pravim.

To ispravljanje izvan kretanja evoluirajuće svesti dešava se kao posledica Avatarov delanja za univerzum, ali tek nakon što Avatar napusti svoje fizičko telo na zemlji. Avatarova manifestacija nije direktno povezana sa njegovim fizičkim telom, jer konačni rezultat njegovog delanja je manifestacija njegove božanstvenosti, koja je univerzalna. Za vreme njegove manifestacije svaki nivo svesti, od kamena do čoveka, dobija univerzalni podstrek, i taj podstrek pokreće svaki nivo svesti dalje ka pravom putu. To kretanje dalje ka pravom putu znači dalje napredovanje u svesti. To napredovanje donosi veliku promenu koja koristi čitavoj kreaciji, pošto manifestovanje Avatarove božanstvenosti biva univerzalno doživljeno.

U grubom svetu ne može da se iskusi više od jednog postotka božanstvenosti. Taj jedan posto postaje duhovna sklonost grubo svesne duše. Ta sklonost prema duhovnom životu se za vreme manifestacije pojačava do te mere da privrženost čovečanstva materijalizmu biva veoma oslabljena. Tri četvrtine moći koju materijalizam ima nad svešću ljudskog roda biva iscrpljeno. Avatarova manifestacija dostiže vrhunac kada čovečanstvo dobije kao jedan svoj procenat ukus njegovog vina i postane opijeno da bi u njegovu slavu zapevalo pesmu vina. Svako ljudsko biće osetiće Avatarovu božanstvenost u stepenu svoje opijenosti. Taj stepen opijenosti varira u tri sveta. Jedan Bogoopijeni mast može da iskusi celih dvadeset i pet procenata Avatarove božanstvenosti u suptilnom svetu, a svest sa šeste ravni doživljava pedeset procenata u mentalnom svetu.

Avatar Meher Baba je delao za čitav univerzum, i on žudi da od svoje božanstvenosti pruži vino i pesmu svog vina svakom ljudskom biću. Nivo opijenosti je srazmeran radu koji je Avatar obavio za svako ljudsko biće. Meher Babina manifestacija znači da je nastupilo doba vina! A njegovu pesmu vina pevaju oni koji su već iskusili njegovu božanstvenost. Kada čitav svet okusi njegovo vino i zapeva njegovu pesmu, tada će njegova manifestacija biti potpuna, jer opijenost će ispuniti svest srca čovečanstva. Njegovo ćutanje će se prekinuti pomoću njegove sopstvene božanstvenosti koja opija čovečanstvo da peva pesmu vina. To opijeno pevanje biće manifestacija njegove božanstvenosti u tri sveta.

 

 

 

Božanski  odgovor

Bog je beskrajan i njegova je beskrajnost nedeljiva. Bog je beskrajni Okean bez granica, a pojedinačne kapi koje naizgled postoje uopšte nisu kapi, nego Okean.

Okean Boga nema površinu, ni obalu, ali ima talase; ove talase iz senke Okeana. U kreaciji, Kreacija predstavlja talase Okeana. U kreaciji usled kretanja talasa postoji igra između Boga i njegove senke. Bog je sadržina a njegova senka je bez sadržine; ali, senka se zbog talasa pokreće – širi – pruža. Budući da je bez sadržine, senka je ništa; njena pojava je ništavilo. Senka se čini aktivnom zbog Sadržine – talasa. Sadržina je ta koja sve čini, i mada izgleda kao da senka čini stvari – kretanje kreacije – ona ne može sama da se pokreće – zato što je senka, ništavilo, nestvarnost.

Kada stoji, čovek ustanovljava da mu se senka odražava. Kada pomera ruke ili noge, senka se takođe pokreće. Senka se pokreće samo zato što se čovek pokreće. Dakle, čovek je taj koji sve radi a ne senka, a ono što izgleda da senka radi je iskrivljavanje čovekovog postojanja. Talasi u Okeanu slični su mislima unutar uma. Talasi su ti koji čine da se kreacija kreće, na isti način na koji misli čine da se telo kreće – dela.

Zašto čovek ne uviđa da je kreacija samo projekcija misli od strane uma? Zato što on zaboravlja, pošto je toliko zadubljen u prividno kretanje kreacije. Kreacija je bioskop, sanskare su film, ljudsko telo je projektor, suptilno telo je struja, a um je operater.

Kada rukujete filmskim projektorom, vidite film na platnu. Kada postanete silno zadubljeni u gledanje filma, zaboravljate da ste vi bili taj koji je, želeći da pogleda film, uključio aparat. Drugim rečima, vaš um je zapravo bio taj koji je učinio da se sve ovo dogodi, ali vi to zaboravljate. Samo kada bi nestalo struje setili biste se da ste sve vreme vi bili ti koji ste rukovali mašinom. Na isti način, svaki ljudski um projektuje film na platnu sveta, ali svako je toliko zadubljen u film da je zaboravio da to čini sadržina u njemu. Ta sadržina su talasi u Okeanu Uma – naše misli.

U svakom ljudskom obličju svest je potpuno razvijena i poseduje punu sposobnost uma i premišljanje da se sjedini sa Okeanom Uma. Bog je spreman da realizuje samog sebe kada se dospe do ljudskog obličja s njegovom punom svešću. U svakom ljudskom obličju postoji Sadržina – Pravo Jastvo, i postoji senka – obmanljiva ličnost koju su u celosti izmislile i napravile sanskare. Jastvo raspolaže Beskrajnim Stvarnim Umom sa Beskrajnom Mišlju, a iluzorna ličnost ima beskrajni lažni um sa beskrajnim mislima. Jastvo je svedok igre iluzorne ličnosti na platnu iluzije – života. Beskrajni Um je toliko obuzet posmatranjem ovog filma da zaboravlja da je on Taj koji projektuje iluzornu ličnost na celom platnu kreacije. U kreaciji je, od oblika kamena do oblika životinje, ovo stanje zaboravnosti prirodno, zato što sam um još nije potpuno razvijen. Ali, ta zaboravnost je neprirodna u ljudskom obliku, zato što ljudski um konačno ima sposobnost da sazna ko je Činitelj – Beskrajni Um.

Na kraju, da bi saznao ko je Činitelj, čovek mora da zaboravi iluzornu ličnost i da misli na Jastvo, Sadržinu. No, zbog beskrajnog lažnog uma s njegovim beskrajnim mislima, ljudski um stalno misli na svoju iluzornu ličnost i zaboravlja Stvarno Jastvo, Sadržinu s njenom Beskrajnom Mišlju.

Sadržina je Znanje, a Znanje začinje ljubav. Ta ljubav ovaploćuje se u obliku Avatara da bi radila za sve oblike svesti u kreaciji, od kamena do čoveka. U ljudskom rodu ta božanska ljubav podstiče svest ka realizovanju Jastva. Avatarova ljubav usmerava sve razvijajuće nivoe svesti u pravcu ljudskog oblika, zato što samo u ljudskom obliku može da se realizuje Jastvo.

U času kada se realizuje Jastvo čoveka, ono prirodno izjavljuje: “Ja sam Bog“. Ta tvrdnja o božanstvenosti je tako moćna da razara sve granice beskrajnog lažnog uma, i svest se preobražava u Jastvo sa Beskrajnim Pravim Umom. Beskrajni Pravi Um je Svesni Beskrajni Um, svestan svoje beskrajnosti; a beskrajni lažni um je nesvesni beskrajni um, nesvestan svoje božanstvenosti i beskrajnosti.

Cilj života je da se u Beskrajnom Pravom Umu steknu znanje i iskustvo o Jastvu. Ali, kako čovek može da ima znanje o svom Pravom Jastvu kada stalno zaboravlja na njega i njegov ograničeni um misli na iluzornu ličnost – tu tvorevinu senke? Odgovor je da valja naći Onog koji je već realizovan, koji je Bog u ljudskom obliku i dostigao je stanje Svesnog Beskrajnog Uma.

Mogućnost da se bude s nekim Bogorealizovanim ljudskim bićem je sreća koju u svakom vremenu vrlo retki imaju. A Avatar je Onaj Bogorealizovani Majstor koji dolazi zarad svakog ljudskog bića. On je Jedini koji je tu za svako biće u kreaciji i pruža pomoć svima i bez traženja. Da bi dao odgovor na naša pitanja, Avatar radi kako bi svaka osoba dobila odgovor koji može da razume. To znači da svako ljudsko biće postupno uviđa da je okrenuto u pravcu realizacije Jastva, i svaki pojedinac svesno stiče sklonost da se zaputi ka doživljaju Jastva.

Avatar pruža unutarnji podstrek svakom ljudskom biću, i svaki čovek ili žena doživljavaju manifestaciju njegove božanstvenosti u skladu sa svojim unutarnjim stanjem razvitka – nivoom svesti. Ljudi širom sveta sada polako postaju naklonjeni spoznaji svrhe kreacije i realizaciji Jastva. Pojavljuje se duhovni život. Kad dođe vreme da celo čovečanstvo postane sklono da se pruži ka Avatarovoj pomoći i vođstvu, u svetu će se pokazati, osetiti i iskusiti manifestacija Avatara.

Treba da shvatimo da su Meher Babino delo i njegova manifestacija univerzalni. On dolazi radi svakoga i svega u univerzumu! Samo on pruža odgovor na naše večno pitanje: “Ko sam ja?“ Avatar dolazi da nam da odgovor. On svakog od nas priprema i osposobljava da dokučimo konačni odgovor najzad iskusivši: “Ja sam Bog“. Meher Baba će za vreme svog manifestovanja pružiti taj odgovor onima koji su bili potpuno pripremljeni njegovim delanjem u nebrojenim epohama.

 

 

 

Najviši  postade  čistač

Kada uzme ljudski oblik na zemlji kao Avatar, Bog deluje kao Najviši od Uzvišenih među ljudima. Ali on, Najviši od Uzvišenih, uviđa da je svet gotovo nepogodan za življenje. Pun je prljavštine i gadosti. Ljudi su toliko savladani tom neprirodnošću da postaju neprirodno naviknuti na prljavštinu koja ih okružuje; ništa ne čine da sebe ili svet oslobode sve te prljavštine.

Čovečanstvo je utemeljeno u jednom neprirodnom stanju, a Avatar ne želi da čovečanstvo ostane prljavo a svet pun gadosti. Čovečanstvo je postalo neprirodno pošto je postalo jedno s prljavštinom i gadošću, i zato je Avataru teško da opere ljudski um i očisti svet.

Svet je pun gadosti, a svaki ljudski um je poput jedne sobe u svetu, i zato je svaka soba puna gadosti. Gadost se uvukla da bude deo sobe, tako da je svaka osoba nesvesna sopstvene prljavštine. No, ukoliko se ta soba počisti metlom i parčići prljavštine se podignu u oblak prašine, čovek smesta postaje svestan prljavštine koja je bila u sobi i oseća da ga ona guši.

Kada je došao, Avatar je ustanovio da su ljudi i nesvesno postali jedno sa vlastitom prljavštinom. On se latio posla da svaki um očisti metući prljavštinu u svakoj sobi. Čestice prljavštine podižu se u vazduh kao prašina, tamni oblak nad svetom, i ljudi osećaju kao da se guše. Tako čovečanstvo postaje oštro svesno vlastite gadosti, kao i sve prljavštine u svetu.

To gušenje je sadašnji metež u svetu i opšteprisutna sadašnja konfuzija u umovima ljudi. No, to gušenje, haos i zbrka su posledica njegovog rada na čišćenju sveta. Ta prljavština, koja je sada uskovitlana, započinje akciju i reakcije u svetu, a one su reakcije čovečanstva na gušeći oblak.

Kada čovek čisti sobu, većina prljavštine biva izbačena i ostaje samo onaj deo koji se diže u vazduh. Mada je soba relativno čista, čoveku je još uvek teško da diše dok se te čestice prašine ne slegnu. Avatar je pomeo prljavštinu iz sveta, ali one čestice prljavštine koje su u vazduhu započele su akcije i reakcije u svakom pojedincu, pošto su čestice svačije prljavštine stvorile crni oblak koji svakoga guši.

Kad se te čestice prljavštine slegnu i crni oblak polako nestane, to je posledica Avatarovog čišćenja svakog pojedinog uma – i to samim akcijama i reakcijama unutar svačijeg pojedinačnog uma. Čovečanstvo će iskusiti mir i zapitaće: «Ko je izbacio gadost iz sveta?» Avatar će odgovoriti: «Ja sam očistio svet tako što sam postao čistač. Očistio sam svaku sobu.» ‘

To čišćenje ljudskog uma od njegove neprirodnosti biće jedna faza Meher Babine manifestacije širom sveta.

 

 

 

Varalice

Otac kreacije odgovoran je za svoju decu. Čak i ako ga deca ne slušaju i ne poštuju, ako mu se suprotstavljaju i poriču ga, Otac ih ipak voli, pomaže im i prašta. Avatar je naš istinski Otac i ostaje odgovoran za svakog od nas bilo da mi želimo njegovu pomoć ili ne. Njegova pomoć nikad ne propušta da nam posluži, zato što nas on voli. Avatar je radio na tome da omogući čovečanstvu da ga prihvati kao Stvarnog Oca.

Mnogi danas traže duhovno vođstvo, poput dece koja traže pomoć svoga oca. No, ukoliko se osoba koja traži pomoć obrati nekome ko nije njen pravi otac, nego koji se samo izdaje za njenog oca, onda će ta osoba sigurno doživeti neuspeh na svom putu. Kako bi neko mogao nekom drugom da pokaže put do cilja, kad ga ni sam nije pronašao? Takav čovek se pretvara zato što ima sebične interese koji služe isključivo njemu samom, a ne i onima koje on bajagi vodi. Te varalice su lažni gurui, lažni sveci, lažni pobožni ljudi kakvih danas ima na skoro svakom koraku.

Danas u svetu ima mnogo takvih varalica; pojavljuju se i na istoku i na zapadu. Nazivaju se Božjim svecima, svetim ljudima, čudotvorcima, isceliteljima; neki čak sebe nazivaju savršenim učiteljima ili avatarima. Oni su falsifikati, nalik veštačkom cveću koje ne miriše. Oni zasenjuju, ushićuju, hipnotišu, ali ne mogu da vas odvedu do Boga.

Te varalice su na zapadu poput vukova koji vrebaju Očeve jaganjce. Na istoku su više poput zmija koje truju srca iskrenih. Obični ljudi su daleko bolji od tih dvoličnih lažnih Božjih ljudi. Takve varalice širom sveta okupljaju velik broj sledbenika, obmanjujući prostodušne vernike i duhovno bezazlene. Ovi su prostodušni zato što su obmanuti, i naivni su zato što veruju tim prevarantima. Privlači ih veštačko cveće, zavijanje vukova i zmijske čini. Oni nemaju iskustvo unutarnjeg mirisa istinskih svetaca ili Savršenih Učitelja. Ne shvataju značenje Avatarovog ćutanja i prirodni tok njegove ljubavi i milosti. Ljudi se zadovoljavaju predstavama privlačnog izgleda, zavijanjem vukova na mesečini i čarobnim kretnjama zmija.

Iako mnogi ljudi postaju sledbenici tih duhovnih pozera, nema nikakve duhovne koristi od slušanja i ugledanja na takve varalice. Naprotiv, dolazi do duhovnog zastoja, ako ne i pogoršanja, pošto su te varalice privržene iluziji, mada se izdaju za Božje ljude. Oni svojim sledbenicima samo pokazuju druge puteljke u još dublju iluziju, umesto da im pokažu stazu ka Istini. Puteljci u dublje neznanje su verski obredi, ceremonije, ortodoksija, intelektualna gordost, dogma, praznoverice, veroispovesti, itd. Sve je to izvor sve dubljeg neznanja. Takvi putevi ne uvećavaju ničije znanje o Stvarnosti Boga, niti doživljaj Boga.

Pravi Učitelji, Avatar i Sadgurui proizvode kod svojih sledbenika istinsku veru i ljubav prema Bogu; i pošto su savršeni, sledbenici zaista idu ka Bogu. Lažni učitelj stvara veštačko okruženje da privuče mase i odvraća ih od Boga umesto da ih vodi ka Istini. Staza do Istine je čist i prav put. Samo istinski ljubavnik Boga može da stupi na nju. Takva osoba se odvojila od svetovnih praksi kao što su obredi i ceremonije. Ta staza nije otvorena za one koji se ogrću plaštevima, meditiraju i mehanički ponavljaju mantre, propovedaju dogmu, vrše rituale i prave se da su duhovno napredni. Ta staza je načinjena od ljubavi – a ne obreda; čežnje – a ne ceremonija; čestitosti – a ne ortodoksije; predanosti – a ne poučavanja; žrtvovanja – a ne propovedanja; praštanja – a ne meditiranja; božanske opijenosti – a ne ponavljanja mantri.

Lažni gurui, lažni sveci i čudotvorci poziraju i time i svoje pristalice čine izveštačenim, pošto su i sami izveštačeni. To su lažni Božji ljudi! Oni drže predavanja, časove meditacije, verske skupove, i proizvode površnu duhovnu atmosferu kojom privlače mase. Tantrici i iscelitelji izvode manja čuda i ljudi nagrću da vide njihovu predstavu, no to su samo magijski trikovi ili čini.

Duhovnu život nije predstava. Staza duhovnog života je oduvek bila staza odsustva želja. Kako neko može da ostane bez želja ako na sebe navlači plašt umesto odela? Kako se ratosiljati želja sledeći nekoga ko izvodi čuda i dajući mu novac? Takva površna odricanja ne mogu da dovedu do stanja lišenog želja. Da bi ostao bez želja, čovek mora da postane ozbiljno rešen da dostigne cilj života. A kad mu je nišan podešen i cilj jasan, sama ozbiljnost namere postupno oslobađa čoveka od svih želja, ambicija, potreba, dopadanja i nedopadanja. Tada čovek može da živi za Boga, da zaboravi svet i svu njegovu podmuklost.

Iskreni ljudi treba da se drže podalje od tih duhovnih varalica. To su najgori licemeri. Pretvaraju se da su bliski Bogu, nemaju srca ni savesti. Pričaju o Bogu samo da bi postigli svoje materijalne ciljeve – ime, slavu, moć i bogatstvo. Ali, koliko god da su slavni, moćni i bogati, oni su varalice, jer da su pravi prepoznali bi Boga kad je bio u njihovoj neposrednoj blizini.

Ovo je avatarsko doba i zahvaljujući delu koje je Meher Baba obavio ceo svet postepeno postaje naklonjen duhovnom životu. Istovremeno su i varalice započeli svoja poslovanja i izvode svoje predstave. Tu širom sveta rasprostranjenu sklonost ka duhovnom životu stvorio je Avatar. Varalice sada koriste ljudsko neznanje. Pa ipak, i oni služe određenoj svrsi u radu Avatara. Služe kao kante za đubre! Njihove trgovine služe kao stovarišta ljudskog smeća i prljavštine. U njih i njihove poduhvate ljudi mogu da odlože svoje smeće i prljavštinu.

A šta su to smeće i prljavština? Ništa drugo do talog neprirodnih sanskara u ljudskom umu. Pa ipak, u tome leži velika opasnost. Sve dok čovek polaže veru u samozvanog sveca, njegova unutrašnja prljavština odlazi u kantu za đubre, što taj samozvanac i jeste. No, ako nastupi vreme kada čovek posumnja u autentičnost tobožnjeg sveca, ne samo što prljavština koju je bacio u kantu može da mu se vrati pravo u lice, nego će ga zasuti i nešto tuđe prljavštine iz te kante. Recimo da je neko dugo sledio nekog tobožnjeg sveca. Jednog dana je shvatio da to zapravo uopšte nije svetac nego licemer koji ga je sve vreme obmanjivao. Sledbenik odlučuje da napusti lažnog sveca. Ali, ne odlazi bez njegovog sanskaričkog smeća, jer je i sam sakupio nešto od taloga tuđih neprirodnih sanskara. Nakon toga, čovek se nalazi u većoj neprirodnoj sanskaričkoj upetljanosti nego kad je počeo da traži duhovno vođstvo, što ga je dovelo do tog tobožnjeg sveca.

Samo Avatar može da pomogne masama koje slede te lažne svece i lažne gurue, zato što može da ih očisti od sanskaričke prljavštine koja se pojavljuje u kontaktu s tim varalicama. To čišćenje počinje kad ljudi stupe u kontakt sa njim, a okončava se dok ga slede na stazi duhovnog života. Ljudi su danas naklonjeni duhovnom životu usled unutarnjeg rada koji je obavio Avatar Meher Baba, direktni silazak Boga u ljudsko obličje. On je Voljeni svojih ljubavnika i on će se ispoljiti u njima. Nema razloga za nestrpljenje; on će se manifestovati. Nema potrebe da Meher Babini ljubavnici posećuju svece i gurue. Nema načina da se sazna da li su oni pravi ili lažni. Meher Baba je usred nas; pa ipak, drugi ljudi će tragati za svecima i guruima, i za neke će zaključiti da su pravi, a za neke da su lažni. To traganje za svecima i guruima je jedna faza manifestacije Avatara. Njegovo delo je završeno; ono je okončano pre nego što je Meher Baba napustio svoje telo. Sada istinski ljubavnici Boga čekaju da vide kako se on manifestuje. On se manifestuje postupno, ali nastupiće čas kada će se manifestovati sa silnom moći  i intenzitetom. Njegovi ljubavnici moraju da sačekaju i da vide. Ako ljudska srca sada ne prihvataju Meher Babu, to za nas nije bitno. Bitno je samo to da smo ga mi prihvatili i da ga volimo. Meher Baba se prvo manifestuje u svojim ljubavnicima.

Ljubavi ne treba nikakvo dokazivanje ni predstava. To je blago koje ne treba drugima pokazivati. Molitva treba da bude sijanje lampe ljubavi u našim srcima, i to će lampi ljubavi omogućiti da obavlja molitvu Voljenog. Ta lampa se ne može spolja videti; ona gori iznutra da u svom plamenu satre svaku vezanost i tako oslobodi ljubavnika da bi se ovaj sjedinio s Voljenim. Zato, volite Meher Babu, i to tako snažno da zaboravite na sopstvenu ličnost. Nema drugog iskustva kojem jedan ljubavnik treba da teži. Istinski ljubavnik će iskusiti Avatarstvo Meher Babe, njegovu božanstvenost, u svom rođenom srcu za vreme njegove manifestacije.

 

 

 

Kakva  kazna!

Bog je beskrajan i njegova beskrajnost je nedeljiva. U beskrajnosti Boga sve i svako je Bog i ništa do Bog. Ali, nema svako doživljaj beskrajnosti koji čoveka čini Bogom, iako u svakome postoji beskrajnost. Da bi iskusio beskrajnost, čovek mora da poseduje neograničenu svest, i sve dok svest ne postane neograničena čovek nema doživljaj sebe kao Boga iako ustvari jeste Bog. Svako je ograničen u svesti sanskaričkim okovima iluzije, i dok se okovi iluzornog iskustva ne unište, čovek ne može da iskusi Stvarnost Božestva.

Mi smo zatvoreni u kosmičkom mehuru iluzije. Svako drži Boga zatvorenog u sebi u boci sopstvenog ograničenog bića. Naše boce su od sanskaričkih okova i kroz te boce opažamo iluziju umesto Boga. Bog kao BESKRAJNA SVEST pati, zato što je beskrajan a mi ne uviđamo beskrajnost zatvorenu unutar nas. Kakva je to kazna za Boga, Onog koji nikad ne kažnjava, već sve to ćutke trpi.

Bog je Beskrajno Znanje, Beskrajna Moć i Beskrajno Blaženstvo, ali njegova trojedina priroda ispoljava se kao Sve-Ljubav, Sve-Milost i Sve-Praštanje. On se iz milosti zatvara u ljudsko obličje da bi čoveku preneo svoje božansko Znanje i tako ga oslobodio iz tog zatvora koji je naše ograničenje.

Bog uzima ljudski oblik da bi delao. Pošto univerzalno dela, on koristi svoje Beskrajno Znanje, ali ne primenjuje svoju Beskrajnu Moć ni Beskrajno Blaženstvo. A pošto ne koristi ni svoju Beskrajnu Moć ni svoje Beskrajno Blaženstvo, on neprekidno pati. Avatar na sebe uzima breme univerzuma i dok je na zemlji mora da nosi taj teret u čitavom razdoblju svog delanja.

Avatar dela za univerzum koristeći samo svoje Beskrajno Znanje. To Beskrajno Znanje sadržano je u univerzalnom umu, tako da Avatar svoj rad obavlja kroz univerzalni um. U univerzalnom umu Avatara, svi ograničeni umovi su aktivni. Pošto je svaki pojedinačni ograničeni um lažan, svačiji umovi su univerzalno breme koje Avatar nosi. Svaki ograničeni pojedinačni um je pun želja i potreba. Sanskarička sila želje privlači um nekom objektu; čim je objekt opažen, pojedinačni um ga zatraži. Svaki um i željeni i traženi objekti postoje u nepostojanju. Ali, svaki um podržava i dokazuje svoje postojanje, kao i postojanje objekata. Usled tog potvrđivanja i dokazivanja Avatar pati, jer svaki um unutar njegovog univerzalnog uma ga poteže svojim željama.

Svaki pojedinačni um voli želje, i drži se svojih potreba. Baš zato što svaki pojedinačni um voli svoje želje i potrebe, koje su lažne, svaki um stavlja sve veće breme na Avatarov univerzalni um. Budući da je Avatar preuzeo na sebe odgovornost da ljude oslobodi svih okova, on mora da nosi teret koji proizvode njihovi sanskarički umovi.

Njemu nije lako da nekoga oslobodi svih želja i potreba, pošto je svaki um čvrsto okovan bezbrojnim željama i potrebama. Ljudi ne žele istinski da se ratosiljaju tih želja i potreba. Dok Avatar radi javlja se otpor u svim krajevima sveta, i to pojačava njegovu patnju dok živi na zemlji. Avatar dolazi kad je ljudska svest preplavljena željama i potrebama, a svet prepun bezbrojnih stvari koje ljudi svuda žele i traže. On radi na tome da ljudsku svest oslobodi od tri četvrtine njegovih preteranih želja i da izbriše tri četvrtine suvišnih iluzornih stvari koje ljudi žele. Kad se svet opire njegovom radu, ljudski rod zapravo odbija njegovu ljubav, milost i praštanje, koji bi svakoga oslobodili preteranih želja i potreba.

Niko nema nikakvu ideju koliko je beskrajno Avatar Meher Baba morao da pati zarad svog univerzalnog dela! Niko ne zna koliko je otpora morao da trpi od sveta dok je delao na zemlji! Meher Baba je radio u korist čitavog univerzuma. Svoj posao je obavio neviđen i nepoznat za većinu čovečanstva, a otpor svakoga u svetu je bio nešto što je morao da podnosi. Uprkos tome, Meher Baba je završio svoje univerzalno delo i ljudski rod počinje da oseća njegove rezultate. Oni koji mu danas prilaze i oni koji će prići, i svet koji će ga na kraju prihvatiti, nemaju ni najblažu ideju koliko je otpora on morao da trpi od svakog od njih.

Ako neko tvrdi: “Ja se ne opirem Meher Babinom delanju“, u zabludi je. Ako se čovek prepušta i nastavlja da se prepušta željama i potrebama, on se opire Meher Babinom delanju. Naš otpor je uzrok Meher Babine patnje – čak i sada.

Kad čoveka ujede škorpion, celo telo oseća bol iako je ujed na samo jednom mestu. Slično tome, Avatarovo univerzalno telo je pogođeno svom nesrećom i srećom svake jedinke. Kada lekar nastoji da ublaži bol od ujeda škorpiona, ukoliko pacijent odbija tretman i bori se sa lekarem, ovaj takođe pati, čak i dok medicinski obrađuje onog u kome je škorpionov otrov. Na taj način Avatar pati zbog otimanja i opiranja njegovom radu. Neviđen i nepoznat, on samilosno pati radi sveta, i ćuteći mu prašta.

Mi koji smo prišli Meher Babi ne bi trebalo, stoga, da se odupiremo njegovom delanju, nego da se potrudimo da se oslobodimo putem žrtvovanja svojih želja i potreba zarad njegove ljubavi. Mi koji smo osetili njegovo praštanje, ne dozvolimo da ga vidimo kako pati zbog nas. Doprinesimo da vidimo kako se njegova ljubav ispoljava u našim životima.

 

 

 

 

Ljubav ne može da nosi težinu intelekta

Znanje Boga nije intelektualno, to je Znanje iz iskustva. Božje Znanje je znanje svega, a njegovo iskustvo je njegovo poznavanje svega. To Znanje obuhvata sve vreme, sav prostor i sva bića; stoga je ono upućeno u istoriju svakog bića od početka kreacije do njenog kraja. To znanje je bez pukotina; ono je večno i neprekidno kroz ceo tok istorije. Bog je to Beskrajno Znanje; Znanje je sama njegova priroda, i od njega ništa nije skriveno, tom Znanju ništa nije nepoznato. Istorija čitavog univerzuma i svakog bića u kreaciji je za njega otvorena knjiga, i to Znanje ne mora da misli da bi saznalo, pošto sve vreme sve zna.

Dok se nalazi na zemlji, Avatar koristi svoje Beskrajno Znanje za svoje univerzalno delo, i ni njegovo delo ni njegovo Znanje nisu ničim ograničeni. On je preuzeo na sebe odgovornost za celu kreaciju, i tu obavezu ispunjava putem korišćenja svog Beskrajnog Znanja. Ispunjavanje te obaveze čovečanstvo doživljava kao podstrek u svesti, jer svest je pravi medijum da se iskusi znanje; kada postane beskrajna, svest doživljava Beskrajno Znanje. Uvećavajuće znanje je staza Istine, a čovečanstvo stiče iskustvo uvećavajućeg znanja putem velikog podstreka u svesti koji ovu gura prema Bogu, podstreka koji pruža Avatar.

Avatarova svest ostaje večno neograničena. Pošto Avatar nema vezujućih sanskara, kako on koji je beskrajan može da zadrži ograničeno fizičko telo? Njegovo fizičko telo biva zadržano putem sanskara njegovog univerzalnog dela, jogajoga sanskara. Beskrajno Znanje koristi univerzalni um putem fizičkog tela Avatara; jogajoga sanskare koje on uzima na sebe služe njegovom univerzalnom delu. Te sanskare su božanske, one su semenje istorije. Upravo one predstavljaju sile koje menjaju sudbinu čovečanstva, jer te jogajoga sanskare su proistekle iz Beskrajnog Znanja. Te božanske sanskare stupaju u dejstvo posredstvom Avatarovog univerzalnog uma, koji zna celu istoriju prošlosti i budućnosti. One oslobađaju druga bića od okova njihovih ograničavajućih sanskara.

U univerzalnom umu te jogajoga sanskare su poput živih plamenova prvobitne vatre – Teđ. Te jogajoga sanskare su božanske zato što oslobađaju svest kada ih Avatar koristi da pruži sveopšti podstrek na svakom nivou evolucije i involucije. Avatarove jogajoga sanskare su plamenovi nastali iz božanske ljubavi. One dolaze iz Sedišta Boga na Sedmoj Ravni, poput bezbrojnih zraka iz Sunca ljubavi. Ti zraci proističu iz Avatarovog univerzalnog uma, s ciljem da rasteraju tamu stvorenu okivajućim sanskarama svake jedinke u istoriji.

Kada određeni pojedinac postane pokoran Avatarovoj želji i volji, otpuštanje jogajoga sanskara iz univerzalnog uma postaje lako za Avatara u njegovom univerzalnom delanju. Avatarov univerzalni um tada može slobodno da upotrebi njegove jogajoga sanskare za one čiji umovi su mu postali pokorni. Samo kada je pokoran, ograničeni um može da bude poništen, a svest oslobođena svih okova. Šta je to što sprečava pojedinačni ego-um da bude pokoran? To je intelekt. Intelekt u pojedinačnom ljudskom umu postaje prepreka, a ljubav ne može da nosi težinu tog intelekta, koji je težak poput stene u umu grubo svesnog ljudskog bića.

Znanje Boga je svest koja je beskrajna u svesnosti i iskustvu. Intelekt je opažajna i pojmovna sposobnost u čoveku koja objektivizuje sve stvari, ali ne poseduje subjektivno iskustvo stvari. Bog, Beskrajnost, je izvan i iznad intelekta, jer njegovo biće je svest koja raspolaže beskrajnim iskustvom. Ukoliko neko pokušava da traži Boga kroz medijum intelekta, on u toj potrazi ne može daleko stići. Bogu se može stremiti samo putem svesnog iskustva, a proces koji omogućava to iskustvo je involucija. Unutarnja suptilna i mentalna ravan su medijum za razviće svesnog iskustva Boga. Bog biva pronađen tokom involucije kroz medijum unutarnjih ravni, ali u slučaju grubo svesne osobe Bog biva doživljen kroz medijum čiste ljubavi. Ta čista ljubav se ispoljava kad je sposobnost intelekta pokorna želji i volji Avatara. Želja Avatara je da se stekne iskustvo Boga, a da bi se to postiglo svest mora da se oslobodi težine intelekta. U čovekovoj težnji za Bogom intelekt se pokazuje kao čovekov protivnik, jer ometa iskustvo izlivanja neograničene ljubavi.

Intelekt mora da bude pokoran da bi stremio Stvarnosti Boga, da bi iskusio njegovu ljubav, koja je neograničena. Kada intelekt postane pokoran, plamenovi Avatarovih jogajoga sanskara nastalih iz ljubavi spaljuju ga da bi raščistili put za čisto svesno iskustvo Boga. Ali, kada nije pokoran, intelekt ostaje breme za čovekovu svest, poput goleme stene, pa staza za doživljavanje Boga biva zatvorena. Avatar mora da radi na razbijanju stene intelekta i njenom mrvljenju u prah. Staza praha poznata je kao duhovna staza, pošto i sam čovekov um biva razbijen i rasturen pred Beskrajnošću. Intelekt je prva sposobnost uma koju valja slomiti i smrviti u prah.

U ljudskoj svesti postoje izvesne izopačenosti. Neke su prouzrokovane neprirodnim radnjama, neke duhovnim izopačenjima, a neke intelektom. Kada je čovekova staza ka doživljavanju Božje ljubavi zatvorena isključivo zbog intelekta, onda je to izopačeni intelekt. U onome koji stremi ka Bogu nema mesta za takav izopačeni intelekt. U srcu nema mesta za takav intelekt. Izopačeni intelekt nije pokoran; on sprečava svest uma da se preda iskustvu Božje ljubavi i Avatarovoj želji i volji. Samo kada je intelekt pokoran, tragalac pronalazi ljubav i stiče iskustvo Boga.

Duhovni učitelji postepeno slamaju intelekt svojih učenika. Pitanja jesu priroda intelekta, ali izopačeni intelekt dovodi u pitanje i kada nema potrebe za ispitivanjem. Intelekt može da postane koristan u radu učitelja, ali prvo mora da se liši svoje izopačenosti izlišnog ispitivanja, i tek nakon toga može da postane pokoran učiteljevoj volji i da postupno izgubi svoje postojanje.

Bio jedan dobro obrazovani, intelektualni tragalac za Bogom, koji je skitao od ašrama do ašrama i upoznavao gurue, svece i jogije za koje se smatralo da su duhovno napredni. Gde god bi odlazio, nailazio je na meditaciju, joginske vežbe, molitve i pevanje. On bi zapitao odgovornu osobu: «Zašto je meditacija neophodna? . . . Zašto je joga neophodna? . . . Zašto je molitva neophodna? . . . Zašto su pesme neophodne?» Taj tragalac je na taj način provodio svaku posetu, i ni u jednom ašramu nije bio zadovoljan.

Jednog dana je na drumu sreo jednog starca, i njih dvojica su prijateljski porazgovarali. Tragalac je starcu objasnio da je u potrazi za Bogom, ali da do sada niko nije bio u stanju da mu pomogne. Starac je posavetovao tragaoca da ode izvesnom čoveku koji je živeo u obližnjem gradu, rekavši mu da će taj biti u stanju da mu pomogne u njegovoj potrazi.

Tragalac je otišao u taj grad i našao čoveka. Taj čovek bio je Savršeni Učitelj. Imao je samo nekoliko učenika, od kojih su se neki bavili fizičkim poslovima. Neki su kuvali i pekli, neki su čistili posuđe i oruđe, neki su radili u bašti, a par njih je sedelo pored učitelja.

Učitelj je upitao tragaoca: «Zbog čega si došao da me vidiš? Šta želiš?» Tragalac je odgovorio: «Umoran sam od traženja Boga. Želim Bogorealizaciju.» Učitelju se to dopalo i rekao je: «Ostani uz mene, ali ukoliko želiš Boga moraćeš da izvršavaš moja uputstva. Za par dana daću ti uputstva. Jesi li spreman da ih izvršavaš, ukoliko obećam da ću ti pomoći?» Tragalac je smesta odgovorio: «Da, učitelju, povinovaću ti se.»

Tragalac je ostao u učiteljevom okruženju, ali ubrzo je njegov um počeo da radi. Nije našao nikoga ko meditira, nikog ko radi joga vežbe, nikog ko se moli ili peva; i u njegovom umu počeše da se javljaju sumnje u tog učitelja. On je ranije uvek postavljao pitanja o meditaciji, jogi, molitvi i predanosti, a sada kada nije naišao ni na šta od toga, mučile su ga sumnje da li je to pravi učitelj i da li stvarno može da mu pomogne. Tragaoca su toliko sludela sopstvena pitanja i sumnje da je rešio da napusti to mesto posle nekoliko dana odmaranja.

Sutradan je Učitelj zatražio od tragaoca da mu izmasira stopala, i dok ih je pritiskao tragalac je razmišljao u kakvu čudnu duhovnu atmosferu je dospeo, pa je rekao učitelju: «Sutra ću otići odavde. Moj um je ovde vrlo uznemiren.» Učitelj reče: «Šta to govoriš? Dao si mi obećanje da ćeš izvršavati moja uputstva i ostati uz mene. A sada nameravaš da odeš? To ne dolikuje inteligentnoj, obrazovanoj osobi poput tebe. Jednog dana nešto obećaš, a već sutradan to prekršiš! Da si stvarno inteligentan, ne bi pristao da ostaneš ovde i sprovodiš moja uputstva.» Učitelj se nasmejao. «Ali, ti si pristao. Zato bi trebalo da ostaneš ovde sa mnom barem još nekoliko dana.»

Tragalac je poslušno odgovorio: «Da, u pravu si. Ostaću još.» Iako se složio da ostane, i dalje se osećao nespokojno i nelagodno, pošto nije našao duhovnu atmosferu po njegovom ukusu.

Sutradan ga je učitelj pozvao i rekao: «Dajem ti svoje prvo uputstvo. Uzmi ovaj kamen. Idi na pijacu i donesi mi dva kilograma povrća u zamenu za taj kamen.» Tragalac je preneraženo posmatrao kamen, pa reče učitelju: «Meni ovaj kamen izgleda bezvredno. Ko će mi dati dva kila povrća u zamenu za njega?» Učitelj podiže glas: «Izvršavaj moja uputstva i smesta idi na pijacu, i da se nisi vratio sa manje od dva kilograma najboljeg povrća!»

Tragalac se neodlučno udalji, celim putem razmišljajući da bi trebalo da napusti to mesto pošto učitelj po svoj prilici ne shvata vrednost kamenja. No, uprkos zbunjenosti, otišao je na pijacu i od jednog do drugog trgovca nudio kamen u zamenu za dve kile njihovog najboljeg povrća. Ali, niko nije pristao. Jedan trgovac mu je ponudio kilogram povrća, ali tragalac je odbio tu ponudu i vratio se učitelju praznih ruku.

Prilazeći učitelju, tragalac reče: «Rekao sam ti da niko neće menjati dva kilograma povrća za ovaj kamen, i ispostavilo se da sam bio u pravu. Jedino mi je jedan trgovac ponudio kilo povrća, a ja sam se zapitao zašto mi nudi i toliko. Kamen je bezvredan; nemoguće je dobiti dva kilograma povrća za njega.»

Saslušavši tragaočeve primedbe, učitelj se nasmeši i reče: «Evo sada mog drugog uputstva. Vrati se u grad i otiđi u bilo koju prodavnicu slatkiša i donesi mi pet kilograma najboljih čokolada u zamenu za kamen.» Tragalac planu: «Ma, gospodine, kako je to moguće?» Učitelj se nasmešio: «Ne raspravljaj se sa mnom; samo se vrati u grad i uradi ono što sam ti rekao.»

Tragalac se udaljio još uznemireniji, a kroz glavu su mu prolazile svakojake uvredljive misli o učitelju. No, uprkos zbunjenosti, opet je otišao u grad. Otišao je u najbolju prodavnicu slatkiša i njenom vlasniku pokazao kamen govoreći mu: «Dobri gospodine, molim vas dajte mi pet kilograma vaše najbolje slatke čokolade u zamenu za ovaj krasni kamen.» Dućandžija pogleda kamen i nasmeja se: «Ko bi dao pet kilograma čokolade za ovaj kamen? On ne vredi toliko. No, to je krasan kamen, i dopao bi se mojoj ćerci. Zato ću ti dati tri kilograma slatkiša za njega.»

Tragalac se vratio učitelju i rekao: «Mogu da dobijem tri kilograma slatkiša u zamenu za kamen. Mislim da je to jako dobra pogodba. To nije trampa koju si želeo, ali prodavac je pristao na tu količinu jer smatra da će se njegovoj ćerci kamen svideti.»

Čuvši to, učitelj se nasmejao i naložio mu: «Sutra ujutro ćeš se vratiti u grad. Otiđi bilo kojem zlataru i donesi mi dvadeset hiljada rupija u zamenu za ovaj kamen!»

Čuvši to, tragalac se zgranuo i rekao: «Kako je to moguće? Ako od zlatara zatražim dvadeset hiljada rupija za ovaj kamen, on će sigurno pomisliti da sam lud!» Učitelj se nasmešio: «Poslušaj me; samo me poslušaj bez ikakve dalje rasprave.»

Tragalac je te noći pokušao da zaspi, ali je stalno mislio kako to nije duhovno mesto i kako je učitelj lud čovek. No, pošto je imao nameru da kroz par dana ode odatle i više nikad se ne vrati, odlučio je da ujutro ipak ode u grad.

Tog jutra je otišao najboljem zlataru kojeg je mogao da nađe i ponudio mu kamen. Nakon pažljivog ispitivanja kamena, zlatar ga upita: «Koliko tražiš za ovaj kamen?» Tragalac odgovori: «Želim dvadeset hiljada rupija! Ništa manje.» Zlatar odvrati: «Daću ti deset hiljada, ne više od toga.» Tragalac je bio zapanjen, i vratio se učitelju. Bio je u stanju šoka, pošto je njegov intelekt sve vreme mislio da je taj kamen bezvredan.

Učitelj ga zapita: «Jesi li mi doneo dvadeset hiljada rupija?» Tragalac oklevajući reče: «Ne, učitelju. Zlatar je bio spreman da mi plati samo deset hiljada rupija za kamen.»

Učitelj se osmehnu: «U redu, a sad otiđi draguljaru i donesi mi sto hiljada rupija u zamenu za kamen.»

Tragalac se ovog puta nije raspravljao, jer je počeo donekle da veruje u učitelja i u vrednost kamena. Otišao je najboljem draguljaru i pokazao mu kamen. Ovaj je ispitao kamen i upitao: «Koliko tražiš za njega?» Tragalac reče: «Sto hiljada rupija!» Draguljar ništa ne reče, nego ode do sefa, izvadi sto hiljada rupija i dade mu ih u zamenu za kamen.

Taj kamen je bio retki, izuzetni dragulj i draguljar je prepoznao njegovu vrednost, te je bez rasprave platio cenu.

Tragalac se pokajnički vratio učitelju sa novcem, i dok mu ga je uručivao rekao je: «Jako mi je žao, učitelju. Mislio sam da si bezumnik. Ali, sada shvatam da sam ja lud. Budi tako dobar pa mi dopusti da ostanem uz tebe i služim te.»

Učitelj se nasmešio: «Nisi ti lud. Ti nisi draguljar, pa kako bi onda mogao da prepoznaš vrednost kamena. Tvoj intelekt te je naterao da tako razmišljaš. Ja znam da si ti dragulj. Ako odeš kod drugih, tvoja vrednost neće biti prepoznata, jer oni ne umeju da prepoznaju dragulj. Ostani uz mene i svim srcem mi se povinuj i jednog dana ćeš pronaći dragulj koji si ti sam.»

Mnogo godina je tragalac od sveg srca služio učitelja. I učitelj mu je na kraju dao neprocenjivi dragulj Bogorealizacije.

Avatar Meher Baba je pustio u dejstvo božanske slobodne sanskare svog univerzalnog dela za svakog od nas, i ukoliko naši intelekti ostanu pokorni, naša će srca primiti od njega blagodat tih jogajoga sanskara. Oslobodićemo se svojih okova u srazmeri sa našom pokornošću njegovoj želji i predavanjem njegovoj volji. No, ukoliko prianjamo za težinu i tvrdoću stene naših intelekta, naši intelekti postaće izopačeni i ništa nećemo steći za vreme Avatarovog dolaska. Ako očekujemo da iskusimo Boga putem svog intelekta, ili odlazimo tobožnjim guruima, svecima i jogijima misleći da su oni duhovno napredni i da nam mogu pomoći, naša vrednost imaće samo svetovnu cenu, a naša prava vrednost nikada neće biti shvaćena i oživotvorena.

Dragulj duše je u svakome, i svako od nas mora da prepozna vrednost tog dragulja da bi mogao da iskusi vrednost Avatarovog delanja za svakog od nas. Svako od nas je od Avatara dobio mogućnost da se okrene ka njemu. Vreme Avatarove manifestacije je najznačajniji mogući period, jer u tom periodu možemo da primimo blagodat njegovih jogajoga sanskara i da postanemo slobodni od vezivanja naših vlastitih sanskara. To je najznačajniji period zato što je pomoću njegovih božanskih slobodnih sanskara čovek u stanju da prepozna istinsku vrednost duše i da se okrene ka njemu radi Realizacije.

Pravi tragalac za Bogom ne sme da dozvoli da mu intelekt ostane tvrd poput stene. Niko ne bi trebalo da prosuđuje ili dovodi u pitanje želju i volju Avatara. Moramo da održavao intelekt pokornim da bismo iskusili Božje Postojanje za vreme Avatarove manifestacije, jer će Božja ljubav biti univerzalni ishod Avatarove manifestacije, i ta ljubav koja će se ispoljavati kroz Meher Babu neće nositi težinu naših intelekta.

 

 

 

Zvuk  prvobitnog  pitanja

Bog se u njegovom izvornom stanju s-one-strane-Onostranog nalazi u stanju beskrajne tišine. Prvobitna Reč, a to je prvobitno pitanje «Ko sam ja?», ima beskrajan zvuk, ali taj zvuk je zvuk tišine, dakle bezvučan zvuk.

U svom izvornom stanju Bog je Sve. Ali, u svom izvornom stanju Bog, Sve, ne zna za sebe da je Sve. Njemu sve biva poznato putem prvobitnog pitanja «Ko sam ja?», putem beskrajnog zvuka tog pitanja. Taj beskrajni zvuk je s one strane grubog, suptilnog i mentalnog zvuka. Zvuk grubog, suptilnog i mentalnog sveta su sedam senki prvobitnog beskrajnog zvuka. Ukupni zvuk tih sedam senki stvara najkonačniji zvuk, a u zvuku tih sedam senki postoji beskrajan broj zvukova. Prvobitna Reč je beskrajni zvuk, a pošto je on beskrajan, ta Reč je zvuk svih zvukova. Taj zvuk Reči je zvuk beskrajne tišine – beskrajni bezvučni zvuk.

Da bi stekli neku predstavu o bezvučnom zvuku, samo posmatrajte sopstveni misleći um. Priroda i funkcija uma je da misli; um je to stanje razmišljanja. Um misli, a u stanju mišljenja ne postoji zvuk. Čim misli pređu u želje, a želje se pretoče u reči, čovek može da čuje zvuk svojih misli na grubom nivou. No, pokretačka sila u pozadini reči je mišljenje, misao sama, koja nema zvuk. Prvobitno pitanje «Ko sam ja?» je prvobitna misao, ali kada pređe u stanja mentalne, suptilne i grube kreacije, ona postaje Prvobitna Reč. Ali, ta Prvobitna Reč, pošto je dospela da svog odgovora, večno ostaje beskrajna misao; a ta beskrajna misao je bez zvuka. Ipak, sama ta beskrajna misao, ta prvobitna reč-misao usled svoje suštine prouzrokuje beskrajni zvuk. A taj jedan beskrajni zvuk, pak, prouzrokuje beskrajan broj zvukova. Ali taj beskrajni zvuk zauvek potiče od bezvučnog zvuka, jer ostaje beskrajna misao.

Kad se mišljenje zaustavi u stanju Nirvan u kojem je ograničeni um poništen, Prvobitna Reč se čuje kao odgovor na prvobitnu beskrajnu misao. Stanje beskrajne misli, koje stvara proces beskrajnog mišljenja, nema zvuk i nikad se ne može čuti čak ni na petoj mentalnoj ravni, na kojoj sam proces beskrajnog mišljenja postaje potpuno aktivan. Misao i mišljenje su stanje mentalne svesti na petoj ravni, ali ta misao i mišljenje, iako su čisti, još uvek su u stanju zvuka. Taj mentalni zvuk, iako se naziva «Božjom Rečju», nije bezvučni zvuk Prvobitne Reči Boga u Onostranom stanju. Prvobitno pitanje je pokretačka sila u pozadini svega u mentalnoj, suptilnoj i gruboj kreaciji, i usled bezvučnog zvuka tog pitanja, beskrajne misli, sve poseduje zvuk – svaka senka razmišlja i upoznaje sebe u procesu beskrajnog mišljenja.